NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

161.
Mi pevamo: „Primiću čašu Gospodnju“; ta čaša je prihvatanje mučeništva koje se za nas sastoji u mučnoj borbi sa strastima; mi stojimo na tom putu; dobro ratujte da biste se udostojili odgovarajućih venaca (2, 94)
Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao (Ps. 115, 3)? Šta ako ne da [zapevam] Davidovu pesmu sa istinskom rešenošću za ono što se peva u njoj. Čašu spasenja primiću i ime Gospodnje prizvaću (Ps. 115, 4). Čaša je prihvatanje mučeništva. Ipak, naše mučeništvo nije u prolivanju krvi, nego u unutrašnjoj dobrosavesnoj borbi. Ona se sastoji u odbijanju da preklonimo kolena pred Vaalom, tj. da se ne predajemo telesnoj pohoti, da savlađujemo sve što se vidljivo i nevidljivo navodi na nas, tj. iskušenja, buru pomisli, vatru pohote i želja, teškoću lišavanja, nevolja i poniženja. Eto dobrih mučenika. Eto vojnika Hristovih. Eto podvižnika i otimača Carstva nebeskog. Radujte se, budite blagodušni, hrabrite se, dobro hodite, uzlazite iz sile u silu, penjite se na sami vrh vrlina i lebdite u visokim zrenjima. I u rečenom prebivajte neprestano, sve dok ne dođe kraj života i prevede vas ka veselju i radovanju koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Blažen je i preblagosloven onaj ko sluša rečeno i privodi ga u delo, dodajući oganj na oganj u svome srcu i zapaljujući u sebi plamen Božanstvene ljubavi koji doseže do nebesa. Međutim, kukavan je onaj ko zatvara svoje uši, ko voli sujetu i traži brzoprolazne telesne naslade. Neka niko ne traži samo svoje, već neka gleda ono što je bližnjeg, smatrajući ga sopstvenim, budući da smo udovi jedni drugima, čime radujemo Gospoda, a sebe činimo boljim i savršenijim.
 

162.
1) On opisuje izgled pokojnika i spominje ono što se vidi u grobnici; 2) potom izlaže kratki obzor dobrog života pokojnika; 3) najzad izvodi zaključak o čuvanju čistote tela i duše kako bi postali dostojna nevesta Hristova (2, 95)
1) Sećanje na smrt svagda deluje spasonosno, naročito kad stojimo pred licem umrlog brata, kao u sadašnjem slučaju. Opet pred sobom vidimo čudnu tajnu. Onaj ko je pre jednu minutu bio sa nama duhom već više nije sa nama. Onaj ko je sa nama govorio svojim ustima umukao je potpunim ćutanjem iako zvuk njegovog glasa još odzvanja u našim ušima. Kakav čudan prizor. Mi ga vidimo i ne vidimo. Njegovo telo se vidi, a njegov duh je odstupio od nas. On leži bez pokreta i dejstva: nema ni disanja, ni gledanja, ni reči. Sva čula su vidljiva, ali ni u jednom nema živog dejstva. On je kao kamen i kao neka bezdušna stvar. Pogledajmo na mesto počivališta ranije preminulih. I šta ćemo videti, bratijo? Pogledajte i poučite se. Prah i pepeo. Istrulela tela. Isušene lobanje. Obnažene kosti. Samo neprijatna ružnoća i žalosna i odvratna gomila. Može li se razlikovati brat od brata, lep od ružnog, mladi od prestarelog? Ne, sve je istrulelo i izgubilo svoj izgled. Neka izvoli ko hoće da razmotri gde je pohotna slast, gde naslađivanje jelima, gde uspokojavanje snom i sve drugo što se čini radi ugađanja telu. Gde je stezanje ruku, gde zagrljaj, gde poljubac? Sve je prošlo ovde i sve je sa sobom preuzeo onaj ko je, kao bogataš iz priče, rečeno poslao u ad na potpaljivanje neugasivog ognja.
2) Neka niko od naše bratije ne postrada na sličan način. Neće postradati ni naš sada prepodobno počivši brat Rafailo, koji je prešao u beskonačni život dobro provevši sadašnji u besprekornom povinovanju i poslušanju. Mlad godinama, on je bio sed mudrovanjem. Mali uzrastom on beše veliki duhom. Njegovo unutrašnje dobro nastrojenje je poznato meni, dok je njegovo spoljašnje ponašanje i vama poznato. U njemu je sve bilo vrlo dobro i dostojno svake pohvale. On beše zaista dobar i blagorodan, sačuvavši bogopodražavajući obraz. Usuđujem se da kažem da je dostojno nosio ime jednog od anđelskih predstojatelja. Eto kakvu uverenost imam o svom čedu. Imajte je i vi, jer je on zaista dostojan. No, obratimo se započetoj reči.
3) I mi ćemo nakon neznatnog vremena preći tamo. Umrećemo i nas će urediti, opojati i sahraniti. Jer, koji je čovek koji će živeti i neće videti smrti (Ps. 88, 49). Stoga vas molim i preklinjem da živimo prepodobno i neporočno i da se ponašamo nevino i besprekorno, čuvajući čistim ne samo telo, nego i dušu. Telo potčinjavajmo duhu kako ne bi pobesnelo i ustajalo podstomačnim pokretima. Obuzdavajmo ga strahom Božijim kako bi pokorno i smireno bilo zadovoljno merom hrane, pića, sna i odmora koja je određena ustavom i posebnom naredbom. Na dušu pazimo kako se ne bi slagala sa skvernim pomislima i pokretima. Neka ona sva uzleće ka Bogu, sagledavajući jedino Njegovu krasotu stoga što je i sama jedina zaista prekrasna i dostojna ljubavi. Sve ostale krasote su privid i ništa. Ograđujući je molitvom i psalmopojanjem, mi treba da je predstavimo kao blagougodnu dobrom Ženiku, Hristu Bogu. Blago nama ukoliko na navedeni način okončamo svoje hođenje. Mi nećemo umreti, već ćemo biti živi, praćeni utešnom othodnom pesmom: „Blažen je put kojim danas idete jer vam je pripremljeno mesto pokoja“.
 

163.
1) Naša borba je sa duhovima zlobe i sa njihovim vođom đavolom; 2) oni neprestano prave zamke na našu pogibao; i mi treba da se neuspavljivo čuvamo i da im se suprotstavljamo na radost Gospodu i Njegovim anđelima; 3) tako neizbežno treba da činimo ukoliko želimo da dostignemo bestrašće i da za borbu dobijemo mučenički venac; 4) za uspeh u tome neophodni su smirenje sa poslušanjem, neuspavljiva molitva, paženje na sebe, svi podvizi samoumrtvljavanja i otkrivanje pomisli (2, 96)
1) Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka (Ef. 6, 12), protiv neprijatelja našeg đavola, koji je od početka zloban i koji se na samom početku postanka sveta prokrao u raj i prelestio našeg praoca na prestupno okušanje zabranjenog ploda, čime je postao vinovnik njegovog isterivanja iz raja sladosti na ovu zemlju. Od tog vremena iz pokoljenja u pokoljenje on goni rod ljudski, učeći ga svakom zlu. On nas i sada svakojako napada, puzeći šišti imaše repom ulagujući se kako bi lakše prevario. On lopovski ulazi i izlazi i lovi duše koje nisu utvrđene i pažljive. Stoga su nam neophodni veliko trezvoumlje, znatna budnost i ogromna opreznost i marljivost kako nas ne bi napao i ranio.
2) Znajući njegove zamisli i zamke, naoružajmo se na svaki način i počnimo da mu se suprotstavljamo i odbijamo ga ne lenjeći se i ne popuštajući ni sebi, ni njemu, kao što uostalom i on ne odstupa i ne popušta tražeći našu pogibao. Premda mnogo puta dnevno napada i trpi neuspeh, on i dalje nastoji na svome kao da još i nije započeo da se bori. On iznova napada još silnije, uzevši sa sobom i druge duhove zlobe. Ni mi ne treba da odstupamo i da popuštamo pri svakodnevnim i svakočasovnim napadima na nas. Iako smo pokazali već mnogo pažnje i napregnutog usrđa sa uspehom, mi ne treba da se menjamo. Naprotiv, uvek se protiv njega držimo iste revnosti, probuđenosti i protivljenja kako bi se, videći naše silno suprotstavljanje neprijatelju, Bog radovao i veselio zbog nas, kao uostalom i sveti anđeli Njegovi, koji nam pomažu na Njegov nalog i mig.
3) Jer, mi još nismo dostigli meru bestrašća i sa njom slobodu od borbe, čime bi naš um bezmetežovao u samom sebi daleko od sukobljavanja. Nju su posle mnogih napora, znoja i podviga nasledili i nasleđuju neumorni revnitelji. Mi, pak, koji smo još obuzeti strasnošću, treba uporno da prebivamo u podvigu i neprestanom umaranju bez mrzovolje i opuštanja ruku. Imajući uvidu svoju izmenjivost i promenu taktike neprijatelja, mi svakodnevno i svakočasovno moramo iznova da započinjemo. Eto dela onih koji se iskreno podvizavaju. A kakav je kraj? Sveto je dostignuti visinu bestrašća, a blaženo je ne biti pobeđen u borbi i uvek opstajati, krećući se postepeno ka visini i savršenstvu. Takav će primiti mučeničku krunu. Jer, vojnika koji se sa polja sukoba vraća sa ranama car ne prezire i ne osuđuje, već naprotiv pohvaljuje, dariva i odlikuje.
4) Podvizavajmo se kao vojnici Hristovi i svoje vreme smatrajmo vremenom borbe sa neprijateljima, u kome se samo čuje zujanje strela i udarci mačeva. Jer, napisano je: Mnogi nas napadaju s visine (Ps. 55, 3), svaki dan nailaze i vode borbu, stavljaju zamke, kopaju rovove, pripremaju zasede i svakakve druge podvale. Ko će ih izbeći, ko će se sakriti od njih, ko se neće saplesti nogom i ko neće upasti u njihove zamke? Jedino onaj ko ima smirenoumlje u zajednici sa poslušanjem, neumornom molitvom, usrđem na delu, pokornošću bez protivrečenja, pokretnošću bez roptanja, neuspavljivom trezvoumnom pažnjom u odbacivanju sramnih pomisli i u prihvatanju dobrih zrenja, bdenjem, psalmopojanjem, poklonima i iznad svega i zajedno sa svime – ispovedanjem vlastite skrivenosti, izbegavanjem drskosti i umerenošću u reči. Svim navedenim se naš unutrašnji čovek zatvara u tvrđavu, usled čega neprijatelj nema sile da deluje protiv njega, te najzad odlazi.
 

164.
Opis spoljašnjeg izgleda čoveka Božijeg, tj. istinskog monaha (2, 97)
Pazimo na sebe, bratijo, i nemojmo trošiti svoje dane i vreme uzalud. Eto, dan je već prošao i mi ga više nećemo videti, Međutim, dela koja smo u njemu učinili [svakako] su zapisana. Blago nama ako su dobra, i teško nama ako nisu. Čuvajmo svoja čula od krađe, većinom držeći pognutu glavu. Neka oko bude pažljivo, nerasejano i neka se ne kreće tamo-amo. Jer, ono što se vidi u oku vidi se i u duši: spoljašnji čovek joj sve crta. Neka lice ne bude mračno, niti rasejano, već prilično i krotko, većinom tužno i orošeno suzama skrušenosti. Hod neka bude smiren, bez nadmenosti i gordosti. Neka nema podizanja ramena i mrštenja obrva, ni šumnog nastupanja, ni tresenja stasa. Reč neka bude prijatna, ni previše glasna ni suviše tiha, praćena ozbiljnošću u očima i drugim udovima, bez širenja nozdrva, mahanja ruku i okretanja lica. Jer, čovek Božiji je sređen u svemu, budući oruđe Duha koji obitava u njemu i koji ga upućuje i u govoru, i u gledanju, i u jelu, i u piću. I mi treba da postupamo sređeno i po pravilu u svemu: i u odelu, i u obući, pomišljajući da je sa nama uvek i u svim slučajevima i pri svim delima prisutan Gospod Bog naš.
 

165.
1) Navevši reč apostola: Evo sad je najpogodncje vreme, on objašnjava da apostol pobuđuje našu revnost na građenju spasenja; 2) potom dodaje: „Vi tako i činite, blago vama“ (2, 98)
1) Čemu nas uči sveti Pavle i šta savetuje kada govori:Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Odbacimo, dakle, dela tame i obucimo se u oružje svetlosti (Rim. 13, 12). Kao dobri otac i učitelj, on nas budi iz lenjosti i odgoni duševni dremež od mislenih očiju naših, dobro upravljajući naše korake po Bogu i navodeći ih na stazu dobrog delanja. Poslušajmo njegovo božanstveno učenje, živahno ustanimo, otreznimo se i potecimo još usrdnije stoga što se dan života svakog od nas već primiče kraju. Potrudimo se da se pripremimo da nam bude dobro i da poživimo u vekove, naslađujući se neizrecivom radošću. Jer, teško nama ukoliko nas kraj života zatekne sa nespremnom i nepripremljenom dušom. Ko će nas tada izvući iz ruku dušegubne zmije? Ili, u čemu ćemo naći olakšanje kada budemo mučeni zbog nemara u kome smo proveli ovdašnji život? Stoga neka nas ostave oni koji nas ostavljaju i neka se predaju bezakonju oni koji čine bezakonje, tj. oni koji su otišli od nas. Ili bolje – pomolimo se za njih i postarajmo se da ih pozovemo nazad, budući da Bog neće smrti grešnika, nego da se obrati i bude živ (Jez. 33, 11).
2) Vi koji blagodaću Božijom prebivate u podvigu poslušanja i čuvate svoje zavete pred Bogom i ljudima treba da se radujete i veselite, budući da vam je pripremljena velika nagrada na nebesima. Vi samo treba do kraja da pazite na sebe i da verno ispunjavate sve što vam je zapoveđeno u Hristu Isusu, Gospodu našem, kao vojnici koje je On sakupio. Jer, vi Njemu vojnikujete i Njemu služite danonoćno, sećajući se Njegove reči: „Moj je onaj ko tvori volju Oca mog nebeskog, a ne onaj koji mi govori „Gospode, Gospode““, i apostolskog saveta: Hoćeš li pak da se nebojiš vlasti? Čini dobro, i imaćeš pohvalu od nje (Rim. 13, 3).
 

166.
1) Budite čvrsti u životu i sve trpite kako biste dobili večno blaženstvo; i kada ga se udostojite, vama će biti žao što niste još više trpeli; 2) sećajte se i snažno osećajte dan suda i nagrade i nikada nećete pasti u lenjost i roptanje; 3) onaj ko se drugačije ponaša porobljen je strastima i ima zversku narav, a onaj ko nije – [liči] na anđela (2, 99)
1) Vama ne treba da se govori onako kako se govori kod drevnih proroka: Čućete sluhom i nećete razumeti, i gledajući nećete videti. Jer, odeblja srce tih ljudi i ušima svojim teško čuju i oči svoje skupiše (Is. 6, 9-10). Jer, vi ste trezvoumni i bodri, otkrivenim licem odražavajući slavu Gospodnju (2. Kor. 3, 18). Vi ste otresli nečistotu pristrašća prema svetu sa duševnih očiju kroz vaš svešteni poslušni život i počeli ste da čisto vidite stvari, tj. životnu sujetu i neprestano talasanje ljudskih dela u raznim pravcima. Vi ste razumeli da je jedino čvrsto i poželjno dobro vredno ljubavi zapravo Bog, kome treba težiti vrlinskim životom. Neka je blagosloven Gospod i Bog otaca [naših], koji nas je udostojio da budemo pričesnici te časti i da vodimo takav mudroljubivi život. Stoga gledajmo gore, gde je Glava naša – Hristos. Mi umom ne treba da predstavljamo nekakve truležne i brzoprolazne lepote, već nebeske i nadnebeske krasote i okušanje i tešenje tamošnjim neopisivim i neizrecivim dobrima, o kojima ni um nikada nije pomišljao, ni uho slušalo, ni srce maštalo budući da su nemislivo prevashodna. Njih ćete, ja vas uveravam, i vi dostići ukoliko vam Gospod da silu da do kraja trpeljivo podnosite predstojeći podvig. I vi ćete se upokojiti [na mestu] gde nema ni bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja. Tada vi veleglasno zablagodarite Gospodu koji vas je prizvao na taj svešteni život. O pretrpljenim skorbima ne samo de neće biti pomena, već će vam biti žao što niste imali priliku da podnesete još mnogo veće podvige, skorbi i teskobe negoli što ste podneli.
2) I šta ćemo ugledati onog strašnog dana javljanja Gospoda našeg Isusa Hrista, u koji će otkriveno doći sa bezbrojnim milijardama anđela i arhanđela i sesti na presto strašnog suda, sabravši sa četiri kraja zemlje sve narode i svaku dušu, otkrivajući dela tame i objavljujući pomisli srca? Jedni će biti uzeti u radost sa desne strane Gospoda, a drugi otići sa stidom na levu stranu. Jedni će biti uvedeni u svetle obitelji, u raj sladosti, u Carstvo nebesko, a drugi poslani u oganj neugasivi, na hranu crvima, na škrgut zuba, u tamu najkrajnju, u dubinu tartara, u nerazrešive uze i svako mučenje, saglasno sa svojim gresima? Tada će jedni zasijati kao sunce i početi da se raduju i vesele punim srcem, neućutnim pesmama proslavljajući Gospoda i shvativši kakvom blagom Vladici su dobro poslužili. To su mučenici, koji su za Njegovo ispovedanje prolili krv, apostoli, proroci, ispovednici, prepodobni i pravedni. Posle njih su arhijereji, jereji, monasi i svetovnjaci koji su pokazali duševno mučeništvo i koji su poživeli u dobrim delima, poduhvatima i podvizima. A drugi će početi da stenju i ridaju, „avaj“ na „avaj“ dodajući i prokletstvo na prokletstvo prizivajući na svoju nesavesnost, vezivani, bijeni i vređani odbačenim duhovima, i još više sebe osuđujući i žigošući, trzajući se u očajanju i ne očekujući kraja neizdrživim mukama, koje su određene na večne vekove, kao što im je glasno rečeno: I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni (Mt. 25, 46). Primajući k svesti sve rečeno, možemo li se razlenjiti u našim trudovima i znoju? Možemo li biti malodušni u teškoćama sadašnjeg života? Nećemo li se, naprotiv, oduševiti srcem i razgoreti revnošću koja je plamenija od ognja, do kraja prebivajući verni ustavima našeg samoodrečnog poslušničkog života, ma koliko da košta?
3) Primimo sve rečeno u svest i istrajmo u njemu, usrdno čineći sve na šta nas bude pobuđivalo. Jer, onaj ko je prema rečenome ravnodušan, svakako je, budite uvereni, ulovljen strastima, te drema u nemarnosti. On ima opterećeno srce, on je slastoljubiv, on zavidi, on je lakomislen, on je lenjiv, on se kao medved zagnjurio u snove, on jedino traži šta će da pojede i popije, on riče kao lav koji nije zadovoljio svoje zle prohteve, on kao leopard skače sa jednog zadovoljstva na drugo, on kao lisica smišlja kako da dostigne ono što mu srce ište, on postaje zao kao kamila u [nameri] da se osveti bližnjem za neko slučajno ožalošćenje, on rže kao konj iz pohote prema ženskim telima i stvarima, on postaje bestidan kao vuk u drskosti na svoje pogubljenje i na pogibao bratske duše. I zašto mnogo govoriti o raznim strastima, zbog kojih se poneki upodobljavaju ne samo zverima, već ih i mnogo prevazilaze svojom zverskom naravi. Onaj, pak, ko stoji na strani dobrih pomisli sija kao anđeo, lučenosan je kao heruvim i mnogoočit kao serafim. On pazi da na njega slučajno ne skoči dušegubna aždaja. On je hrabar kao vojnik koji ognjeni mač zadivljujuće pomisli iznosi na greh i koji demone opaljuje žeženjem uz pomoć blagih pomisli. On kao stalnotekući izvor toči čiste tokove suza skrušenosti i kao hram Božiji se izgrađuje od zlatnih kamenova vrlina. On kao jaglje nezlobivo (podražavajući svog Vladiku) neće protivrečiti niti vikati, već će ići i povinovati se ocu i bratiji, čak i da mu smrt predstoji. Eto, pokazan vam je život i smrt. Neka svako izabere šta želi.
 

167.
1) Naša borba je sa zlim duhovima; stoga treba da pazimo i da se obučemo u sveoružje vrlina na koje ukazuje apostol, kojima je data sila da odbijaju i pobeđuju protivnike; 2) ta borba je mislena i odbija se suprotnim mislima i molitvom Gospodu; 3) ona se iznenada podiže i naše unutrašnje stanje čini promenjivim, kao što je promenjivo stanje vazduha; rečeno, pak, nije strašno za one koji paze na sebe i krase se vrlinama sa uzdanjem u Boga (2, 100)
1) Po apostolu mi ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Stoga mi treba da imamo trezvoumlje, bodrost, brižno staranje, napregnuto usrđe i samoograđivanje duhovnim oružjem, tj. nesumnjivom verom kao kacigom, nepritvornim poslušanjem i nelicemernim smirenjem kao štitom i svakom drugom vrlinom koja može služiti kao oružje protiv varalica naših i koja ima silu u odbijanju nevidljivih neprijatelja naših.
2) Borba je velika i strašna, kao što znate, i uvek na dejstvu, ne prestajući čak ni u vreme molitve i Svetog Pričešća. Ona privodi u kretanje i podiže pomisli o kojima nije lepo čak ni govoriti. Smirena, pak, duša, pomisli koje je ranjavaju odgoni sa mržnjom, protivrečeći im svetim pomislima i istovremeno se molitvom obraćajući Gospodu. I pomoć od Gospoda dolazi odmah, te Istok sa visine poražava i progoni aždaju. Stoga ne treba da smo malodušni niti da ustupamo pri napadima. Jer, pri neustrašivosti srca, um prebiva nedostupan za napade ne samo u vreme Pričešća, nego i u svako drugo vreme.
3) Neprijatelji napadaju u svako vreme, čak i kad ih ne očekujemo. Kada smo u dobrom i mirnom nastrojenju u duhu ili odskrušenosti koja nas je obuzela, ili od čiste molitve, ili od čitanja, ili od nekog drugog sveštenoslovlja, on nas napada, smućuje i koleba nam srce, tj. kao da nas iz pristaništa izbacuje na talase i iz svetlosti dana – u noćnu tamu pomisli. Sa nama se dešava isto što i sa atmosferom u toku dana: ona je jasna pri sijanju sunca, tamna pri nailasku oblaka, pa se opet osvetljava i opet omračuje zbog promena u vazduhu. Ne dešava li se isto i sa nama? Mi čas svetlimo, slično svetlom danu, od dobrih pomisli, čas se pomračujemo rđavim pomislima, da bismo se opet vratili u oblast svetlosti predavši se molitvi ili nekom drugom dobrom upražnjavanju. [I promene] se ne dešavaju jednom na dan. Promene u vazduhu se ne dešavaju isto kao kod nas. One su prirodne i dešavaju se po zakonima koje je mudrost Božija ustanovila. Kod nas, pak, one zavise od našeg proizvoljenja i samovlašća. Đavo doduše pokušava da nas liši svetlosti dobrog stanja posredstvom priloga, ali mi imamo silu da ga odbijamo i da Suncepravde uvek osijava naš um, kao što je bilo i kod svetih i kod svih koji dobro žive. Jer, i sada ima mnogo svetih koji se, kao drago kamenje, kreću po zemlji. Oni se ne odlikuju činjenjem znamenja i čuda (s obzirom da se svetost ne sastoji samo u njima), već čuvanjem prave vere i tačnim ispunjavanjem zapovesti Božijih, iskrenom ljubavlju prema bratiji (u kojoj nema zavisti), radovanjem zbog blagostanja bližnjeg, stojanjem iznad ljudske slave i svakom drugom vrlinom. Eto kako se projavljuje svetost u svakom čoveku. Vi, pak, koji ste izašli iz sveta i raspeli se svetu pored ostalog treba da se odlikujete i nesticanjem i devstvenošću, odricanjem od svoje volje i blagodušnim trpljenjem svih lišavanja i skorbi, koji su nerazlučni od obraza našeg života. Živeći na navedeni način, vi ste sveti i bićete ubrojani u svete, sabor prepodobnih će vas primiti u svoju sredinu i vi ćete se večno radovati u šatorima mučenika.
 

168.
1) Hodeći svojim putem nemojmo gledati na zemaljsko i brzoprolazno; svoj pogled učvrstimo na nebesko i večno; jer, jedno raslabljuje, a drugo ispunjava hrabrošću; 2) tako su rekli svi oci; tako i mi treba da hodimo, ukrašavajući se svakom dobrotom, odvajajući se od svega rđavog i čisteći se; neka naš život bude u skladu sa našim imenom (2, 102)
1) Naš život je neki put. I on se ne prolazi za dan, za dva ili za mnogo dana, već tokom čitavog života, sve dok se ne preselimo iz ovdašnjeg u budući vek. I neophodno je veliko naprezanje, sila, pažnja i usrđe kako se ne bi izgubila hrabrost i kako se ne bi prestalo sa hođenjem. Jer, veliko je rastojanje i postoje neprijatelji i protivnici koji pripremaju svakovrsne prepone i saplitanja za naše korake po Bogu. Pa ipak, sa druge strane mi za Zastupnika, Rukovoditelja u podvizima i Saputnika imamo samog Gospoda i Vladiku svih i za čuvare i staratelje svete anđele. Gle, neće zadremati, niti će zaspati čuvar Izrailjev (Ps. 120, 4). Stoga se svoga puta latimo usrdno, sa usrdnom napregnutošću, sa plamenom željom, ne gledajući dole, već gore ustremljujući oči. Jer, ukoliko budemo gledali dole mi ćemo se razboleti lenjošću, malodušnošću i raslabljenošću usled lutanja naše misli i prilepljivanja našeg srca za sujetnost i slasti ovog života, tj. za blud, stomakougađanje, lakomost, gledališta, sujete, ukrašavanja, maštanja i za sve ostalo brzoprolazno i pogubno. Ukoliko, pak, naš pogled utvrdimo na nebeskom i večnom, naša sadašnjost će biti skorbna i bolna, puna truda i umora, posta i bdenja, odsecanja volje i lišavanja i svega što je neizbežno u našem podvižničkom životu i napornom poslušanju, ali mi ipak nećemo iznemogavati pod težinom nadolazeći skorbi, niti ustupati pred strastima koje se podižu. Naprotiv, mi ćemo sa smelim mudrovanjem trčati i hoditi gledajući na nebo i uperivši pogled na Boga, stremeći ka Carstvu nebeskom i rajskoj utesi, ka netruležnoj sladosti, ka nevečernjoj svetlosti i anđelskom blaženstvu.
2) Svi oci su slično trčali i pobedili: mučenici, prepodobni, pravedni, blagočastivi, bogoljubivi, monasi, svetovnjaci, muževi, žene, mladići, starci. Oni su ono što se ovde dešava smatrali izvesnom obukom. Ukoliko želimo njihovu slavu i blaženstvo, i mi treba rado da postradamo u našem bogoljubljenom obrazu života. Zavolimo ga, bratijo, i rešimo da sve pretrpimo i podnesemo sa hrabrim mudrovanjem i neoslabnim nastojanjem, imajući oči u glavi, kao što naređuje mudri (Prop. 2, 14) i ne ustremljujući ih ka nogama. Jer, oni koji pomišljaju o nebeskom i njime zanimaju um zaista imaju oči u glavi, dok oni koji se priklanjaju sujetnom i njime se zanimaju – spuštaju oči ka nogama. Bilo bi žalosno i čudovišno kad bi neki čovek noge imao na vrhu, a glavu dole. Međutim, još je žalosnije i nečovečnije postradati slično na duševnom [nivou]. Hodimo kao što priliči mudrima i onima koji oči imaju na glavi, pomišljajući o Bogu i Božanstvenim stvarima i saobrazno njima delajući. Oči u glavi su vera, nada i ljubav, od kojih dolazi krepko trpljenje, čistota, bratoljublje, mir, krotost, skromnost, hrabrost, dobro ustrojstvo, uzdržanje, svaka dobrota, svako cvetanje vrlina i plodonosnost. Kod onih koji misle i čine suprotno biva suprotno: neverje, beznadežnost i mržnja, od kojih dolazi netrpeljivost, malodušnost, blud i preljuba, drskost, slastoljublje, stomakougađanje, lakomislenost, ukrašavanje, smeh, sukob, zavist, ubistvo i svako drugo satansko delo i dejstvo. Mi koji smo Božiji treba da se trudimo oko Božanskog, čisti – oko svetog, neporočni – oko devstvenog, blagočastivi – oko prepodobnog, mirni – oko bratoljubivog, skromni – oko nebeskog, nesvetoljubivi – oko nadsvetskog. Neka se poredak ne pretvara u nered, naime kao svetli nemojmo se truditi oko tame, ni kao čisti – oko bluda, ni kao blagočastivi oko neporetka, ni kao slavomrsci – oko taštine. Inače ćemo biti lukavi, bogoborci, besoljupci, dodajući vatru na adski oganj. Kao Božiji ištimo Božansko, u skladu sa svojim imenom i zvanjem. Mi smo monasi, stranci, odvojeni [od sveta], devstvenici, nazivajući se slugama Božijim i anđelima. I svi podrazumevaju da smo zaista takvi. Neka se ne desi da neko od nas nije Božiji, da nije tuđ svetu, da nije devstvenik. Neka niko ne ropće, niti čini blud, niti se svađa, niti je mrzovoljan, niti malodušan. Jer, veliki gnev Božiji je blizu i uzvratiće. Bog se ne gnevi toliko na one koji su u svetu rđave duše, koliko na nas koji svecelo treba da mu pripadamo. I gospodar više negoduje na sluge koji pred njegovim očima greše, negoli na one koji su daleko od njega. Gnev Božiji se ne rasprostire podjednako na sve nas, već projavljuje raznoobraznost. Drugačiji je prema onima koji postojano prebivaju u zlu, drugačiji prema onima koji se čas ispravljaju, čas opet padaju, drugačiji prema onima koji su tek primili shimu, a drugačiji prema onima koji su ostareli u shimi. Jer, onaj ko duže prebiva u shimi svakako treba da projavljuje izuzetnost u životu. Ukoliko ničemu ne služi, starost je dostojna osude i podsmeha. Jer, zaista je smešno videti sedog čoveka kako uči u školi zajedno sa decom.
 

169.
1) Vi ste Hristovi vojnici; vama priliči da ste u svako vreme pod punim naoružanjem; kakvim; 2) koren sveg zla jeste gordost; treba, međutim, ratovati protiv onoga što nas napada trenutno, budući da nije kod svih isti [slučaj]; 3-16) razne misli o duhovnoj borbi (2, 103)
1) Vi ste vojnici Hristovi. U ratu, pak, treba razmišljati, tj. [videti] šta je neophodno za borbu, te svoje oružje držati u poretku kako biste u svako vreme bili spremni da se uhvatite u koštac sa neprijateljem. Vidite da li ste i vi gotovi i u kakvom su stanju vaša duhovna oružja, tj. da li su otkočena, očišćena i izribana. [Ja mislim] na mač poslušanja, na oklop vere, na kacigu spasonosne nade, na štit smirenja, na tobolac dobrih pomisli i najzad – na kolesnicu, tj. časno telo vaše, koje je ujedno i konj koji treba da je dobro obučen za sve, koji ne treba ni da je previše ugojen (inače neće biti pogodan za trčanje), ni previše tanak (inače će biti slab za neophodno kretanje) i koji treba da dobro nosi uzdu straha Božijeg kada je upotrebljavaju kako ne bi skretao sa ispravnog smera puta i kako ne bi zbacio konjanika, tj. um svojim neobuzdanim skokovima. Eto kakvim vas uvek želi Reč Božija, budući da je kod vas neprekidan rat, neprestani koštac i svako trenutno streljanje.
2) Ko je među vama srčan, ko silan, ko vojnik, koji protivničke pomisli seče na hiljade i koji je ponajpre oborio gordi um, kao nekada božanstveni David Golijata? Jer, šta biva iz rečenog? Odbijanje duhova zlobe, tj. mnogobrojnih i raznoobraznih grehovnih strasti. Gordost uma je prvo i poslednje zlo. Zbog nje je sa nebeskih visina i anđelske svetlosti pala aždaja, koja nas sada sve iskušava. Iz nje su, kao iz nekog korena, izrasle hiljade grehovnih loza. Mi treba da se podvizavamo i borimo protiv onog što nas sada napada, budući da svakog časa jednog napada jedna strast, a drugog – druga. Jedan boluje od bludne strasti, a drugi od stomakougađanja, jedan od lenjosti, a drugi od zavisti, jedan od gneva, a drugi od neverja, jedan od nepokornosti, a drugi od samoljublja, jedan od nerada, a drugi od jarosti. Sve navedeno jesu dejstva jednog duha satanskog.
3) Veliki je i raznovrsan naš podvig: odasvud treba da imamo oko, sa svake strane nadzor, unaokolo ogradu kako se ne bi prokrao neprijatelj, kako nas ne bi ranio i uzeo u plen, kako nebi na nas stavio ruku, tukao nas i ubio.
4) Mi treba i da osmatramo i da se sa svoje strane hvatamo u koštac i da ratujemo protiv [neprijatelja]. I dešava se da dobijemo jedan udarac i da damo deset, ili da dobijemo malu ranu i da uzvratimo porazom do smrti.
5) Onaj ko ima ranjeno telo ište lekarstvo. I onaj kome je ranjen duh treba da traži odgovarajući lek. Taj lek je ispovest sa epitimijom. Potom opet treba da izlazi na borbu.
6) Onaj ko pobedi u telesnoj borbi dobija nagradu. Onaj, pak, ko pobedi u duhovnoj borbi dobija mnoštvo venaca. I ukoliko je svakodnevna borba, svakodnevni su i venci i nagrade.
7) I blaženi ste vi ukoliko se držite i ne predajete se. Krepite se i nemojte padati u malodušnost, sve dok se bitka ne završi vašim preseljenjem odavde.
8) Budite hrabri, čeda moja ljubljena i bratijo, budite hrabri budući da imate Boga kao Pomoćnika, anđela kao staratelja o vašem životu, svete (koje prizivate) kao zastupnike i znamenje Krsta Hristovog kao nepobedivo oružje.
9) Nemojmo se bojati od mnoštva nevidljivih neprijatelja koji nas napadaju unaokolo kroz rđave pomisli, nemojmo prekloniti kolena pred Vaalom telesnih slasti, nemojmo predati neprijateljima svoje zdravoumlje [tj. celomudrenost], koje je Hristos unevestio sebi u svetinji, nemojmo svoje udove (koji su udovi Hristovi, tj. prečistog i besmrtnog Ženika) učiniti udovima bluda i sudovima nečistote.
10) Nemojmo za savetnika imati zmiju, koja pokušava danas izagna iz naše rajske kinovije. Nemojmo otvoriti vrata neprijateljima demonima i nemojmo dozvoliti da ukradu riznicu naše duše.
11) Kako je za nas dobro da prebivamo u gradu koji je za nas ustrojio Gospod Bog od raznih vrlina. Kako je blaženo sačuvati dostojanstvo naše duše slobodnim od greha. Duša koja nije porobljena strastima jeste sva slobodna, sva bogovidna, sva gospodstvena, sva svetlovidna, sva obradovana, bogosabrana, bogoispunjena, nebeska.
12) Drugačija je, pak, duša koja je porobljena i nadvladana strastima – tiranima. Može se videti kako mnogo i užasno strada, vučena na razne strane na robovanje svakoj strasti i svakom sramotnom delu. Dobijajući naređenja od demona, ona bez prigovora izvršava naređeno. Nad njom vlada demon telesne slasti, demon zavisti, demon mržnje, demon nadmenosti, demonstomakougađanja, demon lenjosti, demon neverja, demon hule, demona gneva, demon gordosti, demon laži, demon otimanja i demoni svih drugih strasti čija se imena mogu nabrojati.
13) Svako služi demonima kojima je prelešćen. Njegova bedna duša se muči pod njihovim bremenom. Jadan je život njen. Ona je sva bedna, sva tamna, sva mračna, sva pomračena, sva bezbožna, sva bezobrazna, sva odvratnog izgleda za sve dobromislene.
14) Nemojmo poniziti naše dostojanstvo, čeda, nemojmo prodati našu slobodu. Postavši gospodari, nemojmo biti robovi (1. Kor. 7, 22-23). Nemojmo promeniti našu svetlost u tamu, nemojmo pretvoriti našu krasotu u ružnoću, nemojmo odvratiti lice naše od Boga da bismo ga obratili na sramni lik greha, nemojmo skinuti svetlu odeću vrlina da bismo se obukli u sramne dronjke bezakonja. Budući sinovi Božiji, nemojmo se obratiti u porod đavolji.
15) Da li će onaj ko ima zdrav um rešiti da se, budući gospodar, preda u ropstvo? Da li će onaj koga je Bog usinovio pristati da se nazove đavoljim porodom? Da li će neko odbaciti neizrecivo blagorodstvo vrlina i izabrati da se priopšti niskorodnom strasnom životu? Da li će ko potražiti da od duhovnog bogatstva pređe u duševnu bedu i oskudnost? Da li će ko pretpostaviti da izgubi Carstvo nebesko da bi stekao oganj i tamu i druge strašne večne muke? Takvo delo ne priliči zdravoumnim i onima koji nisu izgubili smislene korake, već bezumnima i neosetljivima. Jer, njime oni koji su sazdani po obrazu i podobiju Božijem radi nasleđa večnih dobara kroz beslovesno slastoljublje proizvoljno silaze u dubine ada na večnu osudu.
16) Probudimo se dremljivi, otvorimo oči žmirkavi, poslušajmo neposlušni, primimo silu raslabljeni, rešimo se na hrabrost, podignimo se i stupimo na spasonosni put. Zavapimo Gospodu – i On će učiniti. Jer, Blizu je Gospod svima koji ga prizivaju. . . u istini. . . i smirene duhom spašće (Ps. 155, 18; 33, 18).
 

170.
1) Staranje o duši on poredi sa staranjem o vinogradu; 2) on priziva na takvo staranje na radost našem Vinogradaru, Gospodu; 3) on nas bodri [govoreći] da smo se već prilično potrudili u svom činu; ipak, govori da treba još da se potru dimo, hodeći neporočno u manastirskom poretku i podvižničkim naporima (2, 104)
1) Juče ste, berući grožđe, blagosiljali lozu koja je imala bogat plod i žalili zbog one na kojoj nije bilo grožđa. Šta hoćemo da kažemo? I vi ste postali vinograd Gospodnji. Imajući duhovne plodove i budući puni grožđa, vi ste dostojni divljenja Delatelja duša vaših. Nemajući, pak, ploda, vi ste dostojni kletve i odsecanja, kao što govori Gospod: Svaka loza koja ne rađa roda odseca se i u oganj baca (up. Jn. 15, 6). Vinograd nije slučajno plodan: on se najpre sa velikim trudom nasađuje, te uzrasta, sazreva i najzad donosi plod. Pošto prinese plod, on se orezuje, okopava, ograđuje, trebi od suvih grana i čisti od svega što može da ometa plodnost, kao što znaju opitni vinogradari. I potom on ponovo daje plod. Slično se može videti i kod nas. Da li će iko doneti plod ukoliko nije preživeo nešto slično, tj. ukoliko nije nasađen i uzrastao, ukoliko ne poraste do punog duhovnog uzrasta u Hristu, ukoliko nije okopan, otrebljen i ograđen zapovestima Hristovim? Onaj ko nije prošao sve navedeno svagda se pokazuje kao nezreo i neplodan. Na njega i pogledaju svi pogubni demoni koji prolaze putem.
2) Stoga se prihvatimo, molim, obrađivanja duše i marljivog staranja o njoj, tj. podvižničkog delanja i običnog poretka asketskog života. Prihvatimo tegobu uzdržanja, trud bdenja, stid ispovedanja unutrašnje rđavosti, rane epitimija, čuvanje usta, srce bez maštanja, nepokolebivu veru, nesmutivo stanje pomisli. I ne može doneti ploda onaj ko sve navedeno ne čini. Oni ne treba da se nazove lozom Hristovom. Zbog čega smo mi došli ovde, bratijo? Da donesemo bogat plod i da Gospoda hranimo svojom plodnošću. Naš blagi Vladika je gladan našeg spasenja. Ukoliko vidi da se spasavamo, On se raduje i okuša od ploda. Neplodnu, pak, smokvu, On će prokleti. On svakodnevno dolazi ovamo i gleda kakvi smo. Stoga su neophodni podvig, marljivost, vatrena duša, staranje, smirenje, poslušanje, pažnja, pesmoslovlje, krotost, razumnost, trudoljublje, bratoljublje, trpljenje, čvrstina i uzdanje kako bismo postali izabrani sasudi i usavršeni u Duhu Svetome.
3) Ja priznajem da ste se vi u prošlom vremenu potrudili, pobedili, mnogo podneli, prešli dovoljno puta, posramili lukavog, odbili bitku, odrešili se od pristrašća, sačuvali zapovesti, očuvali otačku veru, prestali da strahujete ljudskim strahovima i od srca se pripremili za smrt radi ljubavi prema Gospodu. Kod vas je sve bogougodno i pohvalno, svešteno i nebesko. Ipak, još malo potrpimo, molim vas najčasnija bratijo, istrajmo nepokolebivo u veri, izdržimo bez straha pri napadima nevidljivih i vidljivih iskušenja i nemojmo ustupiti pred velijarom ni u jednoj njegovoj borbi, govoreći: Gospod je meni pomoćnik, i ja ću pogledati smelo na neprijatelje moje (Ps. 117, 7). Gospod je zaštitnik života moga, koga ću se plašiti? Kada se približuju na me zlostavljači da pojedu telo moje, tlačitelji i neprijatelji moji, oni oslabiše i padoše (Ps. 26, 12). Oni se smetoše i padoše, a mi ustasmo i ispravismo se (Ps. 19, 9). Pevajmo misleno i hrabrimo se duševno, usrdno prohodimo naša poslušanja, u svemu čuvajmo pobožnost ne izgovarajući pokvarenu, ropotljivu, svadljivu, osuđujuću, buntovnu i drsku reč. Rado se stičimo na posao, na bdenje i psalmopojanje, saglašavajući se međusobno u krotosti i smirenju, u dobromisliju, u odstranjivanju od sveta, u stremljenju ka nebu, u kratkoslovlju, u izbegavanju smeha, u pobeđivanju ustupanjem. Govorimo: „Oprosti“, u nezlobivosti i miroljublju, čime se stiče veliko oružje protiv đavola.
 

171.
1) Treba da pazimo da ne skrenemo sa puta zapovesti; neprijatelj se na svaki način stara da nas skrene sa njega; radi uspeha u tome treba da čuvamo čula; 2) ukoliko tako budemo čuvali sebe, neprijatelj će odstupiti pobeđen i žalostan, a duša će se radovati; u protivnom će slediti suprotno; 3) neka toga ne bude sa vama; a ako se i desi, požurimo da se iscelimo pokajanjem, čuvajući se potom od pada (2, 105)
1) Mi treba uvek da pazimo na sebe i u svakom slučaju da se održimo u zakonu Božijem, ne uklanjajući se od zapovesti ni nadesno, ni na levo, već hodeći carskim srednjim putem na kome prebiva spasenje, nezabludivost i uspešnost. Rečeno treba imati u vidu i paziti i poznavati. Jer, varljiva zmija, grabitelj duša, đavo svagda budno gleda kako da nas svede sa tog puta, kako danas baci niz strminu strasti i uzme u kukavni plen. Pobedimo ga i prebudimo bez prelesti budući bodri i trezvoumni i čuvajući svoja čula. Oko ne treba da gleda ono što ne priliči, uho ne treba da prima varljive reči i našaptavanja aždaje, ruke ne treba da dodiruju ni svoje ni tuđe udove iz strasti ili kretanja pohote, noge ne treba da stupaju na puteve protivljenja i na skrivena mesta ni čulno ni misleno.
2) Ukoliko budemo postupali i čuvali se na navedeni način, držeći se doličnog ispovedanja, neophodnog smirenoumlja i dužne nastrojenosti, aždaja će biti pobeđena i lukavi odbačen od srca. I on će, svezlobni, škrgutati zubima stojeći izdaleka s obzirom da nikada ne pada u mrzovolju ma koliko puta bio pobeđen i oteran. Duša će se, pak, radovati i hrabriti, ushodeći sve više ka Bogu, nalazeći se u svetlosti i najvišim i najtaninijim zrenjima i budući obožena i nebeska. Ukoliko čini suprotno od rečenoga, ona će suprotno i pretrpeti, tj. biće savladana i porobljena strašću kojom je pobeđena, pomračiće se zlim pomislima, spustiće se u dubinu zla, mučiće se i trzati, nigde i ni u čemu ne nalazeći pokoja i još ovde okušajući plod gorčine koji je očekuje u budućem veku.
3) Neka se ne desi da nekada pretrpimo nešto slično. Nemojmo dozvoliti da nas privlači prelest greha. A ukoliko se i desi rečeno, najbrže ga odsecajmo i odbacujmo kao strelu koja nam je nanela ranu. Ranjeno, pak, mesto lečimo lekarstvom pokajanja, bilo da je pogrešilo oko, uho ili ruka. I potom se marljivo čuvajmo. Jer, i nerazumne životinje izbegavaju ili pažljivo zaobilaze mesto na kome su se jedanput ili dvaput okliznule kako ne bi upale u istu nevolju. Mi smo, međutim, počastvovani obrazom Božijim i naučeni rečju mudrosti i ne treba da se pokažemo gori od beslovesne prirode, voleći strast od koje se desio greh i tražeći istu strminu i isti rov u kome se desio pad. U suprotnom bi se desila užasna i najžalosnija stvar. Međutim, mi kao mudri hodimo mudro i kao čisti devstveno poživimo kako bismo se pokazali jači i silniji i od spoljašnjih iskušenja. Duša koja se čuva i postaje nepobediva pred napadom strasti uopšte se ne boji ni ognja, ni mača, ni zveri, ni careva, ni vlasti, ni skorbi, ni teskobe, ni progona, već je uvek spremna da uzvikne: Zato se nećemo uplašiti kad se zemlja zatrese, i premeste se gore u srca mora (Ps. 45, 3). Čuvajmo se od unutrašnjih napada i nećemo se bojati spoljašnjih.
 

172.
1) Naša hrana treba da bude vršenje volje Oca nebeskog, uz život po pravilima podvižništva i porecima manastirskog poslušanja; 2) neprijatelj besni videći takav naš dobar poredak i tišinu, ne nalazeći pristupa k nama; 3) hrabrite se protiveći se neprijatelju i ne slušajući njegova našaptavanja; pre obraćajte pažnju na vašeg anđela čuvara (2, 107)
1) Gospod govori: Jelo je moje da vršim volju Onoga koji me je poslao, i izvršim Njegovo delo (Jn. 4, 34). O, bratijo. On nam je darovao vlast da Boga nazovemo Ocem. Stoga i naša hrana treba da bude da tvorimo volju Oca našeg nebeskog. Šta zapravo treba da činimo? Šta da radimo? Vi ste odgovor već pokazali svojim ranijim životom, živeći po zavetu koji ste dali. I ja mogu da odgovorim: „Živite kao što ste živeli. Produžite da sa blagodušnim trpljenjem podnosite trudove uzdržanja, težinu poslušanja, iznemoglost od bdenja, nevidljive strele pomisli, oganj pohote, pomračenje mrzovoljom, rane od zavisti i svega ostalog čime gubitelj duša naših, tj. đavo pokušava da nas gurne u dubinu ada“.
2) Budite hrabri jer on napada. Njega odbija sila Božija u vama i on ne može da vas sruši. On škrguće zubima gledajući kako vodite miran i postojan život, ne budući u stanju da vam učini štetu. On se napreže da se ubaci među vas i da ulovi dušu vašu u pogibao, ali ne nalazi mesta videći da ste kao stenom ograđeni zakonom Gospodnjim. On priprema zamke i zasede, starajući se da vas namami u njih, ali se cepa od zlobne griže što vidi da ispovedanjem raskidate sve njegova lukavstva. Uopšte, on nema mesta gde je jak strah Božiji, gde se pazi na zapovesti, gde su na dejstvu obični ustavi našeg života i gde se rado prihvataju i ispunjavaju epitimije.
3) Stoga se radujte i budite oduševljeni, blagodušni i hrabri. Krepite se i napredujte, uopšte ne dajući mesta besnom demonu. Uopšte nemojte dozvoljavati da do vaših ušiju dođu našaptavanja lukave zmije. A ukoliko i dođu, odgonite ih i odbacujte. Vi znate kako je on prelestio prvog čoveka i kako i sada uspeva da prelesti one koji se predaju njegovim prevarama. On predlaže samo zlo, ma kako ga inače prikrivao dobrim izgledom. On navodi samo na ono što vodi gordosti, zavisti, telesnoj pohoti, neuzdržanju i svemu što oskrnavljuje dušu. Ipak, vi više slušajte ono što vam dobro napominje Hranitelj vašeg života, savetujući zdravoumne, hrabre, opšteprihvatljive pomisli o smrti, o prelazu u drugi život, o budućim večnim dobrima, kao i o beskonačnim mukama. On napominje kako jednih da se udostojimo i kako da izbegnemo druge kako bismo se sve više utvrđivali u činjenju dobra i revnosnije hodili putem Gospoda Boga našeg, sve dok nam ne dođe određeni kraj života. I Vladika, kome smo ugađali, prevešće nas odavde ka večnom pokoju.
 

173.
1) Negovanje duše ne zahteva posebno vreme i pripreme kao obrađivanje zemlje; ono je izvodljivo u svako vreme i čitava priprema se sastoji u želji i rešenosti da se guši sve rđavo i da se podstiče sve dobro; 2) preduzmimo rečeno, podražavajući oce koji su iskali i nalazili, kucali i nailazili na otvoreno (2, 110)
1) Za obrađivanje duše je pogodno svako vreme, za razliku od obrađivanja zemlje. Za njega nisu neophodni ni volovi, ni plugovi, ni drugo zemljoradničko oruđe, već samo proizvoljenje i usrdna želja, kojima se seje dobro seme i žanju dobri plodovi za večno naslađivanje i pokoj. Ono [se sprovodi] ne samo danju, nego i noću, i izjutra, i u podne, i za jelom i za pićem, i u sedenju i ustojanju, i u razgovoru i u ćutanju, i u hođenju i u stajanju, i na delu i u dokolici ukoliko smo trezvoumni i bodri. Neophodno je da ne bludimo i da se ne prelešćujemo pomislima, kružeći umom ili telom, da ne ištemo zadovoljenje svojih telesnih želja, da se ne sporimo međusobno, da ne padamo u neposlušnost i roptanje, u taštinu i gordost, niti u iskušenje da istrajavamo na svome i izabiramo prvo mesto ni na šta se ne obazirući. Jer, rečeno našem umu ne dozvoljava da bude sa Gospodom, da pomišlja o doličnom, da bude smiren i skrušen, te da sve skorbno štose dešava prima pokorno i sa radošću.
2) Nemojmo dozvoliti, bratijo, da dane svog spasenja trošimo u neradu, lenjosti i nemaru, te da vreme svog života provodimo bez koristi. Naprotiv, stupimo u trgovinu vrlina i ištimo bogatstvo nebeskih dobara, umudrujući se mudrošću svetih otaca naših koji ni dana nisu gubili uzalud, već su se čvrsto i napregnuto ustremili na očišćenje duše, na proganjanje strasti i prihvatanje nebeskih raspoloženja, ne štedeći ni trud, ni znoj i svim srcem ištući jedinoga Boga. Oni su iskali i dobili, kucali i nailazili na otvarana [vrata]: otvarana su im vrata ljubavi, vrata pravde i ulaz ka Hristu putem bestrašća. Oni su ušli u večnu i neuvenljivu radost i veselje. Dođite, spasavani, i potecimo putem otaca naših, sačuvajmo njihova zaveštanja, očuvajmo čista i neporočna srca. Nemoj revnovati lukavima, niti zavidi onima koji čine bezakonje;jer će se kao trava brzo osušiti, i kao lišće zeleni brzo će otpasti (Ps. 36, 12). Nemojmo gledati na one koji su brojniji ali žive nemarno, već na one koji su retki ali revnuju za svoje spasenje i bogougađanje. Njih podražavajmo, za njihovom vrlinom pođimo, njihovim očima gledajmo na sve, njihovim umom rasuđujmo o svemu i njihovim jezikom govorimo kako bismo se udostojili i njihovog blaženog i radosnog udela.
 

174.
1) Dobivši silu za bogougodan život radi ostavljanja sveta i stupanja u manastir sa zavetima, blagodarite Gospodu koji vas je prizvao; i nemojte blagodariti rečju, nego delom života koji ste izabrali, u čemu se i sastoji pobeda nad svetom; 2) Gospod je pobedio stradanjem, Krstom, smrću, ukazavši nam na put potpune pobede; za njim su na isti način svet pobedili apostoli, zatim mučenici i potom prepodobni; 3) takav je put ka Bogu; i nema nikoga koji njime nije išao; 4) stoga se nemojte čuditi što susrećete teškoće, već se pre radujte i hrabrite (2, 111)
1) Za mene je najpoželjnije i najradosnije da čujem i vidim kako hodite u pobožnosti i kako se bogodolično ponašate, ispunjavajući sve zapovesti Gospodnje i nelicemerno čuvajući monaški život, u kome sete se ponovo rodili duhom i kroz koji ste se oslobodili ranijih sagrešenja. Štaviše, njime ste dobili i duha sile protiv vidljivih i nevidljivih neprijatelja i za neustrašivo susretanje svega što nailazi u služenju Bogu živome i čuvanju Njegovih zapovesti. Zablagodarite, proslavite i zapevajte Gospodu koji vas je prizvao, kao uzdarje prinoseći trpeljivo prebivanje u podvižništvu. I ubuduće nastavite da se podvizavate u dobru, razgorevajući se ljubavlju prema Bogu. Vama Gospod svakodnevno plete vence ukoliko u svom dobrom proizvoljenju održite čvrstu rešenost da sve pretrpite i da ne izdate ništa od onoga što vam je zapoveđeno. Jer, zapovest Gospodnja jeste večni život, a njeno narušavanje – smrt. Mi treba da ispovedamo istinu i da se ne slažemo sa onima koji su protiv nje, žrtvujući sva životna preimućstva i slavu i čast kod careva, arhijereja i drugih. Jer, napisano je: Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt. 16, 26). Eto radi čega su neophodni naša čvrstina i podvizi.
2) Gospod govori: Nemojte se bojati, ja sam pobedio svet (Jn. 16, 33). On ga je pobedio da bismo i mi, sledeći ga, takođe pobedili. Kao Bog, On je svagda Pobeditelj sveta. Sada, pak, On govori da ga je pobedio i kao Čovek. I odmah su za Njim svet pobedili i apostoli, i mučenici, i prepodobni, i svi koji su blagočastivo i bogodolično poživeli. Kako su, pak, održali pobedu Gospod i Njegovi sveti? Bez borbe, bez mučenja, bez prolivanja krvi i bez progonstva? Ne. Naprotiv, uza sve još i krstom i smrću. Vi znate za skorbi Gospodnje, za uvrede i podsmehe, za izdaju, osudu, udarce, pljuvanje i raspeće. Ipak, vaskrsavši, On je spasao svet. Na sličan način su postradali i apostoli. I ko će izreći stradanja i mučenja mučenika, kao i podvige i lišavanja prepodobnih?
3) Reč Božija kaže: A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni. A zli ljudi i opsenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se (2. Tim. 3, 12-13). Tesan je i skorban put koji vodi u Carstvo, a širok je i utaban put pogibli (Mt. 7, 14). Na drugom su svetska radost, utehe i telesne strasti, preziranje zakona Božijih, bezbrižnost za smrt i ljudski strah, a na prvom su skorbi od sveta, proizvoljni napori i svakovrsna lišavanja, kao što govori apostol: U oskudici, u nevoljama, u patnjama. . . potucajući se po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim (Jev. 11, 37-38). I niko od svetih po njemu nije prošao bez stradanja.
4) Stoga se nemojte čuditi kada susretnete skorbi. Naprotiv, još više se radujte što ni vas nisu mimoišle i još silnije se razgorevajte u ljubavi prema Bogu, čime ćete i pohotu izmoriti i demone prognati. Jer, onaj ko voli Jedinoga, sve ostale ostavlja pozadi i onaj ko se boji Jedinog nikog drugog ne može da se boji. Zdravo rasuđujte, čuvajte pobožnost i činite molitve i moljenja za sve. Neka je Hristos među vama. On je prisutan i među samo dvojicom ili trojicom. Utoliko pre će biti među vama tolikim, koji ispunjavate Njegove zapovesti.
 

175.
1) Odvajajući se privremeno, on moli starešine i potčinjene da dejstvuju i žive po ustavu, ukazujući i način; 2) kao pobudu za rečeno on naročito ističe [činjenicu] da Bog sve vidi i da će za sve tražiti odgovor (2, 112)
1) Odvajajući se privremeno ja vas molim ljubavlju Gospoda našega Isusa Hrista da za malobrojne dane mog odsustva čuvate obične opštežiteljne poretke u poslušanju i smirenju. Načelnici neka ne naređuju samovlasno, niti drsko, niti kao trgovci i ne na ljudski način, već bogodolično, blagotvorno, spasonosno, kao pred Božijim očima i kao oni koji će biti suđeni i koji će mu dati odgovor za sve što govore i čine. Potčinjeni i poslušnici pokorno i bez prepiranja ispunjavajte ono što vam naredi i moj namesnik i ostali načelnici. Vi ste čeda Božija i kao čeda svetlosti treba da hodite. Vi ste jaganjci Hristovi i napasajte se tiho i smireno. Neka niko ne pravi nered i neka ne skače kao koza, hraneći se trnjem strasti. Neka niko ne postupa kao Juda, tj. među bratijom budući kao brat, a napolju zamišljajući izdaju na pogibao svoje duše. Neka niko ne bude kao Isav, prezirući svoje spasenje i svoje preimućstvo prodajući za ukradeno jelo i piće. Neka niko ne ostaje bez dela, lutajući tamo-amo i neka ne gubi dane uzalud, dok se druga bratija usiljeno trude, trpeći vrućinu dana i hladnoću noći bilo na vratima, ili u bolnici, ili u cipelarnici, ili u stolarskoj radionici, ili na nekom drugom poslušanju služeći. Sličan prestup je strašan i po apostolu takvi neka i ne jedu (2. Sol. 3, 10).
2) Svi hodite po putevima Božijim. Po skrivenim mestima i na zla savetovanja i sujetne zamisli neka ne stupaju noge vaše. Jer, oči Gospodnje, koje su hiljadu puta svetlije od sunca, posmatraju sve puteve vaše i razmatraju tajna mesta (Sir. 23, 27). Čak i da si na skrivenom mestu, neuspavljivo oko vidi sa kime si, šta govoriš i šta radiš. Pazi da te ono ne vidi kako razgovaraš sa satanom, kako zamišljaš sramna dela ili kako činiš nešto sramno. Gospod ti neće istog trenutka uzvratiti po zasluženoj meri, ali će narediti da se zapiše greh tvoj i označiti pad tvoj, bezglasno i nevidljivo ti uzvikujući: To si činio, i ja ćutah; smislio si bezakonje – da ću ti biti sličan! O6ličiću te, i metnuću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps. 49, 21) na dan suda. Gde ćemo pobeći od ruke Onoga koji vlada svime? Da li možemo učiniti nešto rđavo a da se ne sazna? Na levu stranu ne odlazite čak ni u mislima, već u svemu dejstvujte spasonosno i bogougodno kako bi se Gospod radovao i veselio gledajući vas i kako bi u knjigu života uneo vaša dobra dela, u dan otkrivenja svega uvenčavajući vas neuvenljivim i večnim vencem pravde.
 

176.
1) Stojte srčano, gledajući gore i božanstvenim zrenjem kao strelama odbijajući neprijatelje spasenja; 2) onaj koga smućuje strast ne treba da se predaje, pomišljajući na sramotu kojoj se podvrgava onaj ko se predaje i [znajući] da ga neprijatelj prelešćuje, predstavljajući mu rđavo kao dobro; 3) i uopšte, prema unutrašnjim pokretima zaključuj koji je duh blizu tebe – dobri ili zli, te jednog slušaj, a drugog teraj (2, 114)
1) Stojte hrabro opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost za blagoveštenje mira (Ef. 6, 1415), gledajući gore, ka gornjem stremeći, gornje ištući, um zanimajući nebeskim, starajući se za ishod iz tela i za susret sa Sudijom i odgovor pred Njim. Istražujte Božanstvena Pisma i žitija svetih, te ono što je dušekorisno i spasonosno okrećite protiv neprijatelja kao strele.
2) Onaj koga uznemirava strast ne treba da se predaje mrzovolji i da joj se prepušta, budući da je Gospod blizu svima koji ga prizivaju (Ps. 144, 18) i s obzirom da će ga pronaći duša koja ga ište (up. Sir. 6, 16). Samo neka ona stoji čvrsto, neka uzdiše i stenje, neka proliva suze, uzdiže ruke svoje k nebu, bije se u grudi, te pomišlja o sramoti kojom grehovno delo pokriva već pred samim sobom i ljudima, a ne samo pred strašnim prestolom Božijim. Neka se rečenim odvraća od greha i utvrđuje u dobru. Jer, napisano je: Sine, nemoj prenebregavati pouke Gospodnje, niti slabi kada te izobličava. Gospod ljubi onoga koga kara i bije svakog sina koga prima (Prič. 3, 11-12). I na drugom mestu opet [piše]: Nemoj biti brz u vreme nailaska (Sir. 2, 2). Gospod, naime, ispituje našu ljubav i njenu čvrstinu. On [ispituje] da li Njegovoj ljubavi pretpostavljamo sramnu, nesretnu i ubistvenu slast, koja je slatka samo na ukus, a u stvari strašno gorka kada se proguta. Naš dušegubitelj pokazuje suprotno, tj. tamu pokazuje kao svetlost. On navodno seje duhovnu ljubav, dok se u stvari radi o najmrskijoj mržnji. Vojniče Hristov nemoj da su ti nepoznate njegove zamisli, ni njegova lukavost. Ukoliko išteš život traži svetlost, tj. Boga i Njegova zapovest.
3) Po stanju svoje duše možeš da prepoznaš da li ti je prišao neko od naših ili od neprijatelja. Ukoliko ti duša ostaje bezmetežna, nepokolebiva, sa staranjem za nebeska zrenja i puna želje za pripremljenim dobrima možeš da otvoriš vrata srca i da ga primiš i večeraš sa njim da bi te nahranio radi još veće ljubavi prema Bogu i Božanstvenim stvarima. Ukoliko, pak, njegova blizina smućuje tvoju dušu, puni je gomilom pomisli i tvoje oči okreće ka telu i krvi, ka svetskim vezama i pristrašćima, ka predručnom zadovoljstvu, do besnila te uzbuđujući i raspaljujući slasnom pohotom stani dalje i odbij aždaju. Ona je došla da bi u jednom trenutku uništila tvoje mnogogodišnje napore, tvoje podvižničko usrđe, mnoge suze, molitve i hrabre borbe i savlađivanja neprijatelja. Ona je došla da tebe, vojnika Hristovog, pokaže plenom trenutne pohotne slasti i da hrabrog muža napoji čašom otrova grehovne slasti i umrtvi na vekove. Ja vam ne pišem kao bestrasan, već kao iskušavani, ili još pre – kao mnogostrasni. Nešto sam saznao iz onoga što sam pročitao, a nešto iz pouka mog oca i onoga što sam slušao od drugih.
 

177.
1) Na nas po dejstvu neprijatelja napadaju mnoge strasti; treba da se borimo, obukavši se u duhovno sveoružje; 2) od tog oružja nije poslednje poznanje božanstvenih istina putem slušanja pouka, kojima se mi, na žalost, rđavo koristimo; 3) stoga smo i neispravni i prilepljujemo se za rđavo, premda treba samo poželeti i čitav dan činiti jedino ono što je prilično; 4) počnite da tako postupate (2, 115)
1) Stojte hrabro u svom mnogotrudnom životu, trpeći dnevnu vrućinu i noćnu hladnoću i misleno i čulno. I misleno morate više da trpite s obzirom da se u nama nalazi oganj pohote koji još više od haldejske peći raspaljuje nevidljivi Navuhodonosor. Na nas napadaju i druge strasti, jedna za drugom nailazeći na kukavnu dušu: gnev, jarost, zlopamćenje, gordost, lenjost, raslabljenost, pristrašće, samoljublje i najveće od zala – neverje. Nama je neophodno mnogo hrabrosti i velikodušnosti, mnogo nelenjosne kreposti i sile, trpljenja i blagodušnosti, trezvoumlja i bodrosti kako bismo mogli da odbijamo iskušenja koja se podižu protiv nas i lukavstva đavola, kako ne bismo preklonili kolena pred Vaalom pohote, kako se ne bismo poklonili idolu strasti, kako ne bismo uništili ono što smo dobro sabrali, kako ne bismo razorili ono što smo uz Božiju pomoć sazdali. Navedene strasti se inače mogu izbeći jedino ukoliko se svesrdno pouzdamo u Gospoda i obučemo u sva duhovna oružja radi poražavanja neprijateljskih sila.
2) Duhovna oružja su molitva i uzdanje, smirenje i poslušanje, ljubav i vera, bespristrasnost i savršeno odvajanje uma od svega svetskog, svagdašnje poučavanje i razgovor o spasenju, pažljivo i razborito gledanje i slušanje, kao i upotrebljavanje usta i ruku, svagdašnje ograđivanje sebe strahom Božijim i pomišljanjem na Boga sa nezadrživom željom budućih dobara. Ukoliko se navedeno ne nalazi u nama mi ćemo svakako upasti u grehovnu pogibao i upasti u ruke neprijatelja koji nas mrze. Avaj! Koliko mi samo slušamo, koliko nam saopštavaju Pisma i koliko nas uče bogonosni oci. Mi ipak sve zaboravljamo i uopšte se ne staramo o rečenome. Seme koje zemljodelac poseje po površini zemlje kupe ptice pre nego što ga plug sakrije pod zemlju. I lukave neprijateljske ptice kao da iz naših usta otimaju božanstvenu reč, usled čega duhovna semena ostaju bez dejstva i mi ostajemo besplodni, ne donoseći izdanke vrlina. I šta bi se drugo moglo pomisliti s obzirom da se mi odmah pošto čujemo oce koji govore o zdravoumlju [tj. čistoti], o hrabrosti, o pravdi ili o nekoj drugoj vrlini pokazujemo u sasvim suprotnom [svetlu], kao da ništa nismo slušali. Nama govore o sudu i suzama, a mi izlazeći počinjemo da se smejemo i kikoćemo. Naše duše obuzdavaju strogim rečima o čistoti, a mi se odmah predajemo pohoti, bludno posmatrajući jedni druge i govoreći i primajući najdrskije reči. Nas ubeđuju na smirenje i pokornost, a mi se odmah nadimamo, pokazujući se zveroliki i neposlušni. Nas ubeđuju da postimo, a mi se predajemo stomakougađanju. [Nama govore] o bdenju, a mi se odmah predajemo snu, o krotosti – a mi se odmah predajemo jarosti, o ćutanju – a mi praznoslovimo, o poslu – a mi se izvlačimo. Jednom rečju, mi kao da se naročito okrećemo putu koji je suprotan od onog na koji nam ukazuje pouka. I ja ne govorim samo o novodošavšim, već i o onima koji misle da su nešto i koji su prizvani na načelstvo u nekoj oblasti, pa čak i o onima koji sveštenodejstvuju. Avaj! Koliko stradamo od satane varalice?
3) Zbog čega mi odvraćamo lice svoje od Boga živoga, tj. odnedostižne krasote i obraćamo se ka sujetnom i brzoprolaznom? Zašto volimo i ljubimo gorko i privremeno, ostavljajući najslađe i večno? Očigledno je da naše duševne oči i sluh nisu očišćeni, da slabo vidimo istinsko blago i da se lišavamo njegovog okušanja. Dođite i opet pristupimo delu, iako smo se već sasvim raslabili, opet oživimo iako smo već sasvim obamrli, opet počnimo sa bodrošću iako smo već sasvim usnuli. Mi treba samo da poželimo i sve će biti. Onog dana kada položimo dobru i krepku nameru mi ćemo dostići i meru spasenja. Jer, mi nismo vezani za žitejska dela koja bi nas ometala da se latimo dobrih dela. Ukoliko ushtemo, nama je lako da se čitavog dana zanimamo delima spasenja. Izjutra je razumno pevati Davidovu pesmu: Ujutro ćeš uslišiti glas moj, ujutro ću stati preda te, i videćeš me (Ps. 5, 4); u treći čas: Duha tvoga Svetoga ne oduzmi od mene (Ps. 50, 13); u šesti čas: Nećeš se bojati. . . od strele koja leti po danu. . . od susreta i demona podnevnoga (Ps. 90, 56); u deveti čas: Prikloni, Gospode, uho tvoje, i usliši me, jer sam ja siromah i ubog (Ps. 85, 1); uveče: Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda (Ps. 103, 1) i ostalo. Ukoliko svakodnevno postupamo kao što je rečeno i podstičemo jedni druge, ukoliko se prosvećujemo dobrim rečima i delima bez raslabljivanja i pomračivanja bezbrižnom ravnodušnošću i praznoslovljem, mi ćemo se spasti s obzirom da od jutra do večeri možemo da vršimo jedino ono što priliči. Naravno, ni najpažljiviji čovek ne može da izbegne nerazumnu reč, ili neumesnu želju, ili neki drugi strasni pokret. Ipak, zbog skrušene molitve Bog će nam oprostiti. Prohodeći dan za danom na opisani način, mi ćemo hoditi putem Božijim, očekujući vreme razrešenja od tela kada će doći venci, radost i veselje za sve koji se podvizavaju i prinuđavaju radi Gospoda.
4) Pazite na svoj trud, na svoje podvige i borbu, odgoneći nemar i preuzimajući usrdnu revnost u uverenosti da svako ko želi može da živi dobrim životom, da ushodi ka savršenstvu i da se ukrasi svakom vrlinom. Veoma je poželjno stremiti ka Bogu, iskati živo opštenje sa Njim i dostići ga s obzirom da je svetlost, život i istina. I zar pristajanje na nagovaranje satane nije smrt, tama i pogibao, s obzirom da je on zaista smrt, laž i propast? Na taj način se pred svakim od nas nalazi život i smrt. Prihvatimo život, latimo se svetlosti i preuzmimo besmrtnost. Bežimo od tame, mraka i pogibli kako bismo se udostojili Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

178.
1) Vi ste sada dobro završili svetu četrdesetnicu i obogatili se duhovnim plodovima; 2) čuvajte ih, strogo pazeći na sebe, naročito u pashalne dane, kada se po ustavu razrešavaju izvesne utehe (2, 116)
1) Vi ste se podvizavali dobrim podvigom za vreme svetečetrdesetnice. Vi ste postili po sili i iznad sila, vršili odgovarajuća bdenja, trezvoumno se poučavali, služili bez lenjosti, čuvali um u čistoti, jezik uzdržavali od osuđivanja, usta od praznoslovlja i sve svoje udove od svakog greha, izloživši ih kao oruđa pravde i bogougodnog života. Izgleda da nikada ranije niste tako dobro i blagoprijatno prošli put posta. Zbog čega? Zbog vaše stroge pažnje prema sebi i delu svog života, te zbog naročite milosti Božije koju ste privukli i od koje, po pisanome, ishodi svaki dar dobri i svaki poklon savršeni (Jak. 1, 17). Na taj način ste vi uspeli u životu i obogatili se duhovnim plodovima.
2) Neka vaše bogatstvo bude sakriveno i vaša riznica duhovnih dobara nedostupna za otimačke napade neprijatelja. Neka bi vam se dala blagodat na blagodat i bogatstvo na bogatstvo do kraja života. I biće kao što je rečeno ukoliko ne oslabite u strogosti vaše pažnje i ne dopustite nemar i nebrigu u vreme posle Svete Pashe, kada se po ustavu ostavljaju psalmopojanje, obični časovi, kolenopreklone molitve, naporna noćna bdenja, kada se na trpezi razrešava vino, ulje i variva, te [dozvoljava] podnevni san, dvokratno obedovanje, šetnja i ostalo. Prema tome, ukoliko se ne bude držao trezvoumlja i ukoliko ne bude sve činio sa strogom pažnjom, um će biti u opasnosti da izgubi sve što je dobro stekao i da od bogataša postane siromah, sa visine slave se rinuvši u jarak neslavnog pada. Stoga vas molim i preklinjem da se držite strogo kao pod ključem sve dok ne izbegnemo ovdašnje neprijatelje i klizave slučajnosti, tj. sve dok se ne preselimo na [mesto] gde ćemo biti bezbedni od pada i potkradanja.
 

179.
1) Nemojmo obraćati pažnju na nagovaranja neprijatelja: naš praotac je obratio pažnju i bio isteran iz raja; 2) neprijatelj i nama u svakoj prilici podnosi svoja [nadri]lekarstva; budimo uvek gotovi da ih odbacimo (2, 117)
1) Otpočinite, i poznajte da sam ja Bog (Ps. 45, 11). Dakle, od nas se zahteva da otpočinemo od svega i da se upražnjavamo u jedinom na potrebu. Nama su u delu našeg života neophodni nenasita želja za dobrom, neoslabno trezvoumlje, krepko trpljenje i neprestano protivljenje našim neprijateljima. Jer, uvek su blizu mislene zveri, grabitelji naših duša i demoni od kojih dolaze gresi, bezakonja i svaka nepriličnost. Neko niko iz nemarnosti ne oslabljuje podvige, neka niko ne luta svojevoljno, vučen slastoljubljem i samoljubljem, neka se niko ne [povinuje naredbama] tuđinca, već neka se u svemu povinuje zapovestima Gospodnjim. Jer, sam Gospod govori: Ovce moje slušaju glas moj. . . A za tuđinom neće poći. . . jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn. 10, 27; 5). Gde je Hristos, đavo nema mesta. Gde Njegov glas saziva ovce, šištanje zmije se ne čuje. Dok je imao zdrava čula svoje duše i dok je slušao Božanstveni glas, praotac naš Adam se nalazio u raju i dobijao visoka zrenja. Prihvativši, pak, našaptavanje zmije i okusivši od drveta greha, on je odmah osetio sramotu nagote i sakrio se od Boga. Na pitanje: „Gde si“, on je odgovorio: „Čuo sam tvoj glas i sakrio sam se jer sam nag“. „Ko je u tebe položio taj strah, Adame, i ko ti je pokazao da si nag“. Lukavi glas i odstupanje od zapovesti Božije. Potom je sledilo izgnanje iz blaženog mesta i osuda na trud, skorbi i lišavanja u ovom životu. Stoga se držimo dalje od saveta zmije.
2) Nemojmo primati nagovaranja strasti koje ona zlobno priprema. Taj odvratan pripremač svakog bezakonja je ugotovio sasude sa raznim ponudama, kao što je video neko od svetih (sveti Makarije Veliki). I on svakome prinosi jelo u skladu sa strašću kojoj je naklonjen. I okusivši, [čovek] se raspaljuje strašću. Jednom on daje da okusi od bluda, drugom od zavisti, jednom od stomakougađanja, drugom od samovolje i od sklonosti za sakupljanje. Bratijo, treba da budemo pažljivi i uvek spremni da odbijamo napade besnog neprijatelja. Stoga treba da smo naoružani duhovno, tj. da nosimo oklop vere, štit smirenja, kacigu poslušanja i svih ostalih vrlina. Znajući svoje stanje neka svako dejstvuje sa čistom savešću. Volimo jedni druge po duši, a ne po telu. Oči treba da imamo dole, a um gore.
 

180.
Post je ugodan Bogu, ukoliko se uzdržavamo i duševno i telesno; ukoliko se [uzdržavamo] samo telesno, on mu nije ugodan; potrudite se da budete ispravni u tome (2, 120)
Već dolazi vreme kraja posta. Ispitajte da li ste ispunili sve što je priličilo, tj. da li ste stekli poslušanje bez protivrečenja, nelicemerno smirenje, skrušenu pobožnost, neprestanu molitvu, bogougodni plač, duboko uzdisanje, veru bez saplitanja, nepostidnu nadu, blagodušnost bez roptanja i svestrano uzdržanje od prepiračke reči, od uvredljivog slova, od svadljivosti, sukobljavanja i samovolje. Uzdržanje zahteva sve navedeno. I uzdržavajući se od rečenog mi hodimo putem blagočašća i podvizavamo se dobrim podvigom u očekivanju večnih neizrecivih dobara. Ukoliko se, pak, nađe nešto od suprotnog, tj. neposlušnost, gordost, roptanje, došaptavanje, samovolja, raspuštenost, svadljivost, ogorčenost, mržnja, gnev i nepriličnost ostalih skvernih strasti, mi Bogu nećemo prinositi ugodni post. Iako ćemo postiti telesno, naš post će biti nečist, neugodan i odbačen. Shvativši rečeno, potrudimo se da neporočno sačuvamo sve zapovesti Gospodnje, da odbacimo sve prekorno, stidno i sramno i da sve činimo blagoobrazno i pravilno. Jer, dobro nije dobro ukoliko se loše izgovara ili čini. Zbog toga nemojte biti nerazumni, nego shvatite šta je. . . dobra i ugodna i savršena volja Božija (Ef. 5, 17; Rim. 12, 2).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *