NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK

II

ČETIRI STOTINE POGLAVLJA O LJUBAVI

 

STOTINA DRUGA
1. Ona ko zaista voli Boga moli se bez rasejanosti. Onaj, pak, ko se moli bez rasejanosti zaista ljubi Boga. Bez rasejanosti ne može da se moli onaj ko um ima privezan za bilo šta zemaljsko. Prema tome, Boga ne voli onaj čiji je um vezan za bilo šta zemaljsko.
2. Um koji se dugo bavi nekom čulnom stvari svakako poseduje strast prema njoj, tj. ili pohotu, ili tugu, ili gnev, ili zlopamćenje. Ukoliko ne prezre tu stvar, um neće moći da se oslobodi strasti,
3. Nadvladan strastima, um se privezuje za veštastvene stvari. Odvojivši ga od Boga, one ga navode da se bavi njima. Ljubav Božija, međutim, um odrešuje od okova, ubeđujući ga da prezire ne samo čulne stvari, nego i sam privremeni život.
4. Delo zapovesti je da pojmove o stvarima učini prostim, a čitanja i sagledavanja – da um učine neveštastvenim i bezvidnim. Iz njih se, opet, rađa nerasejana molitva.
5. Da bi se um potpuno oslobodio od strasti i da bi se mogao moliti bez rasejanosti nije dovoljan samo put delanja. Neophodna su i različita duhovna sagledavanja. Jer, delanje oslobađa um samo od neuzdržanja i mržnje, dok ga duhovna sagledavanja izbavljaju od zaboravnosti i neznanja. Tek tada um može da se moli kako treba.
6. Postoje dva krajnja stanja čiste molitve. Jedno se dešava onima koji se bave delanjem, a druga onima koji se bave sagledavanjem, Prvo nastaje u duši ad straha Božijeg i dobre nade, a drugo od Božanske ljubavi i krajnje čistote. Obeležje prvog stepena jeste sabrani um u odnosu na sve svetske pojmove i molitva bez rasejanosti i smetnje kao pred samim Bogom (kao što se zaista i zbiva). Znak drugog stanja jeste um koji u molitvenoj čežnji biva obuzet Božanskom i beskrajnom svetlošću, te više ne oseća ni sebe, niti išta drugo od postojećeg, osim Onoga koji je ljubavlju u njemu izdejstvovao prosvećenje. Stremeći ka smislovima Boga, um tada stiče čista i razgovetna otkrivenja o Njemu.
7. [Čovek] se prilepljuje za ono što voli. Ne želeći da ga se liši, on prezire sve što ga u tome ometa. Onaj ko voli Boga istrajava u čistoj molitvi, te iz sebe izbacuje svaku strast koja ga ometa.
8. Onaj ko odbaci majku svih strasti, tj. samoljublje, lako će, uz Božiju [pomoć] odstraniti i ostale, tj. gnev, tugu, zlopamćenje itd. Onaj, pak, ko je savladan prvom, i od drugih biva ranjavan, makar i ne hteo. Samoljublje je, opet, strast prema telu.
9. Ljudi se međusobno vole iz pet uzroka. Od njih su neki dostojni pohvale, a neki osude. Oni se, dakle, vole ili radi Boga (kao što vrlinski [čovek] voli sve, i kao što njega voli čak i nevrlinski), ili po prirodi (kao što roditelji vole decu i obratno), ili iz taštine (kao što hvaljeni voli onoga koji ga hvali), ili zbog srebroljublja (kao što se voli bogati radi dobitka), ili iz slastoljublja (kao što onaj ko služi stomaku i onome što je pod stomakom [voli lica koja mu u tom smislu služe]). Prva [ljubav] je pohvalna, druga – srednja, a ostale su strasne.
10. Ukoliko se dešava da jedne mrziš, druge i voliš i mrziš, treće voliš pod meru, a četvrte prekomerno, nejednakost će ti pokazati da si daleko od savršene ljubavi koja podrazumeva da svakog čoveka podjednako voliš.
11. Ukloni se od zla i čini dobro (Ps.ZZ,14), tj. bori se sa neprijateljima da bi umanjio strasti, a potom se drži trezvoumlja kako se ne bi umnožile. I opet, bori se da stekneš vrline, a potom se drži trezvoumlja kako bi ih sačuvao. To je ono rečeno: Delati i negovati (Post.2,15).
12. [Demoni], koji nas po dopuštenju Božijem kušaju, ili raspaljuju želateljni deo duše, ili smućuju razdražajni, ili pomračuju slovesni, ili telo oblažu patnjom, ili razgrabljuju naše stvari.
13. Demoni nas iskušavaju sami ili protiv nas naoružavaju ljude koji se ne boje Gospoda. Sami nas iskušavaju kada se udaljujemo od ljudi, kao Gospod u pustinji (Mt.4,3-10), a preko ljudi kada su oko nas, kao i Gospoda preko fariseja (up. Mt.9,34). Ipak, gledajući na naš obrazac [tj. Gospoda], mi ćemo ih odbiti u oba slučaja.
14. Kada um počne da napreduje u ljubavi Božijoj, demon hule počinje da ga kuša i da mu ubacuje pomisli. Ljudi takve pomisli ne mogu izmisliti, već samo njihov otac – đavo. On to čini stoga što zavidi bogoljupcu, hoteći da ga dovede do očajanja. Jer, [čovek] koji poveruje da sam izmišlja takve pomisli, više neće moći da se usudi da se Bogu uznosi sa uobičajenom molitvom. Međutim, zločinac ne postiže svoj cilj, nego nas još više utvrđuje. Jer, kada nas napada i kada se branimo, mi postajemo iskusniji i istinitiji u ljubavi Božijoj. Mač njihov da uđe u srce njihovo c lukovi njihovi da se polome (Ps.36,15).
15. Posmatrajući vidljive stvari, um ih preko čula poima u njihovoj prirodi. Ni sam um nije zlo, ni prirodno poimanje, ni stvari, niti čula, s obzirom da su dela Božija. Šta je, međutim, zlo? Očevidno, strast [koja proizilazi] iz prirodnog poimanja. Ona može da se izbegne pri upotrebi pojmova ukoliko um bdi.
16. Strast je neprirodno kretanje duše ili zbog beslovesne ljubavi ili zbog nerasudne mržnje prema nekome ili prema nečemu čulnom. Na primer, postoji beslovesna ljubav prema jelima, prema ženi, novcu ili prolaznoj slavi, ili prema čulnim stvarima ili prema nečemu što ih pruža. I nerasudna mržnja se odnosi na nešto od navedenoga, ili na onoga ko ometa pristup ka njima.
17. I opet, zlo je pogrešna upotreba pojmova, za kojom sledi zloupotreba stvari. Na primer, u odnosu na ženu pravilna upotreba supružanstva ima za cilj rađanje dece. Onaj, pak, ko gleda samo na uživanje greši u rasuđivanju, smatrajući dobrim ono što nije dobro. On, dakle, opšteći sa ženom čini pogrešnu upotrebu. Slično biva i u odnosu na druge stvari i pojmove.
18. Kada demoni tvoj um udalje od celomudrenosti i opkole ga bludnim pomislima, ti sa suzama govori Vladici: Oni koji me izagnaše, sada me opkoliše (Ps.16,11), i: Radosti moja, izbavi me od onih koji me opkoliše (Ps.31,7), te ćeš se izbaviti.
19. Demon bluda je snažan i silno napada one koji se bore sa strašću. On je naročito snažan ukoliko je [čovek] nemaran u odnosu na [količinu] hrane i razgovor sa ženama. On najpre um potkrada prijatnošću slasti, a zatim kroz sećanje pristupa [čoveku] kad se odmara raspaljujući mu telo i predstavljajući umu različite [sramne] oblike, prizivajući ga na pristanak na greh. Ukoliko hoćeš da se u tebi ne zadržavaju takve [slike], prigrli post, trud, bdenje i dobro bezmolvije sa upornom molitvom.
20. [Demoni] stalno ištu našu dušu i pokušavaju da je uhvate posredstvom strasnih pomisli, te da je bace u greh razuma ili u greh na delu. Međutim, kada vide da um ne prima njihova [iskušenja], oni se postiđuju i posramljuju (Ps.34,4). Kada ga, pak, nađu zauzetog duhovnim sagledavanjem, oni se brzo vraćaju nazad veoma postiđeni (Ps.6,11).
21. Delo đakona vrši onaj ko vežba um svoj za sveštene podvige i odgoni od sebe strasne pomisli. Delo prezvitera vrši onaj ko prosvećuje um svoj u poznanju bića i otklanja lažnoimeno znanje. Delo, pak, episkopa vrši onaj ko usavršava um svoj svetim mirom poznanja Svete Trojice kojoj se poklanjamo.
22. Demoni slabe kada se kroz ispunjenje zapovesti u nama umanjuju strasti, a ginu kada one kroz bestrašće duše potpuno iščezavaju iz nje. Oni [tada] u duši ne nalaze strasti pomoću kojih su se u n.oj držali i pomoću kojih su vojevali protiv nje. To i znači rečeno: Iznemoći će i nponašće od lica Tvoga (Ps.9,3).
23. Jedni ljudi izbegavaju strasti iz straha od ljudi, drugi iz taštine, i drugi opet iz uzdržanja. Neki se, najzad, oslobađaju strasti po sudovima Božijim.
24. Sve reči Gospodnje se svode na četiri [stvari]: zapovesti, dogmate, opomene i obećanja. Njih radi i mi podnosimo svaku teskobu života, tj. postove, bdenja, spavanje na goloj zemlji, trudove i zamore u služenju [bližnjima], vređanja, beščašća, mučenja, smrti i slično. [Prorok David] kaže: Radi reči usta tvojih ja sačuvah puteve žestoke (Ps.16.4).
25. Nagrada za uzdržanje jeste bestrašće, a za veru – poznanje. Bestrašće, pak, rađa rasuđivanje, a poznanje – ljubav prema Bogu.
26. Kada postigne delatne vrline, um napreduje u razboritosti, a kada postigne sagledateljnu vrlinu – napreduje u poznanju. [Razboritost] podvižniku pruža razlikovanje vrline od poroka, a [poznanje] svoga zajedničara privodi smislu bestelesnih i telesnih [bića]. Blagodati bogoslovlja, pak, um se udostojava kada na krilima ljubavi prevaziđe navedeno, te prebiva u Bogu i uz pomoć Duha ispituje Njegov smisao po svojoj mogućnosti.
27. Želeći da bogoslovstvuješ, nemoj tražiti smisao [Boga] po sebi s obzirom da njega ne može postići ne samo ljudski um, nego ni um bilo kojeg bića posle Boga [tj. ni anđela]. Naprotiv, ispituj po mogućnosti samo ono što je oko Njega, tj. Njegovu večnost, bezgraničnost i neograničenost, blagost i mudrost, te tvoračku, promisliteljsku i sudijsku silu za sva bića. Jer, među ljudima je veliki bogoslov onaj ko, makar i delimično, razotkrije navedeni smisao.
28. Snažan je čovek koji je delanju pripojio znanje. Jer, delanjem on isušuje pohotu i umiruje gnev, a znanjem okriljuje um svoj i uznosi se ? Bogu.
29. Govoreći: Ja i Otac smo jedno (Jn.10,30), Gospod označava istovetnost suštine. Kada opet kaže: Ja sam u Ocu i Otac u meni (Jn.14,I), On ukazuje na nerazdeljivost Ipostasi. Prema tome, razdeljujući Sina od Oca triteisti padaju u dvostruku provaliju. Govoreći da je Sin savečan Ocu i razdeljujući ga [istovremenoj od Njega, oni su prinuđeni da govore da nije rođen od Oca, te padaju [u jeres] koja priznaje tri Boga i tri načela. Ili, opet, govoreći da je Sin rođen od Oca i razdeljujući ga od Njega, oni su prinuđeni da govore da mu nije savečan, te Gospodara vremena potčinjavaju vremenu. Treba, dakle, po velikom Grigoriju [Bogoslovu] sačuvati i [veru] u Jednog Boga i ispovedati Tri Ipostasi, svaku sa Njenim [ličnim] svojstvima. Jer, po njemu, [Sveta Trojica] se „deli“, premda „nerazdeljivo“ i „sjedinjuje“, premda „razdeljivo“. Stoga je čudesno i razdeljenje i sjedinjenje. Jer, u čemu bi se sastojala čudesnost kad bi se Sin sa Ocem sjedinjavao i razdeljivao kao čovek sa čovekom i ništa više?
30. Onaj ko je savršen u ljubavi i ko je dostigao vrhunac bestrašća ne poznaje razliku između sebe i drugoga, ili svoga i tuđeg, ili između vernog i nevernog, ili između roba i slobodnog, ili čak između muškog i ženskog. Stavši iznad tiranije strasti i gledajući na jednu čovečansku prirodu, on sve smatra jednakim i prema svima je podjednako raspoložen. Jer, za njega nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnog, nema više muškog ni ženskog, nego je sve i u svemu Hristos (Gal.3,28).
31. Povod da u nama pokreću strasne pomisli demoni nalaze u strastima koje se gnezde u duši. Potom oni njima ratuju protiv uma, navodeći ga da se saglasi na greh. Pošto ga pobede, oni ga navode u greh razumom. Kada i u tome uspeju, oni ga kao zarobljenika vuku na greh delom. Opustošivši, dakle, dušu kroz pomisli, demoni se povlače zajedno sa njima, te u umu ostaje samo idol greha, o kome govori Gospod: Kada ugledate gnusobu opustošenja gde stoji na mestu svetome, ko čita da razume (Mt.24,15). Sveto mesto i hram Božiji jeste um čovečiji. Opustošivši dušu strasnim pomislima, demoni su u njemu postavili idol greha. Isto se desilo i istorijski, u šta ne sumnja niko od onih koji su čitali dela Josipa [Flavija], Osim toga, neki govore da će se isto desiti i pri antihristu.
32. Postoje tri pokretača koji nas podstiču na dobro: prirodna semena [dobra u nama], svete sile [tj. anđeli] i dobro proizvoljenje. Prirodna semena nas pokreću da ljudima činimo ono što bismo hteli da oni nama čine (Lk.6,31). Osim toga, ona nas pokreću da po prirodi ukažemo milost ukoliko vidimo da se neko nalazi u teskobi ili nevolji. Svete sile nam pomažu da, pokretani na dobro delo, nađemo dobru saradnju i napredujemo. Dobro proizvoljenje nam, pak, pomaže da razlikujemo dobro od zla i da izabiramo dobro.
33. Tri su, opet, pokretača koji nas navode na zlo: strasti, demoni i zlo proizvoljenje. Strasti [nas pokreću] kada beslovesno želimo neku stvar, tj. hranu u nevreme i bez potrebe, ili ženu bez namere rađanja dece i nezakonitu, kada se neopravdano gnevimo ili žalostimo na onoga koji nas beščasti ili nam nanosi štetu. Demoni [nas pokreću] kada, ulučivši zgodno vreme u našem nemaru, iznenada napadnu na nas, sa velikom žestinom pokrećući navedene strasti i njima slično. Zlo proizvoljenje [nas], međutim, [pokreće] kada i pored znanja o dobru pretpostavljamo zlo.
34. Nagrada za napore oko vrline jeste bestrašće i poznanje: njih dvoje su zastupnici za Carstvo nebesko, kao što su strasti i neznanje zastupnici za večno mučenje. Onaj, dakle, ko se ne trudi radi samog dobra, nego radi ljudske slave, čuće reči iz [Svetog] Pisma: Ištete u ne primate, jer pogrešno ištete (Jak.4,3).
35. ??O?? od onoga što ljudi čine jeste po prirodi dobro, premda zbog nekih razloga može biti i da nije dobro. Na primer, post i bdenje, molitva i psalmopojanje, milostinja i gostoprimstvo su po prirodi dobra dela. Međutim, kada se vrše iz taštine, ona već nisu dobra.
36. U svim našim delima Bog prati nameru, tj. da li sve činimo radi Njega, ili iz nekog drugog razloga.
37. Kada čuješ [Sveto] Pismo da govori: Jer ćeš dati svakome po delima njegovim (Rim.2,6), shvati da Bog neće nagraditi dela koja su učinjena bez dobrog cilja, premda i izgledaju dobra, nego samo dela koja su učinjena sa dobrim ciljem. Jer, sud Božiji ne gleda na dela, nego na cilj sa kojim se čine.
38. Demon gordosti ima dvostruko lukavstvo. On ili ubeđuje monaha da sve uspehe pripiše sebi, a ne Bogu – Davaocu dobara i Pomoćniku u uspehu, ili ga (ukoliko ne uspe [u prvoj nameri]), nagovara ga da nipodaštava manje savršenu bratiju. Monah koji tako čini, međutim, ne zna da ga đavo ubeđuje da porekne pomoć Božiju. Jer, nipodaštavajući one koji još nisu uspeli u dobru, on očigledno smatra da je sam svojim silama napredovao. To je, međutim, nemoguće, kao što je i Gospod rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). Jer, naša nemoć bez Davaoca dobara ne može dobro privesti kraju, čak i kad je pokrenuta ka njemu.
39. Onaj ko je poznao nemoć ljudske prirode stekao je opit Božije sile. Nešto stekavši pomoću nje i nešto se trudeći da postigne, on nikada nikoga od ljudi ne nipodaštava. Jer, on zna da je Bog njemu pomogao da se oslobodi od mnogih i teških strasti i da može da pomogne svakome drugome, naročito onima koji se podvizavaju Njega radi. On po nekim svojim sudovima ne oslobađa sve odjednom od strasti, nego kao dobar i čovekoljubiv lekar one koji se trude isceljuje u svoje vreme.
40. Gordost se pojavljuje kada strasti prestanu da dejstvuju ili usled nedostatka njihovih uzroka ili usled lukavog odstupanja demona.
41. Skoro svaki greh nastaje radi uživanja. On se, pak, istrebljuje zlopaćenjem i tugom, bilo voljnom – kroz pokajanje, ili nevoljnom – kroz nevolju koju ustrojava promisao Božiji. Jer, kaže se, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni? A kad nam Gospod sudi, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (l.Kop. 11,31-32).
42. Kada ti dođe neočekivano iskušenje, nemoj kriviti onoga kroz koga je došlo, nego traži njegov uzrok [u sebi], te ćeš naći ispravljenje. Jer, preko jednog ili preko drugog trebalo je da ispiješ gorku čašu sudova Božijih.
43. Ukoliko si rđav nemoj odbijati zlopaćenje kako bi se smirio i odbacio gordost.
44. Jedna iskušenja ljudima pričinjavaju uživanje, druga – žalosti, a druga opet – telesnu patnju. Jer, saglasno sa uzrocima strasti u duši Lekar duša po svojim sudovima prilaže i lek.
45. Navale iskušenja na jedne nailaze radi uklanjanja već učinjenih grehova, na druge – radi prekraćenja onih koji još traju, a na peke – radi ometanja onih koji bi se tek učinili. Uostalom, postoje i iskušenja koja se popuštaju radi ispitivanja, kao kod Jova.
46. Razumevajući celebnost Božanskih sudova, blagorazuman [čovek] sa blagodarnošću podnosi sve nevolje koje ga snalaze, smatrajući da njihov uzrok nije ništa drugo do njegovi gresi. Nerazuman, pak, [čovek] ne poznaje premudri promisao Božiji. Grešeći i bivajući kažnjavan, on ili Boga ili druge ljude smatra uzrokom svojih nevolja.
47. Postoje sredstva za zaustavljanje delovanja strasti i za sprečavanje njihovog uzrastanja. Postoje i druga sredstva koja ih ograničavaju ili čak ukidaju. Na primer, post, trud i bdenje ne dozvoljavaju da pohota uzrasta, dok je otšelništvo, sagledavanje, molitva i ljubav prema Bogu ograničavaju i ukidaju. Isto tako, nezlopamtivost i krotost obuzdavaju gnev i ne daju mu da uzrasta, dok ga ljubav, milostinja, blagost i čovekoljublje ograničavaju.
48. Pohota onoga koji svoj um ima neprestano okrenut ka Bogu postepeno prerasta u božansku čežnju, dok mu se gnev preobraća u božansku ljubav. Dugovremenim učestvovanjem u božanskom obasjanju um postaje sav svetlozaran. Potčinivši sebi stradalni deo [duše], on ga preobraća, kao što je rečeno, u neuhvatljivu božansku čežnju i u neprestanu ljubav, svecelo ga prevodeći od zemaljskog ka Božanskom.
49. [Ima ljudi] koji ne zavide, ne gneve se i koji nisu zlopamtljivi prema onome ko ih je uvredio. Ipak, iz njihovog ponašanja se još ne može zaključiti da imaju i ljubav prema njemu. Jer, oni i bez da vole mogu da, po zapovesti (up. Rim.13,17), ne vraćaju zlo za zlo. Međutim, bez primoravanja sebe, oni ne mogu da vraćaju dobro za zlo. Jer, da čini dobro iz [sveg] raspoloženja i onima koji ga mrze (Mt.5,44) može samo onaj ko ima savršenu duhovnu ljubav.
50. [Čovek] koji ne voli nekog drugog ne mora ujedno i da ga mrzi, kao što ni onaj ko ne mrzi drugoga ne mora samim tim i da ga voli. Naprotiv, on prema njemu može da se nalazi u srednjem stanju, tj. niti da ga voli, niti da ga mrzi. Jer, raspoloženje ljubavi izazivaju samo pet pobuda koje su navedene u devetom poglavlju stotine, od kojih je jedna pohvalna, jedna srednja, a tri poročne.
51. Videći da se tvoj um sa uživanjem bavi veštastvenim stvarima i da rado razmišlja o njima, znaj da ih više voli negoli Boga. Jer, gdje je blago vaše, veli Gospod, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21).
52. Um koji se sjedinio sa Bogom i u Njemu prebiva molitvom i ljubavlju postaje mudar, blag, silan, čovekoljubiv, milostiv, dugotrpeljiv. Prosto rečeno, on u sebi sadrži skoro sva božanska svojstva. Udaljivši se, pak, od Njega i priljubivši se za veštastvo, on postaje slastoljubiv, zveropodoban i sličan životinjama, boreći se sa ljudima oko njega.
53. [Sveto] Pismo veštastvene stvari naziva svetom. Svetovnjaci su oni čiji se um bavi veštastvenim stvarima i kojima [Sveto] Pismo govori sa opomenom: Ne ljubite svet ni ono što je u svetu… Pohota telesna, pohota očiju i nadmenost življenja nije od Oca, nego je od sveta (1.Jn.2,15-16), itd.
54. Monah je onaj ko je um svoj odvojio od veštastvenih stvari i prebiva u Bogu uzdržanjem, ljubavlju, psalmopojanjem i molitvom.
55. Delatelj je misleni čuvar stoke. Jer, naravstveni uspesi mogu biti označeni kao stoka s obzirom da je Jakov rekao: Ljudi pastiri su sluge tvoje (Post.46,34). Sagledatelj je, međutim, pastir ovaca. Ovce, naime, označavaju pomisli koje um napasa na gori sagledavanja. Zbog toga je svaki pastir ovaca gnusan Egipćanima (Post.46,34), tj. neprijateljskim silama.
56. Poročan um sleduje telo koje je raspaljivano sopstvenom čulnom pohotom i uživanjem i slaže se sa njegovim maštanjem i stremljenjima. Vrlinski um se, pak, uzdržava i udaljuje od strasnih maštanja i stremljenja, nastojeći da poboljša njegovo ponašanje.
57. Neke vrline su telesne, a neke duševne. Telesne su post, bdenje, spavanje na zemlji, služenje [drugima], rukodelje da se ne bi bilo na teretu drugima ili radi davanja [siromašnima], itd. Duševne, pak, vrline su ljubav, dugotrpljenje, krotost, uzdržanje, molitva itd. Ukoliko se desi da zbog neke nevolje ili telesnog stanja (kao što je bolest ili nešto slično) nismo u stanju da vršimo navedene telesne vrline obrešćemo oproštaj od Gospoda koji zna naše razloge. Međutim, ukoliko ne upražnjavamo duševne vrline pećemo imati nikakav izgovor, s obzirom da ne podležu sličnim smetnjama.
58. Ljubav prema Bogu ubeđuje onoga ko je poseduje da prezire svako prolazno uživanje i svako stradanje i žalost. Neka te uvere u rečeno svi sveti koji su toliko mnogo stradali radi Hrista.
59. Čuvaj se majke svih zala, tj. samoljublja koje predstavlja beslovesnu ljubav prema telu. Od njega se navodno opravdano rađaju tri prvotne strasne i najopštije bezumne pomisli, tj. stomakougađanje, srebroljublje i taština. One kao povod uzimaju navodnu neophodnost telesne potrebe. Iz njih se potom rađa celokupan spisak zala. Treba, dakle, kao što je rečeno, biti veoma pažljiv i boriti se protiv njega sa velikim trezvoumljem. Jer, kad se ono odbaci, odbacuje se istovremeno i sve što je od njega.
60. Strast samoljublja nagovara monaha da ima milost prema telu i da mu snishodi preko mere u pogledu hrane, navodno radi [dobrog] staranja i upravljanja. Na taj način, zavođen malo po malo, on upada u propast slastoljublja. Svetovnjaka, pak, ona nagovara da se pobrine da ispuni svoju pohotu (up. Rim.13.14).
61. Govore da krajnji stepen molitve predstavlja odvajanje uma od tela i sveta, tj. da bude neveštastven i bezvidan. Onaj ko, dakle, takvo stanje održava nenarušivim zaista se moli bez prestanka (up. 1.Sol.5,17).
62. Umirući, teno ce odvaja se od svih stvari ovoga sveta. I um na krajnjem stepenu molitve umire, odvajajući se od svih svetskih pojmova. Ukoliko ne umre takvom smrću, on neće moći da prebiva i živi sa Bogom.
63. Monaše, neka te niko ne prevari [tvrdeći] da se možeš spasti robujući slastoljublju i taštini.
64. Telo greši preko stvari. Telesne vrline, pak, jesu njegov vaspitač kako bi se ucelomudrilo. Tako i um greši strasnim pomislima. Njegov, pak, vaspitač jesu duševne vrline koje mu [pomažu] da čisto i bestrasno posmatra stvari i bude celomudren.
65. Dane nasleđuju noći i leta zime. Tako i taštinu i uživanje [nasleđuju] žalosti i patnja ili u sadašnjem ili u budućem veku.
66. Niko od onih koji greše neće moći da izbegne Budući sud bez ovdašnjih voljnih napora ili nevoljnih beda.
67. Govore da Bog zbog pet razloga dopušta da nas napadaju demoni. Prvi je razlog, kažu, da budući napadani i braneći se, shvatimo razliku vrline i zla; drugi – da bismo borbom i trudom stekli vrlinu koja će biti čvrsta i neizmenjiva; treći – da napredujući u vrlini ne bismo visoko mislili o sebi već se naučili smirenoumlju; četvrti – da bismo iz iskustva upoznali zlo i omrzli ga savršenom mržnjom (Ps.139,22); i peti, povrh svih – da ne bismo, postavši bestrasni, zaboravili svoje slabosti ili silu Onoga ko nam je pomagao.
68. Um onoga ko je gladan mašta o hlebu, a onoga ko je žedan – o vodi. Tako i um stomakougodnika mašta o raznovrsnim jelima, slastoljupca – o ženskim oblicima, taštoga · o ljudskim počastima, srebroljupca – o dobicima, zlopamtljivca – o odmazdi uvrediocu, zavidnika – o činjenju štete onome kome zavidi. Slično je i kod ostalih strasti. Jer, um koji je uznemiravan strastima prima strasne pojmove i pri budnom stanju tela i u snu.
69. Kada pohota uzraste um u snovima mašta o stvarima koje dostavljaju uživanje. Kada, pak, naraste gnev on [u snu] vidi stvari koje izazivaju strah. I nečisti demoni usiljavaju i raspaljuju strasti, uzimajući za saradnika našu nemarnost. Njih, pak, umanjuju sveti anđeli, pokrećući nas na delanje vrlina.
70. Ukoliko je često nadraživan, želateljni deo duše u dušu usađuje duboku naviku slastoljublja. Isto tako, ukoliko je stalno uznemiravan, razdražajni deo um čini strašljivim i nemuževnim. Prvi [deo] se leči podvigom dugog posta, bdenja i molitve, a drugi – blagošću, čovekoljubljem, ljubavlju i milostinjom.
71. Demoni nas napadaju ili preko stvari ili preko strasnih misli o samim stvarima. Preko stvari napadaju one koji se nalaze među stvarima, a preko misli one koji su odvojeni od stvari.
72. Koliko je lakše grešiti razumom negoli delima, toliko je teže boriti se sa mislima negoli sa stvarima.
73. Stvari se nalaze van uma, a misli o njima – u njemu. Prema tome, od njega zavisi da li će ih koristiti dobro ili rđavo. Jer, zloupotreba stvari ide za pogrešnom upotrebom misli.
74. Um prima strasne misli na tri (načina): preko čula, preko sastava tela i preko sećanja. Um se, dakle, pokreće na strasne pomisli preko čula na koja deluju stvari prema kojima imamo strast. Opet, on se pokreće na strasne pomisli ili na ustajanje protiv promisla [Božijeg] preko sastava tela, koji se menja usled neumerenosti u jelu, ili pod dejstvom demona, ili zbog neke bolesti. Najzad, on se pokreće na strasne pomisli i kroz sećanje koje donosi misli o stvarima prema kojima smo imali strast.
75. Od stvari koje nam je Bog dao na upotrebu neke se nalaze u duši, neke u telu, a neke opet izvan tela. U duši se nalaze njene sile, u telu – čula i drugi udovi, a izvan tela – hrana, imetak i ostalo. Dobro, dakle, ili rđavo korišćenje njima i onim što od njih proishodi pokazuje nas vrlinskima ili poročnima.
76. Od onoga što proishodi iz stvari nešto se nalazi u duši, nešto u telu, a nešto izvan tela. U duši su znanje i neznanje, zaboravnost i sećanje, ljubav i mržnja, žalost i radost itd. U telu su uživanje i bol, osetljivost i neosetljivost, zdravlje i bolest, život i smrt i slično. Izvan tela su deca i bezdetnost, bogatstvo i siromaštvo, slava i neslavnost itd. Nešto od toga ljudi smatraju dobrom, a drugo zlom. Međutim, ništa od toga nije zlo po svom zamislu, već postaje zlo ili dobro u zavisnosti od upotrebe.
77. Znanje je po prirodi dobro, kao uostalom i zdravlje. Međutim, mnogima je više koristilo ono što je suprotno. Jer, poročnima znanje ne biva na dobro, premda i jeste po prirodi dobro, kao što je rečeno. Slično tome, [njima ne biva na dobro] ni zdravlje, ni bogatstvo, ni radost, budući da ih ne upotrebljavaju na korist sebi. Nije li za njih onda korisnije suprotno? Prema tome, ni ono suprotno po svom smislu nije zlo, premda se i misli da je zlo.
78. Nemoj zloupotrebljavati pojmove [o stvarima] da ne bi po nuždi zloupotrebio i stvari. Jer, onaj ko najpre ne sagreši u razumu, nikada neće sagrešiti na delu.
79. Obličje zemaljskoga jesu glavni poroci, tj. nerazumnost, strašljivost, razuzdanost i nepravičnost, a obličje nebeskoga su glavne vrline, tj, blagorazumnost, hrabrost, celomudrenost i pravičnost. No, kao što nosimo obličje zemaljskoga, tako ćemo nositi i obličje nebeskoga (l.Kop. 15,49).
80. Ukoliko hoćeš da nađeš put koji vodi u život (Mt.6, 14), traži ga u Putu koji je rekao: Ja sam put i istina i život (Jn.14,6). Tamo ćeš ga naći. Međutim, traži ga sa velikim trudom, s obzirom da ih je malo koji ga nalaze (Mt.7,14), kako ne bi otpao od onih „malo“ i našao se sa mnogima.
81. Duša prestaje da greši iz pet [razloga]: iz straha od ljudi, iz straha od Suda [Božijeg], zbog buduće nagrade, iz ljubavi prema Bogu, ili, najzad, zbog griže savesti.
82. Neki govore da zlo u suštini ne bi postojalo da nema neke druge sile koja nas vuče ? njemu. Ta sila nije ništa drugo do nemar prema prirodnoj delatnosti uma. Stoga oni koji pokazuju marljivost uvek čine dobro i nikada zlo. Ukoliko, dakle, hoćeš, i ti možeš odagnati od sebe nemarnost, te ćeš ujedno proterati i zlo, koje predstavlja pogrešnu upotrebu misli, kojoj sledi zloupotreba stvari.
83. U prirodi našeg slovesnog dela je da se potčinjava Božanstvenom Slovu i da upravlja našim beslovesnim delom. Ukoliko se taj poredak sačuva u svemu, zla neće biti u bićima, niti će se naći ono što vuče na njega.
84. Neke pomisli su proste, a neke složene. Proste pomisli su bestrasne, a složene su strasne s obzirom da se sastoje iz strasti i misli. Stoga mi možemo videti kako mnoge proste pomisli prate složene, kada počnu da se kreću prema grehu u razumu. Navedimo [primer] zlata. Nekome je došla u sećanje strasna pomisao o zlatu. On se u razumu ustremio da ga ukrade i tako učinio greh u umu svome. Zajedno sa sećanjem o zlatu išlo je i sećanje o novčaniku, o ladici, o riznici i dr. I dok je sećanje na zlato bilo složeno (s obzirom da je u sebi imalo strast), dotle je sećanje na novčanik, ladicu i drugo bilo prosto (budući da prema njima um nije imao strast). Slično biva i sa svakom drugom pomisli, tj. o taštini, o ženi, i svemu ostalom. Jer, nisu strasne sve pomisli koje prate strasnu pomisao, kao što je pokazao primer. Na taj način, dakle, možemo poznati koje su misli strasne, a koje proste.
85. Neki govore da demoni u snu dotiču [detorodne] udove [našeg] tela, pokrećući strast bluda. Pokrenuta strast potom kroz sećanje privodi oblik žene u um. Drugi, pak, govore da se demoni u umu javljaju sa izgledom žene, te da, dotičući udove tela, pokreću žudnju i izazivaju maštarije. Neki, opet, govore da strast kojom je opsednut demon koji se približava pokreće strast [u čoveku], raspaljujući dušu prema pomislima i donoseći kroz sećanje [razne] oblike. I za druge strasne maštarije govore slično, tj. da se sa jednim dešava na jedan način, a sa drugim na drugi. Međutim, ukoliko je u duši prisutna ljubav i uzdržanje, ni na Jedan od navedenih načina demoni ne mogu da pokrenu ni jednu strast, ni u budnom stanju tela, ni u snu.
86. Neke od zapovesti Zakona [tj. Starog Zaveta] treba ispuniti i telesno i duhovno, a neke samo duhovno. Tako zapovesti: Ne čini preljube, ne ubij, ne kradi i druge slične (Izl.20,13-15) treba sačuvati i telesno i duhovno trojakim načinom. Obrezivati se (Lev.12,3), pak, čuvati subotu (Izl.31,13), klati pashalno jagnje, jesti sa beskvasnim hlebovima i gorkim zeljem (Izl.12,8; 23,15) i slično treba ispunjavati samo duhovno.
87. Postoje tri opšta naravstvena stanja kod monaha: prvo – uopšte ne grešiti na delu, drugo – ne zadržavati u duši strasne pomisli i treće – izgled žena i uvredilaca bestrasno posmatrati u razumu.
88. Nesticateljan [tj. siromaštvoljubiv] jeste onaj ko se odrekao svega što je imao i ko na zemlji nema ništa osim tela. On je čak i prema njemu raskinuo svaki odnos, staranje o sebi predavši Bogu i pobožnim [ljudima].
89. Od onih koji stiču [bogatstvo] jedni postupaju bestrasno (zbog čega se ne žaloste kada ga se liše, kao i oni koji su otimanje svoje imovine podnosili sa radošću – (Jev.10,34), dok drugi postupaju strasno (zbog čega postaju prežalosni kada treba da ga se liše, kao bogataš iz Jevanđelja koji je otišao žalostan (Mt.19, 22). Ukoliko ga se, pak, i liše oni do smrti žale za njim. Prema tome, lišavanje bogatstva pokazuje raspoloženje bestrasnog i strasnog.
90. Vrhunske molitvenike demoni napadaju [sa ciljem] da ne primaju proste pomisli o čulnim stvarima, znalce [tj. srednje, sa ciljem] da u sebi zadržavaju strasne pomisli, a one koji se podvizavaju u delanju [tj. početnike, sa ciljem] da ih nagovore na greh delom. Na svaki način se, dakle, okajani bore protiv svih [sa ciljem] da ljude odvoje od Boga.
91. Oni koji se po promislu Božijem u ovom životu trude u pobožnosti ispituju se sa tri iskušenja: ili darivanjem prijatnoga, tj. zdravlja, lepote, dece, imanja, slave i sličnog, ili navođenjem neprijatnoga, tj. gubljenjem dece, imanja i slave, ili onim što telu pričinjava patnju, tj. bolestima, mučenjima i slično. Prvima govori Gospod: Koji se ne odreče svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33), a drugima i trećima: Trpljenjem svojim spasavajte duše vaše (Lk.21,19).
92. Govore da četiri uzroka menjaju sastav tela, izazivajući u umu bilo strasne bilo, bestrasne pomisli: anđeli, demoni, vetrovi i hrana. Anđeli, vele, izmenjuju [sastav tela] rečju, demoni – dodirom, vetrovi – svojim promenama, a ishrana – kakvotom jestiva i pića, te njihovim obiljem ili nedovoljnošću. Osim rečenog, do izmena dolazi i sećanjem, slušanjem i gledanjem, tj. pošto duša najpre postrada od žalosnih ili radosnih utisaka koje prima u sebe. Postradavši od njih, duša menja sastav tela, nasuprot ranije rečenome, tj. da se najpre menja sastav tela koji potom u umu izaziva pomisli.
93. Smrt u pravom smislu jeste odvajanje od Boga. Žalac, pak, smrti jeste greh (LKop.15,56). Primivši ga u sebe, Adam je istovremeno bio prognan i od drveta života, i iz raja, i od Boga (Post.Z), čemu je po neophodnosti usledila i smrt tela. Život, međutim, u pravom smislu jeste Onaj ko je rekao: Ja sam život (Jn.11,25). Pretrpevši smrt, On je umrlog [čoveka] ponovo priveo u život.
94. Onaj ko piše slovo ima [za cilj] ili da se podseća, ili da koristi drugima, ili i jedno i drugo. On, opet, piše ili da bi štetio nekima, ili da bi se pokazao ili stoga što je prinuđen.
95. Zeleno mesto (Ps.22,2) jeste delatna vrlina, a voda odmora (Ps.22,2) – poznanje onog što postoji.
96. Senka smrti (Mt.4,16) jeste čovečji život. Onaj ko je sa Bogom i sa kim je Bog smelo može da kaže: Ako i pođem posred senke smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom (Ps.22,4).
97. Čist um pravilno posmatra stvari, uvežbana reč viđeno dovodi pred oči [drugih], a jasan sluh ga prima. Onaj, pak, ko je lišen svih troje ruži onoga ko je rekao.
98. Sa Bogom je onaj ko poznaje Svetu Trojicu i Njeno delo stvaranja i promisao, te onaj ko je stradalni deo duše učinio bestrasnim.
99. Govore da štap označava Sud Božiji, a palica – promisao. Onaj ko je stekao njihovo poznanje može da kaže: Štap mvoj u palica tvoja me utešiše (Ps.22,4).
100. Kada se um oslobodi od strasti i kada se prosveti sagledavanjem bića, moći će da se sjedini sa Bogom i da se moli kao što treba.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *