NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK

III

SAGLEDATELJNA I DELATNA POGLAVLJA,
IZABRANA IZ SEDAM STOTINA POGLAVLJA
GRČKOG DOBROTOLJUBLJA
 
1. Jedan je Bog beznačalni, nepostižni, koji u potpunosti ima silu bića, koji savršeno isključuje svaku misao o kada i kako, s obzirom da je za sve nedostupan i da ga nikakva tvorevina ne može poznati u Njegovoj prirodi.
2. Sve postojeće se naziva mislivim, poznatljivim: za njegovo poznanje postoje dokazna načela. Bog se, međutim, imenuje nemislivim. Ipak, na osnovu poznatljivog i mislivog se veruje da On jeste.
3. Poznanja stvorenih stvari kao svoj dokaz imaju svoje sopstvene osnove (koje se stiču prirodnim putem). Njima se ona prirodno i određuju. O Bogu se, međutim, uz pomoć osnova koje se nalaze u tim stvarima, samo veruje da jeste. On blagočastivim daje ispovedanje i veru (tvrđu od svakog dokaza) da sam jeste. Vera je istinsko poznanje koje ima nedokaziva načela, budući uverenje o stvarima koje prevazilaze um i slovo.
4. Bog je načelo, sredina i kraj svega što postoji: počelo kao Tvorac, sredina kao Promislitelj, kraj kao Završitelj. Jer, kao što govori Pismo, od Njega i kroz Njega i radi Njega je sve (Rim.11,36).
5. Najdostojnija poštovanja jeste duša koja je po prirodi razumna. Kao blag, Bog svaku dušu sazdaje po svom obrazu, privodeći je u biće kao samopokretnu (slobodnu). Stoga svaka [duša] po svom proizvoljenju ili izabira čast, ili svojim delima samovlasno sakuplja beščašće.
6. Bog je, kao što je napisano, Sunce pravde (Mal.4,2), koje sve podjednako obasjava zracima svoje blagosti. Po svome nastrojenju, duša obično biva ili vosak (kao bogogubiva) ili blato (kao veštastvoljubiva). Blato se po svojoj prirodi suši od sunca, dok vosak od njega po prirodi smekšava. Tako i svaka veštastvoljubiva i svetoljubiva duša, koja po svom nastrojenju ne prima i odbacuje urazumljujuće napomene Božije, ogrubljuje kao blato, te sama sebe, slično faraonu, baca u pogibao. Naprotiv, svaka bogoljubiva duša se pri tome smekšava, kao vosak primajući pečat likova Božanstvenih stvari, u duhu postajući stanište Boga.
7. Onaj ko je svoj um obasjao Božanstvenim razumevanjem, ko je svoje reči Božanstvenim pesmama priučio da neprestano poštuju Tvorca i ko je čula osvetio neporočnim gledanjem na sve – na prirodno dobro bića po obrazu dodaje blagobiće po podobiju proizvoljnim dobrim nastrojenjem.
8. Svoju dušu čuva neoskrnavljenom onaj ko svoj um prinuđava da misli jedino na Boga i Njegova savršenstva, ko reč postavlja kao njihovog pravilnog tumača i razjasnitelja, a čula vaspitava da blagočastivo gledaju na vidljivi svet i na sve što je u njemu, te da duši saopštavaju veličinu razuma koji je u njemu sakriven.
9. Oslobodivši nas od gorkog ropstva tiranima – demonima, Bog nam je darovao čovekoljubivo breme bogopoštovanja, tj. smirenje kojim se ukroćuje sva sila đavolska. Oni koji prime njegovo breme mogu da dođu do svakog dobra i da ga sačuvaju neukradivim.
10. Onaj ko veruje boji se Boga. Onaj ko se boji Boga prihvata smirenje. Onaj ko se smirava postaje krotak, primajući nastrojenje koje je nedostupno za neprirodne pokrete gneva i pohote. Krotki čuva zapovesti. Onaj ko ih čuva – čisti se. Onaj ko se očistio – ozaruje se. Onaj ko se ozario leže sa Ženikom Slovom u skrivnici tajni.
11. Zemljodelac koji obilazi polje i gleda koje drveće je pogodno za presađivanje ponekad nailazi na blago. I svaki smireni i nepatvoreni podvižnik, koji ima ravnomerno duševno nastrojenje, tuđe korovu zemaljskih strasti, slično najblaženijem Jakovu na očevo pitanje o načinu brzog uspeha (Kad brže nađe, sine) može da odgovori: Gospod Bog tvoj dade, te izađe pred mene (Post.27,20). Bog nam [ponekad] i bez našeg truda daje mudra sagledavanja svoje mudrosti, usled čega mi pomišljamo da smo obreli duhovno blago. Iskusni i opitni podvižnik jeste duhovni zemljodelac koji divlje drvo koje je ugledao čulima među vidljivim stvarima presađuje na duhovno polje i pronalazi blago, tj. blagodatno viđenje projavljivanja Božije mudrosti u stvorenim stvarima.
12. Onaj ko ište poznanje radi pokazivanja i ko ga ne dostiže neka ne zavidi bližnjemu i neka se ne satire tugom. Bolje je da on prođe pripremni trud za poznanje, tj. trud delatne vrline. Trudoljubivo ispunjavajući najpre telom [vrlinu], on će dušu pripremiti za primanje poznanja.
13. Oni koji se pravo sa blagočastivom namerom staraju da poznaju stvari, izbegavajući svako pokazivanje pred drugima, susreću presvetla sagledavanja. Oni će naći ukazanje za najvernije samopoznanje. Takvima govori zakon: Ušavši u zemlju obećanu, nasledite velike i dobre gradove koje niste gradili, domove pune svakih dobara, koje niste zidali, iskopane izvore, koje niste kopali, vinograde i masline, koje niste sadili (Pon.6,10-11). Jer, onaj ko živi za Boga a ne za sebe, postaje ispunjen Božanstvenim darovima koji nisu uvek primetni zbog pretećeg napada strasti.
14. Licemer je spokojan i ćuti sve dok misli da ga nisu odgonetnuli, budući zadovoljan slavom koju stiče od pravednog izgleda. Ako ga otkriju, on izriče uvredljive reči. misleći da vređanjem drugih sakrije svoju sramotu. Upoređujući ga sa porod aspidinim, reč Pisma mu kao lukavom naređuje da rodi rod dostojan pokajanja, saglasno sa onim što izgleda, preobrazivši i skriveno nastrojenje srca.
15. Onaj ko se sa ciljem da povredi bližnjega pretvara da je prijatelj jeste vuk koji ovčijom kožom pokriva svoj zločin. Susrevši prostosrdačnu narav, ili nešto što je hrišćanski jednostavno rečeno i učinjeno, on ih hvata i proždire. Potom koristi bezbrojne uvrede protiv onih čije reči i naravi napada, [nabeđujući ih] da uhode slobodu njegovu, koju ima u Hristu Isusu (Gal.2,4).
16. Onaj se sa zlim ciljem pretvara da je ćutljiv priprema zamku svom bližnjem. Ukoliko, pak, ne uspe, on odlazi, te svojoj strasti dodaje trzanje srca. Onaj, međutim, ko ćuti radi koristi umnožava druželjubivost, te odlazi sa radošću s obzirom da je dobio prosvećenje koje razgoni tamu.
17. Onaj ko na sabranju bratije namerno prekida slušanje besede ne krije da je bolestan od slavoljublja. Ulovljen njime, on iznosi mnoge vezane i nevezane reči o predmetu besede, želeći da pokvari njen tok.
18. Mudar [čovek] i poučavajući i učeći želi da se uči i da uči jedino korisno. Navodni, pak, mudrac i kada pita i kada ga pitaju iznosi jedino ono što hrani znatiželju.
19. Onaj ko je pričesnik dobara blagodati po Božijem blagovoljenju, i drugima treba da ih predaje, po reči Gospodnjoj: Na dar ste dobili, na dar i dajite (Mt.10,8). Onaj ko u zemlju sakriva dar kleveće Darodavca kao tvrdog (Mt.25,24), te napušta vrlinu radi poštede tela. Onaj, pak, ko neprijateljima prodaje istinu biva osuđen. Kao slavoljubivi ne podnevši beščašće, on prihvata davljenje.
20. Oni koji se još boje borbe protiv strasti i straše napada nevidljivih neprijatelja treba da ćute, tj. u borbi za vrlinu ne treba da upotrebljavaju protivrečenje, već da se obraćaju molitvi, predavši Bogu staranje o sebi i svoju zaštitu. Njima se u knjizi Izlaska govori: Gospod će se boriti za vas, a vi ućutite (Izl.14,14). Oni, pak, koji po porazu neprijatelja koji ih gone zatraže da, sa osećanjem blagodarnosti, shvate koju vrstu vrline da započnu, treba samo da otkrivenim srdačnim uhom paze na reči Gospodnje, kao što je i Izrailju bilo naređeno: Počuj, Izrailju (Pon.6,4). Onome, najzad, ko nakon očišćenja srca nezadrživo poželi Božanstveno poznanje priliči pobožna smelost zbog koje će mu biti rečeno: Zašto vičeš ka meni (Izl.14,15). Prema tome, onome kome je radi straha naloženo ćutanje priliči pribegavanje ka Bogu. Onome kome se naređuje da sluša priliči spremnost za slušanje i ispunjavanje Gospodnjih zapovesti. Onaj, pak, ko je dostigao duhovno razumevanje, treba u molitvi neprestano da vapije, ištući izbavljenje od zla i izjavljujući blagodarnost zbog dobijenih dobara.
21. Duša se nikada ne može pružiti ka poznanju Boga ukoliko je se sam, po blagom snishođenju, ne kosne i ne uzvede k sebi. Ni um ljudski nikada ne bi mogao poteći gore i primiti neko Božanstveno ozarenje kad ga sam Bog ne bi oduševljavao (po meri njegovih mogućnosti) i prosvećivao Božanstvenim obasjanjima.
22. Onaj ko veruje, po Jevanđelju, pomera goru (Mt.17,19) greha životom delatnog dobra, čupajući iz sebe ranije pristrašće prema čulnim stvarima, koje su nepostojane i promenjive. Onaj, pak, ko je uzmogao da postane učenik, komadima hleba duhovnog poznanja koje je irimio iz ruku Slova nasićuje hiljade, delima pokazujući umnožavajuću silu Slova (Mt.15,32). Najzad, onaj ko je uzmogao da bude apostol isceljuje od svake bolesti i svake nemoći i izgoni nečiste duhove (Mt.10,1). Izgonjenje duhova [označava] proganjanje dejstva strasti, isceljivanje od bolesti – uzvođenje uz pomoć nade ka blagočastivom nastrojenju onih koji su ga se lišili, lečenje od nemoći – buđenje i ukrepljivanje raslabljenih od lenjosti rečju o sudu. Onaj, opet, ko je dobio vlast da staje na zmije i skorpije (Pk. 10,19) iskorenjuje početak i kraj greha.
23. Apostol i učenik je uvek i verujući. Učenik, opet nije uvek apostol, premda i jeste verujući. Verujući, pak, nije ujedno i učenik i apostol. Uostalom, životom i sagledavanjem i on može da dođe do čina i dostojanstva (učenika), a [učenik] do čina i dostojanstva (apostola).
24. [Bića] koja nastaju u vremenu rastu do pune mere, a zatim se zaustavljaju, s obzirom da se prekida njihov prirodni rast. Međutim, ono što Božija blagodat stvara po poretku vrlinskog života ne prestaje da uzrasta ni kad dostigne savršenstvo. Jer, kraj jednoga, postaje početak drugoga. Onaj ko je delatnom vrlinom presekao truležne strasti koje žive u njemu ujedno započinje druga Božanstvena preobraženja iz slave u slavu (2.Kor.3.18). Uostalom, Bog koji u njemu dela ne prestaje da tvori dobro. Svojstvo svetlosti je da svetli, a svojstvo Boga je da čini dobro. Po zakonu, koji odgovara stanju privremenih stvari, koje se rađaju i umiru, poštuje se subota kao presecanje delanja. Po Jevanđelju, međutim, koje odgovara stanju duhovnih i mislenih stvari, subota se praznuje činjenjem dobrih dela. Poneki na to negoduju, s obzirom da ne razumeju da je subota radi čoveka, a ne čovek radi subote i da je Sin Čovečiji Gospodar i subote (Mk.2,27-28).
25. Da bi duša okusila duhovnu radost nije dovoljno samo da pobedi strasti. Ona treba da stekne i vrline kroz ispunjavanje zapovesti. Ne radujte, govori Gospod, što vam se duhovi, tj. dejstva strasti pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima, tj. što ste po blagodati usinovljenja radi vrlina upisani u mesto bestrašća.
26. Sve dok se umom do [stepena] čistote ne izdvojimo od svoje prirode i svega što je nakon Boga mi ne možemo da smatramo da smo stekli nepromenjivu naviku u vrlini. Tek kad se u nama ljubavlju ustanovi takvo nastrojenje mi ćemo poznati silu Božanstvenog obećanja. Jer, savršena nepodvižnost dostojnih zasniva se, kao što treba verovati, na ljubavnom ukorenjenju sile uma. Onaj ko nije izašao iz sebe i svega što se može misliti i ko se nije utvrdio u ćutanju koje prevazilazi svako mišljenje (u prekidu svih umnih pokreta) nikako ne može biti slobodan od izmenjivosti.
27. Pošto je postavio šator svoj izvan naselja, tj. pošto je svoje srce i svoj um čvrsto ustanovio izvan svega vidljivog, veliki Mojsije počinje da se poklanja Bogu. Pošto je stupio u primrak, tj. u bezvidno i bespredmetno mesto viđenja, on prebiva u vršenju najsveštenijih tajinstava (Izl.33,20-21).
28. U Svetom Pismu može da se razlikuje telo i duh, kao da je neki duhovni čovek. Ne bi grešio pred istinom onaj ko bi rekao da je bukva Pisma njegovo telo, a njegov smisao – duh ili duša. Jasno je da je mudar onaj ko ostavlja telo, kao nešto truležno, i sav se prilepljuje duhu, kao nečem netruležnom.
29. Onaj ko zakon ispunjava životom i vladanjem uzdržava se od strasnih dela, prinoseći Bogu na žrtvu dejstvo beslovesnih strasti. To je njemu po njegovoj duhovnoj detinjatosti dovoljno za spasenje.
30. Onaj koga proročka reč vaspitava da odbaci strasna dela prilaže i izbegavanje saosećanja i slaganja sa njima (što se inače odvija u duši) kako, pokazujući se uzdržljivim od greha lošijim delom, tj. telom, ne bi skriveno grešio sa neuzdržljivošću boljim delom, tj. dušom.
31. Onaj ko je iskreno prihvatio jevanđelski život, odsecajući u sebi početak i kraj greha, svaku vrlinu vrši i delom i umom, prinoseći Bogu žrtvu hvale i ispovedanja zbog izbavljenja od stvarnih napada strasti. On je slobodan od mislene borbe sa njima. Nenasita sladost njegovu dušu hrani nadom budućih dobara.
32. Osećanje čulnih utisaka prati delatelja koji se trudi nad vršenjem vrlina. Naprotiv, neosetljivost ili nekolebanje čulnim utiscima svojstveno je sagledatelju, koji je svoj um usredsredio u Bogu, otržući ga od tela i sveta. Jedan se delatnim trudom na dobrom putu podvizava da dušu odvoji od prirodnih veza saosećanja telu, zbog čega često oseća umor i slabljenje svog dobrog nastrojenja. Drugi zanose tog saosećanja istrže upražnjavanjem i prebivanjem u sagledavanju. On više ničim ne može da bude zarobljen i zadržan, postavši čist od onog čime su ga obično ranjavali i zadržavali oni koji su želeli da njime ovladaju.
33. Plod neposlušanja jeste greh, a plod poslušanja jeste vrlina. Za neposlušanjem sledi prestupanje zapovesti i prekid saveza sa Onim ko je dao zapovesti. Za poslušanjem, pak, sledi ispunjenje zapovesti i prisnije sjedinjenje sa Onim ko ih je zapovedio. Onaj ko kroz poslušanje izvršava zapovest ujedno ispunjuje i pravdu, čuvajući nerazrušivim i jedinstvo ljubavi sa Onim ko ih je zapovedio. Onaj, pak, ko kroz neposlušanje prestupa zapovest, čini greh i sebe odvaja od jedinstva ljubavi sa Onim ko ih je zapovedio.
34. Onaj ko posle raskidanja saveza zbog prestupa opet ide ka sjedinjenju najpre se udaljava od strasti, zatim od strasnih pomisli, potom od prirode i svega prirodnog (tj. od veštastvenog sveta), zatim od mislenih stvari i znanja o njima (tj. od duhovnog sveta). Prešavši, najzad, raznovrsnost planova promisla (tj. toka dešavanja), on se na nepoznat način približava samoj Jedinici, u kojoj jedinoj vidi svoju postojanost, te se raduje radošću neiskazanom (1.Pt.1,8), kao onaj ko je obreo mir Božiji, koji prevazilazi svaki um (Fil.4,7). On onoga ko ga se udostoji neprestano čuva od pada.
35. Strah od geene one koji se uvode na ovaj put (tj. početnike) navodi da izbegavaju greh. Želja za dobijanjem dobara dodaje usrđe onima koji napreduju u vršenju vrlina. Tajna, pak, ljubavi uzdiže um iznad svega tvarnog, čineći ga slepim za sve što je nakon Boga. Jer, samo one koji su slepi za sve što je nakon Boga, Gospod umudruje, pokazujući im ono Božanstveno (Ps.145,8).
36. Svako zdanje dobara zidajući na Gospodu, kao na nekoj osnovi vere, polažimo zlato, srebro i drago kamenje, tj. čisto i nepomešano bogoslovlje, svetao i slavni život, božanstvene pomisli, biserolika sagledavanja, a ne drva, seno i slamu (1.Kor. 3,12), tj. idolosluženje ili pristrašće prema čulnome, nerazumni život, strasne pomisli koje su lišene zrelog klasja (tj. mudrih razumevanja).
37. Onaj ko se posvetio poznanju treba da utvrdi stope svoje duše pred Gospodom, kao što je Bog rekao Mojsiju: Ti ovde stani sa mnom (Izl.34,2). Treba, međutim, znati da i među onima koji stoje pred Gospodom postoji razlika. [To će primetiti] mudroljubac koji ne čita tek usput [reči]: Ima neki među ovima što stoje ovde koji neće okusiti smrti dok ne vide Carstvo Božije da je došlo u sili (Mk.9,1). Jer, Gospod se onima koji stoje pred Njim ne javlja uvek u slavi: onima koji se tek uvode na put ka Njemu (početnicima) On dolazi u vidu sluge, a onima koji su moćni da idu za Njim na ushođenje na visoku goru Njegovog Preobraženja, On se javlja u obrazu Božijem, tj. kao što je bio pre stvaranja sveta. Prema tome, jedan isti Gospod se ne javlja podjednako onima koji mu pristupaju: saglasno sa verom svakoga On menja i viđenje.
38. Za onog ko prohodi delanje kaže se da privremeno živi u telu kao stranac koji ima cilj da vršenjem vrlina od duše odseče saosećanje prema telu i da se odvoji od veštastvenih prelesti. Za sagledatelja se, pak, kaže se da je stranac u samoj vrlini, sagledavajući istinu kao u ogledalu i zagoneci. Jer, on još nije video licem u lice pravi izgled očekivanih dobara. Svaki svetitelj u odnosu na buduća dobra hodi kao u slici, vapijući: Ja sam kao došljak kod tebe i prolaznik, kao i svi oci moji (Ps.37,7;13).
39. Dobro je iskati Boga, od svega se uvek udaljujući, kao što nam je zapoveđeno (Ps.45,11; 104,4). Po svojstvu sadašnjeg života mi u svom iskanju Njega ne možemo doći da granica dubine Božije. Ipak, možda ćemo dostići neznatnu dubinu Njegovu, ugledavši Svetinju nad svetinjama i duhovnost nad duhovnošću. Arhijerej rečeno obrazno pokazuje kada iz Svetinje (prvog dela šatora), koja je svetija od predvorja, ulazi u Svetinju nad svetinjama, koja je svetija od Svetinje.
40. Sin Boga i Oca, Bog Slovo je postao Sin Čovečiji i čovek da bi ljude načinio bogovima i sinovima Božijim. Stoga treba da verujemo da ćemo biti tamo gde je sada sam Hristos kao glava celog tela (Kol.1,18), koji je kod Oca postao Preteča po telu. U saboru bogova, tj. spasenih u sredini će stajati Bog, deleći dostojanstva tamošnjeg blaženstva. Dostojni neće biti udaljeni mestom jedni od drugih.
41. Onaj ko ispunjava strasne prohteve tela živi u Haldejskoj zemlji kao služitelj i sačinitelj idola. Ukoliko, pak, zdravo rasudivši, unekoliko dođe do poznanja načina života koji mu priliči (te stekne saosećanje prema njemu), on ostavlja Haldejsku zemlju i ide u Haran mesopotamijski (Post.I,28-31), tj. u stanje koje se nalazi na granici između vrline i greha i koje još nije čisto od čulne prelesti. Ukoliko pređe granice srednjeg čulnog razumevanja dobra, on stupa u dobru zemlju, tj. u stanje koje je slobodno od svakog greha i neznanja. Nelažno Bog [takvo stanje] pokazuje i obećaje kao nagradu za vrlinu onima koji ga ljube.
42. Onaj ko revnuje za mudroljublje u duhu blagočašća i ko staje u borbeni red protiv nevidljivih sila treba da se moli da uz njega ostanu i prirodno razlikovanje (dobra i zla – čija svetlost nije velika) i prosvećujuća blagodat Duha. Prvo vaspitava telo u delatnoj vrlini, a druga ukazuje umu da svemu pretpostavlja život sa mudrošću (Mud.8,2), kojom se ruše utvrđenja zla i svaka oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega (2.Kor.10,4). To pokazuje i Isus Navin koji je u molitvi iskao da sunce stane prema Gavaonu, tj. da se u njemu sačuva nezalazna svetlost poznanja Boga na gori mislenog sagledavanja, i mesec prema dolini (Is.10, 12), tj. da prirodno razlikovanje dobra i zla, koje leži nad telesnom nemoći, ostane neizmenjivo u odnosu na vrline.
43. Gavaon je visoki um, a dolina je telo smireno smrću. Sunce je Slovo koje prosvećuje um, koje mu daje silu za sagledavanja i koje ga izbavlja od svakog neznanja. Mesec je, pak, prirodni zakon koji obavezuje telo da se po zakonu pokori duhu i primi breme zapovesti. Mesec se prihvata kao simvol prirode s obzirom na njegovu promenjivost. Uostalom, kod svetih priroda nije promenjiva usled stamene navike u vrlini.
44. Oni koji traže Gospoda treba da ga ištu u samima sebi verom koja se posvedočuje delima. Blizu ti je reč, govori apostol, u ustima tvojima i u srcu tvome, tj. reč vere (Rim.10,8). Jer, iskanje reči vere i jeste iskanje samog Hrista.
45. Pomišljajući o visini Božije bezgraničnosti, mi ne treba da očajavamo [misleći] da Božije čovekoljublje neće dostići do nas. Pomišljajući na bezmernu dubinu našeg pada kroz greh, mi ne treba da sumnjamo u mogućnost ustajanja vrline koja je umrtvljena u nama. I jedno i drugo je moguće za Boga. On može da siđe i naš um prosveti poznanjem, kao što može opet da podigne vrline u nama, uzvisivši nas sa sobom, posredstvom dela pravde. Da ne rečeš u srcu svome, govori apostol: Ko će se popeti na nebo. Tojest, da svede Hrista. Ili: Ko će sićiu bezdan? Tojest, da izvede Hrista iz mrtvih (Rim.10,6).
46. Oni koji, slično životinjama, žive jedino za čula zlo upotrebljavaju tvorevinu Božiju na ugađanje strastima. Ne shvatajući očiglednu reč mudrosti kako bi poznali i proslavili Boga iz Njegove tvorevine i ne razumevajući otkuda smo mi, šta smo, kakvom kraju idemo i za koje stremljenje smo, posredstvom vidljivog, sazdani, oni lutaju u tami čitav svoj vek i jedino neznanje o Bogu obuhvataju obema rukama.
47. Oni koji paze jedino na bukvu Pisma i koji telesnim služenjem zakonu vezuju dostojanstvo duše misle da žrtvama beslovesnih životinja mogu ugoditi Bogu. Kod njih se može naći velika briga o telu i njegovom spoljašnjem očišćenju. O krasoti duše, koja je unakažena ranama greha, oni ne pomišljaju, premda je radi nje stvoreno svo mnoštvo vidljivih stvari, te predan sav zakon i sva Božanstvena Reč.
48. [Rečeno je] da Gospod leži da mnoge obori i podigne u Izrailju (Lk.2,34). Ako se i jedno i drugo uzme sa dobre strane, [rečeno] će značiti: [On leži] da bi se u vernima oborile strasti i zle pomisli i podigle vrline i sve bogoljubive pomisli.
49. I dok su vrata bila zatvorena, gde se behu učenici Njegovi sakupili zbog straha od Judejaca… (Jn.20,19). Oni koji su se iz straha od duhova zlobe u oblasti otkrivenja i na visini Božanstvenih sagledavanja tvrdo učvrstili, zaključavši čula slično vratima, primaju na neznani način Boga Slova koji dolazi i javlja im se mimo načina čulnih javljanja. On im kroz [pozdrav]: Mir vam, daje bestrašće, a kroz duvanje – zajednicu Duha Svetog, pružajući im i vlast nad zlim duhovima i pokazujući im simvole svojih tajni.
50. Haldejska zemlja jeste strasni život, u kome prave grehovne idole i klanjaju im se. Mesopotamija je način življenja koji naginje čas na jednu, čas na drugu stranu. A obećana zemlja predstavlja stanje (duha) koje je ispunjeno svim (duhovnim) dobrima. Onaj ko, slično drevnom Izrailju, bude nemaran prema dobrom nastrojenju, opet upada u ropstvo strasti i lišava se slobode koja mu je darovana.
51. Može se primetiti da niko od svetih nije dobrovoljno odlazio u Vavilon. Jer, neumesno je i nerazumno da oni koji ljube Boga izabiraju zlo umesto dobra. Poneki od njih su, međutim, zajedno sa narodom bili tamo odvedeni. Pod njima mi razumemo one koji radi spasenja onih koji imaju potrebu za rukovodstvom, pod posebnim okolnostima i ne sami po sebi, ostavljaju visoku reč poznanja i prelazi na učenje o strastima. Zbog istih okolnosti je i veliki apostol smatrao da je bolje da ostane u telu, tj. da produži da učenicima predaje naravstveno učenje, premda je imao želju da se odvoji od naravstvenog učenja i bude sa Hristom kroz nadsvetsko i prosto duhovno sagledavanje (Fil.1,23).
52. Svirajući u harfu, blaženi David je uspokojavao Saula, koga je davio zli duh (1.Car.1b,23). Tako i svaka duhovna reč (sladosna zbog mislenih sagledavanja koja je proniču) uspokojava razdeljeni um, oslobađajući ga od zle savesti koja ga davi.
53. Smeđ sa dobrim očima, slično velikom Davidu (1.Car. 16,12), jeste onaj ko pri svetlosti života po Bogu ima i svetlozarnu reč poznanja, koja mu je svojstvena. Kod takvih se dobro delanje povezuje sa sagledavanjem, te prvo sija raznim vidovima vrlina, a drugo blista božanstvenim pomislima.
54. [Čovek] se moli sa dobije nasušni hleb. Ipak, on ga ne prima onakvim kakav jeste, već po meri svoje prijemčivosti. Kao čovekoljubiv, Hleb života (Jn.6,35) sebe daje svima koji ištu. Ipak, On se ne daje svima podjednako. Onima koji su učinili velika dela pravde, On se daje više, a onima koji su oskudniji u njima – manje: svakome po meri njegovog dostojanstva (ili nastrojenja) njegovog uma.
55. Gospod se posredstvom vrlina nalazi pored onoga ko prohodi delatelja. Međutim, On je daleko od onoga ko vrline ne računa ni u šta. Opet, On se posredstvom istinskog poznanja stvari nalazi pored sagledatelja. Od onoga, pak, ko u tome greši u izvesnoj meri, On ostaje daleko.
56. U početku vaspitanja ljudi u blagočastivosti obično se čitava stvar usmeruje samo na telo. Na prvim koracima pristupanja ka bogočašću mi govorimo više po bukvi, negoli po duhu. Pristupajući postepeno ka duhu i telesnost izreka stanjujući duhovnim sagledavanjima, mi već čisto postojimo u čistom Hristu po meri dostupnoj ljudima. Mi već možemo da govorimo kao apostol: Ako i poznasmo Hrista po telu, no sada ga (u slavi Njegovoj) više ne poznajemo (2.Kor.5,16). To se [dešava] usled prostog (ili čistog) pristupanja uma Slovu bez pokrova, s obzirom da smo uspeli da od telesnog razumevanja Slova pređemo ka gledanju slave Njegove, kao Jedinorodnoga od Oca (Jn.1,14).
57. Onaj ko je započeo da živi životom u Hristu prevazilazi i zakonsku i prirodnu pravdu, kako nam nagoveštava i božanstveni apostol, govoreći: U Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje (Gal.6,15). Rečju obrezanje on označuje zakonsku pravdu, a rečju neobrezanje podrazumeva sličnu pravdu po zakonu prirode.
58. Slovo Božije je put (Jn.14,6) za one koji, provodeći delatni život, verno i čvrsto hode poprištem vrlina, ne skrećući ni na desno iz taštine, ni na levo saplitanjem na strasti, već po Bogu upravljajući svoje stope. Asa, car judejski (3.Car.15,23) nije uspeo do kraja da [postupa na taj način]: on se razboleo, kao što se o njemu govori, pod starost nogama, oslabivši i onemoćavši da ide dalje putem života po Bogu.
59. Ja sam vrata, rekao je Gospod (Jn.10,9). One koji su dobro prošli sav put vrlina u neporočnom hodu svog delatnog života, On uvodi u oblast poznanja i kao svetlost um pokazuje presvetle riznice mudrosti. On je ujedno i put, i vrata, i ključ i Carstvo. On je put kao Vodič, ključ kao Onaj ko dostojnim otključava ulaz u Božanstvene riznice, vrata kao Uvoditelj, Carstvo kao Onaj ko nasleđuje i koji po učestvovanju postoji u svima.
60. Gospod se naziva svetlošću, životom, vaskrsenjem, istinom. Svetlošću [se imenuje] kao obasjanje duša, kao razgonitelj tame neznanja, kao prosvetitelj uma u razumevanju neshvatljivih stvari i pokazatelj tajni koje su dostupne jedino čistima; životom – kao podatelj odgovarajućeg kretanja u oblasti Božanstvenih stvari dušama koje su ga zavolele; vaskrsenjem – kao buditelj uma od mrtvog pristrašća prema veštastvenom i kao njegov očistitelj od svake truležnosti i mrtvosti; istinom – kao darivalac neizmenjivog raspoloženja za dobra dela onima koji su dostojni.
61. Boga u sebi ne proslavlja onaj ko ga samo rečima pobožno poštuje, već onaj ko radi Njega i zapovesti strpljivo podnosi stradanja i trudove. Takvog i Bog obratno proslavlja slavom koju ima u sebi. On u sebi nosi blagodat bestrašća kao nagradu za vrlinu po zajedničarenju. Onoga ko u sebi proslavlja Boga stradanjima za vrlinu u svom delatnom životu, sam Bog proslavlja kroz bestrasno ozarenje Božanstvenim zracima u stanju sagledavanja. Idući na dobrovoljno stradanje, Gospod je rekao: Sada se proslavi Sin Čovečiji, i Bog se proslavi u Njemu. Ako se Bog proslavi u Njemu, i Bog će Njega proslaviti u sebi, i odmah će ga proslaviti (Jn.13,3132). Otuda je jasno da posle stradanja radi vrlina dolaze Božanstveni darovi blagodati.
62. Sve dok vrši prelaženje iz sile u silu i iz slave u slavu, tj. uzrastanje iz vrline u vrlinu i od poznanja ka poznanju, duša ostaje došljakinja, po rečenome: Mnogo obitavaše duša moja (Ps.119,6). Jer, ona treba da pređe veliko rastojanje i mnoštvo stepena poznanja da bi prošla kroz mesto šatora divnog, do doma Božijeg, s glasom radosti i ispovedanja odjeka praznujućeg (Ps. 41,5), svagda dodajući glas glasu i duhovni glas duhovnom glasu, napredujući u duhovnim sagledavanjima sa radošću zbog umom ugledanih stvari, sa veseljem i odgovarajućom blagodarnošću. Takvo praznovanje obavljaju svi koji su dobili blagodat Duha koji viče u srcima njihovim: Ava, Oče (Gal.4,6).
63. Mesto šatora divnog, jeste bestrasno i nepokolebivo dobro nastrojenje prema vrlinama, zbog koga Bog Slovo ukrašava dušu raznim krasotama vrlina kao šator. Dom Božiji jeste poznanje koje se sastoji iz mnogih i raznih sagledavanja, zbog kojih Bog posećuje dušu i ispunjava je mnoštvom mudrosti. Glas radosti jeste poskakivanje duše pri pogledu na mnoštvo vrlina. Ispovedanje jeste blagodarenje za slavno nasićenje ili ispunjenje mudrošću. Odjek jeste neprestano tajanstveno slavoslovlje koje se sastoji iz spoja i jednog i drugog – i radovanja i ispovedanja.
64. Onaj ko je hrabro savladao telesne strasti, ko je odneo dovoljno pobeda nad nečistim dusima i ko je njihove pomisli izagnao iz oblasti svoje duše treba da se moli da mu se da čisto srce i da se u njegovoj unutrašnjosti obnovi pravi duh, kako bi se blagodaću savršeno očistio od rđavih pomisli i ispunio se božanstvenim pomislima.
65. Onaj ko je svoje srce učinio čistim ne samo da poznaje smisao i značenje drugostepenih stvari koje postoje nakon Boga, već na neki način, prošavši sve njih, gleda i samog Boga. U tome se i sastoji krajnja granica dobra. Posetivši takvo srce, Bog u njemu Duhom piše svoja slova, kao na Mojsijevim tablicama, saglasno sa merom uzrasta u dobrom delanju i sagledavanju, po zapovesti koja tajanstveno zapoveda: Rasti i množi se (Post.35,11).
66. Sveti primaju um Hristov, po rečenome: Mi imamo um Hristov (1.Kor.2,16). On nas ne lišava naše umne sile, niti suštastveno i ličnosno prelazi u naš um (tj. na njegovo mesto). On svojim osobinama osenjuje silu našeg uma i povezuje u jedno dejstvo. Po meni, um Hristov ima onaj ko o svemu misli u Njegovom duhu, i koga sve privodi ka misli o Njemu.
67. Mi se telom Hristovim (po reči apostola: A vi cme telo Hristovo, i udovi ponaosob – 1.Kop, 12,27) ne nazivamo stoga što se lišavamo svojih tela ili što On lično prelazi u nas, razdeljujući se u udove, već stoga što se i naše telo, kao i Njegovo, oslobađa grehovne truležnosti. Jer, Hristos je po prirodi kao čovek bio bezgrešan i telom i dušom. I mi, koji verujemo u Njega i koji smo se Duhom obukli u Njega, proizvoljenjem možemo u Njemu biti bez greha.
68. Sve dok se nalazi u ovom životu, [čovek] ima samo delimično poznanje i proroštvo i zalog Svetoga Duha, ma koliko da je savršen po ovdašnjem stanju u delanju i sagledavanju. To stanje će jednom dostići savršenstvo, kada će se dostojnim istina pokazati licem u lice, tj. kakva je samo po sebi. Tada oni neće imati samo deo punote, već će samu punotu nositi u sebi po zajedničarenju. Jer, apostol govori da će tada svi (tj. spaseni) dostići u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), u kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3). Po njenom pojavljivanju će prestati ono što je delimično (l.Kop. 13,10).
69. Poneki ištu [da saznaju] kakvo će biti stanje onih koji će dostići savršenstvo u Carstvu Božijem. Da li će, naime, i tamo postojati napredovanje i prelazak (ka sve boljem), ili će se održavati nepromenjivo stanje koje je ustanovljeno? Kakva će tada biti tela i duše i kako da se o tome misli? Ako se razmisli, na to bi se moglo reći sledeće. U odnosu na telesni život, hrana ima dvojako značenje: ona služi i za rast i za održavanje onih koji se hrane. Sve dok ne postignemo meru telesnog uzrasta, mi se hranimo radi rašćenja. Kada se, pak, zaustavi u rašćenju, telo se već hrani radi održavanja. I u odnosu na dušu hrana ima dvojako značenje. Dok napreduje, ona se hrani vrlinama i sagledavanjima, prolazeći sve postojeće i hodeći ka meri rasta punote Hristove. Dospevši do nje, ona se zaustavlja u napredovanju i uzrastanju navedenim sredstvima, hranjena neposredno već netruležnom hranom na način koji prevazilazi razumevanje (koji je možda baš zbog toga viši i od uzrastanja). Ona hranu već prima samo radi održavanja danog joj bogovidnog savršenstva i radi izjavljivanja bezmerne sladosti koja dolazi od nje. Dobijajući od nje svagda jednako blagobiće, ona postaje bog po pričešću Božanstvenom blagodaću, prestajući sa svim umnim i čulnim dejstvima. Ona ujedno čini da se prekidaju i sva prirodna dejstva tela, koje se obožuje zajedno sa njom u meri koja mu je dostupna. Jer, kroz dušu i telo prosijava jedino Bog, koji preobiljem slave savlađuje njihova prirodna obeležja.
70. Oni koji vole da idu do kraja ištu da [poznaju] u čemu će se sastojati razlika večnih staništa i obećanog nasleđa, tj. da li u mestu, ili u količini i kakvoti duhovnih savršenstava. I jednima izgleda jedno, a drugima drugo. Onaj, pak, ko je poznao šta [znači]: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21), te: U kući Oca moga stanovi su mnogi (Jn.14,2), [svakako] će stati na stranu drugog.
71. Carstvo Boga i Oca po svedržiteljstvu pripada svima koji veruju, a po blagodati onima koji se u potpunosti odbacili bilo kakvo raspoloženje prema prirodnom životu i duše i tela, tj. onima koji su stekli duhovni život i koji mogu da govore: A živim · ne više ja, nego živi u meni Hristos (Gal.2,20).
72. Onaj ko trudovima vrline uspe da umrtvi udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), te da ispunjavanjem zapovesti Slova pobedi svet koji postoji u njemu, više neće imati nikakve skorbi s obzirom da je ostavio svet i počeo da prebiva u Hristu, Pobedniku strasnog sveta i Darodavcu svakog mira. Jer, onaj ko nije ostavio pristrasnost prema veštastvenome, svakako će imati skorb, menjajući se u osećanjima zajedno sa izmenom onoga što je promenjivo po prirodi. Onaj ko je počeo da živi u Hristu ni pod kakvim vidom neće već osetiti promenu u veštastvenom, ma kakva inače bila. Stoga Gospod govori: Ovo sam vam kazao, da u meni mir imate. U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). Tj. u meni, u Slovu ćete imati mir, budući izbavljeni od prevrtljivosti i smetenosti zemaljskih stvari i strasti. U svetu, tj. u pristrasnosti prema veštastvenome ćete imati skorb usled neprestane promene jednog u drugo. Skorb će imati i jedan i drugi, tj. i onaj ko dejstvuje vrlinski (usled truda koji je sa njima povezan) i onaj ko voli svet (usled gubitka i lišavanja u veštastvenom). Ipak, kod jednog je ona spasonosna, a kod drugog razorna i pogubna. I za jednog i za drugog Gospod jeste pokoj: za prvog stoga što mu posle truda vrlina daje odmor bestrašća u stanju sagledavanja, a za drugog stoga što mu kroz pokajanje oduzima pristrašće prema truležnom.
73. Mi treba ne samo da smo ubice telesnih strasti, već i istrebitelji strasnih duševnih pomisli, podražavajući svetog koji govori: Izjutra sam ubijao sve grešnike zemlje kako bih iz grada Gospodnjeg istrebio sve koji čine bezakonje (Ps.108,8), tj. telesne strasti i duševne bezakone pomisli.
74. Onaj ko sa blagočastivim i pravim poznanjem put vrlina sačuva pravim, ne skrećući na suprotnu stranu, shvatiće posetu Božiju koja će mu se desiti usled bestrašća, kao što uverava isti sveti prorok, govoreći: Pevaću u razumeću na putu neporočnom kada ćeiu doću k meni (Ps.100,2).
75. Onaj ko se uvodi na put blagočašća ne treba samo blagošću da se rukovodi na ispunjavanje zapovesti. On i sećanjem na strogost sudova Božanstvene pravde češće treba da se podstiče na podvig. Tako će on ljubavlju želeti Božanstveno, a strahom se uzdržavati od rđavog. Zbog toga [psalmopojac] kaže: Milost i sud neeaćy ti, Gospode (Ps. 100,1), svedočeći da onaj ko se naslađuje ljubavlju molitveno besedi sa Bogom, a onaj ko se krepi strahom Njemu uzašilje pesmu.
76. Jedno je prebespočetno i nadsuštastveno blago Biće, Triipostasna Jedinica, Otac, Sin i Duh Sveti, bezgranično sasuštastvo Trojice. Bilo kakvo razumevanje Njegovog Bića, tj. kako jeste, šta jeste ili kakav je – za stvorene umove ostaje nedostupno. Ono izmiče svakom razumevanju umnih, ne izlazeći iz svoje prirodne skrivenosti. Ono bezmerno prevazilazi svako poznanje.
77. Jedan je Bog Otac, Jedinog Sina Roditelj i Jedinog Duha Svetog Ishoditelj: neslivena Jedinica i Trojica nerazdeljiva, bespočetni Um, Jedini Roditelj Jedinog, suštinski bespočetnog Slova i Jedinog večnog Života, tj. Duha Svetog Istočnik.
78. Jedan je Bog, Jedinica beznačelna i nadpostojeća, koja nema delova i koja je nerazdeljiva. Jedan isti je i Jedinica i Trojica.
79. Hristos Bog se rađa. Sa primanjem tela koje ima razumnu dušu postaje čovek On koji je iz nebića darovao biće svemu što postoji. Njega je natprirodno rodila Djeva, ne lišivši se ni jednog znamenja devstvenosti. On je postao čovek, ne izmenivši prirodu i ne pretvarajući sile. On i onu koja ga je rodila čini Majkom i čuva Djevom. On čudom ukazuje na čudo, u jednom prikrivajući drugo. Bog je po svojoj prirodi uvek tajanstveno sakriven. Ukoliko ponekad i izlazi iz svoje prirodne skrivenosti, Njegovo pojavljivanje je čini još skrivenijom. Na taj način On (u svom čovečanskom Rođenju) Djevu čini Majkom koja rađa, pri čemu samo Rođenje uze devstvenosti čini nerazrušivim.
80. Mi sa verom treba da gledamo na tajnu Božanstvenog Ovaploćenja. Mi bez znatiželje treba da proslavljamo Onoga ko je blagoizvoleo da dođe među nas. Jer, ko bi mogao, nadajući se na silu ispitivanja svoga razuma, reći kako se začinje Bog Slovo? Kako se bez semena obrazuje Njegovo telo? Kako je Majka ona koja je i posle rođenja ostala Djeva? Kako je Onaj ko je iznad svakog savršenstva napredovao u uzrastu (Lk.2,52)? Kako je Čisti primio krštenje? Kako je nasićavao Onaj ko je sam bio gladan? Kako je Onaj ko se sam zamarao pružao silu? Kako je Onaj ko je stradao delio iscelenja? Kako je oživotvoravao Onaj ko je sam umro? I kako je, da prvo kažemo na kraju, Bog postao čovek? Još tajanstvenije je [pitanje o načinu] prisustva ipostasi Slova u telu, premda je istovremeno po prirodi ipostasno u Ocu. Kako je Onaj ko je Bog po prirodi postao čovek po prirodi, ne odrekavši se ni od jedne prirode: ni od Božanske (po kojoj je Bog), ni od naše (po kojoj je posao čovek)? Sve te tajne prima jedino vera koja ispoveda postojećim stvari koje su iznad reči i razuma (Jev.11,1).
81. Prekršivši zapovest, Adam je poznao da rođenje naše prirode ima početak u čulnom uživanju. Izgoneći je iz prirode, Gospod nije smatrao da je umesno da se sam rodi od semena. Prestupivši zapovest, žena je pokazala da rođenje naše prirode počinje patnjama. Odgoneći ih od prirode, Gospod pije dozvolio da pri Njegovom rađanju ona koja ga je rodila pretrpi kvarenje. Time On proizvoljno uživanje i neproizvoljne patnje (koje su od njega nastale) isključuje iz prirode (postavši Istrebitelj onoga što sam nije stvorio) i ujedno uči da u duhu tajanstveno treba da se začinje drugi život, koji se možda obrazuje u patnji i skorbima, ali se svakako okončava božanstvenim uživaljem i beskonačnim radovanjem. Onaj ko je stvorio čoveka postaje čovek i rađa se kao čovek da bi spasao čoveka. Iscelivši strasti stradanjem, On postaje Umrtvitelj naših strasti, svojim natprirodnim telesnim lišavanjima čovekoljubivo obnavljajući naša duhovna raspoloženja.
82. Za vrlinu je blagotvorno da se [čovek] podvizava usred bolnih napora. U takvom slučaju ona kao nagradu za blagodušno trpljenje donosi bestrašće duše. Ljubavlju sjedinjena sa Bogom, duša se bestrašćem odvraća od raspoloženja prema telu i svetu. Iscrpljivanje tela predstavlja ukrepljenje duše.
83. Prevareni čulnim uživanjem, mi smo istinskom životu pretpostavili smrt. Podnesimo blagodarno telesnu patnju koja ubija uživanje kako bismo, pošto se njegovom smrću uništi i smrt koja je kroz njega došla, primili život koji se vraća u nas. On je ranije prodan za uživanje, a sada se opet kupuje za neznatnu patnju tela.
84. Kada je telo zdravo i podmireno, obično raste sila greha. Očigledno je, međutim, da se i sila vrlina podmlađuje kada je ono u oskudici. Hrabro nosimo zlopaćenje tela da bismo se očistili od duševnih skverni i da bismo se udostojili buduće slave. Stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18).
85. Lekari koji leče telo ne predlažu isti lek svima. I Bog koji leči duševne bolesti zna više načina koji su prigodni za sve: On svakoj duši pruža ono što joj je neophodno, vršeći iscelenje. Mi treba da mu zahvalimo što nas leči, čak i kad osećamo muku. Jer, kraj će biti blažen.
86. Ništa toliko ne izobličava nastrojenje duše kao nemir izmoždenog tela. Ako mu se ona poda, pokazaće da telo voli više negoli Boga. Ukoliko, pak, ostane nepokolebiva pred takvim napadima, obnaružiće da vrlinu poštuje više negoli telo. Stoga će ona primiti Boga kao sažitelja. On je radi nje stradao našom prirodom. On i njoj kao nekada učenicima uzvikuje: Ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33).
87. Svi sveti su bili udeonici u vaspitnom kažnjavanju. Budimo i mi zajedno sa njima blagodarni kada se vaspitno kažnjavamo kako bismo se udostojili da budemo učesnici i u njihovoj slavi. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima (Prič.3.12; Jev.12,6).
88. Primivši rebro (tj. ženu iz rebra) koje mu je predložilo uživanje, Adam je čoveštvo izbacio iz raja. Blagoizvolevši da kopljem bude proboden u rebro, Gospod je razbojnika uveo u raj. Zavolimo skorbno premaranje tela i omrzimo njegova uživanja. Takvo [ponašanje], naime, uvodi u raj i čini da postajemo njegovi zajedničari. Uživanja, međutim, izgone iz njega i lišavaju nas njegovih dobara.
89. Postavši čovek, Bog strada telom. Neće li se zbog toga radovati onaj ko strada, s obzirom da ima Boga za saučesnika u stradanju? Jer, stradanje sa Njim postaje uzrok [sticanja] Carstva. Istinit je, naime, onaj ko je rekao: Sa Njim stradamo da se s Njim i proslavimo (Rim.8,17).
90. Svakako je neophodno da podnosimo patnju usled uživanja koju je naš praroditelj rastvorio sa našom prirodom. Stoga hrabro nosimo privremenu patnju koja pritupljuje žaoku uživanja i izbavlja nas od večnih muka koje ono donosi.
91. Kraj svih dobara jeste ljubav, s obzirom da ona sve koji hode u njoj vodi, privodi i približuje vrhovnom dobru – Bogu, Vinovniku svakog dobra. Ona je uvek verna, nikada ne otpada i svagda ostaje nepromenjiva. Kao tvrdi temelj istine, vera je osnova nade i ljubavi, koje slede za njom. Nada je krepost ljubavi i vere, koje sa desne i leve strane stoje pored n.e. Ona i jednoj i drugoj pokazuje vernost (Onoga u koga se veruje) i dostojnost ljubavi (Onoga ko se voli), sama učeći putu ka Njemu. Ljubav je njihovo ispunjenje, s obzirom da cela obuhvata ono što je predmet poslednje želje i da daruje uspokojenje u Njemu. Umesto vere u ono što jeste i nade u ono što će biti, ona sobom (i u sebi) uvodi u Njegovo posedovanje kao sadašnjeg i okušanje kao prisutnog.
92. Postoje tri najveća i načelna zla koji su praroditelji svakog zla: neznanje, samoljublje i mržnja. Oni su među sobom srodnički povezani i podržavaju jedno drugo. Jer, od neznanja Boga [se rađa] samoljublje, a od njega – mržnja u odnosu na saprirodne. I niko ne protivreči da ih lukavi izaziva i budi u nama, učeći nas da zloupotrebljavamo svoje sile – slovesnost, želju i dejstvenost.
93. Ka Bogu treba da se uznosimo slovesnošću i poznanjem (zamenjujući) neznanje. Njega treba da ištemo sa čežnjom, čisteći je od strasti samoljublja. Mi treba da se samo prema Bogu ustremljujemo sa svom željom i snagom, odvojivši je od mržnje. Mi treba da nastojimo da steknemo jedino Boga i da u sebi sazdamo Božanstvenu i blaženu ljubav koja sjedinjuje sa Bogom i koja bogoljupca čini bogom. Ona je, dakle, od njih (tj. bogopoznanja i bogočežnje) i oni su radi nje.
94. Kada odbacimo samoljublje (koje je, kao što sam rekao, početak i majka svih zala) ujedno ćemo odbaciti i sve što je od njega. Jer, kada njega više ne bude bilo, nikakav vid ili trag zla ne može da se ustali u nama.
95. Mi sami sebe i jedni druge treba da poštujemo i volimo po primeru samog Hrista, koji je blagovoleo da postrada za nas.
96. Dejstvo i dokaz savršene ljubavi prema Bogu jeste iskreno i dobro raspoloženje prema bližnjemu. Jer, božanstveni Jovan govori: Koji ne ljubi brata svoga koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga nije video (1.Jn.4,20).
97. Eto dveri kojima onaj ko ulazi stupa u Svetinju nad svetinjama, udostojavajući se da postane gledalac nepristupne krasote Svete i carstvene Trojice.
98. Mi ne možemo da se sprijateljimo sa Bogom sve dok protiv Njega buntujemo strastima, dok rado plaćamo danak greha zlom tiraninu i upropastitelju duša naših i dok odlučno ne ustanemo u rat protiv lukavoga. Sve dotle smo mi neprijatelji i protivnici Bogu, bez obzira što prisvajamo ime verujućih: sve dotle mi samovoljno robujemo strastima beščašća. Mi nećemo imati nikakve koristi od svetskog mira s obzirom da nam duša ima rđavo nastrojenje, te ustaje protiv svog Tvorca, izbegavajući da stane pod Njegovu carsku vlast. Naprotiv, ona se prodaje bezbrojnim zlim gospodarima koji je guraju u grehe, lažljivo je učeći da umesto spasonosnog puta bira put koji vodi u pogibao.
99. Bog nas je sazdao da bismo postali pričesnici Božanske prirode (2.Pt.1,4) i pričesnici Njegove večnosti i da bismo mu postali podobni (1.Jn.3,2) po blagodatnom oboženju. Radi toga je sve što postoji sazdano i postoji, a nepostojeće se još privodi u biće i rađa.
100. Ukoliko hoćemo da se nazivamo i budemo Božiji, prihvatimo podvig da Slovo ne predajemo stradanju (slično Judi). te da se ne odričemo od Njega (slično Petru). Odricanje od Slova jeste odbijalje da se čini dobro usled nekog straha, a izdajstvo jeste namerno grešenje delom i samovoljni poriv ka sagrešenju.
101. Otrgnuvši ljude jedne od drugih i krivo protumačivši zakon, samoljublje i telesno mudrovanje je raseklo jednu prirodu (jednoprirodnih) na mnoge delove, donevši surovost koja je obuzela sve i naoružavši prirodu protiv same sebe (tj. ljude jedne protiv drugih). Onaj, pak, ko zdravim smislom i blagorodnim mudrovanjem uspe da uništi takvo nastrojenje prirode, najpre samome sebi ukazuje milost. Jer, on svome srcu daje nastrojenje koje odgovara prirodi. On se takvim nastrojenjem i samom Bogu približuje, pokazujući na sebi šta znači biti po obrazu i kako je blagoljepno Bog na početku sazdao našu prirodu podobnu sebi. Ona je prejasno u sebi odražavala Njegovu blagost, s obzirom da ju je u svemu sazdao sličnom sebi, tj. bistrom, mirnom, nesmutljivom. Ona beše sa Bogom i sa samom sobom tesno vezana ljubavlju po kojoj Boga grlimo sa čežnjom (tj. kao željeno dobro), a jedni druge sa saosećanjem (s obzirom da smo jedne prirode).
102. Čovekoljubivi Bog je postao čovek da bi ljudsku prirodu (tj. sve ljude) sabrao sebi i zaustavio njenu sklonost ka zlu, kojom sama sebe razdeljuje i kojom sama na sebe ustaje, nemajući nikakvog zastoja usled nepostojane pokretljivosti (izmenjivosti) raspoloženja u odnosu na druge.
103. Odrecimo se po svojim silama uživanja sadašnjeg života od straha zbog njegovih teskoba, te ćemo se u potpunosti izbaviti od svake strasne pomisli i od svake demonske zamke. Jer, mi radi uživanja volimo strasti i radi patnje bežimo od vrlina.
104. Prelest i strast greha obično iščezavaju zajedno sa ispunjenjem uslova kojima se oni vrše. Sam opit ukazuje da posle svake grehovnog uživanja sledi skorbna patnja. Stoga [grešni] čovek ima puno stremljenje ka strastima i punu odvratnost prema neprijatnosti i patnji, smatrajući (iako je nemoguće) da ih može odvojiti međusobno. Hoteći da svoje samoljublje naslađuje jedino uživanjem i ne trpeći nikakvu patnju, on (po običaju zaslepljen strašću) zaboravlja da grehovna slast nikada ne biva bez gorčine nezadovoljstva. Jer, sa grehovnim uživanjem je po prirodi rastvorena gorčina patnje. Oni koji je okušaju zaboravljaju [tu činjenicu] usled obuzetosti strasnom slašću. Slast obuzima svu njihovu pažnju, usled čega je od njihovih čula sakriveno ono što potom sledi. Iz samoljublja stremeći za slastima i starajući se da na svaki način izbegnemo gorčinu, mi u sebi rađamo bezbrojne propadljive strasti.
105. Takvo osećanje slasti i gorčine ne doživljava onaj ko se, oslobodivši se od svake telesne sklonosti, sjedinjuje ili pre prilepljuje umom za Boga, koji je uistinu najdraže, najdragocenije i najviše dobro.
106. Bogu niko ne može da služi čisto ukoliko u potpunosti ne očisti dušu. Niko ni tvari ne može da služi ukoliko ne ugađa telu. Vršeći propadljivo telesno služenje kao slastoljubiv, čovek neprestano doživljava i uživanje i patnju, kušajući od drveta neposlušnosti, u kome je u isto vreme rastvoreno poznanje dobra i zla koje se čulima opaža na samom delu.
107. Gde ne vlada razum obično je prisutna vlast čula, sa kojom je nekako rastvorena sila greha koja kroz slast dušu vuče ka žaljenju tela, koje joj je srodno po prirodi. Usled toga ona na sebe uzima strasno i slastoljubivo staranje o telu (kao neko svoje prirodno delo), koje čoveka odvodi od pravog prirodnog života i navodi ga da postane tvorac zla koje nema samostalno postojanje.
108. Zlo za slovesnu dušu jeste zaborav njenih prirodnih dobara, koji nastaje zbog strasnog odnosa prema telu i svetu. Ukoliko postane rukovoditelj, um ga uništava svojim poznanjem duhovnih poredaka. On kako priliči tumači nastanak i prirodu sveta i tela, navodeći dušu u duhovnu oblast koja joj je srodna i u koju više ne ulazi zakon greha, s obzirom da mu nedostaje čulo koje bi moglo da mu posluži kao most kojim bi ga doveo do uma (ili do umne duhovne oblasti). Svi raniji odnosi tog čula prema duši su razrušeni i svi čulni prizori su mimoiđeni, usled čega ih um uopšte ne oseća, postavši im tuđ kako po nastrojenju, tako i po prirodi.
109. Držeći strasti u svojoj vlasti, um čula čini oruđima vrlina. Držeći, pak, um u svojim rukama, strasti čula usmeravaju ka grehu. Stoga duša treba trezvoumno da gleda i rasuđuje o načinu dobrog vida dejstvovanja, kako bi ono što je ranije koristila pri vršenju greha [sada] upotrebljavala za rađanje i utvrđivanje vrlina.
110. Sveto Jevanđelje donosi odricanje od telesnog života i prihvatanje duhovnog života. Ja govorim o onima koji uvek umiru (l.Kop.15,31) po čoveku, tj. po ljudskom telu u svetu ovog života. Oni, po božanstvenom apostolu, žive samo za Boga Duhom. Oni više ne žive svojim životom, nego u njima živi Hristos (Gal.2,20). Na taj način se mrtvi telom smatraju i oni koji u ovom svetu imaju velike skorbi, mučenja, teskobe, ali sa radošću trpe gonjenja i iskušenja svake vrste.
111. Svaka strast se sastoji i rađa iz spoja nečeg čulnog sa čulom pri skretanju prirodnih delatnih sila, tj. razdražajne (ili želateljne) sile od ispravnog i prirodnog načina njenog dejstva. Ukoliko um, uvidevši cilj spajanja čulnog predmeta, čula i prirodne delatne sile koja u njemu učestvuje, svojim rasuđivanjem uspe da svakoga posebno prizove u njemu svojstveno stanje, svakoga sagledavajući samog po sebi (tj. čulni predmet bez odnosa sa čulom, čulo bez njegovog srodstva sa čulnim predmetom i delatnu silu koja u tome učestvuje )na primer, želju, ili neku drugu) bez strasnog raspoloženja prema čulnom predmetu ili osećanju), spoj strasti će se zdrobiti i rasejati kao i tele koje su nekada izlili Izrailjci (Izl.32,20). On će se rasuti po vodi poznanja, pri čemu će se potpuno uništiti i najtananije pomišljanje na strasti, pošto se stvari koje je izazivaju vrate u stanje koje im je svojstveno po prirodi.
112. Život koji je isprljan mnogim grehovnim padovima zbog telesnih strasti jeste opoganjena haljina (Jd.23). Jer, načinom svog života, kao nekom odećom, svaki čovek obično projavljuje kakav je – pravedan ili nepravedan. Jedan ima čistu odeću, tj. vrlinski život, a drugome je sa život isprljan zlim delima. Ili bolje, haljina opoganjena od tela jeste unutrašnje nastrojenje i raspoloženje duše. U duši se uobličuje obraz po savesti (ili pred savešću) na osnovu sećanja na rđave pokrete i dejstva koji proizilaze od tela. Videći neprestano na sebi takvu odeću, ona se prožima smradom strasti. Od duha se kroz razumno međusobno spajanje vrlina u duši obrazuje netruležna odeća. Kad se obuče u nju, duša postaje dobra i slavna. Od tela se, opet, kroz propadljivost raznih strasti i njihovog međusobnog srodstva stvara neka nečista i opoganjena odeća za dušu, pokazujući njene osobine i nalažući na nju drugi obraz i podobije umesto Božanstvenog.
113. Tvrda i verna osnova nade na oboženje ljudske prirode jeste Očovečenje Boga, po kome čovek postaje bog u meri u kojoj je Bog postao čovek. Jer, očigledno je da Onaj ko je postao čovek bez greha može i prirodu da oboži, uopšte je ne pretvarajući u Božanstvo. On, naime, može da je uzvisi do sebe u meri u kojoj se sam smirio čoveka radi. Tajanstveno nas tome poučavajući, veliki apostol govori da će se u vekovima koji dolaze pokazati preveliko bogatstvo blagodati Božije (Ef.2,7).
114. Nečistotom uživanja kao rđom pokrivenu dušu čisti bolna patnja. Kada ona na delu pozna štetu od naklonosti prema veštastvenome, bolna patnja sasvim iskorenjuje u njoj svaku sklonost prema uživanju. Stoga Bog po pravednom sudu popušta đavolu da ugnjetava ljude mučnim skorbima.
115. Uživanje i patnja, te želja i strah koji ih slede nisu u početku bili stvoreni zajedno sa ljudskom prirodom. U suprotnom bi oni pripadali broju crta koje je određuju. Govoreći u skladu sa učenjem velikog Grigorija Niskog, oni su uvedeni nakon gubitka savršenstva, koje je bilo svojstvenoj našoj prirodi. Oni su pripojeni uz najbeslovesniji deo paše prirode. Odmah posle prestupanja zapovesti preko njih se odmah očigledno i jasno pokazala naša sličnost sa beslovesnim životinjama, [koja kao da je zamenila] blaženo podobije Božije. Jer, trebalo je da, po pomračenju dostojanstva slovesnosti, ljudska priroda pravedno trpi kaznu od onoga čime je usvojilo crte beslovesnosti. Bog je premudro ustrojio da čovek na taj način shvata prednost slovesnosti.
116. I strasti postaju dobre u rukama revnitelja za dobro i spasonosni život. Mudro ih odvojivši od telesnog, oni ih upotrebljavaju za sticanje nebeskog. Naime, želju čine čežnjivim kretanjem duhovnog stremljenja ka Božanstvenim dobrima, slastoljublje – živim radovanjem pod dejstvom ushićenja uma Božanstvenim darovima, strah – predupređujućim staranjem da se ne podvrgnu budućem mučenju zbog sagrešenja, tugu – kajanjem usmerenim na ispravljanje sadašnjeg zla. Ukratko rečeno, oni se strastima služe da bi uništili ili odbili sadašnje ili očekivano zlo, kao i da bi stekli i sačuvali vrline i poznanja. Slično i mudri lekari uništavaju ili odbijaju već postojeću povredu ili štetu koja će se pojaviti u telu od otrova otrovnice.
117. Zakon Prvog Zaveta delatnim mudroljubljem čisti našu prirodu od svake skverni. Zakon Novog Zaveta sagledateljnim tajnovodstvom misleno uzvodi um od telesnog ka prizorima mislenih stvari, koje su mu srodne.
118. Sveto Pismo samo početnike i one koji se još nalaze u predverju Božanstvenog doma vrlina naziva strašljivima (tj. onima koji se rukovode strahom). One koji su stekli srazmernu naviku u razumevanju i u načinu vršenja vrlina obično naziva naprednima. One, pak, koji su se duhovnim razumevanjem popeli na sam vrh istinskog poznanja vrlina ono naziva savršenima. Prema tome, onaj ko se odvojio od vethog prebivanja u strastima i ko je sve svoje raspoloženje, po dejstvu straha, predao Božanstvenim zapovestima neće biti lišen ni jednog dobra koje priliči početnicima, premda i nije stekao naviku u vrlinama i premda nije postao pričesnik mudrosti o kojoj se govori među savršenima (1.Kor.2,6). Isto tako ni onaj koji napreduje neće biti lišen ni jednog dobra koje priliči njegovom stepenu, premda još nije stekao zrelo poznanje Božanstvenih stvari koje je svojstveno savršenima. Savršeni, pak, tajanstveno se udostojivši sagledateljnog bogoslovlja i svoj um načinivši čistim od svakog veštastvenog maštanja, usađuju u sebe Božanstvenu ljubav koja bez ikakvog nedostatka nosi puno podobije obraza Božanstvene krasote.
119. Strah može biti dvostruk: čisti i nečisti. Strah koji se rađa usled greha pod dejstvom očekivanja muka jeste nečist. On kao svoj uzrok ima greh koga smo svesni. On nije trajan, s obzirom da iščezava kada kroz pokajanje iščezne greh. Postoji i čisti strah koji je stalan u duši. On nikada ne odlazi: ni kad nema plašljivog nespokojstva koje izazivaju gresi. On je nekako svagda prisutan pored Boga, tj. kao neki danak od strane tvari, koji projavljuje svima prirodno strahopoštovanje pred Njegovom veličinom, koja nadmašuje svako carstvo i silu.
120. Duh Sveti jeste u svima: On sve obuhvata, o svima promišlja i kod svih pokreće prirodna semena (dobra). U onima koji su pod zakonom On se uglavnom pokazuje kao ukazatelj prestupa zapovesti i prosvetitelj predskazanog Hristovog obećanja. U svima koji su u Hristu On, osim rečenog, sprovodi usinovljenje. Kao davalac mudrosti, pak, On ni u jednom od navedenih lica ne postoji prosto i bezuslovno: On je samo u onima koji su se, razumevajući delo i živeći bogopodobno, učinili dostojnim Njegovog Božanskog useljenja. Jer, onaj ko ne čini volju Božiju ima nerazumno srce (čak i da je verujući), u kome delaju zle pomisli, i telo obeleženo gresima, s obzirom da je uvek puno nečistim strasnim pohotama.
121. Bog koji želi da se svi ljudi spasu i koji je gladan njihovog oboženja, nadmenost i taštinu isušuje prokletstvom, kao besplodnu smokvu (Mt.21,19), hoteći da oni pravu pravednost pretpostavljaju pokaznoj pravednosti, skidajući sa sebe licemerni hiton dobronaravne spoljašnjosti. Božanstvena Reč hoće da oni iskreno pristupaju vrlini, te da ostalo vreme provode u blagočastivom životu, starajući se da više pred Bogom drže dobro raspoloženje duše, negoli da pred ljudima pokazuju spoljašnji dobronaravni izgled.
122. Đavo je i neprijatelj Božiji i osvetnik. On je neprijatelj kada iz mržnje prema Njemu pokazuje prevarnu i pogubnu ljubav prema ljudima, pobuđujući razne strasti. On slašću kojom od njih očekujemo vara naše proizvoljenje koje privremena dobra pretpostavlja večnom blagu. Njima on potpuno obuzima raspoloženje duše, odvajajući nas od Božanstvene ljubavi i čineći nas proizvoljnim neprijateljima našeg Tvorca. Pošto je na nas izlio svu svoju mržnju, on postaje i osvetnik kada traži našu kaznu, s obzirom da smo mu se kroz greh potčinili. Jer, đavo iznad svega voli da vidi kako se čovek kažnjava. Kada mu je dozvoljeno, on slično buri naleće na one nad kojima je, po popuštenju Božijem, dobio vlast. On izmišlja razna neproizvoljna stradanja (zbog proizvoljnih strasti) ne radi želje da ispuni naredbu Božiju, već radi nasićenja svoje strasne mržnje prema nama. On [želi] da duša, iznemogavši pod težinom skorbi i nevolja, odbaci svaku nadu na Božanstvenu pomoć, te da nailazak mučnih slučajnosti umesto urazumljenja kod nje izazove gubitak vere u samo postojanje Boga.
123. Bez Božijeg popuštenja ni sami demoni ni u čemu ne mogu da služe đavolu. Jer, Bog zna kako da sa odgovarajućim čovekoljubivim i blagim promišljanjem dopušta đavolu da kroz svoje sluge vrši razna kažnjavanja za ono u čemu smo sagrešili. Pismo nam o tome jasno svedoči u pripovesti o Jovu. U njoj se kaže da đavo Jovu nije mogao da učini savršeno ništa bez Božanstvenog dopuštenja.
124. Kao blag i želeći da iz nas u potpunosti iščupa seme zla, tj. slastoljubivu pohotu koja um lišava Božanstvene ljubavi, Bog dopušta đavolu da na nas navodi patnju i stradanja, kako bismo gorčinom očistili dušu od otrova ranijih pohota i prihvatili mržnju i potpunu odvratnost prema novim, koje samo prelašćuju čulnost. [Kroz patnju čovek vidi] da mu one pri ranijem uživanju ni u čemu nisu koristile (osim što su donele mučne posledice). Na taj način Bog samu mučnu i čovekomrzačku silu neprijatelja čini uzrokom povratka ka vrlini onih koji su proizvoljno grešili protiv nje.
125. Onaj ko strada zbog gaženja blagodati nevolju koja mu se dešava prihvata sa blagodarnošću i radošću ukoliko shvati cilj Božanstvenog promišljanja koje ga leči, te rado ispravlja greh zbog koga se kažnjava. Onaj, pak, ko ostaje neosetljiv prema isceliteljskim namerama, biva pravedno lišen blagodati koja mu je data. On se predaje smetenosti strasti, budući prepušten ostvarivanju onoga ka čemu ima unutrašnje raspoloženje i stremljenje.
126. Onaj ko sa blagodarnošću ne prima mučnu patnju koja kroz nevoljna iskušenja na njega nailazi po Božijem dopuštenju radi njegovog ispravljalja i ko no pokajanju ne odbaci samomnjenje, po kome sam sebi izgleda pravedan – biće predan u plen, trpeće lance i uze, glad, smrt i mač i sasvim se proterati iz svoje zemlje s obzirom da se protivio Božanstvenim opredeljenjima pravednih sudova i samovoljno odbijao da se složi da po Božanstvenoj naredbi bude pod jarmom vavilonskog cara. Sve to i mnogo Drugo trpi i onaj ko se izvodi (kao iz svoje zemlje) iz blagog nastrojenja i navike u duhu vrlina i poznanja, te usled gordosti i sujetnog mišljenja o sebi odbija da, radi očišćenja svojih grehova, dobrovoljno proživi u nevoljama, u gonjenjima, u teskobama, kako kaže božanstveni apostol (2.Kor.12,10; 6,4). Veliki apostol je znao da spoljašnje uniženje kroz telesnu nevolju ima svojstvo da u duši čuva Božanstvene riznice. On ih je trpeo dobrovoljno i za sebe i za one kojima je kroz sebe trebalo da projavi obrazac vere i vrline. Na taj način su oni, stradajući zbog neke svoje krivice (slično Korinćaninu koji se podvrgao epitimiji – 1.Kor.12.4), pred sobom kao utehu i primer za podražavanje imali onoga ko nevino strada.
127. Božanstveni apostol razna dejstva Svetoga Duha naziva raznim darovima. Njih saopštava isti Duh (1.Kor.12,4). Javljanje Duha se daje po meri vere koja se nalazi u svakome i po učestvovanju u izvesnom daru. Naime, svako od verujućih prima dejstvo Duha u skladu sa verom i sa duševnim nastrojenjem koje postoji u njemu. Ono mu daje dovoljno raspoloženje i silu da ispunjava zapovesti.
128. Jedan [čovek] dobija reč mudrosti, drugi reč znanja, drugi – veru, a drugi neki od ostalih darova koje nabraja veliki apostol (1.Kop.12,8-12). Jedan po meri kroz Duha dobija dar savršene i neposredne ljubavi prema Bogu koja nema ničega veštastvenog, drugi kroz istog Duha prima dar savršene ljubavi prema bližnjemu, a drugi – neki drugi dar od istog Duha, kao što sam rekao. Svako ima neki dar koji u njemu deluje. Jer, svako delatno i silno raspoloženje za ispunjavanje zapovesti apostol naziva darom Duha.
129. Vera je sila koja svu unutrašnjost drži u dobrom nastrojenju. Ona je, zapravo, samo dobro nastrojenje koje pruža natprirodno, neposredno i savršeno sjedinjenje verujućeg sa Bogom u koga veruje.
130. Sastojeći se iz duše i tela, čovek podleže dejstvu dva zakona – zakona tela i zakona duha. Zakon tela ima čulno dejstvo, a zakon duha – misleno ili duhovno. Delujući čulno, zakon tela obično vezuje sa veštastvom, a zakon duha, dejstvujući misleno ili duhovno, neposredno sjedinjuje sa Bogom. Biće stoga savršeno prirodno da onaj ko ne posumnja u srcu svome (Mk.11,23), tj. ne preseče neposredno sjedinjenje sa Bogom koje se ostvaruje kroz veru, kao bestrasni (ili još pre kao onaj ko je postao bog zbog sjedinjenja sa Bogom kroz veru) kaže gori ovoj: Pređi odavde tamo, i da ona pređe (Mt.17,20). Tom rečju se kao prstom ukazuje da su mudrovanje i zakon tela zaista teški i teškopokretni, a za naše prirodne sile – i sasvim nepokretni i nepomerljivi.
131. Kroz čulnost se u čovekovu prirodu ukorenila sila beslovesnog stremljenja prema životu ili životnosti. Stoga mnogi smatraju da čovek nije ništa drugo do telo koje ima jedino sposobnost za naslađivanje sadašnjim životom.
132. Rekavši: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu (Mt.6,33), tj. pre svega poznanje istine i potom delatno upražnjavanje u sticanju prepodobne naravi, Gospod je očigledno pokazao da verujući treba da ištu jedino Božanstveno poznanje i vrline, kojima se ono ukrašuje.
133. Mnogo toga verujući treba da ištu radi bogopoznanja i vrline: oslobođenje od strasti, trpljenje iskušenja, shvatanje vrlina i načina delanja koji im odgovaraju, izgnanje pristrašća duše prema telu, odstranjivanje raspoloženja čula prema čulnome, savršeno odvajanje uma od svega tvarnog. Uopšteno rečeno, bezbrojno je mnoštvo stvari koje su neophodne za udaljenje od greha i neznanja, te sticanje poznanja i vrlina. Stoga je Gospod i rekao: I sve što uzištete u molitvi verujući, dobićete (Mt.21,22). On saopštava da blagočastivi sa razumom i verom treba da ištu i traže sve što pomaže sticanje bogopoznanja i vrlina, i samo to. Jer, to je spasonosno za nas i Gospod ga uvek daje onima koji traže.
134. Miris života za život (2.Kor.2,16) beše apostol kako svojim primerom koji je sve verne podsticao da delatno streme ka sticanju miomirisa vrlina, tako i kao propovednik poslušnosti reči blagodati koja od čulnog života privodi duhovnom životu. Miris smrti za smrt, pak, beše za one koji su od smrti neznanja skliznuli u smrt neverja, omogućivši im da osete osudu koja ih očekuje.
135. Postoje tri sile u duši: slovesna, razdražajna i želateljna. Mislenom mi ištemo da znamo šta je dobro, želateljnom – čeznemo za spoznatim dobrom, a razdražajnom se podvizavamo i borimo za njega. Oni koji ljube Boga njima streme ka Božanstvenoj vrlini i poznanju, jednom ištući, drugom želeći, a trećom se podvizavajući. Oni primaju netruležnu hranu i poznanje Božanstvenih stvari koje puni um.
136. Sazdavši ljudsku prirodu, Bog je sa bićem koje joj je darovao po svojoj volji spojio i silu da ispunjava dolično. Pod tom silom podrazumevam suštinski položeno u našu prirodu kretanje (stremljenje) ka vršenju vrlina, koje se svesno projavljuje na delu po volji onoga ko ga ima.
137. Ukoliko se bude držao jedino čulnog razlikovanja stvari na osnovu prijatnosti i neprijatnosti koja je svojstvena telu, čovek će, prestupivši Božanstvenu zapovest, okusiti od drveta poznanja dobra i zla, tj. od čulne beslovesnosti ili nerazumnosti. On će umeti jedino dobro da razlikuje ono što služi za održanje celovitosti tela. Stoga će prijatno prihvatati kao dobro, dok će neprijatno izbegavati kao zlo. Međutim, ukoliko se bude u potpunosti držao jedino umnog rasuđivanja, koje dobro razlikuje vremensko od večnog, on će, očuvavši Božanstvenu zapovest, okusiti od drveta života, tj. mudrosti (koje se izgrađuje u umu). [Na taj način], on će dobro umeti da razlikuje ono što služi na spasenje duše, primajući slavu večnih dobara za dobro, dok će truležnost vremenskih dobara odbacivati kao zlo.
138. Dobro za um jeste bestrasno raspoloženje za duhovno, a zlo – strasna sklonost prema čulnome. Za čula dobro predstavlja strasno kretanje prema telu, po nagovoru slastoljubive pohote, a zlo – neprijatno stanje izazvano njegovim lišavanjem.
139. Vinograd daje vino, vino izaziva pijanost, a pijanost – istupljenje (tj. privremeni zli gubitak svesti). I živi um (koji se može uporediti sa vinogradom) rađa poznanje (kada se obrađuje vrlinama), a poznanje rađa dobro istupljenje, koje um vadi iz čulnih uza.
140. Zajedno sa pomislima o čulnim stvarima lukavi zlobno [u nas] polaže i uobrazilju o njihovim spoljašnjim izgledima i oblicima, čime obično pobuđuje strasne želje. [On u tome uspeva] kada se naša slovesna delatnost zaustavlja u svom prelaženju ka mislenom i duhovnom posredstvom čula. Na taj način neprijatelj uspeva da pokvari dušu, gurajući je u strasni nemir.
141. Slovo Božije jeste svetlost i oganj s obzirom da osvetljuje prirodne pomisli i spaljuje neprirodne. Ono razgoni mrak čulnog života kod onih koji kroz ispunjavanje zapovesti streme ka očekivanom boljem životu, dok one koji se samovoljno iz ljubavi prema telu drže tamne noći (čulnog) života kažnjava ognjem suda i osude.
142. Sila našeg uma je po prirodi sposobna da spoznaje telesna i bestelesna bića. Poznanje, pak, o Svetoj Trojici ona prima jedino po blagodati. Ona samo veruje da Ona postoji, ne usuđujući se da pita šta je po prirodi, kao što (čini) demonski um.
143. Onaj ko je čistim okom vere ugledao lepotu budućih dobara rado prihvata da se povinuje naredbi koja nalaže da izađe iz svoje zemlje, od svojih srodnika, i doma očevog, ostavljajući svako saosećanje i pristrašće prema telu, osećanju i svemu čulnome. Ukoliko se desi neko iskušenje sa te strane, on pokazuje [misao koja ide] iznad prirode, s obzirom da prirodi 1fetiostanl,a njen uzrok, slično velikom Avraamu koji je Boga pretpostavio Isaaku (Post.22,1).
144. Onaj ko se stara da prohodi vrlinu i da izučava Božanstvena Pisma nemajući u vidu slavu, niti lakomost, niti laž, niti čovekougađanje, niti pokazivanje (1.Sol.2,3-5), sa razumom hodi putem istine. On sve dela i govori i pomišlja radi Boga.
145. Onaj ko posti i uzdržava se od svake hrane koja raspaljuje strasti i čini mnogo toga drugog što može da pomogne u izbavljenju duše od grehovnih stremljenja, priprema put o kome se kaže: Pripravite put Gospodnji (Lk.3,4). Onaj, pak, ko navedeni način života ne uzima radi bogougađanja, već radi taštine ili lakomosti, radi laži i čovekougađanja ili radi nečeg drugog, u stvari Božije staze ne čini pravim. On će poneti trud u pripremi puta, ali se neće udostojiti da Bog zajedno sa njim hodi po njemu.
146. Onaj ko se posvetio istinskom životu zna da svaka skorb (i proizvoljna i nevoljna) jeste smrt za roditeljku smrti – pohotu (Jak.1,15). Stoga on svako susretanje oštrih nevoljnih iskušenja prima sa radošću i veseljem, trpljenjem čineći da skorbi postanu lagan i gladak put ka nagradi nebeskoga prizvanja (Fil.3,14), koju dobijaju oni koji nezabludivo i blagočasno prohode božanstveno putovanje. Jer, smrt pohote jeste skorb, bilo da je proizvoljna, bilo da nailazi mimo naše volje.
147. Onaj ko mnogokrivu i mnogosastavnu pohotu (koja se mnogoobrazno splela sa svim čulnim) uspe da podavi uzdržanjem, krive puteve će načiniti pravim. Onaj, pak, ko nesnosne i žestoke skorbi koje nailaze potre trpljenjem oštre puteve će načiniti glatkim. Kao nagradu za vrlinu i za trud radi nje, tj. zbog njihovog dobrog i zakonitog prihvatanja, on će, po pisanome, ugledati spasenje Božije (Is.40,5). On je pohotu pobedio željom vrlina, a patnju skorbi je podavio ljubavlju prema istini, jednim i drugim hrabro vršeći božanstvene podvige.
148. Onaj ko uzdržanjem ispravlja nakrivljenost (tj. neuravnoteženost i razvaline) proizvoljnih strasti (tj. pokreta pohote) i ko trpljenjem izglađuje oštre slučajnosti neproizvoljnih iskušenja (tj. razne vidove skorbi), čineći ih ravnim putem, po pravdi će ugledati spasenje Božije. Jer, on je postao čist srcem kojim, usled vrlina i pobožnih sagledavanja, gleda Boga na kraju borbi i podviga, po reči Gospodnjoj: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Zbog trudova u vršenju vrlina on prima blagodat bestrašća bez koje niko neće videti Boga.
149. Sve dok u sebi ima živo sećanje na Boga, um ište Gospoda kroz sagledavanje (Ps.26.4; 8), premda ne prosto, nego u strahu Gospodnjem (2.Dnev,26,5), tj. sa ispunjavanjem zapovesti. Jer, onaj ko ište Gospoda neće uspeti da ga nađe ukoliko se ne drži tog ispunjavanja, s obzirom da ga nije tražio u strahu Gospodnjem. Njemu će Gospod pomoći, s obzirom da pomaže svakome ko sa poznanjem čini ono što je neophodno. On će ga naučiti raznim vrlinama, otkrivajući mu istinsko značenje stvorenih stvari.
150. Bez vere, nade i ljubavi se ništa rđavo do kraja ne može istrebiti, kao što se ni ništa dobro u potpunosti ne može utvrditi u nama. Vera um koji se bori ubeđuje da pribegava Bogu i pobuđuje ga na hrabrost, uveravajući ga da su za njega spremna razna duhovna oružja. Nada je za njega neobmanjivi jemac Božanstvene pomoći, obećavajući mu savlađivanje suprotnih sila. Ljubav ga, pak, čini teško odvojivim, ili bolje rečeno – neodvojivim od srodnog spajanja sa Božanstvenim, čak i u vreme same borbe, prilepljujući svu silu njegovog raspoloženja čežnji ka Božanstvenom.
151. Vera teši um koji se bori, bodreći ga [očekivanjem] nesumnjive pomoći. Stavljajući pred oči pomoć kojoj se veruje, nada odbija napad protivnika. Ljubav, pak, za bogoljubivi um čini mrtvim (ili nedelatnim) napad neprijatelja, savršeno ga razoružavajući čežnjivim ustremljenjem ka Bogu.
152. Obraćanje Bogu samo po sebi jasno svedoči o punom srdačnom prihvatanju Božanstvene nade, bez koje nikada, ni kod koga i ni po čemu ne biva ustremljenja ka Bogu. Jer, nadi je svojstveno da pred očima predstavlja budućnost kao sadašnjost, te da one koje napada neprijateljska sila uverava da od njih ne odstupa Bog koji ih pokriva. Za Njega i radi Njega svetima i predstoji borba. Jer, bez očekivanja nečeg što se teško ili lako ispunjava niko se ne okreće ka dobru.
153. Svaki um, koji je opasan Božanstvenom silom u vidu nekakvih starešina ili knezova, ima: slovesnu silu, u kojoj se rađa razumna vera, koja uči da uvek sagledavamo Boga kao neizrecivo prisutnog i da se naslađujemo nadom budućih dobara kao da su sadašnja; želateljnu silu, u kojoj se ukorenjuje Božanstvena ljubav koja proizvoljenje prilepljuje uz čežnju za najčistijim Božanstvom i koja čini da imamo neodvojivo raspoloženje prema Željenome, i razdražajnu silu, u koju se silno nastanjuje Božanstveni mir, koji sve pokrete želja ustremljuje ka ljubavi prema Božanstvu. Svaki um ove sile ima kao pomoćnike u iskorenjivanju zla i u nasađivanju i čuvanju vrlina.
154. Onaj ko se najpre nije očistio od strasti ne treba da se upušta u razmatranje prirodnih stvari, s obzirom da obrazi čulnih stvari mogu njegov um uvući u strast, budući da ih se nije potpuno oslobodio. Iz ugađanja čulnosti dugo se zadržavajući u svojim maštanjima na vidljivosti čulnih stvari, um stvara nečiste strasti, te ostaje bez snage da kroz sagledavanje pređe na mislene stvari, koje su mu srodne.
155. Onaj ko za vreme ustajanja strasti hrabro zaključa čula u potpunosti izgoni maštanje i sećanje na čulne stvari, te potpuno davi prirodne pokrete uma koji se usmeravaju na ispitivanje onoga što je van njega. Uz pomoć Božanstvene blagodati, on će pobedonosno posramiti zlo, tiransko nasilje strasti i đavola koje na njega ustaje.
156. Kada je um bezuman, gnev nezadrživ, a pohota skotska, dospeva se do neznanja i svojevoljnosti, te sramni pokreti ovladavaju dušom. Tada grehovna navika nastupa sa silom, pomešavši se sa raznim čulnim slastima.
157. Um koji je naučio da razumno izbegava nevidljive sukobe i borbe {sa nevidljivim neprijateljima) u vreme napada zlih sila ne treba da pristupa prirodnom rasuđivanju, niti bilo čemu drugom. On treba samo da se moli, da trudom zamara telo, da sa svim staranjem preseca veštastveno mudrovanje, te da čuva zidine grada, tj. temeljne duševne vrline ili načine čuvanja vrlina – uzdržanje i trpljenje. [U suprotnom] će neprijatelj desnim [prilozima] da prelasti dušu, ulovivši njenu volju na svoju stranu i udaljivši je od Boga, pojeći je mutnom tečnošću (Av.2, 15). [Na taj način] on navodnim dobrom navodi na zlo srca koja ištu dobro.
158. Onaj ko je rasudljivim i sveobuhvatnim uzdržanjem i trpljenjem hrabro zaključao čula, te duševnim silama pregradio ulaz čulnih obraza u um, sa lakoćom ruši sve zle zamke đavola, terajući ga nazad sa stidom istim putem kojim je i došao (4.Car. 19,33).
159. Onaj ko se za vreme iskušenja uzdržava od pomišljanja na stvari i sa usredsređenošću uma na sebe i na Boga ostaje prilježan u molitvi [odvajajući se] od svega – ubija grehovnu sklonost, te čini da se đavo sa stidom vraća nazad. On se duši približio sa uobičajenom drskošću, nadajući se na pomenutu sklonost i pomislima gordosti ustajući na istinu. Poznavši, postradavši i učinivši rečeno, veliki David je, [iznoseći] svoj opit poretka mislene borbe, rekao: Kad ustane grešnik naspram mene postadoh gluvonem i ponizih se i ućutah od dobara (Ps.38,2-3). Posle njega je i božanstveni Jeremija naređivao narodu da ne izlazi na njive i ne hodi po putu dok mač neprijateljski kruži naokolo (Jer.6,25).
160. Prirodne želje i zadovoljstva ne podležu prekoru s obzirom da su neophodne posledice ustrojstva naše prirode. Jer, oni nam i mimo naše volje po prirodi pružaju zadovoljstvo: hrana zadovoljava prethodeću glad, piće utoljuje muku žeđi, san obnavlja sile koje su istrošene budnim stanjem, kao i sve drugo što biva kod nas po prirodnim potrebama, neophodno radi blagostanja naše prirode i korisno za sticanje vrlina kod onih koji revnuju za njih. Sve je to umesno kod onih koji izbegavaju grehovno saplitanje i koji [se drže] razumne mere, ne dopuštajući da se podvrgnu ropstvu proizvoljno nastalim prekornim i protivprirodnim strastima, koje u nama kao jedini uzrok imaju nerazumno upravljanje kretanja prirodnih potreba i želja. Oni, uostalom, u nama nisu uređeni da bi nas pratili i u besmrtan i dugovečni život.
161Najviša blagost je učinila da božanstvene i bestelesne prirode mislenih stvari odražavaju neizrecivu Božansku slavu: one su, saglasno sa svojom prirodom, sposobne da prihvataju svo neshvatljivo blagoljepije nepristupne krasote. Čak su se i u čulnim tvarima (koje su u mnogome iza mislenih bića) zapečatili očigledni tragovi njene veličine. Ljudski um koji se u njih udubljuje, oni mogu upravno da prenose ka Bogu, uzdižući ga iznad svega vidljivog i uvodeći ga u oblast vrhovnog blaženstva.
162. Delatno mudroljublje delatelja čini višim od strasti, a sagledateljno mudroljublje znalca postavlja iznad svega vidljivog, uzvodeći njegov um ka predmetima koji su mu srodni.
163. Onaj ko sa delanjem sjedinjuje poznanje i sa poznanjem delanje jeste presto Božiji i podnožje nogu Njegovih: presto po poznanju i podnožje po delanju. Onaj ko bi nazvao nebom um koji je očišćen od svakog maštanja o veštastvenom i koji je uvek zauzet, ili pre ukrašen izvučenim mislima o Božanstvenom, ne bi otišao, čini mi se, daleko od granica istine.
164. Počelo kretanja svake strasti obično jeste čulni predmet koji joj je srodan. Jer, bez predmeta koji posredstvom nekog čula sebi privlači sile duše, strasno kretanje se nikada ne bi porodilo. Naime, strast se ne može obrazovati bez čulnog predmeta. Kad ne bi bilo žena, ne bi bilo ni bluda; kad ne bi bilo jela, ne bi bilo ni stomakougađanja; kad ne bi bilo zlata, ne bi bilo ni zlatoljublja. Prema tome, kao počelo svakog strasnog kretanja naših prirodnih sila služi čulni predmet, ili demon koji preko njega dušu raspaljuje na greh.
165. Između Boga i čoveka stoje čulni predmeti i predmeti koji se umom sagledavaju. Želeći da prođe do Boga, ljudski um ne treba da se porobi čulnim predmetima u delatnom životu, niti da se zadržava na mislenim predmetima u sagledateljnom životu.
166. Gnev Božiji jeste bolno osećanje onih koji se vaspitavaju. Ono se izaziva navođenjem nevoljnih neprijatnosti u životu kojim Bog često privodi skromnosti i smirenju um koji se predao nadmenosti usled vrline ili znanja. Njima mu se omogućuje da pozna sam sebe i svoju nemoć. Osetivši je, on odbacuje sujetno nadimanje srca.
167. Gnev Gospodnji predstavlja skraćivanje ili prekidanje udeljivanja Božanskih darova. Ono se dešava na korist svakog uma koji visoko i mnogo o sebi misli i koji se hvali dobrima koja mu je dao Bog kao da su plod njegovih vlastitih vrlina.
168. Među stvarima po Božanskom promislu zaista postoji pravilo i zakon koji čini da se oni koji su se pokazali neblagodarni za dobra koja su primili kažnjavaju suprotnim [tj. skorbima] kako bi postali zahvalni, te kako bi stekli iskustvo poznanja Božanske sile koja čini dobro. Jer, kad bi nam promislom bilo dopušteno da se nesmetano nadimamo onim što je u nama dobro, mi bismo sasvim upali u bogoprotivnu gordost, uzmaštavši da vrline i znanja stičemo sopstvenim prirodnim silama, a ne blagodaću.
169. Onaj ko misli da je već dostigao vrh vrlina uopšte neće stati da traži istočni uzrok dobra, samome sebi pripisujući silu da napreduje u dobru i sam sebe lišavajući utvrđenja i utemeljenja spasenja – tj. Boga. Onaj, pak, ko u sebi oseća prirodnu oskudicu sila za dobro, ne prestaje da žurno hodi ka Onome ko može da dopuni ono što mu nedostaje.
170. Gnev pravedno posećuje um koji visoko misli o sebi. On se, naime, ostavlja sam sebi, pri čemu se popušta da trpi napade od demona i u delanju i u umovanju kako bi osetio svoju prirodnu nemoć i stekao poznaše sile i blagodati koja pokriva i njega i svako dobro u njemu i kako bi se smirio, udaljujući daleko od sebe neprirodnu i tuđu nadmenost. Inače će na njega naići drugi gnev – gnev oduzimanja ranije uručenih darova.
171. Onaj ko se nije urazumio prvim vidom gneva, tj. ostavljenošću, i ko se nije smirio priznavši ga dobrim učiteljem blagodarnosti, susreće drugi gnev koji od njega oduzima dejstvo ranijih darova i lišava ga sile koja ga je dotle čuvala. Tako govori Bog o neblagodarnom Izrailju, predstavljajući ga u obrazu vinograda: Oduzeću njegovu ogradu i 6uće razgrabljen. Razoriću njegov zid i biće razrušen. Ostaviću moj vinograd i više se neće obrezivati, niti kopati. U njemu će kao na ledini nuću trnje. Zapovediću oblacima i na njega neće izliti kišu (Is.5,5-6).
172. Postoji još jedan put koji vodi nečastivosti: neosetljivost prema gubitku vrlina. Jer, onaj ko je navikao da pokazuje neposlušnost Bogu (prestupanjem zapovesti), odreći će se i samog Boga pri određenim okolnostima (koje će pretiti smrću za ispunjavanje zapovesti). On, naime, telesni život pretpostavlja Bogu i telesna zadovoljstva u osećanju srca ima iznad svih Božijih zapovesti.
173. [Ponekad se dešava da] bogoljubivi i vrlinski čovek, slično Jezekiji, razumpo se opasavši silom protiv demona, iskusi napad zlih duhova koji sa njime nevidljivo u umu zapodevaju bitku. Radi molitve, njemu se odozgo od Boga šalje anđeo, tj. velika reč mudrosti, te on ruši i razvejava svo đavolsko zborište. Ukoliko, pak, uzrok pobede i spasenja ne pripiše Bogu, već samome sebi, on neće mu uzvratiti po Njegovom uzdarju (2.Dnev. 32,25), niti će sa veličinom spasenja izjednačiti mnoštvo blagodarnosti, On svoje dobro raspoloženje neće uravnotežiti sa dobročinstvom Onoga ko ga je spasao.
174. Prosvetimo um Božanstvenim razumevanjem, a telo ukrasimo načinima uzdržanja koji mu odgovaraju. Odbacivanjem strasti telo učinimo razumnom radionicom vrlina. Jer, ukoliko su upravljane razumom, strasti (koje su urođene telu) nemaju ništa prekornog. One izazivaju prekor kada se dozvoli da se kreću bez njegovog ograničenja. Stoga se kaže da treba da odbacujemo prirodne strasti ukoliko se neprirodno upotrebljavaju, izmakavši upravljanju razuma.
175. Onaj ko se naduo srcem zbog dobijenih darova i pao u visokoumlje [pomislivši] da nije primio (1.Kor.4,7) [primljeno], dočekuje gnev koji nailazi na njega s obzirom da Bog dopušta đavolu da se sa njim splete misleno, te da pokoleba njegove delatne poretke vrlina i pomrači njegova umna svetla razumevanja kako bi osetio svoju nemoć i shvatio odakle dolazi sila koja jedina može da pobeđuje strasti u nama, te kako bi se pokajao i smirio, odbacivši nadmenost samomnjenja. Na taj način će on umilostiviti Boga da od njega odvrati gnev koji obično nailazi na nepokajane i koji oduzima blagodat koja čuva dušu, ostavljajući praznim neblagodarni um.
176. Onaj ko telo nije osvetio vrlinama i ko dušu nije prosvetio istinskim poznanjima ne može da istinski blagosilja Gospoda. Raspoloženje za vrline predstavlja lice sagledateljnog uma, podignuto na visinu istinskog poznanja kao na nebo.
177. Blažen je onaj ko je zaista spoznao da Bog u nama kao u oruđima vrši svako delo i sagledavanje, vrlinu i poznanje, pobedu i mudrost, dobrotu i istinu, pri čemu mi od sebe ne doprinosimo ništa osim raspoloženja koje želi dobro. Imajući ga, veliki Zorovavelj je, obraćajući se Bogu, rekao: Blagosloven si [Bože], koji si mi dao mudrost. Tebe ispovedam, Gospode Bože otaca naših. Od tebe je pobeda, od tebe je mudrost i tvoja je slava. Ja sam sluga tvoj (2.Jezd.4,59-60). Kao istinski blagodarni sluga, on je sve preneo na Boga, koji je sve darovao. On Njega primivši, on je imao mudrost. Ispovedajući ga, on mu je pripisao svu silu darovanih dobara: svezu pobede i mudrosti, vrline i znanja, delanja i sagledavanja, dobrote i istine. Kada se spoje jedne sa drugima, one ispuštaju zrake jedne slave i svetlozarnosti Božije.
178. Sva savršenstva svetih su očigledno bila darovi Božiji. Niko nije imao ništa osim darovanog dobra koje Bog, kao Vladika svega, odmerava saglasno sa stepenom blagodarnosti i raspoloženja onoga ko ga prima. I [čovek] ovladava jedino onim što posvećuje Bogu.
179. Svako od nas po meri vere koja je u nama stiče očigledno dejstvo Duha. U stvari, svako sam za sebe postaje udelitelj blagodati. Stoga niko od dobromislećih neće stati da zavidi drugome, koji obiluje blagodaću. Jer, i u njemu samom leži mogućnost da stekne raspoloženje koje uslovljava primanje Božanstvenih dobara.
180. Uzrok razlike u razdavanju Božanstvenih dobara leži u meri vere svakoga (Rim.12,6). Saobrazno sa verom mi imamo i revnosnu gotovost da dejstvujemo u duhu vere. Prema tome, onaj ko dela merom svoje delatnosti pokazuje meru vere, primajući i blagodat po meri vere. Onaj, pak, ko ne dela merom nedejstvenosti pokazuje meru neverja, trpeći i nedostatak blagodati po meri neverja. Stoga ne čini dobro onaj ko zavidi onome ko čini dobro, s obzirom da je očigledno da u njegovim (a ne u tuđim) rukama stoji umnožavanje vere i dela, te primanje blagodati, koja dolazi po meri vere (i dela koja joj odgovaraju).
181. I počinuće na njemu, govori Isaija, Duh Božiji, Duh mudrosti i razuma, Duh saveta i kreposti, Duh poznanja i umeća i ispuniće ga Duh straha Božijeg (Is.11,2-3). Tim darovima odgovaraju i drugi darovi: strahu – uzdržavanje od zlih dela, kreposti – činjenje dobrih dela, savetu – razlikovanje onoga što je suprotno obavezama, umeću – nepogrešivo viđenje neophodnog, poznanju – na delu postizanje slovesnosti koja je skrivena u vrlinama, razumu – savršeno raspoloženje duše prema spoznatome, mudrosti – neshvatljivo sjedinjenje sa Bogom koje pričesnika čini bogom po zajedničarenju.
182. Duh straha Božijeg jeste uzdržavanje od zlih dela. Duh kreposti jeste usrdno stremljenje i kretanje ka odlučnom ispunjavanju zapovesti. Duh saveta jeste navika razlikovanja (dobra i zla), na osnovu koje razumno ispunjavamo zapovesti, odvajajući dobro od rđavog. Duh umeća jeste nepogrešivo znanje načina vršenja vrlina, na osnovu koga nikada ne odstupamo od zdravog rasuđivanja razuma. Duh poznanja jeste ispravno shvatanje zapovesti i njihovih razumnih osnova pa kojima stoje obrazi vrlina. Duh razuma jeste slaganje sa obrazima i osnovama vrlina (tj. rešenost da se ispune prvi i da se dejstvuje po drugima) ili, bolje rečeno, preobražavanje (sebe po njima) na osnovu čega se vrši rastvaranje prirodnih sila sa obrazima i osnovama zapovesti. Duh mudrosti jeste ushićenje Uzrokom duhovnih uvida koji postoje u zapovestima i sjedinjenje sa Njim. Usled tog sjedinjenja mi se, po meri dostupnoj ljudima, na nepoznati način posvećujemo u razumevanje stvari (koje postoji u Bogu), te ga saopštavamo i drugim ljudima rečju koja izlazi iz srca kao iz nekog istočnika.
183. Slepu veru ima onaj ko ne ispunjava zapovesti Božije po veri. Ako su zapovesti Božije svetlost, očigledno je da će bez Božanstvene svetlosti ostati onaj ko ih ne ispunjava. Jer, on poseduje samo glasovno, a ne istinsko božanstveno zvanje.
184. Niko ko greši ne može da navede nemoć tela kao opravdanje za greh. Jer, jedinstvo sa Bogom Slovom je, razrešenjem od kletve, u sili obnovilo svu prirodu, učinivši da skretanje našeg proizvoljenja prema strasti ostaje bez izvinjenja. Božanstvo Slova, koje je po blagodati uvek saprisutno sa onim ko veruje u Njega, zaglušuje zakon greha koji postoji u telu (Rim.8,2).
185. Znanje koje nije obuzdano Božanstvenim strahom proizvodi nadimanje. Ono onoga ko se nadima nagovara da smatra sopstvenim ono što mu je darovano. Delatnost, međutim, koja se umnožava zajedno sa Božanstvenom ljubavlju ne prima znanje preko potrebne mere, što delatelja privodi smirenoumlju.
186. Nebesko stanište jeste bestrasna vrlinska navika i znanje koje nema nikakve zablude koja bi mogla da smućuje misli.
187. Prvo bestrašće jeste savršeno uzdržanje od zlih dela, koje se primećuje kod početnika. Drugo bestrašće jeste potpuno odbacivanje pomisli o mislenom slaganju na zlo, koje je svojstveno onima koji sa razumom prohode put vrlina. Treće bestrašće jeste nepokretnost strasne želje koje se može naći kod onih koji od vidljivih stvari ushode ka mislenim sagledavanjima. Četvrto bestrašće jeste savršeno očišćenje i od najprostijeg i golog maštanja, koje nastaje u onima koji su kroz viđenje i sagledavanje svoj um učinili čistim i jasnim ogledalom Boga. Prema tome, onaj ko se očistio od strasnih dela, ko se oslobodio od mislenog slaganja sa njima, ko je presekao pohotno kretanje ka njima i um očistio čak i od prostog pomišljanja na njih (tj. onaj ko ima četiri glavna bestrašća) – izlazi iz oblasti veštastvenih stvari i stupa u božanstveni i mirni čin mislenih bića.
188. Prvim bestrašćem se naziva pokret tela koji se ne pomera sa mesta prema stvarnom grehu (tj. nepokretnost i pored postojanja pobude). Drugo bestrašće jeste savršeno odbacivanje duševnih strasnih pomisli (kojima može da se prlja pokret [naveden kod] prvog bestrašća), usled čega se izbegava pobuđivanje njihovog dejstva. Treće bestrašće jeste savršena nepokretnost pohote prema strastima (kojom se ostvaruje i drugo bestrašće, ostvarivano kroz čistotu pomisli). Četvrto bestrašće jeste savršeno odbacivanje svih čulnih maštanja u mislima (na osnovu koga je započeto i treće, koje izbegava slikanje predstava strasti).
189. Početak i kraj spasenja svakoga jeste mudrost koja na početku rađa strah, a na kraju ljubav. Ili bolje, u početku ona sama jeste strah koji svog ljubitelja zadržava od zla, da bi se potom na kraju sama po sebi prirodno pokazala kao ljubav, ispunjavajući duhovnim radovanjem one koji su životom sa njom zamenili posedovanje svih vidljivih dobara.
190. Svako ispovedanje smiruje dušu. Sa jedne strane je uči da prizna da je opravdana blagodaću, a sa druge – da shvati da je sama kriva za svoja sagrešenja zbog svog nemara.
191. Ispovedanje može biti dvojako po sadržaju: jedno se ostvaruje u osećanjima blagodarnosti zbog darovanih dobara, a drugo u osećanjima samoizobličavanja i svesti o onome što je rđavo učinjeno. Jer, ispovedanjem se naziva i blagodarno pominjanje dobro proživljenih Božijih dobročinstava i otkriveno saznanje o rđavim delima onih koji su za njih krivi. I jedno i drugo postaje majka smirenja. Jer, obično se smirava i onaj ko zahvaljuje za dobra, i onaj ko sebe kažnjava za pregrešenja. Jedan se smatra nedostojnim darovanih dobara, a drugi moli za oproštaj pregrešenja.
192. Strast gordosti se sastoji iz dva neznanja ili neshvatanja. Spojivši se, oni čine jedno sliveno (gordo) mudrovanje. Jer, gord je jedino onaj ko ne priznaje ni Božansku pomoć, ni ljudsku nemoć. Na taj način je gordost lišenost Božanskog i ljudskog znanja.
193. Taština je odstupanje od cilja po Bogu i pristupanje drugom cilju, koji nije po Bogu. Jer, tašt je onaj ko se brine o vrlini radi svoje, a ne radi Božije slave. On ima u vidu jedino da svojim trudovima prikupi nepostojane ljudske pohvale.
194. Čovekougodnik se stara samo o pokazivanju svog spoljašnjeg ponašanja i o zasluživanju dobre reči od lažljivca. Time on kupuje gledanje i slušanje od onih koji se naslađuju ili dive samo vidljivom i čuvenom, određujući vrlinu samo opim što lokazuju čula. Čovekougađanje je, prema tome, pokazivanje pred ljudima i radi ljudi dobre naravi i reči.
195. Licemernost je pritvorno prijateljstvo, ili mržnja prikrivena druževnošću, ili neprijateljstvo koje dejstvuje pod maskom dobronamernosti, ili zavist koja oponaša crte ljubavi, ili život koji se prekriva lažnim izgledom vrline, a ne stvarnom vrlinom, ili izigravanje pravednosti koja se vrši samo na pokaz, ili obmana koja ima izgled istine. Sve to žure da ostvare oni koji iskvarenom naravstvenošću oponašaju zmiju.
196. Uzrok svih tvari i svih dobara koja se u njima nalaze jeste Bog. Onaj ko se nadima vrlinom ili znanjem i sa merom vrline, tj. napredovanja u njoj uz pomoć blagodati (ne zadržavajući svest o svojoj nemoći) očigledno nije izbegao zlog duha gordosti. Radi sopstvene slave čineći dobro, on je sebe pretpostavio Bogu, budući zakačen udicom taštine. On tvori vrlinu ili govori o njoj samo da ga ljudi vide (Mt.23,5), postavljajući ljudsko odobravanje iznad Božanskog i bolujući od čovekougađanja. Onaj, pak, ko svoje ponašanje ukrašava časnim izglednom vrlina sa zlom namerom da obmane i ko vidljivošću pobožnosti pokriva rđavo nastrojenje srca trguje vrlinom iz licemerne zloće. Očigledno je da je niko od njih svoj cilj nije usmerio pa Uzrok svega, nego na nešto drugo.
197. Demoni ne mrze ni celomudrenost, ne gnušaju se posta, kao ni razdavanja imanja, ni gostoprimstva, ni psalmopojanja, ni usrdnosti za čitanje, ni usamljenosti, ni visokih sagledavanja, ni spavanja na goloj zemlji, ni bdenja, niti bilo čega drugog što odlikuje život po Bogu, samo ako je njegov cilj postavljen u nešto što se njima dopada.
198. Demoni koji napadaju [ljude] koji nemaju vrline jesu oni koji uče bludu i pijanstvu, srebroljublju i zavisti. Demoni. pak, koji napadaju [ljude] koji imaju vrline jesu oni koji uče samomnjenju, taštini i gordosti, čime preko desnog sakriveno u nas seju levo.
199. Duhovi zlobe nam nevidljivo pristupaju noseći prevarni izgled duhovnog prijateljstva sa namerom da nam dobrom donesu grehovnu smrt (Rim.7,13) i govore: I mi ćemo zajedno sa vama da gradimo (2.Jez.5,65). O kada bismo i mi njima odgovorili: Nećete vi sa nama zidati dom Gospodu Bogu našem. Mi sami ćemo ga sagraditi Gospodu Bogu Izrailjevom (2.Jez.5,68). Mi smo već izbegli duhove koji napadaju na one koji nemaju vrline. Mi i sada hoćemo da smo sami da nas vi ne biste iskušavali da se uznesemo zbog njenog obilja, te da ne bismo pali padom koji je mnogo pogubniji od prvog. Jer, tada je nada na podizanje bila veća s obzirom da smo se ubrajali u one kojima se zbog nemoći snishodljivo prašta. Sada bismo, pak, bili omraženi zbog gordosti. I opet, mi nismo sami stoga što imamo svete anđele kao pomoćnike u dobru, pa najzad i samog Boga koji nam se javlja delima pravde i koji nas izgrađuje u sveti hram, slobodan od svake strasti.
200. Rečeno je: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). Ona biva dvostruko potpomagana. Prvo, (kad je molitvenik sam pravedan) i kad uznosi molitvu Bogu imajući dela po zapovestima. Zbog toga se ona ne sastoji samo iz reči i ne prinosi se samo praznim zvukom. Ona nije prazna i bez osnove, već dejstvena i živa, oživljavana delima po zapovestima. Jer, sila i snaga molitve zavise od ispunjavanja zapovesti kroz tvorenje vrlina. Drugo, kad onaj ko ište molitve od pravednika i sam čini dela molitve, obećavajući da će da se ispravi i zaista ispravljajući raniji život. Svoji dobrim obraćenjem, on molitvu pravednog čini silnom i mnogomoćnom.
201. Onaj ko se više naslađuje grešnim delima negoli vrlinama nema nikakve koristi ukoliko pribegava molitvi pravednog. Nekada je i veliki Samuilo oplakivao Saula koji je grešio, ali nije bio u stanju da za njega umilostivi Boga. Jer, kao pomoć svome plaču on nije imao odgovarajuće ispravljenje grešnika. Stoga je Bog zaustavio svog slugu od beskorisnog plača, govoreći mu: Dokle ćeiu plakati zbog Saula? Ja ga odbacih da ne caruje više nad Izrailjem (1.Car.16,1).
202. Ni najsaosećajniji Jeremija nije bio uslišen kad se molio za Judejski narod, koji se do bezumlja prilepio za demonsku prelest. Jer, njegova molitva nije bila potkrepljenja obraćenjem bezbožnih Judejaca od prelesti. I njega zaustavljajući od neprestane beskorisne molitve, Bog govori: Nemoj se moliti za te ljude i nemoj tražiti da ih pomilujem. Nemoj iskati i nemoj pristupati meni za njih, jer te neću uslišiti (Jer.7,16).
203. Znak velikog neznanja (da ne kažemo bezumlja) jeste kad onaj ko se u srcu naslađuje pogubnim delima ište spasenje molitvama svetih, i kad moli oproštaj, premda se u isto vreme sa samohvalisanjem u mislima i čulima stvarno oskrnavljuje. Onaj ko ište molitvu pravednoga ne treba sebi da dozvoljava da je čini besplodnom i nedejstvenom, ukoliko zaista mrzi zlo. On treba da je okriljuje svojim vrlinama, čineći je dejstvenom i moćnom da dospe do Onoga ko može da da ostavljenje pregrešenja.
204. Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16), potpomagana ili pravednikom, koji je tvori, ili onim ko moli pravednika da je čini. Sa strane pravednika nju potpomaže smelost koju ima pred licem Onoga ko ispunjava molbe pravednih. Sa strane onoga ko je ište od pravednog, nju potpomaže napuštanje ranije rđave naravi i svesrdno okretanje vrlini.
205. Slovo istine poznaje dvostruku tugu. Jedna se u duši izgrađuje nevidljivo, a druga se vidljivo ustrojava u čulnom poretku. Jedna obuzima svu dubinu duše, budući da je izazvana bičevima savesti, a druga oblaže čulnost, zadržavajući je od prirodnog razlivanja težinom skorbnih nevolja.
206. Reč istine poznaje dve žalosti i dve vrste iskušenja. Jedne nastaju pobuđivanjem rđavih želja u oblasti proizvoljenja, a druga nailaze mimo proizvoljenja u vidu nevoljnih neprijatnosti, skorbi i nevolja. Prva postaju uzrok duševne žalosti, a druga – čulne žalosti.
207. Iskušenje koje se obrazuje u oblasti proizvoljenja [tj. volje] duši pričinjava tugu, dok čulnosti pruža zadovoljstvo. Naprotiv, nenamerno iskušenje (koje se razumno susreće) teši dušu, dok telo obremenjuje žalošću.
208. Mislim da je Gospod i Bog naš, učeći svoje učenike kako treba da se mole, rečima: I ne uvedi nas u iskušenje (Mt.6,13) podsticao da izbegavamo iskušenja koja nastaju u oblasti proizvoljenja, tj. od razbuktale pohote koja koleba dobra raspoloženja i namere. Naprotiv, veliki Jakov, koji se imenuje i bratom Gospodnjim, one koji se podvizavaju za istinu uči da ne budu savladani iskušenjima koja nailaze. Govoreći: Svaku radost imajte, braćo moja, kada padnete u različna iskušenja (Jak.1,2), on je imao u vidu neproizvoljna iskušenja, tj. ona koja dolaze mimo naše volje, izazivajući skorbi i teskobe. To jasno pokazuju i reči koje slede za njima. Jer, Gospod dodaje: No izbavi nas od zloga, a veliki Jakov navodi: Znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a trpljenje neka usavršuje delo, da budete savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak.1,3-4).
209. Savršen je onaj ko se sa proizvoljnim iskušenjima bori uzdržanjem, a neproizvoljna [tj. nevoljna] podnosi sa trpljenjem. Potpun je, pak, onaj ko delanje vrši sa poznanjem, a sagledavanje ne ostavlja nedejstvenim.
210. Prirodna dejstva uma i osećanja su međusobno suprotna s obzirom na krajnju različitost i neshodnost njihovih predmeta. On za svoje predmete ima mislena i bestelesna bića, koja opaža bestelesno, a ona – čulne i telesne prirode, koje opaža čulno.
211. Čim čula počne da smatra svojom prirodnom silom, um odmah, zaplevši se vidljivošću čulnih stvari, postaje pronalazač telesnih zadovoljstava. On usled pristrasnog raspoloženja prema osećanjima nema snage da se podigne iznad prirode vidljivih stvari.
212. Spasonosnim uživanjem se naziva radost duše zbog vrlina. Dušekorisnom, pak, patnjom se naziva skorb tela zbog vrlina. Stoga onaj ko se strasno predaje čulnim dobrima svoje stremljenje obraća na ono što nije ispravno. I onaj ko izbegava slučajnosti koje dovode do lišavanja tih dobara beži od onoga od čega ne bi trebalo da se udaljava.
213. Bez sunčeve svetlosti oko ne može da opaža čulno. Ni bez duhovne svetlosti ljudski um nikada ne može da opaža duhovno sagledavanje. Jer, čulna svetlost prirodno osvetljava čula radi opažanja čulnih stvari, a duhovna svetlost obasjava um radi sagledateljnog shvatanja natčulnog.
214. Izmišljanje proizvoljnih teškoća i nailaženje nevoljnih, iscrpljuju pohotu i presecaju njeno snažno kretanje. Ipak, oni ne uništavaju silu ili sposobnost za rađanje, koja leži u našoj prirodi kao zakon. Jer, dobrovoljno mudroljublje obično porađa bestrašće volje, a ne prirode. Zbog bestrašća volje um posećuje blagodat Božanstvene sladosti.
215. Nije moguće da Gospod (koji je po prirodi mudar, pravedan i svemoguć) kao mudar ne zna način iscelenja (naše grehom bolesne prirode), da kao pravedan neće nekako vlasno da izdejstvuje spasenje čoveka (koji je voljno pao pod breme i krivicu greha), i da kao svemoguć ne može da izvrši ono što je neophodno za naše izlečenje.
216. Premudrost Božija se projavljuje u Njegovom istinskom suštastvenom postajanju čovekom. Njegova pravda [se projavljuje] u Njegovom prihvatanju prirode (kroz rođenje), koja je sposobna da strada slično nama. Njegova svemoć [se najzad, projavljuje] u Njegovom ustrojstvu (kroz stradanja i smrt) neprestanog života i neizmenjivog bestrašća za našu prirodu.
217. Zavideći Bogu i nama, đavo je prevarno čoveku saopštio da mu Bog zavidi. Time ga je on i naveo na prestupanje zapovesti. On Bogu zavidi, [ne želeći] da postane očigledna zaista sveopevana Njegova sila koja čoveka čini bogom. Čoveku, pak, on zavidi [jer ne želi] da zbog vrline očigledno postane pričesnik Božanske slave. Pakosnik, dakle, ne zavidi samo nama zbog naše slave kod Boga usled vrlina, već i Bogu zbog projavljivanja Njegove sveopevane ljubavi koja se pokazuje u našem spasenju.
218. Jedino po bezgranično moćnom htenju svoje blagosti Bog obuhvata i održava sve – i anđele i ljude, i dobre i zle. Oni, međutim, nisu podjednako pričesni Bogu. On bez zadržavanja prohodi kroz sve, saobrazno sa njihovim nastrojenjem.
219. Mi u Hristu ne priznajemo razliku lica, s obzirom da je Trojica ostala Trojica i nakon što se Slovo ovaplotilo. Ovaploćenjem se, naime, Svetoj Trojici nije dodalo novo lice. U Njemu priznajemo razliku priroda kako se telo po prirodi ne bi ispovedalo jednosušno Slovu.
220. Krivokletnik je onaj ko se lažno zaklinje imenom Gospodnjim, tj. obećaje Bogu da će da živi vrlinski, da bi potom sve svoje staranje okrenuo na ono što je tuđe zavetu koji je izrekao sopstvenim ustima. On neispunjavanjem zapovesti prestupa zavetno obećanje blagočastivog života. Kratko rečeno, izabravši život po Bogu i ne postavši potpuno mrtav za sadašnji život, on se pokazuje kao lažov i kletvoprestupnik. On nije ispunio zakletvu Bogu da će neporočno ići putem bogougodnih podviga.
221. Onaj ko nailazak nevoljnih iskušenja podnosi sa nepokolebivim mišljenjem (slično blaženom Jovu i hrabrim mučenicima), postaje silni svetilnik koji, silom primljenom od Gospoda, čuva neugasivu svetlost spasenja. I onaj ko, osvetljen svetlošću poznanja, prepoznaje zamke lukavog i poznaje način sukobljavanja u nevidljivoj borbi postaje svetilnik drugima. Slično velikom apostolu, on može dostojno da kaže: Jer nam njegove namere nisu nepoznate (2.Kor.2,11).
222. Svetilnik bez ulja ne može da ostane stalno upaljen. Ni svetlost duhovnih darova ne može da se sačuva bez dobrog nastrojenja koje je prešlo u naviku i koje hrani unutrašnju dobrotu odgovarajućim rečima, delima i naravima, kao i osećanjima i mislima koje su mu prilične. Jer, svaki duhovni dar iziskuje odgovarajuću naviku (ili nastrojenje) koja mu neprestano doliva (po primeru ulja) neko misleno veštastvo. Na taj način, on na osnovu dobrog nastrojenja onoga ko ga je primio ostaje celovit.
223. Bog se naziva i jeste Otac po blagodati samo onih koji vrlinskom naravi svedoče o svom blagodatnom rođenju u duhu od Boga. U toj naravi, koja sačinjava lice duše i u vrlinama koje ih odražavaju, vide se očigledne crte Boga koji ju je rodio. Oni koji ih poseduju podstiču one koji ih vide na proslavljanje Boga. Oni svoj život predstavljaju podražavanju, kao najbolji obrazac vrlina. Jer, Bog se obično ne proslavlja golim rečima, već delima pravde, koja mnogo više negoli reči objavljuju veličinu Božiju.
224. Onaj ko u sebi pokazuje poznanje koje se ostvaruje delanjem, i delanje koje oživljuje poznanje, pronašao je način istinskog dejstva Božijeg u nama. Onaj, pak, ko navedene crte ima razdvojene – ili je poznanje učinio pukom maštom, ili je delanje pretvorio u bezdušnog idola. Jer, nedelatno poznanje se ničim ne razlikuje od maštanja, nemajući potvrdu svoje delatnosti. I opet, neosmišljena delatnost je isto što i idol, s obzirom da nema poznanje koje je oživljava (oduševljava).
225. Zaista je nadmenost prokleta strast. Ona se sastoji iz spajanja dva zla – gordosti i taštine. Gordost odriče Tvorca vrlina i prirode, a taština krivotvori i prirodu i samu vrlinu. Jer, gordi ništa ne čini po Bogu, a kod taštog ništa ne biva po prirodi.
226. Strahom sprečavajući nepravdu, pisani zakon uči pravdi. Vremenom navika rađa pravdoljubivo raspoloženje, koje čini da je nastrojenje za dobro čvrsto. Ono, opet, čini da se prethodna poročnost zaboravlja.
227. Obrezanje u duhovnom smislu predstavlja savršeno odsecan,e sklonosti prema telesnim pohotama.
228. Subota je upokojenje kretanja strasti ili njihova savršena nedejstvenost.
229. Bog nije zapovedio da se poštuje subota, novi mesec i praznici sa namerom da ljudi poštuju dane kao dane. Jer, to bi značilo uzakoniti služenje tvari više negoli Tvorcu (Rim.1,25), sa mišlju da su, navodno, dani sami po sebi prirodno dostojni poštovanja i poklonjenja. Naprotiv, kroz ustanovljenje poštovanja dana, On je simvolički naredio da poštuju Njega samog. Jer, On sam jeste Subota, kao počinak od znoja i žitejskih briga i od trudova na delima pravde. On sam jeste i Pasha, kao oslobodilac držanih na gorkom poslu greha. On je i Pedesetnica, kao početak i kraj svega.
230. Duhovnim žrtvama smatramo ne samo umrtvljenje strasti, koje se kolju mačem Duha, koji je reč Božija (Ef.6,17), već i posvećivanje svih prirodnih sila Bogu, koje se ognjem blagodati Duha Bogu prinose kao svepaljenica.
231. Vlast greha ili plotsko mudrovanje se preseca blagodaću svetog krštenja, dok ga delatno povinovanje Božanstvenim zapovestima sasvim umrtvljuje mačem Duha,
232. Strast stomakougađanja je slastoljubivom pomisli, kao mačem, obezglavila mnoge vrline. Ona semena celomudrenosti ubija neuzdržanjem, zakonitost pravde kvari lakomošću, prirodne sveze čovekoljublja preseca samoljubljem. Kratko rečeno, strast stomakougađanja istrebljuje sav porod vrlina.
233. Svaki revnitelj spasenja prileže i uz dela vrline i uz svete pomisli. Jer, bez vrlina i poznanja još niko nikada nije uspeo da stekne spasenje. Delo vrline jeste privođenje u poredak telesnih pokreta, zdravim rasuđivanjem kao uzdom iskusno ih zadržavajući od neumesnih saplitanja. Delo, pak, poznanja jeste dobro promišljanje i razumno rasuđivanje kako treba dejstvovati i potom se trud na ostvarivanju zaključenog.
234. Onaj ko je umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), ko je ugasio svo svoje telesno mudrovanje, ko je odsekao svako saosećanje prema njemu tako da sa blaženim apostolom Pavlom može da kaže: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rim.8, 35), dolazi [u položaj] da je bez oca i bez majke i bez ostale rodbine, slično velikom Melhisedeku (Jev.7,3). Zbog potpunog sjedinjenja sa duhom, koje se desilo kod njega, oni nemaju čime da zadržavaju njegovo telo i prirodu.
235. Kraj sadašnjeg života nije pravedno, kako mi se čini, nazivati smrću. Pre bi ga trebalo nazvati izbavljenjem od smrti, udaljenjem iz oblasti truležnosti, oslobođenjem od ropstva, prestankom uznemirenja, presecanjem borbe, izlaskom iz tame, odmorom od trudova, smirivanjem ključanja, skrivanjem od stida, bežanjem od strasti, i uopšte – od granice svih zala. Ispravivši se kroz slobodno samoumrtvljavanje, sveti su sebe učinili tuđima i strancima za ovaj svet. Hrabro se boreći sa svetom i telom i sa izdancima koji iz njih izrastaju, oni su u sebi sačuvali neokrnjeno dostojanstvo duše, izbegavši saosećanje prema čulima koja porađaju prelest.
236. Sveti su bili blagi i čovekoljubivi, nežni i milosrdni, pokazujući podjednako raspoloženje ljubavi prema celom rodu. Uz njegovu pomoć, oni su čitav život čuvali najbolje od svih dobara – smirenje (tj. čuvarku dobara i rušiteljsku zla koje im je suprotno), ostajući neulovljivi za sva iskušenja koja nas opterećuju, kako proizvoljna (koja su od nas), tako i neproizvoljna (koja nisu od nas). Prva su oni podavljivali uzdržanjem, a druga odbijali trpljenjem.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *