NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

III

BORBA PLOTI PROTIV DUHA
8. Postoji borba u udovima našim, kao što čitamo kod apostola: Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela, a ovo se protivi jedno drugome da činite ono što ne biste hteli (Gal.5,17). Po promisliteljskoj odluci Božijoj, ona kao da se ukorenila u samu našu prirodu. I zar možemo da je ne smatramo prirodnim svojstvom čovekovog sastava posle pada prvostvorenog, s obzirom da je opšta za sve bez izuzetka? Potrebno je, međutim, verovati, da se ona, ukoliko je već svima prirodna, u nama nalazi po volji Božijoj i za naše dobro, a ne na zlo. Ona je u nama ostavljena radi buđenja revnosti za više savršenstvo.
9. Reč plot na ovom mesto treba shvatiti u smislu plotske volje ili zlih želja, a ne u smislu čoveka kao bića. Isto tako i pod rečju duh ne treba razumeti neko lično biće, nego dobre i svete želje duše. Takav smisao određuje i sam apostol, govoreći: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti. Jer, telo želi proti Duha, i ostalo (Gal.5,16-17). Budući da se i jedne i druge želje nalaze u jednom te istom čoveku, u nama se vodi neprestana borba. Dok pohota ploti, uglavnom težeći ka grehovnom, nalazi zadovoljstvo u onome što se odnosi na zadovoljavanje potreba sadašnjega života, duh, naprotiv, u potpunosti želi da se prilepi za duhovna dela, zanemarujući čak i najneophodnije telesne potrebe i ne posvećujući ni najmanju pažnju truležnoj ploti. Plot se naslađuje izobiljem i svakovrsnim zadovoljstvima, a duhu nije prijatna briga čak ni o predmetima prirodnih potreba. Plot želi da se nasiti snom i prepuni hranom, a njemu su hrana bdenja i postovi u toj meri da ne bi hteo da dopusti sna i hrane čak ni onoliko koliko je potrebno za život. Ona želi da izobiluje svakovrsnim bogatstvima, a on nije zadovoljan čak ni zbog toga što ima malu količinu hleba za svakodnevnu upotrebu. Ona želi da se raznežuje i da bude okružena gomilom laskavaca, a njemu je uteha strog život i širina nepristupne pustinje, pri čemu mu prisustvo smrtnika nije ugodno. Ona se zanosi počastima i pohvalama ljudskim, a njemu su ugodna gonjenja i uvrede.
10. Rukovodeći se samoljubljem i zemaljskom mudrošću, naša volja zamišlja da može postići neku sredinu (inače, dostojnu svake osude) između ova dva stremljenja, nameravajući da se uzdržava od plotskih strasti tako da nimalo ne trpi nevolje koje su neizbežne pri ispunjavanju zahteva duha: ona bi htela da bez kažnjavanja tela postigne telesnu čistotu, da bez truda bdenja stekne srdačnu čistotu, da i pored telesnog spokojstva obiluje duhovnim vrlinama, da bez žestokih kleveta zadobije blagodat trpljenja, da projavi smirenje Hristovo bez gubitka svetovne počasti, da sledi prostotu blagočašća sa sujetom ovoga sveta, da služi Hristu sa ljudskom slavom i odobravanjem, da odvažno kazuje pravdu, ne srećući čak ni najmanje žalosti. Uopšte, ona bi htela da postigne buduća blaga, ne gubeći sadašnja. Takva volja ne vodi ka istinskom savršenstvu, već, uspostavljajući stanje nepoželjne topline, [ljude] čini dostojne prekora koji Gospod navodi u Otkrivenju: Znam dela tvoja, da nisi ni studen ni vruć!O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,15-16). Kada, pak, naiđe blagodat, budi se energija duha i u [čoveku] vaspostavljaju viša stremljenja koja ga odvraćaju od svega zemaljskoga. Izlažući se njihovom uticaju, volja već ne može da ostane ravnodušna i mlaka, te zadobija revnost za bolje i njemu prinosi na žrtvu sve niže. Pa ipak, naklonost ka ranijem pokoju ravnodušnosti ostaje u njoj, i ona je vrlo sklona da se opet vrati njemu. Da se to ne bi desilo, u ploti ostaju pokreti koji su neprijateljski prema višim stremljenjima, prema kojima volja koja je okusila viša blaga ne može da bude naklonjena: čim ih oseti, u njoj se odmah budi sva revnost i ona hrabro čuva svoja viša blaga. Međutim, dešava se da volja padne u bogoprotivnu mlakost, usled čega se podiže borba ploti i podstiče mlakost na delanje. Iz ovoga je vidljivo da bismo se mi zauvek zadržali u stanju pomenute bogoprotivne mlakosti kad nas iz nje ne bi izvodila borba koja se podiže u nama. Jer, pri njoj, kada, robujući samougađanju, zaželimo da sebi učinimo neko olakšanje, odmah ustaje plot i, ranjavajući nas žaokama grehovnih pokreta i strasti, ne dopušta da ostanemo u utešnoj i željenoj čistoti, te nas odvodi ka ohlađujućem i neželjenom zadovoljstvu, tj. kao da nas odvlači na put koji je posut trnjem. Međutim, to razdražuje usnulu revnost po Bogu: ona ustaje i progoni neprijatelje koji su se približili. Svakodnevno dejstvujući u nama, ova nas borba dovodi do blagotvorne rešenosti da, odbacivši široki i bezbrižan život, sa velikim znojem i skrušenošću duha steknemo čistotu srca, da sa strogim postom, glađu, žeđu i nespavanjem čuvamo čistotu tela, da kroz čitanje, razmišljanje i neprestanu molitvu ushodimo u dobru nastrojenost duha.
11. Osim toga, nešto tajanstveno je izobraženo u Božijoj odluci koja se tiče naroda neprijateljski nastrojenih prema Izrailju, kao što čitamo u Knjizi o sudijama: A ovo su narodi koje ostavi Gospod, da njima kuša Izrailja… da bi se naučili na borbu (Sud.3,1-2). Takvu borbu je Gospod ustrojio ne stoga što nije hteo pokoja Izrailju ili što se nije brinuo o njegovom dobru, već zato što je video da je ona veoma korisna za njega. Izlažući se gotovo neprestanom napadu tih naroda, on nije mogao a da ne oseća stalnu potrebu za Božijom pomoći. Zbog toga je bio dužan da prebiva u svagdašnjem obraćanju Njemu sa nadom, i u molitvi. Nemajući mogućnosti da ostavi delo borbe, on nije imao vremena da se preda bezbrižnosti, ili da se raslabi od lenjosti i besposličenja. Jer, često mir i sreća obaraju onoga koga nije mogla da pobedi nesreća.
12. Zbog čega mi kod uškopljenika po telu nalazimo uspavanu dušu: upravo zbog zablude da im, po oslobođenju od ove plotske potrebe, nije ni potreban trud telesnog uzdržanja i skrušenosti srca. Oni koji su raslabljeni takvom bezbrižnošću, ne brinu se o sticanju istinskog savršenstva, ili o očišćenju srca od duševnih strasti. Takvo stanje, premda se uzdiže nad plotskim, ipak ostaje samo duševno. Po rečima samoga Gospoda, ono je dostojno odbacivanja zbog toga što se, od hladnoga prešavši ka mlakome, zaustavilo na nepoželjnoj toplini.
13. Prema tome, u samom početku odricanja, kada prestajemo da budemo plotski, tj. kada počinjemo da se odvajamo od svetovnih običaja i da se uzdržavamo od očigledne plotske nečistote, treba da požurimo da se svom snagom odmah postaramo da usvojimo duhovno stanje, da se ne bi desilo da uzmaštamo da smo, samim tim što smo se odrekli od sveta po spoljašnjem čoveku, ili što smo prekratili oskvrnjenje plotskom preljubom, već postigli savršenstvo, te da postanemo lenji i bezbrižni u istrebljivanju uzroka strasti. Inače, desiće se da ćemo se zaustaviti na sredini između ploti i duha i da ne nećemo postići stepen duhovnog savršenstva, misleći da je za njega dovoljno na spoljašnji način se odvojiti od svetskog života i zadovoljstava i biti jednostavno dalek od razvrata i telesnih veza. Jer, ako ostanemo u ovom stanju mlakosti (ravnodušnosti), koje se smatra najgorim, bićemo izbljuvani iz usta Gospodnjih, kao što kaže: Tako. pošto si mlak… izbljuvaću te iz usta svojih (Otk.3,16). Pravedno je Gospod objavio da će oni koje je primio u nedra ljubavi, i koji su se pokazali kao hladni, biti izbljuvani sa nekim gađenjem. Jer. lakše se obraća ka spasenju i lakše uzlazi na vrh duhovnog savršenstva plotski čovek, tj. svetovnjak ili neznabožac, nego onaj, ko je primio jaram Hristov, ali nije stupio na put savršenstva, već je dopustio da se prvi oganj duhovne revnosti ohladi. Naime, prvi će, budući smiravan čulnim strastima i postajući svestan svoje nečistote zbog plotskog oskvrnjenja, dospeti u skrušenost i pribeći Istočniku svake čistote i savršenstva, te se uzgnušati hladnog stanja neverja i bezbrižnosti u kome se nalazio. Goreći duhom, on će lakše uzići ka savršenstvu. Tome nasuprot, onaj ko se hladno prihvata dela Gospodnjeg i bez smirenja i dužnog usrđa stupa na put ovog zvanja, budući jednom poražen ovom bednom zarazom, već ne može sam sebe da umudri na bolje, niti prima urazumljenje od drugih. Jer, on, po reči Gospodnjoj, govori u srcu svome: Bogat sam, i obogatio sam se i ništa mi ne treba, premda njemu više pristaje ono što dalje sledi: A ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag (Otk:-3,17). Na taj način, on postaje gori od svetovnog čoveka jer gubi svest o tome da je bedan, slep i nag, da mu je u mnogo čemu potrebno ispravljanje, da ima veliku potrebu za poukama i urazumljivanjem od strane drugih. Usled toga on ne prihvata ni jednu spasonosnu reč, ne shvatajući da će u budućem veku neizbežno biti podvrgnut najstrožijem sudu i kazni.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *