NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
ILIJA, PREZVITER I EKDIK

CVETNIK
koji je sastavio Ilija,
najmanji među prezviterima i Ekdik

 
1. Hrišćanin koji ispravno veruje u Boga ne treba da je nemaran, nego uvek treba da očekuje iskušenja i da bude spreman da se sa njima suoči, kako se ne bi čudio i zbunio kada naiđu. On treba blagodarno da pretrpi nevolju, imajući na umu reč proroka u Psalmu: Ispitaj me, Gospode, i okušaj me (Ps.25,2). U drugom Psalmu on nije rekao: Karanje tvoje satre me, već – ispravi me do kraja (Ps.17,36).
2. Početak dobra je strah Božiji, a kraj – čežnja za Njim. Početak svakog dobra je delatna slovesnost i slovesno delanje. Jer, niti je delanje bez slovesnosti dobro, niti je slovesnost bez dela uspešna.
3. Delanje tela jeste post i bdenje, a delanje usta – psalmopojanje, molitva i ćutanje koje je dragocenije od reči. Delanje ruku jeste obavljanje [posla] bez roptanja, a nogu – pokretanje na prvi mig. Delanje duše jeste uzdržanje u prostoti i prostota koja uzdržano deluje. Delanje, pak, uma jeste molitva u sagledavanju, i sagledavanje u molitvi.
4. Svemu tome prethode milost i istina, čiji porod jeste smirenje, od koga, po svetim ocima, dolazi moć rasuđivanja, bez koga nijedna (od navedenih vrlina) ne može da vidi (tj. dostigne) svoj kraj.
5. Delanje koje prezire breme slovesnosti slično je junici koja beskorisno luta tamo-amo. Slovesnost, pak, koja odbaci časni hiton delanja, ne izgleda pristojno, ma koliko se trudila da se upristoji.
6. Hrabra duša, slično ženi, drži dve upaljene svetiljke (tj. delatnu i sagledateljnu) i celog života radi ono što joj priliči. Sasvim je suprotno sa dušom koja je razmažena uživanjima.
7. Da bi se duša potpuno oslobodila od greha, nije dovoljno samo da se proizvoljno zlopati. Neophodno je da bude pretopljena i u raspaljenoj peći nevoljnih stradanja.
8. Ukoliko ne pređe kroz oganj i vodu, tj. kao neki mač, naime proizvoljne i nevoljne napore, duša neće moći ostati nepovređena kada na nju naiđu neprijatna dešavanja.
9. Za hotimična iskušenja postoje tri glavna uzroka: zdravlje, bogatstvo i slava. I za nevoljna iskušenja takođe postoje tri uzroka: gubici, bolesti i klevete. ? sve to biva jednima na pouku, a drugima na pogibao.
11. Vrlinski čovek ima dobro duboko u sebi usađeno, dok ga sujetan čovek ima samo u mislima. Zlo, opet, revnitelja [vrlina] dodiruje samo po površini, dok ga slastoljubac ima u dubini.
12. Onaj ko mrzi zlo retko i nenamerno pada. Onaj, pak, ko je još uvek privezan za uzroke zla, pada često i hotimično.
13. Oni koji nisu voljni da se kaju, češće i greše. Oni, pak, koji greše nehotično, savesno se kaju. Uostalom, oni za kajanjem ređe imaju potrebu.
14. Osećanja i savest treba da prate izrečene reči, kako mirotvorno i Božanstveno Slovo, nalazeći se među njima, ne bi moralo da se stidi zbog drskosti i neumesnosti onog što se govori.
15. Onaj ko svoju dušu ne oštećuje delima, nije istovremeno slobodan i od oskrnavljenja rečima. Isto tako, onaj ko ju je sačuvao čistu od reči, nije istovremeno slobodan i od oskrnavljenja pomislima. Jer, greh nastaje ma tri načina.
16. Nećeš moći dobro da vidiš lik vrline sve dok sa nasladom sebi predstavljaš izgled greha. On će ti izgledati mrzak tek kada ukus otuđiš od pohotnog naslađivanja i gledanje – od [požudnih] oblika.
17. Demoni u početku napadaju dušu pomislima, a ne stvarima. Stvari je napadaju same po sebi. Uzrok napada sa strane stvari su sluh i vid, a uzrok napada pomisli su – navika i demoni.
18. Deo duše koji greši jeste trostruk i pokazuje se u delima, rečima i pomislima. Dobro, pak, negrešenja se sastoji iz šest delova. Naime, mi treba da čuvamo od pada pet čula i izgovaranu reč. Sveti Jakov govori: Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek, moćan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2), i ostale delove duše.
19. Beslovesni deo duše se deli na šest delova: na pet čula i organ govora. Kad je bestrasan, on ostaje nerazdeljiv od strasnika, a kada je strastan – projavljuje njegovu zloću.
20. Telo ne može da se očisti bez posta i bdenja, ni duša bez milosti i istine, kao uostalom ni um bez razgovora sa Bogom [tj. bez molitve] i sagledavanja. U nizu parova poslednji je najznačajniji.
21. Krećući se u krugu navedenih vrlina, duša čini da je njena tvrđava, tj. trpljenje, nedostupno iskušenjima. Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje, govori Gospod (Lk.21,19). U suprotnom, ona će, slično gradu koji nije okružen bedemima, od dalekog treska i šuma biti silno potresana udarima straha.
22. Nisu svi koji su razboriti u rečima u isto vreme razboriti i u pojmovima. Ni svi koji su razboriti u pojmovima nisu razboriti u spoljašnjim čulima. Jer, čula od svih uzimaju porez, premda ne od svih u istoj meri. Neki iz naivnosti čak sasvim odbijaju da daju cenu koju ona traže.
23. Razboritost je po prirodi nerazdeljiva. Ipak, ona se deli na razne udele, budući da se jednome daje u većoj, a drugome u manjoj meri. Navedeno se dešava sve dok, prateći opšte vrline, ne uzraste delatna vrlina, ispunjavajući dobro koje odgovara svakoj od njih. Jer, većina prima manju meru razboritosti, koja odgovara nedovoljnosti delatnog života.
25. Satrapeznici blagoslovenog ćutanja jesu vreme i mera. Njegova trapeza, pak, jeste istina. Zbog nje otac laži koji prilazi duši strankinji [koja se od svega ustranila] ne nalazi ništa od onoga što obično traži.
26. Istinski milostiv nije onaj ko dobrovoljno deli od svoga suviška, nego onaj ko grabiteljima rado ustupa i najneophodnije.
27. Jedni veštastvenim bogatstvom stiču neveštastveno uz pomoć milostinje, a drugi zbog neveštastvenog bogatstva odbacuju veštastveno, stekavši osećaj za nepropadljivo.
28. Svi žele da budu bogati u dobru. Žali, međutim, onaj ko se obogatio u Božanstvenom, ali ne može duže da mu se raduje.
30. Nemoj se ljutiti na onoga ko te je protiv tvoje volje operisao [svojim izobličenjima], Naprotiv, gledajući na izbačenu nečistotu, oplakuj sebe i ublaži onoga koji ti je, po domostroju Božijem, doneo korist.
31. Nemoj padati u očajanje suočivši se sa rđavošću svoje [duhovne] bolesti. Naprotiv, želeći da pobrineš o zdravlju svoje duše, upotrebi snažne lekove trudoljublja i udalji se od nje.
33. Ukoliko jače osećaš svoje bolesti, utoliko više budi zahvalan onome ko ti je na njih ukazao svojim izobličavanjem. Jer, time je on za tebe postao vinovnik savršenog očišćenja, bez koga um ne može da uđe u čistu oblast molitve.
34. Kada nas izobličavaju, treba ili da ćutimo ili da se krotko branimo od tužioca, premda ne stoga da bismo se opravdali, već da bismo ispravili grešku tužitelja koji optužuje iz neznanja.
36. Kao što visokoumni ne zna svoje nedostatke, tako i smirenoumni ne zna svoje dobre osobine. Jednoga, naime, pokriva rđavo neznanje, a drugoga – bogougodno.
38. Ukor dušu čini čvrstom, a pohvala je slabi i čini lenjivom za delanje dobra.
39. Osnova bogatstva je zlato, a vrline – smirenje. Onaj ko nema zlata jeste siromašan, iako spolja ne mora imati izgled siromaha. Tako i podvižnik bez smirenja ne može imati vrline.
40. Trgovac bez zlata nije trgovac, makar bio i veoma sposoban za trgovinu. I onaj ko se podvizava bez smirenoumlja neće videti dobre plodove vrline, makar se i mnogo uzdao u svoju pamet.
43. Onaj ko se plaši da se ne pokaže neprikladan za goste na bračnoj večeri trebalo bi da se trudi na ispunjavanju svih zapovesti, te da se sve dublje i dublje pogružava u smirenoumlje.
44. Prostoti dodaj uzdržanje i sa smirenoumljem spoj istinu, te ćeš postati gost za trpezom u društvu pravednosti, sa kojom vole da jedu sve ostale vrline.
46. Blaga narav svedoči o lepoti vrline, a pristojnost udova o miru duše.
47. Prvo dobro je da se ni u čemu ne greši. Drugo [dobroj je ne stideti se otkrivanja greha, ali i ne biti besraman u grehu. [Čovek], naprotiv, treba da se drži smirenja, te da se i sam ukoreva kada ga drugi ukorevaju, rado primajući epitimiju. Ukoliko toga nema, ni jedan prinos Bogu nema vrednosti.
48. Pored voljnih zlopaćenja, treba prihvatati i nehotična, koja dolaze od đavola, gubitaka i bolesti. Onaj ko nevoljna [zlopaćenja] ne prima sa blagim [raspoloženjem], već sa odbojnošću, sličan je onome ko ne želi da svoj hleb jede sa solju, već jedino sa medom. On uživanje nema uvek za svog saputnika, ali stoga ima sitost.
49. Na sebe prima obličje sluge (premda je gospodar) onaj ko pobožnim rečima umiva uprljanu odeždu [duše] bližnjega, te pocepanu – podšiva i krpi. Ipak, on treba da se čuva taštine kako ne bi, lišivši se nagrade, izgubio i svoje gospodstvo.
51. Gospod će čuvati ulazak tvoj i izlazak tvoj (Ps.120,8) putem uzdržanja u jelu i čuvanja jezika. Jer, onaj ko je uzdržan u jelima (koja ulaze) i u upotrebi reči (koje izlaze) izbegava pohotu očiju i kroti nerazumni gnev. Podvižnik iznad svega treba da se stara da oko takvog uzdržanja i da ga stiče. Njime, naime, delanje dobija snagu, a sagledavanje čvrstinu.
52. Poneki marljivo paze na ulazak hrane, ali ne brinu o izlasku reči. Oni, po rečima propovednika, ne umeju da iskorenjuju gnev iz srca i pohotu iz tela (Prop.11,10) čime, inače, Duh koji nas obnavlja, naše srce čini čistim.
54. Neka tvoji bubrezi [tj. središte pohote] izgaraju od oskudnosti jela, te neka se tvoje srce [tj. središte gneva] sažima od uzdržavanja jezika, pa će tvoja želateljna i razdražajna [sila duše] uvek biti spremna da služi dobru.
56. Podvižnik treba da zna kada i kakvim jelima treba da hrani telo kao neprijatelja, kada treba da ga krepi kao prijatelja, a kada da mu pruža utehu kao nemoćnom kako mu greškom ne bi predložio prijateljski obrok kada je neprijatelj, ni neprijateljski kada je prijatelj, niti opet neprijateljski kada je nemoćno. U suprotnom će ga sablazniti, te će u vreme iskušenja biti na strani onih koji nas napadaju.
57. Onoga ko hranjivost jela pretpostavlja nasladi koju ono pruža posećuje blagodat suza i počinje da ga teši, usled čega zaboravlja na svaku drugu slast, budući potpuno zasićen neuporedivom sladošću suza.
58. Kod onoga ko ide širokim putem presušuju suze, dok kod onoga ko voli tesan put one izobilno izviru.
59. Bez tuge nisu ni grešni ni pravedni. Ipak, jedan tuguje stoga što se još nije sasvim udaljio od greha, a drugi što još nije dostigao savršenstvo.
60. Molitva i ćutanje su vrline koje zavise od nas, dok post i bdenje delimično zavise od nas, a delimično od našeg telesnog sastava. Podvižnik stoga treba da odabere ono što lakše može da ispuni.
61. Dom duše je trpljenje, s obzirom da se njime ograđuje. Njeno, pak, imanje jeste – smirenje, budući da se njime hrani.
63. Nemoj dozvoliti da budeš vezan malim, pa te neće zarobiti ni veliko. Jer, ne dešava se da se veliko zlo obrazuje pre malog.
66. Onaj u kome caruju milost i istina poseduje i sve ostale bogougodne osobine. Jer, prva nikoga ne sudi bez milosti, a druga nije čovekoljubiva bez istine.
67. Onaj ko prostotu rastvori uzdržanjem moći će da nasluti tamošnje blaženstvo.
68. Nećeš moći da se oslobodiš strasti koje te napadaju ukoliko najpre ne prestaneš da obrađuješ zemlju iz koje one izvlače hranu.
69. Jedni se trude da očiste samo telo, a drugi – i dušu. Jedni su, naime, stekli snagu da se uzdržavaju samo od grehovnih dela, a drugi – i od strasti. Sasvim je, pak, malo onih koji imaju snage da se uzdržavaju i od želje.
70. Strastan je onaj ko ima jaku težnju ka grehu u pomislima, čak i kad ne greši na delu. Sladostrastan je onaj ko čini greh pomisli, premda i strada iznutra. Pristrastan je onaj ko je bliži slobodi, iako je još porobljen iznutra. Bestrasan je onaj kome su takva [grehovna stanja] nepoznata.
71. Strasnost se iz duše izgoni postom i molitvom, sladostrašće – bdenjem i ćutanjem, a pristrasnost – bezmolvijem i pažnjom. Bestrašće se, pak, stiče sećanjem na Boga.
72. Iz usta bestrašća, kao iz mednog saća, kaplju reči večnog života. Ko će se, dakle, udostojiti da dodirne njegova usta svojim ustima, da se smesti na njegove grudi i da se nasladi miomirisom njegovih odeždi, tj. da se naslađuje zakonima vrline koji mirišu lepše negoli bilo koji čulni miris (Pes.4,10-11).
73. Od vidljivog će se osloboditi svaka duša. Od telesnog, pak, greha oslobodiće se duša koja se neznatno nasladila slastima ovdašnjeg života.
74. Svi živi će jednom umreti, Mrtvi za greh će, međutim, biti samo oni koji su ga svim raspoloženjem zamrzeli.
78. Slovesna duša se nalazi na granici čulne i mislene svetlosti. Posredstvom jedne ima mogućnost da vidi i dela telesno, a pri pomoći druge – duhovno. Međutim, u njoj se pomračila mislena svetlost, dok je čulna postala jasnija usled prvobitne navike. Ona nije u stanju da usredsređeno gleda na Božanstveno ukoliko se za vreme molitve u potpunosti ne sjedini sa mislenom svetlošću. Po nevolji ona se najčešće nalazi na granici između tame i svetlosti, u jednoj se krećući po navici, a u drugoj – u mašti.
79. Strastan um ne može da prođe kroz tesna vrata molitve ukoliko najpre ne napusti brigu koju izaziva veza [sa čulnim], U suprotnom on će se uvek mučiti krećući se u njenom predverju.
80. Molitva treba da je neprestano u umu kao što je zrak u suncu. Bez nje staranja za čulno kao bezvodni oblaci kruže oko uma i onemogućavaju ga da projavi svoj sjaj.
82. Ukoliko ne odbaci svako suvišno staranje o čulnom, um nikada neće moći sa lakoćom da se uznese uvis, niti će ikada shvatiti svoje dostojanstvo.
83. Snažna molitva čini da čovek voljno prihvata lišavanje u hrani. Snažna glad, opet, čini da ne gleda niti sluša bilo šta svetsko, osim onoga što je sasvim neophodno. Onaj ko o tome ne promišlja, nije učvrstio zdanje svoga posta, usled čega i zdanje molitve puca svuda unaokolo.
84. Zbog svoje vidljivosti, post je simvol dana, a molitva – noći, s obzirom da je nevidljiva. Onaj, dakle, ko upražnjava i post danju i molitvu noću susrešće željeni grad u kome nema bolesti, tuge, ni uzdisaja (Is.51,11).
85. Duhovno delanje može da postoji i da stoji bez telesnog napora. Blažen je onaj ko veštastvenom delanju pretpostavlja bolje, tj. neveštastveno delanje. On, naime, njime nadopunjuje odsustvo spoljašnjeg delanja, živeći skrivenim životom molitve koji je otkriven za Boga.
86. Božanstveni apostol nas poziva da trpimo sa verom, da se radujemo sa nadom, te da istrajavamo u molitvi kako bi u nama prebivala krasota radovanja. Ako je tako, onda onaj ko nema trpljenje nema ni vere, i ko nema radovanja nema ni dobru nadu, budući da je odbacio uzrok radosti – tj. molitvu i da ne prebiva u njoj (Rim.12,12; Kol.4,2; Jev.12,1).
88. Udaljivši se nekada od svog staništa, um je zaboravio njegovo preslavno blistanje. Tako i sada treba da se, zaboravivši na sve ovdašnje, molitvom ponovo ustremi ka njemu.
89. Molitva koja umu ne pruža utehu jeste što i suhe majčine grudi za dete. Ukoliko je drukčija, um postaje sličan detetu koje od sladosti usniva u majčinom naručju.
91. Ne može da se združi sa molitvom onaj ko se nije odrekao svega veštastvenog.
93. Ostavi sve osim života i disanja ukoliko želiš da u molitvi ostaneš samo sa umom.
94. Nemaju svi isti cilj u molitvi: jedni imaju jedan, a drugi – drugi. Jedan se moli da njegovo srce, koliko je moguće, uvek bude sa molitvom. Drugi se moli da je prevaziđe, a treći se moli da ga ne ometaju pomisli. Svi se, međutim, mole da se sačuvaju u dobru ili da ne budu uvučeni u zlo.
95. Niko od molitve ne odlazi nesmiren, budući da je svako ko se moli skrušen i smiren. Stoga je jasno da se ne moli onaj ko spolja pokazuje drskost.
96. Ukoliko, podvizavajući se u molitvi, pred očima budeš imao udovicu koja je bestidnog sudiju pokrenula da pravedno presudi, nećeš se obeshrabriti ukoliko se ne ispune odmah blaga obećanja [Božija].
97. Molitva neće ostati sa tobom ukoliko se u sebi zadržavaš na pomislima ili u ispraznim razgovorima spolja. Naprotiv, ona će se vratiti onome ko radi nje većinu toga odbacuje.
98. Ukoliko reči molitve ne uđu u naručje duše, ni suze neće umiti njene obraze.
100. Ključ Carstva nebeskog jeste molitva. Onaj ko se nje pridržava kako treba videće blaga koja su obećana njenim prijateljima. Onaj, pak, ko nije stekao smelosti u njoj, gleda samo na postojeće.
101. Ukoliko se u želji za boljim nije oslobodio bojažljivosti, lenjosti, mnogog spavanja i sladokuštva (od kojih dolaze padovi), um za vreme molitve ne može smelo da kaže pred Bogom: Raskovao si okove moje. Tebi ću prineti žrtvu hvale (Ps.115, 17).
102. Onaj ko luta mislima za vreme molitve stoji izvan prve zavese. Onaj ko upražnjava nerasejanu molitvu ulazi iza zavese. U Svetinju, pak, nad svetinjama proniče samo onaj ko, stekavši mir prirodnih pomisli, ispituje ono što prevazilazi svaki um (Fil.4,7), udostojavajući se izvesnog bogojavljenja.
103. Umirivši se u odnosu na sve spoljašnje i sjedinivši se sa molitvom, duša njome biva okružena kao plamenom, kao gvožđe ognjem. Tada ona sva postaje oganj. I premda ostaje ista, duša postaje nedodiriva, slično usijanom gvožđu.
106. Nad onima koji pravilno upražnjavaju delatnu [vrlinu], molitva ponekad, slično oblaku, pravi senku, ponekad udaljuje raspaljene pomisli, a ponekad ih kropi kapima suza, pokazujući im duhovna sagledavanja.
114. Um proishodi odozgo. Ipak, on se ne vraća gore sve dok kroz božanstveno bavljenje potpuno ne prezre sve donje.
117. Kada svoj um oslobodiš od svakog sladostrašća u odnosu na tela, jelo i novac, Bog će svaki tvoj dar koji mu prineseš primiti kao čist. U [ime] nagrade, tebi će se otvoriti oči srca, te ćeš se jasno poučavati u rečima Božijim koje su u njemu upisane i koje će tvom umnom grlu, po sladosti koja izlazi iz njih, izgledati slađe od meda i saća.
118. Nećeš moći da učiniš da tvoj um bude iznad pohote prema telima, novcu i jelu ukoliko ga ne uvedeš u čistu zemlju pravednika. U njoj će sećanje na smrt i Boga uništiti svaku klicu zemaljskih pohota.
119. Nema ništa strašnijeg od sećanja na smrti, i prekrasnijeg od sećanja na Boga. Jedno u nas uvodi spasonosnu tugu, a drugo nas ispunjava veseljem. Jer, prorok David peva: Setih se Boga i obradovah se (Ps.76,4), a premudri uči: Opominji se svoje končine te nikada nećeš sagrešiti (Sir.7,39).
120. Sve dok otkrivenim licem um ne odrazi slavu Gospodnju (2.Kor.Z,18), duša neće moći sa osećanjem da kaže: Ja ću se radovati Gospodu (Ps.103,34), niti: Obradovaćemo se spasenju tvome (Ps.19,6). Jer, u suprotnom pokrivalo samoljublja leži na njenom srcu, što joj smeta da joj se otkriju temelji vaseljene, tj. smisao dešavanja. To pokrivalo se, inače, ne može skinuti bez voljnih i nevoljnih zlopaćenja.
121. Vođa Izrailja je udostojen da ugleda obećanu zemlju, tj. bestrašće tek nakon što je proboravio u pustinji, koja izobiluje delima i pokretima zla, šaljući kao izvidnicu svoju viđenja i sagledavanja, a ne odmah posle bekstva iz Egipta, tj. greha na delu i ne posle prelaska Crvenog mora, tj. ropstva čulnome.
122. Oni koji idu kroz pustinju, tj. oni koji ne upražnjavaju strasti, samo na osnovu slušanja znaju o blaženoj zemlji i njenim dobrima. Njeni izvidnici su stekli izvesnu jednostavnu sliku putem sagledavanja vidljivog. Oni, pak, koji su se udostojili da uđu u nju nasitili su se svim čulima [dobrima] koja izviru u njoj kao medom i saćem (Izl.3,8).
123. Onaj ko još uvek ima prirodne pokrete u telu nije se saraspeo Hristu. Sa Njim, isto tako, nije pogreben onaj ko u sebi nosi zla duševna sećanja. Kako će, prema tome, on ustati sa Njime da bi hodio u novom životu (Rim.6,4)?
138. Drevni su imali zapovest da u hram donose prvine od svoje letine i muljaonice (Izl.22,29). Mi, danas, pak, kao prvine delatne vrline treba Bogu da prinosimo uzdržanje i istinu, a kao prvine sagledateljne vrline – ljubav i molitvu, jednima odbacujući beslovesne pohote i nastupe gneva, a drugima – tašte pomisli i podmuklosti naših bližnjih.
139. Početak delatnog [života] jesu uzdržanje i smirenje, sredina – celomudrenost i smirenoumlje, a kraj – mir pomisli i osvećenje tela.
140. Delanje [vrline] ne podrazumeva samo činjenje dobra, nego i priličnost njegovog činjenja, tj. uzimanje u obzir [pravog] vremena i mere.
142. Delanje bez sagledavanja nije izvesno, ni sagledavanje bez delanja nije istinito. I delanje treba da je smisleno i sagledavanje delatno kako kod jednog zlo ne bi imalo sile i kako bi kod drugog bila snažna vrlina sa raspoloženjem za milostivost.
143. Granica delatnog podviga jeste umrtvljenje strasti, a kraj sagledateljnog [života] – viđenje vrline.
145. Na trkalištu delatne vrline trče svi, a jedan dobija nagradu (1.Kor.9,24), tj. onaj ko se trudi da cilj dostigne uz pomoć sagledavanja.
147. Delatelj nema sile da dugo boravi u duhovnom sagledavanju. On liči na putnika koji je primljen u goste i koji uskoro treba da napusti dom.
148. Kada se mole, delatelji kao da ulaze na vrata zapovesti Božijih, dok sagledatelji, pevajući [duhovne] pesme, kao da ulaze u dvorište vrlina. Jedni se zahvaljuju što su se izbavili iz okova, a drugi što su zarobili one koji su ih napali.
150. Veslačima mislene galije smatraj pobožne pomisli, a veslima – životne sile duše, tj. razdražajnu i želateljnu [silu], volju i proizvoljenje. Delatelj uvek ima potrebu za njima, a sagledatelj povremeno.
155. Zbog mnoštva znanja o čulnim stvarima i veze sa njima, kod delatelja za vreme molitve na srcu leži pokrov koji ne može da se podigne. Nemajući takve veze, sagledatelj sa nepokrivenim licem može delimično da vidi slavu Božiju.
158. Predverje slovesne duše jeste čulo, hram je razum, a arhijerej – um. U predverju, dakle, stoji um koga ometaju neblagovremene pomisli, u hramu stoji onaj ko je zauzet blagovremenim pomislima, dok se ulaska u Božanstveno svetilište udostojava onaj koga ne ometa ni jedno i drugo.
159. U domu delatne duše prebiva plač i naricanje i kuknjava (Jez.2,10) usled teškoće napora, dok se u sagledateljnoj duši čuje glas radosti i ispovedanja (Ps.41.5) usled poznanja.
162. Sagledavanje mislenih [stvari] jeste raj. U njega sa molitvom znalac ulazi kao u dom svoj. Naprotiv, delatelj liči na prolaznika koji želi da svrati, ali ne može s obzirom da je ograda oko doma viša od njegovog duhovnog uzrasta.
164. Delatelj ne može da se uzdigne iznad naravstvene krasote ukoliko, kao patrijarh Avraam, ne izađe iz svoje zemlje (tj. prirodnog zakona) i svog roda (tj. života koji ga povezuje sa čulnim). Na taj način će i on kao pečat dobiti obrezanje polnog uživanja (Post.17,11; Rim.4,11), koje je krivo što na nama od rođenja leži pokrivač koji nam ne dozvoljava da primimo savršenu slobodu.
166. Za životne sile delatnog života post i bdenje predstavljaju opasana bedara, a za spoznajne sile sagledateljne vrline ćutanje i molitva jesu upaljene svetiljke (Lk.12,35).
167. Nesavršenom umu nije dozvoljeno da ulazi u plodonosni vrt molitve. Njemu se, kao siromahu, daju samo vinogradni ostaci (Pon.24,21), tj. pevanje Psalama.
168. Za carski sto se ne pozivaju svi koji imaju opštenje sa carem. Isto tako, samo neki od onih koji imaju sreću da [pristupe] molitvi dospevaju do sagledavanja koje ona pruža.
169. Uzda gnevu je blagovremeno ćutanje, beslovesnoj pohoti – uzdržljivost u hrani, a nezadrživim pomislima – jednoobrazna molitva.
170. Onaj ko želi da siđe u dubinu i da izvuče čulni biser neće postići [svoj cilj] ukoliko sa sebe ne skinu odeću. Ni onaj ko želi da siđe u dubinu poznanja da bi izvukao misleni biser neće uspeti ukoliko ne napusti sve čulno.
171. Um koji se za vreme molitve nalazi u svom razumu liči na mladoženju koji se sa svojom nevestom nalazi u ložnici, dok onaj ko ne može da uđe u njega liči na mladoženju koji stoji izvan bračnih odaja i uzvikuje stenjući: Ko će me uzvesti u grad ograđeni (Ps.59,11), i ko će me uputiti da za vreme molitve ne gledam na sujetnosti i manije lažne (Ps.39,5).
172. Molitva bez skrušenosti za um jeste ono što je za grlo hrana bez soli.
173. Duša koja još uvek traži molitvu liči na ženu koja se muči pri porođaju, dok duša koja ju je našla liči na ženu koja je rodila i koja je stoga ispunjena radošću (Jn.16,21).
174. Nekada je Amorej koji je živeo na gori poražavao one koji su navaljivali da idu navrh gore (Broj.14,44-45; Pon.1.44). I sada zli zaborav odgoni one koji pokušavaju da izađu na sam vrh proste molitve pre nego što su postigli čednost.
176. Jednostavna molitva jeste hleb koji okrepljuje molitvenike. Molitva koja je sjedinjena sa sagledavanjem jeste ulje kojim se namašćuje glava. Bezvidna, pak, molitva jeste blagouhano vino koje one koji ga nenasitno piju dovodi do istupljenja (Ps. 103,15).
178. Podvižnik treba da se ograniči na jednu vrstu hrane, a svom umu da [pruža] jednoobraznu molitvu. Izbavljajući se na taj način od strasti, on će za vreme molitve da se uznosi Gospodu.
179. Onaj ko štapom preti psima, razdražuje ih protiv sebe. Onaj, pak, ko se trudi da se čisto moli, razdražuje demone.
182. Ukoliko se neprekidnim upražnjavanjem u molitvi u srce utisnu reči Psalama, molitvenik će kao neka dobra zemlja iz sebe početi da proizrasta čas ruže sagledavanja bestelesnih, čas ljiljane sagledavanja lepote telesnog, čas ljubičice sagledavanja raznolikih i skrivenih sudova Božijih.
184. Duša koja se savršeno odrekla sebe i koja se potpuno predala molitvi iz oblasti u kojoj lebdi iznad tvorevine ne silazi kada sama ushte, nego kada odluči Onaj ko sa vagom i merom raspolaže svime što je naše.
191. Kada se završi borba, ratnik odlaže oružje, a sagledatelj odlaže pomisli kada se odreši ka Gospodu.
192. Vojskovođa se rastužuje ukoliko u ratu ne dobije plen, a delatelj se žalosti ukoliko se ne udostoji duhovnog sagledavanja u molitvi.
193. Jelen žuri ka izvorima čulne vode (Ps.41,2) kada ga ujede zmija, a duša koja je ranjena najslađom strelom molitve stremi ka bestelesnim ozarenjima.
195. Sa izlaskom sunca zvezde se sakrivaju, a pomisli prestaju kada se um vrati u svoje carstvo.
197. Silazeći sa visine neba prinuđen potrebama prirode, sagledateljni um može da kaže isto što i onaj ko je uzviknuo: „Ima li išta čudesnije od Božanske lepote? I koja je misao radosnija od pomišljanja na velikoljepije Božije? I koja čežnja je snažna i neodoljiva kao ljubav koju Bog razgoreva u duši očišćenoj od svakog zla, koja sa svim raspoloženjem govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes.2,5; 5,8)“.
198. Zapali se srce moje u meni i u razmišljanju mome razgore se oganj (Ps.38,4) jeste reč koja priliči onome ko se ne umara da molitvom ide za Bogom i koji nije poželeo da vidi dan čovečiji (Jez.17,16).
199. Kada ostavi sve svoje zlo i kada zli demoni i pomisli počnu da je nagovaraju da ponovo gleda na sujetnosti i manije lažne (Ps.39,5), delatna duša treba da odgovori kao nevesta iz Pesme nad pesmama: Svukla sam haljinu svoju – kako ću je obući? Oprala sam noge svoje – kako ću ih isprljati (Pes.5,3).
200. Bogoljubiva duša ima smelost da kaže Bogu: Kaži mi, Pastiru dobri, gde paseš ovce svoje i gde u podne daješ počinak ovnovima svojim kako, idući za njima, ne bih lutala među stadima prijatelja tvojih (Pes.1,6).
201. Delatna duša ište da stalno drži reč molitve. Ukoliko ne uspe, ona slično nevesti iz Pesme nad pesmama može da govori: Na postelji svojoj noću tražih Onoga koga zavole duša moja. Tražih ga i ne nađoh ga. Dozivah ga u ne ču me. Ustaću sa napornom molitvom i obići ćy grad. Po trgovima i po ulicama tražiću Onoga koga zavole duša moja (Pes.3,1-2). I možda ću naći Onoga koji je u svemu i van svega postojećeg i nasitiću se kad ugledam slavu Njegovu (Ps. 16,15).
204. Onaj ko u svoj dom primi cara postaje značajan i svetao, ispunjavajući se svakom radošću. Šta tek treba da oseća duša koja je, nakon što se očistila, primila u sebe Cara careva, kao što je sam nelažno obećao (Jn.14,23)? Međutim, takva duša treba da se ogradi velikom pobožnošću, izgoneći iz sebe sve što mu nije ugodno i unoseći ono što mu je ugodno?
205. Onaj ko očekuje da ujutro bude primljen kod cara brine samo o tome da smisli reči koje će mu biti ugodne. Duša koja se tako [ponaša u odnosu na Boga] neće biti nespremna za dolazeći sud.
206. Blažena je duša koja, u svakodnevnom očekivanju Gospodnjeg dolaska, ne mari za napore dana i noći. Ona, naime misli samo o tome kako će, čim nastupi jutro, On biti pred njom.
207. Bog vidi sve nas. Boga, međutim, vide samo oni koji za vreme molitve ne vide ništa drugo. One koji ga vide, On i uslišuje. Oni, pak, koje ne uslišuje, Njega i ne vide. Blažen je onaj ko veruje da ga Bog vidi budući da noge njegove neće skliznuti sa puta bogougađanja (Ps.72,2).
208. Blaga carstva koje je u nama (koja oko koje ljubi [ovdašnju] lepotu nije videlo, za koja častoljubivo uho nije čulo, i kojima se srce lišeno Duha Svetoga nije približilo) jesu zalog drugih dobara koja će pravednicima biti darovana u budućem Carstvu Božijem. Onaj ko se ne naslađuje njima, kao plodovima Duha, ni budućim neće moći da se naslađuje.
209. Pomisli delatelja liče na jelene. Oni se neko vreme u strahu od lovaca kriju po vrhovima gora da bi potom sišli u doline u želji za onim što se u njima može naći. Tako ni oni, usled svoje nemoći, ne mogu postojano da budu u duhovnom sagledavanju, niti, pak, da se stalno drže prirodnog sagledavanja, s obzirom da ne traže uvek odmor. Pomisli, pak, sagledatelja postaju nadmene u odnosu na niža sagledavanja.
212. Teže je zaustaviti stremljenje uma da se rasipa po vidljivome i usredsrediti ga u molitvi ka nebeskome i njemu srodnome, negoli pregraditi put reci koja teče nizbrdo, iako mu je potonje prirodno, a prvo protivprirodno.
217. Zarobljenik koji se oslobodio dugog ropstva radosno stupa. Još radosnije ka nebeskom kao ka sebi srodnom stremi um koji se oslobodio od vezanosti [za čulno].
218. Za onoga ko je rasejan u molitvi, tj. ko se ne moli sa pažnjom, Psalam kao da je na stranom jeziku. I on sam za Psalam jeste kao stranac. Demoni se takvome izruguju.
219. Nisu isti oni kojima se svet razapeo i oni koji su se raspeli svetu. Za jedne su ekseri – post i bdenje, a za druge – nesticanje i samoumanjivanje. Osim toga, bez drugoga, napori prvih nemaju koristi.
220. Ne može se čisto moliti onaj ko je obuzet strašću prema lepoti i počastima. Jer, takva vezanost i tašte pomisli koje su joj srodne njega sputavaju kao konopci. Um koji pokušava da se uzdigne u vreme molitve oni vuku naniže slično vezanoj ptici.
221. Um ne može biti miran u molitvi ukoliko najpre ne postane prijatelj sa uzdržanjem i ljubavlju. Jer, jedno se podvizava da uništi neprijateljstvo tela protiv duše, a drugo – neprijateljstvo prema bližnjemu Boga radi. Tada dolazi mir koji prevazilazi svaki um (Fil.4,7) obećavajući da će se [u takvome] nastaniti (Jn.14,23).
222. Delo pravde onoga ko se podvizava da uđe u Carstvo Božije treba da izobiluje u dobrima: u milostinji koja daje od sirotinje svoje (Mk.12,44; Lk.21,23), u naporima radi mira i trpljenju u Gospodu.
226. Jedne strasti su telesne, a druge duševne… Onaj ko odbija napade prvih, dok o drugima ne brine, liči na čoveka koji je postavio visoku i jaku ogradu radi zaštite od zveri, dok pticama bezbrižno pušta da kljucaju grozdove mislenog grožđa.
230. Čula se svakako moraju otvarati, kao što se moraju otvarati i gradske kapije. Međutim, treba da pazimo da sa onim što je neophodno ne prodru i narodi koji hoće ratove (Ps.67,31) i postanu uzrok borbe.
234. Mnogi se penju na krst zlopaćenja [tj. dobrovoljnih telesnih lišavanja], ali su malobrojni oni koji primaju klince [tj. stalno se pribijaju na krst]. Mnogi poslušno prihvataju proizvoljne napore i nevolje. Međutim, nevoljne [skorbi] prihvataju samo oni koji su potpuno umrli za ovaj svet i njegov pokoj.
240. Kod onoga u kome strah Božiji ne prethodi svemu što čini pomisli su smućene kao ovce koje nemaju pastira. Gde, pak, on prethodi ili prisustvuje, one su usredsređene kao ovce u staji.
241. Strah Božiji je sin vere. On je, ujedno, nadzornik ispunjavanja zapovesti. Onaj, pak, ko nije stekao njegovu majku, neće biti udostojen da postane ovca pastve Gospodnje.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *