ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ, ЕПИСКОП ФОТИЧКИ

УКАЗАЊЕ О КРАЈЊОЈ ГРАНИЦИ
ИЛИ О ВРХУНЦУ ОСНОВНИХ ВРЛИНА

 
1. Крајња граница или врхунац савршенства вере јесте бестрасно погружавање ума у Бога.
2. Крајња граница наде је пресељење ума ка очекиваним добрима.
3. Крајња граница трпљења јесте посматрање умним очима невидљивог као видљивог, уз непоколебиво држање трпљења.
4. Крајња граница сиромаштвољубља [нестицања] јесте жеља да се ништа нема, као што други жели да има.
5. Крајња граница разумевања јесте незнање за себе у иступљењу (или у потпуном устремљењу) ка Богу.
6. Крајња граница смиреноумља јесте одлучно заборављање сопствених добрих дела.
7. Крајња граница негневљивости јесте велика жеља да се не гневимо.
8. Крајња граница чистоте јесте осећање које је непрестано прилепљено уз Бога.
9. Крајња граница љубави јесте велико пријатељско осећање према онима који нас вређају и срамоте.
10. Крајња граница савршеног преображаја у сладосном окушању Бога јесте прихватање тескобе смрти као радости.
 

ИСТОГ БЛАЖЕНОГ ДИЈАДОХА,
ЕПИСКОПА ФОТИКЕ У ДРЕВНОМ ЕПИРУ
ИЛИРИЈСКОМ

ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО, ПОДЕЉЕНО НА СТО
ДЕЛАТНИХ ПОГЛАВЉА, ИСПУЊЕНИХ
ПОЗНАЊЕМ И ДУХОВНИМ РАСУЂИВАЊЕМ

 
1. О трима врлинама које као водичи треба да претходе духовном сагледавању ума[1].
Духовном сагледавању, браћо, треба да претходе вера, нада и љубав, а изнад свега љубав. Јер, оне (вера и нада) нас уче да презремо видљива добра, а љубав саму душу кроз врлине сједињује са Богом, умним чулом достижући Невидљивога.
2. Када и како човек постаје добар.
По природи је благ само Бог. Међутим, и човек може бити добар кроз ревносно старање о доброј нарави. Јер, Онај ко је суштаствено благ њега мења у оно што није по природи уколико душа, кроз марљиво старање о добру, пребива у Богу, сагласно својој жељи и искању. Јер, речено је: Будите добри и милостиви као и Отац ваш небески (Лк.6,36; Мт.5,48).
3. Када и како се зачиње грех.
Зла нема у природи, и нема никог злог по природи. Јер, Бог није створио ништа зло. Међутим, иако га нема у природи, оно почиње да бива када човек са похотом срца у себе произвољно уноси његов лик. Стога треба да се са свим старањем непрестано сећамо Бога и да избегавамо уобичајене позиве на зло. Јер, добро које постоји по природи јесте јаче од зла које у природу улази споља, кроз навике. Добро, наиме, постоји, а зло не, осим кад се чини.
4. Када и како достижемо подобије Божије.
Сви смо ми [створени] по образу Божијем. Подобије Божије, пак, постижу само они су из велике љубави своју слободу потчинили Богу. Јер, уколико нисмо своји и уколико се одричемо себе, ми бивамо слични Ономе који нас је по својој љубави помирио са собом. То, пак, нико не може постићи уколико своју душу не убеди да се не поводи за варкама самодовољног и самоугађајућег живота.
5. Шта треба чинити да би воља била увек спремна да чини само добро.
Самовласност је произвољење словесне душе које се са готовошћу устремљује ка чему год хоће. Произвољење ћемо имати увек усмерено само ка добру уколико стално добрим мислима истребљујемо сваку злу помисао.
6. Шта је светлост истинског познања и шта чини да се ум њоме користи.
Светлост истинског познања јесте непогрешиво разликовање добра од зла. (Уколико постоји такво разликовање и уколико се по њему управља целокупан живот), прави пут којим се ум успиње ка Сунцу правде, тј. Богу, уводи човека у безгранично мислено просвећење у коме са смелошћу (вером и надом) најзад иште само љубав. Оно што је праведно треба узимати из руку оних који га поричу и омаловажавају, премда без гнева, будући да се ревност из благочашћа не побеђује (гневном) мржњом, него укоревањем и убеђивањем (са љубављу).
7. О томе какав је учинак духовне беседе и о томе да покрет љубави беседу о Богу чини лаком и обилном.
Духовна беседа уноси убеђеност у умно осећање. Она, наиме, дејством љубави исходи од Бога. Тада се наш ум без напора и тешкоћа креће кроз таласе богословствовања, не осећајући мучни и забрињавајући недостатак светлих помисли. У том стању он се слободно носи у многообухватним сагледавањима, по жељи дејства љубави. Јер, добро је дело у разговору о Богу увек са вером очекивати умно просвећење које се покреће љубављу. Нема, наиме, ничег испразнијег од ума који се без Бога лаћа мудровања о Богу.
8. Када треба приступати разговору о Божанственим стварима.
Онај ко није просвећен не треба да се лаћа духовних сагледавања. Међутим, ни онај ко је богато обасјан благодаћу Светог Духа не треба да се упушта у разговоре о њима. Јер, код првих недостатак светлих помисли облачи ум у мрак незнања, а код других њихово изобиље не даје да се говори, будући да душа која се опија Божијом љубављу жели да се безмолвно [тј. у тишини] наслађује славом Господа. Према томе, ка богоусмереним речима (тј. разговорима о Богу) треба приступати при средњој мери духовног узбуђења. Таква мера, наиме, пружа души неки образ преславних речи (које тачно и јасно изображавају невидљиве духовне предмете), док жељено духовно обасјање храни веру оног који говори у вери, како би онај ко поучава први окусио од плода познања које излива љубав. Земљорадник који се труди треба први да окуси од плодова (2.Тим.2,6).
9. О дару познања и дару мудрости: како сваки од њих просвећује и како се стиче.
Као и сви Божанствени дарови, и мудрост и познање јесу дар Духа Светог. Сваки од тих дарова, као и сви други, има своје посебно дејство. Стога и апостол сведочи да се једноме даје реч мудрости, ? другоме реч знања (1.Кор.12,8). Познање опитно (осетљиво) спаја душу са Богом, премда је не покреће на разговор на ту [тему] или о другим духовним стварима. Стога неки од оних који са мудрољубљем проводе усамљенички живот не приступају разговору о Божанственим стварима, иако су им чула просвећена познањем. Уколико се некоме и даје заједно са познањем страха Божијег (што ретко бива), мудрост са љубављу раскрива најунутрашњија дејства познања. Јер, (познање) обично просвећује унутрашњим дејством, а (мудрост) – речју. Они се, пак, стичу на следећи начин: познање доноси молитва и велико безмолвије уз савршену безбрижност, а мудрост – ненадмено изучавање Речи Духа, а пре свега благодат сведарежљивог Бога.
10. Када се налази у стању борбе, душа треба да ћути. Када се, пак, успокоји, она треба да говори, обуздавајући, ипак, ум смиреноумљем.
Када се гневно покрене против страсти, душа треба да зна да је наступило време за ћутање, с обзиром да је и то део борбе. Приметивши, пак, да је смућење прошло (било [дејством] молитве, било милостиње), човек може да се преда пориву љубави ка божанственим разговорима, уздржавајући, ипак, крила ума, уздама смирења. Јер, онај ко себе крајње не смири самоунижењем, не може достојно говорити о величини Божијој.
11. Духовна беседа не води у таштину, док беседа светске мудрости води. Због чега се то дешава?
Духовна беседа душу чува од таштине. Јер, испуњавајући све њене делове осећањем богатства духовне светлости, она чини да душа не осећа никакву потребу за људском чашћу. Због тога она и ум чува од маштања, измењујући га (тј. погружавајући га) целог у љубав Божију. Беседа пак, светске мудрости стално наводи човека на славољубље: немајући могућности да осећању искуствено пружи осећај добра од саме себе (који би испунио срце), она својим приврженицима у замену дарује љубав према људским похвалама, будући и сама проналаском таштих људи. Такво својство Речи Божије и сами ћемо непогрешиво упознати уколико време у коме немамо потребе да говоримо проводимо у топлом сећању на Бога, држећи се безбрижног ћутања.
12. О самољубљу и богољубљу: шта је својствено самољубивоме, а шта богољубивоме.
Онај ко љуби себе, не може љубити Бога. Бога истински воли онај ко не воли себе услед преизобилног богатства љубави Божије. Он више никада не тражи славу за себе, него увек једино славу Божију. Јер, као што самољубиви човек природно тражи своју славу, тако и богољубиви природно тражи и љуби славу свога Творца. Богољубивој души, која је испуњена осећањем Божијим, својствено је да, при испуњавању свих заповести, тражи само славу Божију, а за себе – наслађивање смирењем. Јер, Богу приличи слава због Његовог величанства, а човеку – смирење, преко кога постаје свој Богу. Уколико имамо сличну жељу и ми ћемо, по примеру светог Јована Крститеља, радујући се слави Господњој, непрестано говорити: Он треба да расте, а ми да се умањујемо (Јн.3,30).
13. Када и зашто се дешава да некоме изгледа да не љуби Бога онако како би желео, премда га у ствари силно љуби.
Видео сам једног човека који се веома жалостио и плакао стога што не љуби Бога како би желео, премда га је љубио тако да је у својој души непрестано имао пламену жељу да се у њему прослави једино Бог, а да сам не буде ништа. Он у ствари не зна какав је, а похвале које му изговарају не представљају за њега никакву насладу. У великој жељи за смирењем, он не схвата сопствену вредност. Служећи Богу, као што закон наређује јерејима, он силним расположењем за богољубље као да поткрада помисао о сопственом достојанству, негде дубоко у својој љубави према Богу у духу смирења скривајући похвалу која га прати. Из силне жеље за смирењем он у сопственим мислима увек изгледа као непотребни слуга, потпуно лишен сваке вредности која се од њега захтева. Тако чинећи, и ми треба да бежимо од сваке части и славе из преизобилног богатства љубави према Господу, који нас је толико заволео.
14. О човеку који у срцу осећа љубав према Богу, и о томе како он, савршено се ослобађајући љубави према себи, долази до усхићења у љубави према Богу.
Онога ко у срцу осећа љубав према Богу и сам Бог познаје. Јер, колико човек у своје срце прима љубав према Богу, толико и сам пребива у љубави Божијој. Због тога он не престаје да у силној устремљености жели просвећење разума. Он ка њему стреми тако напрегнуто да понекад осећа потпуну исцрпљеност снаге и самих својих костију, те више и не зна за себе, већ се сав мења, будући прогутан љубављу према Богу. Такав и јесте и није у овом животу: још странствујући у своме телу, он покретом душе услед љубави непрестано одлази Богу и код Њега налази уточиште. Непрестано у срцу горећи неугасивим пламеном љубави, он је по неопходности свим срцем прилепљен уз Бога. Због те љубави према Богу он се савршено ослобађа љубави према себи. Јер, ако смо ван себе, Богу смо, ? ??о смо присебни, вама смо (2.Кор.5ДЗ).
15. Када човек почиње да љуби ближњега и зашто телесна љубав убрзо пролази, а духовна – никад.
Онај ко почне богато да осећа љубав према Богу, у духовном осећању започиње да воли и ближњега. И почевши, он не престаје. Таква је љубав о којој говори целокупно Свето Писмо. Телесна, пак, љубав, будући да није везана духовним осећањем, лако ишчезава, чим се укаже макар и безначајан повод. Духовна љубав није таква: чак и да се деси да претрпи огорчење, богољубива душа не прекида савез љубави, будући да стоји под дејством Божијим. Загрејавши се топлином љубави према Богу, она се истог тренутка враћа добром настројењу духа и са великом радошћу прихвата љубав према ближњему, па макар од њега претрпела увреду или велику штету. Јер, горчину несугласица потпуно потире сладост Божија.
16. Како се стиче љубав према Богу која се осећа у срцу. О савршеној љубави која је туђа очишћавајућем страху Божијем и о другој љубави, несавршеној, сједињеној са очишћавајућим страхом.
Нико не може да заволи Бога из свег срца уколико најпре у осећању срца није загрејао страх Божији. Јер, душа до делатне љубави долази тек пошто се очисти и омекша деловањем страха Божијег. Страх, пак, Божији и наведени његов плод нико не може да стекне уколико се не ослободи свих животних брига. Јер, страх Божији почиње спасоносно да делује тек кад се ум успокоји у потпуном безмолвију и безбрижности. Тада га он силним осећањем чисти од сваке земаљске неосетљивости, како би га уздигао до савршене љубави према свеблагом Богу. Према томе, страх је својство праведника који се још чисте и који су достигли средњу меру љубави. Савршена, пак, љубав припада онима који су већ очишћени и у којима нема страха, будући да савршена љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18). И једно и друго се дешава само праведнима који дејством Духа Светога упражњавају врлински живот. Стога и Писмо на једном месту каже: Бојте се Бога сви свети Његови (Пс.33,10), а на другом: Заволите Господа сви преподобни Његови (Пс.30,24). Оно нам даје на знање да је страх Божији својствен само праведницима који се још чисте и који имају, како је речено, средњу меру љубави, док је праведницима који су се очистили својствена савршена љубав. Код њих већ нема никакве страшљиве помисли: они дејством Духа Светога пребивају у непрестаном горењу и прилепљивању душе ка Богу, као што говори пророк: Прилепи се душа моја за тебе и прими ме десница твоја (Пс. 62,9).
17. Како болесна душа почиње да се лечи дејством страха Божијег и како мало по мало љубављу долази до савршеног здравља.
Ране на телу које се не очисте и не припреме не прихватају лекове које на њих ставља лекар. Уколико се, пак, очисте, оне осећају деловање лекова и на тај начин се потпуно исцељују. Тако је и са душом: док остаје у лењости и док је покривена губом сластољубља, она није у стању да осећа страх Божији, па макар јој непрестано говорили о Страшном и неумитном суду Божијем. Када, пак, дејством пуне пажње према себе почне да се чисти, она почиње да осећа и страх Божији, који је, попут неког животворног лека, прожима топлином. Дејство изобличавања је, као неки огањ, мало по мало чисти и најзад доводи до савршеног очишћења. При томе, по мери раста љубави у њој долази до умањења страха, све до појаве савршене љубави у којој, како је речено, нестаје страх. У њој постоји савршено бестрашће, изазвано дејством славе Божије. Нека и нама највећа похвала буде најпре страх Божији, а затим љубав, која је пунота закона савршенства у Христу.
18. Душа која је спутана световним бригама не може да во ли Бога, нити је у могућности да правилно суди о свом стању.
Душа која се није ослободила светских брига ни Бога не може искрено заволети, па ни ђавола замрзети како треба. Старање о овом животу на њој лежи као неки тешки покривач: њен ум никако није у стању да самостално расуђује, нити да у себи приметно чује непогрешиву пресуду суда (савести). Стога је свакако неопходно удаљавање од света.
19. Шта је својствено чистој души.
Чистој души је својствена реч без зависти, незлобива ревност и непрекидна љубав за славу Господњу. (Када је душа чиста) и ум тачно уређује своје тасове (као што се на теразијама уједначују тасови). Он тада у свом расуђивању о свему почива као на најчистијем и непоткупљивом судишту.
20. Неопходно је са вером сједињавати дела, а са делима – веру.
Вера без дела и дела без вере подједнако се лишавају одобрења. Да би онај ко верује показао своју веру треба Господу да принесе дела. И оцу нашем Аврааму не би се урачунала у праведност вера да није принео и плод вере – сопственог сина као жртву Богу.
21. Каква је вера без дела и каква је вера која дејствује љубављу.
Онај ко љуби Бога верује искрено и преподобно чини дела вере. Онај, пак, ко само верује, али не пребива у љубави, у ствари нема ни саму веру. Он верује са некаквом лакомисленошћу ума, не носећи у себи стварну тежину и славу љубави. Само је вера која кроз љубав дела (Гал.5,6) велико возглављење врлина.
22. Не треба знатижељно испитивати дубину вере.
Онај ко испитује дубину вере бива запљускиван таласима помисли. Онај, пак, ко је сагледава са простосрдачним расположењем има насладу у слаткој унутрашњој тишини.
Као вода заборава, дубина вере не трпи да је гледају, или да је разматрају радозналим помислима. Пловимо по тим водама у простоти ума како бисмо доспели у пристаниште воље Божије.
23. Због чега душа, и поред силне жеље, није у стању ни осећањем срца ни укусом да осећа миомирис небеских блага.
Нико ко сам себе не укорева не може искрено да воли или да верује. Јер, када је наша савест узнемирена самоосуђивањем, уму није допуштено да осећа миомирис надсветских добара. Он се тада раздире сумњама. На основу ранијег искуства вере он са топлом жељом стреми ка њима, али не може са љубављу да их прими у осећање срца, услед, како сам већ рекао, честе гриже савести. Међутим, уколико се очистимо најтоплијом молитвом и пажњом, поново ћемо добити жељено благо, окушавајући га у Богу са још већом опитношћу.
24. О двојаком чулу, телесном и духовном, и о томе како треба побуђивати духовно чуло ка окушању небеског.
Телесна чула нас и невољно одвлаче ка видљивим добрима. Тако нас ка невидљивим добрима обично води умно-духовно чуло, уколико окуси од Божанствене доброте. Све тражи себи сродно: душа, као бестелесна, тражи небеска блага, а тело, као земаљски прах – земаљске сласти. Према томе, у стање да опитно окусимо оно што је невештаствено доспећемо уколико трудовима стањимо своје земаљско тело.
25. Душевно чуло је у стању невиности било јединствено у свом деловању. После пада у грех оно се раздвојило, али га благодат Светог Духа поново враћа у простоту јединства.
Да је природно чуло јединствено учи нас сама чињеница светог познања (тј. разум просвећен благодаћу). После Адамовог преступа оно се разделило на два дејства. Ипак, Дух Свети га поново чини јединственим и простим. То, пак, у себи нико не може да увиди уколико се у очекивању будућих блага радо не одриче од добара овога живота и уздржањем не исушује сваку жељу телесних чула. Услед потпуне безбрижности једино његов ум здраво и бодро врши своја кретања. Због тога он осећањем може да неизрециво окуша Божанствену благост и да, у исто време, по мери свог напредовања, своју радост саопштава и телу. Своју обрадованост он [тада] извесном безмерном речју у љубави изражава, говорећи: У Њега се поузда срце моје, и поможе ми, и процвета тело моје, и од воље своје исповедаћу се Њему (Пс.27,7). Та радост, која се осећа и у души и телу, јесте нелажно предосећање вечног и непропадљивог живота.
26. Ум треба чувати од смућења како би верно могао да пре позна да ли су помисли [које се јављају] од Бога или од ђавола.
Онај ко се подвизава треба увек да своје мисли чува од смућивања како би ум поуздано могао да разликује помисли које наилазе. Разликујући добре и богопослане, он треба да их слаже у ризницу сећања, а неприличне и демонске треба да избацује из природних скривница. Када је мирно, море је за риболовце провидно до својих дубина. Стога од њих не може да се сакрије скоро ниједно од живих бића која у њему живе. Када га, пак, ветрови узбуркају, у непрозирној мутноћи се скрива све оно што се за време пријатне тишине штедро пружало погледу. Због тога у то време вештина риболовног заната остаје бескорисна. Слично се дешава и сагледатељном уму, нарочито када се дубина душе узбурка неправедним гневом.
27. Зашто је мало оних који су свесни својих падова и шта је неопходно да би се дошло до тога.
Веома је мало оних који тачно знају све своје падове и чији се ум никада не одваја од сећања на Бога. Кад су здраве, наше телесне очи могу све добро да виде, чак и најситније комарце и мушице које лете ваздухом. Када су, пак, запрашене или прекривене нечим влажним, оне могу, премда слабо, да виде само оно што је крупно и што често срећу, док оно што је мало уопште не примећују. Тако је и са душом. Када пажњом према себи изгони помраченост која бива услед светољубља и када своје мале падове сматра веома великим, она сузе додаје сузама са великом благодарношћу, скрушавајући се, по реченоме: Али ће праведни исповедати твоје име (Пс.139,14). Када је, пак, опседнута светољубивим расположењем, она једва да још помало осећа [прекоре савести] када изврши убиство или нешто друго достојно казне, док друге падове уопште и не примећује. [Напротив], она их често, несретна, чак сматра врлинама, не стидећи се да их са жаром брани.
28. Како Свети Дух чисти душу и шта да чинимо у том смислу.
Само је Свети Дух у стању да очисти ум. Јер, ако не дође Најкрепкији и не ухвати и свеже оног грабљивца (Лк.11,22), оно што је отето никако неће моћи да буде ослобођено. Свим врлинама, а нарочито душевним миром треба у себи успокојавати Духа Светога, како би наш светилник разума увек светлео. Јер, када он непрестано светли у дубини душе, у уму бивају очигледни и најмањи демонски прилози. Поред тога, они постају немоћни и нестални, будући да их изобличава Света и преславна Светлост. Стога апостол и говори: Духа не гасите (1.Сол.5,19), тј. не жалостите (Еф.4,30) благост Светога Духа злим делима или помислима, како се не бисте лишили оног свепобедничког светилника. Јер, при томе се не гаси увекприсутни и животворни Дух, већ Његово ожалошћење или пре – одвраћање чини да наш ум остаје огорчен и туђ светлости познања.
29. О јединствености душевног чула пре греха и његовој раздељености после греха. О томе када се неразумне жеље сједињавају и усаглашавају са разумним.
Јединствено је, како сам рекао, природно душевно чуло (с обзиром да су пет познатих телесних чула посебна ствар, која служи потребама тела, како нас учи свесвети и човекољубиви Дух Божији). Међутим, оно се данас у пројавама покрета душе раздељује на двоје услед саплитања на зло, које се уз уму прилепило кроз непослушност. Јер, њега час привлачи страсни део душе (због чега са сладошћу саосећамо са овоземаљским добрима), час се наслађује са њеним словесним и мисленим покретима (с обзиром да наш ум, док је целомудрен, са жељом стреми ка небеским лепотама). Уколико стекнемо навику да презиремо овосветска добра, на крају ћемо моћи и да земаљску жељу душе приведемо у сагласност са њеним словесним настројењем, путем општења са Духом Светим, који у нама домостројно [делује]. Јер, уколико Његово Божанство не озари скривнице нашег срца, ми нећемо бити у стању да неподељеним чулом, тј. свецелим расположењем душе окусимо небеска блага.
30. Када се и како умним чулом разликују истините утехе од лажних.
Умно чуло представља његов укус који тачно разликује [духовне] ствари. Здравим телесним чулом укуса ми непогрешиво разликујемо добро од лошег, те пријатно желимо (а непријатно одбијамо). Почевши да делује правилно настројен и поставши потпуно безбрижан за све пролазно, и наш ум стиче могућност да богато осети Божанствену утеху и да се нимало не обазире на оно што јој је супротно. Пробајући земаљске сласти, тело чулом стиче непогрешиво искуство. Издигавши се изнад телесног мудровања, и ум може нелажно да окуша и разликује утеху Светог Духа, по речима: Пробајте и видите да је благ Господ (Пс.33,9). По дејству љубави имајући у себи незаборавно сећање на наведено окушање, он непогрешиво разликује боље, по речима светог апостола: И за то се молим Богу да љубав ваша све више изобилује у познању и сваком расуђивању, да процените шта је најбоље (Фил.1, 9-10).
31. О лажној утеси сатане за време одмора у сну. Како је ум разгони топлим призивањем Исусовог имена, нагонећи у бекство самог сатану.
Када ум почне да осећа благодатну утеху Светог Духа и сатана у душу убацује своју утеху у облику привидно слатког осећања за време ноћног одмора, у тренутку најтананијег сна (или уснивања). Уколико ум у то време буде заузет топлим сећањем на свето име Господа Исуса, те уколико пресвето и преславно име искористи као најверније оружје против прелести, лукави заводљивац ће се одмах удаљити. Због тога ће се он, најзад, распалити на личну борбу против душе. Тачно препознајући варљиве прелести лукавог, ум све више напредује у искуству расуђивања.
32. О доброј утеси душе док је будна или за време одмора у сну. Како сатана за време сна покушава да прелести душу лажном утехом.
Добра утеха се дешава или у будном стању тела или при погружењу у сан, тј. кад се [човек] у топлом сећању на Бога на неки начин љубављу прилепљује уз Њега. Варљива, пак, и лажна утеха, како сам рекао, увек бива у време кад подвижник доспева у танани дремеж, или заборав, при посредном сећању на Бога. Происходећи од Бога, добра утеха очигледно привлачи душе подвижника благочашћа љубави Божијој, која се изражава силним изливањем осећања. Варљива, пак, утеха обично обавија душу некаквим ветром варљиве прелести. За време телесног сна она покушава да осећања заплени окушањем нечег пријатног, без обзира што је ум у извесној мери здрав у односу на сећање на Бога. Према томе, уколико се, као што сам рекао, у то време буде пажљиво сећао Господа Исуса, ум ће одмах расејати обмањиво наводнопријатно вејање непријатеља. Он ће са радошћу ступити у борбу са њим, имајући спремно оружје (на основу благодати и похвалне духовне опитности).
33. Како разликовати радост у Духу Светоме од лажне, ђаволске радости. Када ђаво приступа обмањивању лажном утехом.
Уколико душа непоколебивим и немаштарским покретом успламти у љубави Божијој, увлачећи у њену неизрециву дубину на неки начин и само тело у будном стању, као што сам рекао, или при погружавању подвижника у сан под дејством свете благодати (при чему не помишља ни на шта друго осим на оно у шта је увучена), препознаћемо дејство Светог Духа. Сва препуна пријатних осећања од неизрециве Божанске сладости, она у том тренутку не може да мисли ни о чему другом, већ само осећа да је обрадована неком неисцрпном радошћу. Треба, међутим, да знамо да утеха при којој ум у распламсалости поприма извесно сумњиво колебање или неку нечисту помисао (користећи свето име Господње ради одбијања зла, а не једино из љубави према Богу) долази од преваранта. Том приликом је и радост само привидна. Таква радост се намеће споља: она није својство и постојано расположење душе. Очигледно је да непријатељ хоће да душу увуче у прељубу. Видећи да ум почиње да показује право искуство [у владању] својим чулима, он својим утехама (које изгледају као добре), приступа души очекујући да, занета тромом и влажном сладуњавошћу, неће препознати своје мешање са варалицом. По тим знацима можемо да разликујемо духа истине и духа обмане (1.Јн.4,6). Онај ко се није уверио да се благодат населила у дубину његовог ума није у стању да је осети чулима. Он ни горчину демонску не може осетно искусити уколико се зли духови не гнезде негде око делова срца. Демони, наравно, никако не желе да људи сазнају за тако нешто како се ум против њих не би наоружао непрестаним сећањем на Бога.
34. О двојакој љубави – природној и духовној (благодатној), и о њиховим одликама.
Љубав у души може да буде природна. Међутим, постоји и љубав коју излива Свети Дух. Уколико зажелимо, прва ступа у одговарајуће кретање и нашом вољом. Стога њу лако расипају зли духови, уколико престанемо да напрегнутим усиљем подржавамо своје произвољење. Друго [осећање], пак, разгорева душу љубављу према Богу, при чему се сви њени делови прилепљују за неизрециву сладост Божанствене заљубљености у некој неизмерној једноставности расположења. Јер, ум тада као да је трудан духовним (благодатним) дејством и излива из себе неки обилни поток љубави и радовања.
35. О Божијој благодати и о њеном умиравању узбуђених покрета душе.
Узбуркано море се обично смирава када на њега сипају уље. Јер, масноћа уља побеђује силу буре која подиже таласе. И наша душа се, умашћена благодаћу Светога Духа, испуњава сладосном тишином. Пророк каже: Најзад, Богу се повинуј, душо моја (Пс.61,6). Тада се, на њену радост, у њој пресеца свака њена узбурканост, уступајући место благости Духа (која је осењује) и бестрашћу (које се из ње рађа). Ма колико демони покушавали да је потресу у тим тренуцима, она пребива у миру и сваком радовању. У такво стање, међутим, не може доспети онај ко не буде непрестано услађивао своју душу страхом Божијим. Јер, страх Господњи подвижницима доноси неку врсту непорочности и чистоте. Страх Господњи је чист, говори пророк, и пребива у векове векова (Пс.18,10).
36. Како и када душа може да осети славу Божију. О лажљивости ђавола који понекад показује светлост или нешто што личи на светлост.
Слушајући о чулу ума, нико не треба да мисли да му се слава Божија јавља на чулан [начин]. Ми кажемо да чиста душа на неки неизрециви начин окуша Божанствену утеху. Додуше, њој се при томе ништа невидљиво не јавља на чулан начин. Јер, ми вером ходимо, ? не гледањем, како говори блажени Павле (2.Кор.5,7). Уколико му се јави светлост, или неки огњеновидни зрак, или глас, подвижник ни у ком случају не треба да их прихвати као истинито јављање. Јер, очигледно је у питању прелест вражија. Наиме, многи од оних којима се дешаваше [такво виђење] из незнања скретаху са истинитог пута. Ми, међутим, знамо, да смо удаљени од Бога све док као странци боравимо у трулежном телу (2.Кор.5,6). Ми, наиме немамо могућности да очигледно видимо ни Њега, нити Његове дивне наднебеске [ствари].
37. О сновима које шаље Бог, и о сновима које убацује ђаво, те о разлици међу њима.
Снови који се души јављају по Божијој љубави јесу непогрешиви показатељи њеног здравља. Они не прелазе из једног облика у други, не рађају страх, не изазивају смех, нити изненадну тугу. Они души приступају у пуној тишини, испуњавајући је духовном радошћу. Стога душа, и након што се тело пробуди, свом усрдношћу иште радост коју је осетила у сну. У демонском маштању све бива супротно. Она се не задржавају у истом облику: њихов изглед не остаје дуго без промена. Наиме, они не могу дуго да се користе оним што није у њиховом произвољењу и што су позајмили од своје лажљивости. При томе они много говоре и обећавају велике [ствари], а још више плаше претњама, узимајући често вид ратника. Понекад души са шумном буком певају понешто варљиво. Када је чист, ум их брзо препознаје. Понекад он мисаоним напором буди тело, а понекад радо остаје у затеченом стању, будући задовољан што може да препозна њихово лукавство, изобличавајући их у самом сну, чиме изазива њихов велики гнев. Уосталом, дешава се да ни добри снови души не доносе радост, него неку сладосну тугу и безболну сузу. Они се дешавају онима који су већ узнапредовали у смиреноумљу.
38. О врлини неверовања никаквим сновима.
Изложили смо како се разликују добри и лоши снови, ослањајући се на [речи] које смо чули од искусних стараца. Стога, нека нам буде велика врлина правило да не верујемо никаквом сненом маштању. Јер, снови највећим својим делом нису ништа друго до идоли помисли, игра уображења, или још, како сам већ говорио, ђаволско изругивање и забава. Уколико понекад, придржавајући се наведеног правила, не примимо сновиђење које нам се шаље од Бога, свељубећи Господ Исус се неће прогневити на нас, знајући да снове избегавамо због опасности од демонских замки. Јер, премда је описани начин разликовања снова поуздан, дешава се да душа, будући неосетно и невољно оскврњена некаквим вражијим наговором (што, како ми се чини, нико не може избећи), губи траг поузданог разликовања, те лоше снове сматра добрим.
39. Пример који показује да Бог не криви онога који не верује сновима које шаље.
Нека нам следећи случај послужи као доказ онога што смо рекли. После дугог одсуствовања господар се вратио кући. Стојећи ноћу пред вратима, он је позвао слугу да му отвори. Не распознајући добро да ли се заиста ради о његовом господару, слуга одлучно одбија да му отвори, плашећи се да, обманут сличношћу гласа, не пусти злочинца, те да постане упропаститељ имовине коју му је господар поверио. Када се разданило, господар не само што се на њега није наљутио, него га је обасуо великим похвалама што је његов глас сматрао за обману, не желећи да изгуби било шта од његовог имања.
40. О виђењу духовне светлости у себи. О демонској светлости. О томе како да постигнемо да, живећи у свету, будемо туђи свету.
Наш ум сав постаје светао кад у њему почне приметно да делује Божанска светлост. Не треба ни најмање да сумњамо да он тада обилно види светлост која у њему постоји. То се дешава чим душа снажно загосподари над страстима. Међутим, дешава се да се нешто слично призрачно (било светлост, било пламен) јавља у уму [под дејством] вражије злобе, као што нас учи божанствени Павле кад говори да се и сатана понекад претвара у анђела светлости (2.Кор.11,14). Због тога подвижничком животу не треба приступати са таквом надом (тј. да се у себи види светлост), како сатана душу не би затекао унапред спремну за прихватање прелести и како је заиста не би ухватио. Ми на уму треба да имамо само једно, тј. да достигнемо љубав према Богу свим чулима и пуним срдачним осведочењем – што и значи љубити Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим (Лк.10,27). Онај у коме се речено дешава уз благодат Божију, живећи у свету постаје туђ свету.
41. О послушању, које је највећа међу врлинама. Оно сачињава врата љубави и предводницу свих врлина.
Као што се поуздано зна, послушање је прво добро међу уводним врлинама. Оно одсеца надменост и у нама рађа смиреноумље. За оне који га се усрдно придржавају, оно постаје улазна капија љубави према Христу Богу. Одбацивши га, Адам је пао у дубину ада. Заволевши га, Господ је, у складу са домостројем нашег спасења, био послушан своме Оцу чак до Крста и смрти (Фил. 2,8), иако ни у чему није уступао Његовој величини. Својим послушањем изгладивши кривицу људске непослушности, Он оне који живе у послушању узноси ка блаженом и вечном животу. Према томе, они који ступају у борбу са ђаволском гордошћу, пре свега треба да се потруде да стекну ту врлину. Уколико буде претходила, она ће им потом непогрешиво показати све стазе врлина.
42. О томе да уздржање треба примењивати у свему како се не би стицале само телесне врлине, већ и оне које чисте унутрашњег човека.
Уздржање је својство свих врлина. Стога подвижник треба у свему да се уздржава (1.Кор.9,25). Цео лик човека се унаказује уколико се од њега удаљи макар и најмањи део тела. Слично томе, човек (иако можда сам и не примећује) разара целокупну благообразност уздржања уколико занемари макар једну врлину. Стога треба марљиво проходити не само телесне врлине, него и оне које имају моћ да чисте нашег унутрашњег човека. Јер, каква је корист од девственог тела, уколико душа блудничи са демоном непослушности? Или, како ће увенчати онај ко се чува од стомакоугађања и сваке друге телесне похоте, али показује немар према надмености и славољубљу, не будући у стању да претрпи ни најмању увреду. [Треба, међутим], знати да ће светлост правде уравнотежити тас (награде) са делима правде само код оних који су их обављали у духу смирења.
43. О користи и начину чувања уздржања у храни.
Подвижник треба да замрзи све бесловесне похоте. Та мржња код њега треба да се претвори у навику. Међутим, уздржање од хране не треба да се преобрази у становиште да су нека јела мрска. Такво [становиште] јесте ђаволско дело и није далеко од клетве. Јер, ми се од неких јела не уздржавамо стога што су по природи зла (далеко било!), него да бисмо унеколико укротили успаљене удове тела. Други разлог уздржања јесте да се храна која нам преостане употреби за подмирење насушних потреба сиромаха, чиме се пројављује искрена љубав.
44. Шта треба да учинимо да би нам било лако да се одрекнемо сласти неких јела и других задовољстава.
Јести и пити од свега што је предложено са благодарношћу Богу није противно закону познања. Јер, свако саздање Божије је врло добро(Пост.1,31). Међутим, добровољно уздржавање од преједања и наслађивања јелима јесте веома благоразумно и мудро. Ипак, ми нећемо бити у стању да се добровољно одрекнемо предложених сласти уколико на самом делу и искуству свим чулима не осетимо Божанствену сладост.
45. О избегавању претераног уздржавања како би тело било довољно снажно за духовне подвиге.
Оптерећено мноштвом јела, наше тело чини да је ум некако немаран и непокретан. Са друге стране, уколико је измождено претераним уздржањем, оно сагледатељни део душе чини тромим и лењим за поучавање. Стога треба начин телесне исхране усагласити са стањем сила и снаге тела. Наиме, када је здраво треба га по мери притешњавати, а када је немоћно – донекле му попуштати. Подвижник не треба да се раслаби телесно, већ треба да има довољно снаге за подвиг, како би се душа барем телесним напорима чистила.
46. О ублажавању уобичајене строгости у уздржању у случају доласка братије или странаца.
Приликом доласка некога од братије или странаца покреће се таштина. Користећи случај, она нас надима својим отровом, подстичући нас да не нарушавамо своје правило исхране. Тада је неопходно унеколико ослабити уобичајену меру јела. На тај начин ћемо од себе отерати демона, који ће бити жалостан због безуспешности свога покушаја. Уједно ћемо са расуђивањем испунити и закон љубави. Најзад, попуштањем ми ћемо и тајну нашег уздржања сачувати од објављивања.
47. О томе да пост и друге телесне врлине без правилног срдачног настројења немају вредности пред Богом.
Као оруђе које помаже онима који стреме ка целомудрености, пост има вредност, премда не пред Богом. Стога подвижници благочашћа не треба сувише високо да мисле о њему, већ да достизање свог циља очекују само од вере у Бога. Мајстори заната савршенство своје вештине не доказују вредношћу оруђа. Напротив, они стрпљиво довршавају своје рукодеље, које већ само служи као показатељ мере њихове вештине.
48. О користи умерености у пићу за духовну плодност душе.
Земља која се умерено наводњава чини да чисто семе које је у њу бачено рађа са великим прирастом. Међутим, када је наквашена сувише обилним кишама, она доноси само трње и коров. Тако и земља срца пројављује чистим своје природно семе уколико вино употребљавамо са мером. Тада она чини да и семе које сеје Дух Свети ниче богато лишћем и плодом. Када је, пак, преко мере овлажимо многим пићем, она свим својим помислима доноси само трње и коров.
49. О неумерености у пићу која изазива срамну похоту.
Пливајући у таласима многог пића, наш ум страсно гледа на ликове које му у сну предлажу демони. Он тада чак и сам од себе слика нека лепа лица, те се својим маштањима, као неким живим бићима, наслађује и распаљује. Јер, уколико се детородни делови тела распале од винске топлоте, на ум наваљује потреба да у себи сластољубиво представља сенке страсти. Стога треба да, поштујући умереност, избегавамо штету која долази од сувишка. У одсуству сласти која га покреће на изображавање греха, ум пребива слободан од маштарења и, што је још више, од наслађивања.
50. О избегавању употребе вештачки припремљених напитака који раздражују глад.
Они који желе да укроте немирне телесне удове не треба да користе вештачки припремљене напитке које вештаци сличних изума називају предпићем, с обзиром да мноштву јела обично отварају пут у стомак. Њихово својство бива на штету телима подвижника. Осим тога, и бесмислена смеша вештастава која улазе у њихов састав снажно нападају богобојажљиву савест. Јер, шта недостаје природи вина да би било неопходно смекшавати његову силу додавањем разноразних сласти?
51. Чему је хтео да нас научи Господ примивши на Крсту сирће из сунђера натакнутог на трску.
Наш Господ и Учитељ свештеног (подвижничког) живота, Исус Христос за време свога страдања беше из руку оних који су служили наредбама ђавола напојен сирћетом како би нам, како ми се чини, оставио јасан пример расположења са којим треба да проходимо свештене подвиге. Тиме Он као да је рекао: “Онај ко се подвизава против греха не треба да употребљава слатка јела и пића, већ треба стрпљиво да подноси горчину борбе”. Уз сунђер се може додати значење исопа, како би се јасније представио начин нашег очишћења. Као опор, исоп представља својство подвига, а као предмет који се користи приликом умивања, сунђер напомиње пуно савршенство очишћења.
52. Зашто духовни [људи] не треба да користе купање.
Нико не сматра да је коришћење купања грешно или неразумно. Ипак, његово избегавање ради уздржања ја ћу назвати најхрабријим и најцеломудренијим делом. На тај начин се ни наше тело не излаже раслабљивању сласним умивањем, нити се у души побуђује сећање на неславно обнаживање Адама (чиме се избегава потреба да се, слично њему, бринемо о лишћу којим би се покрила друга срамота обнажења). Тај [подвиг] је нарочито неопходан нама који смо се недавно ослободили од погубне искварености овог живота. Ми, наиме, на сваки начин треба да се старамо да пребивамо у неразлучном сједињењу са лепотом целомудрености кроз непорочну чистоту свог тела.
53. Зашто у општежићима треба позивати лекара ради лечења болести. Шта у таквим случајевима треба да чини онај ко живи усамљено у пустињи.
Ништа нас не спречава да приликом болести позивамо лекара. Бог је предвидео да ће се појавити потреба за лекарском вештином. Он је благоволео да се она на основу људског искуства најзад и уобличи. Због тога је унапред уложио лековита својства у читав низ твари. Ипак, наду у оздрављење не треба полагати на њих, него на истинитог нашег Лекара и Спаситеља, Исуса Христа. Ја, наравно говорим онима који подвижнички живот проводе у општежићима или у градовима. Јер, у околностима у којима се налазе, они не могу увек да имају непрекидно дејство вере с обзиром да су окружени љубављу. Осим тога, [они треба да пазе] да не упадну у таштину и ђаволско искушење, тј. да пред многим изјављују како им лекар није потребан. Онај, пак, ко проводи отшелнички живот у пустињским местима са двојицом или тројицом једномислене браће, треба да се повери јединоме Господу, Исцелитељу сваке наше болести и немоћи, ма какве да га болести салетеле. У самој пустињи он од Господа има довољно утехе у болести. Осим тога, дејство вере код њега може да буде неоскудно. Исто тако, покривен добром завесом пустиње, он нема могућности да истакне своју врлину трпљења. Ради тога Господ и насељава истомишљенике у дом (Пс.67,7).
54. Шта сведочи малодушност у болести, а шта благодушност.
Уколико се крајње оптерећујемо због растројства здравља које нам се дешава, треба да знамо да нам је душа још увек поробљена телољубљем. С обзиром да жели вештаствене насладе, она неће да се одреши од житејских добара, сматрајући великом невољом немогућност да се, због болести, користи стварима које су пријатне за плотски живот. Уколико, пак, она са благодарношћу [Богу] подноси тескобу коју доноси болест, очигледно је да се не налази далеко од предела бестрашћа. Тада она са радошћу очекује и саму смрт као виновницу ступања у истински живот.
55. Шта душа треба да [помишља] да се не би наслађивала добрима овога света, већ да би више желела да се разреши од тела.
Душа неће пожелети да се разреши од тела све док не постане потпуно равнодушна према овом ваздуху (тј. према свему житејском и светском). Сва телесна чула се противе вери, с обзиром да ишту да окушају само од оног што је садашње, док вера обећава богатство будућих добара. Стога подвижник никада не треба да мисли о хладу развијених крошњи, о бистрим изворима, о расцветалим луговима, о велелепним кућама, нити о пријатним разговорима са сродницима, као што уосталом не треба да се подсећа ни на богате дарове којих се некада удостојио. Он, напротив, треба са благодарношћу да се користи само оним што му је неопходно, те да овај живот сматра неком врстом странствовања које је туђе свакој плотској утеси. Ако на тај начин притеснимо своју мисао, ми ћемо је моћи читаву обратити на стазу која води у живот вечни.
56. Неумерено коришћење телесних чула омета сећање на Бога и Његове заповести. Како избећи то зло.
Вид, укус и остала чула расејавају срдачно сећање уколико се употребљавају преко мере. О томе нас прва уверава Ева. Јер, све док није сластољубиво погледала на забрањено дрво, она је марљиво памтила заповест Божију. Покривана крилима љубави Божије, она није видела своју наготу. Међутим, када је сластољубиво погледала на дрво, додирнула га са великом похотом и најзад окусила од његовог плода са незадрживом жељом, она је одмах стекла склоност ка телесном самонаслађивању. Будући обнажена и сјединивши се са страшћу, она је све своје жуђење усмерила на тражење садашњих утеха. Она је уз то, под дејством привидне привлачности плода, свом паду додала и пад Адамов. За људски ум је [од њиховог пада] већ постало тешко да се сећа Бога и Његових заповести. Ми, међутим, са непрестаним сећањем на Бога и гледајући у дубину свог срца, треба да проводимо овај живот (који је склон прелести) као да смо слепи очима. Јер, духовном мудрољубљу је заиста својствено да очува непокретним позив који је у нама присутан: Пријатан беше за гледање (Пост.3,6). Томе нас учи и многоискусни Јов, говорећи: Ако је за очима мојима пошло срце моје… (Јов 31,7). Такво делање је сигуран знак крајњег уздржања.
57. Онај ко ходи духом избегава плотске жеље, те ђаво узалуд искушава његову чистоту.
Онај ко увек пребива у свом срцу далек је од свих красних ствари овог живота. Ходећи духом, он не може да упражњава телесну похоту. Он свој пут проходи ограђен врлинама. Оне служе као чувари при вратима његовог града чистоте. Стога све замке ђавола против њега остају безуспешне, премда стреле похоте која је заједничка свима понекад долазе до прозора природе.
58. Како протерати униније које понекад напада након што се одагнају телесне похоте.
Када душа најзад прекине да жуди за красотама земаљских ствари, често јој се прикрада дух унинија, који не допушта ни да се усрдно потруди у служењу речи, ни да чврсто жели будућа добра. Чак и привремени живот он јој представља као крајње непотребан, као лишен вредних врлинских дела. Он умањује и значај познања, [наводећи] да се даје и многим другим и да нам не пружа ништа нарочито. Ту млаку и разлењујућу страст ћемо избећи уколико своју мисао крајње стеснимо, пазећи једино на сећање на Бога. Само на тај начин пронашавши жар који му је својствен, дух може од себе отерати ту лењост.
59. Колико је у духовном подвигу велика помоћ од непрестаног помињања Исусовог имена у дубини срца.
Уколико му сећањем на Бога затворимо све излазе, наш ум ће имати потребу за неким делањем како би се запослила стална покретност која му је својствена. Њему треба дати једино свештено име Господа Исуса: нека њиме у потпуности подмири своју ревност у достизању постављеног циља. Међутим, треба знати да, по речи апостола, нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1.Кор.12,3). Од нас се захтева да у унутрашњости ума (који се у себи притешњује) непрестано изговарамо исказ (Господе, Исусе Христе, и остало). При томе, он не треба да скреће ни у какво маштање. Они који ово свето и преславно име непрестано мислено држе у дубини свога срца, биће у стању да виде светлост свог ума (тј. јасност мисли или одређено сазнање о свим унутрашњим покретима). Осим тога, уколико се са напрегнутом брижљивошћу држи у мислима, ово предивно име сасвим приметно спаљује сваку нечистоту која се појављује у души. Јер, по речи апостола, Бог наш је огањ који спаљује свако зло (Јев.12,29). Због тога Господ, најзад, душу доводи до велике љубави према Његовој слави. Јер, задржавајући се у топлом срцу кроз сећање ума, преславно и многожуђено име у нама ствара навику да Његову благост љубимо без препрека. Наиме, тада више нема ничега што би постављало препреку. То је онај драгоцени бисер који се стиче продајом целокупног имања. И [човек] стиче неизрециву радост што га је нашао (Мт.13,46).
60. О двојакој радости – почетној и савршеној, и о сузама између њих.
Једно је почетна радост, а друго – завршна. Прва може бити помешана са маштањима (о себи), а друга је јака смиреноумљем. Између њих је богољубива туга и безболни плач. Јер, где је много мудрости, много је и разума. Ко умножава разум, умножава муку (Проп.1,18). Због тога најпре треба почетном радошћу позвати душу на подвиг. Потом је треба предати изобличењу и провери истином Духа Светога због раније почињених грехова, као и због саплитања у самозабораву. Казнио си човека изобличавајући га за безакоње, и истопио си као паучину душу његову (Пс.38,12). Пошто је изобличење Божије испита као у огњу, душа прима дејство немаштарске радости у топлом сећању на Бога.
61. О забораву Бога и о поновном успостављању сећања на Њега. О узроцима првог и о средствима којима се постиже друго. О вишим пројавама сећања.
Када је душа узрујана гневом, или оптерећена претераним једењем, или помрачена тешком тугом, ум није у стању да се држи сећања на Бога, чак ни кад би се подстицао. Сав омрачен жестином тих страсти, ум је потпуно отуђен од сопственог чула. Због суровости страсти његово сећање потпуно огрубљује, услед чега жеља [за сећањем на Бога] нема на чему да остави свој печат (који би му омогућио незаборавно и неизмењиво богомислије). Када је, пак, душа слободна од таквих узнемирења, забораву само на тренутак полази за руком да украде мисао о љубљеном Господу с обзиром да ум, сабравши своје дејство и живост, одмах опет са жаром прихвата многожељени и спасоносни улов свој. Јер, тада сама благодат заједно са умом богомисли и кличе: Господе, Исусе Христе, слично мајци која, учећи дете, често понавља реч “отац”, све док га не доведе до навике да је јасно изговара уместо било које друге речи, чак и у сну. Стога апостол говори да нам сам Дух помаже у нашим немоћима: јер не знамо како треба о чему ћемо се молити, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим.7,26). С обзиром да смо као деца пред савршенством те молитвене врлине, ми свакако имамо потребу за Његовом помоћи. Када Његова неизрецива сладост обухвати и услади све наше помисли, ми са пуним жаром можемо да се дамо на сећање на Бога и Оца нашег и да га љубимо. Дивни Павле говори: Њиме [тј. Духом Светим] вичемо: Ава, Оче (Рим.8,15), када нас подстакне да призивамо Бога Оца.
62. Када и како можемо допустити гнев.
Гнев обично више него било која друга страст узнемирава и смућује душу. Међутим, има случајева када јој је он крајње користан. Када се без смућења гневимо на људе који се нечастиво или бестидно понашају са циљем да се спасу, или да се у најмању руку постиде, ми својој души пружамо корист коју би имала и од кротости. Јер, у таквом случају садејствујемо циљевима Божије правде и доброте. Осим тога, њега користимо када се у души јаве женољубиви покрети, усмеравајући га против греха, чиме је често трезнимо и дајемо храбру силу да им се супротстави. Ми не треба да сумњамо да и кад се налазимо у крајњем духовном растројству можемо гневно да запретимо самом духу растројитељу, узвисујући се мудровањем чак и над ужасима којима се хвали тескобност смрти. Желећи да нам то покаже, Господ је при Лазаревом васкрсењу најпре у духу запретио аду и ободрио себе, а затим са несметеном вољом (као и увек) вратио телу Лазареву душу. Стога мени изгледа да је целомудрени гнев Бог, наш Саздатељ, нашој природи подарио више као оруђе правде. Да га је Ева употребила против змије, не би потпала под погубно дејство страсне похоте. Стога сматрам да ће се онај ко се целомудреним гневом користи из ревности према благочашћу на теразијама праведне надокнаде показати као похвалнији од онога ко услед непокретности ума никада не запада у гнев. Јер, код другог управитељ људских мисли и осећања остаје неизвежбан, док први, седећи на коњима врлина, увек пребива у борби, јурећи кроз демонске хорде, и непрестано обучавајући страху Божијем четворопрег уздржања, који Свето Писмо назива колесницом Израиљевом, као што налазимо у опису узимања на небо божанственог Илије (2.Цар.2,12). Прве је Јудејце Бог на многе начине обучавао четирима врлинама [тј. мудрости, целомудрености, праведности и храбрости]. Због тога је узет на небо велики ученик мудрости. Он је, како ми изгледа, ове врлине имао као коње када га је Дух узео у вејању огња.
63. Савршеноме у духовном животу не приличи да се суди.
Онај ко се удостојио светог познања и ко је окусио сладост Божију, не треба ни да се спори (када на њега уложе жалбу), нити да сам против било кога подиже тужбу, чак и да му скину одећу која је на њему. Јер, правда власти овог века јесте нижа од правде Божије, или, боље речено – није ништа пред правдом Божијом. Деца Божија се и разликују од људи овога века неупоредивошћу своје правде. Стога се правда других назива људском, а правда првих – Божијом. И Господ наш вређан, не узвраћаше увредом и страдајући не прећаше (1.Пт.2,23). Напротив, Он не само да је скидање одеће претрпео ћутећи, него се (што је неупоредиво више) молио Оцу да опрости Његовим злотворима. Људи, пак, овога света не престају да се споре све док са добитком не добију оно што траже од оних са којима се препиру: они чак ишту раст на дуг. На тај начин њихова правда често бива почетак велике неправде.
64. Боље је, предавши неправду Суду Божијем, посветити се молитви и чувању срца, неголи судити се.
Чуо сам како неки благочастиви људи говоре да не треба дозвољавати да свако коме се прохте развлачи оно што имамо за своје издржавање и успокојавање сиромаха. [Они сматрају] да бисмо у супротном, тј. снисходећи таквоме злу, постали виновници греха оних који нам чине неправду, нарочито када се ради о Хришћанима. Међутим, поступати на тај начин значи хтети више спасавати своје, неголи себе самог. Уколико, оставивши молитву и пажњу према сопственом срцу, почнем да тражим суд за оне који су ме оштетили и да скапавам по судским ходницима, биће очигледно да је за мене оно што тражим драгоценије од мог сопственог спасења, да не кажем – и од саме спасоносне заповести. Како ћу се ја показати следбеником јеванђелске заповести која говори: Који твоје узме, не ишти (Лк.6,30), уколико, по речима апостола, не будем са радошћу подносио отимање имовине своје (Јев.10,34). Јер, та (заповест) и онога ко на суду добија оно што му је узето не ослобађа од греха лакомости? Оно што је пропадљиво (привремено, тј. судови које пропадљиви покрећу због пропадљивих ствари) не може да замени неиропадљиви Божији Суд. Кривац треба да пази на законе под које потпада његов случај и по којима треба да се брани. Добро је дело трпети насиље од оних који желе да нам учине неправду и молити се за њих, будући да ће им грех лакомости бити опроштен ради покајања, а не стога што су нам вратили оно што су отели. Јер, правда Божија хоће да ми самог лакомца (а не оно што је узео) прихватимо као слободног од греха кроз покајање.
65. Продај све и раздај сиромасима. На то више од свега подстиче смирење.
Веома је прикладно и изнад свега душекорисно да, познавши истински пут благочашћа, одмах све своје распродамо и, по заповести Господњој, добијено разделимо сиромасима, не допустивши себи да, под изговором жеље да свагда имамо могућност да испуњавамо заповест (о помагању сиромасима), не послушамо спасоносну наредбу (о подели свега одједном). [Од испуњавања заповести] ми ћемо најпре имати добру безбрижност, из које произилази сиромаштво, које не подлеже нападима. Она мисли само о горњем. Најзад, она не даје повод за неправедна потраживања, будући да нећемо имати ништа што би могло распалити огањ лакомости код лакомих. Тада ће нас више од свих других врлина као наге огрејати смиреноумље и успокојити у својим недрима. Дете по својој младалачкој простоти скида своје одело и одбацује га од себе, по својој великој незлобивости налазећи да му је нагота пријатнија од шарене лепоте његовог одела. Тада га мајка узима у руке и успокојава и греје у свом наручју. Јер, речено је: Господ чува одојчад. Смирих се и спасе ме (Пс.114,5).
66. Раздати све представља пут ка смирењу.
Господ од нас тражи да положимо рачун о давању милостиње по ономе што имамо, ? не по ономе што немамо (2.Кор.8,12). Зар ћу ја бити прекорен што више ништа нема [да дајем], уколико у страху Божијем и са пламеном усрдношћу за кратко време, повинујући се заповести Господа, раздам све што бих могао раздавати током дугих година? Можда ће неко рећи: “(Уколико све раздамо), одакле ће потом добијати милостињу сиромаси који се сада хране од наших давања према снази”. Таквоме треба дати следећу поуку: “Немој да се усуђујеш да помиљаш нешто прекорно за Бога да би прикрио сопствену љубав према поседовању. Јер, Богу неће недостајати начини да брижљиво обезбеди своје саздање, као што чини од почетка. Да ли су сиромаси остајали без хране и одеће пре него што је овај или онај бивао побуђен на давање милостиње? Буди, дакле, уверен да је много боље одмах по познању истине радо све потрошити на потребе сиромаха, одбацивши неразумно мудровање и надменост (на коју нас наговара пристрасност према богатству), те замрзевши своје пожуде (што и значи – замрзети душу своју). Јер, потом бисмо се, немајући више повода за самохвалисаво радовање због постојаног раздавања иметка, већ унижавали с обзиром да ништа добро не чинимо. Наиме, све док изобилујемо богатством, ми се много наслађујемо раздавањем (када смо расположени), као они који са радошћу испуњавају Божанствену заповест. Уколико, пак, све потрошимо, ми се испуњавамо смиреним и скрушеним осећањима, као они који ништа праведно не чине. Услед тога се душа у великом смирењу враћа себи како би се приљежном молитвом, трпљењем и смиреноумљем удостојила онога што више не може да стиче свакодневним давањем милостиње. Јер, речено је: Сиромах и убоги хвалиће име твоје Господе (Пс.73,21). Осим тога, Бог дар богословствовања припрема само онима који су се најпре решили да се одрекну свега свога ради славе Јеванђеља Божијег, тј. како би богопријатним сиромаштвом благовестили о богатству Царства Божијег. Да разумемо речено помаже нам онај ко је рекао: Припремио си (је) У доброти твојој сиромаху, Боже, и потом додао: Господ ће дати реч онима који благовесте снагом многом (Пс.67,11-12)”.
67. О дару богословствовања, тј. колика и каква добра од њега произилазе.
Сви дарови Бога нашег су врло добри и благотворни. Ипак, ни један од њих не разгорева и не покреће наше срце ка љубави према Његовој благости као дар богословствовања. Као први пород благости Божије, он души пружа и прва уздарја. Он нас, најпре, подстиче да са радошћу презиремо све пријатне животне утехе, с обзиром да у њему уместо пролазних утеха имамо неизрециво богатство Речи Божијих. Осим тога, он неком огњеном променом озарује наш ум, чинећи га заједничарем духова који служе. Припремивши се достојно, љубљени, потецимо ка тој прекрасној и свевидећој врлини, која пресеца сваку земаљску бригу и која у озарењу неизрециве светлости ум храни Речима Божијим. И да не говорим много: [она је води] ка врлини која словесну душу преко светих пророка припрема за неодвојиво општење са Богом Словом. Припремивши богоумилне песме у душама људским (о дивнога чуда), ова божанствена невестоводитељка гласно пева величину Божију.
68. Због чега наш ум није брз на молитву као што је брз на богословско сагледавање и колико је молитва неопходна за напредак у сагледавању.
Наш ум већим делом није много спреман за молитву, с обзиром да га врлина молитве стешњава и ограничава. Богословствовању се, пак, радије предаје с обзиром на простор и неограниченост божанствених сагледавања. Стога, да не бисмо давали места његовом слободном разматрању и да не бисмо попуштали његовој склоности да се безмерно предаје високопарним лутањима, најбоље је да се упражњавамо у молитви, псалмопојању и читању Писма, не пренебрегавајући притом ни тумачења мудрољубивих отаца, чије су речи испуњене истинским познањем вере. Дејствујући тако, ми му нећемо дозволити да своје изреке меша са благодатним речима, нити да се, подстакнут таштином, расејава у лутањима под дејством самозадовољства и причљивости. Напротив, ми ћемо се научити да га чувамо чистим за време сагледавања, све његове помисли учинивши сузоточним. Успокојивши се у часовима безмолвија и опијајући се сладошћу молитве, ум не само да ће се ослободити од страсних покрета о којима смо говорили, већ ће се обновити и добити снагу да лако и без напора пребива у божанственим сагледавањима, напредујући истовремено и у сагледавању расуђивања са великим смирењем. Треба, међутим, да знамо да је молитва виша од сваке свеобухватности сагледавања. Она је својствена искључиво онима који су у сваком чулу и осведочењу преиспуњени светом благодаћу.
69. Благодат најпре приметно делује на душу. Потом умањује своје дејство, или га сасвим скрива. О благотворности [таквог дешавања) за душу.
Благодат у почетку обично врло приметно озарује душу својом светлошћу. Када, пак, успеси у духовнохришћанском животу почну да се умножавају, она већ већим делом своја тајанствена дејства у богољубивој души обавља неприметно, како би нас након (умирења душе) са радовањем увела на стазу божанствених сагледавања, из незнања нас призивајући у знање. Усред подвига она жели да наше духовно знање сачува од таштине. Нама приличи да се умерено подвргавамо тузи кад нас благодат (привидно) напушта, како бисмо се још више смирили и научили да будемо покорни Господњим опредељењима, те да потом благовремено приступамо радости, окриљујући се добром надом. Јер, безмерна туга душу уводи у безнађе и очајање, а прекомерна радост је доводи до самомњења и надмености. Ја говорим о онима који су по животу и разуму још увек деца. Средина између просвећења благодаћу и остављености јесте искуство, а између туге и радости – нада. Јер, каже се: Трпећи потрпех Господа и обрати на ме пажњу (Пс.39,2), и још: По мноштву болова мојих, утехе твоје обрадоваше душу моју (Пс.93,19).
70. Колико је причљивост штетна, а ћутање благотворно за душу.
Ако се врата купатила често отварају, унутрашња топлота ће брзо изаћи напоље. И душа оног ко много говори, чак и о доброме, кроз врата речи испушта своје сећање (тј. свесно стајање у поретку духовних ствари). Услед тога се ум на крају лишава најчистијих мисли, у неуредној навали помисли сметено водећи реч о предмету који се покренуо. У том случају он већ нема Духа Светога, који је чувао нашу мисао од маштања. Јер, Благи Дух, као туђ сваком метежу и маштању, бежи од причљивости. Ћутање је, напротив, благотворно, будући мајка мудрих помисли.
71. Како богољубива душа треба да управља осећањем праведности.
Учење [духовног] познања нам саопштава да у почетку на богољубиву душу (која је ступила на пут богоугађања) напада мноштво страсти, нарочито гнев и мржња. Она се томе подвргава не толико по деловању злих духова, колико по поретку напредовања у духовном животу. Јер, док се руководи светском мудрошћу, душа остаје равнодушна кад види да неко гази правду. Будући заузета својим похотама, она не брине о правди Божијој. Почевши да се узноси изнад својих страсти и похота и ослобађајући се од овдашњих ствари, те по својој љубави према Богу, она већ не може равнодушно да посматра неправду, чак ни у сну. Она се гневи и смућује против злотвора све док не угледа како сами нападачи на Божију правду штите њено достојанство по дејству благочастиве помисли (тј. дошавши у страх Божији и покајање). На тај начин душа природно мрзи неправедне, док праведне воли крепком љубављу. Око душе, наиме, не бива поткрадано (тј. одвлачено на неправилно гледање) када је њена завеса, тј. тело стањена крајњим уздржањем. Уосталом, много је боље оплакивати неосетљивост неправедних, неголи мрзети их. Иако су достојни мржње, учење истине не одобрава да се богољубива душа смућује мржњом. Јер, у души у којој постоји мржња истинско познање није делатно.
72. Ум богослов и ум зналац.
Разгореван Речима Божијим богословски ум се у души наслађује и довољно широко достиже своју меру бестрашћа. Јер, речи су Господње, каже се, речи чисте, сребро ражежено, очишћено од земље (Пс.11,7). Ослањајући се, пак, на опит благодатних дејстава, спознајни ум бива изнад страсти. И богослов учествује у сазнајном искуству уколико у себи насади најсмиренија расположења, а познавалац у извесној мери дотиче сагледатељне врлине уколико расуђивачка сила његове душе иде правим путем. Јер, оба ова дара [човек] не може имати у савршеној мери. На тај начин се онај ко има један од њих диви ономе чиме га други надвисује, напредујући у смиреноумљу и у ревности за праведни живот. Стога апостол каже: Једноме се даје кроз Духа реч мудрости, ? другоме реч знања по истом Духу (1.Кор.12,8).
73. О гласној молитви и о оној која се твори само у срцу.
Изобилујући својим природним плодовима, душа гласније обавља своје псалмопојање, стичући расположење да се моли наглас. Уколико, пак, осети дејство Духа Светога, она са пуном радошћу и сладошћу пева и моли се једино у срцу. Прво настројење прати маштарска радост (услед самозадовољства), а друго – духовне сузе и неко безмолвољубиво радовање. Задржавајући глас, сећање остаје топло, саздајући неке сузотворне самоусредсређујуће помисли. У томе се заиста могу видети семена молитве која се са сузама, па ипак радосно, сеју у земљу срца са надом на обилну жетву (Пс.125,5). Уосталом, када нас притиска велика туга, ми можемо нешто гласније да обављамо своје псалмопојање, радошћу наде потискујући скорбне вапаје душе, све док се тешки облак туге не развеје ветром псаламског напева.
74. О природном и о благодатном богољубљу.
Достигавши до познања себе саме, душа из себе порађа неку топлину и богољубиву стидљивост. Неузнемиравана житејским бригама, она љубав (према Богу) одражава из себе у миру, сразмерно тражећи Бога мира. Међутим, сећање (на Бога кога тражи) се убрзо расејава или стога што је утисци чула поткрадају или што по својој оскудности природа брзо исцрпљује своје сопствено добро. Стога грчки мудраци нису могли да постигну како треба оно што су тражили преко уздржања. Наиме, њихов ум није осетио дејство вечне и свеистините мудрости. Богољубива, пак, топлина коју Дух Свети даје срцу јесте мирна и непрекидна. Она све делове душе призива љубави према Богу. Она се не пружа ван срца, него сама по себи целокупног човека весели неком безмерном љубављу и радошћу. Они који су је упознали треба да се труде да је достигну. Јер, природна љубав је знак извесног здравља природе због уздржања. Ипак, она није у стању да ум уздигне до бестрашћа: то постиже духовна (благодатна) љубав.
75. О светлоносном деловању благодати на душу, и о њеном помрачењу под дејством мрачних сила.
Када дува северни ветар, ваздух који нас окружава бива чист услед извесне тананости и освежавајућег дејства дувања. Када, пак, дува јужни ветар, ваздух као да се згушњава и постаје тежак: наиме, јужни ветар из својих (тј. јужних) земаља доноси и по целом свету разноси некакву суву маглу. И душа је изван демонског помрачења када прима дејство истинског и Светог Духа. Када је, пак, силно обузме дух прелести, она се сва прекрива облацима греха. Стога ми своје стремљење треба увек свом снагом да усмеравамо ка очишћавајућем и животворном вејању Светог Духа, тј. ка духу који је пророк Језекиљ у светлости познања видео из правца севера (Јез.1,4). На тај начин ће увек бити чист сагледатељни део наше душе и ми ћемо се удостојити да нелажно приступамо Божанственим виђењима, у ваздуху светлости гледајући оно што је у светлости. То и јесте светлост истинског познања.
76. Како Дух истине и дух прелести дејствују у души пре и после крштења.
Неки су измислили да се благодат и грех, тј. Дух истине и дух прелести заједно крију у уму оних који се крштавају. Стога, кажу, један позива ум на добро, а други на оно што је супротно. Ја сам, међутим, из Светога Писма и (искуства) умног чула разумео да пре крштења благодат споља усмерава душу на добро, док се сатана гнезди у самим њеним дубинама, покушавајући да уму загради све десне излазе. Од тренутка, пак, када се препорађамо у крштењу демон излази напоље, а благодат улази унутра. Стога налазимо да је некада над душом господарила прелест, док после крштења над њом господари истина. И након тога сатана дејствује на душу по прежњем, а често и горе него раније. Ипак, он није саприсутан благодати (далеко било), већ на неки начин ствара димну завесу пред умом преко телесне влажности и пријатности бесловесних сласти. Све то бива по попуштењу Божијем како би човек постигао наслађивање добром тек пошто прође кроз буру, огањ и искушење. Јер, речено је: Прођосмо кроз огањ и воду и извео си нас у покој (Пс.65,12).
77. Начин деловања Божије благодати у души.
Од самог тренутка крштења, како рекох, благодат почиње тајно да пребива у самој дубини ума, кријући своје присуство и од самог његовог чула. Ономе, пак, ко почне да љуби Бога свим својим произвољењем, она на неизрецив начин кроз чуло ума беседи са душом, саопштавајући јој један део својих добара. Онај ко жели да заувек у себи задржи тај проналазак са великом радошћу решава да се одрекне свих садашњих добара. Он, наиме, хоће да стекне поље на коме је нашао сакривено благо живота (Мт.13,44).
Наиме, онај ко се одрекне свег животног богатства у себи налази место на коме се сакрила благодат Божија. По мери напредовања душе и Божански дар (благодати) открива у уму своју благотворност. Међутим, тада Господ допушта да и демони могу више да узнемиравају душу како би је научио да расуђујући разликује добро од зла и како би је учинио смиренијом. Јер, подвргавајући се таквим искушењима, она се покрива великим стидом од срамоте због демонских помисли.
78. Кроз крштење се Свети Дух усељава у срце, док се зли дух изгони. Међутим, тиме се склоност ка греху не уништава потпуно.
Са образом Божијим у нас је [усађен] умни покрет душе. Тело је, пак, на неки начин њен дом. Међутим, Адамовим преступом су се оскрнавиле не само наравствене црте душе, већ је и наше тело постало подложно пропадању? Стога се Свесвети Бог Слово оваплотио. Кроз своје сопствено крштење, Он нам као Бог дарива воду спасења којом се препорађамо. Јер, ми се препорађамо у води, дејством Светог и Животворног Духа. Стога се одмах очишћујемо и по души и по телу, уколико Богу приступамо са пуним расположењем. При томе се Дух Свети усељава у нас, изгонећи грех (или оца греха), будући да је немогуће да би при јединству и простоти (који су особене црте душе) заједно пребивају оба лица, као што неки мисле. Осим тога, где ће се наћи место за лице лукавог када се Божанска благодат кроз свето крштење у некој безмерној љубави споји са цртама образа Божијег, [чинећи] залог његовог подобија? Јер, какву заједницу има светлост с тамом (2.Кор.6,14). Према томе, ми који ходимо стазом свештених подвига, верујемо да се бањом нетрулежности (Тит.3,5) многооблична змија избацује из дубина ума. Ипак, немојмо се чудити ако и после крштења опет заједно са добрим помислима наилазе и зле. Јер, бања освећења скида прљавштину греха, али не уништава двојственост наших жеља и не спречава демонима да војују против нас и да нам говоре заводљиве речи. Ми, наиме, треба да силом Божијом, наоружавши се оружјем правде, сачувамо оно што нисмо успели да задржимо док смо се налазили у природном стању.
79. Благодат делује преко чула ума, а сатана преко телесних чула и пожуде.
Сатана се, како рекох, светим крштењем избацује из душе. Ипак, њему се, из наведених разлога, допушта да на њу дејствује преко тела. Благодат Божија се усељава у саму дубину душе, тј. у ум. Јер, речено је: Сва је слава кћери цареве унутра, тј. невидљива за демоне (Пс.44,14). Према томе, када се са топлином сећамо Бога, ми осећамо да Божанствена љубав као поток избија из саме дубине нашег срца. Напротив, зли дуси нападају телесна чула и гнезде се у њима. Они на оне чија душа још није одрасла најлакше делују преко тела, које им је доступно. На тај начин, како каже божанствени апостол, наш се ум увек наслађује законом Духа, док се телесна чула радо предају сластољубивим склоностима (Рим.7,22). Отуда код оних који ревносно напредују у познању, благодат преко чула ума и само тело радује неизрецивим весељем. Уколико, пак, нађу да немарно и безбрижно ходимо стазом благочашћа, демони, тј. убице плене нашу душу преко телесних чула, насилно је вукући ка ономе што не жели.
80. [Реч] против оних који говоре да благодат и грех заједно обитавају у срцу крштених.
Они који говоре да два лица, тј. Дух благодати и дух греха, заједно пребивају у срцима верујућих у потврду свог мишљења узимају речи јеванђелисте: Светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн.1,5). Они изводе закључак да се Божанствена светлост нимало не оскрнављује заједничким пребивањем са лукавим, тј. да се Божанствена светлост на неки начин приближила ђаволској тами. Међутим, речи истог Јеванђеља их изобличавају и показују да не мудрују сагласно са Светим Писмом. Бог Слово, истинита Светлост је благоизволео да се јави творевини у свом Телу. По свом безграничном човекољубљу Он је у нама запалио светлост свог светог познања, које мудрост света није обухватило. Она, наиме, није познала светлост Божију с обзиром да је телесно мудровање непријатељство Богу (Рим.8,7). Због тога је Богослов и употребио сличан израз. Рекавши још неколико речи, дивни муж наводи: Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази у свет. Он као да каже да та светлост руководи и оживотворава. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји га не примише. ? онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово (Јн. 1,9-12). Објашњавајући реч – не примише [тј. не познаше], премудри Павле говори: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус (Фил.3,12). Према томе, јеванђелист не говори да сатана није познао светлост истиниту (та, он јој је био туђ од самог почетка), него достојно оповргава људе који због свог помраченог срца не желе да приђу светлости Божијег познања, иако слушају о силама и чудима Његовим.
81. Постоје две врсте злих духова: истанчани, који војују против душе, и груби, који више делују на тело.
Учење [духовног] познања нам саопштава да постоје две врсте злих духова: једни су истанчани, а други грубо-вештаствени. Истанчани ратују против душе, док груби обично плене тело посредством неких срамних сласних покрета. Стога се духови који нападају на душу увек противе и онима који нападају на тело, премда се подједнако старају да нашкоде људима. Уколико благодат не обитава у човеку, зли духови се, слично змији, гнезде у дубини срца, не дозвољавајући души да се уздигне и пожели добро. Када, пак, благодат тајно обитава у уму, они као неки тамни облаци пролећу деловима срца, претварајући се у греховне страсти и у разноврсне привиде и маштања, како би путем успомена и сањарења расејавали ум и одвлачили га од општења са благодаћу. Према томе, када нас духови који нападају на душу распаљују на душевне страсти, понајпре на самомњење и гордост (тј. мајку свих зала), ми треба да помишљамо на [предстојеће] распадање свога тела. На тај начин ћемо постидети надменост самољубивог самоузношења. Слично треба да чинимо и када демони који ратују против тела наше срце наводе на ускипелост срамним похотама. То сећање силно разара све нападе злих духова, [враћајући] нас на сећање на Бога. Међутим, уколико поводом сећања на смрт демони почну да нам подмећу мисао о ништавности људске природе, која због распадања у себи нема ничег доброг (с обзиром да они воле да узвраћају онима који их муче сличним мислима), ми треба да се сетимо части и славе Царства небеског, не заборављајући, уосталом, да у мислима држимо страхоту нелицемерног Суда Божијег. На тај начин ћемо одбити и малодушну безнадежност, [у исто време] пружајући чврстину и снагу за супротстављање нашем срцу, које је склоно лакомислености.
82. У срцу оних који имају благодат не може да буде ђаво. Против њих он војује посредством тела.
Господ нас у Светом Јеванђељу учи да сатана, уколико при повратку свој дом нађе пометен и украшен (тј. бесплодно [људско] срце), узима седам других духова, горих од себе. Он тада улази у дом и у њему се гнезди, чинећи да је потоње стање човека горе неголи прво (Лк.11,25). Из тога треба схватити да сатана не може ући у дубину душе и у њу се настанити све док Дух Свети обитава у нама. И божанствени Павле учи истом схватању ствари. На основу подвижничког (опитног) сведочанства видећи њену суштину (тј. каква је у пуној истини), он говори: Радујем се закону Божијему по унутрашњем човеку, али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мога, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим (Рим.7,22-23). О онима, пак, који су напредовали у животу по духу, он говори даље: Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по телу него по духу. Јер, закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти (Рим.8,1-2). Да би, опет, показао да сатана из тела војује на душу која је постала причесна Светом Духу, он на другом месту говори: Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, ? изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога, и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божија (Еф.6.14-17). Међутим, једна је ствар поробљеност, а друга – борба. Прва означава неко насилно узимање под власт, а друга указује на равноправно супротстављање. Стога апостол и говори да ђаво огњеним стрелама напада на душе које у себи носе Христа Господа. Онај ко не може рукама да дохвати свог противника, обично против њега користи стреле. Водећи борбу са њим издалека он хоће да га повреди летом стреле. Будући да због присуства благодати више не може да се као раније гнезди у уму, сатана се гнезди у телу преко похотљиве влажности и њених прохтева, покушавајући да превари душу. Стога треба исушивати тело, како се ум, повучен похотљивом влажношћу, не би хватао на мамац сладострашћа и падао. Из самих речи апостола се можемо лако уверити да ум подвижника стоји под дејством Божанске светлости, због чега служи Божијем закону и њиме се наслађује. Тело, пак, будући склоно злу, [прихвата] потчињавање злим духовима, услед чега бива привучено да служи њиховим злим наговарањима. Из тога је само по себи јасно да ум није неко опште обитавалиште за Бога и ђавола. Јер, како бих ја могао умом мојим да служим закону Божијем, а телом закону греховном кад се ум мој у потпуној слободи не би противио демонима (радо се покоравајући благом деловању благодати) и кад тело у исто време не би било привлачено пријатним мирисом бесловесних сласти услед, како сам рекао, попуштења да се у телима подвижника угнезди зао дух? Апостол говори: Јер знам да добро не живи у мени, тј. у телу мојему (Рим.7,18). На тај начин, демони се боре против ума оних који се посредством подвига супротстављају греху (будући да апостол не говори о себи), старајући се да тело разнеже и раслабе пријатним покретима, наводећи га на уживање. Јер, њима је, по праведном попуштењу, допуштено да се сакрију у дубину тела чак и оних који се крепко подвизавају против греха, будући да се произвољење људског мудровања увек налази на проби. Онај ко још у овом животу, посредством подвижничких трудова, може да умре, најзад сав постаје дом Духа Светога. Он је и пре смрти већ васкрсао. Такав је био и сам блажени Павле. Такви су били и бивају сви подвижници који су се подвизавали савршеним подвигом и који се подвизавају против греха.
83. Како се сматра да из срца излазе помисли које сеје сатана.
Срце из самог себе износи како добре, тако и лоше помисли. Уосталом, зле помисли оно не изводи из сопствене природе: неке од њих има стога што се сећање на зло код њега, услед ранијих прелести, претворило у навику, док се већи њихов део, и притом најгорих, зачиње под злим утицајем демона. Ми, међутим, осећамо као да излазе из срца. Због тога су неки помислили да у нашем уму заједно пребивају благодат и грех. Као потврду [свог мишљења] они приводе и речи Господа: ? што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер, из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, и остало (Мт.15,18-19). Међутим, они не знају да наш ум, под дејством неког тананог чула, усваја зле помисли које у њега убацују зли духови. И само тело, склоно угађању себи, још више (премда не знамо како) на њих наговара душу, будући да је са њом заједно срасло. Јер, тело безмерно воли угодности које пружа прелест. Из тог разлога изгледају да помисли које у душу убацују демони излазе из срца. Ми их у ствари усвајамо када желимо да се њима насладимо. Господ је наведене речи и изрекао као прекор, како сведочи само Божанствено Јеванђеље. Јер, онај ко се наслађује помислима које лукави сатана у њега убацује и ко сећање на њих уписује у своје срце, очигледно показује да их потом већ порађа из сопственог [ума].
84. Пример из Светог Писма који показује да благодат и ђаво не могу заједно да пребивају у срцу.
Господ у Јеванђељу говори да јаки не може бити избачен из свог дома уколико га не свеже онај ко је још јачи од њега. Тек он ће отети све његово и избацити га (Мт.12,29). Како ће после такве срамоте онај ко је избачен моћи поново да уђе и да пребива заједно са правим господарем дома, који са својим домом располаже по својој вољи? И који цар би тиранина који је устао на њега хтео да заједно са собом држи у царским одајама? Зар га неће он одмах посећи, или везаног предати својим војницима на заслужене муке и најстрашнију смрт?
85. Доказ исте тврдње из искуства духовног живота, тј. на основу дејства благодати у ономе ко напредује.
Онај ко на основу тога што ми заједно помишљамо и о добру и о злу закључује да Дух Свети и ђаво могу заједно да обитавају у људском уму, треба да зна да се [слична појава] дешава стога што још нисмо окусили и видели да је благ Господ (Пс.33,9). Јер, у почетку, како сам већ говорио, благодат скрива своје присуство у крштенима, очекујући произвољење душе. Када се већ човек потпуно обрати Богу, она неизрецивим неким чулом открива срцу своје присуство. И она поново очекује кретање душе, попуштајући у међувремену да демонске стреле погађају саму дубину њеног осећања како би са топлијим произвољењем и најсмиренијим расположењем искала Бога. Уколико човек најзад са тврдом одлучношћу почне да испуњава заповести и непрестано призива Господа Исуса, огањ свете благодати ће се прострети и на спољашња чула срца, видно истребљујући трње на људској њиви. Услед тога ће се и ђаволски савети и наговарања зауставити негде далеко од тог места (тј. од срца са благодаћу), само лако дотичући страсни део душе. ? када се човек својим подвизима обуче у све врлине, и нарочито у врлину нестицања, благодат озарује целокупно његово биће у неком најдубљем осећању, разгоревајући у њему најтоплију љубав према Богу. Тада се и стреле ђаволске гасе још пре него што достигну до телесних чула. Вејање Духа Светог срце испуњава дубоким миром, а огњене ђаволске стреле се гасе још док лете ваздухом. Уосталом, понекад Бог допушта да се чак и човек који је достигао ту меру подвргава злом дејству демона, остављајући његов ум на неко време неосветљеним како наша самовласност [тј. воља] не би била сасвим везана узама благодати, будући да грех треба да се побеђује подвигом и будући да човек још увек треба да напредује у духовном искуству. Јер, оно што се сматра савршеним код ученика (тј. напредак до самог врха лествице која је показана Јакову), ни издалека није савршено у поређењу са богатством Бога, који поучава љубави која ревнује за напредовање.
86. Божије попуштење које васпитава, а Божије одвраћање које кажњава.
Сам Господ говори да је сатана пао са неба (Лк.10,18), како (унакажени) не би видео обитавалишта светих анђела. Кад он није достојан општења са добрим слугама Божијим, како ће моћи да заједно са Богом обитава у уму човечијем? Можда ће неко рећи да тако бива по попуштењу. Међутим, тиме се ништа не доказује. Јер, васпитно попуштење никако не лишава душу Божанске светлости: благодат само, како сам већ говорио, скрива од ума своје присуство да би се душа због ђаволске горчине, тј. његових дејстава покренула да са свим страхом и великим смирењем потражи помоћ од Бога. Слично и мати своје дете, које се лоше понаша (не желећи да се потчини потреби храњења млеком, на кратко време испушта из свога загрљаја. Уплашивши се необичних непознатих људи КОЈИ га окружују, оно у великом страху и са сузама поново хрли у мајчин загрљај. Томе насупрот, одвраћање Божије душу (која не жели да га има у себи) препушта демонима у ропство. Међутим, ми верујемо да нисмо недоношчад, него истинска чеда Божије благодати, која се хране ретким попуштењима (искушења) и честим утехама. [Ми верујемо] да ћемо под дејством њене доброте доспети у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13).
87. О дејству на душу васпитног попуштења Божијег и Божијег одвраћања којим се кажњавамо. О томе како треба дејствовати у првом и у другом случају.
Васпитно попуштење најпре погађа душу великом тугом, осећајем понижења и извесном мером безнађа, како би се у њој угушила таштина и жеља да собом задивљује, и како би се привела доличном смирењу. Међутим, одмах потом оно у срцу изазива умилни страх Божији и исповест са сузама, те велику жељу за добрим ћутањем. Међутим, напуштање, које се дешава због Божијег одвраћања, душу препушта самој себи, услед чега се испуњује очајањем и неверјем, надменошћу и гневом. Познајући и једно и друго, тј. попуштење и напуштање, ми треба да приступамо Богу сагласно са својствима сваког од њих: у првом случају треба Богу да приносимо благодарност и обећања, с обзиром да необузданост наше нарави милостиво кажњава лишавањем утехе са намером да нас очински научи да разликујемо добро од лошег, а у другом – непрестано исповедање грехова, непрекидне сузе и велико усамљивање, како бисмо, својим трудом умолили и умилостивили Бога да погледа, као раније, на срца наша. Уосталом, треба знати да се у случају васпитног попуштења благодат скрива у души, на неухватљив начин јој помажући у њеној борби против сатане прса у прса, тако да њеним непријатељима изгледа да је победа над њима дело ње саме.
88. Примером се објашњава због чега се при благодати помишља и добро и зло. И ко се удостојава да помишља само о духовном.
Онај ко се у зимско време, стојећи негде на отвореном простору, окрене лицем ка истоку у рано јутро, својом предњом страном ће бити огрејан сунцем, док ће му задња страна остати ван утицаја сунчеве топлоте. У том тренутку, наиме, сунце није над његовом главом. Тако бива и са онима који се још налазе на почетку духовног делања: њихово се срце понекад делимично огрева светом благодаћу, услед чега њихов ум почиње да рађа духовна размишљања. Ипак, спољашњи делови њиховог срца још увек настављају да мудрују по телу. Наиме, сви делови срца још ни издалека нису у дубоком осећању озарени светлошћу благодати. (Они који то нису разумели измислише да се у уму подвижника налазе два лица која се међусобно супротстављају). Ето због чега се дешава да душа у исто време помишља и добро и зло. Тако у поменутом примеру човек у исто време осећа и хладноћу и топлоту. Јер, од тренутка када је склизнуо у двојственост познања, наш ум осећа неку нужду да, и без свога хтења, у исто време помишља и добро и зло. То се нарочито [може приметити] код оних који су достигли до тананог расуђивања. Ма колико се трудио да увек помишља само добро, он се увек сећа и лошег. Јер, од Адамовог пада људско сећање се некако разделило на двојаку помисао. Међутим, уколико ми са топлом ревношћу почнемо да испуњавамо Божије заповести, благодат ће, осветљавајући сва наша чула у неком дубоком осећању, попалити сва наша греховна сећања. Наслађујући нас миром непрестане љубави, наше срце ће да нас навикава да помишљамо само оно што је духовно, а не телесно. То се веома често дешава онима који се приближавају савршенству и који непрестано у срцу своме имају сећање на Господа.
89. Кроз крштење благодат обнавља у нама образ Божији. Подобије, пак, она изображава касније заједно са напорима човека који стиче врлине, на чијем се врху налази љубав, као најсавршенија црта богоподобија.
У крштењу које нас препорађа света благодат нам дарује два добра, од којих једно безгранично превазилази друго. Једно од њих она даје одмах: у самој води се обнављају и просвећују све црте душе које сачињавају образ Божији и [човек] се пере од сваке греховне прљавштине. Друго, тј. подобије Божије, она очекује да оствари заједно са нама. Према томе, када ум са великим одушевљењем почиње да окуша добра Свесветог Духа, треба да знамо да благодат почиње, да тако кажем, да на цртама образа изображава црте подобија. Сликари у почетку само једном скицом оцртавају лик човека, да би потом, мало по мало, додавали једну боју за другом, представљајући образ онога кога сликају, који је са њим сличан чак до појединачних власи. И света благодат Божија у почетку кроз крштење у човеку обнавља црте образа Божијег, постављајући човека у стање у коме је био када је био саздан. Када увиди да ми са свим произвољењем стремимо ка красоти подобија Божијег, те стојимо наги и без страха у њеној радионици, она у души слика врлину за врлином, узносећи њен лик из славе у славу и додајући јој црте подобија Божијег. При томе осећај показује како се у нама обликују црте подобија. Ипак, савршенство подобија препознајемо тек кроз просвећење. Напредујући у извесној мери и неизрецивом складу, ум осећајем прима све врлине. Међутим, духовну љубав не може стећи онај ко се није осведочено просветио Духом Светим. Уколико од Божанске светлости не прими савршено подобије, уму ће савршена љубав још увек остати недоступна, па макар и стекао све друге врлине. Јер, само када се савршено уподоби Божијој врлини (у мери која му је доступна), човек ће понети и подобије Божанствене љубави. Када се при сликању портрета скици дода најподеснија боја, лик чак по осмеху постаје сличан ономе кога портретишу. И Божанска благодат, изображавајући у некоме подобије, додаје светлост љубави, показујући да је образ Божији свеукупно доведен до благољепија подобија. Осим тога, бестрашће души може да достави једино врлина љубави. Јер, љубав је пунота закона (Рим.13,10). Наш унутрашњи човек се свакодневно обнавља у додиру са љубављу. Ипак, у пуноту узраста он долази само са пуним савршенством љубави.
90. У почетку се у целини могу осетити благодатне утехе, које се потом скривају. Прво се дешава да би се подржала ревност у подвизима, а друго – да би се подвижник смирио. Потпуно пројављивање благодати се остварује у љубави… Како оно бива.
Уколико човек ватрено заволи врлину Божију, Дух Свети у самом почетку подвижништва души даје да се са осећајем осведочи у сладост Божију како би ум тачно и јасно спознао величину плода богољубивог труда. Међутим, Он потом на дуго време сакрива богатство животворног дара како бисмо ми, и поред напредовања у свим врлинама, мислили о себи да смо ништавни, будући да не видимо да је света љубав у нама постала стални део наше нарави. У то време се дешава да демон мржње силно наваљује на душе подвижника услед чега се оне мрзовољно односе чак и према онима који их воле: они чак ни за време поздрава не могу да се ослободе погубног дејства мрскости. Услед тога душа силно тугује и болује. Иако у сећању држи духовну љубав, она није у стању да је пробуди у свом осећају, услед, како јој изгледа, недовољног напора у усавршавању. Стога треба силом да се терамо на вршење дела љубави, те ћемо моћи да је осетимо у свој њеној пуноти и осведочености. Међутим, њеном савршенству нико од оних који живи у телу не може да приђе, изузев светих који су се удостојили мучеништва и савршеног исповедништва. Јер, онај ко их је достигао, потпуно се преображава, те чак и храни нерадо прилази. Уосталом, зар би онај ко се храни Божанском љубављу могао још да осећа жељу за добрима света? Због тога премудри Павле, велики сасуд познања, благовестећи нам о будућим утехама намењеним праведницима, из сопственог сведочења говори: Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим.14,17), што представља плод савршене љубави. На тај начин, они који напредују у савршенству често и овде могу да је окушају. Ипак, у пуном савршенству не може да је стекне онај у коме најпре није живот прогутао оно што је смртно (2.Кор. 5,4).
91. О дејству благодатне љубави према Богу.
Један од оних који незасито љубе Бога ми причаше: “Једном сам пожелео да заиста познам љубав Божију. И Благи ми је [тражено] даровао у пуном осећању и са потпуним осведочењем. То дејство сам осећао са великом снагом, услед чега је моја душа са неизрецивом неком радошћу и стремљењем желела да напусти тело и да оде ка Господу, те да сасвим заборави начин привременог живота”. Онај ко је окусио дејство те љубави не љути се ни на кога, па макар доживео хиљаде увреда и лишавања: он остаје у души прилепљен љубављу за онога ко га вређа и жалости. Његова [ревност] се разгорева само против оних који нападају на сиромахе или против Бога говоре неправду, како говори Писмо (Пс. 74,6), или, пак, на неки други начин живе у злу. Јер, онај ко Бога љуби много више него себе (тј. ко не љуби себе, него само Бога) већ не мисли о сопственој части, већ жели једино да се поштује праведност Онога који га је почаствовао вечном чашћу. То он не жели неком олаком и привременом жељом. Напротив, услед савршеног искуства љубави према Богу, то расположење је код њега постало непромењиво својство нарави. Треба такође знати да онај ко је Богом доведен до такве љубави бива изнад саме вере, у осећању срца потпуном љубављу држећи Онога који се вером поштује, као што нам јасно указује свети Павле, говорећи: ? сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав (?.?о?.13,13). Јер, онај ко Бога држи пуним богатством љубави, као онај ко сав пребива у чежњи, како рекох, бива неупоредиво изнад своје вере.
92. Ради успеха у богословствовању неопходно је обнављати нарушени мир са другима.
Умерено дејство светог познања нас, по свом својству, наводи да знатно тугујемо уколико својом раздражљивошћу некога увредимо и начинимо га својим непријатељем. За сличан поступак оно не престаје да гризе нашу савест, све док посредством објашњења и извињења не успемо да увређенога вратимо ка пређашњем добром расположењу према нама. Таква скрушеност се са нарочитом снагом пројављује када се неко од људи овога света, макар и неправедно, наљути на нас. То нас крајње оптерећује и жалости, будући да смо за њега постали саблазан и узрок посртања. Због тога и ум наш у тим тренуцима више није способан да богословствује. По својој природи будући у потпуности љубављу, учење [духовног] познања нашој мисли не допушта да се узнесе до божанствених сагледавања уколико претходно не васпостави љубав са оним ко се неправедно гневи на нас. У случају да он неће [да се измири], или да се удаљио из наших крајева, ми треба у души са најбољим расположењем према њему да замислимо његов лик, у дубини срца испуњавајући закон љубави. Јер, они који желе да стекну богопознање треба и лица оних који се неправедно гневе на њих да замишљају у свом уму са безгневном помисли. Уколико постигне [речено], ум ће не само у области богословља корачати безбедно и непогрешиво, већ ће и са великом смелошћу узрастати у љубави Божијој, са другог степена се пењући на први.
93. Пут врлине је у почетку тежак и горак, а касније постаје лаган и пријатан.
Пут врлине за оне који тек почињу да воле благочашће изгледа суров и страшан. Он није такав сам по себи, већ се природа човека од самог изласка из мајчине утробе навикава да живи лагодно у уживањима. За оне који су већ успели да стигну до његове средине, он поприма сасвим други, веома благ и пријатан вид. Јер, када наша зла стремљења буду потиснута добрим навикама, заједно са њима ишчезава и само сећање на бесловесна уживања. Услед тога душа са великом радошћу корача свим стазама врлине. Стога Господ, изводећи нас на пут спасења, говори да је тесан и пун скорби пут који води у живот и да је мало оних који њиме иду (Мт.7,14). Онима, међутим, који су се са великом жељом устремили на испуњавање Његових светих заповести, Он говори: Јарам је мој благ и бреме је моје лако (Мт.11,30). Нама предстоји да у почетку нашег подвига насилним напором воље испуњавамо свете заповести Божије, како би нам благи Господ, увидевши нашу намеру и труд, даровао спремност да радо служимо Његовој преславној вољи. Јер, од Господа се добија воља (Прич.8,35). После тога, ми већ почињемо са великом радошћу да непрестано чинимо добро. Тада заиста осећамо да је Бог онај који чини у нама и да хоћемо и да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13).
94. Спољашња и унутрашња искушења подвижника чине способним да у себи одрази Божанске красоте.
Восак који није загрејан и омекшан не може добро да прими печат који се у њега утискује. Тако и човек који није подвргнут напорима и болестима не може да прими печат врлине Божије. Стога Господ говори божанственом Павлу: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена (2.Кор.12,9). И сам апостол се хвали говорећи: Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова (2.Кор.12,9). Такође, и у Причама је написано: Јер, Господ кара онога кога љуби, и бије сваког сина кога прима (Прич.3,12). Апостол немоћима назива нападе непријатеља Крста, који су се често дешавали и њему и свима светима како се не би погордили због мноштва откривења (2.Кор.12,7), већ како би кроз смирење пребивали у стању савршенства, преподобно чувајући Божански дар путем честих унижења. Ми, пак, немоћима називамо лукаве помисли и телесне неправилности. Јер, тада су тела светих (који су се подвизавали против греха) била предавана смртоносним ранама и разним другим мукама, услед чега су била изнад страсти које су кроз грех ушле у људску природу. Данас, пак, када се у Господу умножава мир Црквама, тело подвижника благочашћа треба да се искушава честим неправилностима [тј. болестима], а душа лукавим помислима, нарочито оних који имају познање које је праћено са сваким осећањем и осведоченошћу, како не би пали у таштину и расејаност и како би могли, ради великог смирења, у своја срца да сместе печат Божанске лепоте, по речима светог пророка: Знаменова се на нама светлост лица твога, Господе (Пс.4,7). Стога треба са благодарношћу да трпимо вољу Господњу. Тада ће нам се и болести и борба против демонских помисли урачунати као неко друго мучеништво. Јер, онај ко је некада из уста безаконих властодржаца говорио светим мученицима: “Одрекните се Христа и заволите славу овога века”, и данас исто непрестано понавља слугама Божијим. Онај ко је тада мучио тела праведних и ко је кроз служитеље ђаволског мудровања ужасно вређао часне учитеље и данас на исповеднике благочашћа наводи разна страдања са великим понижењима и изругивањима, нарочито уколико, ради славе Господње, са великим жаром помажу угњетеним и сиромасима. Због свега тога требало би са свом извесношћу и трпљењем да у себи изградимо сведочанство савести пред лицем Божијим, по [Давидовој] речи: Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу (Пс.39,2).
95. О двојаком смирењу – тј. смирењу напредних и смирењу савршених.
Смирење се не стиче лако. С обзиром да је врло узвишена [ствар], неопходни су велики напори да би се достигло. Причесницима светог познања оно долази на два начина. Код подвижника благочашћа који се налази на средини духовног пута смирена мисао се одржава или услед телесне немоћи, или услед непријатности од стране оних који устају на ревнитеље праведног живота, или услед лукавих помисли. Код онога, пак, чији се ум у пуном осећају и осведочењу озарује светом благодаћу, смиреноумље постаје природно расположење душе. Јер, храњена и насићења благошћу Божијом, она не може више да се надме до узношења славољубља, чак и да непрестано испуњава заповести Божије. Напротив, у општењу са Божанским снисхођењем, она себе сматра безначајнијом од свих. Прво смиреноумље је углавном праћено тугом и тескобом, а друго – радошћу и свемудрим стидом. Једно, како рекох, долази подвижницима који су на средини пута, а друго се удељује људима који се приближавају савршенству. Стога се прво често подављује житејским успесима, док се друго не колеба чак ни када би се [подвижнику] понудила сва царства овога света. Оно не само да се не плаши најстрашнијих стрела греховних, већ их уопште и не осећа. Јер, будући духовно, оно више нема никаквог осећаја за телесну славу. Подвижник њега достиже тек пошто прође кроз прво смирење. Јер, уколико најпре кроз васпитну скорб страдања испитивачки не смекша нашу самовласност [тј. вољу], благодат нам неће дати друго богатство.
96. О чувању од празних лоших помисли и разговора.
ЈБубитељи уживања садашњег века прелазе од помисли на пад. Ношени мњењем без расуђивања, они скоро све своје страсне замисли са жудњом изражавају или у безаконим речима или у неподобним делима. Они, пак, који су одлучили да воде подвижнички живот [остављају зла дела и] прелазе ка злим помислим, или ка злим и штетним речима. Уколико виде да се они предају осуђивању и злословљењу других, или да воде испразне и неумесне разговоре, или да се неприлично смеју, или да се безмерно гневе, или да желе испразну и некорисну славу, демони их одмах у гомилама нападају. Узевши славољубље као повод за своју злоћу и ускочивши кроз њу као кроз нека мрачна врата, они пљачкају њихове душе. Стога они који се предају стицању врлина не треба да прижељкују славу, нити да ишту разговоре са многима, нити да често излазе и шетају се, нити да било кога осуђују (чак и да је достојан осуде), нити да су причљиви (макар и говорили само о доброме). Јер, причљивост знатно расејава ум и не само да га чини неспособним за духовно делање, него га још и предаје у руке демона унинија. Ослабивши га мало по мало, он га даље предаје демону безмерне туге, а на крају и демону гнева. Стога ум увек треба упражњавати у испуњавању светих заповести и у дубоком сећању на славу Господњу. Јер, онај ко поштује заповести, каже Писмо, неће познати лукаву реч (Проп.8,5), тј. неће скренути ка неумесним помислима или речима.
97. Непрестано сећање на Господа и непрестана молитва са чувањем ума јесу једино средство за очишћење срца.
Знак да је душа болно почела да мрзи страсти јесте осећај оштрог бола срца које прима убоде демонских стрела, при чему се човеку чини да носи саме стреле. Она се тада налази на почетку свог очишћења. Јер, уколико не претрпи велики бол од бестидности греха, она касније неће моћи богато да се радује благости праведности. Након тога, онај ко жели да очисти своје срце нека га загрева непрестаним сећањем на Господа Исуса, имајући у њему јединствено поучавање и непрестано делање. Јер, онај ко жели са себе да збаци сопствену гњилост не треба само повремено да се моли. Напротив, он увек треба да се бави молитвом и да чува ум, па макар се налазио и далеко од молитвеног дома. Онај ко хоће да очисти злато [не треба] ни за кратко време да остави огњиште без ватре, иначе ће се руда коју чисти поново стврднути. Тако ни [подвижник] не треба само повремено да се сећа Бога, тј. да у друго време не мисли о Њему. Јер, оно што стиче молитвом, он ће изгубити када је прекрати. Љубитељу врлине је својствено да непрестаним сећањем на Бога чисти земљаност срца. На тај начин ће, при постепеном испаравању зла под дејством огња доброг сећања, душа у пуној слави да савршено дође до своје природне прозрачности.
98. У чему се састоји бестрашће или чистота срца.
Бестрашће није стање у коме нас не нападају демони. Јер, у том случају би, по апостолу, требало изићи из овога света (?.?о?. 5,10). Бестрашће значи да остајемо мирни и када нас они нападају. Они који су обучени у оклопе могу да се подвргавају стрељању противника, да чују звук стрела које лете и чак да виде саме стреле које су на њих одапете, па ипак да остану нерањиви услед тврдоће своје ратничке одеће. Ограђени гвожђем, они нису подвргнути ранама за време борбе, Ми се, пак, посредством чињења добрих дела облачимо у оклоп свете светлости и у шлем спасења, те разгонимо мрачне демонске редове. Јер, чистоту не доноси само престанак чињења зла, него још више велика ревност за добро, која на крају потпуно искорењује зло.
99. О два демона који нас нападају дуже од свих других – демону прекомерне ревности и телесне похоте. Како се борити против њих.
Пошто човек Божији победи скоро све страсти, остају два демона који ратују против њега. Један од њих мучи душу, услед њеног великог богољубља распаљујући је на претерану ревност и на намеру да не допусти да ико други угоди Богу више од ње, док други мучи тело, побуђујући га неким огњеним дејством на телесну похоту. Са телом се наведено дешава стога што је сласт својствена нашој природи, у коју је уложена ради рађања деце (услед чега се тешко савлађује), а потом и по попуштењу Божијем. Јер, када види да се подвижник високо узноси због умножавања врлина, Господ понекад допушта да га узнемири погани демон како би себе почео да сматра горим од свих других људи. Такав напад страсти понекад бива након учињених добра дела, а понекад и пре њих. Било да им претходи или да им следи, покрет ове страсти приморава душу да се сматра некорисном, ма како иначе била велика дела која чини. Против првог ми треба да се боримо удвајањем смирења и љубави, а против другог – уздржањем, негневљивошћу и удубљеним сећањем на смрт. На тај начин ћемо у себи непрестано осећати дејство Светог Духа и у Господу постати виши од страсти.
100. Богу треба исповедати и све невољне и незнане грехе. Иначе ће у часу смрти бити тешко.
Они међу нама који су постали причесници светог познања неоспорно ће морати да дају одговор и за нехотичну расејаност ума, као што говори божанствени Јов: Забележио си и кад сам нехотично преступио (Јов 14,17). И праведно је. Јер, онај ко непрестано упражњава сећање на Бога и ко не пренебрегава Његове свете заповести неће пасти ни у нехотични ни у хотимични грех. Треба, дакле, одмах да Владици принесемо скрушено исповедање и за невољне падове, тј. за кршење уобичајеног [монашког] правила (јер, није могуће да човек не пада у људске грехе), све док нам се савест кроз сузе љубави сасвим не осведочи да нам је опроштено. Јер, свети Јован је говорио: Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде (1.Јн.1,9). Стога треба непрестано да пазимо на осећање скрушеног исповедања како наша савест не би на неки начин обманула саму себе, помисливши да се већ довољно исповедала Богу. Јер, суд Божији је много строжи од суда наше савести, чак и кад човек код себе не примећује лоше поступке, као што нас учи премудри Павле, говорећи: Ни сам себе не судим. Јер не осећам ништа на својој савести, али стога нисам оправдан. ? онај који ме суди јесте Господ (1.Кор.4,3-4). Уколико се, дакле, не будемо како треба исповедали за њих, у време изласка наше душе осетићемо у себи неки неодређени страх. Ми, пак, који љубимо Господа, треба да желимо и да се молимо да у то време будемо слободни од сваког страха. Јер, онај ко тада буде обузет страхом, неће слободно проћи мимо кнезова тартара. Они, наиме, ту бојажљивост душе сматрају знаком њеног саучесништва у њиховом злу. Душа, пак, која је обрадована љубављу Божијом, у час разрешења од тела са анђелима мира лети изнад свих мрачних хорди. Она је на неки начин дејством духовне љубави добила крила, с обзиром да је љубав савршено испуњење закона. Стога ће они који са таквом смелошћу одлазе из овог живота приликом Другог доласка Господњег бити узети са свима светима. Они, пак, који у време смрти осећају макар и мали страх биће остављени у гомили свих других људи, као подложни суду, како би били испитани огњем суда и добили наслеђе по својим делима од благог Бога нашег и Цара Исуса Христа. Јер, Он је Бог правде и Његово је богатство благости Царства Његовог, које даје нама који га љубимо у векове и у све векове векова. Амин.
 
Тумачење светог Максима поводом речи стотог поглавља: “Како би били испитани огњем суда”… и даље.
“Они који су стекли савршену љубав према Богу и који су путем врлина учинили да су им се крила душе оснажила за лак лет, бивају узнесени, како каже апостол, на облацима и на суд неће ићи. Они, пак, који нису достигли такво савршенство и који поред добрих дела имају и грехе, ићи ће на суд, те ће кроз испитивање добрих и злих дела као огњем бити опробани. И уколико тас са добрим делима превагне, они ће бити избављени од мучења”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ових наслова нема у грчком оригиналу. Њих је смислио латински преводилац. Ми их преузимамо, сматрајући да ће знатно помоћи да се учење светог Дијадоха лакше разуме и запамти (Patrol. graecae Migne, т. 65),- прим. прев.

 

   

Comments are closed.