NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
BLAŽENI AVA ZOSIMA PALESTINSKI

RAZGOVORI BLAŽENOG AVE ZOSIME

 
1. Osenivši usta krsnim znakom, blaženi Zosima je počeo da govori: „Ovaplotivši se, Bog Slovo je darovao veliku blagodat onima koji su poverovali i koji veruju u Njega. (I danas možemo verovati i, ukoliko želimo, odmah postaviti početak). Jer, [čovek] koji poželi proizvoljenjem i kome blagodat sadejstvuje, ukoliko ushte može ceo svet smatrati ništavnim“.
Potom je on podigao nešto što je našao, tj. slamku, ili nit, ili nešto drugo beznačajno i dodao: „Da li će se neko boriti, sporiti, zlopamtiti ili sekirati zbog ovoga, izuzev ako nije izgubio um? Dakle, čovek Božiji, koji se stalno uzdiže i napreduje, svakako će i ceo svet smatrati ovakvom slamkom. Jer, kao što uvek govorim, nije štetno imati, nego imati pristrasno. Ko ne zna da je od svega što imamo nama najdraže naše telo? Međutim, ukoliko dođe čas, nama je naloženo da i njega prezremo. I kad nam je naređeno da prenebregavamo samo telo, utoliko pre treba da prenebregavamo ono što je izvan tela. Bez nužde, tj. naprosto i slučajno ne treba ga govorimo o stvarima, niti da se izlažemo smrti i ginemo, što je inače svojstveno čoveku koji je izgubio um. Naprotiv, treba da čekamo vreme i da smo spremni“.
On se setio brata koji je imao povrće, te je dodao: „Nije li on sejao? Nije li se trudio? Nije li sadio i obrađivao? Međutim, on nije čupao i nije bacao: on je imao kao da nema [ništa]. Stoga, kada je kod njega došao starac sa namerom da ga isproba, i počeo da uništava [povrće], on se izgubio i sakrio. Kada je ostao samo jedan koren, on mu je rekao: „Ako želiš, oče, ostavi ga da te ugostim“. Shvativši da je brat istinski sluga Božiji (a ne povrća), sveti mu je rekao: „Duh Božiji je počinuo na tebi, brate“. Da je bio pristrasan prema povrću, odmah bi se projavila njegova tuga i uznemirenje. Međutim, on je pokazao da ga je imao kao da ga nije imao“.
Ava Zosima je rekao: „I demoni primećuju takvo ponašanje. Videći da se čovek prema stvarima odnosi bez strasti, ne uznemiravajući se i ne sekirajući se [zbog njih], oni zaključuju da on hoda zemljom, ali da u sebi nema zemaljsko razmišljanje“
2. On je opet rekao: „Namere pripadaju proizvoljenju. Plameno proizvoljenje za jedan čas može prineti Bogu više negoli lenjivo proizvoljelje za pedeset godina. Demoni se plaše videći da čovek, budući vređan, beščašćen, oštećen i podvrgnut sličnim neprijatnostima, tuguje što sve ne podnosi plemenito, a ne stoga što se zlopati. Oni, naime, vide da je on stupio na put istine i da ima jaku želju da hodi po Božijim zapovestima“.
On se setio svetog Pahomija koga je stariji brat, na njegovu želju da (po Božanstvenom daru) proširi manastir, ukorio govoreći: „Prestani da se upuštaš u suvišno“. Čuvši prekor i znajući da čini dobro, on je osetio pokret [negodovanja]. Ipak, imajući uzdržljivo srce, on nije protivrečio bratu. Kada je nastupila noć, on je otišao u svoj kutak i počeo da plače i da se moli, govoreći: „Bože, u meni je još uvek telesno razmišljanje i još uvek živim po telu. Teško meni, s obzirom da ću, po Pismu (Rim.8,13), umreti. Posle podviga i pripremanja srca, mene opet obuzima gnev, makar i radi dobra. Pomiluj me, Gospode, da ne poginem sasvim. Jer, ukoliko me ne utvrdiš i neprijatelj u meni nađe svoj mali strasni deo, ja ću postati njegov zarobljenik: Jer, koji sav zakon održi, a sagreši u jednome, kriv je za sve (Jak.2,10). Ipak, verujem da ću, pomagan velikom štedrošću tvojom, na kraju naučiti da hodim putem svetih tvojih, stremeći za onim što je preda mnom (Fil.3,13). Oni su, naime, dolično posramili neprijatelja. Ukoliko ga sam najpre ne pobedim, kako ću, Gospode, moći da naučim one koje prizoveš da zajedno sa mnom provode ovakav život“. U molitvi je on proveo celu noć, sa suzama izgovarajući slične reči, sve dok nije nastupio dan. Od znoja se pod njim napravilo blato, s obzirom da beše vreme za žetvu i da je mesto bilo veoma toplo.
Blaženi je govorio, diveći se: „Njegove suze nisu znale za meru. Kako da Gospod takvom proizvoljenju ne daruje sva blaga? Ja verujem da je iste večeri Bog njemu dao sve što je iskao, s obzirom da beše mrtav za sve“.
3. On je govorio: „Onaj ko, misleći o čoveku koji ga je uvredio, ili mu pričinio štetu, ili ga oklevetao ili mu učinio neko drugo zlo, počne da ispreda pomisli protiv njega u stvari zloumišlja protiv samog sebe, slično demonima. Jer, to mu je dovoljno zloumišljanje protiv sebe. I zašto govorim: „Ako ispreda pomisli“? On će se prema njemu nepravedno poneti ukoliko ga se ne bude sećao kao svoga lekara. Jer, on čisti ono od čega on strada. Stoga je dužan da ga se seća kao lekara koga mu je poslao Hristos – Hrista radi treba da podneseš sve i da ga smatraš dobročiniteljem.
Ukoliko ne odstupiš od zloće i ukoliko ne poželiš da odstupiš, Gospod Bog nije kriv. Stradanje je obeležje bolesne duše: kad ne bi bio bolestan, ne bi ni patio. Stoga si dužan da blagodariš bratu preko koga si poznao svoju bolest, te da njegovo dobročinstvo primiš kao dragoceni lek koji ti šalje Isus. Ukoliko, pak, ne samo ne zahvaljuješ, nego još ispredaš pomisli protiv njega, u stvari ti kao da govoriš Isusu: „Neću da me izlečiš. Ne želim da primim tvoje lekove. Hoću da istrulim u svojim ranama. Hoću da budem poslušan demonima“. Šta će, dakle, da učini Gospod? Budući snishodljiv prema našoj zloći, Gospod nam je dao svete zapovesti koje je čiste kao [sredstva za] spaljivanje i čišćenje. Stoga onaj ko želi i traži isceljenje i da se oslobodi bolesti treba da pretrpi ono što mu nalaže lekar. Naravno, bolesnik ne oseća zadovoljstvo kada ga operišu, spaljuJU [ranu] ili je čiste. Naprotiv, on ih se seća sa odvratnošću. Ipak, ubedivši se da se bez njih ne može osloboditi bolesti, on se predaje u ruke lekara, znajući da će malom odvratnošću izbaviti od silnog rastrojstva i dugotrajne bolesti.
Spaljivač Hristov je onaj ko ti pričinjava štetu. Međutim, ukoliko hrabro pretrpiš, on će te osloboditi od lakomosti. Ukoliko, pak, ne pretrpiš, sam sebi ćeš pričiniti nepravdu. Nemoj osuđivati brata svoga. Iz iskušenja mi, međutim, izbegavajući Hristov lek i ostavljajući samoukorevanje, počinjemo da ispredamo pomisli [gneva] protiv našeg dobrotvora, slično ludacima“.
4. On je govorio: „Ukini pomisli i neće biti ni jednog svetog. Neko od svetih je govorio: „Onaj ko beži od korisnog iskušenja u stvari beži od večnog života“. Ko je bio uzročnik venaca kod svetih mučenika, ako ne mučitelji? Ko je svetom Stefanu pružio slavu, ako ne oni koji su ga zasuli kamenjem“. On je često navodio izreku Evagrija: „Ja ne krivim one koji me grde. Naprotiv, ja ih nazivam dobrotvorima i ne odbacujem Lekara duša, koji taštoj duši nudi lek smirenja. Ja se, naime, plašim da On jednom ne kaže mojoj duši: Lečismo Vavilon, ali se ne isceli (Jer.51,9)“.
On je govorio: „Evagrije se plašio da mu Hristos, prekorevajući ga, ne kaže: „Evagrije, bio si bolestan taštinom, te sam ti pružio lek smirenja kako bi se očistio. Međutim, ti se nisi očistio“. Mi treba da znamo da o nama govori istinu samo onaj ko nas osuđuje“.
On je govorio: „Gospod, koji ispituje srca i bubrege, zna da je sve naše dostojno prekora, srama i popljuvanja, čak i da nas svi ljudi hvale i uznose. Ukoliko kažu: „Učinio si jedno ili drugo“, ja ću odgovoriti: „Šta je uopšte dobro od svega što sam učinio“. Niko o meni ne govori laž osim onih koji me hvale i uznose. I niko o meni ne govori istinu osim onih koji me prekorevaju i ponižavaju. Čak ni oni, međutim, ne govore potpunu istinu. Ukoliko bi saznali samo jedan deo (a ne i svu pučinu naših zala), oni bi se okrenuli od naših duša kod od blata, kao do smrada i nečistog vazduha. Kad bi se svi udovi tela ljudskih pretvorili u jezik da nas prekorevaju, ubeđen sam da ipak ne bi mogli u potpunosti da izraze sve naše beščašće. Jer, onaj ko nas prekoreva i izobličava iznosi samo jedan deo [naših zala], ne mogući da kaže o svemu.
Pravedni Jov je rekao: Pun sam beščašća (Jov 10,15). Ono što je pupo, pak, u sebe više ne prima dodatka. Šta tek da kažemo mi, koji smo pučina zla? Nas je đavo smirio sa svakim grehom i mi smo dužni da budemo zahvalni onima koji nas smiruju. Jer, oni koji su blagodarni onima koji ih smiravaju u stvari satiru đavola. Sveti oci su rekli da će se smirenje koje se spušta do pakla uspeti do nebesa, i da će se, naprotiv, gordost koja se uzvišuje do nebesa, zbaciti u pakao“.
On je govorio: „Ko će naterati smirenog da ispreda pomisli protiv bilo koga? Jer, ma šta da pretrpi ili čuje, smireni sve koristi kao povod da sam sebe izgrdi i ponizi“.
On se opomenuo ave Mojsija koji je, kada su ga klirici isterali iz oltara sa rečima: „Izlazi napolje, Etiopljanine“, sam sebe počeo da prekoreva rečima: „Nečisti crnokošče, dobro su sa tobom postupili. Kad nisi čovek, zašto se guraš među ljude“.
5. On je govorio: „Bilo šta da se desi, smireni odmah pribegava molitvi i sve smatra dobrotvorima. Mi smo, međutim, napustili put istine i rukovođenje svetih, te želimo da otvorimo put koji je u skladu sa našim lukavim prohtevima.
Jer, šta je lakše od onoga što čujemo od svetog i delatnog nastavnika ave Amona, koji govori: „Pomno pazi na sebe kako bi mogao da oćutiš i da ne progovoriš kada te neko oskorbi u bilo kojoj stvari. Pošto neprestanom molitvom tvoje srce postane krotko, ti zamoli brata za oproštaj“.
Zaista, onaj ko voli istiniti i prav put, uvek silno prekoreva i izobličuje sebe ukoliko se zbog nečega smuti, govoreći: „Što si se razbesnela, dušo moja? Zašto se smućuješ kao mahnita? Time samo pokazuješ da si bolespa. Jer, kad ne bi bila bolesna, ne bi stradala. Zaboravljajući da prekoriš samu sebe, ti zameraš bratu koji ti je delatno i istinski pokazao tvoju bolest. Nauči se zapovestima Hrista, koji vređan ne uzvraćaše uvredom i stradajući ne prećaše (1.Pt.2,23). Čuješ li šta govori i šta pokazuje delom: Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me šamarahu. Ne zaklonih lica svoga od ruganja, ni od pljuvanja (Is.50,6). Ti, pak, okajana, zbog jedne psovke i uvrede sediš i ispredaš nebrojene pomisli, zloumušljajući protiv same sebe, slično demonima. Jer, može li demon takvoj duši učiniti nešto strašnije od onoga što ona sama sebi čini? Gledamo Krst Hristov, svakodnevno čitamo o stradanjima koja je pretrpeo radi nas, a sami nismo u stanju da podnesemo ni jednu uvredu. Zaista smo skrenuli sa pravog puta“.
On je govorio: „Onaj ko ne bude hodio putem kojim su išli svi sveti, tj. ko hrabro ne trpi beščašće i štetu, uopšte neće imati nikakav uspeh, pa makar doživeo i Matusalove godine. Naprotiv, on će samo isprazno potrošiti svoje godine“.
On je govorio: „Jednom sam bio kod blažene Dionisije, od koje je jedan brat zatražio blagoslov. Ona mu je dala koliko je trebalo. Međutim, pošto mu je dato manje nego što je tražio, on je počeo da je vređa, te da protiv nje i mene govori neprilične reči. Čuvši ga, nju je zabolelo, te je ushtela da mu nekako uzvrati. Videvši njenu [nameru], ja sam joj rekao: „Šta radiš? Zloumišljaš protiv same sebe, s obzirom da ćeš svojoj duši oduzeti svaku vrlinu Jer, šta si dostojno pretrpela za ono što je Hristos pretrpeo za tebe. Znam, gospođo, da si razbacala nonac kao đubre. Međutim, ukoliko se ne potrudiš da stekneš krotost, ličićeš na kovača koji udara po komadu gvožđa, ali ne uspeva da napravi posudu““.
On joj je govorio: „Slušaj šta kaže Ignjatije Bogonosac: „Neophodna je krotost kojom se slama sva sila kneza ovoga sveta“. Znak da smo odbacili svet jeste da se ne uznemiravamo ni zbog čega. Dešava se, naime, da [čovek] prezre mnoga blaga, da bi se potom zbog prilepljivanja za jednu iglu smućivao. Na taj način igla zauzima mesto čitavih riznica, te [čovek] postaje rob igle, ili kukulje [tj. monaškog pokrivala], ili mantije, ili knjige, prestajući da bude sluga Božiji. Dobro je rekao neko od mudrih: „Koliko je strasti u duši, toliko je i gospodara“. I Gospod govori: Gde je blago vaše, onde he biti i srce vaše (Mt.6,21). Apostol takođe kaže: Jer od koga je ko pobeđen, tome i robuje (2.Pt.2,19). Saslušavši me, ona me je pogledala začuđeno i rekla: „Neka bi našao Boga za kojim čezneš““.
6. Blaženi je govorio: „Duša bi htela da se spase. Međutim, žudeći za ispraznim i baveći se njime, ona izbegava napore. U stvari, zapravo nisu teške zapovesti, nego naši lukavi prohtevi. Dešava se da ponekad iz straha od mora ili od razbojnika prezremo sve i bez ustezanja bacamo svoje stvari, videći da nam se smrt približava. Kada već možemo da prezremo sve ne bi li smo još malo poživeli na zemlji i kad već smatramo da smo imali sreću ukoliko smo, sve ostalo izgubivši, spasli sebe od razbojnika ili od mora (iako smo se neposredno pre toga srdili već zbog jedne lepte), zbog čega ne mislimo na isti način i kada se radi o večnom životu? Zbog čega strah Božiji nije snažan onoliko koliko je snažan strah od mora, kao što reče neko od svetih“.
Kao potvrdu svojih reči, ava je ispričao slučaj o kome je jednom čuo. „Jedan [trgovac] dragim kamenjem i biserjem se ukrcao na brod, zajedno sa svojom decom, imajući nameru da ostvari zaradu. Desilo se zavoli jednog dečaka iz brodske posade, koji ga je služio i koji je uživao pored njega, jedući zajedno sa njim. Jednog dana je dečko čuo kako se mornari došaptavaju među sobom, dogovarajući se da trgovca bace u more radi njegovog dragocenog kamenja. On je potom sa tužnim licem pošao kod trgovca da bi ga po običaju uslužio. On ga je zapitao: „Zašto si danas žalostan“. On se, međutim, uzdržao, ništa ne govoreći. Trgovac ga je ponovo pitao: „Reci mi istinu. Šta je bilo“. Dečak je zaplakao i ispričao mu šta su mornari odlučili protiv njega. „Zaista je tako“, pitao je trgovac. On je odgovorio: „Da, tako su se dogovorili“.
Tada je trgovac pozvao svoju decu i rekao: „Sve što vam kažem uradite bez ustezanja“. Potom je rasprostro platno i počeo da im govori: „Donesite mi sanduke“. Pošto su ih doneli, on je počeo da vadi kamenje. Nakon što ih je se rasprostro, on im je rekao: „Zar je to život! Zbog njih sam došao u opasnost da me bace u more i da uskoro umrem, ne uzevši ništa sa sobom“. Zatim je naredio deci: „Bacajte sve u more“. Po njegovoj reči oni su odmah sve bacili u more. Mornari su se zaprepastili, a njihova zamisao je propala“.
Blaženi je rekao: „Vidite li kako je, pošto se pokrenula njegova [dobra] pomisao, on odjednom postao mudroljubac i u rečima i na delu sa ciljem da sačuva kratki život. I pravedno je postupio. On je rasuđivao: „Ako umrem, neću imati nikakve koristi od kamenja“. Mi, međutim, nismo spremni da pretrpimo ni mali gubitak radi zapovesti Hristove. I ukoliko uopšte treba da se žalostimo, razlog treba da nam bude propast onoga ko nam je pričinio štetu, a ne gubitak imovine. On, naime, sam sebe izbacuje iz Carstva, budući da nepravednici neće naslediti Carstva Božijega (1.Kor.6,9). Ti, pak, trpeći nepravdu, primaš život večni, kako govori Gospod: Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima (Mt.5,12).
Zanemarujući tugu zbog propasti uda Hristovog, mi sedimo i ispredamo pomisli o truležnim, ništavnim, propadljivim i bezvrednim stvarima. Zaista se pravedno mučimo. Jer, Bog nas je uzdigao u red udova tela, kome je glava sam Hristos, Bog naš, kako je rekao apostol; Svi udovi jednoga tela, iako su mnogi, jedno su telo (1.Kor.12,12). ? glava svih jeste Hristos (Ef.1,22).
Stoga, brat koji te žalosti u stvari jeste kao ranjena ruka ili kao bolesno oko. Kada osećamo bol, mi ne sečemo ruku, piti vadimo oko, smatrajući da je njihov gubitak velika šteta. Naprotiv, mi na njih stavljamo najčasniji Hristov pečat [tj. krsno znamenje], prozivamo svete da se pomole za nas, umnožavamo sopstvene prilježne molitve Bogu i najzad pripremamo masti i obloge radi isceljenja bolesnog uda. Na isti način na koji se, dakle, moliš za oko ili ruku kako bi se izlečili i prestali da ti pričinjavaju bol, moli se i za svoga brata. Mi, međutim, gledamo kako udovi Hristovi trpe štetu i ne tugujemo zbog njih, već se čak i molimo protiv njih, što je svojstveno ljudima koji nemaju milostivu unutrašnjost“.
On je rekao: „Onaj ko ima milostivu unutrašnjost, ljubav i samilost najpre samome sebi donosi radost i korist, a potom i bližnjemu. Naprotiv, zloća ranjava i muči najpre onoga ko je ima. Premda izgleda da on pričinjava štetu bližnjemu ili u odnosu na imovinu, ili na čast, ili čak na samo telo, on u stvari sam sebe lišava [večnog] života“.
On je naveo izreku: „Ono što nije štetno za dušu, nije štetno ni za čoveka“.
7. Blaženi je opet rekao: „Neko mi je jednom rekao: „Avo, postoje mnoge zapovesti. Čisto se pomračuje um od [nedoumice] koju da ispuni i koju da izostavi“. Ja sam mu odgovorio: „Nemoj da se uznemiravaš. Ti samo treba da misliš da ćeš lako steći vrlinu ukoliko se prema stvarima budeš odnosio bez strasti. Ne svađajući se zbog njih, ti nećeš biti ni zlopamtljiv““.
[On je govorio]: „Kakav napor predstavlja molitva za neprijatelje? Da li kao kopanje zemlje? Ili kao putovanje? Da li zahteva izdatke? Ti zahvaljuj za beščašće, pa ćeš biti učenik svetih apostola, koji su hodili radujući se što su se udostojili da podnesu sramotu za ime Hristovo (Dap.5,41). Oni su [primili sramotu] za ime Hristovo budući čisti i sveti, dok je mi [primamo] radi svojih grehova. Mi smo nečasni i prokleti, čak i kad nas niko ne beščasti. Jer, prorok kaže: Prokleti su koji skreću od zapovesti tvojih (Ps.118,21). Nisu, naime, svi dostojni da trpe beščašće za ime Hristovo, već samo sveti i čisti, kao što sam rekao. Mi smo, pak, dužni da pokažemo zahvalnost i da ispovedimo da nas pravedno beščaste zbog naših rđavih dela.
Međutim, okajana duša zna svoja nečista dela i da zasluženo strada, pa ipak sedi i obmanjuje sopstvenu savest, ispredajući pomisli i govoreći: „On mi je to rekao i ponizio me i rugao mi se“, zloumišljajući protiv same sebe i zauzimajući mesto demona. I sa dušom se dešava isto što i kod veština. Naime, glavni majstor učeniku predaje veštinu, te ga ostavlja da sam radi, nemajući više potrebe da sedi pored njega. On samo povremeno dolazi da pogleda nije li se ulenjio i nije li pokvario rad. Videći pokornu dušu, koja lako prima lukave pomisli, i demoni joj predaju satansku veštinu, nemajući potrebu da sede pored nje. Oni, naime, znaju da ona sama zloumišlja protin sebe, te je samo povremeno posećuju da pogledaju nije li se ulenjila.
Ima li šta lakše od ljubavi prema svima i od toga da nas svi vole? I koju utehu ne pružaju zapovesti Hristove? Međutim, naše proizvoljenje ne stremi [njihovom ispunjavanju]. Jer, kad bi stremilo, uz pomoć Božije blagodati sve bi mu bilo lako. I mala težnja naše volje privlači Boga u pomoć, kako sam često govorio. Božanstveni Antonije uči da je za sticanje vrlina neophodna samo naša volja. „Za Carstvo nebesko nije neophodno da putujemo, niti treba da prelazimo mora kako bismo [stekli] vrlinu“. I koji pokoj nema krotki i smireni? Zaista, krotki će naslediti zemlju i uživaće u mnoštvu mira (Ps.36,11)“.
8. Blaženi je opet rekao: „Jednom smo – ja, jedan brat i nekolicina svetovnjaka išli neapoljskim putem i došli do mesta gde je bila carina. Znajući običaj, svetovnjaci su dali porez. Međutim, brat koji je bio sa mnom poče da protivreči, govoreći: „Zar se usuđujete da tražite od monaha“. Čuvši ga, ja sam mu rekao: „Šta činiš, brate? Ti kao da govoriš: ,Hteo, ne hteo, poštuj me kao svetoga’. [Druga bi stvar bila) da tn je on, videvši tvoju dobru volju i smirelje, ukazao poštovanje i rekao: ,Oprosti, [tj. prođi]’. Prema tome, kao učenik Krotkog i Smirenog, daj [što traže] i prođi s mirom“.
Drugi put, kada sam bio u svetom gradu, prišao mi je jedan hristoljubac i rekao: „Brat i ja smo imali jedan nesporazum, zbog čega ne želi da se pomiri sa mnom. Molim te, porazgovaraj sa ljim“. Ja sam sa radošću pristao. Pozvavši njegovog brata, ja sam mu govorio ono što može da raspoloži na ljubav i na mir. Izgledalo je da sam ga ubedio, ali mi je posle svega rekao: „Ne mogu da se pomirim sa njim budući da sam se zakleo krstom“. Osmehnuvši se, ja sam mu rekao: „Tvoja zakletva znači sledeće: ,3aklinjem se Hriste, tvojim Časnim Krstom da neću poštovati tioje zapovesti, već ću ispunjavati volju tvog neprijatelja, đavola’. Mi ne treba da ispunjavamo ono što smo rđavo odredili. Naprotiv, mi treba da se kajemo i da žalimo zbog zlih zakletvi, kao što govori bogonosni Vasilije. Jer, da se pokajao i da nije ispunio svoju zakletvu, Irod ne bi upao u veliki greh i obezglavio Hristovog Preteču“.
Na kraju sam mu pokazao mesto iz svetog Vasilija, koji pominje Sveto Jevanđelje, tj. odbijanje svetog Petra da mu Gospod umije noge (Jn.13,8-9)“.
9. Blaženi je opet rekao: „Pitali su me kako [čovek] treba da obuzda gnev. Ja sam odgovorio da početak obuzdavanja predstavlja ćutanje u vreme smućenja. Zbog toga se ava Mojsije nije smutio kada su ga ponizili, govoreći: „Šta među nama traži Etiopljanin [tj. crnac]“. [Kasnije] je on rekao: „Premda sam se smutio, ništa nisam rekao“. Drugom prilikom on ne samo da je oćutao, već se nije ni smutio. Naprotiv, on je prekoreo sebe, govoreći: „Nečisti crnče, dobro su uradili sa tobom. Šta tražiš među ljudima kad nisi čovek“.
Mi se, pak, nalazimo niže i od velikog nemara, ne budući u stanju da dostignemo ni početnike, smatrajući da su zapovesti preteške i nedostupne. Jer, ne smućivati se i ne govoriti predstavlja obeležje početnika, a ne savršenog. Uostalom, veliko je ne smućivati se uopšte, saglasno proroku koji je rekao: Pripremih se i ne smutih se (Ps.118,60). Međutim, mi ne ištemo da započnemo, niti pokazujemo proizvoljenje koje bi moglo da privuče blagodat Božiju da nam pomogne. Proizvoljenje koje najzad naizgled pokažemo, u stvari je lenjo i mlako, nedostojno da primi bilo kakvo dobro od Boga.
Sve što se tiče nas liči na ono što se dešava sa semenom i rađanjem. Onaj ko ulaže proizvoljenje, dobija blagodat. Ratar može da poseje malo. Međutim, ukoliko Bog blagoizvoli, njegov trud će steći mnogo (slično kao što je napisano za Isaaka da je sijao u onoj zemlji i one godine dobio po sto). Ako, dakle, Gospod blagoizvoli, mi ćemo svojim proizvoljenjem bez stradanja, prinuđavanja i nespokojstva sve da činimo i sve da postižemo. Molitva sa trpljenjem i prinuđavanjem rađa čistu i nesputanu molitvu. Prinudna pripada proizvoljenju, a nesputana blagodati.
Kod svih veština vidimo sličan slučaj. Onaj ko pristupa nekoj veštini sa željom da je nauči u početku se trudi, greši i često ostaje neuspešan. On se, međutim, ne ljuti, već opet pokušava. I ako opet izostane uspeh, on ne odustaje, projavljujući proizvoljenje pred majstorom. Ukoliko se, pak, naljuti i odustane, on se ničemu neće naučiti. Mnogo puta ostajući bez uspeha i ne odustajući, već pokazujući upornost u trudu i poslu, on najzad, uz pomoć Božiju, stiče naviku i već radi bez napora i sa lakoćom, uspevajući i da se prehranjuje [od svoje veštine]. Isto je i u duhovnom [životu]. Onaj ko se prinuđava da čini vrlinu ne treba da misli da će odmah uspeti. Tako nešto je nemoguće. On svagda treba da se trudi. Ukoliko ne uspe, on ne treba da odustaje, inače neće postići uspeh. On treba uvek iznova da se trudi, slično onome ko želi da nauči veštinu. Trpeći mnogo puta i izbegavajući gnev, on navodi Boga da pogleda na upornost njegovog proizvoljenja i da mu da silu da sve čini bez prinude.
I ava Mojsije je govorio: „Sila onih koji žele da steknu vrline sastoji se u izbegavaju malodušnosti kada padnu i u ponovnom pokušavanju““.
10. On je rekao: „Svaka vrlina iziskuje i napor i vreme i našu volju. Međutim, iznad svega, ona iziskuje Božije sadejstvo. Jer, ukoliko Bog ne ukazuje sadejstvo našem proizvoljenju, uzalud ćemo se truditi, kao uostalom i zemljodelac kome Bog ne pošalje kišu na seme u polju koje je obradio i zasejao. Božije pak, sadejstvo ište naše molbe i molitve, kojima privlačimo Njegovu pomoć, koja nas podržava. Ukoliko, međutim, zanemarimo molitvu, kako će Bog pogledati na naš trud? Zar ne jednako ravnodušno i rasejano! I ukoliko se brzo naljutimo, kao što uvek govorim, mi se nećemo udostojiti da bilo šta primimo. Jer, Bog pazi na naše proizvoljenje i u skladu sa njim nas dariva.
Nije li ranije ava Mojsije bio vođa razbojnika? Nije li počinio mnoštvo prestupa? Nije li ga gospodar oterao zbog beznaravstvenosti? Pa ipak, on se podvižništvu odao sa velikom hrabrošću i vrelim proizvoljenjem, dostižući visoku meru vrline. U skladu sa piscem njegovog [života], on je ubrojan u izabrane sluge Božije. Mi, međutim, vrelinu koju smo naizgled imali na početku našeg odricanja [od sveta postepeno] gubimo usled svog nerada, vezujući se za stvari koje hlade [revnost] i koje su isprazne i bezvredne u poređenju sa ljubavlju prema Bogu i bližnjemu. Osim toga, mi prisvajamo stvari kao da su naše i kao da ih nismo primili od Boga. Međutim, [apostol] govori: Šta li imaš što nisi primio? ? kad si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)“.
On je rekao: „Zar je Gospod siromašan ili nemoćan da nam daruje blaga kojima je obogatio svete patrijarhe ukoliko vidi da napredujemo u onome što nam je već darovao? Međutim, pošto vidi da mi, usled svoje lakomislenosti, imamo štetu od nevelikih i sitnih darova, On nam kao čovekoljubiv ne poverava mnogo, kako ne bismo sasvim propali. Kad bi video da mi napredujemo u neznatnom, On bi nam pružio i više, kao što sam već rekao. Zaista, ko je nagovorio ljude da svoj novac bace pred noge apostola? Kao što vam često govorim, Bog nam je kao dobar dao da od svega imamo koristi. Međutim, mi kroz svoja pristrašća i zlo upotrebe poništavamo darove Božije i udaljujemo ih od sebe. Zbog svog zlog nauma mi trpimo štetu od dobrih darova“.
Op je često govorio: „Niko ne može da naškodi vernoj duši. Bilo šta da pretrpi, njoj se uračunava u korist. Neverni se, međutim, muči zbog svog neverja kao što se radnik muči u naporima da bi dobio svoju platu. Kada se napreže, verni u svom očekivanju da primi nagradu za svoje trpljenje ima veliku utehu. Kakvu će, međutim, utehu imati neverni, koji ne veruje da će dobiti nagradu od Gospoda? On, zapravo, sedi i raspada se u pomislima. Bilo kako da postrada, on razmišlja: „On mi je rekao, ali i ja imam da mu kažem“. On zlopamti i pomišlja na nemoguće stvari, koje ne može da ostvari. Jer, ljudi ne mogu da ostvare ono što zamisle, već samo ono što Bog dopusti, iz uzroka koji su jedino Njemu poznati. Često [čovek] pokušava da pričini zlo drugome. Međutim, ukoliko Bog ne dopusti, njegova namera se osujećuje, pri čemu se samo ispituju ljudska proizvoljenja. Mnogi su hteli da učine zlo svetim patrijarsima. Međutim, Bog nije dopustio i niko nije mogao da im pričini nikakvu štetu, kao što je napisano: Ne dopusti čoveku da im učini nepravdu i zbog njih careve izobliči. Ne dotičite se pomazanika mojih i prorocima mojim ne činite zla (Ps.104,14-15).
Kada zaželi da pokaže izobilje svoje moći, Bog na milostivost pokreće čak i srca nemilosrdnih, kako je napisano u Danilovoj knjizi: I dade Bog Danilu te nađe milost i ljubav kod starešine nad evnusima (Dan.1,9). Blažena je duša koja je sebe iz čežnje za Bogom istinski pripremila da primi Njegove darove Božije. On je nikada neće ostaviti, već će je u svemu štititi, čak i u stvarima koje iz neznanja ne ište. Dobro je rekao premudri: „Mudar čovek nalazi zaštitu kod Boga“. Zaista, koliko puta je Saul pokušavao da ubije blaženog Davida? Šta sve nije radio? Šta nije zloumišljao? Međutim, Davida je štitio Gospod, usled čega se svaka podmuklost Saula osujećivala. Šta više, on sam je često bio predavan u ruke svetome, koji ga je pošteđivao s obzirom da nije imao žestoku i razjarenu zlobu“.
Jednom su ga pitali: „Može li da se ne gnevi onaj koga ponižavaju i zloslove“. On je odgovorio:
„Onaj ko se smatra ništavnim, neće se smućivati, kao što je rekao i ava Pimen: „Imaćeš spokojstvo ukoliko poniziš sam sebe““.
11. On je rekao: „Jednom od sabraće koji su živeli sa mnom ja sam dao shimu i uputio ga na dobro. S obzirom da beše osetljiv, ja sam snishodio njegovoj slabosti. Jednog dana on mi reče: „Avo moj, mnogo te volim“. Ja sam mu odgovorio: „Još nisam našao čoveka koji bi me voleo više nego što ja njega volim. Ti sada kažeš da me voliš i ja ti verujem. Međutim, ukoliko se desi nešto što ti se neće svideti, ti nećeš ostati isti. Mene, međutim, ništa me ne može otrgnuti od ljubavi prema tebi, ma šta inače pretrpeo“.
Prošlo je malo vremena te on (ne znam zbog čega) poče da govori svašta protiv mene, čak i sramne reči. Ja sam sve čuo i govorio u sebi: „On je Isusov spaljivač[1]*) i poslan je da izleči moju taštu dušu. Ukoliko bdi, čovek od takvih ljudi može da stekne ono što je izgubio zbog onih koji ga hvale. On je moj istinski dobrotvor“. I ja sam ga pominjao kao svog lekara i dobrotvora. Onima koji su mi saopštavali [njegove reči], ja sam govorio: „On zna samo moju javnu zloću, i to delimično, dok je moja sakrivena [zloća] nemeriva“.
Posle nekog vremena mi smo se sreli u Kesariji. Po običaju i kao da se ništa nije desilo, on mi je prišao, zagrlio me i poljubio, kao uostalom i ja njega. I premda je nastavljao da govori [protiv mene], prilikom susreta me je toplo grlio. Ja nisam pokazivao ni traga sumnje ili žalosti, premda sam sve čuo. Jednom prilikom on je pao pred mene i obgrlio mi noge, govoreći: „Oprosti mi, moj oče, Gospoda radi, što sam mnogo i rđavo govorio o tebi“.
Poljubivši ga, ja sam mu nežno rekao: „Seća li se tvoje bogoljublje da si mi rekao da me silno voliš i da sam ti odgovorio da još nisam sreo čoveka koji bi me voleo više negoli ja njega, te da nećeš ostati isti ukoliko ti se desi nešto što ti se neće svideti, dok mene ništa ne može odvratiti od ljubavi prema tebi? Osvedoči se da mi nije promaklo ono što si govorio o meni. Čuo sam sve: i gde si i kome si rekao. Ja nikada nisam rekao da nije tako i niko me nije mogao nagovoriti da bilo šta kažem protiv tebe. Naprotiv, ja sam govorio da je sve tačno i da ti govoriš iz ljubavi, smatrajući me svojim. Uopšte nisam prestao da te pominjem u molitvama. Navešću ti i jedan primer ljubavi: jednom me je jako zabolelo oko. Ja sam pomislio sam na tebe, položio na oko znamenje časnog krsta i rekao: ,Gospode, Isuse Hriste, isceli me njegovim molitvama'“. Istog trenutka sam bio zdrav“. Toliko o bratu.
Blaženi je često govorio: ,,Mi ljudi ne znamo da volimo i da poštujemo jedni druge, budući da smo izgubili razumevanje. Mi treba da pretrpimo brata koji se gnevi ili je žalostan. Pošto potom dođe sebi, op će biti zahvalan što smo ga pretrpeli, pokazujući spremnost da i dušu svoju položi za nas“.
12. Blaženi se sećao jednog [brata] koji mu je pričao o svom veoma krotkom avi, koga je radi velikih vrlina i čudesa cela zemlja poštovala kao anđela Božijeg. „Jednom je, podstaknut neprijateljem, on prišao avi i počeo u prisustvu svih da ga teško grdi Starac je stajao i gledao u njegova usta. Najzad je rekao: „U tvojim ustima je blagodat Božija, brate moj“. Razljućen, on vikaše: „Da, rđava stara izelico, ti govoriš [sa namerom] da se pokažeš krotak“. Starac je odgovorio: „Zaista, brate moj. Tačno je sve što kažeš“. Kasnije ga je neko pitao: „Zar se uopšte nisi smutio, kaluđere“. On je odgovorio: „Ne, naprotiv. Osećao sam kao da mi Hristos pokriva dušu““.
Blaženi je rekao: „Zaista treba blagodariti takvima [ljudima]. Onaj ko je strastan treba da ih smatra lekarima koji leče rane njegove duše i dobrotvorima koji mu otvaraju Carstvo nebesko“.
Blaženi je opet rekao: „Dok sam bio u Tirskom manastiru, tj. pre nego što sam otišao, posetio nas je jedan vrlinski starac. Jednom smo uzeli da čitamo Izreke staraca. (Blaženi je, naime, voleo da čita. On je disao knjigama, plodonoseći iz njih svaku vrlinu). U čitanju smo došli do priče o starcu kod koga su došli razbojnici i rekli: „Došli smo da uzmemo sve što se nalazi u tpojoj keliji“. Pošto je on rekao: „Uzmite, čeda, koliko hoćete“, oni su pokupili [skoro] sve i otišli, ostavivši jednu torbu. On ju je uzeo i potrčao za njima, vičući: „Čeda, uzmite od mene ono što ste zaboravili u vašoj keliji“. Diveći se nezlobivosti starca, oni su sve vratili u njegovu keliju. Među sobom su pokajnički govorili: „Zaista je ovo čovek Božiji“.
Po čitanju starac mi reče: „Znaš li, avo, da mi je ova priča donela veliku korist“. Ja mu rekoh: „Na koji način, oče“. On mi odgovori: „Jednom, dok prebivah u mestima pored Jordana, ja je pročitah i zadivih se starcu. Potom rekoh: ,Gospode, udostoj i mene da idem stopama njegovim kao što si me udostojio da primim i shimu njegovu [tj. monaštvo]’. U meni se ukorenila ta želja. I gle, posle dva dana dođoše razbojnici. Oni pokucaše na moja vrata i ja odmah shvatih da se radi o razbojnicima. Stoga rekoh u sebi: ,Slava Bogu, došlo je vreme da se pokažem plod moje želje’. Otvorivši vrata, ja sam ih srdačno primio. Zapalivši svetiljku, ja sam počeo da im pokazujem stvari, govoreći: ,Ne sekirajte se. Verujem Gospodu da ništa od vas neću sakriti’. Oni mi rekoše: ,Imaš li zlata’. ,Imam,- odgovorih,- tri zlatnika“. I podigoh poklopac sa posude u kojoj su bili. Oni uzeše i otidoše s mirom“.
Ja sam ga, – sa osmehom je pričao blaženi, – zapitao da li su se razbojnici vratili, kao što se behu vratili onom starcu. On mi je odmah odgovorio: „Ne dao Bog. Ja nisam želeo da se vrate““.
On je rekao: „Eto kakva beše čežnja starčeva i spremnost njegova. Imao je snage ne samo da ne tuguje, već i da se raduje što se udostojio takve stvari“.
13. On je kazao: „Setih se da sam, razgovarajući ranije, pomenuo da možemo steći dušu brata ukoliko se uzdržimo u [trenutku] kada se on smućuje. Sada bih želeo da ispričam ono što sam čuo od blaženog Sergija, Pedijadskog igumana.
On mi je ispričao: „Jednom sam bio na putu sa jednim svetim starcem. [Desilo] se da smo zalutali. Ne znajući kuda idemo, nabasali smo na jedno zasejano polje i izgazili nešto useva. Videvši nas, seljak koji je bio na poslu, poče silno da viče na nas, grdeći nas gnevno: ,3ar ste vi monasi! Zar se ne bojite Boga? Ne biste radili tako nešto kad biste pred sobom imali strah Božiji’. Sveti nam je odmah rekao: ,Gospoda radi peka niko ništa ne govori’. Potom se krotko obratio seljaku, rekavši: Dobro govoriš, čedo. Mi ne bismo učinili tako nešto kad bismo imali straha Božijeg’. Seljak je opet počeo gnevno da viče. Starac mu je ponovo rekao: ,Istinu kažeš. Jer, da smo monasi mi ne bismo činili tako nešto. Ipak, Gospoda radi oprosti nam što smo zgrešili’.
Veoma se iznenadivši, on je prišao i pao starcu pred noge, rekavši: ,Oprosti mi, Gospoda radi i uzmi me sa vama'““.
Blaženi je rekao: „Eto šta su uz Božiju pomoć mogli krotost i dobrota svetoga. On je spasao dušu koja je stvorena po obrazu Božijem i koja je Bogu draža od hiljade svetova sa njihovim stvarima.
Jednom sam se našao kod njega. On mi je rekao: „Pročitaj nam nešto iz Svetog Pisma“. Počevši da čitam Priče [Solomonove], došao sam do mesta gde se kaže: Kod mnogih drva raste vatra. Gde, pak, nema gneva, prestaje rasprava (Prič.26,20). Zapitao sam ga: „Šta znači ova izreka, oče“. On mi je odgovorio:
„Drva su uzrok plamena vatre. Ukoliko ih ne bude dovoljno, vatra će se ugasiti. I strasti imaju svoj uzrok. Ukoliko [čovek] ukloni uzroke, strasti će ostati bez dejstva. Naprimer, uzroci bluda su, kao što je govorio ava Mojsije: ‚Neumereno jedenje i pijenje, dugo spavanje, besposličenje, zabava, praznoslovlje i ukrašavanje odećom’. Uzroci gneva, kako je isti rekao, jesu: Davanje i uzimanje, tvorenje sopstvene volje, sklonost ka poučavanju drugih, smatranje sebe razboritim’. Kod onog ko preseče [uzroke] slabi strast, Brat je upitao avu Sisoja: ,3bog čega se strasti ne udaljavaju od mene’. On je odgovorio: ,Stoga što je njihov sasud, tj. uzrok u tebi. Vrati im njihov zalog i one će otići’.
Dvognevan je onaj u kome se borba ne stišava, tj. onaj kome nije dovoljno prvo razdraženje, već sam sebe raspaljuje na drugi gnev. Onaj, pak, ko uskipti gnevom, ali odmah dođe sebi i osudi samog sebe, tražeći oproštaj od brata na koga se rasrdio, ne može da se nazove dvognevnim. Pošto se osudio i pošto se izmirio da bratom, u njemu se borba smiruje, kao što sam već rekao.
Onaj, međutim, ko se gnevi i ne osuđuje samog sebe, već se sve više raspaljuje i ne kaje se što se razgnevio, nego što nije još više rekao u svom smućenju, [svakako treba] da se nazove dvognevnim. U njemu borba ne prestaje, s obzirom da ga preuzimaju zlopamćenje, tuga i zloba.
Neka bi nas Gospod Isus Hristos izbavio udela takvih [ljudi] i udostojio udela krotkih i smirenih““.
On je često govorio: „Neophodni su velika budnost i razboritost da bi se savladale raznovrsne zamki đavolske. Jer, [đavo] ponekad raspaljuje na smućenje bez ikakvog razloga, dok drugi put navodi i [naočigled] opravdane razloge kako bi izgledalo da se sa razlogom ljutimo. Međutim, za one koji istinski žele da hode putem svetih gnev je potpuno tuđ, kao što govori sveti Makarije: „Monahu je tuđe da se gnevi. Njemu je tuđe i da ožalošćuje bližnjega““.
On je rekao: „Jednom sam kod jednog veštog krasnopisca naručio nekoliko knjiga. Završivši pisanje, on mi ih šalje i poručuje: „Najzad sam završio. Kad izvoliš, pošalji mi [novac] i uzmi ih“. Jedan brat je čuo [šta se desilo], te je navodno u moje ime otišao kod krasnopisca, isplatio mu račun i uzeo knjige. U međuvremenu sam i ja, ne znajući šta se dogodilo, poslao sabrata sa pismom i novcem da preuzme knjige. Shvativši da ga je brat koji je uzeo knjige ismejao, krasnopisac se silno smutio. „Otići ću kod njega i izgrditi ga iz dva razloga: što se izrugivao nad bližnjim i što je uzeo ono što mu ne pripada“. Čuvši za [njegovu nameru], ja sam poslao da mu kažu: „Brate moj, ti treba da znaš da knjige stičemo da bismo se naučili ljubavi, smirenju i krotosti. Ako je, pak, [nabavka] knjiga treba da bude uzrok svađe, ja neću da ih imam kako se ne bih svađao. Jer, sluga Gospodnji ne treba da se svađa (2.Tim.2,24)“. Prema tome, zanemarivši knjige, ja sam postigao da brata uopšte nisu uznemirili“.
14. Sedeći sa nama i besedeći o [duševnoj] koristi, blaženi je počeo da navodi izreke svetih otaca. On je došao i do izreke ave Pimena po kojoj onaj ko sam sebe osuđuje u svemu nalazi spokojstvo. On je [pomenuo i] odgovor ava Nitrijske gore na pitanje: „Šta je najveće što si našao na ovom [životnom] putu“, naime: „Da krivim i prekorevam uvek sebe samoga“. Na njegov odgovor je onaj ko je postavio pitanje dodao: „Drugog puta zaista nema“.
On je rekao: „Kakvu snagu imaju reči svetih! I zaista, oni su govorili iz iskustva, kao što svedoči božanstveni Antonije. Njihove reči su snažne budući da su ih izrekli ljudi koji su ih ostvarili, kao što je rekao neko od mudrih: „Neka tvoje reči potvrđuje tvoj život““.
On je ispričao: „Jednom sam bio kraće vreme u Lavri ave Gerasima, gde sam imao jednog prijatelja. Jednog dana smo sedeli i razgovarali o [duševnoj] koristi. I ja sam se setio navedenih reči ave Pimena i drugog ave. On mi je ispričao: „Ja iz iskustva poznajem te reči i spokojstvo koje proizilazi iz njihovog ispunjavanja. Jednom sam u lavri imao iskrenog prijatelja jednog đakona. Ne znam kako, on je posumnjao u mene, ožalostio se i počeo da se hladno odnosi prema meni. Primetivši da je namršten, ja ga pitao za razlog. On mi reče: ‚Uradio si tu stvar’. Ne nalazeći u svojoj savesti da sam je učinio, ja počeh da ga uveravam. On mi, međutim, kaže: ‚Oprosti, ali ne mogu da ti poverujem’. Udaljivši se u svoju keliju, ja sam počeo da ispitujem svoje srce [kako bih utvrdio] da li mi se ipak desilo da učinim takvu stvar. Međutim, ništa nisam nalazio. Videći ga da drži [sveti] putir i da bratiji predaje (Svetu Pričest], ja sam mu se zakleo da u svojoj savesti ne nalazim takvu stvar. Međutim, on se ni tada nije uverio.
Ponovo se udubivši u sebe, ja sam se setio tih reči otaca. Verujući u njih, ja sam unekoliko skrenuo svoju misao i rekao u sebi: ,Đakon me iskreno voli. Pokretan ljubavlju on je imao smelosti da mi otkrije ono što se u njegovom srcu nalazilo u vezi sa mnom kako bih bio pažljiv, kako bih se ubuduće čuvao i kako tu stvar ne bih učinio. Jadna moja dušo, kažeš da nisi učinila tu stvar. Međutim, učinila si hiljade zlih dela i sve si zaboravila. Gde je ono što si učinila juče ili pre deset dana? Da li se sećaš? Prema tome, i tu stvar si učinila, ali si zaboravila, kao i ostalo’ Na taj način sam svoje srce ubedio da sam zaista učinio tu stvar, da bih je potom, kao i prethodne, zaboravio. Stoga sam počeo da blagodarim Gospoda i đakona. Jer, preko njega me je Gospod udostojio da postanem svestan svoga greha i da se za njega pokajem.
Sa takvim mislima sam ustao i pošao da tražim oproštaj od đakona i da mu zahvalim. Međutim, tek što sam zakucao na njegova vrata i tek što mi je otvorio, on je učinio metaniju, govoreći: ‚Oprosti mi. Narugali su mi se demoni [nagovorivši me] da posumnjam u tebe u vezi sa onom stvari. Zaista me je uverio Gospod da nemaš nikakve odgovornosti’. On mi nije dozvolio da ga uveravam, rekavši da nema nikakve potrebe““.
Blaženi je rekao: „Eto pravog smirenja. [Vidite li] dokle ono dovodi srce koje čezne za njim? On ne samo što se nije sablaznio i oneraspoložio postupkom đakona, koji je najpre posumnjao u njega, a potom odbio da primi uveravanje, već je na sebe uzeo greh i čak počeo da mu zahvaljuje“.
On je rekao: „Vidiš li šta čini vrlina? Na koji stepen napretka ona uzvodi one koji čeznu za njom? Jer, da je hteo, brat je mogao da nađe hiljadu povoda da preko đakona postane demon. Međutim, on se ustremio ka vrlini. Vrlina je i obuhvatila njegovo srce i on se nije vređao, već je čak i zahvaljivao. Kada bismo i mi uspeli da u svoje srce dolično posejemo semena krotosti i smirenja, neprijatelj fic bi imao gde da poseje svoje zlo seme. Međutim, pošto nas nalazi puste od svake dobre pomisli, ili čak kako se raspaljujemo na zlo, on od nas uzima povod da ispuni svoje delo. Sa vrlinama se dešava suprotno. Videći dušino proizvoljenje, tj. da čezne da se spase i da usrdno uzgaja dobra semena, on je ne ispunjava svojim „darovima““.
15. Jednom je on pomenuo starca koga je potkradao brat što je živeo u susedstvu, On se sećao da je starac znao [šta se dešava], ali da ga nikada nije prekoreo. Naprotiv, on je još više radio, govoreći: „Možda brat ima potrebu“. (Blaženi] se divio dobroti svetih. On je ispričao sledeće:
„Za vreme mog boravka u Pedijadi jedan iguman mi je ispričao da je blizu opštežića živeo jedan starac preblage duše. U njegovom susedstvu je živeo jedan brat. Jednom prilikom, dok je starac bio odsutan, brat je, podigavši se, ušao u njegovu keliju i uzeo sve njegove sasude i knjige. Kada se vratio u svoju keliju, starac nije zatekao svoje sasude. Stoga je krenuo kod brata da ga obavesti. Međutim, nasred prostorije on je video svoje stvari, koje brat nije uspeo da skloni. Ne želeći da postidi brata, niti da ga prekori, starac je pokazao da ga je navodno [iznenada] zaboleo stomak. Stoga je izašao napolje i zadržao se dugo, navodno radi nužde, kako bi brat mogao da skloni stvari. Kada se najzad vratio, počeo je razgovor o nečem sasvim drugom, ne izobličivši brata.
Posle nekoliko dana kod njega su ipak bile prepoznate starčeve stvari. Stoga su neki ljudi brata baciš u tamnicu bez znanja starca. Saznavši da je brat u tamnici i ne znajući razlog, starac je otišao kod igumana, kod koga je često bivao, i [rekao]: „Učini mi uslugu i daj mi nekoliko jaja i nešto hleba“. On mu je rekao: „Svakako imaš goste danas“. On odgovori: „Da“. On ih je, međutim, uzeo da bi otišao u tamnicu i utešio brata. Čim je ušao u tamnicu, brat mu je pao pred noge i rekao: „Zbog tebe sam ovde, avo. Jer, ja sam ukrao tvoje stvari. Tvoja knjiga je kod onoga, a tvoja odeća kod onoga“. Starac mu je, pak, rekao: „Neka se umiri tvoje srce, sine. Ja nisam zbog te stvari došao ovamo. Ja čak nisam ni znao da si ovde zbog mene. Čuvši da si ovde, ja sam se ražalostio i došao da te utešim. Evo jaja i hlepčića. ? sada ću učiniti sve što mogu da te izvučem iz tamnice“. Otišavši, on je zamolio neke od velikih (kojima je bio poznat po svojoj vrlini). I oni poslaše te ga izvadiše iz tamnice.
O njemu su još pričali kako je jednom krenuo na pijacu da kupi odeću. Davši jedan zlatnik, trebalo je da doplati još nešto sitnine. On je uzeo odeću i položio je ispod sebe, počevši da odbrojava sitninu na dasku. [U međuvremenu je] došao neko i pokušao da [ispod njega] izvuče odeću. Primetivši ga, starac se po svojoj dobroti postepeno podizao, navodno se pružajući mestu gde beše sitnina, sve dok drugi nije izvukao odeću i otišao. I starac ga nije prekorio“.
Blaženi je rekao: „Šta je vredela njegova odeća ili stvari koje je izgubio? Međutim, njegovo proizvoljenje beše veliko. On je pokazao da je imao kao da ništa nije imao. Naravno, kad su mu ih ukrali on je ostao isti, ne žaleći i ne smućujući se. Jer, kao što uvek govorim, nije pogubno imati, nego imati sa strašću. Da je imao i ceo svet, on bi se [ponašao] kao da nema ništa. Svime što je učinio on je pokazao da je slobodan od svega“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na istoku je bio običaj da se rana spaljuje,- prim. prev.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *