NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK

II

ČETIRI STOTINE POGLAVLJA O LJUBAVI

 

STOTINA PRVA
1. Ljubav je dobro raspoloženje duše po kome ništa od postojećeg ne pretpostavlja poznanju Boga. Nije moguće da je zadobije onaj ko ima pristrašće prema bilo čemu zemaljskom.
2. Ljubav se rađa od bestrašća, bestrašće od nade u Boga, a nada od trpljenja i dugotrpeljivosti. One se rađaju od sveobuhvatnog uzdržanja, uzdržanje od straha Božijeg, a strah od vere u Gospoda.
3. Onaj ko veruje u Gospoda, boji se ada, a ko se boji mučenja uzdržava se od strasti. Onaj ko se uzdržava od strasti trpeljivo podnosi nevolje. Onaj ko trpi nevolje imaće nadu u Boga. Nada, pak, u Boga oslobađa od zemaljske pristrasnosti. Um koji je oslobođen od pristrasnosti imaće ljubav prema Bogu.
4. Onaj ko ljubi Boga poznanje Boga pretpostavlja svemu stvorenome od Njega. Kroz čežnju, on je neprestano prilepljen uz njega.
5. Sve što postoji stvoreno je kroz Boga i za Boga i Bog je bolji od svega što je stvorio. Stoga onaj ko ostavlja Boga i zanima se lošijim, pokazuje da Bogu pretpostavlja ono što je kroz Njega postalo.
6. Onaj čiji je um prilepljen uz ljubav prema Bogu, sve vidljivo, pa i samo telo svoje, prezire kao tuđe.
7. Ukoliko je duša bolja od tela, i ukoliko je Bog nesravnjeno bolji od sveta koji je stvorio, onda se onaj ko telo pretpostavlja duši, te stvoreni svet Bogu ni po čemu ne razlikuje od idolopoklonika.
8. Onaj ko je odvojio um od ljubavi i privrženosti prema Bogu i privezao ga za čulno, duši pretpostavlja telo i Bogu Tvorcu Njegova stvorenja.
9. Ukoliko je život uma svetlost poznanja, koju rađa ljubav prema Bogu, onda je dobro rečeno da nema ničeg većeg od Božanske ljubavi.
 
10. Um koji se sa ljubavnom čežnjom uznosi Bogu ne oseća ništa od postojećeg. Jer, obasjavan Božanskom i beskrajnom svetlošću, on je bezosećajan za sve od Boga stvoreno, slično čulnom oku [koje ne primećuje] zvezde kada se rodi sunce.
11. Sve vrline sadejstvuju umu u sticanju Božanske ljubavi, a iznad svega čista molitva. Njome uznošen ka Bogu, um biva izvan svega postojećeg.
12. Kada kroz ljubav bude obuzet Božanskim poznanjem, um istupa izvan postojećeg i, osetivši Božansku beskrajnost, slično božanstvenom Isaiji, od ushićenja dolazi u osećanje smirenja, sa skrušenošću govoreći reči proroka: O kukavni ja, jer se skruših, jer budući čovek i imajući nečiste usne i živeći u narodu koji ima nečiste usne videh Cara, Gospoda Savaota svojim očima (Is.6,5).
13. Onaj ko ljubi Boga, ne može a da ne voli svakoga čoveka kao samoga sebe, prema i negoduje zbog strasti onih koji se još nisu očistili. Videći, međutim, njihovo ispravljanje, on se raduje neizmernom i neizrecivom radošću.
14. Nečista duša je strasna, budući ispunjena pomislima pohote i mržnje.
15. Onaj ko u srcu svome vidi trag mržnje prema ma kom čoveku za ma kakvu pogrešku potpuno je tuđ ljubavi prema Bogu. Jer, ljubav prema Bogu nikako ne trpi mržnju prema čoveku.
16. Ako me ljubite, govori Gospod, zapovesti moje držite (Jn.14,15). Ovo je zapovest moja: da ljubite jedan drugog (Jn.15,12). Onaj, dakle, ko ne ljubi bližnjega, ne drži zapovest, a ko ne drži zapovest – ne može ni Gospoda ljubiti.
17. Blažen je čovek koji sve ljude može podjednako da voli.
18. Blažen je čovek koji nije privezan ni za jednu propadljivu ili prolaznu stvar.
19. Blažen je um koji se, prošavši sve stvari, neprestano naslađuje Božanskom krasotom.
20. Onaj ko staranje o telu dovodi do pohote i ko ima zlopamćenje prema bližnjem zbog privremenih stvari više služi tvari, negoli Tvorcu.
21. Onaj ko telo svoje čuva od uživanja i od bolesti stiče satrudnika u služenju boljem.
22. Onaj ko beži od svih svetskih pohota postaje viši od svakog svetskog veštastva.
23. Onaj ko ljubi Boga neizostavno ljubi i bližnjega. On ne može da čuva imanje, već njime bogodolično raspolaže, dajući svakome ko zaište.
24. Onaj ko čini milostinju podražavajući Boga ne vidi razliku u telesnim potrebama između dobroga i rđavoga, pravednoga i nepravednoga, već svakome podjednako razdeljuje prema potrebi, premda zbog dobrog proizvoljenja vrlinskoga pretpostavlja poročnome.
25. Po prirodi blag i bestrasan, Bog sve podjednako voli kao svoja stvorenja, premda vrlinskog proslavlja jer stiče poznanje, a poročnog po svojoj dobroti miluje i obraća, kažnjavajući ga u ovome svetu. I čovek koji je po svom nastrojenju dobar i bestrasan sve ljude podjednako voli: vrlinskog zbog prirode i dobrog proizvoljenja, a poročnog zbog prirode i sastradavanja, milujući ga kao nerazumnoga i kao onoga koji hodi u tami.
26. Raspoloženje ljubavi se ne prepoznaje samo razdavanjem imetka, nego i predavanjem Reči Božije i telesnim služenjem.
27. Onaj ko se istinski odrekao svetskih stvari, te bližnjemu iz l.ubavi nelicemerno služi, ubrzo postaje slobodan od svake strasti i zajedničari u Božanskoj ljubavi i znanju.
28. Onaj ko je u sebi stekao Božansku ljubav, po rečima božanstvenog Jeremije, ne zamara se sledeći Gospoda Boga svog (Jer. 17,16), već hrabro podnosi svaki napor, uvredu i ruženje, ne misleći zla nikome.
29. Ukoliko te peko uvredi ili u nečemu ponizi pazi da te pomisao gneva, odvojivši te žalošću (zbog uvrede) od ljubavi, ne vrgne u oblast mržnje.
30. Ukoliko te zaboli uvreda ili beščašće znaj da si dobio veliku korist, s obzirom da je kroz poniženje iz tebe isterana taština.
31. Sećanje na vatru ne zagreva telo. Ni vera bez ljubavi u duši ne proizvodi svetlost poznanja.
32. Svetlost sunca privlači zdravo oko. I poznanje Boga prirodno kroz ljubav privlači čisti um.
33. Um je čist ukoliko se odvojio od neznanja i ukoliko je osvetljen Božanskom svetlošću.
34. Duša je čista ukoliko se oslobodila od strasti i ukoliko se neprestano veseli Božanskom ljubavlju.
35. Strast je za osudu s obzirom da predstavlja neprirodno kretanje duše.
36. Bestrašće je mirno stanje duše: u njemu duša postaje teško pokretna na zlo.
37. Onaj ko je sa trudom stekao plodove ljubavi ne namerava da se odvoji od nje, makar pretrpeo i hiljade zala. Neka te u [rečeno] uveri učenik Hristov Stefan i slični njemu, te i On sam, s obzirom da se molio za svoje ubice i za njih tražio oproštaj od Oca, budući da nisu znali šta čine (Lk.23,34).
38. Ljubavi je svojstveno dugotrpljenje i dobrota (l.Kop.13, 4). Stoga je očigledno da postaje tuđ ljubavi onaj ko se gnevi i čini zlo. Tuđ, pak, ljubavi tuđ je Bogu, budući da je Bog – ljubav (1.Jn.4,7).
39. Nemojte govoriti da ste hram Gospodnji, kaže božanstveni Jeremija (Jer.7,4). Ni ti nemoj govoriti da te gola vera u Gospoda našeg Isusa Hrista može spasti. Jer, rečeno nije moguće ukoliko ne stekneš i ljubav prema Njemu kroz dela. Jer, gola vera [ne koristi], budući da i đavoli veruju i drhte (Jak.2,19).
40. Delo ljubavi sačinjavaju usrdno dobročinstvo bližnjem, dugotrpeljivost, trpljenje i upotrebljavanje stvari po pravom smislu.
41. Onaj ko voli Boga nikoga ne ožalošćuje i ni na koga se ne žalosti radi prolaznih [stvari]. On se ožalošćuje i ožalošćuje [druge] spasonosnom samo žalošću, kakvom se blaženi Pavle i sam žalostio i ožalošćavao Korinćane (2.Kor.7,8-I; 2.Kor.2,4).
42. Onaj ko voli Boga živi anđelski život na zemlji: posti i bdi, peva i moli se i o svakom čoveku uvek dobro misli.
43. Svako se trudi da dobije ono što želi. Božanstvo je, međutim, neuporedivo bolje i dostojnije želje od svih dobara i [stvari] koje se mogu želeti. Koliko, dakle, samo truda treba mi da pokažemo da bismo dostigli Onoga ko je po prirodi dobar i poželjan.
44. Nemoj prljati svoje telo sramnim delima i nemoj skrnaviti dušu zlim pomislima, te će mir Božiji doći na tebe, donoseći ljubav.
45. Iznuravaj telo svoje gladovanjem i bdenjem i bez lenjosti upražnjavaj psalmopojanje i molitvu, te će osvećenje celomudrenosti doći na tebe, donoseći ljubav.
46. Onaj ko se udostojio božanstvenog poznanja i kroz ljubav stekao njegovo prosvećenje nikada neće primiti nadmenost duha taštine. Onaj, pak, ko se nije udostojio da ga stekne, lako se njime zanosi. Ukoliko, međutim, u svemu što radi ima pogled obraćen na Boga, sve radi Njega čineći, on će lako uz Njegovu pomoć izbeći taštinu.
47. Onaj ko još nije dostigao božanstveno poznanje koje dela kroz ljubav, visoko umuje o onome što čini po Bogu. Onaj, pak, ko ga se udostojio, sa raspoloženjem govori reči patrijarha Avraama (izgovorene prilikom božanstvenog javljanja): Ja sam zemlja i pepeo (Post 18,27).
48. Onaj ko se boji Gospoda uvek ima smirenoumlje kao sabesednika. Njegovim podsećanjem on dostiže do Božanstvene ljubavi i blagodarnosti. Jer, on se seća svog ranijeg svetskog života, raznovrsnih pogrešaka i iskušenja koja su mu se dešavala od mladosti, te kako ga je Gospod od svega izbavio (up. Z.Tim.3,11) i preveo ga iz strasnog života u život po Bogu. Sa tim strahom on prima i ljubav, blagodareći neprestano sa dubokim smirenoumljem Dobrotvora i Upravitelja života našeg.
49. Nemoj prljati um svoj zadržavajući u sebi pomisli pohote i gneva kako ne bi, otpavši od čiste molitve, upao u duh uninija.
50. Um se lišava smelosti prema Bogu ukoliko besedi sa rđavim i nečistim pomislima.
51. Vođen strastima, nerazumni se smućuje pokretima gneva i bez razloga hita da pobegne od bratije. Kada se, pak, raspaljuje pohotom, on, raskajavši se, opet pribegava njima. Razborit, međutim, u oba slučaja čini suprotno: u slučaju gneva on seče uzroke smućenja, oslobađajući se ogorčenja prema bratiji. U slučaju, pak pohote, on se uzdržava od nerazumnih čežnji i susreta.
52. U vreme iskušenja nemoj napuštati svoj manastir, već hrabro podnosi talase pomisli, naročito tuge i uninija. Jer, na taj način ćeš, po promislu budući iskušavan nevoljama, imati tvrdu nadu na Boga (up. 2.Kor.1,6). Ukoliko, pak, ostaviš manastir, pokazaćeš se neiskusan, strašljiv i nepostojan.
53. Ukoliko nećeš da otpadneš od ljubavi po Bogu, nemoj dopusti da brat tvoj zaspi ogorčen na tebe, niti da ti zaspiš ogorčen na njega. [Naprotiv], idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i sa čistom svešću prinesi Hristu dar ljubavi kroz usrdnu molitvu.
54. Po rečima božanstvenog apostola, onome ko nema ljubavi ništa ne koriste svi darovi Duha (1.Kor.13,3). Prema tome, koliko samo napora treba da uložimo da bismo je stekli.
55. Ljubav ne čini zla bližnjemu (Rim.13,10). Prema tome, zar onaj ko zavidi bratu, žalosti se zbog njegovog napretka, porugama kalja njegov ugled ili po nekoj zloj navici potajno radi protiv njega neće sebe učiniti tuđim ljubavi i krivim Večnom su
DU?
56. Ljubav je punota zakona (Rim.13,10). Zar onaj, dakle, ko ima zlopamćenje prema bratu, pravi mu zamke, kune ga i raduje se njegovom padu nije zakonoprestupnik i zar nije dostojan večne muke?
57. Onaj ko ogovara brata i osuđuje brata svoga, ogovara zakon i osuđuje zakon (Jak.4,11). Zakon, pak, Hristov jeste ljubav (Jn. 13,34). Zar klevetnik neće otpasti od ljubavi Hristove i samom sebi postati uzrok večne muke?
58. Nemoj dati sluha svoga jeziku klevetnika, ni jezika svoga sluhu ogovarača, koji rado govori ili sluša protiv bližnjega, kako ne bi otpao od Božanstvene ljubavi i postao tuđ večnom životu.
59. Nemoj primati prekore na oca tvoga, niti podstrekavaj onoga ko ga sramoti da se Gospod ne bi razgnevio na dela tvoja i da te ne bi istrebio iz zemlje živih (up. Pon.7,15).
60. Zatvori usta onome koji kleveta u uši tvoje kako sa njim ne bi sagrešio dvojnim grehom, i sam navikavajući na pogubnu strast i njega ne sprečavajući da zloslovi protiv bližnjega.
61. A ja vam kažem, govori Gospod, ljubite neprijatelje svoje, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju (Mt.5,44). Zašto je tako nešto zapovedio? Da bi te oslobodio mržnje, žalosti, gneva i zlopamtljivosti, i da bi te udostojio najvećeg blaga savršene ljubavi. Nju, naime, ne može da ima onaj ko sve ljude ne ljubi podjednako po ugledu na Boga, koji sve ljude podjednako ljubi i koji hoće da se svi spasu i da dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).
62. A ja vam kažem da se ne protivite zlu, nego ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi. I koji hoće da se sudi s tobom u košulju tvoju da uzme, podaj mu u haljinu. I ako te ko potera jednu milju, udu c njim dve (Mt.5,39-41). Zašto? Da bi te sačuvao od gneva i smućenja i da bi drugoga vaspitao tvojom nezlobivošću, te da bi obojicu, kao dobar Otac, podveo pod igo ljubavi.
63. Mi u sebi nosimo strasna maštanja o stvarima prema kojima smo nekad bili pristrasni. Onaj, dakle, ko pobeđuje strasne maštarije, nesumnjivo prezire i stvari od kojih potiču. Borba sa sećanjima je, naime, teža od borbe sa samim stvarima s obzirom da je lakše grešiti razumom, negoli na delu.
64. Jedne od strasti su telesne, a druge duševne. Telesne imaju povode od tela, a duševne od spoljašnjih predmeta. I jedne i druge odsecaju ljubav i uzdržanje: ljubav duševne, a uzdržanje telesne.
65. Jedne od strasti pripadaju razdražajnom delu duše, a druge želateljnom. I jedne i druge se pokreću kroz čula. Pokreću se, naime, kada se duša nalazi izvan ljubavi i uzdržanja.
66. Teže je savlađivati strasti razdražajnog dela duše, negoli želateljnog. Stoga je Gospod i dao veći lek protiv njih, tj. zapovest ljubavi.
67. Strasti se dotiču samo jednog dela duše: ili razdražajnog, ili želateljnog, ili slovesnog (kao u slučaju zaboravnosti i neznanja). Uninije, pak, zahvata sve sile duše, pokrećući skoro sve strasti. Stoga je ono teže od svih ostalih strasti. Dajući lek protiv njega, Gospod je dobro rekao: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19).
68. Nikada nemoj povrediti nikoga od braće, naročito bezrazložno, da se on, ne podnoseći uvredu, ne bi udaljio [iz manastira]. Jer, tada nikada nećeš moći da izbegneš prekor savesti koji će ti uvek izazivati tugu u vreme molitve i um lišavati smelosti prema Bogu.
69. Nemoj trpeti sablazni podozrenja ili ljude koji ti ih [prenose]. Jer, oni koji se na bilo koji način sablažnjavaju od događaja koji se dešavaju hotimice ili nehotimice, ne znaju puta mirnog (Rim.3,17), koji svoje ljubitelje kroz ljubav vodi do poznanja Boga.
70. Nema savršenu ljubav onaj ko menja svoje raspoloženje prema ljudima u skladu sa njihovim osobinama, tj. jednoga voleći, a drugoga mrzeći, ili jednog i istog [čoveka] čas voleći, čas mrzeći iz istih razloga.
71. Savršena ljubav ne razdeljuje jednu prirodu ljudi po različitosti njihovih raspoloženja. Ona uvek gleda samo na nju i sve ljude podjednako ljubi: vrlinske – kao prijatelje, a poročne – kao neprijatelje, čineći im dobro, dugotrpeći, podnoseći njihove postupke i uopšte ne misleći o zlu. Ona čak i strada za njih, ukoliko nastane pogodno vreme, sve sa [namerom] da ih učini prijateljima. Ukoliko i ne uspe, ona ne odstupa od svog raspoloženja, pokazujući uvek na isti način plodove ljubavi prema svim ljudima. Pokazujući svoju ljubav prema nama, i Gospod i Bog naš Isus Hristos je stradao za celo čovečanstvo, svima podjednako darujući nadu vaskrsenja, premda svako sebe čini dostojnim ili slave ili mučenja.
72. Onaj ko ne prezire slavu i beščašće, bogatstvo i siromaštvo, uživanje i tugu, još nije stekao savršenu ljubav. Jer, savršena ljubav prezire ne samo navedeno, nego čak i ovaj prolazni život i smrt.
73. Čuj šta govore oni koji su se udostojili savršene ljubavi: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje. Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim.8,35-39).
74. O ljubavi prema bližnjemu čuj, opet, šta govore: Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom Svetim da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po telu koji su Izrailjci (Rim.9,1-4), itd. Slično je govorio i Mojsije (Izl.32,33) i ostali sveti.
75. Onaj ko ne prezire slavu i uživanje i srebroljublje, koje ih razvija i radi kojih i nastaje, ne može da odstrani povode za gnev. Onaj, pak, ko ih ne odstrani ne može da zadobije savršenu ljubav.
76. Smirenje i zlopaćenje oslobađaju čoveka od svakog greha: jedno odseca duševne, a drugo – telesne strasti. Tako je činio i blaženi David, moleći se Bogu rečima: Vidi smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18).
77. Gospod čini bestrasnim one koji ispunjavaju zapovesti. Kroz božanstvene, pak, dogmate On im daruje svetlost poznanja.
78. Svi dogmati su odnose ili na Boga, ili na vidljive i nevidljive [stvari], ili na promisao i sud koji se [projavljuje] u njima.
79. Milostinja leči razdražajni deo duše, post pogašuje pohotu, dok molitva očišćuje um i priprema ga za sagledavanje postojećeg. Jer, prema silama duše Gospod nam je dao i zapovesti.
80. Naučite se od mene, govori Gospod, jer sam krotak i smiren srcem (Mt.11,29) i ostalo. Krotost čuva gnev od smućenja, a smirenje oslobađa um od nadmenosti i taštine.
81. Postoje dve vrste straha Božijeg: jedan se u nama rađa od pretnje mučenjem. Od njega u nama po redu nastaju uzdržanje, trpljenje, nada na Boga, bestrašće i ljubav. Drugi je, međutim, spojen sa ljubavlju. On duši neprekidno donosi pobožnost kako zbog smelosti ljubavi ne bi došlo do prenebregavanja Boga.
82. Prvi strah savršena ljubav izgoni napolje (1Jn.4,18) iz duše koja ju je stekla i koja se više ne boji mučenja. Drugi, pak, kao što je rečeno, ona uvek ima sjedinjen sa sobom. Prvom strahu dolikuju reči Pisma: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Prič.16,6), i: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Prič.1,7; Ps. 110,10), a drugom: Strah je Gospodnji čist i ostaje u vek veka (Ps. 18,9), i: Nema oskudice onima koji ga se boje (Ps.33,10).
83. Umrtvite, dakle, udove svoje koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu, lakomstvo (Kol.Z,5). Zemljom [apostol] naziva telesno mudrovanje, bludom – greh delom, nečistotom – saglasnost na greh, strašću – strasnu pomisao, zlom pohotom – prosto primanje pohotne pomisli, lakomstvom – veštastvo koje rađa i uvećava strast. Božanstveni apostol, dakle, zapoveda da umrtvimo sve navedeno, što sačinjava delove telesnog mudrovanja.
84. Sećanje najpre unosi u um prostu pomisao. Ukoliko se ona zadrži, pokreće se strast. Ukoliko se ne istrebi, ona će privoleti um na saglasnost, što već dovodi do greha na delu. Pišući [Hrišćanima] iz neznabožaca, premudri apostol zapoveda da se najpre uništi posledica greha [tj. greh delom], te da se potom, stupajući obrnutim redom, završi i sa uzrokom greha. Uzrok, pak, koji rađa i uvećava strasti, kao što je rečeno, jeste lakomstvo. Po mom mišljenju, njime se označava stomakougađanje, tj. majka i hraniteljka bluda. Jer, lakomstvo je zlo ne samo u odnosu na imanje, već i u odnosu na hranu, kao što je i uzdržanje dobro ne samo u odnosu na hranu, već i na imanje.
85. Ptica kojoj je vezana noga pri pokušaju da leti pada na zemlju vučena uzicom. I um koji još nije stekao bestrašće pri uzdizanju ka poznanju nebeskih [stvari] pada na zemlju vučen strastima.
86. Kada se potpuno oslobodi od strasti, um neometano ?O ?? ka sagledavanju bića, idući ka poznanju Svete Trojice.
87. Kada je čist, um prima pojmove stvari i preko njih se kreće ka duhovnom sagledavanju. Ukoliko, pak, kroz lenost postane nečist, on pojmove drugih stvari prosto uobražava, dok ljudske [pojmove] koje prima pretvara u sramne i lukave pomisli.
88. Ukoliko u vreme molitve tvome umu nikada ne dosađuje nikakva svetska pomisao, znaj da nisi iznan granica bestrašća.
89. Kada počne da oseća svoje sopstveno zdravlje, duša i snoviđenja počinje da gleda prosto i spokojno.
90. Lepota vidljivih [stvari] privlači čulno oko. I poznanje nevidljivih [stvari] privlači čisti um. NSVIDJKIVIM, pak, nazivam bestelesne [stvari],
91. Veliko je ne biti pristrasan prema stvarima. Mnogo je veće ostajati bestrastan i u maštanjima. Jer, borba sa demonima kroz pomisli je žešća od borbe kroz stvari.
92. Onaj ko je stekao vrline i obogatio se znanjem, stvari vidi onakvima kakve su po prirodi, te sve čini i govori po pravom smislu, uopšte ne praveći pogreške. Jer, mi postajemo vrlinski ili poročni sudeći po slovesnoj ili beslovesnoj upotrebi stvari.
93. Znak krajnjeg bestrašća jeste ushođenje prostih pojmova o stvarima u srce i u budnom stanju tela i u snu.
94. Kroz ispunjavanje zapovesti um sa sebe svlači strasti. Kroz duhovno sagledavanje vidljivih stvari on ostavlja strasne pojmove o stvarima. Kroz poznanje nevidljivih stvari, on [napušta] sagledavanje vidljivoga. I njega samog [tj. poznanje nevidljivoga] zapostavlja kroz poznanje Svete Trojice.
95. Rađajući se i obasjavajući svet, sunce pokazuje i samo sebe i stvari koje osvetljava. Rađajući se u čistom umu, i Sunce pravde pokazuje i sebe i smisao svega što je stvorilo i što će učiniti.
96. Boga ne poznajemo po Njegovoj suštini, nego po Njegovom veličanstvenom delanju i promislu o bićima. Kroz njih kao kroz ogledalo mi vidimo Njegovu bezgraničnu blagost, mudrost i silu (up. Rim.1,20).
97. Čisti um se nalazi ili u prostim pojmovima ljudskih stvari, ili u prirodnom sagledavanju vidljivog, ili u sagledavanju nevidljivog, ili u svetlosti Svete Trojice,
98. Nalazeći se u sagledavanju vidljivih [stvari], um istražuje ili njihov prirodni smisao, ili smisao onoga što označavaju, ili pak sam njihov uzrok.
99. Zanimajući se sagledavanjem nevidljivih [stvari], um istražuje njihov prirodni smisao, uzrok njihovog postanka i njihove posledice, te promisao i sud o njima.
100. Našavši se u Bogu i raspaljivan čežnjom, um najpre ište smisao Njegove suštine. Međutim, u onome što je u Njemu po sebi on ne nalazi utehu: tako nešto je nemoguće i podjednako nesmestivo za svaku stvorenu prirodu. On se teši onim što je oko Njega, tj. večnošću, beskrajnošću i neograničenošću, blagošću, mudrošću, te tvoračkom, promisliteljskom i suditeljnom silom u odnosu prema bićima. Jedino što možemo da shvatimo o Njemu jeste Njegova beskrajnost i nemogućnost da ga poznamo, kao što su rekli muževi bogoslovi, Grigorije i Dionisije.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *