NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI OTAC NAŠ FILOTEJ SINAJSKI

40 POGLAVLJA O TREZVOUMLJU

 
1. U nama postoji mislena borba, koja je mnogo teža negoli čulna. Delatelj blagočašća treba da trči i da svome umu postavi za cilj da u svoje srce kao biser ili dragoceni kamen savršeno urizniči sećanje na Boga. Mi treba sve da sve odbacimo, čak i telo, te da prezremo i sam život kako bismo u svome srcu stekli jedino Boga. Jer, sveti Zlatoust je rekao da umno bogoviđenje iskorenjuje demone.
2. Oni koji vode mislenu borbu treba sa svom usrdnošću da sebi izaberu duhovno delanje iz Božanstvenih Spisa i da ga polože u svoj um kao neki lekoviti oblog. Od ranog jutra, kako je neko rekao, on treba smelo i nepokolebivo da stoji kod vrata srca, stalno misleći o Bogu i sa neprestanom molitvom Isusu Hristu u duši. Tom misaonom stražom on treba da ubija sve grešnike zemlje. Naime, napregnutim i nadahnjujućim sećanjem na Boga mi, radi Gospoda, odsecamo glave silnih pomisli, koje započinju svaku nečistu borbu, budući da nam je poznato da u mislenom podvižništvu postoji izvestan božanstveni poredak i delanje. Na taj način treba da se prinuđavamo sve dok ne dođe vreme određeno za obed. Potom, blagodarivši Gospoda, koji nas čovekoljubivo hrani dvojakom hranom, duhovnom i telesnom, treba ostalo vreme da provedemo u sećanju i razmišljanju na smrt. I sledećeg [dana] treba ponovo snažno da se prihvatimo svog jutarnjeg dela. Ipak, i uz svakodnevno delanje, mi ćemo jedva uspeti da u Gospodu izbegnemo sve mreže mislenog neprijatelja. Međutim, ukoliko se u nama učvrsti, delanje rađa tri vrline: veru, nadu i ljubav. Vera nas, naime, priprema za istinski strah Božiji, dok nada, prevazišavši ropski strah, čoveka privodi ljubavi Božijoj. Ukoliko nada ne postiđuje [Rim.5,5], obično rađajući dvojaku ljubav, o kojoj vise zakon i proroci, utoliko ljubav nikad ne prestaje. Njome onaj ko je poseduje u ovom veku ispunjava Božija zakopoloženja. Ona ga, uostalom, ne [ostavlja] ni u budućem [životu].
3. Retko se mogu susresti oni koji slovesno bezmolvstvuju. Oni, naime, koriste sva raspoloživa sredstva da bi privukli Božiju blagodat i da bi se ispunili utehama koje iz nje proizilaze. Prema tome, ukoliko želimo da putem čuvanja uma i trezvoumlja upražnjavamo misleno delanje, tj. Hristovo mudroljublje, počnimo put uzdržavanjem od suvišnih jela, rešivši da jelo i piće uzimamo u najmanjoj mogućoj meri. Trezvoumlje je sa iravom nazvano putem s obzirom da vodi u Carstvo: i ono koje se nalazi u nama, i ono buduće. Ono se naziva se i umnim delanjem budući da obrađuje i ubeljuje naravstvenost uma, te ono što je strasno preobrće u bestrasno. Ono je takođe slično svetlarniku kroz koji se Bog, spustivši se do nas, javlja umu.
4. Smirenje i sećanje na Boga, koje je praćeno trezvoumljem i pažnjom, kao i čestom molitvom usmerenom protiv neprijatelja, predstavlja mesto Božije, tj. srdačno nebo. U njemu demonske rulje ne smeju da stoje s obzirom da u njemu obitava Bog.
5. Ništa toliko ne izaziva smućenje kao mnogoslovlje, niti štetu – kao neuzdržanje jezika, koje može da naruši [mirno] stanje duše. Jer, ona ruši ono što mi svakog dana zidamo. Ono što sa mukom skupljamo, duša kroz pričljivost rasipa. Ima li ičega goreg od [od neuzdržljivog jezika]? On je neobuzdano zlo. Treba da mu postavimo ogradu, da ga obuzdamo i stesnimo, te, reći ću, da ga nateramo da služi samo u krajnjoj potrebi. Ko, uostalom, može da iskaže svu duhovnu štetu koja proističe od [neuzdržljivog] jezika?
6. Prva.kapija koja uvodi u misleni Jerusalim, tj. pažnju uma, jeste ćutanje usta sa znanjem, čak iako um još ne bezmolstvuje. Druga kapija je umereno uzdržanje u jelu i piću. Treća je – neprestano sećanje i razmišljanje o smrti, koje čisti um i telo. Upoznavši jednom (umom, a ne očima) njenu lepotu, te budući ranjen i osetivši sladost, ja sam poželeo da je steknem kao suprugu za ceo svoj život. Naime, ja sam se zaljubio u njen izgled i skromnost, s obzirom da je smirena, radosnotužna, zamišljena, puna straha od Budućeg pravednog suda, bojeći se ujedno i produženja [zemaljskog] života. Iz njenih čulnih očiju obično lije lekovita životodavna voda, a iz mislenih očiju – obilni izvor mudrih misli, koji svojim žuborenjem i poskakivanjem veseli razum. Tu kćer Adamovu, tj. sećanje na smrt, kako rekoh, oduvek želeh da imam za životnu saputnicu, naime, da sa njom spavam i da sa njom razgovaram o onome što će biti kada se napusti telo. Međutim, u [mojoj nameri] me je često ometala pogibeljna zaboravnost, tj. mračna kćer đavolova.
7. Postoji borba u kojoj duhovi zlobe na skriven način napadaju dušu posredstvom pomisli. Duša je nevidljiva. Stoga, zle sile, u saglasnosti sa njenom suštinom, protiv nje podižu nevidljivu borbu. I moguće je i kod njih i kod duše videti oružja i planove [dejstava], obmane lukavstva i strašan rat, i divlji sukob i pobede i poraze sa obe strane. U nevidljivoj borbi koju opisujemo nedostaje samo jedna [stvar] u poređenju sa čulnom borbom, tj. vremenska objava rata. U čulnoj borbi najčešće se određuje vreme i postoji [izvestan] poredak. Mislena, pak, borba se bez ikakve objave rasplamsava oko samih dubina srca. Zamkama koje je prigotovio osvojivši ključno [mesto], neprijatelj najzad posredstvom greha ubija dušu. Zbog čega i sa kakvim ciljem se protiv nas vodi borba i sukob? Stoga da se na nama ne bi ispunila volja Božija, o kojoj se molimo govoreći: Neka u nama bude volja tvoja (Lk.11,2), tj. neka [vršimo] zapovesti Božije. O rečenome će iz opita saznati onaj ko trezvoumljem u Gospodu zaustavi lutanja svoga uma, pažljivo sledeći za upadima [u srce] nevidljivih neprijatelja i za sukobima koji se dešavaju u mašti. Usmeravajući svoje [delanje] protiv demona zlobe, i kao Bog predvidevši njihove zamisli, Gospod je protiv njihovih ciljeva postavio svoje zapovesti, preteći onima koji ih narušavaju.
8. Ukoliko steknemo izvesnu naviku u uzdržanju i udaljavanju od vidljivih zala (koja deluju kroz pet čula), mi ćemo moći da, zajedno sa Isusom, čuvamo svoje srce. On će nas iznutra prosvećivati i davati da sa izvesnom toplom čežnjom umno uživamo Njegovu dobrotu. Zapovest da čistimo srce smo, naime, primili upravo stoga da bismo, pošto neprestanom pažnjom oblaci zla budu isterani i razvejani iz srca, kao u vedar dan mogli čisto da ugledamo Sunce pravde, tj. Isusa, te da se u umu prosvetimo smislom Njegove veličine. Jer, obično se on ne otkriva svima, nego samo onima koji očiste svoj razum.
9. Mi svakodnevno treba da budemo u stanju u kojem bi trebalo da se pojavimo pred licem Boga. Jer, prorok Osija govori: Čuvaj milost i sud i uvek se približuj Bogu svome (Os. 12,6-7). I Malahija u ime Božije govori: Sin poštuje oca i sluga gospodara svoga. Ako sam ja Otac, gde je čast moja? I ako sam Gospodar, gde je strah moj, govori Gospod Svedržitelj (Mal.1,6). I apostol [govori]: Očistimo sebe od svake nečistote tela i duha (2.Kor.7,1). I mudrost [poziva]: Iznad svega čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23). I sam Gospod Isus Hristos zapoveda: Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste (Mt.23,26).
10. Plod neblagovremenih [praznih] razgovora ponekad jeste mržnja onih koji nas slušaju, ponekad – prekor i podsmeh (kada primete nerazumnost naših reči), ponekad – prljanje savesti, a ponekad – osuda od Boga i ožalošćenje Duha Svetoga (što je strašnije od svega).
11. Onaj ko u Gospodu čisti svoje srce i sa korenom iz njega čupa greh, nastoji da stekne božanstveno poznanje i uspeva da umom vidi ono što je za mnoge nevidljivo. On. međutim, ni u kom slučaju ne bi trebalo da se smatra višim od bilo koga. Jer, šta je među tvarima čišće od bestelesnog, ili ko zna više od anđela? Pa ipak, s obzirom da se predao nadmenosti, on je bio zbačen sa neba kao munja. Njegovo visokoumlje Bog je smatrao za nečistotu. Poznato je kako rade oni koji iz zemlje vade zlato[1]*).
12. Apostol govori: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Sa stomakom punim hrane ne može se voditi borba protiv načelstava i protiv nevidljivih zlobnih sila. Naime, plot je teška i njene želje su protiv duha. Carstvo Božije nije jelo ni piće (Rim.14,17). Jer, telesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može (Rim.8, 7). [Telo] ne može da mu se pokorava očigledno stoga što je zemljano, sastavljeno od sokova, krvi i vlage, te svagda stremi ka donjem, pokazujući strasne sklonosti ka zemljanom i naslađujući se pogibeljnim uživanjima sadašnjeg veka. Telesno mudrovanje je smrt… i koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim.8,6; 8).
13. Ukoliko u Gospodu hoćemo da čuvamo um svoj, imamo potrebu za velikim smirenjem, najpre prema Bogu, a zatim i prema ljudima. Uvek i na svaki način smo dužni da skrušavamo svoje srce, ištući ono što ga može smiriti. Naše srce, kao što je poznato, skrušava i smirava sećanje na pređašnji život u svetu, ukoliko ga se detaljno sećamo. Osim toga, i podsećanje na sve grehe koje smo izvršili od mladosti i njihovo pojedinačno razmatranje (izuzev kada se radi o telesnim gresima, s obzirom da bi se izazvala šteta) obično smirava i navodi na suze, pokrećući nas na srdačnu blagodarnost prema Bogu. Isto (dejstvo] ima i svakidašnje i delatno sećanje na smrt, s obzirom da rađa slatki plač, praćen radošću i trezvoumljem. Međutim, naše razmišljanje ponaročito smirava i navodi da očima ponikne prema zemlji sećanje na stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista. Podrobno razmišljanje i sećanje na njih izaziva suze. Najzad, dušu uistinu smiruju velika Božija dobročinstva koja su nam ukazana, ukoliko ih podrobno nabrajamo i sagledavamo. Jer, naša borba je protiv gordih demona.
14. [Pazi] da iz samoljublja ne izbegavaš navedene spasonosne duševne lekove. Inače više nećeš biti učenik Hristov, niti ćeš podražavati Pavla, koji govori: Nisam dostojan nazvati se apostol (1.Kor.15,9), i opet: Mene, koji sam ranije bio hulnik i gonitelj i prkosnik (1.Tim.1.13). Vidiš li, gordeljivče, da sneti ne zaboravlja svoj pređašnji život? Uostalom, i svi sveti su se, od stvorenja sveta do danas, oblačili u poslednju svetu odoru Božiju [tj. smirenje]. Iako nepostižan, nesaznatljiv i neizreciv Bog, Gospod Isus Hristos je, želeći da pokaže put u večni život i svetost, tokom celokupnog svog života u telu bio obučen u smirenje. Stoga je ispravno sveto smirenje nazivati Božanstvenom vrlinom i Vladičanskom zapovešću i odorom. Osim toga, i anđeli i sve svetle božanstvene sile drže i upražnjavaju istu vrlinu, znajući kakvim je padom pao satana koji se uzgordio. On je, naime, anđelima i ljudima dat kao primer radi straha od pada. Zbog svoje gordosti zločastivac leži u bezdanu, pokazavši se pred Bogom kao najnečasniji od sve druge tvari. Najzad, mi još znamo kakvim je padom pao Adam zbog svoje gordosti. Imajući pred očima primere mnogokorisne vrline duše, na svaki način se starajmo da se smiravamo, sa svom silom koristeći [pomenute lekove]. Smiravajmo se i dušom i telom, i razmišljanjem, i voljom, i rečima, i razumom, i izgledom, tj. i spoljašnjim i unutrašnjim. Naročito se treba pobrinuti da Onaj ko je za nas, tj. Isus Hristos, Sin Božiji i Bog, ne bude protiv nas. Jer, Gospod se gordim suprotstavlja, a smirenima daje blagodat (Prič. 3,34). Mrzak je Gospodu onaj ko ima ponosito srce (Prič.16,5). Jer, koji sebe ponizuje, uzvisiće se (Lk.18,14). Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt. 11,29). Stoga treba da pazimo.
15. Pazite na sebe, govori Spasitelj naš, da srca vaša ne otežaju prejedanjem, i ostalo… (Lk.21,34). I svaki koji se bori, od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Znajući sve što je rečeno u Božanstvenom Pismu, provodimo svoj život u uzdržanju. Pre svega, ostavivši mnoga jela, naviknimo svoje telo na red i vrlinski običaj, dajući mu umerenu hranu. Na taj način će se pokreti želateljnog [dela duše] lakše ukrotiti i potčiniti vlasti slovesnog [dela], A ako hoćemo da kažemo punu istinu, njemu će se na taj način pokoriti i pokreti razdražajnog [dela]. [Uzdržanjem u hrani], naime, mi se lakše udaljujemo i od drugih sagrešenja. Oni koji se trude da iskuse vrlinu, svestrano uzdržanje, tj. izbegavanje svakog vida zla, smatraju vrlinom. Jer, uzrok čednosti [tj. čistote] najpre jeste Bog (koji je izvor i davalac svih dobara), a potom – svakodnevno i umereno uzdržanje od mnogih jela.
16. Satana se protivi Bogu, tj. [nastoji] da se ne ispuni Njegova volja [zapretana u zapovestima]. Stoga on preko nas vojuje protiv Boga, pokušavajući da joj se suprotstavi. Želeći, pak, da ispunimo Njegovu presvetu volju, tj. kako sam već rekao, Božanstvene i životvorne zapovesti, Bog preko nas svojim migom ruši pogubne namere lukavog. Bezumnu želju neprijatelja da mu se suprotstavi navođenjem na prestupanje Njegovih zapovesti, Bog sam poražava kroz ljudsku slabost. Pogledaj, naime, nije li kao što [rekosmo]. Sve zapovesti Božanstvenog Jevanđelja postavljaju zakone trodelnoj duši, sa namerom da je onim što zapovedaju učine zdravom. Njima ona ne samo da izgleda, već i jeste zaista zdrava. Ali, protiv trodelne duše danonoćno vojuje đavo. Vodeći borbu protiv trodelne [duše], satana u stvari vojuje protiv zapovesti Hristovih. Jer, Hristos u zapovestima postavlja zakon za trodelnu [dušu], tj. za razdražajnu, želateljnu i slovesnu [njenu silu]. Pazi, naime. [Opomena]: Svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i zapovesti koje joj slede u stvari predstavljaju lekove razdražajnog [dela]. Tu zapovest i ono što je u vezi sa njom neprijatelj pokušava iznutra da naruši posredstvom pomisli pobedoljubivosti, zlopamćenja i zavisti. Protivnik Božiji, naime, zna da je upravitelj razdražajnog [dela] naša slovesna [sila], Stoga on najpre na nju pušta svoje strele posredstvom pomisli, kao što već rekoh, sumnjičavosti, zavisti, pobedoljubivosti, svadljivosti, podlosti i taštine. On pokušava da nagovori slovesnu silu da odustane od svojstvene joj vlasti, te da preda uzde u ruke razdražajnom [delu], tj. da ih ostavi bez ikakvog upravljanja. Zbacivši svoga upravitelja, razdraženje kroz usta iznosi reči koje su ranije bile ubačene u srce, tj. neprijateljske pomisli koje su u njemu, pri lenjosti uma, bile nagomilane. Srce je ispunjeno zlobom, a ne Duhom Božijim, niti božanstvenim pomislima. Jer, kao što govori Gospod: Usta govore iz suviška srca (Lk.6,45). Brat koga lukavi navede da počne rečima da izbacuje ono što je ranije tajno pomišljao u unutrašnjosti svome bratu već neće reći samo „raka“ [tj. bezumniče] ili „budalo“, nego i mnoge psovke, a može da dođe i do ubistva. Navedeno lukavi koristi s obzirom da je Bog dao zapovest da se ne gnevimo bez razloga. [I zaista, čovek] je mogao da ne dođe do psovki i onog što im sledi da je u trenutku uvrede molitvom i unutrašnjom pažnjom iz srca isterao [pomisli koje ga razdražuju], Na taj način okajani dostiže svoj cilj samo ukoliko nađe [čoveka] koji je spreman da, na osnovu pomisli koje primi u srce, prekrši Božansku zapovest.
17. Šta je, međutim, Božanstvena i Vladičanska zapovest predvidela za želateljni deo duše? Koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Videći šta nam je zadato, zlotvor u umu plete mrežu protiv zapovesti. Prenoseći borbu na udaljenost od predmeta koji raspaljuju [pohotu], on ulazi unutra [u čoveka]. Stoga se može primetiti da živopiše i utiskuje u um bludne slike i izobraženja. Dešava se čak da se čuju i reči koje uzbuđuju strast. Dešavaju se još i druge [stvari], koje poznaju oni koji imaju iskustva u umnoj borbi.
18. Koja, na kraju, zapovest, određuje pravila slovesnoj sili? A ja vam kažem: Ne kunite se nikako… Neka bude reč vaša: da, da; ne, ne (Mt.5,34; 37). I još: Svaki od vas koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik (Pk. 14,33). I: Uđite na uska vrata (Mt.7.13). Takve su zapovesti koje se odnose na slovesni deo. Želeći sebi da potčini i slovesnu silu (kao nekog slavnog vojvodu), naš suparnik je posredstvom pomisli stomakougađanja i ravnodušnosti udaljuje od slovesnosti. Izvrgavajući je ruglu (kao nekog pijanog vojskovođu) i udaljujući je od vlasnosti, aždaja je tera da ispunjava njene želje, upotrebivši kao pomoćnike gnevljivost i pohotu. Te dve sile, tj. razdražajna i želateljna, oslobođene od slovesne sile, koriste naših pet čula kao pomoćnike u činjenju otvorenih grehova. O kojim se padovima radi? Kada ih um iznutra ne obuzdava, oči postaju radoznale, uši vole da slušaju taštinu, čulo mirisa se razmazuje, usta postaju neuzdržljiva, a ruke dodiruju ono što ne treba. Za takvim [držanjem] umesto pravednosti sledi nepravda, umesto razboritosti – bezumlje, umesto celomudrenosti – razuzdanost, umesto hrabrosti – plašljivost. Kada su zdrave, ove četiri opšte vrline, tj. pravednost, razboritost, celomudrenost i hrabrost upravljaju trodelnom dušom. Kada se, pak, sa tri dela [duše] dobro upravlja, čulima se ne dozvoljava da upadnu u neumesnost. Prebivajući u tišini, s obzirom da se njegovim silama upravlja po Bogu i s obzirom da su mu poslušne, um lako pobeđuje u mislenoj borbi. Ukoliko, pak, nepažnjom dozvoli da se druge sile smetu, on biva nadvladan prilozima đavolskim i prestupa Božije zapovesti. Sagrešenju, pak, sledi ili pokajanje, ili mučenje u budućem [veku]. Prema tome, veoma je dobro stalno se držati trezvoumlja. Nalazeći se preko njega u svom prirodnom stanju, on može da bude istinski čuvar Božijih zapovesti.
19. [Greholjubivu] dušu su lukavi duhovi ozidali, ogradili i vezali lancima mraka. Usled mraka koji je okružava ona nije u stanju da se moli kako bi trebalo: ona je skriveno vezana, budući slepa unutrašnjim očima. Ukoliko, pak, počne da se moli Bogu, ona pomoću molitve stiče trezvoumlje. Molitvom će se ona osloboditi i tame koja je okružuje. Uostalom, ona se na drugi način ne može osloboditi. Na taj način stiče poznanje da se unutra u srcu vodi druga borba, skriveno suprotstavljanje, drugi rat pomisli, koji vode duhovi zlobe, kako svedoči Sveto Pismo. Ono govori: Ukoliko te napadne duh vladatelja, nemoj ostavljati svoga mesta (Prop.10,4). Mesto, pak, uma jeste nepokolebivo stojanje u vrlini i trezvoumlju. Jer, postoji istrajnost i u vrlini i u zloći. Pismo, naime, kaže: Blažen čovek koji ne ide na veće bezbožnih, i na put grešnih ne stade (Ps.1,1). I apostol uči: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom (Ef.6,14).
20. Držimo Hrista u sebi iz sve snage, budući da se mnogi neprestano trude da ga izbace iz naše duše. Nemojmo dozvoliti da se Isus udalji zbog mnogog pomisli na onome mestu, tj. u duši (Jn.5,13). Međutim, Njega je nemoguće zadržati bez duševnog bola. Poučavajmo se u Njegovom čovečanskom životu, kako bismo svoj život provodili smireno. Čuvajmo u svom sećanju Njegova stradanja kako bismo, revnujući zajedno sa Njim, trpeljivo podnosili svaku nevolju. Okusimo od Njegovog neizrecivog domostroja koji je pun snishođenja prema nama, kako bismo se na osnovu slatkog zalogaja duše uverili da je blag Gospod (Ps.33,9). Zajedno sa svime, ili pre svega verujmo bez ikakvog kolebanja svemu što govori, svakodnevno očekujući ono šta nam je spremio Njegov promisao. Sve što se desi mi treba da primamo sa zahvalnošću, radošću i spremnošću kako bismo se naučili da imamo pogled okrenut ka Bogu, koji svime upravlja no Božanskim zakonima svoje mudrosti. Ostvarivši sve navedeno, nećemo biti daleko od Boga. Blagočašće je, naime, savršenstvo kome nema kraja, kao što je rekao neko od bogonosnih i u Duhu savršenih muževa.
21. Onaj ko ispravno živi i neprestano počiva [imajući na umu] značenje smrti i sećanje na smrt, mudro izbavlja svoj um od strasti. On stalne nalete demonskih priloga obično vidi jasnije od onoga ko svoj život provodi bez sećanja na smrt, nadajući se da će srce očistiti samo dejstvom znanja, tj. bez stalne plačevne misli. Onaj ko misli da [svojom sposobnošću] drži sve pogubne strasti, ne vidi da je zarobljen jednom (i to najgorom): nemajući Boga [u sebi] on, naime, pada u visokoumlje. On treba veoma da se potrudi u trezvoumlju kako se, zbog uznošenja, ne bi lišio pameti. Jer, kako govori apostol Pavle (1.Kor.8,1), duše koje skupljaju znanja sa raznih strana obično se nadimaju pred onima koje su, kako im izgleda, niže. U njima, kako mi izgleda, nema ni iskre ljubavi koja izgrađuje (1.Kop.8,1). Onaj, pak, ko se poučava i svako veče seća na smrt bolje vidi, negoli onaj ko [ne brine o smrti]: on jasno primećuje napade demona i odgoni ih.
22. Sladosno sećanje na Boga, tj. Isusa, zajedno sa srdačnim gnevom i spasonosnim ogorčenjem, obično uspeva da razruši sve čari pomisli, misli, pojmove, maštanje, mračne predstave, ukratko rečeno – sve čime se naoružava i čime drsko napada okajani, koji gleda kako će progutati duše. Isus, međutim, na naš poziv, sve lako spaljuje. Jer, mi nemamo drugog spasenja osim Hrista Isusa. I sam Spasitelj je rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5).
23. Svakog časa i svakog trenutka čuvajmo naše srce od pomisli koje zamagljuju ogledalo duše, u kome treba da se izobrazi i svetlopiše sam Isus Hristos, koji je mudrost i sila Boga Oca. Neprestano tražimo unutar srca Carstvo nebesko. Ukoliko očistimo oko uma svoga, mi ćemo na tajanstven način u sebi naći i zrno, i biser, i kvasac i sve ostalo. Gospod naš Isus Hristos je rekao: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21), imajući u vidu Božanstvo koje prebiva u srcu.
24. Trezvoumlje čisti savest do pravog blistanja. Kada je, pak, očišćena, savest iz unutrašnjosti izgoni veliku tamu, kao svetlost sa koje se skine pokrov. Pošto je tama proterana, savest koja ostaje pri neprestanom i istinskom treznoumlju, ponovo otkriva ono što je bilo zaboravljeno ili skriveno. Ona se posredstvom trezvoumlja obučava nevidljivoj borbi i slovesnom protivljenju, tj. načinu bacanja koplja u sukobima, uspešnom odapinjanju strela [dobrih] pomisli, te sprečavanju da njihove strele pogađaju um, sklanjajući ga pod okrilje Hrista, koji je željena svetlost, a ne pogubna tama. Onaj ko ju je okusio zna o čemu govorim. Njen ukus još više raspaljuje glad duše koja se njome hrani: ona se nikada ne nasićuje. Što je više jede, ona je gladnija. Privlačeći um sebi, kao sunce oči, svetlost ostaje neobjašnjiva: ona se ne može objasniti rečima. Naprotiv, ona se objašnjava iskustvom onoga ko prima njeno dejstvo, ili, tačnije, onog ko biva njome ranjen. Ona mi je zapovedila da ćutim, premda bi um i dalje hteo da se naslađuje rečima koje navode: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14), tj. da steknete ljubav i čednost. Naime, oni i jesu mir i svetinja.
25. Gnevom se treba naoružati isključivo protiv demona, koji preko pomisli ratuju protiv nas i gaje gnev protiv nas. Počuj stoga i primeni način borbe koja se svakog časa odvija u nama. Sa trezvoumljem, naime, spoji molitvu. Jer, trezvoumlje čisti molitvu, a molitva trezvoumlje. Neprestano pazeći, trezvoumlje primećuje [pomisli] koje pokušavaju da uđu. Sprečavajući ih da uđu, ono u isto vreme priziva u pomoć Gospoda Isusa Hrista, tj. da protera lukave ratnike. Pri tome, pažnja zagrađuje ulaz koristeći protivrečenje, dok Isus, koga prizivamo, progoni demone i njihove maštarije.
26. Čuvaj svoj umom sa velikom tačnošću. Čim primetiš pomisao, odmah joj se suprotstavi, žurno prizivajući Hrista da te podrži. Još dok budeš govorio, najslađi Isus će reći: „Evo me da te zaštitim“. Ti, međutim, i nakon što molitvom svi neprijatelji utihnu, produži da usrdno paziš na um. Jer, doći će ponovo talasi [pomisli], brojniji od pređašnjih i jedni preko drugih, u kojima duša pliva. Ipak, probuđen od učenika Isus ponovo, kao Bog preti zlim vetrovima [pomisli]. Našavši priliku na čas ili na tren, ti proslavi Onoga ko te je spasao i pomišljaj na smrt.
27. Prohodimo put svoj sa svakom pažnjom srca i osećanjem duše. Ukoliko su svakodnevno zajedno upregnute, pažnja i molitva idu slično kao Ilijina ognjena kolesnica, podižući na nebesku visinu onoga ko ih ima. I šta govorim? Kod onoga ko se učvrstio u trezvoumlju ili se stara oko njega, čisto srce postaje misleno nebo, sa svojim suncem, mesecem, zvezdama: ono postaje mesto nesmestivog Boga, saglasno tajanstvenom sagledavanju i ushođenju. Onaj ko ima ljubav prema božanstvenoj vrlini treba da se stara da uz pomoć Gospoda sa najvećom revnošću reči pretvara u dela. Onaj ko sa izvesnim naporom zadržava svojih pet čula, kojima se obično povređuje duša, umu mnogo olakšava srdačni podvig i borbu. Prema tome, gledaj da izvesnim dosetkama preduprediš sve spoljašnje [utiske], dok se protiv pomisli koje se od njih rađaju unutar duše bori bestelesnim i božanstvenim načinom. Trudom bdenja udaljuj uživanja, budi uzdržljiv u jelu i piću, isuši svoje telo kako bi sebi olakšao srdačnu borbu. Navedenim ćeš dobro učiniti sebi, a ne drugome. Pomišljanjem na smrt muči svoju dušu, a sećanjem na Hrista Isusa sabiraj svoj rasejani um. On naročito noću biva čist i svetao, jasnije sagledavajući Boga i sve Božansko.
28. Nemojmo zapostavljati ni trudove telesnog podvižništva. Jer, iz zemlje izrasta pšenica, a iz n,ih – duhovna radost i iskustvo u dobru. Nemojmo smatrati da je savest neumesna kad nam predlaže ono što je spasonosno i što treba uraditi, kad nas neumorno podseća na ono što treba i što smo dužni da činimo, naročito ukoliko je očišćena čistim, delatnim i istančanim trezvoumljem. Zbog svoje čistote ona u tom slučaju obično iznosi razgovetan i pouzdan sud, koji isključuje svako kolebanje. Nemojmo je, dakle, izigrati, s obzirom da u nama objavljuje bogougodan život. Ukoliko se duša ponekad unakazi grehom, ona je strogo izobličava, ukazujući joj i način na koji može da ispravi sagrešenja. Ona palom srcu predlaže da se pokaje, ukazujući mu na lek sa radosnim podsticanjem.
29. Dim koji izlazi iz zapaljenih drva jeste težak za oči. Međutim, potom se pokazuje svetlost koja raduje one koji su pre toga bili podvrgnuti žalosti. I neprestana pažnja izaziva zamor. Međutim, kada dođe Isus, koga prizivamo u molitvi, prosvećuje se srce. Jer, sećanje na Njega, zajedno sa obasjanjem [unutrašnjosti], pruža nam najveće među dobrima [tj. samog Gospoda].
30. Neprijatelj naš je navikao da iskrivljuje naš um, želeći da nas nagovori da se zajedno sa njim hranimo zemljom, te da, premda smo stvoreni po obrazu Božijem – pužemo na trbuhu. Stoga je Bog rekao: Mećem neprijateljstvo između tebe i njega (Post.3,15). Mi uvek treba da uzdišemo ka Bogu kako bismo se svakog dana sačuvali od rana od raspaljenih strela đavolskih. Naime, govori se: Pokriću ga jer je poznao ime moje (Ps.90,14). I još: Ali je spasenje Njegovo blizu onih koji ga se boje (Ps.84,10).
31. Blaženi apostol i izabrani sasud Božiji, koji je govorio u Hristu, imađaše veliko iskustvo o nevidljivoj, mislenoj borbi koja se dešava u našoj unutrašnjosti. On je u Poslanici Efescima rekao: Ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12). Apostol Petar takođe govori: Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni verom (1.Pt.5,8-9). Govoreći o različitim nastrojenjima sa kojima se slušaju reči Jevanđelja, sam Gospod naš Isus Hristos je rekao: Potom dolazi đavo i uzima reč iz srca njihovoga (vršeći krađu putem zlog zaborava) da ne veruju i da se ne spasu (Lk.8,12). I ponovo apostol Pavle govori: Jer se radujem zakonu Božijemu po unutrašnjem čoveku, ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i porobljava me (Rim.7,22-23). Sve navedeno je rečeno da bismo naučili ono što nam je sakriveno.
32. Na neki način je prirodno da se znanje nadima, misleći da je više od mnogih drugih, naravno, ukoliko mu nedostaje samoukorevanje i smirenje. Imajući poznanje svoje nemoći, mi treba da razmišljamo onako kako je razmišljao onaj ko je rekao: Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom, i trčim prema cilju radi počasti nebeskog prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3.13-14). I opet: Ja. dakle, tako trčim. ne kao na nepouzdano; tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kop.9,26-27). Vidiš li veličinu smirenja i u isto vreme stremljenje ka vrlini? Vidiš li smirenje velikog i svetog Pavla? Hristos, kaže on, dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1.Tim.1,15). Mi, pak, treba da se smiravamo s obzirom da posedujemo nesavršenu prirodu. Jer, šta je nesavršenije od blata? Mi u svom sećanju treba da imamo Boga s obzirom da smo radi Njega stvoreni. Najzad, mi treba da se podvizavamo u uzdržanju kako bismo lakše trčali za našim Gospodom.
33. Nije moguće da onaj ko se predaje zlim pomislima bude čist od grehova po spoljašnjem čoveku. Nije moguće da se zle pomisli, koje se ne iskorenjuju iz srca, ne projave u zlim delima. Uzrok preljubnog gledanja leži u [činjenici] da je unutrašnje oko već učinilo preljubu i pomračilo se. Takođe, uzrok želje da se slušaju sramni razgovori leži u spremnosti da duševnim ušima slušamo ono što nam skverni demoni našaptavaju na našu propast. Stoga treba u Gospodu da se čistimo iznutra i spolja. Svako treba da čuva svoja čula i da ih svakodnevno čisti od strasnih i grehovnih dejstava. Nekada smo se, u dane našeg neznanja, kretali svetom vezani za tašte pomisli našeg uma, svim umom i svim čulima radeći kao robovi za grehovnu prevaru. Stupivši, pak, u život po Bogu, mi treba svim umom i svim čulima da radimo za živog i istinitog Boga, za Božiju pravdu i volju.
34. Najpre biva prilog, zatim spajanje, potom slaganje, najzad porobljenje. Na kraju se javlja strast koja postaje navika i stvar ponavljanja. Eto pobede nad nama u borbi koja se vodi protiv nas. Sveti oci na taj način određuju ono što se dešava.
35. Prilog je, kako kažu, prosta pomisao ili slika neke nove stvari, koja se rodila u srcu i pojavila u umu. Spajanje je strastan ili bestrasan razgovor sa predmetom koji se javio. Slaganje je naginjanje duše sa uživanjem prema predmetu koji posmatra. Porobljenje je nasilno i nevoljno odvođenje srca [u ropstvo], njegovo zadržavanje i saživot sa predmetom o kome je reč, usled čega se gubi naše dobro stanje. Strast je, opet, nešto što se dugotrajno strasno ugnezduje u dušu. Od svega navedenog, prvo je bezgrešno, drugo ne sasvim, a treće zavisi od stanja podvižnika. Borba, pak, jeste uzrok ili venaca ili muka.
36. Porobljenje je drugačije za vreme molitve, a drugačije kada se ne molimo. Strast nesumnjivo iziskuje ili odgovarajuće pokajanje, ili buduću muku. Onaj ko se suprotstavlja ili se bestrasno odnosi prema prilogu, jednim mahom oslobađa se svega sramotnog. Takva je borba zlih demona protiv monaha i protiv onih koji nisu monasi, u kojoj se dešavaju i pobede i porazi, kao što rekosmo. Pobednici primaju vence, a oni koji padaju i ne kaju se – kaznu. Podvizavajmo se misleno kako zle neprijateljske savete ne bismo ostvarivali u grehovnim delima. Odsecajući greh od srca u sebi ćemo naći Carstvo nebesko. Zahvaljujući takvom prekrasnom delanju, mi ćemo sačuvati čistotu srca i dugotrajno umiljenje pred Bogom.
37. Mnogi od monaha ne poznaju prelest uma koju trpe od demona. Trudeći se oko delanja, oni ne brinu o umu budući da su prosti i neuvežbani. Oni provode život, čini mi se, ne okusivši čistotu srca i ostajući nesvesni tame unutrašnjih strasti. Oni koji ne znaju za borbu o kojoj govori [sveti] Pavle, nisu se učvrstili u dobru iz iskustva. Oni padovima smatraju samo grehe na delu, uopšte ne računajući mislene poraze i pobede. Njih, naime, oko ne može da vidi s obzirom da su skriveni: za njih zna samo Podvigopoložnik Bog i savest podvižnika. Za takve je izgleda u Pismu rečeno: Govore: „Mir je“, a mira ne beše (Jez.13,10). Za braću koja se u navedenom stanju nalaze zbog svoje prostote, treba se moliti i poučavati ih da se po mogućnosti čuvaju od rđavih dela. Drugo je, međutim, delanje Hristovo i drugo tajinstvo kod onih koji imaju božanstvenu želju da očiste duševno oko.
38. Delatno sećanje na smrt zaista sadrži mnogo vrlina. Ono rađa plač, pobuđuje na svestrano uzdržanje, podseća na pakao, postaje majka molitve i suza, čuva srce, [uči] nepristrasnosti prema blatu s obzirom da smo blato, postaje izvor oštroumlja i rasuđivanja. Njegova čeda, tj. dupli strah Božiji i očišćenje srca od strasnih pomisli – sadrže u sebi [poštovanje] mnogobrojnih Vladičanskih zapovesti. U njemu se podiže. težak neprestani podvig, koji predstavlja svu brigu mnogih boraca Hristovih.
39. Neki neočekivani događaj ili napast obično rasipaju pažnju razuma. Udaljujući um od pretpostavljanja uzvišenog vrlinskog i dobrog stanja, oni ga uvlače u grešnu sklonost ka sporovima i raspravama. Uzrok navedene pogubne nevolje jeste odsustvo brige o nesrećama koje nam se dešavaju.
40. Ni jedna od nevolja koje nam se svakodnevno dešavaju neće ni da nam naškodi, niti da nas ožalosti ukoliko jedanput shvatimo da su neizbežne, stalno se poučavajući u [njihovoj neophodnosti]. Stoga božanstveni apostol Pavle govori: Stoga sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama (2.Kor.12,10). I još: Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu buće gonjeni (2.Tim. 3,12). Njemu slava u vekove vekova. [Amin].
 


 
NAPOMENE:

  1. Zapravo, da bi došao do zlata poznanja, čovek treba da bude pod zemljom smirenja,prim. prev.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *