NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI OTAC NAŠ TEODOR

SAGLEDATELJNO SLOVO

 
1. Vrlo je velik podvig raskinuti čvrste lance i osloboditi se poklonjenja veštastvu, te steći naviku u dobru. Udaljavanje od veštastvenog zaista zahteva hrabru i smelu dušu.
2. Naše staranje ne treba da bude posvećeno samo očišćenju od strasti (što u stvari ne predstavlja vrlinu, nego pripremu za vrlinu). Očišćenju od loših navika treba dodati i sticanje vrlina.
3. Očišćenje duše za slovesni deo (po bogoslovskom određenju) podrazumeva izmenu i potpuno napuštanje niskih i varljivih crta, tj. životnih briga i nemira, zlih sklonosti i neumesnih navika, za želateljni deo – izbegavanje stremljenja ka veštastvenom i odvraćanje od čulnog, tj. pokoravanje slovesnosti, a za razdražajni deo – izbegavanje uzbuđivanja zbog onog što se dešava.
4. Posle očišćenja i umrtvljenja ili podešavanja najrđavijih sila, neophodno je i ushođenje i oboženje. Jer, pošto se udalji od zla, [čovek] treba da čini dobro (Ps.33,15). Pri tome, on najpre treba da se odrekne samog sebe, tj. da uzme krst i da ide za Vladikom ka krajnjem stanju oboženja.
5. Šta predstavlja ushođenje i oboženje? Za um ono je najsavršenije poznanje postojećeg i Onoga ko je iznad svega postojećeg, po meri dostupnoj ljudskoj prirodi. Za voljni deo ono je potpuno i neprestano stremljenje i kretanje ka prvom dobru. Za razdražajni deo ono je najdelatniji, najuporniji i neopozivi pokret ka željenom, kome nikakve nevolje ne mogu zasmetati u napredovanju, koji je nezadrživ i koji se ni^oda ne okreće natrag.
6. Pokret duše ka dobru treba da bude utoliko jači od pokreta ka zlu, ukoliko misaone lepote prevazilaze čulne. Njeno staranje o ploti ne treba da prelazi obezbeđenje neophodnog radi zadovoljavanja osnovnih potreba za podržavanje života, kako se organizam ne bi doveo do nasilnog rastrojstva. Međutim, lako je doneti rečenu odluku, ali je veoma teško sprovesti je u delo. Jer, bez velikog napora se ne mogu iskoreniti stare navike duše.
7. Učenje bilo koje veštine se ne može zamisliti bez znoja. I napregnuta usmerenost ka blaženoj prirodi [tj. Bogu] dostiže se mnogim i dugotrajnim naporima, pri čemu volja najzad stiče naviku stremljenja. Pri tome je neophodno veliko protivljenje uma čulnosti, koja ga vuče naniže. Bitka i borba protiv ploti ne prekida se sve do smrti. Doduše, ponekad izgleda da se ona smiruje, usled kroćenja gneva i pohote i potčinjavanja čula višem poznanju uma.
8. Treba, međutim, primetiti da neprosvećena duša, koja obično ne koristi pomoć Božiju, ne može zaista da se očisti, niti da se uspne ka Božanstvenoj svetlosti, kao što je rečeno. Jer, rečeno se odnosi samo na verne. Pošto rečeno zahteva bolje razjašnjenje, objasnimo ukratko razliku u poznanju. Od ovdašnjih znanja, jedno je prirodno, a drugo natprirodno. Drugo će biti jasno iz prvog.
9. Prirodnim se naziva znanje koje duša stiče proučavanjem i istraživanjem tvorevine uz korišćenje prirodnih sredstava i sila, po meri koja joj je dostupna s obzirom da je vezana za veštastvo. Jer, delatnost uma slabi usled njegove veze i mešanja sa telom, kao što je rečeno u vezi sa čulima, maštom i umom. Um, naime, ne može biti u neposrednom dodiru sa misaonim izgledima, već mu je za umovanje neophodna mašta, čija priroda, međutim, jeste idolska, tj. kao i grubih i prostornih veštastava. Da bi mogao da shvati rečeno, um koji se nalazi u ploti ima potrebu za odgovarajućim predstavama. Znanje koje um može da postigne prirodnim načinom mi nazivamo prirodnim.
10. Natprirodno znanje, pak, um stiče putem koji prevazilazi njegova prirodna sredstva i sile, pri čemu [predmet] umovanja prevazilazi um koji vezan za plot. Ono je, zapravo, znanje koje je svojstveno bestelesnom umu. Njega daje Bog, kada vidi da je um očišćen od svake veštastvene pristrasnosti i prožet Božanstvenom ljubavlju.
11. Na taj način se deli ne samo znanje, nego i vrlina. Jer, neke vrline ne premašaju prirodu i sa pravom se nazivaju prirodnim, dok druge proizilaze od Prvog Dobra, koje nadvisuje naše prirodne sile i stanje, te treba da budu nazvane natprirodnim.
12. Prirodno poznanje i prirodnu vrlinu može da ima i neprosvećen, ali natprirodne – nikako. Jer, kako bi mogao da ih ima kad ne učestvuje u njihovom Uzroku? Prosvećeni, pak, može da ima oboje.
13. Zapravo, natprirodne vrline se ne mogu steći ukoliko se prethodno ne steknu prirodne, dok se natprirodno znanje može steći i bez prirodnog. Treba, uostalom, znati i sledeće: čula i maštu imaju i beslovesne [životinje), premda mnogo niže i manje od čoveka. Slično je i u odnosu na prirodne vrline i znanja kod neprosvećenog i prosvećenog: kod prosvećenog se oni nalaze u mnogo boljem i višem [stanju], nego kod neprosvećenog.
14. Osim toga, i znanje koje se naziva prirodnim, tj. koje se bavi vrlinama i suprotnim stremljenjima takođe može biti dvojako: prosto (kada onaj ko mudruje nema iskustva o raspoloženjima, usled čega se često dvoumi), i delatno (ili oduševljeno, kada je znanje potvrđeno iskustvom u raspoloženjima, usled čega se nikada ne koleba i ne dozvoljava sumnju).
15. Potom, postoje četiri [stvari] koje se suprotstavljaju umu prilikom sticanja vrlina. Prvo, posedovanje navika koje su joj suprotne, koje usled dugotrajnosti vuku um da se prikloni zemaljskome. Drugo, delovanje čula koja projavljuju čulnu lepotu i um povlače za sobom. Treće, slabljenje umnog delanja kao posledica njegove povezanosti sa telom. Jer, um prema mislenome se ne odnosi kao vid prema viđenome i uopšte kao čulo prema čulnome (pri tome govorim o umu duše koja je još uvek u telu; naprotiv, bestelesni umovi se delatnije dodiruju sa mislenim, negoli čulo vida sa viđenim). Oštećeno čulo vida ne vidi jasno i razgovetno ono što po prirodi može da vidi, već oblike vidljivih stvari izobražava netačno i nekako sliveno. I um naš shvata mislene [predmete], ali ne može zaista da sagledava mislene lepote. On stoga ne može ni da čezne za njima, budući da mera želje zavisi od mere poznanja. On se, naime, priklanja čulnim lepotama budući da ih gleda sa većom jasnoćom. On ima potrebu da se ispunjava onim što izgleda lepo, bilo da se radi o nečem suštinskom ili ne. Najzad, [četvrto], iskušenja čovekomrznih i nečistih duhova. Oni rasprostiru zamke, avaj, za duše po svim putevima. Nije moguće izreći njihov broj i raznovrsnost, oblik i način, kroz čula, reči i um, u svemu što postoji. I kada Onaj ko je uzeo na pleća svoja zabludelu ovcu svojim bezmernim staranjem ne bi učinio da i oni koji su u Njega uprli svoje oči budu iznad svih njih, nijedna duša nikako ne bi mogla da ih izbegne.
16. Da bismo ih izbegli, neophodne su nam tri [stvari]. Prvo i najveće je da svoje oči svom dušom obratimo Bogu, da ištemo pomoć iz Njegove ruke, da svu nadu polažemo na Njega i da smo iskreno ubeđeni da ćemo neizbežno biti privučeni suprotnim ukoliko se On ne zauzme. Drugo je da neprestano hranimo um poznanjem (što, kako pretpostavljam, služi kao uzrok i prvog). Pod poznanjem ja podrazumevam sagleDavanje svega što postoji, i čulnog i mislenog, kakvo je samo po sebi i kakvo je u odnosu prema Prvom Uzroku, budući da od Njega i radi Njega postoje, a zatim i sagledavanje Uzroka svega postojećeg, po meri dostupnosti, na osnovu onoga što je oko Njega. Jer, ispitivanje prirode bića nas čisti od strasnog raspoloženja prema njima i varljivosti kojima su obavijena, vodeći nas ka njihovom počelu i omogućavajući nam da u prelepom, čudesnom i veličanstvenom kao u ogledalu vidimo još lepše, čudesnije i veličanstvenije, ili, bolje rečeno, ono što prevazilazi svaku lepotu, čudesnost i veličanstvenost. Može li razum koji je uvek okrenut ka rečenome da ne poželi istinsko dobro? Jer, kad on stremi ka nečemu stranom, utoliko pre će stremiti ka svome. Zar će duša koja zavoli rečeno dozvoliti sebi da se veže uz nešto nisko, što je obično odvaja od Ljubljenoga? Naprotiv, ona će biti nezadovoljna čak i samim životom u telu, koji joj postavlja prepreke ka sticanju dobra. Rečeno je da um nejasno vidi mislenu lepotu u veštastvu. Pa ipak, i mali delić iz pučine te lepote i slabašna pojava njenog zračenja može da ubedi um da preleti preko svega nemislenog i da se ustremi samo ka njoj, ne dopuštajući sebi ni najmanje da odstupi od naslade njome, makar morao da podnese i mnogu gorčinu. Treće, pak, jeste umrtvljenje naše supruge – ploti. Inače je nemoguće jasno i razgovetno ugledati [mislenu krasotu]. Plot se, dakle, umrtvljuje postom, bdenjem, spavanjem na goloj zemlji, grubom i samo najneophodnijom odećom, bolom i naporom. Na taj način se plot umrtvljuje ili, bolje rečeno, saraspinje Hristu. Postavši tanka i čista, laka i lakopokretna, ona bez teškoća i suprotstavljanja prati pokrete uma i uspinje se zajedno sa njim ka onome što je visoko. Bez rečenoga, svako naše staranje se pokazuje uzaludnim.
17. Ova časna trojica, ukoliko se usaglase, u duši rađaju skup blaženih vrlina. U onima koji su zaista ukrašeni ovom trojicom ne može da se nađe ni trag zloće ili nedostatak neke od vrlina. Moguće je da slovesnost trpi skorb zbog odbacivanja novca i preziranja slave. Jer, sve dok je vezana za njih, duša se ranjava mnogim strastima. Ja, međutim, tvrdim sa velikom izvesnošću da je nemoguće da se duša uzdigne gore ukoliko je privržena bogatstvu i slavi. Isto tako, duša koja se dovoljno dugo podvizavala u navedenim trima [duhovnim delanjima] i koja ih je usvojila kao naviku ne može da se vezuje za [bogatstvo i slavu]. Ukoliko zna da ništa nije istinski dobro osim Vrhovnog [Dobra], i ukoliko smatra da je i od ostalih bića najbolje ono koje najviše liči na Prvu Lepotu, kako će duša da voli i prihvata zlato i srebro, ili bilo šta drugo od donjih stvari? Isto može da bude rečeno i za Slavu.
18. Iz reči nećemo izostaviti ni [životne] brige, koje u najvećoj meri povlače naniže. Jer, o čemu bi mogao da brine onaj ko ni za šta od ovdašnjeg nije vezan strašću ili stremljenjem? Oblak briga se sastoji od isparenja glavnih strasti – slastoljublja, srebroljublja i slavoljublja. Onaj ko se njih oslobodio, oslobodio se i briga.
19. Onome što smo rekli ne treba da nedostaje ni razboritost, koja predstavlja drugi vid mudrosti i silno uzvodi uvis. Znanje o vrlinama sastoji se od tačnog razlikovanja dobra i onoga što mu je suprotno. Za tako nešto je neophodna razboritost. Način njenog korišćenja će pokazati iskustvo u borbi sa telom.
20. U našoj reči ne treba da izostane ni strah. Jer, po meri uvećanja ljubavi, raste i strah. Kolika je nada da se stekne blago, toliki je i strah da se ono ne izgubi. [Nada obično] mnogo više pogađa dušu onih koji su ranjeni ljubavlju, negoli pretnje bezbrojnim mukama. I kao što njegovo sticanje predstavlja blaženstvo, tako i njegovo gubljenje predstavlja najveću nesreću.
21. Kako bi se produžila naša reč, treba da ispitamo i svrhu. Jer, sve što postoji od svoje svrhe dobija razlikovanje svojih delova i njihove međusobne odnose. Svrha našeg života jeste blaženstvo ili Carstvo nebesko ili Carstvo Božije. Ono ne obuhvata samo gledanje Carstvene Trojice, nego i primanje Božanskog izlivanja, tj. trpljenje oboženja. Tim izlivanjem se dopunjava ono što nam nedostaje i usavršava nesavršeno. Dopunjavanje nedostajućeg Božanskim izlivanjem i jeste hrana mislenih [bića]. [U rečenome] je prisutno neprestano kružno kretanje, koje počinje na istom mestu gde i završava. Jer, po meri mišljenja se javlja i čežnja, a po meri čežnje – naslađivanje. Mera, pak, naslađivanja pojačava meru mišljenja, te ponovo započinje nepokretni pokret, ili nepokretna nepokretnost.
22. Prema tome, svrha je, koliko je dostupno [našem shvatanju], takva. Razmotrimo sada kako da je dostignemo. Slovesne duše su umna suštastva koja unekoliko zaostaju za umom anđela. Ovdašnji život, tj. život u telu jeste podvig i borba. Njegova nagrada jeste opisano stanje, tj. dar koji je dostojan Božanske blagosti (s obzirom da bezmerno prevazilazi svaki napor) i Božanske pravde (s obzirom da se stiče znojem). Osim toga, i sama sposobnost da činimo dobro predstavlja dar [Božiji].
23. U čemu se sastoji ovdašnji podvig? Slovesna duša je spojena sa telom sličnim životinjskom, koje ima zemaljsko poreklo i teži naniže. Duša i telo, premda su suprotni [sastojci], u ujedinjenju predstavljaju jedno [biće], bez pretvaranja ili mešanja delova (daleko bilo). Naprotiv, od dva [dela], od kojih svaki nosi ono što mu je po prirodi svojstveno, stvorena je jedna ipostas sa dve savršene prirode. Na taj način, čovek, tj. mešovito živo biće, koje je sastavljeno iz dve različite prirode, deluje u skladu sa obe prirode. Telu je prirodno da želi ono što mu je slično. Čežnja za sličnim je prirodna svim bićima, s obzirom da, putem saživljenja za srodnim i naslađivanja kroz čula, navodno održava samo njihovo postojanje. Osim toga, s obzirom da je teško, telu je drag i odmor. To je prirodno i poželjno našoj životinjolikoj prirodi. Slovesnoj, pak, duši, kao mislenom suštastvu, prirodno je i drago misleno naslađivanje, koje upražnjava na odgovarajući način. Pre i iznad svega, u nju je prirodno usađena ljubav prema Bogu. Ona prirodno hoće da se naslađuje Njime i ostalim mislenim [bićima], iako ima smetnji.
24. Prvi čovek je mogao bez prepreka da čulima prima čulno i umom umno, i da se naslađuje njima. I njegova obaveza beše da se više bavi onim što je bolje, negoli onim što je lošije. Jer, on je imao sposobnost za oboje: i da se nalazi u mislenom pomoću uma, i u čulnom pomoću čula. Ne kažem da Adam nije trebalo da koristi svoja čula, s obzirom da mu nije uzalud bilo dato telo. Međutim, nije trebalo njime da nadvlada čulno naslađivanje. Naprotiv, shvatajući lepotu tvorevine, trebalo je da se uznosi ka njenom Uzroku. Trebalo je da se sa divljenjem naslađuje Njime, imajući dvostruki razlog da se divi Tvorcu. Nije trebalo da se on prilepi uz čulno i da se divi njemu, a ne Tvorcu, zapostavljajući mislenu lepotu. Sa Adamom je, dakle, tako.
25. Međutim, s obzirom da je rđavo upotrebio čula, on je počeo da se divi čulnoj lepoti. Videvši plod prekrasan za oko i dobar za jelo, on ga je okusio i ostavio naslađivanje mislenim. Stoga ga je pravedni Sudija smatrao nedostojnim sagledavanja Boga i svega postojećeg. On ga je odvojio od njega, s obzirom da ga je i sam Adam prezreo, spustivši tamu kao pokrivalo sebi i svim netvarnim suštastvima. Jer, nečistome nije trebalo ostavljati dostup ka svetome. Bog mu je dopustio naslađivan,e onim što je zavoleo, ostavivši ga da živi čulima, sa malim tragovima umnoga.
26. Od tada je naš podvig u odnosu na njih postao težak. Jer, u našoj vlasti nije da se mislenim naslađujemo onako kako se čulima naslađujemo čulnim, iako nam krštenje, koje nas čisti i uznosi, u velikoj meri pomaže. Međutim, mi i dalje treba da se bavimo mislenim (a ne čulnim) koliko nam je dostupno, diveći mu se i želeći ga. Naprotiv, ničemu čulnom ne treba da se divimo, niti da želimo da se naslađujemo njime. Jer, zaista u poređenju sa mislenim, ono nema nikakve vrednosti. Kao što je [mislena] suština dostojnija divljenja od čulne, tako je i lepota [mislenog] dostojnija divljenja od lepote [čulnoga]. Želeti sramno više negoli plemenito i nisko više negoli časno zaista prevazilazi svako bezumlje! Tako je sa čulnim i mislenim tvorevinama. No, šta da se kaže kada i Onome ko je iznad svega, pretpostavljamo ružnu i bezobličnu tvar?
27. Naš podvig se, dakle, sastoji u revnosnom staranju da se uvek naslađujemo samo mislenim, napravljajući ka njemu um i stremljenja. Mi ne treba da dozvolimo da nas pokrade čulno, tj. da nas kroz čula navede da mu se divimo po sebi. Ukoliko treba da koristimo čula, koristimo ih da bismo kroz tvorevinu shvatili Tvorca, videći Njega u njoj, kao sunce u vodama. Jer, u postojećem postoje obrazi [tj. ikone] prvog Uzroka svega, po meri prijemčivoj za tvorevinu.
28. U tome se sastoji postignuće. Treba, međutim, da razmislimo i kako da ga ostvarimo. Kao što je rečeno, telo želi da se naslađuje u [stvarima] koje su mu svojstvene posredstvom čula. I ukoliko je jače, utoliko više želi. Duša, pak, stremi suprotnome. Stoga prva briga duše treba da bude da svim čulima postavi uzdu, kako se ne bi naslađivala čulnim [stvarima], kao što je već rečeno. S obzirom da telo silnije teži ka svome ukoliko je snažnije i da ga je teže zadržati ukoliko silnije teži, duša treba da se, [kao drugo], postara da ga umrtvi postom, bdenjem, stajanjem, spavanjem na goloj zemlji, nepranjem i raznim drugim zlopaćenjem. Jer, pošto uvenu njegove sile, ono će biti poslušno i lako će je pratiti u duhovnom delanju. To je postignuće koje treba da ostvarimo. Međutim, lakše je obećati, negoli ispuniti. Jer, i pored velike pažnje propusti su mnogobrojniji od postignuća. Najzad, i čula nas često varaju. Zbog svega toga je smišljen i treći lek, tj. molitva i suze. Molitva sadrži blagodarenje za darovana dobra, iskanje oproštaja grehova, te udeljivanje snage za ubuduće. Jer, bez Božije pomoći, kako je već rečeno, duša uopšte ne može napredovati. Osim toga, molitva omogućuje sjedinjenje sa Onim koga duša želi, naslađivanje Njime i potpuno usmeravanje volje ka Njemu. Zapravo, najveće naše postignuće jeste da ubedimo volju da prema svojim snagama želi navedeno. Osim toga, i suze imaju veliku moć. One umilostivljuju Gospoda za naše grehove, čiste naravstvenu prljavštinu kojom smo se uprljali putem čulnog uživanja i jačaju želju za gornjim. Tako je sa time.
29. Postignuće se, dakle, sastoji u sagledavanju mislenog i u potpunoj čežnji za njime. Za njegovo ostvarivanje je neophodno potčinjavanje tela, uz korišćenje posta, celomudrenosti i ostalog sa istim ciljem. Da bi se postiglo rečeno, uza sve ostalo neophodna je i molitva. Svako od delanja se, međutim, može razložiti na mnogo delova. Kao što su oni neophodni za drugo, tako su i za njih neophodne druge [stvari].
30. Neka niko ne misli da se slavoljublje i srebroljublje tiču tela. Telesno je samo slastoljublje, čiji lek predstavlja zlopaćenje tela. Ostale dve pomenute [strasti] jesu čeda neznanja. Ne iskusivši suštinska dobra i ne upoznavši misleno [dobro], duša je izmislila lažna [dobra], misleći da će se bogatstvom utešiti zbog svog nedostatka. Osim toga, ona se o bogatstvu stara radi slastoljublja i slavoljublja, ali i radi njega samog, smatrajući ga nekim dobrom. Može se reći da je navedeno plod nepoznavanja suštinskih dobara. Slavoljublje, pak, ne biva podsticano telesnim nedostatkom, budući da se njime ne zadovoljava ništa telesno. Naprotiv, njegov uzrok jeste nepoznavanje Prvog Dobra i istinske slave.
31. Uzrok, dakle, i koren slavoljublja, ali i svih ostalih zala, jeste neznanje. Jer, nije moguće da onaj ko je dolično poznao prirodu stvari, tj. otkuda dolaze i kuda zalaze, zanemari sopstvenu svrhu i ustremi se ka zemnom. Jer, duša ne želi prividno dobro. Čak i da je nasilno vuče navika, ona će smoći snage da je pobedi. Dok još nije bilo navike, ona je bila prevarena neznanjem. Prema tome, prvo staranje treba da bude sticanje ispravnog znanja o postojećem. Potom treba usmeriti volju ka Prvome Dobru i prezreti sve sadašnje, uviđajući njegovu potpunu ispraznost.
32. Šta nama pomaže u našoj svrsi? Da bih sve sažeo u jednu reč, reći ću da slovesna duša u telu ima samo jedno delo, tj. da želi da ostvari svoju svrhu. Pošto je delatnost volje bez mišljenja zakočena, mi primamo mislenu delatnost. Mišljenje, dakle, postoji ili radi volje, ili radi sebe samog i volje, što izgleda tačnije. Zaista, blaženstvo (koje i prouzrokuje i izobražava ovdašnji život podvižnika) sadrži obe delatnosti – i mišljenje i volju, tj. i ljubav i uživanje. Da li je, međutim, važna samo jedna delatnost ili, naprotiv, obe, neka mudruju oni koji hoće. Mi prihvatamo obe delatnosti, od kojih jednu nazivamo sagledavanjem, a drugu delanjem. I nije moguće da jedna od ove dve najvažnije delatnosti postoji bez druge. Ostale potonje delatnosti mogu da postoje [samostalno]. Ono što ometa ove delatnosti ili vodi ka suprotnome, mi zovemo zlom, a ono što im pomaže i što odstranjuje smetnje imenujemo vrlinom. Delatnost vrlina mi nazivamo postignućem, a delatnost zla – sagrešenjem ili grehom. Obeležje svake delatnosti (bilo da je usmerena ka rđavom, bilo prema dobru) jeste [upravljenost] ka krajnjoj svrsi. Ona, pak, jeste složena delatnost koja obuhvata mišljenje i volju.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *