NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

141.
On ubeđuje da ostave svoje mudrovanje i svoju volju te da se sa verom predaju rukovođenju radi stamenog napredovanja u ispravnom životu (2, 71)
Gledajući na borbu koja se odasvud podiže na nas, ja mogu da kažem rečima apostola: Zaista nam se dade. . . žalac u telo, anđeo satanin, da nam pakosti, da se ne ponosimo (2. Kor. 12, 7), nego da se smiravamo i da, kažnjavani, pribegavamo pod krepku ruku Božiju, s obzirom da inače nemamo spasenja. Ukoliko sa marljivošću pokorimo naše nepokorno mudrovanje i ukoliko poznamo sami sebe, tj. da smo potpuno kukavni i da bez Božije pomoći i posredništva nekoga ko nas rukovodi ništa dolično ne možemo da učinimo, u peć naših strasti će, kao nekada u vavilonsku peć, sići anđeo i iz našeg srca istrgnuti plamen pohote, te duhom koji veje rosom našim dušama doneti dar čistote. Stoga se smirimo i neka su nam dole i naše mudrovanje i naše oči. Neka se smiri naša reč i neka se skrati pričljivost, te će milost čovekoljubivog Boga biti blizu. Neka niko ne bude neveran, ni lukav, ni pokvaren. Neka niko ne blagosilja ustima dok mu je srce udaljeno, kao što čini onaj ko sledi svoju narav i svoj razum. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga (1. Kor. 10, 24). Svecelo budite svetlost, iskrenost, istinski sinovi. Hodimo kao deca, kao braća, kao sunaslednici. Nemojmo primati ništa što bi moglo poslužiti na štetu drugome i nemojmo dopustiti nikakav novi nered.
 

142.
On poziva na radost zbog prohođenja oskudnog života, punog lišavanja i nevolja, uz podvižničke napore i napuštanje svega svetskog, što [odlikuje] istinski put ka nasleđu Carstva nebeskog (2, 74)
Iako je donekle smelo, reći ću vam apostolskom rečju: Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: Radujte se (Fil. 4, 4). Radi čega? Stoga što vršite delo Božije, što ste se obukli u monašku shimu, što stojite pod zakonom poslušanja i ispunjavate ga svakodnevno, što skorbite, što trpite teskobu, što patite, što ste tužni, što postite, što bdijete, što spavate na goloj zemlji, što ste u naporima i zamorima na delu vašeg poslušanja, što odsecate svoju volju, što prihvatate neočekivanost zapovedanja, što ne perete telo, što nosite dronjke, što imate prljavu odeću i obuću, što (dodaću) [prihvatate] epitimije [tj. kazne] i odlučenja, što ste u neprestanom sukobu, pod udarcima i ubodima, ujedima i ustrelima kojima vas vidljivo i nevidljivo podvrgavaju demoni, tj. blud, lenjost, prejedanje, nepostojanost misli i želja i druge neizbrojive strasti. Sudite sami da li sam ispravno rekao: Radujte se svagda. Da, bratijo moja, vi ste blaženi i triblaženi stoga što ste izabrali i što volite da sve trpite radi Boga. A šta proizilazi iz rečenoga? U budućem veku će u vašim srcima zasijati pravda i mnoštvo mira, život, radovanje, večno uspokojenje, usinovljenje i nasleđe Carstva nebeskog. Vi blagoumno, blagopohvalno i bogoblaženo tražite i ištete da zamrzite svet i sve što je u svetu, vi ste se otrgli od roditelja, braće, srodnika, prijatelja i poznanika, vi ste ostavili gradove, sela, polja, domove i otadžbinu, vi ste se prilepili uz jedinoga Boga, služeći, predstojeći, radeći i neprestano pojući blagom i preblagom Vladici, vi ne govorite o ocu i majci, vi se ne starate o ženi i deci, vi ne brinete o robovima i robinjama, vi se ne uznemiravate zbog sticanja i imanja, vi se ne borite oko činova i odlikovanja, vi se ne paštite oko jela i iskričavih vina i drugih telesnih zadovoljstava. Vi [ne brinete] ni o čemu zemaljskom i truležnom, nego jedino o bogougodnom životu i nasleđu večnih dobara na nebu, koja su nam obećana. Niste li dostojni da vas Bog zavoli? I zar vas neće dostojno nazvati sinovima? I zar neće u onaj dan da vam dostojno kaže: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34). Takvi su podvizi vaši, takva vaša iskanja i takve nade. Stoga ću opet reći: Radujte se svagda.
 

143.
On podvižnički život upoređuje sa trkalištem, dajući podrobne pouke o uspešnom završetku trke i dobijanju nagrade (2, 76)
Naš podvig je sličan trčanju na trkalištu, kao što ukazuje sveti Pavle (1. Kor. 9, 24). Međutim, na njemu se određuje neznatno prostranstvo i kratko vreme. U našem podvigu se, pak, put prostire od zemlje do neba i vreme određuje celim životom, posle koga se razdaju venci pobednicima. Posmatrači našeg takmičenja su hiljade svetih anđela. Podvigopoložnik je sam Vladika svih, koji sedi na nepristupnom prestolu slave svoje. Protivnici su nam podmukli demoni koji se na svaki način staraju da nam postave prepreke, da nas sapletu i pogube. Sudeći po svemu, vi i sami vidite da mora da budemo pažljivi i oprezni, brižljivi i neumorni kako bismo dobro započeli trčanje i kako bismo ga dovršili. Mi nemamo koristi ukoliko samo započnemo i ukoliko sa mladalačkom živošću i muškom postojanošću ne nastavimo dalje? Pa ni rečeno ne označava pobedu ukoliko sa istom revnošću i naprezanjem ne budemo trčali do same smrti, čak i ako nam se život oduži. Bratijo i oci, trčimo i stremimo napred, ištući pomoć i silu odozgo od čovekoljubivog Boga kako bismo dobro pretrčali i uspešno dostigli naznačenu crtu i cilj. Reč Božija nam je ukazala na strašan podvig, obećavajući neizrecivu radost i slavu onima koji dobro trče i pobeđuju, a nemarnim i lenjivim, koji se ne miču sa mesta, koji se zaustavljaju pred preprekama i samovoljno skreću sa puta – preteći najžalosnijim i užasnim udelom. Gospod govori: Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt. 11, 15). Čujte čeda i pazite. Hodite bodro i pazite sa opreznošću, znajući da su lukavi demoni uvek spremni da nam prepreče put i pripreme nam saplitanje. Znajte da niko ne može da trči dobro ukoliko se ne obnaži od svega izuzev naprsnika vere. Ja ne mislim samo na ostavljanje svega spoljašnjeg imanja, već i na odstranjivanje unutrašnje raznovrsnosti i zemaljskih želja. U našem takmičenju niko neće imati uspeha ukoliko ne obuči telo da je zadovoljno neznatnom hranom i pićem, ukoliko se umesto jelejem ne umasti čvrstinom i neumornim trpljenjem, ukoliko pred primanje shime ne prođe ispitujuća upražnjavanja kao neki gimnastički kurs. U vreme trčanja niko ne treba da smeta drugim sapodvižnicima, da im zavidi ili da ih kleveće. Um i oči treba da su ustremljeni ka uspešnom dostizanju cilja trčanja. Treba usiljavanju dodavati usiljavanje, revnost revnosti, oduševljenje oduševljenju, ne obazirući se ni na desno, ni na levo, ne gledajući na pohvale, ne zavodeći se taštinom, ne padajući u malodušnost zbog umora, prepona i sudara, ne padajući duhom zbog saplitanja kako bi se sve ispunilo prepodobno, smirenoumno, bratoljubivo i iskreno i kako bi se po uspešnom okončanju trke udostojili obećanih nagrada od Gospoda našeg.
 

144.
1) Porevnujmo za svaku vrlinu i čuvajmo se od svega rđavog, naročito od onoga što liči na dobro; 2) neprijatelj ima mnoge zasede; najbolje sredstvo za njihovo izbegavanje jeste otkrivanje pomisli; 3) protiv svake strasti treba se naoružati protivstrasnom borbom; kao primer daje se način borbe sa zavišću; 4) savet da se u svemu drži poredak (2, 77)
1) Priđite, i mali i veliki, i početnici i starci pokrenimo se željom za opštom koristi i prihvatimo najvatreniju revnost za spasenje, počnimo da činimo ono što priliči, ištimo ono što je blagotvorno. Očistimo se od svake skverni ploti i duha, postanimo izabrani sasudi čineći svetinju u duhu, bežimo od slučajeva za greh, nemojmo dopuštati gordost, neposlušnost, slastoljublje, teloljublje. Stremimo da se obogatimo vrlinama smirenja, poslušanja, čistote i bratoljublja. Odbacimo daleko od srca telesne i slastoljubive sklonosti, presecimo odnose koji ih omogućavaju ne samo sa spoljašnjim, već i sa svojim unutrašnjim, tj. nemojmo imati ni prema jednom bratu veću ljubav negoli prema drugima. Jer, takva ljubav je lukava i mrska Bogu. Iako je po izgledu bratska, ona je po suštini satanska.
2) Vi znate koliko zamki ima đavo i kako su vešte njegove podvale. Od njih će se izbaviti samo onaj ko ispoveda pomisli i želje i ko ima veru prema svom rukovoditelju, praćenu smirenjem i poslušanjem. Oni koji ne hode navedenim putem padaju, a padali su i ranije, kao što čitamo. Oni, pak, koji su sledili navedeni zakon postali su blještave svetiljke u svetu, izbegavši tamu greha i satrvši đavola umrtvljivanjem svojih prohteva.
3) Molim vas ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista da se umudrite na spasenje svoje. Neka svaki preduzme podvig protiv strasti koja ga napada. Na primer, protiv strasti zavisti neka uzme protivzavisni podvig, tj. mržnju prema ovdašnjoj kratkotrajnoj slavi, s obzirom da se ona rađa iz želje da se pokažemo bolji od bližnjeg u živosti uma, ili melodičnosti psalmopojanja, ili prijatnosti čitanja, ili nekom drugom duhovnom ili telesnom sposobnošću. Začevši se, ona sažiže sporim ognjem, iscrpljuje i izjeda. Međutim, kao udovi jedni drugih i s obzirom da smo svi jedno telo, mi treba da se radujemo jedni drugima smatra
jući svojim sve čime se odlikuju drugi. Svaki se nečim odlikuje i svi čine jedno telo bratstva, koje se svime odlikuje i pokazuje kao savršeno, dok njegova čast prelazi na svakog pojedinačno. Jedan je lepog glasa, a ti si jakog glasa; jedan čita prijatno, a ti brzo shvataš ono što se čita; jedan je sposobniji umom, a ti si sposobniji na delu; jedan je korisniji u raspoređivanju poslova, a ti si usrdniji na poslušanju. I drugo je mnogo bolje od prvog s obzirom da je ono što samo izgleda da je nešto pred onim što zaista jeste nešto – u stvari ništa, Jer, šta je melodija, ili dobar glas, ili čitanje, ili brzo delanje, ili lepo pisanje, ili muzika u odnosu na blaženo i najpoželjnije smirenje i poslušanje, blagost i prostodušnost, krotost i tihost, nezlobivost i neropotljivost, bogoljublje i dejstvenu molitvu i druge vrline, čije sticanje jeste delo proizvoljenja i iskanja. [I onaj ko ih imaj, može biti i bez glasa, i bez umeća pevanja, i slabog čitanja, i sporog jezika, i kosih očiju, i ružnog lica, i hrom. Na taj način je naš blagi Bog svima učinio dostižnim i dostupnim dobrovrlina, postavivši ga u zavisnost od duševnih raspoloženja (u kojima se seje, uzrasta i dostiže savršenstvo), a ne od telesnih
preimućstava.
4) Budimo zadovoljni sa onime što imamo i radujmo se onome što poseduje svaki od bratije, sjedinjujući se međusobno i spajajući se u životu po Bogu sa svakim blagoustrojstvom. Vidite li, bratijo, da se množimo. Stoga je neophodno da sve među nama bude u poretku. Jer, ukoliko i nešto neznatno istupi iz svog poretka, čitav sastav bratstva se pokreće i koleba, gubeći svoju krasotu vrline, kao što biva i sa svakim drugim društvom. Za nas, koji smo se zajedno okupili u ime Gospoda našeg Isusa Hrista i koji se nalazimo u činu anđelskog života svakako je neizbežno obavezan potpun poredak u svemu, tj. da bez šuma i smućenja pevamo i molimo se, stojimo i menjamo mesto, sedimo i ustajemo, spavamo i budimo se, ulazimo i izlazimo, pitamo i odgovaramo, sastajemo se i rastajemo se, tražimo i dajemo, služimo i primamo uslugu, polažemo i držimo, odevamo se i skidamo se, što se svakodnevno čini kod nas. Ukoliko se u svemu očuva red, svo naše bratstvo će ličiti na pokojno more koje se pokreće krotkim valovima koje navodi Duh Sveti. Ukoliko se, pak, iz nepažnje pojavi neki nered, ono će se podići kao od silnog vetra i uragana, premečući se i kipeći talasima. Slično se vidi i kod nas kad se podigne šum, vika, smeh i govor, kao nedavno pri razdavanju svete vodice i u vreme odlaska sa trpeze, kada su četiri umirivača jedva uspeli da uspostave normalan poredak među vama. Ne treba tako, bratijo i čeda moja. Vi znate šta je rečeno o volji Božijoj, tj. da je ne samo dobra, nego i ugodna i savršena (Rim. 12, 2) na blagoustrojstvo mnogih. Ja vam uostalom, nisam izrekao prekor, već napominjanje o ranijem kako bi se unapred izbegli slični slučajevi. Gospod mira i Bog svake utehe, koji u poretku drži sve nebesko i zemaljsko, neka vam daruje silu i krepost za svako dobro delo i pokret, za svaki mir i jednomislije, za svaki poredak i tihost u iskrenoj međusobnoj ljubavi kako bismo se u dan otkrivenja Njegovog pokazali kao lik svetih i sabor osvećenih sa svima svetima koji su mu od veka ugodili.
 

145.
Trpeljivi život u opštežiteljnom poslušanju jeste pravo mučeništvo (2, 78)
Čuvajte se lukavog opštenja, samouverene samovolje i pogubnog narušavanja obiteljskih ustanova. Naprotiv, u svemu se saobražavajte sa ustavima koji su predani od otaca. Jer, ono što je kod nas ustanovljeno nije utvrđeno bilo kako, nego posle ispitivanja od davnih vremena, posle mnogih napora i znoja, po zahtevu i suštini našeg anđelskog obraza života i na izobličenje onih koji drugačije misle o zapovestima Gospodnjim. Produžite vašu dobru trgovinu i dovedite do kraja vaš put u Gospodu, mažući se jelejem krotosti i trpljenja i podnoseći svakakve podvižničke teskobe, za koje vam se priprema široko naslađivanje večnim dobrima. O kakvim se teskobama radi? O onima koje svaki dan susrećete: o bdenju i psalmopojanju, trudu ruku, umerenom jelu, umerenom piću, postepenom prohođenju poslušanja, o poretku u crkvi i pri hođenju, u postupcima, odeći, obući i pokrivalima, o skorbima od lišavanja, od pretpostavljanja, od prezrenja i svega sličnog. I ispravno svedoče sveti oci, a pre svih sveti Vasilije Veliki, da je stanje poslušanja pravo mučeništvo. Ipak, pogledajte kakva ćemo dobra i kakvu nagradu zbog njega dobiti. Neuvenljive vence, nasleđe Carstva nebeskog, usinovljenje, netruležnost, besmrtnost i svako drugo nezamislivo blaženstvo. Imajući takva obećanja, bratijo, sve više podnosite predstojeći trud podvižništva, ne strašeći se mogućih pokliznuća ponekih i ne padajući duhom zbog teškoća i žalosti radi života po Bogu. Jer, ukoliko se ovde ne žalostimo, u onaj dan nećemo biti obradovani. Ukoliko ovde ne pretrpimo teskobu i ne zastenjemo, u budućem veku nećemo susresti prostor i veselje. I ukoliko više ovde budemo žalosni i skorbni, onevoljeni i ugnjeteni, utoliko ćemo veće utehe susresti. Umesto žalosti dobićemo radost, umesto siromaštva – bogatstvo, umesto malih zemaljskih imanja – mnoga imanja nebeskih riznica, umesto telesnih bolesti – duševno blagoustrojstvo, umesto ostavljanja sveta Gospodnje prizvanje. I kako će nam biti kada čujemo onaj blaženi glas koji nas zove i govori: Hodite blagosloveni Oca moga; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt. 25, 34). Mi treba da pretpostavljamo ljubav Hristovu čak i kad bi nam predstojalo da svakodnevno umiremo. Predajmo sebe i na bijenje, i na vatru, i na sečenje, i na trpljenje svakakvih muka, kao što su trpeli i sveti mučenici. Jer, nije samo njima priličilo da vole i ljube, nego i nama. I njihov podvig i stremljenje nisu različiti, s obzirom da smo jedne prirode, tj. Božija sazdanja, koja su u svet uvedena radi jednog cilja – proslavljenja Boga kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti. Odsecanje udova, prolivanje krvi i muke tirana nisu uvek i svuda postojali. Mi smo se udostojili da stupimo u sadašnji podvig visokog života u poslušanju i prihvatimo mučeništvo na drugi način: umesto odsecanja udova mi odsecamo svoju volju, umesto prolivanja krvi mi izbacujemo grehovne pomisli i želje, umesto tiranskih muka mi trpimo napade demona i neprijatnosti od strane sveta. Stoga nije isprazna naša nada da ćemo u budućem veku dobiti isti udeo sa svetim mučenicima.
 

146.
Povodom zemljotresa on pominje potres neba i zemlje poslednjeg dana i daje odgovarajuću pouku (2, 79)
Posle jučerašnjeg zemljotresa nama je najumesnije da upravo o njemu govorimo, tj. da kažemo zbog čega se on dešava. Među Jelinima jedni govore jedno, a drugi drugo. Nama, pak, božanstveni David objašnjava, govoreći o Bogu: On koji pogleda na zemlju, i čini da se trese; koji se dotiče gora, i one se dime (Ps. 103, 32). Kada gospodar svoj gnevni pogled okreće na roba, rob počinje da drhti. I kada istinski Vladika svega i Tvorac, pred kojim sve tvorevine stoje kao rob i robinja, ushte da pokaže svoje pravedno negodovanje zbog naših grehova, Njegovo svevideće oko grozno pogleda na tvar i čini da se trese kako bismo se uplašili i ustreptali kao robovi koji su na sebe navukli gnev, te kako bismo postali zdravoumni i okrenuli se ispunjavanju Njegovih zapovesti. Eto, bratijo moja, koliko je strašna sila Njegova, kakvo je projavljivanje Njegovog negodovanja i kakva je jarost gneva Njegovog. I kad je sadašnje takvo, kakvo li će tek biti buduće, u vreme okončanja svega? Jer, On sam govori sa opomenom: Još jednom ću potresti nebo i zemlju (Ag. 2, 7) i pokazuje neuobičajenost [onoga što će se desiti]. Kakav strah će se ugledati i kakav trepet kada zemlja da sve od veka umrle, kada se nebo savije kao svitak, kada spadnu zvezde, kada se izmene svetila, kada se zvuk arhanđelske trube pronese nad svima koji žive na zemlji, kada sam Boga naš otvoreno priđe sa hiljadama anđela i arhanđela i gornjih sila, koje hode pred Njim, kada se postave prestoli, kada zasedne sudilište i kada nepotkupljivi Sudija i Vladika otkrije sve skriveno i sve što smo preživeli? Kako će biti kada se po svršetku svega u tren oka proglasi velika i strašna odluka koja pravednike priziva u Carstvo nebesko i večni život, a grešnike šalje u oganj večni, u strašni bezdan ada, u mračni tartar, ka neuspavljivom crvu, na škrgut zuba i sve druge grozne muke? Ko će sve podneti, bratijo? Ko će podneti takav strah i užas? Ko će opstati pred događajem koji pritiska i privodi u istupljenje, tj. pred prizorom neba koje se razdire, zemlje koja se trese, mnoštva anđela i samog Gospoda i Boga, koji na oblacima dolazi da sudi svoj zemlji? Međutim, ono što se očekuje nije daleko, već blizu. Sudija je pred vratima. Eto Ženika. Izlazite u susret. I blago nama ukoliko imamo svetle svetilnike čistote i jelej milostivosti i ljubavi u dovoljnoj meri. Mi ćemo susresti Ženika sa radošću i ući u Njegovu ložnicu. Ukoliko, pak, nemamo rečeno, bićemo odbijeni od vrata. Ona se neće otvoriti na naše kucanje jer smo zlo mislili, dremali i ostali nepripremljeni. Da se rečeno ne bi desilo sa nama, oni koji spavaju treba da se probude od sna nemarnosti, raslabljeni da ustanu od mrzovolje, pijani da se otrezne od sramnih pomisli, nečisti dušom da se očiste od neumesne pohote koja ih skrnavi i pokolebani dvojedušnošću, izmenjivošću i teloljubljem da utvrde srca krepkom verom. Oni, pak, koji dobro hode neka još bolje hode, svetli neka se još više prosvećuju, čisti neka se još više čiste, revnosti neka još više revnuju, vrlinski neka još više zavole činjenje dobra, smirenoumni neka još više postanu smirenoumni, poslušni neka budu još poslušniji. Svi sve dobro činimo i ispunimo svaku zapovest da bismo postali dostojni da uđemo u ložnicu Ženika duša naših ne beskonačnu radost.
 

147.
Sve više napredujmo, revnujući u svakoj vrlini i izbegavajući sve rđavo, ukrašavajući se podvizima anđelskog opštežića po primeru otaca i u očekivanju velikih obećanja (2, 80)
Nemojmo sadašnjim delima posramiti podvige koje smo već prošli. Naprotiv, kao da tek počinjemo, revnosno ispunjavajmo svaku dužnost i svaku vrlinu, primajući svetlost na svetlost i ushodeći iz slave u slavu. Rečeno ćete dostignuti ukoliko se ispravno ponašate, ukoliko se obučete u odeću smirenja, ukoliko se ukrašavate poslušanjem, ukoliko projavljujete delatnu ljubav i krotost, ukoliko izbegavate samovolju i samougađanje (od kojih dolazi smrt), lukavstvo, isticanje i slavoljublje (od kojih dolazi brza pogibao i od kojih su pali svi koji su odvajkada pali na poprištu poslušanja). Sada, pak, kad ste se već očistili od svakog trnja, pleve i čička, budite dobroplodni i pokažite novi život, ništa ne unoseći od mudrovanja onih koji se sapliću kako inače ne biste jednako postradali. Svi budite iskreni i čisti i blagodušno podnosite uvrede, poniženja i napade. Svi projavljujte čvrstinu u borbi za dobro, uzdržanje i istrajnost, u čemu se sastoji mučeništvo života u poslušanju. I svi koji ga pretrpe dobiće venac pravde. Goreći ljubavlju prema Hristu i budući oprobani napastima i nevoljama, hrabro podnosite sve što se svakodnevno dešava i prohodite zaista zlatan život naših otaca, koji ne zna za neposlušanje, gordost, protivrečenje, drskost, uvredu, smutnju i u kome vlada mirno anđelsko stanje, uspokojeno vejanjem Duha. Vi znate da je ono što vam govorim istinsko dobro. A ako je dobro, onda je i poželjno. Ako je, najzad, poželjno, zašto ga ne bismo zavoleli, poželeli i postarali se oko njega?
 

148.
1) Dobro se teško vezuje uz nas, a rđavo – lako; 2) dobri put je penjanje na goru, a grešni put je spuštanje sa gore; 3) treba da gledamo gore i da ne silazimo na zemaljske pomisli; 4) mi imamo razne darove i razne pomisli; nagradu ćemo, pak, dobiti po usrdnosti i trudu; 5) blagodušno podnosimo sva lišavanja, neudobnosti, teškoće i skorbi; jer, mi smo se i rešili na njih; oni su istinski put ka spasenju (2, 81)
1) Obično se dešava da onaj ko govori o grešnom jednom ili dvaput, slušaoce podstiče na zlo. U odnosu na dobro [je drugačije]: onaj ko mnogo puta kaže nešto spasonosno jedva da uspeva da privuče ponečiju pažnju i raspoloženje. Dobro se teško privija uz ljudsku prirodu, a zlo vrlo lako.
2) Ići dobrim putem isto je što i penjati se na goru: koliko se samo sreće napora, teškoća i neprijatnosti. Naprotiv, grešni put liči na silaženje sa gore: on je lagan i prepreke se ne vide usled brzine hoda. Stoga je na dobrom putu neophodna i naročita marljivost, i rukovođenje i predostrožnost. Ništa zemaljsko i truležno ne treba imati uvidu, nego samo nebesko i večno, ukoliko želimo da ushodimo, a ne da silazimo. Kod onog ko se penje na goru dolazi do nekog pomračenja ukoliko pogleda naniže. I kod onog ko ushodi putem vrlina dolazi do pomračenja duhovnog oka ukoliko se pažnjom prilepi za zemaljske utehe. Mi treba da gledamo gore s obzirom da je naša Glava – Gospod Hristos gore i da je gore i naša riznica i večni život. Nemojmo slabiti u ushođenju, ni padati duhom videći visinu [na koju se treba] popeti. Mi sami nemamo snage da dođemo do kraja, ali je blizu pomoć Božija i Njegovo zastupništvo.
3) Mi smo stupili na taj put i napredovali, te svako od nas, saglasno svojoj revnosti i trudu, stoji na jednom ili drugom stepenu vrline. Mi se međusobno duševnim raspoloženjem razlikujemo više negoli izgledom tela. Jer, jedan sa manje, a drugi sa više topline voli smirenje i poslušanje. Jedan se, opet, odlikuje darom ljubavi prema bližnjem, a drugi usrdnim staranjem za mnoge, ili za poslušanje rukodelja, ili za poljske i domaće radove, ili za udovoljavanje potreba, na pr. ekonom, skladišnik, trpezar, obućar, krojač i drugi. Međutim, svako od nas ide putem Gospodnjim, koji svakoga privodi netruležnim vencima.
4) Trpeljivo i smireno podnosimo napore, znoj i teškoće delanja, bdenja, posta, psalmopojanja, kao i zimu, neuglednost odeće i ostale neudobnosti. Bog je svedok da mi nije svejedno, da vas žalim, da saosećam sa vama i da se prema snazi trudim da vam svima pružim pokoj. Međutim, i sami vidite da nije jednostavno odenuti, obući i uspokojiti toliki broj. Uostalom, mi smo i pošli da gladujemo, žeđamo, nagotujemo, siromahujemo radi Hristove ljubavi, po kojoj je i božanstveni apostol živeo u gladovanju i žeđi, u zimi i golotinji i drugim lišavanjima (2. Kor. 11, 27). Zapravo, i svi sveti su se u kožusima i kozjim kožama, u oskudici, u nevoljama, u patnjama. . . potucali po pustinjama i gorama i po pešterama i po jamama zemaljskim (Jev. 11, 38). Zar ćemo se mi, koji drugačije živimo, udostojiti jednake časti sa njima? Nikako. Stoga onaj ko vidi da se nalazi u nekom od nabrojanih lišavanja treba da se raduje što se priopštio časti svetih. Svi tako treba da gledaju na sve i da sve primaju sa blagodarnošću, tj. kao da Bog udeljuje preko onih koji vam udeljuju [neophodno], izbegavajući svako roptanje ili omalovažavanje. Blaženi smo, bratijo, ukoliko delujemo na [opisani način], budući da ćemo se udostojiti pokoja na [mestu] gde nema ni bolesti, ni truda, ni lišavanja, ni žalosti.
 

149.
On izobličava one koji ustupaju nagovorima neprijatelja i padaju, ubeđujući ih da im se suprotstavljaju i ulivajući im nadu na pomoć Gospodnju (2, 82)
Začevši se, nemar postepeno povlači u rov pogibli onoga ko ne pazi na sebe. Onoga kome postaje teško da preuzima svoja dela, ko protivreči pri naznačivanju poslušanja, ko skreće od njihovog ispunjavanja, neprijatelj puni svojim nagovaranjima i pobuđivanjima na vršenje prestupnih dela. I pristavši na njih, pada ne samo on, nego i druge navlači na isto. Avaj, šta se radi? Kako demon pobeđuje? Kako postiđujemo svoje čuvare, svete anđele? Kako se prebacujemo na stranu neprijatelja, na postiđenje velikog Boga našeg, dobrog Pastira, koji je sebe dao na Krst i smrt radi našeg izbavljenja? Kako ćemo pogledati u lice Njegovo? Kako ćemo pretrpeti gnev Njegov? Neće se, naime, naći muka koja je srazmerna našoj nečastivosti. Drugi stiču Carstvo nebesko, a nas otimaju naši dušegubitelji. Drugi projavljuju čvrstinu mučenika, a mi se podvrgavamo padu odbačenih. Drugi se uzdižu do nebesa, a mi silazimo do dubina zemlje. Drugi u srca svoja polažu ushođenje po stepenima vrlina, a mi preduzimamo silaženje po stepenima pogibli. Nećemo li se otrezniti? Nećemo li doći sebi? Da, molim vas, požurimo na delo, latimo se podviga, potecimo putem Božijim, izbegavajući uzroke koji dovode do pada i sve čineći bogolepno i prepodobno, tj. poslušanje bez rasuđivanja, neoslabni trud u rukodelju, smirenoumnu veru, otkrivanje svega što se čini i misli na ispovesti i brzo odbacivanje nepriličnih pomisli. Na samom početku napada demona mi treba da govorimo: „Idi od mene, satano“, bilo da nas privlači ka pohotnoj slasti, ili da nas pobuđuje na odstupanje, ili da nas navodi na lenjost, ili da nas podstiče na netrpeljivost, ili da nas nagovara protiv vere. Jer, on uvek i svagde priprema zasede, postavlja zamke, kopa rov. On ne spava i nije lenjiv, te ne traži ni hranu, ni piće, niti bilo šta drugo. Njegovo jedino delo i danju i noću jeste da pogubljuje duše naše. Prvo i glavno oružje naše protiv njega jeste otkrivanje pomisli uz Božiju pomoć i zastupništvo. Nemojmo se predavati raslabljenosti i padu. Neka je on veliki silom greha, neka je podmukao u načinima navlačenja na zlo, neka je zloban po prirodi i pronalazač i vinovnik naše pogibli. Mi ne treba da se bojimo. Jer, od kako je Hristos Bog naš primio telo naše i očovečio se, on je oslabio i mi pevamo: Neprijatelju nestade mačeva na kraju (Ps. 9, 7). Jer, Gospod ga je pobedio i nama dao vlast da nastupamo na njegovu glavu. Budući hrabri verom, mi treba da ga smatramo jednakim sa nemoćnim vrapcem, ili ništavnim gmizavcem koji se gazi nogama.
 

150.
Odredivši šta smo, zbog čega smo, gde smo i kuda ćemo otići, on izobražava odluku strašnog suda i udeo desnih i levih, izvodeći poučni zaključak (2, 83)
Napominjem vam da mi treba da razmišljamo, rasuđujemo i razmatramo šta smo, zbog čega smo, gde smo i kuda idemo. Mi smo tvorevina Božija, delo ruku Njegovih, sazdani po obrazu i podobiju Njegovom. Mi imamo vlast nad svime što postoji pod nebom, kao što je pisano: Sve si potčinio pod noge naše (Ps. 8, 7). Mi smo drugi posle anđela, s obzirom da su oni prvi po prirodi. Zbog čega smo? Radi slave sile Njegove, slično anđelima, putem vernog ispunjavanja svih zapovesti Njegovih. Jer, mi smo samo nešto malo umanjeni od anđela (Ps. 8, 6). I bićemo još manje umanjeni kada se svučemo od truležnosti i obučemo u netruležnost. Gde smo mi? U mestu izgnanstva zbog praroditeljske nesavesnosti, neposlušnosti i slastoljublja, koji su prešli i na nas, njihove potomke. Stoga treba da plačemo i ridamo, žalostimo se i stenjemo, pomišljajući da smo izbačeni iz prelepog obitališta, iz anđelskog prebivanja i iz blažene rajske utehe. Gde ćemo otići? U tamošnji svet, u triblaženo anđelsko prebivalište, u svetlu stranu, u nevečernji život pošto na strašnom svesvetskom sudu Sudija svih i Bog u jednom trenutku rasudi sve i svakome da po delima njegovim. Onima koji su čuvali zapovesti On će dati stojanje sa desne strane, neizrecivu radost, okušanje večnih dobara i Carstvo nebesko, dok će one koji ga nisu poslušali i koji su iz nemara i slastoljublja čini zlo, tj. blud, preljubu, otimanje, zavist, ubistvo, raspuštenost, nečistotu, odstupništvo, gordost, taštinu i sve druge vidove zla, predati večnim mukama, ognju najkrajnjem, otrovnom crvu, najcrnjoj tami i tartaru bez dna u saglasnosti sa njihovim gresima. Onaj ko premudro [reši] da dobro prinudi prirodu i sve hrabro pretrpi, pa čak i umre za dobro, ukoliko je neophodno, u onaj dan će se prosvetiti kao sunce. On će se naći među svetima, u saboru anđela, u veselju mučenika i u naslađivanju proroka i apostola. Međutim, teško onome ko zbog trenutne telesne slasti, zbog svetoljubive naravi, zbog brzoprolaznih i ništavnih zadovoljstava dopadne u nesretni udeo stajanja s leve strane, tj. pod nemilosrdnu odbačenost i nepovratno slanje na beskrajne muke i nerazrešive uze, gde se jedino čuje: „Avaj“, i: „Teško nama“. I [tamo] nema izbavljenja, izmene i čovekoljublja ni od Boga, ni od anđela, ni od svetih u vekove vekova. O rečenome pomišljajte svi, bratijo moja, i oni koji dobro hode i oni koji se sapliću, i silni duhom i malodušni, i oni koji su napred i oni koji slede, i vrući i hladni, i bogati i siromašni vrlinama, i uopšte – svaki čovek, svaki rod i svaki jezik. Pobrinimo se i mi o rečenome, prihvatimo dobre odluke i potecimo putem Božijim bodro i napregnuto, odbacivši svaku strast kao zarazu. Podignimo ruke naše Bogu koji spasava, izjavljujući spremnost da svakodnevno trpimo mučeništvo, tj. prolivanje krvi, odsecanje udova, struganje tela, lomljenje kostiju, a ne samo lišavanje od hrane ili slatkog pića, lepe odeće, dobro sašivene obuće, časti predstojanja i ostalog sličnog, o čemu je smešno i govoriti. I dobro poživevši ovde u činu našeg zvanja, u smirenju i poslušanju i verno očuvavši svoje zavete, mi ćemo iz ovdašnje tamnice izaći sa radošću i sa smelošću stati pred lice Božije da sa dobrom nadom dobijemo dobra koja su obećana onima koji su živeli u slavu Njegovu.
 

151.
Iz priprema za natecanja na svetskim poprištima on izvodi pouke i za one koji se podvizavaju u nevidljivoj duhovnoj borbi (2, 84)
Pogledajmo kako se pripremaju za takmičenje na svetskim trkalištima kako bismo se u ponečemu poučili u odnosu na naše podvige. Po nastupanju vremena za narodno gledalište, pa čak i mnogo ranije, oni koji će se takmičiti vreme ne provode uzalud, već se unapred vežbaju u onome u čemu će se takmičiti, stičući iskustvo u svemu što predstoji, držeći odgovarajuću umerenost u hrani i izbegavajući jela koja ne doprinose uspehu, kao što se i njihovi razgovori tiču jedino budućeg natecanja, tj. [razmatranja] kako da se istupi i načini prvi korak, kuda se potom uputiti i ko na koga da napada. Koliko je samo kod njih staranja i briga. I zbog čega? Da bi pobedom stekli truležne vence i dobili ustanovljene nagrade, te da bi gledaocima i prijateljima pružili zadovoljstvo pri posramljenju pobeđenih. [Vidite] li koliko je kod njih prethodnih napora i razmatranja? Kakav tek mi treba da imamo podvig, kakvo staranje i opreznost i kakvu neprestanu brigu o svemu! Jer, naš neprijatelj, protivnik i suparnik nije neiskusan, niti neznalica, niti nemaran. Naprotiv, stojeći nasuprot nas, on razmišlja kakvu zamku da nam spremi, kako da nam priđe, kako da nas napadne, kako da nas odbije, kako da nas ustreli i kako da obori bednog monaha. Zar nam stoga ne predstoji veliki podvig? Zar ne treba da imamo veliko staranje i marljivost? Ne treba li da, podigavši ruke gore, prizivamo: „Gospode, pogledaj iz svetog staništa svog i podigni silu tvoju, i dođi da nas spaseš (Ps. 79, 3). “ I zaista, [treba prizivati] sa smirenjem i skrušenošću srca, sa uzdanjem i hrabrošću, sa iskrenom verom i proverenim poslušanjem. I neće ostaviti Gospod podvižnika vrline koji ga priziva u pomoć rečima: U Njega se pouzda srce moje, i pomože mi, i procveta telo moje (Ps. 27, 7). I ko će se protiviti ukoliko On pomogne. Ko će imati silu da obori? Niko. Čak i da bude hiljade neprijatelja, takav se neće uplašiti, već će ih imenom Gospodnjim odbiti i rasterati. Budite hrabri.
 

152.
Primerom zemljoradnika, moreplovca, trgovca i putnika on podstiče na revnost oko sticanja duhovnih dobara; pomenuvši smetnje od strane neprijatelja on uliva nadu u uspeh uz pomoć Gospoda Spasitelja, koji priprema i ustrojava naše spasenje, ukoliko se pokažemo dostojni Njegove pomoći (2, 85)
Zemljoradnik, moreplovac, trgovac i putnik se trude i staraju danonoćno, umaraju se i iznemogavaju sa željom da dostignu svoj cilj. I dostižu ga. Međutim, naša zemljoradnja, naša plovidba, naša trgovina i naše putovanje je od njihovih udaljeno kao istok od zapada, ili bolje – kao nebo od zemlje. Stoga i naši napori, podvizi i znoj treba da su mnogo prevashodniji, revnosniji i neprestaniji. Stoga i sveti David sa čuđenjem uzvikuje: Ko će uzići na goru Gospodnju, i ko će stati na mestu svetom Njegovom (Ps. 23, 3). I opet: Ko će mi dati krila kao golubu, i poleteću i počinuću (Ps. 54, 7). Mi se trudimo, malo jedemo, malo spavamo, odstojavamo službe i molimo se u keliji, čitamo, slušamo, pevamo, vršimo rukodelje, smiravamo se, vršimo poslušanje i sve trpimo. Zbog čega mi ipak ne dostižemo željeno i nemamo uspeha? Zbog pregrada našem spasenju koje postavlja naš neprijatelj – đavo. Od dana ovoga veka pa sve do danas on ustaje na naš rod smetajući mu da se uspne na nebo, sa koga je on rinut zbog prevaznošenja. Ipak, bratijo, nemojmo biti mrzovoljni i nemojmo padati duhom zbog teškoća našeg života. Jer, mi imamo Boga kao Pomoćnika i Zastupnika, koji podiže sa zemlje siromaha, i sa đubrišta uzdiže ubogoga (Ps. 112, 7), koji opasuje snagom nemoć naše prirode (Ps. 17, 33) i pobeđuje našeg kušača, neprijatelja. Nemojmo biti malodušni videći koliko malo možemo učini svojim silama. Jer Vladika svih, Bog više brine o nama negoli što ženik voli svoju nevestu ili što se roditelj stara o svojoj deci. On se stara o našem spasenju i raduje se našem dobrom ponašanju. On otvara oči našeg uma, pokazuje mu svetlu krasotu svoju i svoju željenu lepotu, pod anđelskim svetlovodstvom ga uzvodeći ka zrenju neba i svega što je na nebu i čuvajući ga od nevidljivih neprijatelja pod krovom krila svog Božanstvenog promišljanja. I zašto mnogo govoriti? Iz ljubavi prema nama grešnima On je blagovoleo da ostavi Očeva nedra, da prekloni nebesa, da u uniženju siđe ka nama i da postane Čovek, budući Gospod svih. Sve držeći slovom svojim, preproslavljen i preuznesen, On je postao Mladenac, rođen od skromne Majke, premda je Onaj koji sve bogati. Vrhunac tajne je Njegovo primanje Krsne smrti za nas posle strašnih strasti, kao i tridnevno Vaskrsenje, kojim nas je izbavio iz ruke zmije i dao nam silu da je satiremo kao skakavca koji puzi. Koji je otac toliko zavoleo sina, ili mati kćer, ili muž ženu, ili prijatelj prijatelja? Jer, On je za nas ljubljene toliko pretrpeo i postradao. Slovom ne može da se izrazi i umom da se izmeri Njegova prevelika ljubav i blagostinja prema nama. Zavolevši nas i postradavši za nas, On će svakako biti i naš Pomoćnik svakog dana i časa. On je naš Zastupnik i Pribežište ukoliko sami ne odstupimo od Njega. Znajući rečeno, pobrinimo se da budemo verni Gospodu, da ponesemo svaki podvig, da hrabro podnosimo sve skorbno i činimo sve što nam je zapovedio i On će nas učiniti pobednicima u borbi sa neprijateljem, dajući nam da bez prepreka dostignemo željeni kraj.
 

153.
On pokazuje kako je blaženo služiti Gospodu; pomenuvši da su bratija zbog toga i stupili u obitelj, ostavljajući sve, podstiče ih rečima Gospodnjim: Tražite i naći ćete. . . trudeći se smireno u manastirskim poslušanjima, koja su po izgledu žitejska, a po duhu – duhovna (2, 86)
Ima li šta krasnije i blaženije od služenja Bogu živome u prepodobiju i pravdi, od čišćenja duše i tela, od čuvanja od svakog greha, od želje za budućim dobrima, od svagdašnjeg uznošenja od sveta ka nebeskom, od posedovanja duše koju nije ulovila ni jedna strast i koja poput ptice preleće sve zamke đavolje, leteći u visinama? Takav se uvek veseli i raduje, naslađuje i ushićuje, već odavde započinjući sa okušanjem začetaka budućeg sveblaženstva. I vi ste radi toga izašli iz sveta i došli ovamo, radi toga ste se odrekli sveta i svega što je u svetu, radi toga ste postali stranci i došljaci i otuđili se od domovine, roda i srodnika, radi toga ste postali drugi po izgledu i načinu života i odvojili se od svih briga i staranja žitejskih. Prihvativši blagi podvig, vi treba da ištete da biste dobili i da stremite da biste dostigli ono što je poželela duša vaša. Jer, Gospod govori: Koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt. 7, 8). Vi ištite i ni o čemu drugom se ne starajte i ne marite. I premda se zanimate običnim svojim poslušanjima, vi nemate svetovna i žitejska zanimanja budući da ne delate iz strasti i po svojoj volji i radi ugađanja telu, već radi svetog duhovnog bratstva, po poslušanju i zapovesti i ponajpre radi bogougađanja. Bog će primiti vaš trud kao žrtvu i svepaljenicu. I blaženi ste vi, bratijo, što ste izabrali anđelski način života koji vodi u nebeski Jerusalim, čiji je Sazdatelj i Stvoritelj [sam] Bog. Hodite dobro ukrepljivani blagodaću i ukrašavajući se vrlinama skrušenosti, poslušanja, smirenja, spremnosti na svako delo, izbegavanja roptanja, te bdenja i molitve.
 

154.
1) Pomenuvši da ga opterećuje breme nastojateljstva, naročito pri misli da treba da da odgovor za svakoga, on moli da mu pomognu; čime – napredovanjem u monaškom životu; 2) potom određuje šta se može smatrati napredovanjem; 3) najzad priziva da se razmotri da li napreduju, ukazujući na obeležja naprednih i nenaprednih (2, 87)
1) Šta mislite kako se smirena duša moja odnosi prema mom nastojateljstvu nad vama? Može biti da mislite kako se uznosim zbog svojih kratkih pouka koje vam upućujem, nadajući se da njima u potpunosti ispunim dužnost nastojateljstva. Ipak, reći ću vam da u iscrpljujućem i mučnom nespokojstvu provodim dane bednog života svog, ne uspokojavajući se samo govorom o uzornom životu, već želeći i da na delu vidim sam život. Stoga svakodnevno idem među vas i gledam na vaše ponašanje, tj. kako se obraćate jedni drugima, kako se držite, kako pitate i odgovarate. Iz svega rečenoga i iz pogleda vaših očiju i izgleda lica ja saznajem nastrojenje duše svakoga. I radujem se, tešim se i oduševljavam nadom kad nađem nekoga ispravnog, a žalostim se, skorbim i uzdišem kad nađem suprotno, pretpostavljajući da ga je strast nadjačala. I ja ne mogu drugačije. Zar ja nisam dužan da dam odgovor za svakog od vas? Ko može ostati ravnodušan ukoliko pomisli na rečeno? Ko neće zaplakati, uplašiti se i ustreptati? Veliko je i strašno da čovek stane pred Bogom, neumoljivim Sudijom i da pruži odgovor o svojoj pastvi, tj. da li se sačuvala u čistoti i neporočnosti, da li je ispravno hodila u svim savetima Božijim i u svemu dužnosnom i u odnosu prema Bogu i u odnosu prema bližnjem. Ja sam vam sve rekao da biste saznali za skorb moje duše, da biste se sažalili na mene i pomogli mi. Čime? Sve većim stremljenjem ka napretku u ravnoanđelskom životu našem.
2) Mi ne treba da se zadovoljimo [činjenicom] da se razlikujemo od svetovnjaka, već treba u savršenstvu da sledimo život otaca naših, Mi ne treba da se zadovoljimo [činjenicom] da prevazilazimo ponekoga iz našeg čina, već treba da revnujemo da se izjednačimo sa najsavršenijima. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih (Mt. 22, 14). Takođe, svoj napredak ne treba da merimo dužinom vremena, misleći na mnoštvo godina koje smo proveli u monaštvu, već treba da gledamo da li dugotrajnosti vremena odgovara i broj i stepen naših vrlina. I ne treba imati u vidu da je još jedan dan prošao, nego [se pitati] da li je još neko delo smešteno u nebesku skrivnicu na utvrđenje duše u budućem životu i da li je makar nešto malo dotato u čišćenju duše i pobeđivanju strasti koja nas muči. Na taj način monah po imenu dolazi do monaha na delu, oslobađajući se tame strasti i uza navika, čime duši i umu daje mogućnost da slobodno streme ka Gospodu, Njemu jedinome pružajući ljubav i jedino sa Njime želeći opštenje.
3) Neka svako razmotri da li u sebi ima ono što traži, ili je još rob strasti, uznik grehova, zarobljenik pomisli, usled čega je neuravnotežen u rečima, delima i pomislima, što se projavljuje u neposlušnosti, gordosti, roptanju, svadljivosti, samoopravdavanju, svojevoljnosti i prvom od zla – neverju. U onome, pak, ko se kreće ka željenome i ko uspeva u borbi sa strastima projavljuje se svako dobro delo i svaki savršeni dar, tj. krotost, mir, ljubav, saosećanje, izbegavanje roptanja, smirenoumlje, izbegavanje zavisti, blagodarnost, trpljenje, molitva, psalmopojanje, bdenje, skrušenost, prolivanje suza i svako drugo pohvalno dela nje i raspoloženje. On ne ište prvenstvo, već beži od njega. On ne želi dopadljivo rukodelje, već ono koje naznači otac. On odseca svoju volju i [prima] i poslušanje u kuhinji, i u bašti, i u polju, i svako drugo. On se ne prepire zbog odeće, obuće, jela i pića, već strpljivo sve podnosi, makar bio odeven u rite, makar se smrzavao i gladovao. On samo na jedno ustremljuje pogled – na sticanje tamošnjeg pokoja.
 

155.
1) Srčani građanin se raduje kad ga car pozove da dobije nagradu; [raduje se] i naš brat Hariton, koga je pozvao Gospod, okušajući sada od neopisivih nebeskih dobara zbog podviga i manastirskih trudova koje je poneo; 2) pomišljajući o tome, ko od nas se ne podstiče na slično, ne obraćajući pažnju na đavola koji nas obično (ma kakvo poslušanje nosili) svojim nagovaranjem ili odvraća od dobrih dela, ili ono što je učinjeno pomračuje rđavim pomislima i osećanjima; 3) nemojmo zaboraviti da vrlina još u ovom životu dobija nagradu, ponekad vidljivo, a uvek – nevidljivo, budući začetak i predokušanje buduće slave i blažensgva (2, 88)
1) U građanskom životu čoveka koji je osuđen na smrt zbog velikog prestupa obuzima strah i trepet kada mu saopštavaju: „Izlazi, došlo je vreme“. I za grešnika vest o preselenju u drugi život obično biva strašna i užasna. Naprotiv, onaj ko očekuje nagrade i vence od cara za izuzetna dela koja je učinio, svakako oseća radost kada čuje glas koji ga priziva na uručenje. I pravednik se raduje kada mu anđeo smrti saopšti da se seli odavde budući uveren da odlazi na primanje dobre nagrade. I mi se nešto slično usuđujemo reći o bratu našem Haritonu. U
skladu sa svojim imenom, on je sa radošću i veseljem izašao iz tela i otišao na mesto pokoja. Eto kako je, bratijo, dobro podvizavati se, eto kako se plodno prisiljavati prirodu, eto kako je
blagotvorno trpeljivo prohoditi podvižništvo, eto kako je blaženo voditi borbu u potčinjavanju do poslednjeg izdisaja. Jer, za malo godina, ili bolje reći – za gotovo jedan dan (i šta je, naime, drugo sadašnji život u poređenju sa beskonačnim) rečeno je našem bratu pružilo neiscrpno bogatstvo, nezamislivu slavu, neuporedivo veselje i beskonačno Carstvo. I sada se on raduje i praznuje, nemajući nikakvo osećanje tuge zbog preduzetih napora radi dobra, već se veseli u horovima prepodobnih, u šatorima pravednih, u dvorovima mučenika, u gornjem Jerusalimu, majci svih svetih. On sagledava neobjašnjiva i neizreciva dobra, nepristupnu svetlost, besmrtan život i neiskazivo blaženstvo.
2) Pomišljajući o rečenome i mi, koji se još nalazimo na poprištu borbe, treba da se podvizavamo, podstičemo smelom nadom, revnujemo, razgorevamo srcem, uzdižemo umom, okrećući se raspoloženjem od sveta ka nebesima i dajući zavet da ćemo sve činiti i pretrpeti iz ljubavi prema Gospodu. Da bismo dostigli ono što ištemo mi treba da pretrpimo ne samo post i bdenje, spavanje na goloj zemlji, hladnoću i vrućinu, napor i umor, poniženje i beščašće, nego, ukoliko je neophodno, i prolivanje krvi, odsecanje udova, povrede tela i lomljenje kostiju. Da, bratijo, dobro je na taj način misliti i mudro je na taj način dejstvovati. Đavo je otimač i stalno se vrti okolo kako bi od uma našeg oteo prekrasne pomisli i uvukao ga u sujetne svetske pomisli. Nemojmo mu dozvoliti da nas prelesti. Naprotiv, imajući na umu božanstvena obećanja o kojima svakodnevno čitamo, koja u pesmama hvalimo i u molitvama izobražavamo, provodimo dan za danom, nedelju za nedeljom, mesec za mesecom i godinu za godinom u staranju da svoja dela pred Boga iznesemo čista, mirna, mila, neoskrnavljena gordošću ili taštinom ili čovekougađanjem. Bilo da oremo, bilo da kopamo, kuvamo, tešemo, čuvamo, tovarimo, sadimo, prepisujemo ili se bavimo nekim rukodeljem, tj. šijemo ili pletemo kotarice, mi treba da se staramo da naše delo Bog uspoštuje kao savršeno, unoseći ga u nebesku skrivnicu radi dobijanja večne nagrade. A kvariti svoja dela roptanjem, drskošću, taštinom, smutnjom i protivrečenjem uopšte nije razumno, pa čak ni ljudski, tj. nije svojstveno istinskom čoveku. Jer, pravi čovek je nešto veliko, slično uvekspominjanom Jovu, koji beše istinski i blagočastiv, udaljavajući se od svake zle stvari (Jov 1, 8).
3) Neka svako obrati pažnju na [činjenicu] da marljivog i vrlinskog čoveka svi vole, poštuju i slave, ne samo njegova bratija, već i svi koji slušaju o njemu. Jer, vrlina, čak i kad je skrivena i kad je vrši nevidljivi čovek, po prirodi ne može da se ne projavi. Reč o njoj će se pročuti i prozvučati svagde, po reči Gospodnjoj: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Ukoliko unekoliko potrpimo u dobrim delima i podvizavamo se, doći će vreme pokoja ne samo u času smrti, nego i ranije, tj. kad se u nama utvrdi bestrašće. Naime, po rečima svetih otaca, duša koja je svecelo zavolela Gospoda i kroz poslušanje umrtvila svoje želje, dostiže pokoj i već odavde počinje da okuša buduće blagobiće.
 

156.
U Dalmatskoj obitelji su izabrali novog nastojatelja jedino zbog njegovog smirenja; smirenje je istinski vredno, smeštajući u sebe i čuvajući svako dobro; ne tražeći da bude poznato, ono samo po sebi postaje znamenito i slavi se (2, 89)
Smatram da bi sada bilo dobro da sa vama pogovorim o jučerašnjem događaju. Po nalogu našeg vladike ja sam morao da odem u Dalmatsku obitelj radi izbora novog igumana. Trebalo je da se raspitamo koga hoće bratija obitelji i igumani koji su se sabrali. I svi su jednodušno i jednoglasno ukazali na avu Ilariona. Zbog čega i zbog kakvih odlika? Svakako, ne zbog njegovog znanja i zbog čuvenosti po životu, već samo zbog njegovog smirenja, bogoljublja, izbegavanja ljudske slave i prikrivanja vrline poslušanjem. Postojao je i drugi [monah] koji je više znao i bio stariji po godinama, ali je bio slabiji u navedenim vrlinama. Stoga su avu Ilariona smatrali ugodnijim Bogu i sposobnim da slovesno rukovodi bratiju. Vidite li, bratijo, koliko je poželjan dar smirenoumlja? Ono je sveobuhvatna vrlina kojom se iznutra preseca svaka samoumišljenost, kojom se progoni gordost, kojom se satire slavoljublje, kojom se pobeđuje samovolja, kojom se umrtvljuje slastoljublje i kojom se uvodi krotost, mir, ljubav, sastradavanje, trpljenje i mudroljublje. Ono je izvor vrlina iz koga izvire svaka dobrota. Ono je bogonasađeni raj koji daje plod besmrtnosti. Međutim, po reči Gospodnjoj, ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Ni onaj ko je stekao rečenu vrlinu ne može za svagda da se skriva, čak i kad bi u običnom poretku bio poslednji, čak i kad bi se sakrio pod zemlju, čak i kad bi ga neki klevetali iz zavisti. On se, naime, sve više prepoznaje kao svetlost koja zasija na gori i koja na sebe privlači oči svih. Slično se desilo i sa sadašnjim izabranikom, usled čega su i mnogi spoljašnji izjavili svoje odobravanje sa izborom bratije.
 

157.
1) Došao je post i doveo u red i spoljašnje i unutrašnje; gledajući na rečeno, ne mogu da se uzdržim da vam ne kažem: „Obratite u postojanu naviku takav način života, inače nećemo moći da se spasemo“; 2) neprijatelj neprestano traži načina da nas pogubi; mi, pak, neprestano treba da mu se protivimo, za šta nam je Gospod dao silu; 3) najbolji način da se pobedi neprijatelj jeste podražavanje Gospoda u onome ka čemu nas priziva: Jer sam ja krotak i smiren srcem; sav zemaljski život Njegov beše poprište Njegovog smirenja radi nas (2, 90)
1) Uzdržanje je prekrasno, kao uostalom i poredak u dejstvovanju po Božanstvenim zapovestima, koji se kroz njega projavljuje. Mi smo ušli u časne dane svete četrdesetnice kao u tiho pristanište, izbegavši talase prethodnih dana. Mi sada mirujemo, bezmetežujemo, tihujemo, marljivo pohađamo hram, pobožno psalmopojemo, trezvoumno prohodimo molitvu, za trpezom se držimo neraznovrsnosti u jelu i oskudice, i sve drugo čineći na spasenje duše. Nama više ne dolaze svetovna lica i mi više ne idemo njima. Ovde ne mogu da se uzdržim od želje da vi, uzevši u pomoć zdravo poimanje dobra, rečeni način života obratite u svagdašnju naviku kako biste se i kasnije udaljavali od svih puteva koji vode grehu. Jer, [ja ne želim] da vi samo pet ili deset dana vodite dobri život, a da potom zanemarite dobro i opet rušite ono što ste ranije zidali, kao što govori apostol (Gal. 2, 18). Neka ne bude sa vama tako, bratijo. Nemojmo se lako menjati da se ne bismo lako okretali po nagovoru kušača. Poželimo da
zadržimo vrline, dodajući sve više dobrih dela u svom dobrom delanju. Mi treba da znamo da za spasenje nije dovoljno da se kratko vreme dobro živi, već da se tokom čitavog života istraje u delima spasenja.
2) Kušač, pak, ni danju ni noću ne prestaje da nas napada ustrojavajući podle zasede na našu pogibao. On svagde postavlja zamke i na dušu pušta bezbrojne strele: čas golicanje slasti, čas raspaljivanje pohote, čas uznemirenje i protivan vetar pomisli i prohteva. On smućuje postolje uma našeg kao na nekom moru, te je svako prinuđen da ispoveda: Da mi Gospod nije pomogao, umalo se ne nastani duša moja u adu (Ps. 93, 17). Potom se on privremeno umiruje, puštajući strelu pohote i nudeći otrov taštine. Oslabivši sa jedne strane oštrinu žuči, on sa druge pogađa strelom zavisti, a ponekad sa svih strana podiže prašinu na smirenje naše. Jer, on ima nenasitu želju da nas pogubi. On ide protiv našeg Vladike i besni kada vidi da ushodimo na nebesku visinu, odakle je sam spao zbog gordosti. Stoga su neophodni velika briga i nastojanje, marljivost i usiljeni podvig da bi se pobedila zmija. Gospod govori: Š bojte se, ja sam pobedio svet (Jn. 16, 33). Posle Njegove pobede i zbog Njegovog svetog Ovaploćenja, i mi smo dobili silu protiv neprijatelja, kao što je sam rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi (Lk. 10, 19). Mi, dakle, možemo da gazimo sva njegova ustremljenja na nas i sve mnogobrojne grehovne slasti.
3) Kako, naime? Podražavajući Onoga ko ga je pobedio. Mi ćemo biti Njegovi podražavaoci ukoliko se obučemo u smirenje i krotost, kao što je sam govorio: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29). Car i Vladika svih, jedini preslavni i preblagi po prirodi, prihvatio je smirenje i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil. 2, 8). Šta da kažemo mi? Ili koliko mi bedni i ništavni treba da se smirimo da bismo mu se upodobili? On se odvojio od nebesa i sišao na zemlju. Koliko mi treba da se odstranimo od svega svoga da bismo makar kao senka podražavali Njega? On je postao Mladenac i bio dojen mlekom, ispunio sve zakonsko i pokoravao se roditeljima, kao što je pisano. Koliko tek mi treba da smo deca zlobom i da se povinujemo igumanima kako bismo makar jednom crtom ličili na Njega? On je gladovao i žeđao, hodio peške i umarao se. Koliko i mi sličnog treba da pretrpimo da bi se pomislilo da preživljavamo nešto kao i On? Najzad, On je primio vređanja i udarce, podsmehe i izrugivanja, izdajstvo i stojanje pred sudom, bičevanje i raspeće, hulu i probadanje rebra. Šta sve mi treba da pretrpimo da bi se moglo reći da ga podražavamo? Mi rečenoga treba, bratijo, svagda da se sećamo i da gledamo na Njega, te da se bezmerno smiravamo. Prihvatimo rado ono što nas susreće i što nam može omogućiti da ga podražavamo. Ukoliko, pak, ne susretnemo nešto takvo, potražimo glad i žeđ, podsmehe, uvrede, ponižavanja, nevolju, siromaštvo u odeći, u obući i u svemu drugome. Pokrećući se unekoliko napred, ushodeći, uzdižući se i uzvišavajući se, mi ćemo dostići u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13).
 

158.
1) On ublažava monahe koji su kroz odricanje od sveta napustili naslade i utehe, slične mesopusnim [danima], i koji su prizvani na služenje Bogu u svetosti i pravdi, u čemu se sastoji istinsko veselje i neprestani praznik; 2) on ih priziva da se mišlju i željom više ne vraćaju kotlovima egipatskim, uveravajući ih da je naš udeo najblaženiji; 3) mi treba da želimo jedino da nam Bog da da blagodušno podnosimo sve skorbno i teško u našem životu (2, 91)
1) Sada su mesopusni [dani], kada se svetovnjaci predaju jelu i piću, šetanju, igrama i svakom veselju. I šta? Zar mi sebe treba da oplakujemo što nemamo nešto slično? Nikako. Zablagodarimo, naprotiv, Gospodu za sebe, tj. što nas je izvukao iz blata i propasti sličnog života i uveo u naše pravo i svetozvanje, u služenje Njemu u prepodobiju i pravdi. Nad njima se, pak, podsmehnimo, ili pre – zaplačimo stoga što se zavode ništavnim utehama i lišavaju neizrecivih nebeskih radosti. Hodite, obradujmo se Gospodu, uskliknimo Bogu Spasitelju našem; preteknimo lice Njegovo i ispovedanju i u psalmima uskliknimoNjemu (Ps. 94, 12). Eto dobre svetkovine, eto pohvalnog veselja, eto radosnog praznika. I mi možemo ne samo jednom ili dvaput, već uvek slično praznovati i veseliti se u domu Božijem. Takvo veselje je predukus tamošnjeg blaženog udela i njegov vesnik. Blaženi David govori: A ja ću se u pravdi javiti licu tvome, nasitiću se kada ugledam slavu tvoju (Ps. 16, 15).
2) Molim vas da se svojim srcima ne vraćamo običajima opšteg života kao u neki Egipat, niti da se sećamo mesa i kotlova tamošnjih. Naprotiv, obratimo pogled na sebe same i na prekrasan život koji prohodimo i ostvarujemo. Jer, u njemu je ponajviše Gospod zapovedio blagoslov i život do veka (Ps. 132, 3), te istinsko radovanje, nelažnu nadu i spasonosno praznovanje. Ukoliko pitaju o napretku – mi više napredujemo, ukoliko pitaju o udelu – mi smo izabrali dobri udeo, ukoliko pitaju o blaženstvu – mi smo postali blaženi. Pobegavši od sveta i od svega što je u svetu, odbacivši sve sramne i sujetne utehe, odrekavši se braka, rađanja dece i sticanja mi smo prihvatili devstvenost, lišavanje i odricanje od svoje volje, u čemu se i podvizavamo, svakodnevno raspinjući telo svoje i raspinjući se svetu i svemu što je u svetu. Stoga sa pravom možemo na sebe da primenimo apostolove reči: A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24).
3) Ko je sada blaženiji od nas? I šta bismo još u životu prijatnije i utešnije mogli iskati? Ništa osim da sve ostale dane našeg ovdašnjeg stranstvovanja trpeljivo i hrabro podnosimo sve teško i neprijatno, te da, sačuvavši se od padova pri susretu sa vidljivim i nevidljivim iskušenjima, sa dobrom nadom dobijemo pripremljena nam obećanja. Stoga budite hrabri, krepite se, utvrđujte se i sve blagoobrazno i uredno činite shvatajući veličinu tajne naše shime i života koji ona zahteva. [Sećajte] se i života uvekspominjanih svetih otaca naših i ugledajte se na njihove primere. Po njima se oblikujte i preobražavajte kako biste se zaista nazivali sinovima njihovim i kako biste potom postali saučesnici njihove radosti.
 

159.
1) Bdite nad sobom; jer, neprijatelj može iznenada da napadne i da vas pogubi; 2) neki od vas se ponašaju raspušteno; 3) neka se to ne dešava ubuduće; učitelji savetujte da se umesto rukovoditelja ne biste pokazali kao kvaritelji (2, 92)
1) Neka svaki gleda i primećuje da li čvrsto i nepokretnostoji na kamenu vere u ispunjavanju svog zaveta i na mučeničkom putu opštežića, ne skrećući ni na desno, ni na levo, već hodeći carskim putem i ne dremajući dušom kako se ne bi sapleo o kamen pada svojom nogom i kako ništa ne bi činio iz samougađanja ili pristrašća. Ja vas vidim, ali ne uvek i ne svagda, što je svojstveno jedino Bogu. I ja ne znam da li se neko od vas, delujući sakriveno po svojoj volji, ili pre – po strastoljublju, rinuo u propast greha na pogibao duše. Bojte se i strašite se i kad plovite po blagoprijatnom vetru, sećajući se na mogućnost brodoloma. Jer, u trenutku može da se desi vetar, bura, uragan, pogibao, smrt. Ponekad se čini da je mir i pouzdanje, ali se iznenada javi uzbuna, borba, rat i probadanje duše, a ne tela (što je još gorče). Lukavi se pritajava privremeno da bi doveo do bezbrižnosti i potom iznenada napada, preokreće pomisao i pogubljuje. Za nas ne sme postojati bezbrižnost, niti vreme za pokoj. Lukavi neprijatelj je potopio na dno mnoge koji su dostigli do samog pristaništa spasenja. I one koji su dostigli do samog svoda nebesa on je zbog izvesnog nemara spustio na zemlju greha. On je opustošio mnoge riznice vrlina, pokrao mnoge duhovne podvige i podvižnike ostavio pustima. Znajući rečeno, bdite i nemojte dozvoliti dremež svojim očima.
2) Ja čujem da se neki od vas iz samopouzdanja drže bezbrižno. Oni bestidno gledaju na druge, praznoslove i smeju se. Drugi se hvataju za ruke, ustima dodiruju usta i obrazima obraze, što je dostojno plača. Da li će ko staviti oganj u nedra a da ne izgori svoju odeću? I da li će ko ići po raspaljenom ugljevlju a da ne opeče noge (Prič. 6, 27). Ni onaj ko čini slična dela neće ostati bez pada. Rđavo je takođe što poneki ukravašaju svoje lice, štose ulepšavaju, doterujući trepavice i obrve i bojeći se kao bludnice. Oni imaju šivene pojaseve, doteranu odeću, u hodu poprimaju moderne pokrete i izveštačeno izgovaraju reči.
3) Svima sličnima kažem da ubuduće ne čine ništa slično. Inače će uzdom i žvalama vilice njihove zauzdati reč (Ps. 31, 9). Jer, nas je Gospod postavio na izgrađivanje, a ne na razaranje tih ljudi. Stoga ispunjavajte zakone. Učitelji, savetujte ono što je dolično svojim učenicima i ispravljajte ih. Ja ne govorim iz podozrenja prema vama, ili što je neko trovač umesto lekara, što je pomračitelj umesto prosvetitelja, što je zavodnik sa pravog puta umesto putevoditelj ili što je gubitelj umesto spasitelja. Učitelji su pred učenicima izobraženje pobožnosti, primer spasenja i slika svakog dobrog dela. Ukoliko se dešava suprotno, neka se uzmu i odstrane takvi kako svoju krastavost ne bi preneli zdravima. Ja sve navedeno ne bih hteo da govorim, ali me neophodnost prisiljava. Želim da svi pravo hodimo kako bi se i Bog poradovao našem dobrom životu.
 

160.
Radujući se poretku bratije i [činjenici] da kod njih sve ide po ustavu, pri čemu su svi zadovoljni manastirskom opskrbljenošću, on dodaje da je, uostalom, glavno živeti [sa ciljem] da se po smrti uđe u pokoj Božiji, čemu i treba sve usmeravati (2, 93)
Videći da mu se zeleni polje, koje je svojim rukama obradio i zasejao, zemljoradnik se raduje i veseli. I ja se veselim i radujem zbog vaših duhovnih plodova, premda i ne kao o plodu mojih napora. Ja nalazim pravednim da ispovedam istinu da blagodaću Božijom sve više napredujete i postajete bolji. I vi sami možete posvedočiti rečeno. Zar ne vidite poredak, mir i tišinu koji [vladaju] među vama? Zar niste svi čvrstom verom i neraskidivim savezom sjedinjeni kao jedna duša i jedno srce? Zar ne revnujete svi oko sve potpunijeg ispunjavanja Hristovih zapovesti? Među vama nema pojedinačnog udruživanja, koje razdeljuje i drobi jedno bratstvo na ugađanje neprijatelju đavolu. Kod vas nema samougađanja i samovolje kojom bi svako živeo i delao kako hoće, već vlada jednoobrazni život po Bogu. Kod vas nema [slučajeva] da neko ravnodušno luta tamo-amo, na razorenje i rastrojstvo čitavog tela bratstva, već po blagovoljenju Božijem sve teče po ustavu i u jelu i u piću, i u bdenju i u spavanju, i u trudu i u odmoru, i u ulascima i u izlascima, i u razgovorima i u ćutanju, i u čitanju i u psalmopojanju, i u molitvi i u bezmetežju, i u odeći i u obući. Doduše, ne daje se svima podjednako budući da nisu svi isti po uzrastu, vaspitanju, stanju, sposobnostima, vrlinama i meri zdravlja. Ipak, svakome se ukazuje dužna pažnja i pruža neophodno, budući da su svi udovi jednog tela, premda se i ne udostojavaju podjednake časti (1. Kor. 12, 23-24). Ipak, rečeno nije prvo. Najglavnije je da, dobro svršivši svoje delo, kroz smrt uđemo u pokoj Božiji posle znoja i napora ovdašnjeg života i okusimo neizrecivu radost večnih i neopisivih dobara. Očekujući rečeno, potrudimo se da sve više napredujemo, da pazimo na sebe, da smo trezvoumni, da smo bodri, da kao po danu blagoobrazno hodimo, da se radujemo u uzdanju, da trpimo skorbi, da se prinuđavamo na sve dobro, da telo potčinjavamo duhu, da smatramo čašću beščašće za Hrista, da prvenstvom smatramo poslednje mesto i da se radujemo uniženju Gospoda radi. I savršivši put mi ćemo se nastaniti sa mučenicima i udostojiti se da se u beskonačne vekove radujemo sa prepodobnima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *