ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ И БОГОНОСНИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР,
ВЕЛИКИ ПОДВИЖНИК И ЕПИСКОП ЕДЕСЕ

СТО ДУШЕКОРИСНИХ ПОГЛАВЉА

 
1. Пошто смо се благодаћу благог Бога, одрекавши се сатане и његових дела, сјединили са Христом у почетку у бањи препорода, а потом поново у монашким заветима, [потрудимо се] да испуњавамо Његове заповести. Од нас се наведено тражи не само због двоструког обећања, него и због природног дуга. Бог нас је, наиме, у почетку саздао веома добрим. Стога смо дужни да и будемо добри. Грех је ушао у нас због наше непажње и у нама произвео оно што је противприродно. Ипак, по својој великој милости, Бог нас је поново призвао и као Бестрасни обновио својом страшћу. Искупљени ценом Крви Христове, ми се избављамо од древног преступа праоца. Према томе, неће бити ништа велико уколико постанемо праведни. Напротив, уколико отпаднемо од праведности, бићемо достојни жалости и осуде.
2. Добро дело које је лишено исправне вере јесте потпуно мртво и недејствено. И сама вера без праведних дела не спасава нас од вечног огња. Јер, Господ говори: Ако ме неко љуби, заповести моје држаће (Јн.14,23). Стога, уколико љубимо Господа и верујемо у Њега, испуњавајмо Његове заповести како бисмо добили вечни живот. Уколико, пак, презремо испуњавање наредби којима се покорава сва творевина, ми себе не можемо назвати вернима, премда смо почаствовани изнад сваке твари. У том случају ћемо се једини од свих показати као непослушни наредбама Творца и као незахвални Добротвору.
3. Испуњавајући Христове заповести, ми ништа не чинимо за Њега, коме ништа није потребно и који, заправо, даје сва добра. Напротив, ми сами себи чинимо добро будући да њима добијамо вечни живот и наслађивање неизрецивим благима.
4. Онај ко нас омета у испуњавању заповести Божијих, макар био и отац, или мати, или било ко, треба да нам постане одбојан и мрзак. Иначе ћемо и ми чути: Који љуби оца или матер, или било кога од људи, већма него мене, није мене достојан (Мт.10,37).
5. Принудимо се колико год можемо да испуњавамо заповести Господње како не бисмо били везани неразрешивим узама злих похота и душегубним уживањима. Иначе ће и на нас да се примени осуда која је изречена бесплодној смокви: Посеци је! Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7). Јер, каже, свако ко добра рода не рађа сече се и у огањ баца (Лк.3,9).
6. Онај ко бива побеђиван похотама и уживањима и креће се у свету, убрзо ће упасти у мреже греха. Грех који је једном учињен јесте исто што и ватра у сувој трави, или камен који се котрља са брда, или водени ток који се шири уливањем нових притока. Све то на сваки начин води погибли онога ко живи грешно.
7. Док живи противприродно [услед греха], душа постаје дивља, испуњавајући се трњем уживања. Она постаје станиште необичних звери, као што је речено: Онде ће се упокојити онокентаури, онде ће јеж подизати младунчад и демони ће се сусретати са онокентаурима (Ис.34,14-15), што представља различите нечасне страсти. Када се, пак, поврати у своје природно стање (што зависи од њене воље све док је везана за тело), душа припитомљава себе марљивим трудољубљем и животом у складу са законом Божијем. Звери које су се гнездиле у њој ће се разбежати да би јој пришли чувари нашег живота, тј. анђели, правећи од њеног обраћења дан весеља. И благодат Светога Духа ће сићи на њу, учећи је познању да би се очувала у добру и да би га увећала.
8. Молитву оци називају духовним оружјем без кога не треба излазити у борбу, како не бисмо били заробљени и одведени у непријатељску земљу. Међутим, чисту молитву не може да стекне онај ко се није приљубио уз Бога са исправним срцем. Он, наиме, даје молитву ономе ко се моли и човека учи познању.
9. Од нас не зависи да ли ће страсти узнемиравати душу и изазивати борбу. Међутим, од нас зависи да ли ће се страсне помисли задржавати у нама и покретати страсти. Прво је безгрешно, с обзиром да не зависи од нас. Друго нам, међутим, доноси венце (уколико се смело супротставимо и победимо), или нас подвргава мукама (уколико из ошамућености и страшљивости будемо поражени).
10. Постоје три опште страсти из којих се рађају све остале: сластољубље, среброљубље и славољубље. Њих следе пет других духова злобе. Од њих се, најзад, рађа велико мноштво страсти и сви видови многообразне рђавости. Онај ко је победио три начелника и вође, уједно је савладао и других пет, а за њима покорава и све страсти.
11. Када се сећамо онога што смо учинили под дејством страсти, душа се изнова мучи. Уколико се страсне успомене сасвим избришу из срца и више га не изазивају значиће да су нам пређашњи греси опроштени. Јер, све док се душа страсио креће очигледна је власт греха.
12. Телесне и вештаствене страсти обично слабе и вену услед телесних злопаћења, док се душевне и невидљиве уништавају смиреноумљем, кротошћу и љубављу.
13. Страсну похоту исушује уздржање и смиреноумље, пламени гнев укроћује љубав, а помисли које лутају сакупља усредсређена молитва заједно са сећањем на Бога. На тај начин се чисте три дела душе. Исправљајући их, и божанствени апостол говори: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које ни?о неће видети Господа (Јев.12,14).
14. Неки се налазе у недоумици да ли да кажу да помисао покреће страсти, или да страсти покрећу помисао. Јер, једни кажу једно, а други друго. Ја, пак, сматрам да помисли долазе од страсти. Јер, да у души нема страсти, ни страсне помисли је не би узнемиравале.
15. Демони који непрестано ратују против нас имају обичај да нас ометају у врлинама које можемо да вршимо с обзиром да су по мери наших снага, и да нас наговарају да се прихватамо оних које надмашују наше снаге и које нису благовремене [тј. за које нисмо дорасли]. Оне који напредују у послушању они наговарају да се лате дела безмолвника, а безмолвницима и отшелницима дошаптавају да се држе општежитељног правила. На исти начин они поступају и када су у питању друге врлине. Међутим, нама не треба да су непознате њихове подвале. Ми, наиме, знамо да је добро оно што се чини у своје време и са мером, те да је штетно све што је неумерено и неблаговремено.
16. Оне који се крећу у свету и сусрећу са предметима страсти, демони нападају и наговарају на грешна дела. Оне, пак, који живе у пустињама у којима су ретки [наведени] предмети, они узнемиравају помислима. Други [вид] борбе је много тежи од првог. Јер, за борбу која бива са предметима неопходни су и време, и место, и остале повољне околности. Напротив, ум се лако креће и тешко заграђује [од спољашњих утицаја]. Како бисмо се супротставили у нетелесној борби дата нам је чиста молитва и наложено нам је да у њој непрестано пребивамо. Она јача ум за подвиг који се врши и без учешћа тела.
17. Указујући на потпуно умртвљивање страсти, апостол говори: А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24). Јер, тек када умртвимо страсти, уништимо похоте и мудровање тела потчинимо духу, ми узимамо на себе крст и идемо за Христом. Удаљавање [од света] није ништа друго до умртвљивање страсти и јављање живота сакривеног у Христу.
18. Они који страдају од побуне тела смрти (Рим.7.24) и напуштају непрестану борбу са њим, не треба да осуђују тело, него саме себе. Јер, да му нису давали снаге и побринули се да задовоље његове похоте, они не би толико страдали. Или можда не виде оне који су распели своје тело са страстима и похотама, и који на смртном телу своме носе умирање Исусово. Они га имају као помоћника у добру, а не као противника: оно је, наиме, покорно и управља се законом Божијим. Нека и они поступају на сличан начин, те ће и они уживати у истом миру.
19. Свако слагање помисли са било којом забрањеном похотом, тј. нагињање ка уживању представља грех за монаха. Јер, у почетку помисао помрачује ум преко страдалног дела, а потом се душа слаже са уживањем, подлежући у борби. То је, дакле, слагање које је, како рекосмо, грех. Уколико се наведено стање продужи, родиће се такозвана страст који мало по мало доводи до греха на делу. Због тога пророк хвали оне који разбијају о камен децу вавилонску (Пс.136,9). Значење реченога је јасно за онога ко је разуман и разборит.
20. Као служитељи љубави и мира, анђели се радују нашем покајању и напредовању у врлини. Стога се они старају да нас испуне духовним сагледавањима, помажући нам у сваком добру. Напротив, као проналазачи гнева и злобе, демони се радују када се смањује врлина. Њихов труд представља увлачење наших душа у срамна маштарења.
21. Вера је добро благог расположења. Она у нама рађа страх Божији, који нас учи испуњавању заповести, тј. делању. Из делања, опет, ниче часно бестрашће. Чедо бестрашћа, најзад, јесте љубав која и представља испуњење свих заповести, везујући их и држећи их све заједно.
22. Када је здраво, телесно чуло осећа болест која га захвата. Онај, пак, ко је не осећа, пати од безосећајности. И ум чија је делатност неповређена познаје своју снаге и види откуда на њега надиру најмучније страсти. Он стога у том смеру управља своје најјаче супротстављање. Страшно је, међутим, уколико своје дане проводи у безосећајности, слично ономе ко се против непријатеља бори ноћу услед чега не види његове покрете.
23. Наше силе ће дејствовати у складу са својом природом уколико се словесна [сила] душе упорно усмери на сагледавање врлина, уколико се желатељна сила веже за наведено сагледавање и за Онога ко нам га пружа, тј. за Христа Господа, и уколико се раздражајна сила наоружа против демона.
24. Према светом Григорију Богослову, словесна душа се састоји из три дела. Он је врлину словесне силе назвао разборитошћу, разумношћу и мудрошћу. Врлину раздражајне силе је назвао храброшћу и трпљењем, док је врлину желатељне силе означио као љубав, целомудреност и уздржање. Праведност је, пак, раширена у свима, учећи их да дејствују на одговарајући начин. Разборитошћу се, дакле, [душа] супротставља противним силама, бранећи врлине, целомудреношћу бестрасно гледа на ствари, љубављу чинн да волимо све људе као саме себе, уздржањем ограничује свако уживање, а храброшћу и трпљењем се наоружава за невидљиву борбу. Такво је благозвучно сазвучје душевне свирале.
25. Онај ко се труди око целомудрености и ко чезне за блаженом чедношћу (која без погрешке може да се назове бестрашћем), нека злопати и поробљује тело, призивајући смиреноумно Божанствену благодат, те ће добити жељено. Онај, пак, ко храни своје тело не уздржавајући се у јелу и пићу напатиће се од духа блуда. Много воде гаси пламен. И глад, тј. уопште речено, свако уздржавање са душевним смирењем гаси распаљеност тела и срамна маштарења.
26. Нека од твоје душе, христољупче, сасвим одступи страст злопамћења. Никако немој дозволити да се у теби настани било какво непријатељство. Јер, злопамћење које се гнезди у срцу личи на ватру која тиња у слами. Напротив, ти треба да се усрдно молиш за онога ко те је увредио и да му чиниш добро колико и чиме можеш, како би своју душу избавио од смрти и како се не би лишио смелости у молитви.
27. У душама смирених почива Господ, а у срцу гордих – страсти бешчашћа. Јер, највише моћи против нас њима пружају високоумне помисли. Напротив, блажено смирење у највећој мери из душе заједно са кореном чупа њихов коров. Стога је оно оправдано названо страстоубицом.
28. Нека се твоја душа чисти од злих успомена и нека се просвећује добрим помислима, држећи увек на уму изреку да у време изласка [из тела] сластољубиво срце представља тамницу и ланце, а трудољубиво – отворена врата. Јер, чисте душе, по изласку из тела, прате анђели, руководећи их ка блаженом животу. Напротив, душе које су се упрљале и које се нису очистиле покајањем, авај, преузимају демони.
29. Прекрасна је глава која је украшена драгоценом дијадемом са блиставим индијским камењем и бисером. Међутим, неупоредиво је лепша душа која је богата познањем Бога, која је просвећена светлим сагледавањима и која у себи има Пресветог Духа. Ко може достојно да опише лепоту такве блажене душе!
30. Немој дозволити да се гнев и јарост настане у твојој души. Јер, речено је: Јаростан муж је ружан (Прич.11,25), док у срцу кротких почива мудрост (Прич. 14,33). Уколико страст гнева завлада твојом душом, они који живе у свету ће се показати као бољи од тебе. Ти ћеш, пак, бити покривен срамотом као неискусан монах.
31. У сваком искушењу и у свакој борби нека ти молитва буде непобедиво оружје. На тај начин ћеш победити благодаћу Христовом. Ипак, она треба да буде чиста, како нам заповеда наш премудри учитељ, говорећи: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гњева и двоумљења (1.Тим.2,8). Према томе, онај ко је немаран према молитви, биће предан искушењима и страстима.
32. Написано је да вино весели срце човека (Пс.103,15). Ти си, међутим, обећао да ћеш плакати и ридати. Стога удаљи од себе такво весеље, па ћеш бити обрадован духовним даровима. Уколико се, пак, будеш увесељавао вином, проводићеш живот заједно са срамним помислима и много туговати.
33. Немој мислити да празници постоје ради пијења вина. Напротив, они [су установљени] ради обнове ума и душевне чистоте. Пунећи утробу јелима и пићима, у ствари ћеш прогневити Онога коме је празник посвећен.
34. Нама је заповеђено да стално бдијемо у псалмопојању, молитвама и читању, нарочито у дане празника. Монах који бди, истанчава свој разум ради душекорисних сагледавања, док неумерено спавање огрубљује ум. Међутим, пази да се за време бдења не упушташ у празне повести и лукаве помисли. Јер, боље је да спаваш, неголи да бдиш у испразним разговорима и помислима.
35. Смрт ће обрести и онај ко у своме крилу храни змију и онај ко гаји зле помисли у свом срцу. Један ће умрети од отровног уједа у тело, а други од смртоносног отрова који је примио у душу. Ми без одлагања убијамо род отровнице. Исто тако не би требало да дозволимо злим помислима да се рађају у срцу, како се потом не бисмо горко напатили.
36. Чиста душа оправдано може да се назове изабрани сасуд, и затворени врт (Пес.4,12) и престо осећања (Прич. 12,23). Међутим, душа која је оскрнављена нечистотом јесте препуна смрдљиве прљавштине.
37. Од искусних и делатних стараца сам чуо да се лукаве помисли у души рађају од украшавања у одећи, од преситог трбуха и штетних разговора.
38. Похлепа за имовином не треба да се настани у души подвижника. Јер, монах са многим имањем јесте брод који ??опушта воду, који премећу таласи многих брига и који на крају тоне у дубину жалости. Болест среброљубља рађа многе страсти, због чега је са правом названа кореном свих зала.
39. Нестицање и ћутање су две ризнице сакривене на пољу монашког живота. Иди продај све што имаш и подај сиромасима, те ћеш стећи то поље. Ископавши благо, потруди се да га пажљиво сачуваш како ти га не би уграбили. На тај начин ћеш се обогатити неукрадивим богатством.
40. Пошто си почео да живиш заједно са духовним оцем, и пошто си осетио корист од његове близине, немој допустити да те било ко удаљи од љубави према њему и од живота са њим. Немој га осуђивати ни за што и немој говорити о њему лоше, макар те грдио, па чак и тукао. Затвори уво своје за оне који почну да говоре против њега. Ни у ком случају се немој дружити са оним ко га грди, како се на тебе не би наљутио Господ и како те не би избрисао из књиге живих.
41. Подвиг послушања се заснива, како смо упознати, на одрицању од свега. Онај ко му се посветио треба да се огради са три оружја: са вером, надом и свеуважаваном и Божанственом љубављу. Заштићен њима, он ће успешно моћи да се подвизава добрим подвигом и да стекне венце правде.
42. Немој бити судија поступака свог [духовног] оца, већ испуњавај његове заповести. Јер, демони имају обичај да ти указују на његове недостатке, како би затворили твоје уши за његове поуке. На тај начин ће те или удаљити са [подвига) као слабог и плашљивог борца, или раслабити помишљу неверовања и разлењити за сваки вид врлине.
43. Онај ко не слуша заповести оца преступа најзначајније своје завете. Онај, пак, ко је стекао послушање и одсекао своју вољу ножем смиреноумља испуњава (у мери која зависи од њега) оно што је при многим сведоцима обећао Христу.
44. Пошто смо много разматрали, јасно смо увидели и уверили се да онима који се подвизавају у послушању оцима веома завиде непријатељи нашег живота, тј. демони. Они на њих шкргућу зубима и смишљају најразличитије замке. Шта све не чине, шта све не подмећу како би их одвојили од отачких недара? Они им налазе наизглед оправдане поводе [за непослушање], стварају незадовољство, побуђују мржњу према оцу, његове поуке представљају као замерке, а његове замерке као оштре стреле које се забадају у срце. “Зашто си, кажу, будући слободан, изабрао да будеш роб под влашћу немилосрдног деспота? Докле ћеш да трпиш узе, не видећи светлост слободе”. Потом му подмећу помисли [о вредности] гостопримства, служења болесницима и старања о сиромасима. Најзад, они претерано хвале подвиг безмолвија и потпуног усамљивања, сејући коров сваке друге врсте у срце подвижника благочашћа са [намером] да га измаме из духовног окриља отачког. Уколико га извуку из тихог пристаништа, они га бацају у море које је разјарено душегубном буром. Узевши га под своју власт као заробљеника, они га терају да делује по њиховим лукавим прохтевима.
45. Налазећи се у послушању [духовноме] оцу, никад немој да сметнеш са ума лукавост непријатеља и противника твојих. Немој заборављати ни обавезе, ни обећања која си дао пред Богом. Нека те не победе поруге, нека те не уплаши изобличавање, подсмех и грдња, нека те не савлада мноштво лукавих помисли. Немој се уклањати од очинске строгости, немој презрети благи јарам смирења дрским самодопадањем и осорошћу. Напротив, положивши у срце реч Господњу да ће се спасти онај ко претрпи до краја (Мт. 10,22), са трпљењем хитај у подвиг који ти предстоји, гледајући на Исуса, Начелника u Савршитеља вере (Јев.12,1-2).
46. Стављајући злато у топионицу, златар га чини чистијим. Предајући се подвизима потчињавања и жежен невољама живота по Богу, монах почетник се са трудом и великим трпљењем учи послушању. Спаливши у себи лошу нарав, он се испуњава смирењем и постаје светао и достојан небеских блага, тј. нетрулежног живота и блаженог краја у коме је уклољена свака патња и уздисај и у коме је непрестана радост и весеље.
47. Исправна и дубоко усађена вера рађа страх Божији. Страх Божији нас учи испуњавању заповести. Јер, речено је: “Испуњавање заповести постоји само при присуству страха”. Из испуњавања заповести се и састоји делатна врлина, које је почетак сагледатељне. Плод, пак, њихов јесте бестрашће. Кроз бестрашће се у нама рађа љубав. О љубави, најзад, љубљепи ученик говори: Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1.Јн.4,1б).
48. Монашки живот је заиста прекрасан и добар. Он је заиста прекрасан и добар уколико се проводи у границама и законима које су му поставили његови начелници и предводници, научени Духом Светим. Јер, Христов војник треба да буде без вештастава, те да није заокупљен никаквим светским замислима и делањима, као што говори апостол: Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи (2.Тим.2,4).
49. Монах, дакле, треба да буде без ствари, да је бестрасан, да је далеко од сваке лукаве похоте, да није сладокусац, да се не опија, да није лењ, ни среброљубив, сластољубив, ни славољубив. Онај ко се не удаљи од свега наведенога неће моћи исправно да води анђелски живот. За оне, пак, који поступају сходно наведеним правилима, монашки живот је благи јарам и лако бреме, с обзиром да божанствена нада све чини лаким. Сладак је тај живот, пријатна су његова дела, добро је његов удео: он се неће одузети од душе која га је стекла.
50. Уколико си се одрекао светских брига и примио монашки подвиг, немој да желиш богатство наводно ради давања милостиње. Јер, и та [намера] је прелест ђаволска која води таштини. Она, наиме, наговора ум на бављење многим пословима. Јер, чак да имаш само хлеб и воду, ти можеш да стекнеш награду за гостопримство. Најзад, да ни њих немаш, ти ћеш заслужити награду за гостољубље уколико госта дочекаш у добром расположењу и пружиш му реч утехе. У Јеванђељу је, наиме, Господ посведочио да је сиромашна удовица са своје две лепте умногоме превазишла произвољење и жељу богатих.
51. Речено се односи на оне који живе у безмолвију. Они, пак, који се налазе у послушању код [духовног] оца треба само једно да имају на уму, тј. да ни у чему не одступају од његових заповести. Јер, испуњавајући их како треба, они испуњавају све што се од њих тражи. У супротном, они који одступају од тачног испуњавања свог дуга [као послушника] остају неискусни за било који вид врлине и духовног живота.
52. Ево ти мога савета, христољупче: заволи странствовање, избегавајући бригу о збивањима у својој земљи. Немој се везивати бригама о родитељима и љубављу према рођацима. Бежи од борављења у граду и стрпљиво седи у пустињи, говорећи са пророком: Удаљих се бежећи и настаних се у пустињи (Пс.54,8).
53. Тражи места која су усамљена и удаљена од света. Немој се бојати уколико у њима влада недостатак и одсуство најнеопходнијих ствари. Уколико те непријатељи окруже као пчеле или љуте осе, нападајући те свим могућим помислима, немој се страшити, немој им окретати ухо своје, и немој напуштати поприште борбе. Напротив, све храбро претрпевши, понављај и говори: Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје (Пс.39,2). На тај начин ћеш угледати велика дела Божија, заступништво, старање и свако друго спасоносно промишљање.
54. Пријатељи треба да су ти, христољупче, људи који су корисни и који потпомажу [напредак] твог живота. Јер, Писмо говори да ти пријатељи буду мирни мужеви, духовна браћа, свети оци, за које је Господ рекао: Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,50).
55. Немој желети различита и скупа јела и немој се њима наслађивати. Јер, казано је: Она која се одала насладама, жива је умрла (1-Тим.5,6). Ако је могуће, избегавај да једеш до сита чак и проста јела. Јер, писано је: Немој да те заведе насићивање стомака (Прич.24,15).
56. Ако си изабрао безмолвнички живот, немој себи дозволити да често боравиш ван келије. [Боравак ван келије] је веома штетан с обзиром да одузима благодат, помрачује размишљање и слаби чежњу. Стога је и речено: Обмана похоте мења незлобиво срце (Муд.4,12). Прекини односе са многима како ти ум не би постао многобрижан, нарушавајући поредак безмолвија.
57. Седећи у келији, немој своје дело обављати бесловесно, проводећи време у нераду. Јер, како кажу, онај ко путује без циља узалуд се труди. Напротив, стекни навику доброг делања, сабирај свој ум, пред очима имај увек последњи, тј. смртни час, мисли о таштини света (тј. како је привлачна, премда – нестална и ништавна), помишљај о невољи страшног давања одговора (тј. о љутим тужиоцима који ће представљати наша дела, речи и мисли које су нам нудили и које смо прихватали), размишљај о пакленим мучилиштима (у којима ће бити затворене душе), представи себи велики и страшни дан (тј. дан општег васкрсења, и нашег стајања пред Богом и коначне одлуке нелажног Судије), замисли будуће муке грешника (тј. њихов стид и грижу савести, удаљавање од Бога и гурање у вечни огањ, неуспављивог црва и таму без светлости, где су плач и шкргут зуба) и у мисли призови и сва друга мучилишта, не престајући да стењеш и сузама заливаш своје лице, одећу и место на коме седиш. Ја сам, наиме, видео да су сличним мислима многи стицали обилни плач и на диван начин чистили све силе своје душе.
58. Помишљај, такође, на добра која су припремљена праведницима, на стојање са десне стране Христа, на благословени глас Владике, на наслеђивање Царства небеског, на дар који превазилази сваки ум, на најслађу светлост, радост без краја коју не прекида никаква туга, на небеске обитељи, на живот са анђелима и на све друго што је обећано онима који се боје Господа.
59. Те помисли треба да те хране, да лежу и да устају заједно са тобом. Гледај да их никада не заборављаш. Ма где се налазио, свој ум немој одвајати од сећања на њих. На тај начин ће лукаве помисли бежати од тебе, а божанствене утехе ће испуњавати твоју душу. Душа која није ограђена таквим мислима не може да постигне безмолвије. Јер, извор у коме нема воде узалуд носи своје име.
60. Начин, пак, живота безмолвника треба да је следећи: пост (колико год снаге дозвољавају), бдење, спавање на голој земљи и свако друго злопаћење ради будућег покоја. Јер, како говори Писмо, страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18). Нарочито је неопходна чиста, непрестана и непрекидна молитва: она је чврст бедем, тихо пристаниште, чувар врлина, истребљење страсти, добро настројење душе, очишћење ума, покој уморних, утеха оних који плачу. Молитва је разговор са Богом, сагледавање невидљивог, осведочење у тражено, анђелски живот, напредовање у добру, потврда наде. Ту царицу врлина, подвижниче, потражи и свим се силама постарај да је задржиш код себе: моли се дан и ноћ, било да си тужан, било да си радостан. Моли се са страхом и трепетом, са бодрошћу и трезвоумљем како би Господ примио твоју молитву. Јер, Писмо каже: Очи су Господње на праведнима и уши Његове на молитву њихову (Пс.ЗЗ,1б).
61. Неко од древних је умесно и веома тачно рекао да од демона који нас нападају у борбу најпре ступају они којима су поверене жеље стомакоугађања и који нас наговарају на среброљубље и на таштину. Сви остали, идући позади, преузимају оне које су први ранили.
62. И заиста, на основу посматрања ми смо познали да се не дешава да човек упадне у грех или страст уколико га претходно није ранио један од наведене тројице. Стога је на ове три помисли ђаво наводио и Спаситеља. Међутим, будући изнад њих, Господ је наредио ђаволу да се удаљи, и нама, као благи и човекољубиви Владика, дарујући победу над њим. Он се, наиме, обукао у тело по свему слично нашем, али без греха (Јев.4,15), и показао нам незаблудиви пут безгрешности. Идући њиме, ми у себи обликујемо новог човека, који се обнавља према лику Онога који га је саздао (Кол.З,10).
63. Реч Давидова нас учи да демоне мрзимо савршеном мржњом, с обзиром да су непријатељи нашег спасења. Она је веома прикладна у делу стицања врлина. Ко је, дакле, онај ко савршеном мржњом мрзи непријатеље? Онај ко не греши ни на делу, ни разумом. Све док су њихови омиљени сасуди (тј. узроци страсти) у нама, ми нећемо успети да их замрзимо. Сластољубиво срце у себи не може да држи мржњу према њима.
64. Свадбено рухо је бестрашће словесне душе која се удаљила од уживања, одрекла свих неумесних прохтева, и потпуно се посветила богољубивим мислима и најчистијим сагледавањима. Међутим, чим попусти бешчасним страстима и почне да се њима бави, она се лишава руха целомудрености и облачи у исцепане и прљаве рите. У Јеванђељу је потврђено да је онај коме су везане руке и ноге и који је бачен у таму најкрајњу (Мт.22,13) имао рухо саткано од помисли и дела које је Слово [Господње] сматрало недостојним божанствене и нетрулежне свадбе.
65. Неко од мудрих је тачно рекао да помисао самољубља као неки тиранин (које све мрзи) јесте прва у страшној [унутрашњој] борби. За њом следе три, а за њима пет које плене наш ум.
66. Било би необично да онај ко једе до ситости стекне бестрашће. Уосталом, ја бестрашћем не називам удаљавање од греха на делу (што представља уздржање), него пресецање у корену излажења из разума страсних помисли (што представља чистоту срца).
67. Лакше је очистити душу која није чиста, неголи вратити здравље души која се једном очистила, па се потом поново прекрила ранама (страсти). Они који су се скоро одрекли светског метежа лакше достижу бестрашће (ма у какве иначе грехе упадали). Они, пак, који су већ окусили добру Реч Божију (Јев.6,5) и хитали путем спасења тешко постижу бестрашће уколико поново скрену ка греху. Њих, наиме, [спречавају] рђава навика и зао обичај, као и демон туге који се смешта код зенице ока, непрестано представљајући идоле греха. Међутим, ревносна и трудољубива душа може да обави оно што је тешко у садејству са Божијом благодаћу, која је човекољубиво милостива према нама и која нас стално позива на покајање. Оне који се враћају она штедро и милостиво прима, као што смо научили из јеванђелске приче о блудном сину.
68. Нападе и замке ђаволске нико од нас није у стању да избегне сопственим снагама, већ само са непобедивом силом Христовом. Стога се испразно варају они који се надимају хвалећи се да сопственим подвизима и самовласношћу [тј. снагом своје воље] могу да савладају грех, који се у ствари савлађује само благодаћу Божијом. И светилник Цркве, Јован Златоусти, говори да људска намера није довољна уколико јој не дође помоћ одозго. И обрнуто, неће бити никакве користи од помоћи одозго уколико не буде [личног] напора. Речено се показује на примеру Јуде и Петра. Примивши велику помоћ, један није имао никакве користи с обзиром да није додао и своју вољу и напор. Петар је, међутим, показао ревност, али је пао с обзиром да није осетио помоћ одозго. Према томе, врлина је сплетена из оба [састојка]. Стога вас молим да не баците све на Бога и да се препустите спавању, нити да ревнујући помислите да ћете све учинити сопственим трудом.
69. Бог неће да смо безделатни услед чега не обавља све сам. Са друге стране, Он не жели да се надимамо, услед чега није све препустио нама. Уклањајући са обе стране оно што је штетно, Он је оставио само корисно. Добро нас учи псалмопојац, говорећи: Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају (Пс.126,1). Није, наиме, могуће да човек наступа на аспиду и отровну змију и гази лава и змаја (Пс.90,12) уколико се најпре по својим силама не очисти и добије снагу од Онога ко је рекао апостолима: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк.10,19). Стога нам је и наложено да у молитви Владици говоримо: Не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (Мт.6,13). Уколико се силом и помоћу Христовом не избавимо од огњених стрела нечастивог и не удостојимо бестрашћа, ми се узалуд трудимо мислећи да ћемо нешто постићи сопственом снагом или старањем. Према томе, онај ко жели да се одржи против лукавства ђаволског, да га учини безуспешним и да постане причесник славе Божије треба даноноћно са сузама, уздисајима, незаситом жељом и врелом душом да тражи Божију помоћ и Божанско заступништво. Онај ко жели да их стекне треба да своју душу очисти од сваког светског сладострашћа и од свих страсти и похота. О таквим душама је говорио Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2 Кор.6,16). И Господ је говорио ученицима: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23).
70. Један од древних [стараца] је изрекао веома оштроумно и појмљиво слово о помислима: “Провери помисли на прагу срца, [тј. утврди] да ли су наше, или непријатељске. Наше и добре уведи у унутрашње одаје душе и чувај их као у неком безбедном скровишту. Противничке, пак, казни бичем словесног разума и одмах избаци, не дајући им да се скрасе чак ни у близини твоје душе. Најбоље је да их сасвим посечеш мачем молитве и божанственим поучавањем, како би истребљењем разбојника страх захватио и њиховог поглавара”. Онај ко пажљиво испитује помисли јесте истински љубитељ [испуњавања] заповести.
71. Онај ко се труди да пресече [помисли] које га нападају и смућују, нека наоружа мноштво сабораца за борбу. Саборци заправо јесу душевно смирење, телесни труд и свако друго подвижничко злопаћење, нарочито молитве из скрушеног срца са много суза, као што пева Давид: Види смирење моје и труд мој, и опрости све грехе моје (Пс.24,18), и: Сузе моје немој прећутати (Пс.38,13), и: Бише ми сузе моје хљеб мој дан и ноћ (Пс.41,4), и најзад: Пиће своје са плачем мешах (Пс.101,10).
72. Супарник нашег живота, тј. ђаво разним помислима покушава да у нашим очима умањи наше грехе, често их покривајући заборавом. И уколико се опустимо у напорима, ми више нећемо мислити на оплакивање својих падова. Ми, међутим, браћо, немојмо дозволити да заборавимо своје падове, чак ако нам изгледа да нам је већ опроштено због нашег покајања. Напротив, увек мислимо на своје грехе и немојмо престајати да их оплакујемо. На тај начин ћемо, стекавши смирење као доброг сажитеља, избећи мреже таштине и гордости.
73. Нико нека не мисли да сопственом снагом подноси напоре и успева у врлини. Јер, узрочник сваког нашег добра јесте Бог, као што је узрочник свег зла – ђаво, који заводи наше душе. Стога, уколико учиниш нешто добро, заблагодари његовом Узрочнику. Уколико те, пак, сустигне неко зло, доведи га у везу са његовим поглаваром.
74. Онај ко је са познањем спојио делање јесте земљоделац достојан похвале, с обзиром да душевну њиву напаја са два најчистија извора. Познање, наиме, окриљује умну суштину сагледавањем најбољег, а делање умртвљује удове који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту (Кол.3,5). Пошто се они умртве, ничу прекрасни цветови врлине, и доносе обилне плодове Духа, тј. љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). Пошто је разапео тело са страстима и похотама, и целомудрени подвижник ће заједно са богоносним проповедником моћи да каже: А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (Гал.2,20).
75. Још нешто, христољупче, не треба да заборављаш. Страст која је у теби нашла место и укоренила се путем навике, у исту обитељ доводи и остале страсти. Страсти су супарнице међу собом, као уосталом и њихови узрочници, тј. демони. Међутим, када се ради о нашој пропасти, оне су сложне.
76. Онај ко чини да цвет тела увене подвизима и ко одсеца сваки његов прохтев заправо носи ране Христове на умртвљеном телу своме (Гал.б,П).
77. Крај подвижничких напора јесте покој бестрашћа, док је завршетак различитих сладости – страст бешчашћа.
78. Немој да помишљаш да дуготрајност твог монашког живота нешто значи и немој да се заробиш самопохвалом због трпљења у пустињи и суровости подвига, већ на уму држи реч Владике да си непотребни слуга и да још ниси испунио заповест. Заиста, све док се налазимо у овом животу ми нисмо избављени из прогонства. Напротив, ми још увек седимо на рекама вавилонским, још се мучимо у прављењу египатских цигли и још нисмо угледали обећану земљу, с обзиром да са себе нисмо скинули старог човека који пропада у варљивим жељама. Ми, наиме, још не носимо слику небеског, него – слику земљаног. Према томе, нема разлога да се хвалимо. Боље би било да плачемо и молимо се Ономе који може да нас спасе од окајаног ропства горком фараону, да нас ослободи од његове страшне тираније и уведе у благу обећану земљу, где ћемо на крају стећи покој у светилишту Божијем и где ћемо бити удостојени да станемо са десне стране величанствености Вишњега. Ми се добара која превазилазе сваки ум можемо удостојити једино по бескрајној милости Божијој, а не због неких наших наводних праведних дела. Стога немојмо престати да дан и ноћ проливамо сузе, подражавајући онога ко је рекао: Уморих се у уздисању моме, сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим постељу своју обливам (Пс.6,7). Јер, који су сејали са сузама, пожњеће у радости (Пс.125,5).
79. Далеко отерај од себе духа причљивости с обзиром да се у њему крију свезлобне страсти. Од њега долази лаж, дрскост, исмејавање, шаљивост, срамни говор, булажњење. Уопште, речено је: Причљивост не може избећи греха (Прич.10,19). Муж ћутљиви је, међутим, престо чула (Прич.12,23). Најзад, и Господ је рекао да ћемо дати одговор за сваку празну реч (Мт.12,36).
80. Заповеђено нам је да онима који нас злослове, или грде, или на неки други начин нападају не одговарамо на исти начин него, напротив, да о њима добро говоримо и да их благосиљамо. Јер, када смо у миру са људима, ми ратујемо против демона. Напротив, када имамо злопамћење према братији и када их нападамо, ми смо у миру са демонима. Међутим, нама је речено да њих треба да мрзимо савршеном мржњом и да се непомирљиво боримо против н.их.
81. Избегавај да саплићеш ближњега лукавим говором како сам не би био саплетен свелукавим. Почуј, наиме, пророка који вапије: Човека крвника и лукавог гнуша се Господ (Пс.5,7), и још: Уништиће Господ сва уста лукава и језик велеречиви (Пс.11,4). Осим тога, избегавај да осуђујеш брата када падне, како се не би удаљио од доброте и љубави. Јер, онај ко нема доброте и љубави према брату није познао Бога. Бог је љубав, како узвикује Јован, син громова и љубљени Христов ученик (1.Јн.4,8). Кад је Христос и Спаситељ свих душу своју положио за нас, и ми смо дужни да полажемо душе за браћу (1.Јн.З,16).
82. Љубав се оправдано назива мајком врлина, главом закона и пророка. Прионимо на сваки напор да бисмо достигли преподобну љубав којом ћемо отргнути тиранију страсти, узнети се на небеса, ношени на крилима врлине, и угледати Бога по мери људске природе.
83. Бог је љубав. Стога онај ко је стекао љубав у себи има Бога. Уколико је, пак, немамо, све нам је бескорисно. У том случају не можемо да кажемо да волимо Бога. Јер, свети Јован говори: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1Јн.4, 20), и опет; Бога нико никада није видео: ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама (1.Јн.4,12). Очигледно је да је љубав ствар која садржи сва добра (па и највеће) која се помињу у Светом Писму. Свака врста врлине која зближава и спаја човека са Богом зависи од љубави и од ње произилази, будући на неисказив начин њоме обухватана и чувана.
84. Примајући братију која нам долази у посету, ми не треба да сматрамо да нас ометају или да прекидају наше безмолвије, како не бисмо нарушили захтев љубави. Осим тога, указујући им гостопримство ми не треба да сматрамо да им чинимо услугу, већ пре треба да сматрамо да се нама чини услуга. [Гледајући на гостопримство] као на обавезу, ми треба да их угошћавајмо са молбом и радосним лицем, по примеру патријарха Авраама. И Богослов нас учи, говорећи: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином. И по томе знамо да смо од истине (1.Јн.3,18-19).
85. Имајући гостопримство као своје стално делање, патријарх је седео пред својим шатором и позивао пролазнике. Он је трпезу нудио свима, и нечастивима и варварима, уопште не правећи разлику. Стога се и удостојио дивног гостољубља, тј. да угости анђеле и Владику свих. И ми треба да се са свом усрдношћу и спремношћу побринемо за гостопримство како бисмо примили анђеле, па и самога Бога. Јер, Господ каже: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40). Свима треба чинити добро, нарочито онима који не могу да нам узврате (Лк. 14,14).
86. Онај кога срце не прекорева у нарушавању заповести Божијих, или у немару, или у саглашавању са противном мишљу, јесте чист срцем и достојан да чује: Блажени чисти срцем, јер ћe Бога видети (Мт.5,8).
87. Постарајмо се да васпитамо чула, нарочито вид, слух и језик, тј. да ништа не гледамо, не слушамо, нити говоримо са страшћу, већ све ради [душевне] користи. Јер, ти органи се најлакше клизају на грех уколико нису словесно васпитани. И обрнуто, они су најспремнији за дело спасења уколико су словесно управљани, усмеравани и вођени. Јер, уколико они постану неуредни, чуло мириса се опушта, чуло пипања се пружа са дрскошћу и наваљује небројено мноштво страсти. Уколико су, напротив, словесно усмеравани, у свему влада велики мир и непомућена тишина.
88. Чак и када се затвори у посуду, драгоцено миро својим миомирисом испуњава ваздух дома, пружајући уживање не само онима који стоје близу, него и онима који су удаљени. И миомирис врлинске и богољубиве душе се распростире из свих чула тела, показујући онима који гледају унутрашњу врлину. Онај ко види да језик не изговара ништа неумесно и непристојно, већ само добро и корисно слушаоцима, да су очи скромне, да слух не прима никакве непристојне мелодије ни речи, да ноге ступају приличио, да се лице не криви од смеха, већ је пре спремно за сузе и плач, свакако ће препознати обилан миомирис врлине који је смештен унутра. Стога и Спаситељ говори: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт.5,16).
89. Пут који је у Јеванђељу назвао тесним, Христос и Бог наш касније је именовао благим јармом и лаким бременом (Мт.7, 14; 11,30). Како, дакле, могу да се споје ствари које изгледају противречне? Наиме, по својој природи пут је суров и узлазан, док је по произвољењу оних који га спроводе и по доброј нади – жељен и вољен. За врлинољубиве душе он пре пружа уживање, неголи скорб. Стога можеш да видиш да они који су изабрали тесни и скорбни пут иду са већом одлучношћу, неголи они који иду по широком. Чуј и блаженог Луку који каже да су апостоли, пошто су их избили, из синедриона отишли са радошћу (Дап.5,40-41), насупрот природи бичева. Они, наиме, не причињавају уживање и радост, него патњу и бол. Бичеви ради Христа су, међутим, изазивали уживање. Неће бити чудно ако ради Њега и друго злопаћење и потчињавање тела изазове исти [учинак].
90. Мучени у ропству страсти, ми смо често у недоумици због узрока нашег страдања. Треба, наиме, да знамо да нам се ропство дешава због удаљавања од сагледавања Бога. Душу онога ко свој ум нерасејано прилепи уз Владику и Бога нашег, верни Спаситељ свих ће избавити из сваког страсног ропства, као што говори пророк: Провиђах Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем (Пс.15,8). Шта је, међутим, слађе и безбедније од [околности] да се Господ увек налази са наше десне стране, штитећи нас, ограђујући нас и не дозвољавајући да посрнемо? Од нас, уосталом, зависи да ли ћемо речено постићи.
91. Добро су и непорециво оци рекли да човек не може наћи покоја уколико дубоко у себи не стекне мисао да у свету постоји само Бог и он, уколико ум његов не престане да се прелашћује било чиме, и уколико не чезне само за Њим, само уз Њега се прилепљујући. Такав ће заиста наћи покој и ослобођење од тираније страсти. Прилепи се душа моја уз тебе, каже псалмопојац, а мене прихвати десница твоја (Пс.62,9).
92. Самољубље, сластољубље и славољубље из душе изгоне сећање на Бога. Када престане сећање на Бога самољубље рађа незамислива велика зла, те у нас улази метеж страсти.
93. Онај ко из себе искорени самољубље лако ће, уз садејство Господње, победити и остале страсти. Јер, из самољубља се рађа гнев, туга, злопамћење, сластољубље и дрскост. Онај ко је савладан самољубљем, неизбежно ће подлећи и осталим страстима. А самољубљем називамо страсно расположење и љубав према телу и испуњавање телесних прохтева.
94. [Човек] жели непрестано и непрекидно да буде са оним што воли и одвраћа се од свега што га спречава да буде у додиру са њим. Очигледно је да и онај ко воли Бога чезне да стално буде са Њим и са Њим разговара. То се постиже чистом молитвом. 0 њој треба да побринемо свом снагом с обзиром да нас она по природи зближава са нашим Владиком. Такав је био онај који је изрекао: Боже, Боже мој, ? теби јутрењујем. Ожедне тебе душа моја (Пс.62,2). Заиста, Богу је поранио онај ко је удаљио свој ум од свега злог, будући неизлечиво рањен Божанственом љубављу.
95. Научили смо да се од уздржања и смирења рађа бестрашће, а од вере – познање. Њима душа узраста у расуђивању и љубави. Они, пак, који су у своја недра уселили Божанствену љубав, на крилима чисте молитве непрестано се успињу ка самом њеном врху, све док не достигну познање Сина Божијега и док не узрасту у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4, 13).
96. Делатном врлином се побеђује похота и обуздава гнев, а познањем и сагледавањем ум добија крила. Узневши се над свим вештаственим, он се одваја ка Богу и достиже истинско блаженство.
97. Први наш подвиг се састоји у смањивању страсти и њиховом савлађивању по мери сила. Други подвиг је стицање врлина како своју душу не бисмо оставили празном и без делања. Трећи подвиг духовног пута је трезвоумно чување плодова наших врлина и напора, будући да нам је заповеђено не само да трудољубиво деламо, него и да будно негујемо (уп. Пост.2,15).
98. Господ говори: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене (Лк.12,35). Добро опасивање бедара, уз чију помоћ постајемо спремни и покретни за рад, представља уздржање и смирење срца. Под уздржањем ја подразумевам удаљавање од свих страсти. Духовна светиљка је, међутим, чиста молитва и савршена љубав. Они који су се припремили на описани начин, заиста личе на људе који чекају свога Господара. Када Он дође и закуца на врата, они ће одмах отворити. Дошавши заједно са Оцем и Светим Духом, Он ће се населити у њима. Благо слугама оним које господар дошавши нађе будне (Лк.12,36-37).
99. Монах треба свим срцем и свим разумом као син да воли Бога. С друге стране, он као слуга пред Њим треба да осећа страхопоштовање и да му се потчињава, са трепетом испуњавајући Његове заповести. Он треба да гори духом, да буде обучен у свеоружје Светога Духа, да извршује све што му је заповеђено како би постигао сладост вечног живота, да је трезвоуман и да чува своје срце од злих помисли, да има добре мисли и да се држи божанственог поучавања, да свакодневно суди своје помисли и дела, допуњавајући оно што недостаје. Он ради својих успеха не треба да се узноси, него да се сматра непотребним слугом, који је изоставио много тога што је требало да уради. Он за све треба да благодари Светога Бога и да му приписује успехе свога живота. Он ништа не треба да чини из таштине или човекоугађања, већ да све твори тајно, очекујући похвалу само од Бога. Пре свега и изнад свега, он треба да душу огради Православном вером у све догмате Саборне Цркве, које су нам предали богопроповедници, апостоли и свети оци. Јер, оне који живе на наведени начин очекује велика награда, непролазан живот и неразрушиво станиште код Оца и Сина и Светога Духа, Јединосушног и Триипостасног Бога.
100. Главно у свему што си чуо јесте: Бој се Бога и заповести Његове држи. У томе се састоји цео човек, говори проповедник (Прол.12,13). “Укратко и сажето,каже он,указујем ти на пут спасења: Бој се Бога и заповести Његове држи”. [Он не говори] о почетном страху од мука, него о савршеном, који усавршава [човека] и који смо дужни по љубави према Ономе који га је заповедио. Јер, уколико ми грех не чинимо само стога што се плашимо мука, јасно је да бисмо, имајући грехољубиво произвољење, грешили кад не би постојала казна. Уколико се, међутим, од зла не уздржавамо из страха од казне, него због одвратности према греху, ми већ вршимо врлине из љубави према своме Владици, бојећи се да не скренемо. Плашећи се да не пропустимо неку од заповести, ми имамо чист страх, који бива ради самог добра. Он душе чини чедним, будући да је равносилан са савршеном љубављу. Онај ко га има и ко поштује заповести јесте целовит, тј. савршен човек, коме ништа не недостаје. Знајући, дакле, речено, бојмо се Бога и заповести Његове испуњавајмо како бисмо били савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак.1,4), имајући смирено размишљање и скрушено срце и непрестано узносећи Господу молитву божанственог Арсенија Великог: “Боже мој, немој ме оставити. Ништа добро нисам учинио пред тобом. Ипак, дај ми да по самилости твојој поставим добар почетак”. Јер, све наше спасење зависи од штедрости и човекољубља Бога. Њему слава и сила и поклоњење. [Амин].