ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

II

ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВЉА О ЉУБАВИ

 

СТОТИНА ТРЕЋА
1. Благословена употреба појмова и ствари рађа целомудреност, љубав и познање, а бесловесна – разузданост, мржњу и незнање.
2. Припремио си преда мном трпезу (Пс.22,5), итд. “Трпеза” означава делатну врлину, коју је припремио Христос пред онима који нас вређају. “Уље”, опет, које помазује ум, означава сагледавање онога што постоји. “Чаша Божија” јесте познање Бога, а “милост” Његова јесте Слово Његово и Бог. Јер, својим Оваплоћењем Он нас “прати нас у све дане”, све док не задобије све оне који се спасавају, као [некад] Павла (уп. Фил.3,12). “Дом” пак, означава Царство [Божије], у које ће доспети сви снети. “За дуге дане” означава вечни живот.
3. Злоћа се пројављује због злоупотребе душевних сила, тј. желатељне, раздражајне и словесне силе. Злоупотреба словесне силе јесте незнање и неразборитост, а раздражајне и желатељне – мржња и разузданост. Правилна, пак, њихова употреба јесу знање и разборитост, љубав и целомудреност. Ако је тако, онда ништа од Богом сазданих бића и догађаја није зло.
4. Нису јела зла, већ стомакоугађање, нити рађање деце – већ блуд, нити новац – већ среброљубље, нити слава – већ таштина. Ако је тако, онда у бићима ништа није зло. [Зло] се састоји у њиховој злоупотреби до које долази због немарности ума за природно руковање.
5. По блаженом Дионисију [Ареопагиту] у демонима постоји следеће зло: бесловесан гнев, безумна жеља, непромишљено маштање. Бесловесност, безумље и непромишљеност код словесних бића представљају лишеност словесности, ума и промишљености. Та лишеност је познија од поседовања. Према томе, они су раније имали и словесност и ум и благочастиву промишљеност. Ако је тако, онда ни демони нису по природи зли. Напротив, они су постали зли од злоупотребе [својих] природних сила.
6Неке страсти рађају само развратност, неке – само мржњу, а неке и развратност и мржњу.
7. Преједање и сладокуштво јесу узрок развратности, а среброљубље и таштина – мржње према ближњему. Њихова, пак, мајка, тј. самољубље јесте узрок и једног и другог.
8. Самољубље је страсна и бесловесна љубав према телу, којој се противе љубав и уздржање. Онај ко поседује самољубље свакако има и све остале страсти.
9. Нико никад не омрзну на своје тело (Еф.5,29), говори апостол, али га изнурава и савлађује (1.Кор.9,27), не дајући му ништа осим хране и одеће (1.Тим.6,8), и то у мери неопходној за живот. Према томе, на тај начин га [човек] бестрасно воли као слугу Божанственог, пружајући му негу која одговара његовим потребама.
 
10. Свако настоји да служи ономе кога воли. Онај, дакле, ко воли Бога свакако настоји да чини оно што му је угодно. Онај, пак, ко воли тело чини оно што му угађа.
11. Богу је угодна љубав, целомудреност, сагледавање и молитва, а телу – стомакоугађање, развратност и оно што их увећава. Отуда, који су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,8), а који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24).
12. Уколико се окрене према Богу, ум тело држи за слугу и не даје му ништа осим неопходног за живот. Уколико се, пак, окрене телу, он постаје роб страстима и старање о њему претвара у похоте (Рим.13,14).
13. Уколико хоћеш да савладаш помисли пази на страсти. Тада ћеш их лако протерати из ума. Код помисли блуда, на пример, пости, бди, труди се, самуј. Код помисли, пак, гнева и туге презири славу и бешчашће и вештаствене ствари. Код помисли злопамћења треба да се молиш за онога ко те је увредио, па ћеш се избавити.
14. Немој упоређивати себе са најслабијим људима, него пре узрастај у складу са заповешћу о љубави. Јер, упоређујући се са најслабијима, упашћеш у пропаст високоумља. Узрастајући, пак, у љубави попећеш се на висину смиреноумља.
15. Ако стварно држиш заповест о љубави према ближњем због чега показујеш горчину према ономе ко те жалости? Није ли очигледно да њој претпостављаш пролазне ствари и да се бориш против њега с обзиром да настојиш да их стекнеш?
16. Људи не цене злато због неке потребе, већ стога што омогућује да се дође до многих уживања.
17. Постоје три узрока љубави према богатству: сластољубље, таштина и неверје. Најгори од њих јесте неверје.
18. Јер, сластољубац воли сребро да би живео у уживању, ташт [човек] – да би се н,име прославио, а неверник – да би га сакрио и чувао, бојећи се глади, или старости, или болести, или странствовања, више се уздајући у њега неголи у Бога Творца сваке твари и Промислитеља и о последњим и најситнијим животињама.
19. Четири врсте људи сабирају богатство: тројицу смо напред поменули, а четврти је домоуправитељ. Очигледно је да само он правилно сабира [са намером] да сваком дели по потреби и да му никад не нестане.
20. Све страсне помисли или надражују желатељни [део душе] или узнемирују раздражајни [део], или помрачују словесни [део]. Отуда се догађа да ум ослепи за духовно сагледавање и молитвено усхођење. Стога монах, а особито безмолвник, треба да тачно пази на своје помисли, да препознаје њихове узроке и да их одсеца. [Оп] треба да зна да желатељни део душе надражују страсна сећања на жене. Узрок, пак, [сећања] јесте неумереност у јелу и пићу, као и често и неразумно општење са женама. Њих сасеца глад, жеђ, бдење и повлачење. Раздражајни [део душе], опет, узнемирују страсна сећања на увредиоце. Њихови узроци су сластољубље, таштина и вештаствољубље. Јер, острашћени се жалости због њих, тј. или стога што их се лишио, или стога што није успео [да их стекне]. Њих одсеца љубав према Богу, с обзиром да рађа презир и омаловажавање према њима.
21. Бог познаје самога себе. Он познаје и саздања своја. И свете силе знају Бога и саздања Божија. Ипак, оне не знају Бога и Његова створења као што Бог зна себе и своја створења.
22. Бог зна самога себе по својој блаженој суштини, а своја створења по својој мудрости, којом је и у којој је све створио. Свете, пак, силе знају Бога по заједничарењу, иако је Он изнад сваког заједничарења. Његова, опет, створења познају поимањем и сагледавањем.
23. Саздања су изван ума. Ипак, он у себе прима сагледавања о њима. Међутим, није тако и у односу на вечног, безграничног и неописивог Бога, који је створењима даровао и биће, и благобиће и вечнобиће.
24. Словесно и мислено биће заједничари у Светоме Богу и својим бићем и својом способношћу за благобиће, тј. за светост, мудрост, и својим вечнобићем по благодати. Тиме оно и познаје Бога. Његова, пак, створења, као што је речено, [познаје] поимањем и сагледавањем творачке мудрости која се налази у њима. Она се у уму налази као једноставна и безлична.
25. Својом крајњом благодаћу приводећи у биће словесну и мислену суштину, Бог јој је предао четири божанствена својства која је одржавају, чувају и спасавају: биће, вечнобиће, благост и мудрост. Прва два је предао суштини, а друга два, тј. благост и мудрост – вољи, како би оно што је Он по суштини, твар постала по заједничарењу. Стога се каже да смо постали по образу и по подобију Бога. Ми смо, дакле, биће по образу Онога који јесте, и вечнобиће (не беспочетно, премда бескрајно) по образу Онога који вечно постоји. И опет, ми смо по благодати благи по подобију Благога ? о природи, и по благодати мудри по подобију Мудрога по природи. Према томе, свако словесно биће има образ Божији, а подобије – само благи и мудри.
26. Сва словесна и мислена суштина дели се на двоје, тј. на анђелску и људску природу. И сва анђелска природа дели се опет на две опште воље и групе: свете и нечисте, тј. на свете силе и нечисте демоне. И сва људска [природа] се такође дели на само две опште воље, тј. на побожне и безбожне.
27. Као самопостојање, самоблагост и самомудрост, или, истинитије речено, будући изнад свега наведенога, Бог нема ништа себи супротно. Све, пак, твари имају своје постојање кроз заједничарење и благодат. Словесна и мислена бића, која имају могућност благости и мудрости, имају и своје супротности: постојање као супротност има непостојање, а могућност за благост и мудрост – зло и незнање. Њихово вечно постојање или непостојање јесте у власти Творца, док заједничарење [у благости и мудрости] стоји у њиховој вољи.
28. Говорећи да суштина [створених] бића од вечности сапостоји са Богом, те да су од Њега добили само својства, грчки философи у ствари веле да [њихова] суштина нема ништа себи супротно, већ да супротности имају само својства. Ми, пак, кажемо да само Божанска суштина, као вечнопостојећа и бесконачна, нема ништа себи супротно. Она [једина] дарује вечност и другим [бићима]. Суштина, пак, [створених] бића као своју супротност има небиће. Њено вечнобиће или небиће стоји у власти Господственопостојећег. Међутим, с обзиром да се Бог не раскајава за своје дарове (Рим.11,29), она постоји вечно и постојаће, држана сведржитељском силом, премда и има небиће за [своју] супротност, као што је речено, будући да је из небића изведена у биће, те будући да у Његовој вољи има своје биће или небиће.
29. Зло је одсуство добра и незнање – одсуство знања. Тако је и небиће одсуство бића, премда не Господственопостојећег (које нема супротности [тј. не може да не постоји]), него бића које постоји заједничарењем са Господственопостојећим. И док прва два одсуства [тј. добра и знања] зависе од воље [створених] бића, дотле се одсуство другог [тј. самог постојања бића] налази у вољи Творца, који по [својој] благости увек хоће да створења постоје и да им вечно благотвори.
30. Од свих створења нека су словесна и мислена (пријемчива за супротности, тј. врлине и пороке, знање и незнање), а нека разноврсна тела (састављена од супротности, тј. од земље, ваздуха, ватре и воде). И док су једна потпуно бестелесна и невештаствена (иако их има и удружених са телом), дотле су друга састављена само из вештаства и облика.
31. Сва тела су по природи непокретна. Она се покрећу душом: једна – словесном [тј. људи], друга – бесловесном [животиње], а нека безосећајном [биљке].
32. Од душевних сила неке хране и узрастају [тело], друге [изазивају] маштања и нагоне, а треће [омогућују] словесност и мишљење. Биљке заједничаре само у првој, бесловесне животиње учествују и у другој, док људи заједничаре у све три. Прве две силе су пропадљиве, док се трећа показује као нетрулежна и бесмртна.
33. Једне другима предајући просвећење, свете силе и људској природи предају или од своје врлине или од свога знања. Та врлина је богоподобна благост, којом благотворе и саме себи и једне другима и нижим од себе, чинећи их боголикима. Оне такође предају и неко више знање о Богу, као што се говори [у Псалму]: А ти си Вишњи до века, Господе (Пс.91,9), или неко дубље знање о телима, или тачније знање о бестелеснима, или одређеније знање о промислу, или јасније знање о Суду.
34. Нечистота ума јесте прво – лажно знање, друго – непознавање општег (говорим о људском уму, с обзиром да анђелу није својство да не зна нешто од појединачног), треће – поседовање страсних помисли и четврто – саглашавање на грех.
35. Душа је нечиста када не делује по природи. Из тога се у уму рађају страсне помисли. Она, пак, делује по природи када њене страдалне силе, тј. раздражајна и желатељна, остану бестрасне при дејству ствари и мисли које им одговарају.
36. Нечистота тела представља грех на делу.
37. Безмолвије воли онај ко је непристрасан према светском. Све људе, опет, воли онај ко не воли ништа људско. Познање Бога и Божанског има онај ко се ничим не саблажњава – ни [људским] гресима, ни подозривим помислима.
38. Велико је не бити пристрасан према стварима, али је много веће остати бестрасан и према мислима о њима.
39. Љубав и уздржање ум чине бестрасним и према стварима и према мислима о њима.
40. Ум богољупца не ратује ни против ствари, ни против мисли о њима, него против страсти које су повезане са мислима. Према томе, он не ратује против жене, нити против увредиоца, нити против маштања о њима, него против страсти која је са маштањима повезана.
41. Сва борба монаха против демона састоји се у одвајању страсти од мисли, будући да друкчије не може бестрасно посматрати ствари.
42. Друго је ствар, а друго мисао, а друго страст. Ствар је на пример човек, жена, злато и остало. Мисао је на пример једноставно сећање на нешто од наведенога. Страст је на пример бесловесна љубав или нерасудна мржња према наведеном. Монахова борба је усмерена против страсти.
43. Страсна мисао је помисао која је сложена од страсти и мисли. Одвојимо страст од мисли и остаће проста помисао. Њих пак, ако хоћемо одвајамо духовном љубављу и уздржањем.
44. Врлине одвајају ум од страсти, духовна сагледавања га одвајају од једноставних мисли, а чиста молитва га узноси ка самом Богу.
45. Врлине постоје ради познања створења, знање – ради онога ко сазнаје, а онај који сазнаје – ради Онога који се несазнајно сазнаје и који је изнад [сваког] сазнања.
46. Преизобилни Бог створења није привео у биће из неке потребе, него да би уживала заједничарећи у Њему саобразно [својој пријемчивости], и да би се радовао због дела својих (Пс.104,31), гледајући како се веселе и како се вечито ненасито насићују опим чиме се не могу наситити.
47. Свет има много сиромашних духом, премда не као што доликује, и много оних који плачу, премда због штете у богатству или губљења деце, и много кротких, али према нечистим страстима, и много гладних и жедних, али у односу на отимање туђега и неправедну корист, и много милостивих, али према телу и телесном, и чистих срцем, али ради таштине, и миротвораца, који, међутим, душу потчињавају телу, и много прогнаних, премда због своје непристојности, и много вређаних, али због срамних грехова. Међутим, блажени су само они који наведено чине и трпе ради Христа и по Христу. Због чега? Јер је њихово Царство небеско и јер ћe Бога видети (Мт.5,3-12). Према томе, они нису блажени стога што наведено чине или подносе (с обзиром да и поменути исто чине), него стога што ради Христа и по Христу речено чине и подносе.
48. У свему што чинимо, као што је много пута речено, Бог тражи циљ, тј. да утврди да ли деламо ради Њега или ради нечега другог. Када, дакле, хоћемо да учинимо добро, циљ не треба да нам буде човекоугађање, него Бог. Увек гледајући у Њега, ми све треба да чинимо Њега ради. Иначе ћемо и труд поднети и награду изгубити.
49. За време молитве избаци из ума свога чак и једноставне мисли о људским стварима и сагледавање свега створенога како маштајући о мање значајном не би отпао од Оног који је несравњиво бољи од свега постојећег.
50. Уколико заиста заволимо Бога, љубав ће нам помоћи да одбацимо страсти. А љубав према Њему се састоји у претпостављању Њега свету и душе телу, у презирању светских ствари, у посвећивању Њему кроз свагдашње уздржање, љубав, молитву, псалмопојање и остало.
51. Уколико се Богу посвећујемо дуго време и уколико бринемо о страданом делу душе, нећемо више застрањивати због напада помисли. Напротив, тачније ћемо поимати њихове узроке и одсецати их, постајући обазривији. На нама ће се испунити [реч пророка]: И погледа око моје на непријатеље моје, u ухо моје чуће о лукавима који устају против мене (Пс.91,12).
52. Када приметиш да се твој ум побожно и праведно бави мислима које се односе на свет, знај да је и тело твоје чисто и без греха. Уколико, пак, видиш да се ум бави гресима у разуму и не пресечеш га, знај да ни твоје тело неће задоцнити да падне у њих.
53. Као што тело има свет ствари, тако и ум има свет мисли. И као што тело блудничи са телом жене, тако и ум блудничи са мишљу о жени маштаријама сопственог тела. Јер, он у разуму види облик свога тела како се сједињује са обликом женског [тела]. Исто тако, он се обликом свога сопственог тела у разуму свети облику онога ко га је увредио. Слично бива и са осталим гресима. Јер, оно што чини тело делом у свету ствари, ум чини у свету мисли.
54. Зар не треба да се ужаснемо, да устрептимо или дођемо изван разума [када чујемо] да Бог и Отац не суди никога, него је сав суд дао Сину (Јн.5,22), те да Син узвикује: Не судите, да вам се не суди (Мт.7,1), и: Не осуђујте и нећете бити осуђени (Лк.6,37), или када апостол слично вели: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ (l.Kop.4,5), и: У чему судиш другоме, себе осуђујеш (Рим. 2,1). Напротив, оставивши плач због својих грехова, људи су узели суд од Сина, те сами, као безгрешни, суде и осуђују једни друге. И док се због тога небо ужасава, а земља тресе, они се као неосетљиви не стиде,
55. Онај ко се бави туђим гресима или из подозрења суди брата, још није поставио почетак покајања, нити испитивању и познању својих грехова, који су ваистину тежи од гомиле олова. Он још није сазнао како човек постаје тешкосрдан, волећи сујету и тражећи лаж (Пс.4,3). Због тога он као неразуман и као онај ко ходи у тами оставља своје грехе и машта о туђим, било стварним, било замишљеним из подозрења.
56. Самољубље, као што је много пута речено, јесте узрок свих страсних помисли. Јер, из њега се рађају три главне помисли жеље, тј. стомакоугађање, среброљубље и таштина. Из стомакоугађања се рађа помисао блуда, из среброљубља – помисао лакомства, а из таштине – помисао гордости. За једном од њих три следе све остале страсне помисли, тј. помисао гнева, туге, злопамћења, унинија, зависти, оговарања итд. Те страсти везују ум за вештаствене ствари, свлачећи га на земљу. Оне га притискају као најтежи камен иако је по природи лакши и покретнији од огња.
57. Почетак свих страсти јесте самољубље, а крај – гордост. Самољубље, пак, јесте бесловесна љубав према телу. Онај ко га је одсекао, уједно је одсекао и све страсти које истичу из њега.
58. Телесни родитељи су пристрасни према својој деци. И ум је природно привржен својим мислима. Пристрасним родитељима деца изгледају најпристојнија и најлепша, чак иако су достојна подсмеха. И неразборитом уму његове помисли изгледају најпаметније, иако су најружније. Мудром, пак, [човеку] његове мисли не изгледају тако. Чак и када је потпуно уверен да су истините и добре, он не верује своме суду. Напротив, он поставља друге мудраце за судије својих речи и мисли да како не би трчао узалуд (Гал.2,2), те од њих прима потврду.
59. Када победиш неку од бешчасних страсти, као на пример – стомакоугађање или блуд, или гнев или лакомост, одмах те напада помисао таштине. А ако и њу победиш, прихвата те помисао гордости.
60. Све нечасне страсти које владају душом изгоне из нас помисао таштине. Када, пак, буду побеђене, оне поново у душу враћају таштину.
61. Таштина рађа гордост, било да се изгони из душе, било да остаје у њој. Уколико се изагна, изазива надменост, а уколико остане – разметљивост.
62. Таштину изгони тајно делање [тј. молитва], а гордост – приписивање Богу [свих] успеха.
63. Онај ко се удостојио познања Бога и ко је богато окусио сладост која се у њему налази презире сва уживања које се рађају у желатељном [делу душе].
64. Онај ко жели земаљско жели или јела, или оно што угађа подстомачним [удовима], или људску славу, или имања, или било шта друго што је повезано са њима. И уколико ум не на!је нешто боље на шта би пренео своју жељу, никада се неће усудити да их презре. Неупоредиво, пак, боље од свега јесте познање Бога и Божанског.
65. Они који презиру уживања покренути су или страхом, или надом, или познањем или љубављу према Богу.
66. Познање Божанског без “страсти” никада неће убедити ум да потпуно презре вештаствено, већ ће да личи на једноставну помисао о чулној ствари. Због тога се могу наћи многи људи који имају велико знање, али се ипак ваљају у телесним страстима као свиње у блату. Јер, очистивши се унеколико ревновањем и стекавши нешто знања, они су потом постали немарни и слични Саулу, који се удостојио царства да би потом, због недостојног живота, са страшним гневом био одбачен.
67. Као што једноставна помисао о људским стварима не принуђује ум да презре Божанско, тако ни једноставно познавање Божанског не убеђује ум да коначно презре људско. Јер, истина сада постоји у сенци и загонеци. Стога је неопходна блажена “страст” свете љубави која ум повезује са духовним сагледавањима и убеђује га да вештаственом претпоставља невештаствено и чулном – мислено и Божанско.
68. Онај које одсекао страсти и помисли учинио једноставним, није их самим тим обратио Божанскоме. Напротив, може се десити да [човек] нема страст ни према људском, ни према Божанском, што се и дешава делатељима, који се нису удостојили знања. Они, наиме, избегавају страсти или из страха од мучења или због наде на Царство.
69. Вером ходимо, а не гледањем (2.Кор.5,1) и знање имамо као у огледалу и загонетки. Стога је неопходно да се много бавимо њиме како бисмо дуготрајним изучавањем и упражњавањем стекли неуклоњиву навику у сагледавању.
70. [Дешава се] да за неко време одсечемо узроке страсти и [почнемо] да се бавимо духовним сагледавањима. Међутим, уколико се не будемо увек њима бавили, имајући их као своје занимање, лако ћемо се опет окренути телесним страстима, немајући други плод изузев једноставног знања са надменошћу, чији крај јесте постепено помрачење познања и потпуно окретање ума ка вештаственом.
71. Страст љубави је за осуду уколико се ум занима вештаственим стварима, али је за похвалу када се ум сједињује са Божанским. Јер, ум, се обично пружа ка стварима на којима се задржава. Ка ономе, пак, ка чему се пружа, он окреће своју чежњу и љубав, тј. или према Божанском и мисленом (које му је сродно), или према телесним стварима и страстима.
72. Бог је створио невидљиви и видљиви свет. Он је, свакако, створио и душу и тело. И кад је видљиви свет толико диван, колико је тек невидљиви? И ако је невидљиви бољи од видљивога, колико је тек изнад оба Бог који их је створио? Ако је, дакле, Творац свега доброг бољи од свега створеног, због чега ум оставља Бољег од свега и бави се оним што је горе од свега, тј. телесним страстима? Свакако стога што се од рођења сусреће са њима и привикава на њих, док савршено искуство Онога који је бољи од свега и који је изнад свега још није стекао. Уколико, дакле, дугим подвигом уздржавања од уживања и поучавања у Божанском постепено почне да кида везе са њима, он ће почети да се пружа ка Божанском, постепено напредујући и познајући своје достојанство. Он ће најзад сву своју чежњу пренети на Божанско.
73. Онај ко бестрасно говори о гресима брата [свакако има у виду један од] два разлога: или да га исправи, или да другоме користи. Онај, пак, ко говори о њима било њему, било другоме мимо два наведена разлога у ствари га исмева или понижава. Стога он неће избећи остављеност од Бога, тј. свакако ће упасти или у исти или у други грех. Тада ће се, изобличен и наружен од других, и сам посрамити.
74. Један исти грех на делу не чине сви људи из истог узрока. Напротив, узроци могу бити различити. Једно је, дакле, грешити по навици, а друго – изненадно. Јер, последњи ни пре ни после греха није помишљао о њему. Осим тога, он веома тугује због дела. Онај, пак, ко греши по навици, чини обратно. Јер, он ни пре греха није престајао да греши у разуму. Осим тога, и после дела он има исто расположење.
75. Онај ко чини врлине из таштине свакако ће и знање искати из таштине. Он очигледно ништа не чини и не говори ради назидања [других], него се у свему труди да улови славу од оних који гледају или слушају. Та страст ће се показати уколико неки од наведених почну да куде његова дела и речи. Наиме, он ће почети да се веома жалости, и то не стога што нису стекли назидање (с обзиром да му тако нешто није ни било циљ), него стога што је сам понижен.
76. Страст среброљубља се утврђује по радости са којом [човек] прима, и жалости при давању. Такав не може бити господар.
77. Неко ко страда и показује трпљење [свакако има у виду] или љубав Божију, или наду на награду, или страх од мучења, или страх од људи, или природу, или уживање, или добит, или таштину или неопходност.
78. Једно је уклонити се од помисли, а друго – ослободити се од страсти. Дешава се да се неко много пута уклања од помисли уколико нису присутне ствари које изазивају страст. Страсти се, међутим, скривају у души. При појави ствари оне се одмах показују. Треба, према томе, пазити на ум у односу на ствари како би се сазнало према којој има страст.
79. Прави пријатељ јесте онај ко жалости и невоље у [разним] околностима и несреће у време искушења ближњег подноси као своје сопствене, премда без буке и смућења.
80. Немој презирати савест која ти увек саветује оно што је најбоље. Јер, она ти предлаже Божанске и анђелске савете, ослобађа од тајних оскрнављења срца и дарује смелост према Богу у време исхода.
81. Уколико хоћеш да имаш познање, да постанеш умерен и да не робујеш страсти надмености, увек у стварима тражи оно што је сакривено од твог знања. И наћи ћеш многе и различите ствари које су ти измицале, те ћеш се зачудити своме незнању, умеравајући своје мишљење. Познавши себе, ти ћеш разумети многе, велике и дивне ствари. Јер, мишљење да се зна не допушта да се напредује у знању.
82. Заиста жели да се спасе онај ко не одбацује лекове лекара. Ти лекови су патње и жалости које нас постижу преко разних невоља. Онај, пак, ко им се противи не зна шта ће њима стећи, нити какву ће корист од њих имати у [време] свог одласка.
83. Таштина и среброљубље се рађају једна од друге. Јер, ташти се богате, а богати су ташти. Тако је код световњака. Међутим, монах је таштији кад нема ништа. Наиме, он крије сребро (уколико га има), стидећи се што има ствар која не приличи његовом чину.
84. Својство таштине монаха јесте да се узноси врлином и оним што је прати, а својство гордости јесте да се надима успесима и да унижава друге, успехе приписујући себи, а не Богу. Својство, пак, таштине и гордости световњака јесте да се узноси и надима лепотом и богатством, снагом и памећу.
85. Успеси световњака јесу падови за монахе и успеси монаха јесу падови за световњаке. Успеси, на пример, световњака јесу богатство, слава, моћ, наслађивање, угодност тела, мноштво деце и слично. Монах, пак, који доспе до наведенога – гине. Успеси, међутим, монаха јесу нестицање, непознатост, немоћ, уздржање, злопаћење и све што их прати. Светољубац који невољно упадне у њих, сматраће их великом несрећом. Често је он чак у опасности да себи намакне омчу [на врат], (што су неки и учинили).
86. Јела су створена из два разлога: ради исхране и лечења. Они који их употребљавају мимо тих [разлога] биће осуђени као сластољупци с обзиром да злоупотребљавају оно што је Бог дао за [правилну] употребу. Злоупотреба јесте грех и у свим [другим] стварима.
87. Смиреноумље је непрестана молитва са сузама и болом. Непрекидно призивајући Бога у помоћ, оно не допушта да се [човек] неразборито узда у своју силу и мудрост, нити да се узноси над другима, што је [израз] љуте болести страсти гордости.
88. Једно је борити се са једноставном помишљу како не би покренула страст, а друго је борити се са страсном помишљу како се не би десило саглашавање. Оба, пак, вида борбе [покушавају] да спрече задржавање помисли.
89. Туга се удружује са злопамћењем. Када ум са тугом замишља лице брата, очигледно је да има злопамћење ирема њему. Путеви, пак, злопамтљиваца [воде] у смрт (Прич.12,28), с обзиром да је сваки злопамтљивац законопреступник (Прич.21,24).
90. Уколико имаш злопамћење према некоме, моли се за њега и зауставићеш кретање страсти. Молитвом ћеш удаљити тугу од сећања на зло које ти је учинио. Испунивши се љубављу и поставши човекољубив, потпуно ћеш уклонити страст из душе. Уколико други има злопамћење према теби, постани благонаклон и смирен и односи се добро према њему, те ћеш га ослободити од страсти.
91. Жалост онога који ти завиди са муком ћеш зауставити. Јер, он сматра својом несрећом оно у чему ти завиди. Ту завист није могуће зауставити друкчије до скривањем од њега. Међутим, коју ћеш страну пренебрегнути уколико [твоја врлина] многима користи, а њега жалости? Треба, дакле, претпоставити корист многих, а по могућности ни њега не пренебрегнути. При томе, не [треба да допустиш] да и сам будеш уловљен од лукаве страсти и да се покажеш као онај ко се бори против страсника, а не против страсти. Стога са смиреноумљем сматрај њега већим од себе, у свако време, на сваком месту и у свакој ствари дајући му предност. Своју, пак, завист можеш зауставити уколико почнеш да се радујеш ономе чему се радује онај коме завидиш и да се жалостиш због онога због чега се он жалости, испуњавајући [заповест] апостола: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим.12,15).
92. Наш ум се налази између двојице, тј. између анђела и ђавола, од којих сваки чини [тј. саветује] оно што му је својствено, наиме – један врлину, а други зло. Међутим, ум има власт и силу да следује или да одбаци оно што хоће.
93. Свете силе нас подстичу на добро, а природна семена и добро произвољење нам помажу. Демонским нападима, пак, помажу страсти и зло произвољење.
94. Понекад сам Бог приступа чистом уму и поучава га. Понекад му добро предлажу свете силе, а понекад природа ствари коју сагледава.
95. Ум који се удостојио познања треба да сачува бестрасне појмове о стварима, непоколебива сагледавања и непомућено стање молитве. Ипак, он, не може увек да одржи наведено, будући као димом помрачаван телесним испарењима које распаљују демони.
96. Ми се не гневимо на све оно ради чега се жалостимо, с обзиром да је више онога што причињава жалост од онога што изазива гнев. На пример, нешто се разбило, нешто се изгубило, неко је умро. У таквим [случајевима] се само жалостимо, а у другим – и жалостимо и гневимо, налазећи се [у стању] немудрољубља.
97. Ум који прима мисли о стварима природно се саображава свакој мисли. Сагледавајући [ствари] духовно, он се различито преображава, сагласно сваком сагледавању. Нашавши се, пак, у Богу, он постаје потпуно безобличан и безвидан. Сагледавајући Једнообразног, ум и сам постаје једнообразан и потпуно светловидан.
98. Савршена је душа чија се страдална сила у потпуности окренула Богу.
99. Ум је савршен уколико је истинитом вером надсазнајно спознао Надсазнајнога, уколико је сагледао Његова створења уопште и уколико је, по мери доступној људима, од Бога добио свеобухватно знање о промислу и Суду који се односи на њих.
100. Време се дели на три дела. Вера се простире на сва три дела, нада – на један, а љубав – на два. Вера и нада [се простиру] до извесне [границе], а љубав остаје у бесконачне векове. Будући сједињена са Надбесконачним, она вечито узраста. Због тога је од њих највећа љубав (1.Кор.13,13).