NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI ISAAK SIRIN

PODVIŽNIČKE POUKE

 
1. Strah Božiji je početak vrlina. On je porod vere i seje se u srce kada se um odvoji od svetske rasejanosti. Tada on misli koje kruže i lutaju sabira na razmišljanje o budućem vaspostavljanju.
2. Da bi se položila osnova vrlina, najbolje je da se čovek drži po strani od žitejskih dela i da prebiva u zakonu koji osvetljuje prave i svete staze, kao što je Duh Sveti ukazao preko Psalmopojca(Ps.22,3; 118,35).
3. Početak puta života se sastoji u svagdašnjem poučavanju uma u Rečima Božijim i u provođenju života u siromaštvu. Napajanje jednim potpomaže usavršavanje u drugom. Ako se napajaš izučavanjem Reči Božijih imaćeš pomoć u napredovanju u siromaštvu, a usavršavanje u negramžljivosti će ti obezbeđivati više vremena da napreduješ u izučavanju Reči Božijih. Napredak, pak, i u jednom i u drugom ubrzo će dovesti do podizanja celog zdanja vrlina.
4. Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.
5. Za čoveka u kome se umnoži blagodat, strah od smrti na putu ka željenoj pravednosti postaje ništavan. On u svojoj duši nalazi mnoge razloge po kojima je, radi straha Božijeg, gotov da trpi nevolje kao nešto što mu pripada. Tada sve što je neprijatno telu i što može da mu pričini stradanje u njegovim očima izgleda ništavno u poređenju sa onim čemu se on nada u budućnosti. Ukoliko se, pak, u čoveku umanji blagodat, dešava se suprotno rečenome. Tada kod njega poznanje na osnovu istraživanja (koje se oslanja samo na opipljivo) postaje jače od vere. On već nema nadu u Boga pri svakom delu i promisao Božiji o čoveku počinje da shvata drugačije. Takav čovek se postojano podvrgava strahovima zbog zamki onih koji svojim strelama streljaju u mraku(Ps.10,2).
6. Sumnja srca u dušu unosi bolest, a vera čini da je proizvoljenje jako i pri odsecanju udova. Što te više savlađuje ljubav prema telu, to si manje smeo i neustrašiv u mnogim borbama koje okružuju ono što ti je milo.
7. Celomudren nije onaj u kome za vreme borbe, truda i podviga nestaju sramne pomisli, već onaj ko istinitošću svog srca ucelomudruje gledanje svoga uma, ne dozvoljavajući mu da se pruža ka nepriličnim pomislima. I dok časnost njegove savesti pogledom očiju svedoči o njegovoj vrednosti (zakonu čistote), stid kao zavesa visi u skrivenoj odaji pomisli, a njegova neporočnost se, kao celomudrena devica, verom čuva za Hrista.
8. Za odbijanje raspoloženja duše ka nepristojnosti ništa nije tako moćno kao pogružavanje u ljubav prema izučavanju Božanstvenog Pisma i dostizanje dubine njegovih misli. Kada se pomisli pogružavaju u sladost shvatanja mudrosti koja je sakrivena u rečima čovek iza sebe ostavlja svet i zaboravlja sve što je u njemu, po meri prosvećenja koje izvlači iz njih. Čak i kad pliva samo po površini mora Božanstvenih Pisama i ne može da pronikne u samu dubinu misli Pisma, umu je dovoljno što je zauzet težnjom da ih razume. On i tada jednom pomišlju o čudesnom krepko vezuje svoje pomisli i sprečava ih da streme ka veštastvenom i plotskom.
9. U svemu što susretneš u Pismu trudi se da dođeš do cilja reči kako bi proniknuo u dubinu misli svetih i sa većom tačnošću ih razumeo. Oni koje Božanstvena blagodat na putu života vodi ka prosvećenju svagda osećaju kao da neka umna luča prolazi po stihovima napisanog i čini da um razlikuje gola slova od onoga što je duševnom poznanju rečeno sa velikom mišlju.
10. Srce čoveka koji mnogoznačne stihove čita bez udubljivanja ostaje siromašno (tj. ne oseća ništa). U njemu gasne sveta sila koja pri divnom razumevanju duši pruža najslađi ukus.
11. Svaka stvar obično stremi ka sebi srodnome. Duša koja u sebi ima udeo duha plameno vuče ka sebi sadržinu izreke koja u sebi poseduje skrivenu duhovnu silu. Međutim, ne pobuđuje svakog čoveka na divljenje ono što je rečeno duhovno i što u sebi ima skrivenu veliku duhovnu silu. Reč o vrlini zahteva srce koje nije zauzeto zemljom. U čoveku čiji je um obremenjen brigom o prolaznom vrlina ne može da probudi pomisao [tj. želju] da je zavoli i poželi da je stekne.
12. Odvajanje od veštastva prethodi sjedinjenju sa Bogom, premda često, po domostroju blagodati, kod pojedinih biva da poslednje prethodi prvome. Poredak koji priliči domostroju je drugačiji od poretka koji je opšti svim ljudima. Ti se drži opšteg poretka. Ukoliko u tebi prethodi blagodat, neka je, a ako ne prethodi, ti putem svih ljudi ushodi na visinu duhovnog stuba.
13. Nenasitost duše u sticanju vrlina preokreće u svoju korist deo vidljivih (čulnih) želja tela koje je povezano sa njom. Svaku stvar ukrašava mera. Bez mere postaje štetno i ono što se smatra prekrasnim.
14. Da li hoćeš da sa svojim umom budeš u opštenju sa Bogom? Posluži milostinji! Ka duhovnoj ljubavi, koja zapečaćuje nevidljivi obraz (Boga u čoveku), nema drugog puta osim da se pre svega postane štedar slično Ocu našem nebeskom, kao što je rekao Gospod (Lk.6,36).
15. Vodom koju crta na zidu umetnik ne može utoliti svoju žeđ. Isto je i sa rečju koja nije opravdana delatnošću. Onaj koji onome koji ga sluša govori o vrlini koju je ostvario na delu, čini isto što i onaj koji drugome daje novac koji je dobio svojim trudom. Onaj ko iz sopstvenog imanja seje učenje u sluh onih koji ga prate sa smelošću otvara svoja usta i svojoj duhovnoj deci govori kao prestareli Jakov celomudrenom Josifu: I ja ti dajem jedan deo više nego braći tvojoj, koji uzeh od Amoreja mačem mojim i lukom mojim (Post.48,22).
16. Neko je prekrasno rekao da strah od smrti žalosti čoveka koga osuđuje savest. Onaj, pak, ko u sebi ima dobro svedočanstvo [savest], smrt želi podjednako kao i život.
17. Ono što se duboko spojilo sa tvojom dušom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku. Veruj da će ono sa tobom poći i u budući vek. I ako je to nešto dobro – veseli se i blagodari Boga u umu svome, a ako je nešto rđavo – žalosti se i uzdiši, starajući se da ga se oslobodiš još dok si u telu.
18. Drži uvek u umu svom najteže nevolje nevoljnika i zlopaćenika kako bi sam uznosio dužnu zahvalnost za male i ništavne skorbi koje ti se dešavaju i kako bi bio u stanju da ih podnosiš sa radošću.
19. U vreme svog ohlađenja i lenjosti u svom srcu predstavljaj ranije vreme u kome si bio marljiv, u kome si se starao o svemu, čak o sitnicama, u kome si pokazao podvig, u kome si se sa revnošću protivio svima koji su hteli da postave prepreku tom hođenju. Takvim sećanjem tvoja duša će se ponovo probuditi kao iz dubokog sna, te će se ponovo obući u plamen revnosti. Ona kao da ustaje iz mrtvih, vatrenim suprotstavljanjem đavolu i grehu vraćajući se u svoj raniji poredak.
20. Krsna delatnost je dvojaka: jedna se sastoji u trpljenju telesnih nevolja (telesnih lišavanja neizbežnih u borbi sa strastima – i naziva se delanjem), a druga se ispoljava u tananoj delatnosti uma, u Božanstvenom razmišljanju i u prebivanju u molitvi (i naziva se sagledavanjem). Prva čisti strasni deo duše, a druga prosvećuje umni deo duše. Svakog čoveka koji, pre nego što se savršeno obučio prvoj delatnosti prelazi na drugu, privučen njenom sladošću, da ne kažem – svojom lenjošću, postiže gnev zbog toga što najpre nije umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5), tj. što se bez iscelenja nemoći pomisli trpeljivim upražnjavanjem u delanju krsnog zlopaćenja drznuo da u umu svom mašta o slavi krsta. To je značenje drevne izreke svetih da će um koji ushte da se popne na krst pre nego što mu čula, iscelivši se, dođu do bezmetežnosti, postići gnev Božiji. Onaj čiji je um oskrnavljen sramnim pomislima i koji je brz na maštarske pomisli biva zaustavljen [na svom putu]. On svoj um nije najpre očistio nevoljama, niti je pokorio telesne želje, već se pouzdao na ono što je čulo njegovo uvo i što je napisano mastilom. On se ustremio napred po putu koji je ispunjen mrakom, premda je slep očima.
21. Predstavi sebi da je vrlina telo, sagledavanje – duša, a jedno i drugo – savršeni čovek, koji je duhom sastavljen iz dva dela, iz čulnog i razumnog. I kao što je nemoguće da duša dođe u stanje da projavi svoje postojanje bez potpune obrazovanosti tela sa njegovim udovima, tako je nemoguće da dođe do sagledavanja bez vršenja dela vrlina.
22. Slušajući da treba da se udaljimo od sveta i da ostavimo svet, da se očistimo od svega što postoji u svetu, ti treba od početka da shvatiš i spoznaš što znači sama reč svet i iz kakvih različitih [značenja] se ona sastoji. Tada ćeš biti u stanju da shvatiš koliko je tvoja duša daleko od sveta i šta je u njoj još vezano za svet. Svet je opšte ime koje obuhvata ono što zovemo strastima. Kada hoćemo da imenujemo sve strasti zajedno, mi koristimo reč svet, a kada hoćemo da ih razlikujemo po vrstama, mi ih nazivamo strastima.
23. Kada budeš saznao šta je svet doznaćeš i to čime si vezan sa njim i čime si se odvojio od njega. I reći ću kraće: svet je telesni život i mudrovanje ploti. Samim tim što je čovek odvojio sebe od toga poznaje se da je izašao iz sveta.
24. Strah za telo kod ljudi ponekad biva tako silan da često ostaju nesposobni da izvrše bilo šta slavno i uzvišeno. Međutim, kad mu se približi strah za dušu, on iščezava kao vosak pred ognjem koji ga proždire.
25. Duša je po prirodi bestrasna. Strasti su nešto pridodato. Za njih je kriva sama duša. Ako je nekada bila svetla i čista zbog primanja Božanstvene svetlosti, i ako postaje isto takva po povratku u prvobitno stanje, priroda duše odstupa od svog stanja čim stupi u strasno kretanje, kao što tvrde vaspitanici Crkve.
26. Prirodno stanje duše jeste poznanje Božije tvorevine – i čulne i mislene. Njeno natprirodno stanje jeste kretanje (ili dejstvo ili stanje) sagledavanja nadsuštastvenog Božanstva. Njeno protivprirodno stanje jeste kretanje (ili nastrojenje i život) koji je svojstven strasnim ljudima, koji služe strastima. Prema tome, očigledno je da duševne strasti nisu prirodne.
27. Ako nisi došao do toga da tajne ljudske spoznaješ po duhu, možeš ih poznati po rečima, načinu života i raspoloženju svakoga. Onaj ko je čist u duši i neporočan po načinu života svagda sa celomudrenošću izgovara reči Duha i saobrazno sa merom svog razumevanja rasuđuje o Božanstvenom i o tome što je u njemu samom. Onaj, pak, čije je srce ispunjeno strastima, i jezik svoj pokreće sa njima. Čak i da počne da govori o duhovnom, on će rasuđivati pod uticajem strasti. Mudri takvog čoveka primećuje pri prvom susretu i čisti oseća njegov smrad.
28. Dela monaha su: sloboda od telesnog, telesni trud sa molitvom i neprestano srdačno sećanje na Boga.
29. Jedno delo je molitva, a drugo – sagledavanje u molitvi, premda molitva i sagledavanje jedno u drugom imaju svoj početak. Molitva je sejanje, a sagledavanje je žetva pri kojoj žetelac stupa u izumljenje neizrecivim viđenjem. On se divi tome kako je iz malih i golih zrna pred njim izraslo tako divno klasje.
30. Spasitelj je sa postom započeo delo našeg spasenja. Na isti način i svi koji idu tragom Spasitelja na toj osnovi polažu početak svog podviga, budući da je post oružje koje je Bog pripremio. I ko neće biti prekoren ako ga zapostavi? Kad je postio sam Zakonodavac, zar neće postiti oni koji su obavezni da izvršavaju zakon? Stoga do posta ljudski rod nije znao za pobedu i đavo nikada nije iskusio poraz od naše prirode. Od tog, pak, oružja on je potpuno iznemogao. Naš Gospod je bio vođa i prvenac te pobede da bi na glavu naše prirode položio prvi pobedni venac. Čim na nekom od ljudi vidi to oružje, đavola, tj. protivnika i mučitelja odmah spopada strah zbog sećanja na poraz koji je u pustinji pretrpeo od Spasitelja. Njegova sila se odmah rasplinjava, i pogled na oružje koje nam je dao naš Podvigonačelnik ga spaljuje. Onaj ko je obučen u oružje posta u svako vreme gori revnošću. Um onoga ko u njemu prebiva ostaje nepokolebiv i pokazuje spremnost da susretne i odbije sve ljute strasti.
31. Dela i napori tada duši pružaju bestrašće, umrtvljujući udove… koji su na zemlji. Oni daju spokojstvo pomislima ukoliko se latimo bezmolvija, ukoliko se u duši prekrati smućenje koje nastaje od utisaka spoljašnjih čula. Bez toga uspeh se neće steći. Jer, da li će se osušiti koren drveta koje se svakodnevno zaliva? Nestaje li kada vode u sudu koji se svakodnevno dopunjuje? Kada čovek stupi u bezmolvije, duša lako raspoznaje strasti. Tada ih unutrašnji čovek, probudivši se na duhovno delo, savlađuje i svoju dušu iz dana u dan uzvodi ka čistoti.
32. Kada se može reći da je neko dostigao čistotu? Zaista je čist srcem onaj koji sve ljude vidi dobrima i kome niko ne izgleda nečist i oskrnavljen.
33. Šta podvižnik koji prebiva u bezmolviju u svojoj keliji treba da radi? Zar marljivi čovek koji se drži trezvoumlja u duši ima potrebu da pita kako da se ponaša kada je usamljen? Kakvo bi drugo zanimanje monah u keliji imao osim plača? I koje je zanimanje bolje od toga? Samo njegovo prebivanje i usamljenost, koja je slična boravku u grobu, daleko od ljudske radosti, treba da ga uči da je njegova delatnost plač. I svi sveti su se sa plačem preselili iz ovog života. Molimo Gospoda da nam daruje plač. Jer, ako steknemo tu blagodat, koja je bolja i prevashodnija od ostalih darova, mi ćemo, njenom pomoću, dostići čistotu. Ukoliko je, pak, dostignemo, ona se od nas neće odvojiti do samog našeg ishoda iz ovog života.
34. Blaženi čisti srcem stoga što nema vremena u kome se oni ne bi naslađivali sladošću suza, u kojoj oni uvek vide Gospoda. Još dok su im suze u očima oni se, na visini svoje molitve, udostojavaju viđenja Njegovih otkrivenja. Kod njih nema molitve bez suza. To i znači ono što je Gospod rekao: Blaženi koji plaču jer će se utešiti (Mt.5,4). Monaha koji se uz pomoć suza udostoji da pređe oblast strasti i da stupi na ravninu duševne čistote susreće uteha koju Gospod daje onima koji plaču radi njihove čistote. Prolivanje suza i plakanje jeste dar bestrasnih. I ukoliko suze onoga koji povremeno plače i tuguje vode ne samo ka bestrašću, nego i savršeno čiste i oslobađaju njegov um od sećanja na strasti, šta da se kaže o onima koji se sa znanjem dan i noć upražnjavaju u njima?
35. Neko od svetih je rekao da telo koje se boji iskušenja, koje izbegava krajnosti i koje [se boji] da se ne liši života postaje prijatelj greha. Stoga ga Duh Sveti pobuđuje da umre (savetuje podvižniku da se ne boji smrti). On zna da on neće pobediti greh ukoliko ne umre. Onaj ko hoće da se u njega useli Gospod svoje telo prinuđava da mu služi. On se trudi oko zapovesti Duha koje je opisao apostol i svoju dušu čuva od plotskih dela koja navodi apostol (Gal.5,19). Telo, pak, koje ima udela u grehu nalazi pokoj u plotskim delima. Duh Božiji se, međutim, ne uspokojava u njegovim plodovima. Kada telo iznemogne od posta i smirenja, duša se ukrepljuje molitvom.
36. Posle mnogog ugnjetavanja skorbima bezmolvija, posle trpljenja lišavanja i nedostataka i po približavanju končini života, telo te obično moli i govori: „Daj mi malo slobode da poživim kako priliči. Sada ja hodim pravo budući da sam ispitano svakim zlopaćenjima“. I čim ga ti zbog saosećanja izbaviš od nevolja i uspokojiš, pruživši mu predah, počeće da ti, malo po malo, našaptava sa laskanjem (a njegova laskanja su vrlo snažna) da „i blizu sveta možemo da živimo dobro, po istim pravilima po kojim se sada upravljamo. Jer, mi smo ispitani u mnogom. Iskusi me unekoliko, pa ćemo se vratiti ukoliko ne budem onakvo kakvim me želiš. Pustinja nam neće pobeći“. Ti mu, pak, nemoj verovati makar te i silno umoljavalo i davalo mnoga obećanja. Jer, ono neće ispuniti ono što obećava. Ukoliko pristaneš na njegovu molbu, baciće te u velike padove od kojih nećeš biti u stanju da ustaneš i da se izbaviš.
37. Kada od iskušenja dođeš do uninija i kad ih se presitiš, kaži sam sebi: „Ponovo si poželeo nečisti i sramni život“. I ako ti telo kaže: „Veliki je greh ubiti sam sebe“, ti mu odgovori: „Ubijam sam sebe stoga što ne mogu da živim čisto. Umreću ovde da ne bih video istinsku smrt svoje duše – smrt za Boga. Bolje mi je da ovde umrem radi neporočnosti i da ne živim rđavo u svetu. Ja sam namerno izabrao tu smrt radi grehova svojih. Sam sebe umrtvljujem stoga što sam zgrešio Gospodu. Više neću da ga razgnevljujem. I zašto bih živeo daleko od Boga? Trpeću ova zlopaćenja da ne bih bio odvojen od nebeske nade. Šta će Bogu moj život u ovom svetu ukoliko živim rđavo i prognevljujem ga“.
38. Za monaha je štetno da vidi svet i svetsko. Kakve se samo promene dešavaju u umu onoga koji, posle dugovremenog bezmolstvovanja, iznenada ponovo upadne u vodenicu sveta, te vidi i sluša ono na šta nije navikao! Neka nas ne varaju oni koji tvrde da nećemo imati nikakve štete od onoga što vidimo i čujemo, da smo u svojim mislima jednaki i u usamljenosti i u svetu, da se naša skromnost ne uznemiruje ni u keliji ni van nje, da se ona ne menja na loše, te da mi ne osećamo uznemirenje od strasti pri susretu sa licima i stvarima. To mogu da tvrde samo oni koji su krepki duhom i koji ne osećaju kad primaju rane. Mi, pak, nismo došlo do takvog zdravlja. Mi još imamo smrdljive rane koje odmah rađaju crve ukoliko ih i jedan dan ostavimo bez brige, ukoliko ostanu nepovezane, bez zavoja i previjanja.
39. Duša koja se jednom sa verom predala Bogu i koja je na osnovu mnogostrukog iskustva poznala Njegovu pomoć više ne brine o sebi, već se opasuje divljenjem i ćutanjem, nemajući mogućnosti da se ponovo vrati načinima svog poznanja. Ona ih više ne upotrebljava na delu kako se ne bi lišila promišljanja koje je tajanstveno neuspavljivo nadzire, koje se stara o njoj i neprestano pazi na nju. Ona bi ga se tada lišila, budući da bi se pokazalo da samouvereno mašta o tome da može sama o sebi da promišlja, oslanjajući se na silu svog poznanja.
40. Oni u kojima zasija svetlost vere više ne dolaze do bestidnosti kojom bi iznova od Boga u molitvama iskali: „Daj nam to“, ili: „Uzmi to od nas“. Oni se uopšte ne brinu o sebi samima, budući da duhovnim očima vere svakog časa vide očinski promisao kojim ih osenjuje istinski Otac koji svojom bezmerno velikom ljubavlju prevazilazi svaku očinsku ljubav, koji može više od svih i koji ima silu da nam pomaže i preko onoga što ištemo, pomišljamo i sebi predstavljamo.
41. Onaj ko se udostojio da okusi sladost vere, pa se opet vraća ka duševnom poznanju, liči na onoga ko je našao mnogoceni biser pa ga menja za bakarni novčić. On liči i na onoga koji ostavlja samovlasnu slobodu i vraća se u stanje siromaštva koje je ispunjeno strahom i ropstvom.
42. Postoje tri mislena sredstva po kojima poznanje uzlazi i nishodi. Ta sredstva su: telo, duša i duh. Poznanje je Božiji dar prirodi razumnih tvari. On je dat još pri samom sazdanju, i po svojoj prirodi je prost i nedeljiv, slično sunčevoj svetlosti. Međutim, saglasno sa svojim delanjem, on poprima izmene i deljenja. Čuj kakav je poredak tog delanja.
43. Prvi stepen poznanja. Kada ide za plotskom željom poznanje sažima u jedno sledeće stvari: bogatstvo, taštinu, ukrašavanje, telesni pokoj, staranje o književnoj mudrosti koja je pogodna za upravljanje u ovom svetu i koja toči iskustvo u umetnostima, naukama i ostalom u čemu se telo ovenčava u ovom vidljivom svetu. Po tim odlikama poznanje postaje suprotno veri. Ono, naime, isključuje svako Božanstveno staranje, te usled prevladavanja tela u um unosi svaku nerazumnu nemoć, pri čemu je sva njegova briga posvećena samo o ovom svetu.
Evo kako ono shvata samo sebe: ono je navodno mislena sila koja tajno upravlja čovekom, neko božanstveno staranje koje pazi na njega i koje se savršeno o njemu brine. Stoga ono upravljanje svetom ne pripisuje promislu Božijem. Naprotiv, svako dobro u čoveku, njegovo spasavanje od svega štetnog, njegovo čuvanje od teškoća i od mnogih protivnosti koje tajno i očigledno prate našu prirodu njemu izgledaju kao posledica njegovog staranja i sopstvenih preduzetništva.
Takav je pojam maštarskog poznanja o samom sebi. Ono mašta da sve biva po njegovom promišljanju. U tome se ono slaže sa onima koji tvrde da ne postoji upravljanje svetom. Uostalom, ono ne može da prođe bez neprestanog staranja i bez straha za telo, usled čega njime ovladava malodušnost, žalost, očajanje, strah od demona, bojazan od ljudi, strepnja od razbojnika, bojazan od glasina o smrtnim slučajevima, briga u bolestima, brižljivost u oskudici i nedostatku potrebnog, strah od smrti, strah od stradanja i zlih zveri, i sve ostalo slično tome. To poznanje čini sličnim moru koje danonoćno na moreplovce podiže i navaljuje valove.
Budući da ne ume da staranje o sebi sa verom i nadom prepusti Bogu, to poznanje se neprestano bavi dovijanjem i izmišljanjem sredstava u vezi sa svime što se tiče njega samog. Kada se njegovi pronalasci u nekom slučaju pokažu nedejstveni, ono u tome ne vidi tajanstveni promisao, već se prepire sa ljudima koji ga ometaju i protive mu se. U tom smislu je u tom poznanju nasađeno drvo poznanja dobra i zla koje iskorenjuje ljubav. U njemu bujaju nadmenost i gordost. Ono se nadima, premda hodi u tami. Ono svoje dostojanstvo vrednuje kroz poređenje sa onim što je na zemlji, ne znajući da postoji nešto bolje od toga.
44. Drugi stepen poznanja. Ostavivši prvi stepen i zauzevši se duševnim pomislima i željama, čovek u svetlosti prirode duše obavlja sledeća prevashodna dela: post, molitvu, milostinju, čitanje Božanstvenih Pisama, vrlinski život, borbu sa strastima i ostalo. Sva dobra dela, sve prekrasne odlike koje se primećuju u duši i divne načine koji se upotrebljavaju za služenje u dvoru Hristovom na drugom stepenu poznanja savršava Duh Sveti. I On srcu ukazuje na stazu koja vodi veri. U njemu On sabira zalihu za istinski vek.
Međutim, i ovde je poznanje još uvek telesno i složeno. U njemu se jedino nalazi put koji nas vodi ka veri. Postoji, pak, još viši stepen poznanja. Onaj koji bude napredovao naći će mogućnost da se, uz Hristovu pomoć, uzdigne i do njega, ukoliko kao osnovu svog delanja postavi bezmolvno udaljavanje od ljudi, čitanje Pisama, molitvu i ostala dobra dela koja se odnose na drugo poznanje. Njime se vrši sve prekrasno i ono se imenuje poznanjem dela. Jer, čulnim delima, posredstvom telesnih čula, ono vrši svoje delo na višem stepenu.
45. Treći stepen poznanja – stepen savršenstva. Počuj sada kako se čovek usavršava, kako stiče duhovno, i kako se u životu upodobljuje nevidljivim silama koje svoje služenje ne vrše čulnim delima, već staranjem uma. Kada se poznanje uznese nad zemaljskim i nad brigama o zemaljskim delima, kada počne da ispituje svoje pomisli o onome što je skriveno od očiju, kada se prostre gore i pođe za verom u staranju o budućem veku, o onome što nam je obećano i o skrivenim tajnama, sama vera ga guta i preobraća i ponovo rađa, tako da u celosti postaje duhovno.
Tada ono može da se uznese na krilima u oblast besplotnih, da se dotiče dubina nedodirljivog mora, da u umu predstavlja Božanstvena i divna dejstva upravljanja prirodom mislenih i čulnih bića, da ispituje duhovne tajne koje se shvataju prostim i tananim umom. Tada se unutrašnja čula bude za duhovno delanje po poretku koji će važiti u onom besmrtnom i netruležnom životu, budući da je još u ovdašnjem, kao u tajni, primilo misleno vaskrsenje kao istinsko svedočanstvo o sveopštem vaskrsenju.
46. Eto tri načina poznanja. Od vremena u kome čovek počinje da razlikuje zlo od dobra pa dok ne izađe iz ovog sveta, poznanje njegove duše prebiva u te tri mere. I punotu svake nepravde i nečastivosti, i punotu pravde, i kosnuće svih dubina tajni duha proizvodi jedno poznanje u tri navedene mere. U njemu se sastoji svaki pokret uma, bilo da ushodi ili nishodi, bilo da je u dobru ili u zlu, ili u srednjem između dobra i zla. Te mere se kod otaca nazivaju: prirodnom, protivprirodnom i natprirodnom. To su tri smera po kojima ushodi i nishodi sećanje razumne duše kada, kao što je rečeno, ili po prirodi čini pravdu, ili se iznad prirode ushićuje sagledavanjem Boga, ili nishodi da pase svinje kao onaj ko je rasuo bogatstvo svoje razboritosti, služeći mnoštvu demona.
47. Prvi stepen poznanja hladi dušu za dela hođenja po Bogu. Drugi zagreva dušu za brzo hođenje ka onome što je po veri. Treći, pak, jeste pokoj od dela u jednom upražnjavanju uma koji se naslađuje tajnama budućeg. Međutim, naša priroda ne može da se savršeno uzdigne iznad stanja umrtvljenosti i težine tela. Stoga dok živi u telu, čovek ostaje u prelaznom stanju između jednog i drugog. Duša čas kao ubogi siromah počinje da vrši služenje na drugom, srednjem stepenu vrline, čas se, slično onima koji su primili duh usinovljenja, u tajni slobode naslađuje duhovnom blagodaću po daru Darodavca. Zatim se ona opet vraća ka smirenju dela koja vrši uz pomoć tela. Jer, u nesavršenom veku nema savršene slobode.
48. Delo poznanja na drugom stepenu se sastoji u delanju i dugotrajnom upražnjavanju. Njegovo delo na trećem stepenu jeste delanje vere koje se ne sprovodi delima, već duhovnim predstavama uma i čistim duševnim delanjem. Ono je iznad čula. Pod verom ja ne podrazumevam [sadržaj uma] kojim on rasuđuje o razlikama u mnogopoštovanim Božanstvenim ipostasima i o divnom domostroju Ovaploćenja u kome je primljena naša priroda (iako je i ona krajnje visoka), već svetlost blagodati u duši koja umnim svedočanstvom potkrepljuje srce kako se ne bi pokolebalo u nesumnjivosti nade koja je daleka od svake sumnje. Ta vera se ne projavljuje kroz sluh, nego preko duhovnih očiju koje vide tajne skrivene u duši, te nevidljivo Božanstveno bogatstvo koje je sakriveno od očiju sinova ploti. Ono se otkriva onima koji se hrane sa Hristove trpeze, poučavajući se u zakonu Njegovom, kao što je rekao Gospod: Ako zapovesti moje vršite, poslaću vam Duha Utešitelja, Duha Istine koga svet ne može primiti… On će vas naučiti svemu (Jn.14,17; 26).
49. Evo još jednog razlikovanja poznanja. Poznanje koje se zanima vidljivim i koje čulima prima ono što se predaje vidljivim naziva se prirodno poznanje. Poznanje koje se zanima mislenom silom i prirodom besplotnih bića naziva se duhovno poznanje, budući da osećanja prima duhom a ne čulima. I zbog uzroka ta dva rođenja (tj. opažanja vidljivih i duhovnih stvari) oba poznanja u dušu dolaze spolja. Poznanje, pak, koje daje Božanstvena sila naziva se natprirodnim. Ono je nespoznatljivo i zapravo – iznad spoznanja. Sagledavanje ovog poznanja duša ne prima od veštastva koje je izvan nje (kao kod prva dva poznanja), već u samoj sebi neveštastveno, kao dar. Ono se skoro i izvan očekivanja obnaružava i otkriva u samoj unutrašnjosti. Po reči Hristovoj, Carstvo Božije unutra je u vama (Lk.17,21). Ono nema potrebu za praobrazima, niti dolazi sa zadržavanjem. Ono se unutar obraza, zapečaćeno u skrivenom umu, otkriva samo sobom, bez ikakvog primišljanja. Prvo poznanje je posledica neprestanog zanimanja i marljivosti u obučavanju. Drugo je posledica dobrog života i razumne vere, a treće je dato kao nasleđe veri kojom se ukida poznanje i prekidaju dela.
50. Nemoj sumnjati u silu molitava našeg bogosluženja iako za vreme molitve ili svakočasovnog čitanja ne sledi snažno uzbuđenje i neprestana skrušenost.
51. Reč koja je izrečena na osnovu iskustva obavezno prihvataj, čak i ako onaj koji je izrekao nije književan čovek. Jer, ni carske riznice, premda i veće od svih na zemlji, ne odbijaju novčić uzet od siromaha. Osim toga, velike reke se navodnjavaju iz malih potoka.
52. Sećanje na dobro ili na zlo kao prstom ukazuje ili na sramotu naših pomisli, ili na visinu našeg života. I svako po svome rodu u nama ukrepljuje ili desne ili leve pomisli i pokrete. Mi se njima zanimamo u skrivenosti našeg uma. U tom mislenom bavljenju se izobražava udeo našeg života i mi u njemu možemo da vidimo sami sebe.
53. Postoji ljubav koja je slična malom svetilniku na ulje, koji se gasi kada se ono potroši, ili potoku posle kiše, čije tečenje se prekida sa oskudevanjem vode od kiše. Međutim, postoji i ljubav slična izvoru koji izbija iz zemlje i koji nikada ne oskudeva. Prva ljubav je ljudska, a druga Božanska, koja ima Boga kao vinovnika.
54. Da li hoćeš da se nasladiš stihovima za vreme svoje službe i da postigneš smisao reči Duha koje izgovaraš? Potpuno ostavi po strani količinu stihova i ne uzimaj u obzir meru u stihovima, ostavivši običnu glasnost i udubi se svojim umom u izučavanje reči Duha, sve dok se tvoja duša ne pobudi na visoka shvatanja i ne pokrene na slavoslovlje ili na korisnu tugu. U ropskom delanju (u iščitavanju naloženog) um nema mira. Smućenost obično otima ukus smisla i shvatljivosti i rasipa misli. Smućenje se sa pravom može nazvati đavolskom kolesnicom, budući da satana ima običaj da, slično kočijašu, zasedne na um. Uzevši sa sobom hrpu strasti, on ulazi u nesrećnu dušu i pogružava je u smućenje.
55. Nemoj protivrečiti pomislima koje neprijatelj seje u tebe, već bolje sa molitvom Bogu prekidaj besedu sa njima. Međutim, mi ne možemo u svako vreme tako protivrečiti suprotnim pomislima i prekidati ih. Naprotiv, mi od njih često dobijamo rane koje se dugo vremena ne mogu izlečiti. Bez obzira na svu tvoju mudrost i na svu tvoju blagorazumnost, neprijatelji uspevaju da te poraze. Čak i kad ih pobediš, nečistota pomisli oskrnavljuje tvoj um i njihov smrad dugo ostaje u tvojim nozdrvama. Upotrebivši prvi način, ti ćeš biti slobodan od svega toga i od straha. Jer, niotkuda nema pomoći osim od Boga.
56. Prebivajući u kelijnom bezmolviju i prihvatajući se rukodelja, nemoj otačku zapovest preokretati u pokrivalo za svoje srebroljublje. Radi izbegavanja uninija drži se neznatnog posla koji ne uznemiruje um. Ipak, ne zaboravljaj da je molitva iznad svega.
57. Budi uveren da je tvoj Čuvar uvek sa tobom i da i ti, zajedno sa drugim tvarima, stojiš pod jednim Vladikom koji jednim pokretom sve dovodi do kretanja i sve ustrojava. Stoj hrabro i blagodušno. Ni demoni, ni divlje zveri, ni poročni ljudi ne mogu da ispune svoju volju na tvoju štetu i pogibao ukoliko im Upravitelj ne dozvoli i to do određene mere. Stoga govori svojoj duši: „Ja imam Čuvara koji me štiti. Bez naredbe sviše nijedna od tvari ne može da se javi pred mene. Ako je volja mog Vladike da lukavi ovladaju sazdanjem, ja se neću ogorčiti. Ja ću to prihvatiti, budući da ne želim da volja Gospoda mog ostane neispunjena“. Na taj način ćeš u svojim iskušenjima biti ispunjen radošću kao onaj koji je saznao i tačno poznao da njime upravlja i rukovodi Vladičin pokret. Tako potkrepljuj svoje srce nadom na Gospoda.
58. Čuvanje jezika ne samo da podstiče um da se vine ka Bogu, već i spoljašnjim delima, koja se vrše pomoću tela, pruža veliku snagu, prosvećujući i tajno delanje, kako su govorili oci. Jer, čuvanje usta podstrekava savest da se uzdigne ka Bogu. Naravno, ćutanje treba da se čuva sa znanjem.
59. Svaku misao dobre želje prati revnost koja svojom vatrenošću liči na užareni ugalj. Ona obično ograđuje tu misao, ne dopuštajući da joj se približi neka suprotnost, smetnja ili prepreka. To je vrlina bez koje se ne može doći do dobra. Neko, ko je bio obučen u Hrista, ovu revnost nazva psom ili stražarem zakona Božijeg.
Ta sila revnosti se budi, ukrepljuje i zagreva na dva načina, sa ciljem da čuva dom (duše), kao što se na dva načina iscrpljuje, uspavljuje i olenjuje.
Buđenje i rasplamsavanje revnosti se (najpre) dešava kada čoveku na misao dođe neki strah koji ga navodi da se boji da dobro koje je stekao, ili koje ima u vidu da stekne, ne bude ukradeno ili uništeno. Kada je taj strah probuđen, revnost se razgoreva dan i noć kao raspaljena peć. Ona, slično heruvimu, neprestano pazi na ono što se dešava okolo i usrdno čuva svoje blago od svih neprijateljskih iskušenja spolja i iznutra.
Drugi način pobuđivanja te revnosti jeste porast želje za vrlinom u duši. Srazmerno sa porastom te želje, i revnost postaje vatrenija.
Prvi, pak, povod za njeno hlađenje jeste umanjenje ili prekraćenje želje za dobrom u duši. Drugi povod je pojava u duši pomisli koja donosi uverenost da čovek više nema razloga da se boji da će pretrpeti štetu od bilo kakve sile. Odvažnost i utvrđivanje ove misli u duši čoveka navodi na nadu i mišljenje [da je obezbeđen], usled čega sa sebe skida oruđe revnosti, ostavljajući dom bez straže. Tada pas pada u san i zadugo ostavlja stražu.
I jedno i drugo se dešava stoga što je u dušu ušla tanana pomisao gordosti i ugnezdila se u njoj, ili stoga što je čovek počeo da se više predaje brigama o prolaznom, ili stoga što ga je često opštenje sa svetom dovelo do obmane. Dešava se to i zbog [obremenjivanja] stomaka, koji je gospodarica svega rđavog. Svaki put kad podvižnik stupi u opštenje sa svetom duša mu dospeva do iznemoglosti. Isto se dešava i kad stupa u opštenje sa mnogima koji sa taštinom satiru njegovu dušu. Um podvižnika koji stupa u opštenje sa svetom liči na kormilara koji spokojno plovi po moru i iznenada zapada u vodu punu podvodnih stena, te doživljava brodolom.
60. Davati prednost dobrom proizvoljenju jeste delo onoga koji želi, a dovršiti izbor dobrog proizvoljenja jeste delo Božije. Za tako nešto čovek ima potrebu za Božijom pomoći. Čim se u nama pojavi dobra želja prihvatimo se čestih molitava sa iskanjem da nam se ne samo ukaže pomoć, već i poznanje da li je naša želja ugodna volji Božijoj ili ne. Jer, nije svaka dobra želja koja dolazi u srce od Boga, već samo ona koja je korisna.
61. Ponekad čovek želi dobro, ali mu Bog ne pomaže. To je stoga što ponekad takva želja dolazi od đavola i nije nam na korist, ili stoga što nije po našoj meri, budući da još nismo dostigli život koji joj odgovara, ili stoga što ne priliči obrazu koji smo primili, ili stoga što još nije došlo vreme kada se ona može ispuniti ili kada se može početi sa njenim ispunjavanjem, ili stoga što nemamo ni poznanja ni telesnih sila koje su neophodne za nju, ili stoga što okolnosti vremena ne odgovaraju za nju. Međutim, đavo se na svaki način trudi da takvo delo oboji blagovidnošću kako bi, podstakavši na njega, rastrojio duševni pokoj ili telu pričinio povredu. Stoga treba marljivo rasuđivati i o dobrim željama. Najbolje je da sve radiš uz savetovanje.
62. Vrlina je majka tuge, od tuge se rađa smirenje, a smirenju se daje blagodat. I nagrada se potom ne daje vrlini, ni trudu radi nje, već smirenju koje se rađa od njih. Ukoliko se ono izgubi, i prvi će biti uzaludni.
63. Gospod ne očekuje samo vršenje zapovesti, već još više ispravljenje duše radi koga je i uzakonio zapovesti. Telo podjednako dejstvuje i u desnim i u levim delima. Um se, pri tom, pokazuje ili kao ispravan, ili kao grešan, sudeći po nastrojenju.
64. Dar bez iskušenja jeste pogibao za one koji ga primaju. Ukoliko pred Bogom činiš dobro i On ti da dar, umoli ga da ti daruje i umeće da se smiriš onoliko koliko ti priliči, ili da ti da stražara nad njim, ili da ti ga uzme kako ti ne bi bio uzrok pogibli. Jer, nije za sve korisno da čuvaju bogatstvo.
65. Vrline su povezane sa skorbima. Onaj ko se udaljuje od nevolja nesumnjivo se razdvaja i od vrlina. Ukoliko želiš vrline, predaj se svakoj skorbi. Jer, nevolje rađaju smirenje. Sve dok ne steknemo istinsko poznanje mi se smirenju približavamo posredstvom iskušenja. Onome koji u svojoj vrlini prebiva bez skorbi širom su otvorena vrata gordosti.
66. Ukoliko čovek prebiva u gordosti, od njega se udaljuje anđeo koji o njemu promišlja, koji je blizu njega i koji u njemu budi staranje o pravednosti. Kada uvredi tog anđela, i kad se on udalji od njega, čoveku se približava tuđi (duh tame) i od tog vremena kod njega već nema staranja o pravednosti.
67. Bog često popušta da se vrlinski ljudi iskušaju nečim. On dozvoljava da odasvud navaljuju iskušenja na njih; poražava njihovo telo, kao kod Jova, baca ih u siromaštvo, čini da ih ostavljaju ljudi, oduzima im ono što su stekli. Jedino duše njihove ne dotiče. I uopšte, nemoguće je da ne susretnemo žalosti, da nam telo ne iznemogne u bolestima i naporima, ili da ostane neizmenjeno ukoliko idemo putem pravde i ukoliko zavolimo da živimo u vrlini. Čovek koji svoje hođenje vrši po Bogu ne treba da se uklanja sa svoje staze kada susretne nešto slično, već treba da se raduje i da bez znatiželje prima ono što mu se desi blagodareći Boga što mu je poslao takvu blagodat i što se udostojio da radi Njega upadne u iskušenje, te postane saučesnik u stradanjima sa prorocima, apostolima i ostalim svetima koji su radi tog puta pretrpeli skorbi. Ma od koga da dolazi iskušenje – od ljudi, od demona ili od tela, on treba da blagodari. Jer, nije moguće da Bog onome koji poželi da prebiva sa Njim učini neko dobročinstvo ne poslavši na njega iskušenje za istinu. Isto tako, čovek bez blagodati Hristove ne može postati dostojan da primi takvu veličinu, tj. da uđe u iskušenja i da se raduje.
To delo, tj. da čovek postrada radi nade na Boga, toliko je veliko da ga sveti Pavle otvoreno naziva darom, govoreći Filipijcima: Jer je vama darovano za Hrista, ne samo da verujete u Njega, nego i da stradate za Njega (Fil.1,29). I sveti Petar piše u svojoj poslanici: Nego ako i stradate pravde radi, blaženi ste (1.Pt.Z,14), budući da ste postali sudeonici u stradanjima Hristovim.
Tebi ne priliči da živiš prostrano i da se raduješ. Isto tako ne treba da smračuješ lice u skorbi niti da smatraš da je tuđa putu Božijem. Jer, Njegov put se oduvek i u svim pokolenjima prosecao krstom i smrću. I otkuda tebi takva misao (da sa ugodnošću možeš da prohodiš put Božiji)? Shvati iz toga da se nalaziš izvan puta Božijeg i da nećeš da ideš za stopama svetih, već da pokušavaš da ustrojiš neki vlastiti put po kome bi išao slobodan od stradanja. Put Božiji je svakodnevni krst. Niko nije ushodio na nebo živeći u ugodnostima. Mi znamo gde završava široki put.
68. Istinski pravednici uvek pomišljaju u sebi da su nedostojni Boga. Sama činjenica da su istinski pravednici otkriva se iz toga što se smatraju okajanim i nedostojnim staranja Božijeg i što to ispovedaju i tajno i javno, umudrivani Svetim Duhom da prebivaju u trudu i teskobi sve dok se nalaze u ovom životu. Vreme pokoja Bog im je sačuvao u budućem životu. Oni koji u sebi imaju živog Gospoda uopšte ne žele da budu u pokoju i da se oslobode od skorbi, iako im se povremeno daje tajanstvena uteha u duhovnom.
69. Volja Duha je da Njegovi ljubljeni prebivaju u trudu. Duh Božiji ne prebiva u onima koji žive u pokoju. Sinovi Božiji se od drugih razlikuju upravo time što žive u skorbima, a svet se gordi raskošom i pokojem. Bog nije blagovoleo da Njegovi ljubljeni budu u pokoju dok su u telu, već hoće da, dok su u svetu, prebivaju u skorbi, u teskobi, u trudu, u oskudici, u nagoti, u potrebi, u poniženju, u uvredama, u izmučenom telu, u tužnim mislima, kako bi se na njima ispunilo rečeno: U svetu ćete imati žalost (Jn.16,33). Gospod zna da oni koji žive u pokoju ne mogu da prebivaju u Njegovoj ljubavi. Stoga im On i uskraćuje pokoj i naslađivanje njime.
70. Na osnovu ljubavi koju su pokazali prema Bogu, stradajući za ime Njegovo, sveti u srcu primaju smelost da na Njega gledaju nepokrivenim licem i da ga mole sa uzdanjem. Velika je sila smele molitve. Bog popušta da Njegovi sveti budu iskušani svakom žalošću kako bi opitno poznali Njegovu pomoć i koliko promišlja o njima. Usled iskušenja oni stiču mudrost i iz opita crpu poznanje o svemu kako ne bi pretrpeli podsmeh od demona. Kad bi ih Bog vežbao samo u dobru, oni bi ostali neiskusni u Drugoj strani i u borbi bi bili slepi.
71. Čovek koji najpre ne stekne iskustvo rđavog neće imati iskustvo ni u dobrom. Kada se u rđavom nađe nešto dobro, on ga neće iskoristiti sa znanjem koje bi bilo njegova sopstvenost. Koliko je prijatno znanje koje je stečeno na delu iz opita i upražnjavanja i kakvu silu ono pruža onima koji su ga stekli dugotrajnim opitom znaju samo oni koji su okusili njegovu pomoć kao i nemoć prirode i pomoć Božanstvene sile. Oni to shvataju tek kad ih Bog, zadržavši svoju silu i prekinuvši da im pomaže, privede u poznanje nemoći prirode, težine iskušenja, neprijateljskog lukavstva, kad pojme sa kime se bore, u kakvu su prirodu obučeni, kako ih je čuvala Božanska sila, koliko su put prešli, koliko ih je uzvisila Božija sila, i koliko su nemoćni u borbi sa strastima ukoliko se od njih udalji Božija sila. Zbog svega toga oni stiču smirenje, približuju se Bogu, počinju da očekuju Njegovu pomoć i da prebivaju u molitvi. I kako bi oni znali za sve to da nisu stekli iskustvo u mnogom rđavom, upavši u njega po Božijem popuštenju, kao što govori apostol: I da se ne bi pogordio zbog mnoštva otkrivenja, dade mi se žalac u telo, anđeo satanin (2.Kor.12,7). Ipak, mnogokratno osetivši Božiju pomoć u iskušenju, čovek stiče tvrdu veru. Usled toga on postaje hrabar i stiče blagodušnost u iskušenjima.
72. Iskušenje je korisno za svakog čoveka. Podvižnici se iskušavaju da bi svom bogatstvu dodali još po nešto; raslabljeni, da bi se sačuvali od štetnog; pogruženi u san da bi se probudili; oni koji su daleko da bi se približili Bogu; bliski Bogu da bi mu se veselili sa smelošću. Nijedan nepripremljen sin ne prima na korist bogatstvo iz doma Oca svoga. Stoga Bog najpre iskušava i muči, a zatim uručuje darove.
73. Dok je nemaran, čovek se boji smrtnog časa, a kada se približi Bogu, boji se dolaska Suda. Kada se, pak, svecelo preda budućem, ljubavlju guta i jedan i drugi strah. Zbog čega? Sve dok ostaje u telesnom poznanju i životu, čovek se užasava smrti. Ako se, pak, nalazi u duhovnom poznanju i dobrom životu, njegov um je svakog časa zauzet sećanjem na budući Sud. On pravo stoji u svojoj prirodi, kreće se u duševnom poretku, zanima se svojim poznanjem i životom i pripravan je da se približi Bogu. Kada, međutim, dostigne poznanje istine, pošto pozna tajne Božije i utvrdi se u nadi budućeg, u njemu ljubavlju biva progutan i onaj telesni čovek (slično životinji koja se boji klanja), i razumni čovek (koji se boji Suda Božijeg). Tada on postaje sin koji stiče ukras ljubavi i koji se više ne urazumljuje žezlom straha, već govori: Ja i dom oca moga ćemo služiti Gospodu (Is.Nav.24,15).
74. Blažen je onaj ko uvek misli o Bogu i ko sa Njim jedinim prebiva u razgovoru svog poznanja. Radost u Bogu je snažnija od ovdašnjeg života. Ko ju je obreo neće se obazirati na stradanja, čak neće obratiti pažnju ni na sam život svoj. Ljubav je slađa od života. I razumevanje po Bogu, od koga se rađa ljubav, slađe je od meda i saća. Ljubavi ne predstavlja žalost da primi tešku smrt za ljubljene. Ljubav je porod poznanja, a poznanje je porod duševnog zdravlja. Duševno, pak, zdravlje je sila koja proizilazi od dugotrajnog trpljenja.
75. Večni život je uteha u Bogu. Onaj ko je stekao utehu u Bogu svetsku utehu smatra suvišnom.
Da li je primio mudrost Duha čovek će poznati od same mudrosti koja se nalazi u njegovoj unutrašnjosti i koja njegova čula uči smirenoj naravi. Da li je dostigao smirenje čovek će poznati iz toga da li mu je gnusno da ugađa svetu dok opšti sa njim, i ukoliko mu je mrska njegova slava.
76. Strasti (u dejstvu) su neki dodaci koji, izazvani stvarima ovog sveta, pod izgovorom neophodnosti navode na zadovoljavanje. Ti dodaci ne nestaju sve dok stoji ovaj svet. Čovek, pak, koji se udostojio Božanstvene blagodati i koji je okusio nešto više od toga ne dozvoljava da oni ulaze u njegovo srce. U njemu je, naime, zavladala druga, bolja želja. Njegovom srcu se ne približavaju ti dodaci, ni njihov porod, već ostaju bezdejstveni, i to ne stoga što već ne postoje, nego stoga što je srce koje ih prima mrtvo za njih i što živi nečim drugim. Čovek se nije uspokojio usled čuvanja rasuđivanja i dela, već stoga što u njegovom umu nema meteža, što je njegovo saznanje sito, primivši sladost od nečeg drugog.
77. Ukoliko budemo čuvali zakon trezvoumlja i delo rasuđivanja sa znanjem borba sa strasnim prilozima se uopšte neće približiti umu. Njima se ne dozvoljava ulaz u srce ne usled borbe, već usled presićenosti saznanjem i poznanjem kojim je ispunjena duša, kao i željom divnih sagledavanja koja se nalaze u duši.
Sve dok je živ čovek ima potrebu za trezvoumljem, staranjem i bodrošću kako bi sačuvao svoju riznicu. Međutim, ako ostavi granicu koja mu je naznačena (post), postaće nemoćan i biće pokraden.
Mi treba da se trudimo i podvizavamo ne samo do pojave ploda, već do samog ishoda. Jer, često i zreli plod strada od iznenadnog grada.
78. Ukoliko se priučimo na dobro razmišljanje (poučavanje u srcu) stidećemo se strasti čim se susretnemo sa njima. Međutim, stidimo se strasti već i zbog njihove krivičnosti.
79. Želeći da iz ljubavi prema Bogu učiniš neko delo, kao granicu svoje želje postavi smrt. Tako ćeš se udostojiti da se popneš na stepen mučeništva u borbi sa svakom strašću i, ukoliko pretrpiš do kraja i ne oslabiš, nećeš pretrpeti nikakvu štetu od onoga što će te susresti u toj granici. Pomisao nemoćnog razuma čini nemoćnom i silu trpljenja, a tvrdi um i onome ko sledi njegovim pomislima saopštava silu koju nema priroda.
80. Život ovog sveta liči na tablu sa slovima. Ko hoće, na njoj dodaje ili briše, čineći promenu u slovima. Život, pak, budućeg veka liči na rukopis izveden na čistom svitku, zapečaćenom carskim pečatom. Na njemu nema više ni dodavanja ni oduzimanja. Stoga, sve dok smo u okvirima promena i dok imamo vlast nad rukopisom svog života postarajmo se da ga dopunimo dobrim životom, te da izbrišemo nedostatke ranijeg ponašanja. Jer, dok smo u ovom svetu Bog ne udara pečat ni na dobro ni na rđavo, do samog izlaska iz ovog života.
81. Molitva ima potrebu za upražnjavanjem kako bi se um umudrio dugotrajnim prebivanjem u njoj. Molitvi prethodi otšelništvo (usamljenost, izvlačenje misli od svega sporednog). Otšelništvo je neophodno radi molitve, a molitva da bi se stekla ljubav Božija. Jer, posredstvom molitve se otkrivaju uzroci za ljubav Božiju.
82. Mi treba da znamo da se svaki razgovor sa Bogom koji se vrši tajno, svako staranje dobrog uma o Bogu, svako razmišljanje o duhovnom ustanovljuje molitvom i naziva molitvom. Pod tim imenom se pod jedno svode različita čitanja, glas usta u slavoslovljenju Boga, brižljiva žalost u Gospodu, telesni pokloni, psalmopojanje, i sve ostalo iz čega se sastoji pravilo molitve od koje se rađa ljubav Božija. Jer, ljubav je od molitve, a molitva od prebivanja u usamljenosti. Usamljenost nam je, pak, potrebna da bismo lakše razgovarali sa Bogom.
83. Čuvaj se od samomnjenja za vreme dobrih promena u sebi. Svoju nemoć i neznanje u shvatanju tananosti tog samomnjenja marljivo otkrivaj Gospodu u molitvi kako ne bi bio ostavljen i kako ne bi okusio nešto sramno. Jer, za gordošću sledi blud, a za samomnjenjem – prevara.
84. Kada na jednu stranu položiš sva ostala podvižnička dela, a na drugu – ćutanje, naći ćeš da će ono pretegnuti na vagi. Kod ljudi postoje mnogi saveti. Međutim, za onoga ko se zbliži ćutanju svi oni postaju izlišni, kao što izlišna postaju i prethodna dela. I pokazaće se da ih je on prevazišao, budući da se približio savršenstvu.
85. Neka kod tebe uvek prevagne milostinja. Naša milostivost neka bude ogledalo u kome ćemo u sebi videti podobije i istinski obraz koji postoji u Božijoj prirodi i u biću Božijem. Surovo i nemilosrdno srce se nikada neće očistiti. Milostiv čovek je lekar svoje duše. On kao da silnim vetrom iz svoje unutrašnjosti razgoni pomračenje strasti. To je, po jevanđelskoj reči života, dobri dug koji dajemo u zajam Bogu.
86. Približavajući se svojoj postelji reci: „Može biti da ćeš mi ove noći biti grob. I ne znam da li će na mene ove noći umesto privremenog sna naići večni budući san“. Stoga, sve dok imaš noge idi za delom pre nego što budeš svezan uzama koje više ništa ne može da razreši. Dok imaš prste razapni se na molitvi, preduhitrujući smrt. Dok imaš oči ispunjavaj ih suzama, pre nego što budu pokrivene prahom. Čim dune vetar ruža vene. I ti ćeš umreti ako dune na jednu od stihija iz kojih se sastojiš. Položi, čoveče, u srcu svome da ti predstoji brzi odlazak i neprestano govori sebi: „Eto, već je kod vrata poslenik koji je poslat radi mene. Zašto ja sedim? Moje preselenje je večno. Povratka više neće biti“.
87. Onaj ko voli da besedi sa Hristom, voli usamljenost. A ko voli da ostaje sa mnogima jeste prijatelj ovog sveta. Ako voliš pokajanje, zavoli i bezmolvije. Jer, bez bezmolvija pokajanje neće dostići savršenstvo. Ukoliko voliš bezmolvije, tj. majku pokajanja, sa zadovoljstvom zavoli i malu telesnu štetu, i uvrede, i zlostavljanja koja će se na tebe proliti zbog bezmolvija. Privrženost bezmolviju jeste neprestano očekivanje smrti. Ko bez te pomisli stupa na bezmolvije neće biti u stanju da podnese ono što je vezano sa tim načinom života.
88. Zavolimo bezmolvije sve dok se svet ne umrtvi u srcima našim. Svagda se sećajmo smrti i tom pomišlju se približujmo Bogu svojim srcem. Tako ćemo prezreti svetska zadovoljstva.
89. Jedan od bezmolvnika je govorio: „Ja se podvizavam u bezmolviju da bi mi se usladili stihovi pri čitanju i molitvi. I kada moj jezik umukne od zadovoljstva pri razumevanju, kod mene, kao u snu, dolazi do sažimanja čula i misli. I kada moje srce, posle dugotrajnog bezmolvija, utihne od meteža uspomena, šalju mi se talasi radosti preko unutrašnjih pomisli. One iznad očekivanja iznenada dolaze i naslađuju moje srce“.
90. Drugi je govorio: „Bezmolvije odseca povode i uzroke za nove pomisli. Ono unutar svojih zidova dovodi do ostarelosti i uvenulosti sećanja o onome što smo preduzimali. I kada u misli ostare stara veštastva, um se, ispravljajući ih, vraća u svoj poredak“.
91. Drugi je još govorio: „Izaberi sebi sladosno delanje – neprestano bdenje noćima, budući da su tako svi oci sa sebe svukli starog čoveka i udostojili se obnovljenja uma. U tim časovima duša oseća onaj besmrtni život. Tim osećanjem ona skida odeću tame i u sebe prima Duha Svetog“.
92. I još: „Ta (spoljašnja) čula ne mogu da se potčine vlasti duše bez bezmolvija i otuđenja od ljudi. Jer, kao suštinski sjedinjena i spojena sa čulima, razumna duša se nevoljno povodi za svojim i njihovim pomislima, ukoliko čovek nije bodar u skrivenoj molitvi“.
93. Kao što od semena znoja postova izrasta klas celomudrenosti, tako od sitosti niče pohotna vatra, a od prejedanja – nečistota. Kod gladnog i smirenog stomaka u dušu nikako neće proniknuti sramne pomisli.
94. Kako se samo prosvećuje krasota tvoja, celomudrenosti, ležanjem na goloj zemlji, trudom gladovanja koje oduzima san, zlopaćenjem ploti koja, pri uzdržanju od jela, između rebara i stomaka postaje slična dubokom rovu. Svako jelo i svaki pokoj tela u nama obrazuju sramne predstave i bezobrazna maštanja. Rađajući se, ona nas razdražuju na tajnu saglasnost sa sramnim delima. Praznina stomaka, pak, naše misli čini pustinjom koju ne uznemiravaju pomisli, bezmolvnu u odnosu na sve metežne pomisli.
95. Neke neophodne napomene bezmolvniku: Ukoliko si za vreme raznih službi dalek od lutanja uma, ako ti se stih iznenada preseca na jeziku i ako se bez učešća tvoje slobode na tvoju dušu polažu okovi ćutanja (nakon dugotrajnog prebivanja u bezmolviju), znaj da se pružaš napred i da je krotost počela da se udubljuje u tebi. Jer, prosto bezmolvije bi zaista bilo za osudu.
Ukoliko u duši svojoj primetiš da se pri svakoj pomisli koja u njoj niče, pri svakom prisećanju i za vreme sagledavanja koja imaš u svom bezmolviju tvoje oči pune suzama i da one bez prinuđavanja teku po tvom licu, znaj da su pred tobom počele da se ruše pregrade koje su sprečavale pobedu nad neprijateljima.
Ukoliko primećuješ da se povremeno, bez prethodne tvoje namere i van običnog poretka, tvoja misao pogružava u tvoju unutrašnjost i prebiva u tom stanju oko časa, te da potom u tvojim pomislima caruje mir, znaj daje oblak počeo da osenjuje tvoju skiniju.
Nemoj se čuditi ako, stupajući na to delo, ne nalaziš mira od strasti koje te uznemiravaju. Kada se sunčeve luče udalje od sveta, mrak vlada zadugo. I miris lekova i aroma mirisa koji se razlivaju po vazduhu zadržavaju se dugo pre nego što se potpuno raziđu. Isto tako i strasti, slično psima koji su, ukoliko nemaju običnu hranu, navikli da ližu krv u prodavnici mesa, stoje i laju sve dok se ne slomi sila pređašnje navike.
Kao znak tvog napretka neka ti posluže sledeće pojave u tvojoj duši: u svemu ćeš se ukrepljivati nadom i obogaćivati molitvom, u tvom umu neće oskudevati ono što ti služi na korist prilikom susreta sa ljudima i osećanja nemoći ljudske prirode (svaki takav slučaj će te čuvati od gordosti), nedostaci bližnjih će u tvojim očima postati nedostojni pažnje, poželećeš da izađeš iz ovog tela u srazmeri sa željom za budućim vekom, nalazićeš da ti se svaka spoljnja i unutrašnja nevolja koja te susreće približava po pravdi i po sudu, te ćeš za sve Bogu uznositi blagodarnost.
96. Strasti se dovode u pokret ili nekim likovima, ili osećanjima bez likova, ili sećanjem bez strasnih pokreta i pomisli, koje zatim izazivaju razdraženje.
97. Svagdašnje bdenje sa čitanjem i česti pokloni će marljivima ubrzo pružiti mirno stanje srca. Onaj ko ga je obreo, obreo ga je baš tim sredstvima. Oni koji žele da ga ponovo steknu, treba da prebivaju u bezmolviju i ujedno u navedenim delima. Oni, pre svega, ne treba da se vezuju svojom mišlju ni za šta drugo osim za svoju dušu, da se upražnjavaju u unutrašnjem delanju i u onom delanju koje nam osobito omogućava osećaj koji nas utvrđuje u dobrom nastrojenju.
98. U svakoj razumnoj prirodi se dešavaju bezbrojne promene i sa svakim čovekom se svakočasovno ostvaruju izmene. Razboriti može da se umudri na shvatanju toga, vršeći ispitivanje na samom sebi. Ukoliko bude bio trezvouman i ako umom bude pratio sebe lako će doznati kada se kakva izmena desila u njegovoj misli, te kako je iznenada iz mirnog stanja stupio u smućenost i iz kojih razloga.
I sveti Makarije je pisao pouku bratiji da u vreme izmene na suprotno ne padaju u očajanje. Jer, i sa onima koji se nalaze na stepenu čistote se dešava da padnu iz boljeg u lošije stanje, kao što se i vazduh ponekad hladi, iako kod njih nema nemarnosti ni popuštanja sebi. Naprotiv, iako se drže svog reda, sa njima se dešavaju slične promene, nasuprot nameri njihove volje.
Isto tvrdi i blaženi Marko, govoreći: „U svakom se dešavaju promene kao u vazduhu“. U svakom, tj. ne samo kod nižih i lošijih, nego i kod savršenih. U prirodi je čas hladno, čas vruće, čas grad, i nešto kasnije – vedro. Tako je i na našem delu – čas borba, čas pomoć od blagodati. Ponekada je duša u buri i na nju ustaju žestoki talasi, pa ponovo dolazi promena pošto je posećuje blagodat koja srce čoveka puni radošću i mirom od Boga, te celomudrenim i mirnim pomislima.
99. I tako, nemoj očajavati ni kad budeš u buri, niti se, pak, prevaznosi kada si osenjen mirom. Naprotiv, bolje razmotri u sebi nečiste pomisli i neprilične likove koji su se u tvom umu utvrdili u vreme bure i u času smetenosti i neurednosti pomisli, te razmisli o brzini sa kojom si se naklonio strastima, razgovarajući sa njima u pomračenju uma. Ipak, znaj da je sve to radi našeg smirenja na nas naveo promisao Božiji koji o svakom od nas promišlja i udešava svaku korist.
100. Smirenje i bez podviga čini da nam se opraštaju mnoga sagrešenja, a bez smirenja su i podvizi beskorisni i pripremaju nam mnogo toga rđavog. Ono što je so za svaku hranu, to je smirenje za svaku vrlinu. Radi njegovog sticanja treba da se neprestano žalostimo mišlju sa unižavanjem i rasudljivim bolom. I ono će nas, ako ga steknemo, učiniti sinovima Božijim.
101. Gospod je ukazao na molitvu kao na potporu naše nemoći, govoreći: Probudite se, bdite i molite se da ne padnete u napast (Mt.26,41). Molite se i ne budite lenjivi, već u svako vreme budite istrajni (Kol.4,2-3). Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se (Mt.7,7-8). On je tu svoju reč naročito potvrdio i podstakao nas ka većoj marljivosti pričom o čoveku koji je u ponoć došao svom prijatelju i tražio mu hleba. Gospod govori: Kažem vam: Ako i ne ustane da mu dade zato što mu je prijatelj, ali za njegovu bezočnost ustaće i daće koliko mu treba (Lk.11,8). I vi se molite i nemojte biti nemarni. Kakvo samo nebivalo podsticanje ka smelosti!
102. Gospod zna da se sve do smrti od nas ne oduzima mogućnost otpadanja, da nam je promena veoma bliska, tj. prelaz od vrline ka poroku, i da čovek i njegova priroda u sebe primaju suprotnost. Stoga nam je On naredio da budemo marljivi i da se podvizavamo u svagdašnjoj molitvi. Međutim, On nam je naredio da se molimo ne samo radi sačuvanja od očigledne promene, nego i radi tananosti i neshvatljivosti onoga što se svagda sa nama dešava. Jer, poznanje našeg uma ne može da obuhvati stanja u kojima se često nalazimo i bez svog proizvoljenja. I premda naše misli mogu biti postojane i prilepljene za dobro, Njegov promisao nas više puta ostavlja u granicama iskušenja, kao što je rekao blaženi Pavle: Dade mi se žalac u telo (2.Kor.12,7-9).
103. Ovaj svet je borba i poprište za borbu. Ovo vreme je vreme borbe. U vreme te borbe i u vreme sukoba ne postoji zakon, tj. Car svojim vojnicima nije postavio granicu sve dok ne bude konačni sukob i dok svaki čovek ne bude priveden vratima Cara nad carevima i ispitan da li je odneo pobedu ili je okrenuo leđa svoja. Jedini zakon koji tu važi jeste bodrost i suprotstavljanje. Nemojmo biti nemarni za molitvu, niti se olenjimo u traženju pomoći od Gospoda bez koga ne možemo činiti ništa što mu je ugodno. Sve dok smo u ovom svetu i u ovom telu treba da se čvrsto držimo uverenja da ne možemo biti bez dela i bez truda, pa makar se popeli i do nebeskog svoda.
104. Savršenstvo tog poprišta se sastoji u sledećem: u pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe. (Onaj ko se pokajao treba da stupi u borbu sa strastima i da se bori sve dok ne očisti svoje srce. Očišćenje srca je granica borbe i vrata u oblast savršenstva).
105. Nekoga su pitali: „Šta je pokajanje“. On je odgovorio: „Ostavljanje ranijeg i žalost zbog njega“. I još: „Skrušeno i smireno srce“.
106. Još su ga pitali: „Kako čovek može steći smirenje“. On je rekao: „Neprestanim sećanjem na svoja sagrešenja i na blizinu smrti, siromašnim odelom, biranjem poslednjeg mesta u svako vreme, prihvatanjem poslednjih i najnižih dela u svakom slučaju, izbegavanjem neposlušnosti, čuvanjem ćutanja, izbegavanjem skupova, željom da se ostane nepoznat i po strani od izbora, izbegavanje da se bilo koja stvar poseduje, neraspoloženjem za razgovor sa mnogim licima, odsustvom ljubavi prema sticanju dobitka, umom koji je iznad poricanja ili okrivljavanja bilo kog čoveka i iznad zavisti, položajem koji isključuje mogućnost da su nam ruke na svima, ili da su ruke svih na nama, bavljenjem svojim delom u usamljenosti, izbegavanjem brige o bilo čemu u svetu, izuzev o sebi samom. Kraće rečeno: smirenje se rađa i srce se čisti životom stranca, siromaštvom, i prebivanjem u usamljenosti.
107. Obeležje onih koji su dostigli savršenstvo jeste sledeće: ukoliko i deset puta na dan budu predani na spaljivanje za ljubav prema bližnjima oni se ne zadovoljavaju, kao što je pokazao Mojsije (Izl.32,32), i blaženi Pavle (Rim.9,3) i ostali apostoli. Bog je Sina svog predao na krsnu smrt iz ljubavi prema tvorevini. I da je imao nešto još dragocenije, svakako bi nam ga dao. Podražavajući mu, i svi sveti se staraju da, stremeći ka savršenstvu, postanu slični Njemu savršenstvom ljubavi prema bližnjem.
108. Niko ne može uzići na stepen te ljubavi ukoliko ne oseti tajno svoju nadu. Oni koji ljube ovaj svet ne mogu steći ljubav prema ljudima. Onaj ko stekne ljubav ujedno se oblači u samog Boga. Onaj, pak, ko je stekao Boga mora da se saglasi da sa Njim primi i drugo, pa čak i da svuče svoje telo. Onaj ko se ljubavlju prema svetu obukao u taj svet i u taj život, neće moći da se obuče u Boga sve dok ga ne ostavi. Jer, sam Bog je to posvedočio, govoreći: Ako neko ne ostavi to i ne zamrzi i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Treba to ne samo ostaviti, nego i zamrzeti.
109. Zbog čega je nada tako slatka i zbog čega sva dela koja ona prati bivaju tako lagana? U duši svetih se tog časa javlja prirodna želja (za blagobićem), te im nada daje da piju iz njene čaše, opijajući ih. Zbog toga oni već ne osećaju trud i postaju neosetljivi za napore i nevolje. Čitavo njihovo putovanje im izgleda kao letenje po vazduhu, a ne hođenje ljudskim stopama, budući da ne vide težinu puta, niti brda ni potoke, dok im se oštrice puta čine glatkim (Is.40,4). Njihova pažnja je okrenuta nedrima njihovog Oca, a sama nada im, kao prstom, svagda ukazuje na udaljeno i nevidljivo, što se vidi očima vere. Željom tog udaljenog ona, kao ognjem, razgoreva sve delove duše. Tamo je usmerena sva ustremljenost njihovih pomisli i oni svagda tamo žure. Tako ih nada zagreva kao ognjem i oni sebi ne mogu dati odmora u čežnjivom i neprestanom hođenju koje vrše sa radošću.
110. Bestrašće se ne sastoji samo u tome da ne osećamo strasti, već i u tome da ih ne primamo. U svetima strasti iznemogavaju usled mnogih i različnih, primetnih i skrivenih vrlina koje su stekli. One kod njih ne mogu lako ustati na dušu. Njihov um nema potrebe da neprestano bude pažljiv, budući da je u svako vreme ispunjen mislima koje se bude razmišljanjem i besedom o prevashodnim naravima. Čim strasti počnu da se bude, um se ushićuje nekom poukom i izbegava susret sa njima. Tako strasti, po reči blaženog Marka, u njima ostaju prazne.
111. Vršeći vrlinska dela i približavajući se poznanju, um, po blagodati Božijoj, malo oseća ono što sačinjava rđavi i nerazumni deo duše. Jer, poznanje ga podiže na visinu i otuđuje od svega što je u svetu. Usled neporočnosti, um svetih je tanan, lakopokretan i oštar. Podvigom se on čisti i suvoćom njihovog tela – prosvećuje. Usled obučavanja u bezmolviju i usled dugotrajnog prebivanja u njemu, oni lako obavljaju svako unutrašnje sagledavanje, koje ih dovodi do izumljenja. Oni obično izobiluju sagledavanjima i njihov um nikada nije bez nekog predmeta za razmatranje. Oni nikada nisu bez onoga što u njima donosi plod Duha. Dugotrajnom navikom iz njihovog srca se izglađuju sećanja kojima su se budile strasti, te slabi sila đavolske vlasti. Duhovna čula duše koja se ne druži sa strastima preko pomisli, već je neprestano zauzeta drugim staranjem, ne mogu biti zadržana noktima strasne sile.
112. Samomnjenje u dušu unosi nadmenost i daje joj slobodu da na oblacima svojih pomisli kruži po svoj tvari. Smirenje, pak, sabira dušu bezmolvijem, pri čemu se ona usredsređuje u sebe samu. Kao što je duša unutar tela sakrivena od pogleda i od opštenja za drugim ljudima, tako i istinski smirenoumni čovek ne samo da ne želi da ga vide i znaju ljudi, već se drži namere da se pogruzi u samog sebe, da postane nešto što ne postoji i što još nije došlo u biće. I sve dok je skriven, zaključan u sebe i odvojen od sveta, takav čovek svecelo prebiva kod svog Vladike.
113. Smirenoumni se nikada ne zaustavlja da pogleda na skupove, na narodne zborove, na gužvu, metež i razuzdanost. On ne obraća pažnju na reči, besede, viku i rasejanost čula. On ne želi da ima mnogo niti da je neprestano u poslovima, već žudi za slobodnim vremenom, slobodnim od briga, kako mu pomisli ne bi izlazile van. Jer, on je uveren da neće moći da izbegne smućenost pomisli ukoliko se preda mnogim delima. Naime, pri mnogim delima javljaju se mnoge brige i skupina mnogosložnih pomisli. Njima se, pak, otvaraju vrata strastima, te se gubi tišina rasuđivanja i vrata mira ostaju zatvorena. Stoga se smirenoumni čuva od svega prekomernog. Tako je on uvek u tišini, u pokoju, u miru, u skromnosti, u pobožnosti.
114. Kod smirenoumnog nikada nema brzopletosti, usplahirenosti, vrelih i lakih misli, već svagda vlada spokojstvo. Nema ničega što bi ga moglo izumiti, smutiti, privesti u užas. On se ni u žalostima ne užasava, niti menja, niti u veselju dolazi do divljenja ili nadimanja. Sva njegova radost i veselje se sastoje u onome što je ugodno njegovom Vladici.
115. Smirenoumni ne sme ni Bogu da se pomoli, niti da moli za bilo šta, i ne zna o čemu bi se molio. On samo ćuti svim svojim čulima, očekujući jedino milost i izvoljenje koje će Veličanstvo kome se poklanjamo izneti o njemu. On savija svoje lice na zemlju, a njegov unutrašnji pogled srca je uzdignut ka vratima Svetinje nad Svetinjama, gde se nalazi Onaj čije je stanište – primrak, i pred kim serafimi pokrivaju svoje oči. On se jedino usuđuje da govori i da se moli: „Neka sa mnom bude po volji tvojoj, Gospode“.
116. Pred Bogom hodi u prostoti, a ne u mudrovanju uma. Za prostotom sledi vera, a za previsprenošću i dovitljivošću mudrovanja – samomnjenje. Za samomnjenjem, pak, sledi udaljenje od Boga.
117. Stajući pred Boga na molitvu, u svojoj pomisli postani sličan nemom detetu. Pred Bogom nemoj govoriti [sa namerom da pokažeš] svoje znanje, već mu se približuj sa detinjim mislima. Hodi pred Njim [sa namerom] da stekneš Njegovo otačko promišljanje, ono koje oci imaju o svojoj deci. Rečeno je: Gospod čuva mladence (Ps.114,5), i to ne samo male telom, već i mudre u svetu koji su, ostavljajući svoje znanje, voljom postali slični mladencima i počeli da se uče svedovoljnoj mudrosti koja se ne dostiže trudom (književnog) obrazovanja. Išti od Boga dar da dođeš do mere takve vere. O tome se moli bez lenjosti i išti sa vatrenošću. Moli se sa velikom marljivošću sve dok ne dobiješ. Toga ćeš se udostojiti ukoliko se najpre sa verom prisiliš da svoje staranje prebaciš na Boga i da svoju brižljivost zameniš Njegovim promišljanjem. I kada Bog u tebi primeti volju da se sa čistom mišlju poveriš Njemu više nego samom sebi, te da si se prisilio da se više nadaš na Njega negoli na dušu svoju, u tebe će se useliti ona nepoznata sila i ti ćeš osetiti da je sa tobom. Osetivši tu silu mnogi su išli u oganj bez straha i išli po vodi bez kolebanja u pomislima, bez bojazni da će potonuti.
118. Ne čini li ti se da to duhovno poznanje čovek može primiti duševnim poznanjem? Međutim, to nije moguće. Onaj ko revnosno upražnjava duševno poznanje, ne može ga čak ni osetiti. I ukoliko žele da se približe duhovnom poznanju, moraće da se odreknu duševnog poznanja, svih njegovih dovitljivih tananosti i mnogoobraznih radnji, te da se prihvate mladalačkog oblika misli. Za njih veliku smetnju predstavljaju navike i pojmovi duševnog poznanja sve dok ih, malo po malo, ne izglade. Duhovno poznanje je prosto i ne prosijava u duševnim pomislima. Sve dok se ne oslobodi od mnogih pomisli i ne dođe do proste čistote, razum ne može osetiti duhovno poznanje.
119. Ukoliko si se jednom poverio Gospodu koji je moćan da te sačuva i da se postara o tebi, više nemoj da se brineš ni o čemu takvom, već reci svojoj duši: „Za svako delo mi je dovoljan Onaj kome sam jednom predao dušu svoju. Mene tu nema. On to zna“. I tada ćeš na delu videti čuda Božija. Videćeš kako je On u svako vreme blizu i kako izbavlja one koji ga se boje, kako ih okružuje Njegov promisao, iako je nevidljiv. Tvoj Hranitelj je nevidljiv, ali ti ne treba da sumnjaš u Njegovo prisustvo. On se često otkriva i vidljivim očima kako bi ti bio dobrodušan.
120. Čim čovek od sebe odbaci svaku vidljivu pomoć i ljudsku nadu, te sa verom i čistim srcem pođe za Bogom, odmah ga susreće blagodat otkrivajući mu svoju silu u različitim pomoćima. Ona mu se najpre otkriva u vidljivom, u onome što se tiče tela i ukazuje mu pomoć promišljanjem o njemu kako bi on u tome najlakše mogao osetiti silu Božijeg promisla o njemu. Shvativši pomoć u otkrivenom, on se uverava u pomoć i u skrivenom, primećujući kako blagodat pred njim otkriva lukave misli i teške pomisli, usled čega čovek lako dolazi do njihovog značenja, do shvatanja njihove uzajamne veze i varljivosti, te njihovog uzajamnog porekla i pogubnosti za dušu. U isto vreme, blagodat pred njegovim očima posramljuje svu podmuklost demona, ukazujući mu kao prstom na ono što bi mu se desilo da za nju nije doznao. Tada se kod njega rađa misao da svaku stvar, i malu i veliku, on treba u molitvi da isprosi od svog Sazdatelja.
121. Kada blagodat Božija utvrdi njegove misli i on u svemu počne da se nada na Boga, iskušenja počinju da ga napadaju. I blagodat dopušta da se na njega šalju iskušenja koja odgovaraju njegovoj meri kako bi bio u stanju da ih ponese. U tim iskušenjima mu se osetljivo približava pomoć kako bi bio blagodušan, sve dok se ne obuči i ne stekne mudrost, te dok u nadi na Boga ne počne da prezire svoje neprijatelje. Jer, čovek se ne može umudriti u duhovnoj borbi, ni poznati svog Promislitelja, niti osetiti Boga svog i skriveno se utvrditi u veri u Njega ukoliko ne izdrži ispitivanja.
122. Čim primeti da je u pomisli čoveka počela da se javlja sumnja i da je počeo o sebi da misli visoko, blagodat odmah popušta da se protiv njega osnaže i učvrste iskušenja kako bi poznao svoju nemoć i opet se sa smirenjem uhvatio za Boga.
123. Nemoj se čuditi što se na tebe odasvud izlivaju žestoke i silne nevolje kada pristupiš ka vrlini. Jer, prava vrlina ne može da se upražnjava bez teškoće. Zbog toga je sveti Jovan rekao: „Vrline obično prate teškoće. Ona nije dostojna pohvale ukoliko je vezana za pokoj“. I blaženi Marko govori: „Svaka savršena vrlina se naziva krst, budući da ispunjava zapovest Duha“. I apostolsko učenje kaže: Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni (2.Tim.Z,12) Gospod, pak, govori: Samo onaj ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je (Mt.16.25). On ti na prvim koracima predlaže krst upravo stoga da bi se prvo odlučio na njega, pa tek onda pošao za Njim.
124. Ništa nije tako silno kao očajanje. Ono ne zna da li ga je neko pobedio bilo zdesna bilo sleva. Nema nikog drskijeg od čoveka koji je u svojoj misli svoj život lišio nade. Niko od neprijatelja ne može da opstane pred njim i nema nevolje koja bi njegovu misao dovela do iznemoglosti. Jer, svaka nevolja je lakša od smrti, a on saginje glavu da bi primio smrt.
125. Želja za pokojem je u sva vremena podsticala ljude da zaboravljaju na veliko, na dobro i na vrline. I pre nas i do sada ljudi su upravo zbog toga iznemogavali i lišavali se pobede, gubeći čak i ono najbolje. Prema tome, čovek zanemaruje Carstvo Božije zbog nade na neku malu ovdašnju utehu. Ko ne zna da se ptice približavaju zamci, imajući u vidu pokoj?
126. Kada um porevnuje za vrlinu, ni spoljašnja čula ne dopuštaju da ih savladaju nikakve teškoće. Kada srce porevnuje duhom, telo se ne žali u nevoljama, ne plaši se i ne skuplja od straha. Tada um, kao dijamant, svojom čvrstinom stoji ispred svih iskušenja. Porevnujmo, te će od nas pobeći svaki nemar koji rađa lenjost. Revnost rađa odvažnost i duši pridaje pobedonosnu silu. I kakva sila demona može opstati ukoliko duša protiv njih podigne svoju prirodnu revnost?
127. Znajući da um naš ne može u svako vreme stojati na jednom [mestu] i čuvati stražu, i da ne može uvek uvideti ono što mu škodi, drevni oci naši su se oblačili u negramžljivost kao u oružje i odlazili u pustinju gde nema žitejskih briga, koje služe kao uzrok strastima. Tamo oni nisu imali povode za razdražljivost, želje i zlopamćenje. Protiv svega toga i sličnoga oni su se njome učvršćivali i ograđivali kao nerušivim stubom.
128. Čoveku koji prebiva u negramžljivosti neprestano na misao dolazi seoba iz ovog života. On prilaže svagdašnje staranje o pripremi za to, beži od svakog pokoja, pri čemu misao o prenebregavanju sveta treperi u njegovom umu. On stiče krepko srce koje opasnosti susreće bez straha, ne boji se smrti budući da svakočasovno ka njoj ustremljuje svoj pogled, nevolje koje ga zadese susreće sa veseljem i radovanjem znajući da dostavljaju vence. Ukoliko se, pak, desi da stekne bilo šta prolazno, istog časa se u njegovoj duši budi ljubav prema telu, niču pomisli o telesnom pokoju i o načinima da se dođe do onoga što tome služi. Od njega se, dalje, oduzima tvrdoća srca koju je imao dok je u svojoj negramžljivosti bio iznad sveta, i njegovu dušu počinju da uznemiravaju misli koje navode strah za život, usled čega od njega odlazi krepko uzdanje na Boga.
129. Razne izreke. Onaj kome se glava nalazi u vodi ne može da udahne tanani vazduh. Tako ni onaj ko svoju misao pogružava u ovdašnje brige ne može da udahne osećaj novog sveta.
Kao što smrtonosni gas razara telesni sastav, tako i nepristojni prizor uništava mir uma.
Kao što staklo ne može ostati celo pri sudaru sa kamenom koji se nalazi u blizini, tako ni svetitelj ne može da ostane pri svojoj čistoti i neoskrnavljenosti ukoliko dugo ostane zajedno sa ženom i razgovara sa njom.
Kao što silni i postojani pritok vode drveće čupa sa korenjem, tako se pritokom iskušenja ustremljenih na telo iz srca iskorenjuje i ljubav prema svetu.
Kao što gorki lekovi istrebljuju nečistotu rđavih sokova u telu, tako i žestina skorbi čisti srce od lukavih strasti.
Kao što onaj ko štedi svog neprijatelja na polju borbe ne može ostati nepovređen, tako ni podvižnik koji štedi svoje telo ne može izbaviti od pogibli svoju dušu.
Uplašena izgledom nečeg strašnog, mlada devojka trči ka roditeljima, hvata se za njihovu odeću i traži pomoć. Tako i duša, koja je pritešnjena i skrušena strahom od iskušenja, žuri da se pripije uz Boga, prizivajući ga u neprestanoj molitvi. I dok iskušenja produžavaju da, jedno za drugim, napadaju, ona umnožava moljenje. Međutim, čim stekne slobodu, ona se predaje lutanju misli.
Kao što se onaj ko caru donese veliki dar nagrađuje ljubaznim pogledom, tako i onom ko u svojoj molitvi ima suze veliki car vekova, Bog, oprašta sve grehove i nagrađuje ga blagoprijatnim pogledom.
Čovek koji kod sebe ima dragoceni biser obuzet je neprestanim strahom dok prolazi putem oko koga se nalaze razbojnici, prezajući od mogućnosti da bude napadnut i opljačkan. Tako i čovek koji ima biser celomudrenosti i ide po svetu koji je pun neprijatelja na putevima, ne može biti slobodan od straha od razbojnika sve dok ne dođe u obitelj groba, tj. u zemlju pokoja.
Čovek koji u dan plača pije vino i opije se, zaboravlja svaku žalost i svoj težak položaj. Tako i onaj ko je opijen ljubavlju Božijom u ovom svetu, tj. u domu plača, zaboravlja sve svoje napore i žalosti. Zbog svoje opijenosti on postaje neosetljiv za sve grehovne strasti, njegovo srce se osnažuje nadom na Boga, duša mu je laka kao ptica, a um mu se svakočasovno uznosi sa zemlje. On svojim mislima lebdi iznad svega ljudskog i naslađuje se besmrtnošću kod Svevišnjeg.
130. Smirenoumlje je odeća Božanstva. U njega se obuklo Slovo koje se očovečilo. Preko njega je Ono razgovaralo sa nama u telu našem. Ono je smirenoumljem prikrilo uzvišenost svoje veličine i svoje slave, kako tvar ne bi bila sažežena pogledom na Njega. Tvar ne bi mogla da pogleda na Njega da od nje nije uzeo njen deo i počeo sa njom da besedi. Stoga se svako ko se obuče u tu odeću smirenja oblači u samog Hrista. Jer, on je poželeo da se unutrašnjim čovekom obuče u podobije u kome je za tvar bio vidljiv i u kome je poživeo sa njom sam Hristos.
131. Smirenje je neka tajanstvena sila koju, po završetku svog života, primaju savršeni sveti. Ova sila se silom blagodati daje samo savršenima u vrlini, budući da u sebi sadrži sve.
132. Nije svako ko je skroman, ćutljiv i krotak već dostigao stepen smirenoumlja. Čak ni onoga ko se smirava sećajući se svojih grehova i skrušavajući se zbog njih, nećemo nazvati smirenoumnim, premda je i to pohvalno. On još ne poseduje smirenje, iako ga smišljeno približava sebi: on samo želi smirenje, premda ga još nema. Savršeno smirenoumni nema potrebe da svojim mudrovanjem izmišlja uzroke za smirenoumlje, već u svemu projavljuje smirenje bez truda i samoprinuđavanja.
133. Ako neko pita kako da se stekne smirenje, odgovorimo mu: Dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov i slugi kao gospodar njegov (Mt.10,25). Pogledaj kako projavljuje smirenje Onaj koji ga je zapovedio i koji ga i daruje. Podražavaj mu i steći ćeš ga.
134. Na svaki način treba da izbegavamo sve što u nama razdražuje zle strasti, i naročito da u sebi odsecamo uzroke strasti i ono što makar i najmanju strast privodi u dejstvo. Kada i pored toga stupe u dejstvo, treba da im se odupremo i da stupimo u borbu sa njima. Radi toga je najbolje da se pogružavamo u svog unutrašnjeg čoveka i da tamo prebivamo, neprestano obrađujući vinograd svog srca. Ukoliko naš um tamo prebiva usamljen i otšelnički, sa strastima već borbu vodi blagodat.
135. Cilj Spasiteljevog dolaska (prilikom koga nam je dao svoje životvorne zapovesti kao lekove koji čiste naše strasno stanje) beše da očisti našu dušu od povrede koju je izazvao prvi prestup i da je vaspostavi u prvobitno stanje. Ono što su lekovi za bolesno telo, to su zapovesti za strasnu dušu. Očigledno je da su zapovesti postavljene kao suprotnost strastima, radi iscelenja prestupne duše.
136. Povreda nam je došla zbog prestupa zapovesti. Iz toga je očigledno da nam se zdravlje vraća njihovim ispunjavanjem. Bez činjenja zapovesti i pre nego što krenemo putem koji vodi ka duševnoj čistoti, uopšte ne treba da želimo ili da se nadamo očišćenju duše. I nemoj govoriti da nam Bog i bez činjenja zapovesti po blagodati može darovati očišćenje duše. To su Gospodnji sudovi, i Crkva nam ne nalaže da ištemo tako nešto. Judejci su na svom povratku iz Vavilona u Jerusalim išli prirodnim putem, dok je Jezekilj natprirodno stigao u Jerusalim i u Božanstvenom otkrivenju video buduće obnovljenje. Nešto slično treba misliti i o duševnoj čistoti. Jedni utabanim putem, kroz ispunjavanje zapovesti u mnogotrudnom životu, svojom krvlju dolaze do duševne čistote, a drugi se nje udostojavaju po daru blagodati. I čudno je to što nam nije dozvoljeno da u molitvi ištemo čistotu koja se daruje po blagodati, niti da se odričemo života ispunjenog delanjem zapovesti. Jer, bogatašu koji je zapitao: Šta mi treba činiti da nasledim život večni, Gospod je jasno rekao: „Ispunjavaj zapovesti“ (Lk.10,25). Na želju bogataša da sazna nešto više, On je rekao: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). To znači: umri za sve što imaš u sebi, te živi u meni; iziđi iz starog sveta strasti i stupi u novi svet duha. Jer, rekavši: „Uzmi krst svoj“ (Mt.16,24), Gospod je naučio čoveka da umre za sve u svetu. I pošto je u sebi umrtvio starog čoveka ili strasti, On mu je rekao: „Idi za mnom“. Stari čovek ne može da ide Hristovim putem.
137. Ljubitelji pustinje i hvalioci bezmolvija, blaženi Vasilije Veliki i blaženi Grigoriji su na bezmolvije otišli tek pošto su proživeli u svetu upražnjavajući se u vršenju zapovesti koje su odgovarale onima koji žive u zajednici. Nakon toga oni su dospeli do duševne čistote i udostojili se duhovnog sagledavanja. Zatim su oni požurili i izašli na pustinjsko bezmolvije. Od tog vremena oni su prebivali sa svojim unutrašnjim čovekom. Zbog toga su postali umozritelji, prebivajući u duhovnom sagledavanju sve dok blagodaću nisu bili prizvani za pastire Hristove Crkve.
138. Pustinja uspavljuje strasti. I od čoveka se zahteva da ih uspava, ili da ih iskoreni, tj. savlada kada budu ustajale na nas. Uspavane strasti se opet bude čim samo susretnu uzrok kojim stupaju u dejstvo. Želimo pustinju ne samo stoga što uspavljuje strasti, već i zbog toga što u njoj, usled nedostatka čulnog i udaljenja od svih, možemo da se umudrimo i da se u nama obnovi unutrašnji, duhovni čovek u Hristu, što svakog časa možemo pratiti sami sebe, i što naš um može da postane bodar u čuvanju sebe, izbegavajući gubitak sećanja na svoju nadu.
139. Gospod nam je naznačio milosrđe kao put da se upodobimo veličini Oca našeg nebeskog. Monasi, međutim, pretpostavljaju bezmolvije. Kako to povezati?
Gospod je naznačio milosrđe kao način da se upodobimo našem Nebeskom Ocu. Ono, naime, milosrdne približava Bogu. I mi monasi poštujemo bezmolvije, ne isključujući milosrđe. Mi se staramo da se, koliko je moguće, udaljimo od sujetnih briga i meteža. Mi nemamo nameru da se protivimo dugu (prema bližnjima), već se staramo o bezmolviju (kako bismo vernije ispunili viši dug) da se prebiva u bogomisliju, kojim se u najvećoj meri možemo vratiti u čistotu i približiti Bogu. Ukoliko, pak, ponekad bude neophodna izvesna pomoć bratiji, ne treba da budemo nemarni. Neprestano se prinuđavajmo da u svako vreme u unutrašnjosti budemo milosrdni prema svakoj razumnoj prirodi. Jer, tako nam saopštava učenje Gospodnje i u tome se, a ne u nečemu drugom praznom, sastoji obeležje našeg bezmolvija. I mi ne treba samo da čuvamo to unutrašnje milosrđe, već i da svoju ljubav, kada nas pozovu okolnosti, pokažemo spolja.
140. Životodavac je punotu zapovesti sažeo u dve zapovesti koje sobom obuhvataju sve ostale – u ljubavi prema Bogu i sličnoj ljubavi prema obrazu Božijem. Prva zadovoljava ciljeve duhOvnog sagledavanja, a druga – sagledavanja i delanja. Jer, priroda Božija je prosta, nevidljiva i po prirodi nema potrebe ni za čim. I svest je u svom samoudubljivanju i u odnosu prema Bogu prirodno bez potrebe za telesnom delatnošću. Njena delatnost u tome je prosta i projavljuje se u jednom delu uma; saobrazno sa prostotom mnogopoklanjanog Uzroku koji je iznad telesnih čula. Druga, pak, zapovest, tj. čovekoljublje, usled dvojnosti prirode zahteva da je ispunjavamo i nevidljivo u svesti, i – telesno.
Delatnost svagda prethodi sagledavanju. Stoga niko ne može da se uzvisi do oblasti višeg ukoliko najpre nije na delu ispitao niže. Ni jedan čovek ne sme da kaže da u ljubavi prema bližnjem napreduje svom dušom ukoliko je zapostavio deo koji se, srazmerno sa silama, vremenom i mestom, ispunjuje telesno. Jer, tek po njegovom ispunjenju postaje očigledno da u čoveku postoji savršena ljubav. I ukoliko smo u tome verni i istiniti, duši se daje sila da se u prostim i ni sa čim uporedivim pojmovima pruža do velike oblasti visokog i Božanstvenog sagledavanja. Gde, pak, nema mogućnosti da se ljubav prema bližnjem ostvari u vidljivim telesnim delima, pred Bogom je dovoljno da pokažemo svoju ljubav prema bližnjem koja se ostvaruje samo dušom.
141. Onaj ko želi da zavoli Boga iznad svega treba da se postara o čistoti svoje duše. Čistota, pak, duše stiče se savlađivanjem i istrebljivanjem strasti. Strasti su vrata koja su zatvorena pred licem čistote. Onaj ko ne otvori ta zaključana vrata neće ući u neporočnu i čistu oblast srca. Bez toga, pak, duša ne može da ima smelost u času molitve. Jer, smelost je plod čistote i napora da se ona stekne. Evo poretka kojim se to dešava: trpljenje sa samoprinuđavanjem se sa strastima bori za čistotu. Duša koja pobedi strasti stiče čistotu, a istinska čistota čini da um stiče smelost u vreme molitve.
142. Odrecimo se od toga da od Boga tražimo bilo šta visoko. Iznad svega steknimo trpljenje za sve što se dešava sa nama. Sa velikim smirenjem i skrušenošću zbog onoga što je u nama i zbog pomisli naših ištimo otpuštenje grehova svojih i duševni mir. Jedan od otaca je pisao: „Gospod ne prima molitvu onoga ko sebe ne smatra grešnikom“. Napisano je da Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način (Lk.17,20). Mi se sa svoje strane na svaki način postarajmo da prostor svog srca delima pokajanja i životom koji je Bogu ugodan dovedemo do blagoustrojstva. Ono što je Gospodnje doći će samo od sebe ukoliko mesto u srcu bude bilo čisto i neoskrnavljeno. Crkva Božija ne odobrava ono što ištemo na vidljiv način, tj. visoke darove Božije. Oni koji su ih sticali, nasleđivali su gordost i pad. Jer, to nije znak da čovek voli Boga, već da je duševno bolestan. I kako ćemo se mi otimati za visoke darove Božije kada se Pavle hvalio nevoljama i kada je visokim darom Božijim smatrao zajedničarenje u Hristovim stradanjima.
143. Sve dok boluje strastima, duša čulima ne oseća duhovno, niti ume da ga želi. Ona ga želi samo po sluhu ušiju i po napisanom. Duševnu silu od tih bolesti leči skriveno delanje zapovesti i zajedničarenje u Hristovim stradanjima. Naša prvobitna priroda je u Hristovom Očovečenju primila obnovljenje i postala sudeonik u Njegovom stradanju i smrti. Zatim se, po obnovljenju izlivanjem krvi, osvetila i postala sposobna da primi nove i savršene zapovesti. Da su nove zapovesti ljudima bile dane pre izlivanja krvi i pre obnove i osvećenja naše prirode može biti da bi, slično drevnim zapovestima, samo odsecale porok od duše, nemajući snage da iskorene njegov koren. Sada, pak, nije tako. Skriveno delanje i nove i duhovne zapovesti koje duša ispunjava, držeći se straha Božijeg, obnavljaju i osvećuju dušu i skriveno isceljuju sve njene delove. Jer, svima je očigledno kakvu strast nečujno u duši isceljuje svaka zapovest. Njihovo dejstvo je primetno i za Iscelitelja i za isceljenog, kao što je bilo i sa krvotočivom ženom.
144. Isceljenje strasnog dela duše može da se izvrši i blagodaću, kao što je bilo sa blaženim apostolima. Međutim, to je delo posebnog Božijeg izbranja. Duša, pak, zdravlje obično stiče zakonitim putem. Taj put se sastoji u savlađivanju strasti putem vršenja zapovesti i napornih dela istinskog života. Ko je prošao tim opštim putem odojen je mlekom izvan veštastvenosti ovog sveta. On je u sebi odsekao prethodnu narav i preporodio se, kao i prvobitno, u duhovnom. Po blagodati je on stekao pojmove unutrašnjeg čoveka i postao vidljiv za oblast duha, primivši u sebe novi prosti svet.
145. Kada je um obnovljen i srce osvećeno svi pojmovi koji u njemu niču su saobrazni sa prirodom sveta u koji stupa. U njemu se najpre budi ljubav prema Božanstvenom i on čezne za opštenjem sa anđelima i otkrivenjima tajni duhovnog sveta. Duhovno poznanje tvari čisti njegov um, te u njemu zasijava sagledavanje tajni Svete Trojice, kao i tajni mnogopoštovanog domostroja preduzetog radi nas. Zatim on svecelo ulazi u sjedinjenje sa poznanjem nade na buduće.
146. Kada bi duša, dok je zaključana u oblasti strasti, mogla istinski da razume duhovno, ne bi imala potrebe da pita i saznaje o tajnama duhovnog sveta. Međutim, očigledno je da vaspitavanje i poznanje pri strastima ne donosi korist i da nije dovoljno za otvaranje vrata koja su zaključana pred licem čistote. Kada se od duše oduzmu strasti, um se prosvećuje i postavlja na čistom mestu prirode, nemajući više potrebe za pitanjima. On tada jasno vidi dobra koja se nalaze na svom mestu. Spoljašnja čula osećaju stvar koju susreću prirodno, a ne na osnovu vežbanja. Na isti način razumi i o duhovnom sagledavanju. Jer um, ukoliko je zdrav u svojoj prirodi, prozire u skrivene tajne duha i u potpunosti sagledava slavu Hristovu. On ne pita, niti se uči, već se naslađuje tajnama novog sveta, iznad slobode volje, srazmerno vatrenosti vere i nadi u Hrista.
147. Ukoliko želiš da ti srce postane obitelj tajni novog sveta, najpre se obogati telesnim delima – postom, bdenjem, službom, podvižništvom, trpljenjem, obaranjem pomisli, i ostalim. Svoj um vezuj čitanjem Pisama i udubljivanjem u njih. Pred svojim očima napiši zapovesti, a neprestanim molitvenim razgovorom i samoudubljivanjem u molitvoslovlja iz srca iskorenjuj svaki obraz i svako podobije koje si ranije primio. Priučavaj svoj um da se uvek udubljuje u tajne Spasiteljevog domostroja, prestani da išteš poznanje i sagledavanje koje u svom mestu i u svoje vreme previšavaju slovesno opisivanje i produžavaj sa delanjem zapovesti i trudom oko sticanja čistote. Moli Gospoda da te udostoji umnog života. Početak, sredina i kraj ovog života sačinjava sledeće: odsecanje svega sjedinjenjem sa Hristom. Ukoliko želiš sagledavanje tajni, u sebi neguj zapovesti delom, a ne samo stremljenjem da ih spoznaš. Duhovno sagledavanje dejstvuje u oblasti čistote.
148. Sagledavanje tajne vere je kod sinova povezano sa verom i napasa se na poljima Pisma. Reči koje su nedostižne poznanju postaju shvatljive pomoću vere. Poznanje o njima mi stičemo u sagledavanju koje se ostvaruje po očišćenju. Za duhovne tajne koje su više poznanja i koje ne osećaju ni telesna čula, ni razumna sila uma, Bog nam je dao veru. Njome samo saznajemo da te tajne postoje. Od te vere se u nama rađa nada na njih (tj. nada da ćemo ih razumeti). Verom ispovedamo da je Bog Gospod, Vladika, Tvorac i Ustrojitelj svega. Podsticani, zatim, savešću mi rešavamo da treba da vršimo Njegove zapovesti i da razumemo da stare zapovesti ispunjava strah, a životvorne Hristove zapovesti – ljubav, kao što govori Gospod: Ako me ljubite, zapovesti moje držite. I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utešitelja (Jn.14,15-16). Dolazak Utešitelja On naziva darom otkrivenja duhovnih tajni. Stoga se u primanju Duha, koga su primili apostoli, sastoji sve savršenstvo duhovnog poznanja. I Gospod je obećao da će umoliti Oca da im da Utešitelja kako bi, ukoliko vrše zapovesti i očiste sebe, sa njima ostao u vekove. Vidiš li da se zbog čuvanja zapovesti um udostojava blagodati tajanstvenog sagledavanja i otkrivenja duhovnog poznanja.
149. Čuvanje zapovesti projavljuje takvu silu jedino kada se vrši iz ljubavi prema Darodavcu, a ne iz straha. Stoga zakonita vrata koja vode u sagledavanje jeste ljubav. Božanstvena ljubav one koji su je stekli uznosi u sva otkrivenja poznanja i tajanstvenih sagledavanja. Stoga najpre treba steći ljubav. Posle toga će sagledavanje duhovnog za nas biti nešto prirodno. Shvati mudrost blaženoga Pavla koji je ostavio sve darove koje saopštava blagodat i iskao samo najsuštinskije, tj. ono čime se primaju i čuvaju darovi – ljubav (1.Kor.13). Ona je mesto otkrivenja. Na tom mestu se sagledavanje pokazuje samo od sebe. Po meri prirodnog uzrastanja duša stiče novo i novo poznanje o onom što postoji u svetu, svakog dana se sve više učeći. Tako se čovek i u duhovnom sagledavanju i Božanstvenom osećanju obučava srazmerno sa uzrastanjem u razumnom životu. Došavši u oblast ljubavi, on duhovno sagledava na njegovom mestu.
150. Duhovno se ne pokorava sve dok čovek primenjuje usilje da ga svede sebi. I ukoliko on drsko uzmašta da ga razume pre vremena i podiže svoj pogled ka njemu, njegov vid će otupeti i on će primećivati jedino prizrake i likove. Čim to budeš shvatio svojim rasudljivim umom, više se nećeš truditi da sagledavanje stekneš pre vremena. Ukoliko ti se učini da i sada (pre stupanja u oblast čistote i ljubavi) imaš sagledavanje, radiće se, zapravo, o senci prizraka, a ne o sagledavanju. Jer, kod svega mislenog postoji sličnost i maštarski obraz, a postoji i istinsko sagledavanje. I u prirodnoj oblasti se nekad vidi stvarnost, a nekad njena suprotnost: oko umesto stvarnosti vidi senku, vidi vodu tamo gde je nema, vidi zdanja koja vise u vazduhu, iako stoje na zemlji. Slične pojave postoje i u mislenom.
151. Ukoliko viđenje ne bude očišćeno delanjem zapovesti i delima bezmolvnog života, ukoliko ne stekne savršenu svetlost ljubavi i ne uznapreduje u uzrastanju u Hristovom obnovljenju, um ne može postati istinski vidilac Božanstvenog sagledavanja. I svi obrazi duhovnog koje um misli da je sastavio u sebi nazivaju se prividom, a ne stvarnošću. I činjenica da um vidi jedno umesto drugog proizilazi od toga što se nije očistio. To se desilo i sa spoljašnjim filosofima koji su duhovnim smatrali ono što nisu primili od istinskog učenja od Boga. Oni su o tome govorili sa nepriličnim samomnjenjem, razdeljujući jednog Boga u mnogoboštvu, izlažući i slažući se među sobom kroz neozbiljnost pomisli, i tu maštu bezumlja svojih pomisli nazivajući umozrenjem priroda.
152. Istinsko sagledavanje čulnih i nadčulnih priroda, kao i same Svete Trojice, udeljuje se Hristovim otkrivenjem. Njemu je ljude naučio i na njega ukazao Hristos kada je prvonačelnom svojom Ipostasju ostvario obnovljenje ljudske prirode, vrativši joj prvu slobodu. On je svojim životvornim zapovestima probio put ka istini. Naša priroda će postati sagledatelj istine, a ne mašte, tek kad čovek, trpeći stradanja, delanja i skorbi, sa sebe svuče starog strasnog čoveka, kao što novoređenče sa sebe skida posteljicu prilikom izlaska iz majčine utrobe. Preporodivši se duhovno, tada um postaje sposoban da primi sagledavanje svoje otadžbine.
153. To sagledavanje jeste hrana uma, sve dok ne dođe u stanje da primi još više sagledavanje. Jedno sagledavanje, naime, čoveka predaje drugome, sve dok um ne bude uzveden u oblast savršene ljubavi. Ljubav je obitelj duhovnog i naseljava se u čistotu duše. Kada um dospe do oblasti ljubavi blagodat počinje da dejstvuje. Um prima duhovno sagledavanje i postaje vidilac skrivenog.
154. Kao što sam već govorio, dar otkrivenja umnog sagledavanja daje se na dva načina. Ponekad se daje blagodaću zbog vatrene vere, a ponekad zbog vršenja zapovesti i čistote. Po blagodati je dat blaženim apostolima. Oni um nisu očistili vršenjem zapovesti, već vatrenom verom. Oni su u prostoti poverovali u Hrista i svakako sa zapaljenim srcem išli za Njim. I kad je izvršio svoj predivni domostroj, Hristos im je poslao Duha Utešitelja koji ih je očistio i usavršio njihov um, stvarno umrtvivši u njima starog strasnog čoveka, i stvarno oživotvorivši u njima novog duhovnog čoveka. I blaženi Pavle je bio tajanstveno obnovljen, primivši sagledavanje otkrivenja tajni. Nije napisano ono što je Hristos sa njim razgovarao, već se navodi samo ono što mu je rekao Ananija: Savle brate, Gospod naš Isus, koji ti se javio na putu… poslao me je da progledaš i da se ispuniš Duha Svetoga (Dap.9,17). I.kad ga je krstio, on se ispunio Duha Svetog. On je osetio skrivene tajne otkrivenja, kao što se desilo i sa svetim apostolima kojima je Gospod Isus govorio: Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svaku istinu… i javiće vam ono što dolazi (Jn.16,12-13).
155. Tek kad je primio Duha Svetog i kad se Njime obnovio, blaženi Pavle se udostojio tajni otkrivenja i počeo da duhom sagledava otkrivenja, naslađujući se sagledavanjem, slušajući neiskazane reči, upražnjavajući sagledavanje iznad prirode, oduševljavajući se sagledavanjem nebeskih sila i naslađujući se duhovnim. Takvo ushođenje on nije dostigao po svojoj želji, kao što u svom bezumlju tvrde jeretici (evhiti). Um uopšte ne može da ushodi tamo. Naprotiv, Pavle je bio uzdignut duhom otkrivenja, kao što je sam pisao u Poslanici Korinćanima (2.Kor.12,2-4), nasuprot sujetnim ljudima koji su se poredili sa svetim apostolima i koji su maštu svojih pomisli nazivali duhovnim sagledavanjima.
156. Rasuđujući o ljudima koji su obremenjeni strastima pa ipak stupaju u ispitivanje o zakonima telesnog i bestelesnog (ni u čemu se ne razlikujući od bolesnika koji nude pravila o čuvanju zdravlja), jedan od svetih je napisao: „Saznavši da učenici koji su zanemarivali zapovesti i koji nisu savladali strasti žele blaženstvo sagledavanja tajni (koje je moguće samo po očišćenju od strasti), blaženi Pavle je rekao: „Svucite najpre starog čoveka strasti. Tada poželite da se obučete u novog čoveka, obnovljenog poznanjem tajni na podobije Tvorcu, i ne želite blaženstvo koje imam ja i ostali apostoli, koje je dato dejstvom blagodati, stoga što Bog neke miluje, a neke otvrdoglavljuje, kako sam hoće (Rim.9,18)“. Jer, ko će stati pred lice Njegovo, ili ko će se usprotiviti Njegovoj volji? Ponekad Bog dariva ni za šta, a ponekad traži dela i očišćenje pa tek onda šalje dar. A ponekad ni posle dela i očišćenja ne daje ovde, nego ga čuva da bi sagledavanje dao na svom mestu“.
157. Smatramo da On tako postupa i odnosno manjeg dara, naime, oproštaja grehova. Jer, On krštenje poklanja kao dar, ne tražeći savršeno ništa izuzev vere. U pokajanju za grehe, pak, On oproštaj ne daje kao dar, već zahteva trud, skorb, žalost, skrušenost, suze, dugotrajni plač. I tek tada oprašta. Razbojniku je odmah oprostio zbog ispovedanja rečju na krstu, obećavši mu Carstvo, a od grešnice je zahtevao veru i suze.
158. Duša koja voli Boga samo u Njemu nalazi svoje spokojstvo.
Da bi srcem bio u svezi sa Bogom moraš prethodno da raskineš svaki spoljašnji savez. Jer, sjedinjenju sa Bogom prethodi razrešenje od veštastva.
Mladencu se hleb daje kao hrana tek pošto je othranjen mlekom. I čovek koji namerava da napreduje u Božanstvenom treba da se najpre odvoji od sveta, kao dete od naručja i dojki maternjih.
Telesno delanje prethodi duševnom, kao što je prah prethodio duši koja je bila udahnuta u Adama. Ko nije stekao telesno delanje, ne može imati ni duševno. Jer, drugo se rađa od prvog, kao klas iz golog pšeničnog zrna. Ko, pak, nema duševno delanje, lišiće se duhovnih darova.
159. Kao što posle sejanja suza slede pregršti radovanja, tako i posle zlopaćenja Boga radi sledi radost.
Zemljodelcu je sladak hleb kojije dobio znojem. Slatka su i dela pravde srcu koje je primilo Hristovo poznanje.
Sa dobrom voljom pretrpi i uvredu i poniženje kako bi imao smelost pred Bogom.
Čovek koji sa poznanjem trpi ružnu reč od onoga kome nije učinio nepravdu na svoju glavu polaže trnov venac. Blažen je on jer se ovenčava netljenošću, premda toga ni sam nije svestan.
160. Onaj ko sa poznanjem beži od sujetne slave u svojoj duši je osetio budući vek.
Um onoga ko u sadašnjem životu beži od pokoja već sagledava budući vek. Onaj, pak, ko je svezan gramžljivošću jeste rob strasti.
Nemoj misliti da je samo sticanje zlata i srebra gramžljivost. Ono je prisutno kod svakog sticanja stvari za koje je privezana tvoja volja.
Nemoj hvaliti onoga koji se zlopati telesno, ali daje na volju čulima, tj. sluhu, otvorenim i neuzdržanim ustima i bludećim očima.
161. Znaj da ostavljanje grehova dužnicima pripada delima pravde. Tada ćeš uvideti tišinu i svetlost po celom umu svom.
Milostivi koji nije viši od svoje pravde nije milostiv, tj. pravi milostivi ne daje ljudima milostinju samo iz svog sopstvenog, nego i sa radošću od drugih trpi nepravdu i miluje ih.
Milostiv je onaj ko dušu svoju polaže za brata, a ne onaj ko samo davanjem ukazuje milost svome bratu.
Milostiv je i onaj ko nije toliko bestidan da bratu, koji ga udari, uzvrati i ožalosti njegovo srce.
162. Zavoli trud bdenja kako bi našao utehu u onome što je blisko tvojoj duši.
Zanimaj se čitanjem u bezmolviju kako bi tvoj um svagda bio uznošen ka čudesima Božijim.
Zavoli siromaštvo sa trpljenjem kako bi ujedno sabrao svoj um u odnosu na maštanje. Omrzi prostran život kako bi tvoje pomisli ostale bezmetežne. Uzdržavaj se od mnogoga i pobrini se samo o duši kako bi je spasao od rasturanja unutrašnje tišine.
163. Zavoli celomudrenost da se u vreme svoje molitve ne bi postideo pred Bogom.
Stekni čistotu u delima svojim kako bi ti se ozarila duša na molitvi i kako bi ti se sećanjem na smrt u umu rasplamsala radost.
Nemoj biti lenjiv u svom delanju da se ne bi postideo kad staneš među svoje prijatelje.
Nemoj svoju slobodu vezivati onim što služi nasladi kako ne bi postao sluga slugu.
Neka ti odeća bude siromašna kako bi ponizio pomisli koje se rađaju u tebi, tj. visokoumlje srca. Ko voli sjaj neće moći da stekne slobodne misli, budući da se srce unutrašnje usmerava prema izgledu spoljašnjih obraza.
164. Za smirenoumljem sledi uzdržanje i ograničavanje u svemu.
Usled postojanog ograničavanja, smirenoumlje dolazi do sagledavanja i dušu ukrašava celomudrenošću. Taština, pak, usled neprestanog meteža i smućenja pomisli, iz svega što susreće sabira nečisto imanje i oskrnavljuje srce. Ona nepristojnim pogledom gleda na prirodu stvari i um zanima sramnim predstavama. Smirenoumlje, pak, sebe duhovno ukrašava sagledavanjem, pobuđujući onoga koji ga je stekao na slavoslovlje.
165. Bolje je da sam sebe razrešuješ od uza greha, negoli da robove oslobađaš od ropstva.
Bolje je da se umiriš u duši svojoj, u jednomisliju trodelnog sastava u tebi, tj. tela, duše i duha, negoli da svojim učenjem umiruješ raznomislene. Grigorije govori: „Dobro je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje da se čovek očisti za Boga“.
Za tebe je korisnije da se postaraš o tome da ono što je u tvojoj duši palo od strasti podigneš podsticanjem svojih pomisli da se okreću ka Božanstvenom, negoli da vaskrsavaš mrtve.
166. Sve dane svog života, ma gde se našao, smatraj se strancem kako bi bio u stanju da se izbaviš od štete koja se rađa od slobodnog opštenja.
Svagda blagosiljaj ustima pa te neće vređati, budući da se uvreda rađa od vređanja, a blagoslov od blagosiljanja.
Na svakom delu se smatraj oskudnim kako bi učio, i čitavog života ćeš se pokazivati mudar.
Nemoj pričati drugome ono što sam nisi ispitao kako se ne bi postideo sam sebe i kako se po upoređivanju tvog života ne bi otkrila tvoja laž.
167. Čuvaj se da ne čitaš jeretička učenja. Jer, to više nego bilo šta drugo na tebe može podići duha hule.
Često i nenasito čitaj knjige učitelja o promislu Božijem. One, naime, um rukovode ka poimanju poretka u tvorevini i delima Božijim i ukrepljuju ga. Svojom tananošću one ga pripremaju za primanje svetlozarnih misli i čine da on u svojoj čistoti ide ka poznanju tvari Božijih.
Čitaj Jevanđelje koje je zaveštao Bog radi poznanja cele vaseljene kako bi se tvoj um pogruzio u čuda Božija.
Tvoje čitanje neka se odvija u nepomućenoj tišini. Budi slobodan od mnogobrižljivosti o telu i od žitejskog meteža kako bi, pri sladosnom razumevanju, u duši osetio najslađi ukus koji prevazilazi svaki osećaj i kako bi tvoja duša istrajala u tom osećanju.
168. Čisti svoju dušu, zbaci sa sebe brigu o onome što je izvan tvoje prirode, na svoje pojmove i pokrete stavi zavesu celomudrenosti i smirenja. Tako ćeš naći ono što je unutar tvoje prirode, budući da se smirenima daje otkrivenje tajni.
169. Ukoliko si rešio da svoju dušu predaš na delo molitve koja očišćava um i na prebivanje u bodrosti noću kako bi stekao svetao razum, treba da se udaljavaš od gledanja na svet, da prekratiš susrete sa ljudima, da ih ne primaš u svoju keliju, čak ni pod vidom koristi, izuzev jednodušnih, jednomislenih i onih koji znaju tvoje tajne. Budi oprezan u odnosu na smućenje od duševnih beseda, te po odsecanju spoljašnjih razgovora sa svojom molitvom sjedini milostinju da bi ti duša ugledala svetlost istine. U meri u kojoj srce prestaje da se uznemirava spoljašnjim predmetima um urazumljuje misli i obavlja Božanstvena dela, dolazeći do izumljenja. Jer, ukoliko pokažemo neznatnu marljivost, duša obično brzo jednu besedu zamenjuje drugom.
170. Da bi jednu besedu zamenio drugom (praznu – dušespasonosnom) treba da se baviš čitanjem Pisma i Žitija svetih. Jer, kada budeš stao na molitvu i na svoje pravilo, umesto razmišljanja o onome što si video i čuo u svetu, u sebi ćeš obresti razmišljanje o Božanstvenim Pismima koja si čitao. To razmišljanje će izazvati zaborav svetskih uspomena, čime um dolazi do čistote. To je značenje rečenoga da čitanje pomaže duši kada stane na molitvu i da se duša molitvom prosvećuje u čitanju. Čitanje, opet, umesto spoljašnje smese, pruža hranu raznim vidovima molitve. Prema tome, duša se čitanjem prosvećuje za svagdašnju marljivu i nesmućenu molitvu.
171. Teloljupci i stomakougodnici ne treba da ulaze u ispitivanje duhovnih predmeta, kao što ni bludnica ne treba da razgovara o celomudrenosti.
Krajnje bolesno telo ne podnosi masnu hranu. Ni um koji je zauzet svetskim ne može da se približi ispitivanju Božanstvenog.
Oganj se ne raspaljuje u sirovim drvima. Ni Božanstvena vatra se ne razgoreva u srcu koje voli pokoj.
Onaj ko svojim očima ne vidi sunce, na osnovu samog sluha drugome ne može opisati njegovu svetlost. On čak i ne oseća njegovu svetlost. Isto biva i sa onim koji svojom dušom nije osetio sladost duhovnih dela.
172. Ono što ti pretekne od tvojih dnevnih potreba podaj siromasima, te sa smelošću pođi da prineseš svoje molitve, tj. da sa Bogom besediš kao sa Ocem.
Ništa ne može toliko srce približiti Bogu kao milostinja. I ništa u duši ne rađa toliko tišine kao dobrovoljno siromaštvo.
Kada daješ, daj sa velikodušnošću i sa osmehom na licu, i opskrbi u većoj meri nego što traže.
Nemoj se truditi da shvatiš ko je dostojan, a ko nije. Neka pred tobom svi ljudi budu jednaki s obzirom na dobro delo. Jer, na taj način možeš i nedostojne privući dobru, budući da se duša pomoću telesnog brzo dovodi u strah Božiji.
173. Svoju keliju očisti od suvišnih stvari. To će te privesti uzdržanju, čak i da nisi voljan. Oskudica u svemu čoveka uči uzdržanju.
Oni koji su odneli pobedu u spoljašnjoj borbi (mislim na borbu koju na dušu podižu čula sluha, vida i ostala) ne moraju se bojati ni unutrašnje borbe.
Kada zatvori gradska vrata, tj. čula, čovek ratuje unutra i ne boji se zlobnika izvan grada.
Blažen je onaj ko to zna i ko se ne obremenjuje mnoštvom dela, već svu telesnu delatnost obraća na molitveni trud.
174. U trenucima kad Bog bude tvoje srce privodio u umilenje, potrudi se da neprestano činiš poklone i da preklanjaš kolena.
Nemoj svom srcu dopuštati da se brine o bilo čemu u vreme kad demoni počnu da te ubeđuju da se latiš drugih poslova. Tada posmatraj i divi se onome što će proizići iz toga.
Među podvižničkim borbama ništa nije toliko važno i teško i ništa ne izaziva toliko zavisti kod demona kao pružanje pred Hristovim krstom i danonoćna molitva, koji čine da izgleda da su čoveku ruke vezane pozadi.
Lati se tota ukoliko nećeš da tvoja vatrenost ohladni i da ne osiromašiš u suzama. Bićeš blažen ako se o tome budeš starao dan i noć, i ako ne budeš iskao bilo šta drugo.
Ukoliko se ne budeš podvizavao, nećeš naći, i ukoliko sa vatrenošću ne budeš udarao u vrata i neprestano prebivao pored njih u bdenju, nećeš biti uslišen.
175. U čovekovom srcu se neće probuditi sladost Duha Božijeg, njegovi udovi neće primiti čistotu u ovom životu i Božanstvene misli neće ući u njegovu dušu (ostajući neprimećene i sakrivene), sve dok spoljašnji čovek ne umre za sve svetsko (ne samo za greh, nego i za svako delo), i unutrašnji čovek za lukave misli, i dok prirodni pokreti tela ne iznemognu, postavši nemoćni da u srcu probude grehovnu sladost. U čoveku se neće probuditi duhovna opijenost sve dok u svom srcu ne umrtvi staranje o žitejskom (izuzev o neophodnim zahtevima prirode) i dok brigu o tome ne prepusti Bogu.
176. Ko sa ubeđenjem i osećanjem u umu drži [misao] o jednakosti ka kojoj vodi opšti kraj svih, neće imati potrebe za drugim Učiteljem da bi se odrekao od žitejskog.
Onaj ko se dobrovoljno ne udaljuje od uzroka strasti, nevoljno se uvlači u greh. Uzroci, pak, greha su sledeći: vino, žene, bogatstvo, telesno zdravlje. Oni to, ipak, nisu po samoj svojoj prirodi, već stoga što priroda preko njih lako naginje ka grehovnim strastima. Stoga čovek treba da se marljivo pazi toga.
Ljudi se gnušaju siromaštva, a Bog još više – visokoumne duše i nadmenog uma. Ljudi poštuju bogatstvo, a Bog smirenu dušu.
177. Ukoliko hoćeš da postaviš početak dobrom delanju najpre se pripremi za iskušenja koja te susreću. Jer, neprijatelj ima običaj da onoga koji je sa vatrenom verom započeo dobar život susretne sa raznim strašnim iskušenjima. Njegova namera je da u njemu izazove strah kako bi ohladneo u dobrom proizvoljenju i izgubio vatrenost u bogougodnom delanju. Stoga se pripremi da hrabro susretneš iskušenja koja se podižu na vrlinu, pa tek onda započinji delanje.
178. Zapovesti Božije su više od svih riznica sveta. Ko ih je stekao, u sebi je obreo Boga.
Onoga ko se uvek uspokojava u Božijem staranju, Bog čini pristavnikom doma.
Onoga ko želi ispunjenje volje Božije vode nebeski anđeli.
Onaj ko se boji greha bez saplitanja vrši strašno putovanje i u vreme mraka pred sobom i unutar sebe nalazi svetlost.
Stope onih koji se boje greha čuva Gospod. U vreme saplitanja njih preduhitruje milost Božija.
Onaj ko svoja sagrešenja smatra malim, pada u još gore od prethodnih i nosi sedmostruku kaznu.
179. U smirenju sej milostinju pa ćeš na Sudu požnjeti milost.
Onim čim si izgubio dobro treba da ga ponovo stekneš. Ako si izgubio celomudrenost i prebivaš u bludu, Bog od tebe neće primiti milostinju. Jer, On od tebe hoće svetinju tela.
I svaka druga bolest se leči lekovima koji su joj svojstveni. Ako si pobeđen zavišću, zbog čega se upinješ u borbi sa snom (a ne protiv zavisti)?
180. Još dok je prestup mali, dok nije sazreo, dok ne pusti grane u širinu i ne sazre potrudi se da ga iskoreniš. Nemoj se predavati nemaru dok ti nedostatak izgleda mali, inače će kasnije postati nečovečni gospodar. Tada ćeš bežati od njega kao rob i zarobljenik. Ko se, pak, s početka suprotstavi strasti, ubrzo će zagospodariti nad njom.
181. Onaj ko može da sa radošću podnese uvredu, čak i ako u rukama ima sredstvo da je odbije, primio je od Boga utehu po svojoj veri u Njega. Onaj, pak, ko sa smirenoumljem trpi okrivljavanja koja podižu na njega, dostigao je savršenstvo i njemu se dive sveti anđeli. Jer, ni jedna druga vrlina nije toliko visoka i toliko teško ispunjiva.
182. Nemoj verovati da si snažan sve dok ne budeš iskušan i ne pokažeš se nepromenjiv.
Nemoj se uzdati u svoju silu da ne bi bilo popušteno da padneš zbog nemoći. Jer, tada ćeš iz samog pada doznati svoju nemoć.
Nemoj imati poverenje u svoje znanje da te neprijatelj ne bi ulovio svojim lukavstvom.
Nikada rečima nemoj hvaliti dela svoja da ne bi bio postiđen.
Bog popušta da se čovek izmeni u svemu onome čime se hvalio kako bi se ponizio i naučio smirenju.
183. Svoje oko neprestano uzvodi ka Bogu. Jer, pokrov i promisao Božiji obuhvataju sve ljude, premda ostaju nevidljivi. Oni se otkrivaju samo onima koji su se očistili od grehova i koji svagda pomišljaju o Bogu, i to samo o Njemu jedinom. Njima se prvenstveno otkriva promisao Božiji kada Boga radi ulaze u iskušenje. Tada oni promisao Božiji kao da vide telesnim očima, saobrazno sa merom i uzrokom iskušenja koje postiže svakog od njih. To ih podstiče na hrabrost. To vidimo u slučaju Jakova, Isusa Navina, tri mladića, i ostalih svetih kojima se promisao Božiji javljao u nekom ljudskom vidu, podstičući ih i utvrđujući u blagočastivosti.
184. Treba li nešto govoriti o podvižnicima koji su tuđi svetu i o otšelnicima? Oni su od pustinje napravili grad, i učinili je naseljem i obitelju anđela. Ka njima su, usled blagoustrojstva njihovog života, uvek dolazili anđeli i, kao ratnici jednog Vladike, povremeno ratovali zajedno sa njima. Oni su u sve dane svog života voleli pustinju, i iz ljubavi prema Bogu živeli u gorama, pećinama i provalijama zemaljskim. Budući da su oni, ostavivši zemaljsko, zavoleli nebesko i postali podražavaoci anđela, sami sveti anđeli od njih, po pravdi, nisu sakrivali svoj izgled, već su ispunjavali svaku njihovu želju i u svemu im pomagali.
185. Ko je jednom za svagda sebe posvetio Bogu, provodi život u spokojstvu uma.
Bez negramžljivosti duša ne može da se oslobodi od meteža pomisli. Ne privevši osećanja ka bezmolviju, ona neće osetiti mir u mislima.
Ne ulazeći u iskušenja, niko neće steći duhovnu mudrost.
Bez prilježnog čitanja nećeš spoznati tananost pomisli.
Bez tišine pomisli um se neće uzdići do skrivenih tajni.
Bez nade po veri duša ne može da se smelo odvaži na iskušenja.
Bez iskustva očiglednog Božijeg pokroviteljstva srce neće biti u stanju da se nada na Boga.
Duša neće imati opštenje sa Hristom ukoliko sa poznanjem ne okusi od Njegovih stradanja.
186. Ko miluje siromašnog, obrešće Boga za staratelja. Ko osiromaši Boga radi obrešće neoskudne riznice. Bog nema potrebe ni za čim, ali se veseli kad vidi da čovek uspokojava Njegov obraz i poštuje ga Njega radi. Ukoliko ti neko ište nešto od onoga što imaš nemoj govoriti u srcu svom: „To ću ostaviti duši svojoj kako bi se uspokojila, a njemu će ono što mu je potrebno Bog dati iz drugog mesta“. Takve misli priliče nepravednim ljudima koji ne znaju za Boga. Pravedni i dobri čovek svoju čast neće dati drugom, niti će dozvoliti da mu vreme blagodati prolazi bez dela. Bog će siromašnog i potrebitog čoveka opskrbiti, budući da Gospod nikog ne ostavlja, ali se ti, udaljujući od sebe siromašnog, uklanjaš od časti koju ti On daje i odbacuješ Njegovu blagodat. Stoga se veseli kada daješ i govori: „Slava ti, Bože, što si me udostojio da nađem nekoga koga ću uspokojiti“. Ako, pak, nemaš ništa što bi dao još više se raduj i, blagodareći Boga, govori: „Blagodarim ti, Bože moj, što si mi dao blagodat i čast da osiromašim radi tvog imena i što si me udostojio da, u bolesti i siromaštvu, okusim od skorbi koja je postavljena na putu zapovesti tvojih, kojim su išli i sveti tvoji“.
187. Naša priroda je postala lako dostupna strastima. U današnjem svetu je mnogo iskušenja i od tebe zlo nije daleko: ono se toči u tebi i nalazi se pod tvojim nogama. Kao što su trepavice na očima blizu među sobom, tako su i iskušenja bliska ljudima. Bog je to premudro ustrojio radi tvoje koristi, tj. da bi ti postojano udarao u Njegova vrata, da bi se strahom od nevolja u tvoj um sejalo sećanje na Njega, da bi mu se približavao u molitvama i da bi se tvoje srce osvećivalo neprestanim sećanjem na Njega. Bog te nije stvorio nedodirljivim za nevolje kako, poželevši da postaneš bog, i ti ne bi nasledio ono što je nasledilo onaj ko je najpre bio danica, a zatim se, zbog prevaznošenja, pretvorio u satanu. On te nije stvorio ni nepokolebivim ni nepokretnim kako ne bi postao sličan prirodi neoduševljenih stvari.
188. Neprestano se čisti pred Bogom, imajući u srcu sećanje na Njega da ne bi, ostavši dugo bez sećanja na Njega, ostao i bez smelosti u trenutku kada mu prilaziš. Jer, smelost pred Bogom jeste posledica čestog razgovora sa Njim i mnogih molitava.
Opštenje sa ljudima biva preko tela, a opštenje sa Bogom preko duševnog sećanja na Njega, preko pažnje u molitvama i preko svecelog predavanja Njemu.
Dugovremenim čuvanjem sećanja na Boga duša povremeno dolazi do izumljenja i divljenja. Neka se uzveseli srce onih koji traže Gospoda. Tražite Gospoda, osuđeni, i utvrdite se nadom. Tražite lice Njegovo pokajanjem (Ps. 104,3-4), osvetite se svetinjom lica Njegovog, i očistite se od grehova svojih.
189. Nepravednik na koga nailazi iskušenje nema nade kojom bi prizvao Boga i od Njega očekivao spasenje, budući da se u dane svog pokoja udaljavao od volje Božije.
Bogu se moli pre nego što na tebe naiđe nevolja. Tako ćeš ga i u vreme gorčine naći i uslišiće te.
Nojev kovčeg je bio napravljen u vreme mira. Njegova drva su obrađena sto godina ranije. I u vreme gneva nepravedni su poginuli, a za pravednika je on postao pokrov.
190. Oni u kojima je svet mrtav sa radošću trpe uvrede. Oni, pak, u kojima je svet živ ne mogu da trpe uvrede već, pokretani taštinom, padaju u gnev i od nerazumnog pokreta dospevaju u smućenje ili ih obuzima tuga.
Onaj ko hoće da napreduje u vrlini trpljenja uvreda i velikodušnosti treba da se udalji od svojih srodnika i da postane stranac. Jer, u svojoj otadžbini čovek ne može napredovati u toj vrlini.
Jedino veliki i silni mogu takva stradanja da podnose među svojim srodnicima. To mogu samo oni u kojimaje umro svet, budući da oni u sadašnjem svetu već ne očekuju nikakvu utehu.
191. Kao što je blagodat bliska smirenoumlju, tako su bolne nevolje bliske gordosti.
Oči Gospodnje su na smirenoumnima da bi ih obradovale. Lice, pak, Gospodnje se okrenuto protiv gordih da bi ih smirilo.
Rado primaj pogrde u svojoj veličini, i izbegavaj veličanje u svojoj malenkosti.
Čast beži od onoga koji stremi za njom. Onoga, pak, ko be-ži od nje, ona verno prati.
Bog će napojiti svojim dobrima onoga koji gladuje i žeđuje Njega radi.
Bog oblači u odeću netruležnosti i slave onoga koji trpi nagotu Njega radi.
Onaj koji osiromaši Boga radi, biće utešen Njegovim istinskim bogatstvom.
Čitavog svog života se smatraj grešnikom da bi bio opravdan za čitav svoj život.
Opšti sa onima koji imaju smirenje i naučićeš se njihovoj naravi.
Neka odlika tvoje naravi bude da si prema svima uvek ljubazan i uljudan.
192. Bog je popustio da duša bude dostupna strastima radi njene koristi. On je smatrao da ne bi bilo korisno da je postavi iznad strasti pre drugog preporoda. Duši je korisno da bude dostupna strastima zbog ranjavanja savesti, iako je prebivanje u strastima – drsko i bestidno.
Kao što se od stomakougađanja rađa metež pomisli, tako se od pričljivosti i nepažljivih razgovora rađa besmislenost i skliznuće uma iz svog poretka.
Briga o žitejskim stvarima dušu privodi smućenju. Smućivanje njima pomućuje i um i lišava ga tišine.
Inoku koji se posvetio nebeskom delanju priliči da bude izvan svake žitejske brige kako bi, pogruzivši se u sebe samog, bio izvan svega što pripada ovom veku. Počinuvši od svega toga, on već može bez rasejanosti da se dan i noć poučava u zakonu Gospodnjem.
193. Telesni napori bez čistote uma su isto što i besplodna utroba i usahle dojke. Jer, oni se ne mogu približiti poznanju Božijem. Oni umaraju telo ali se ne staraju da iz uma iskorene strasti. Stoga ništa ne mogu požnjeti.
Kao što onaj ko seje po trnju ništa ne može da požanje, tako ni onaj ko se upropašćuje zlopamćenjem i gramžljivošću ni u čemu ne može da uspe, već stenje na postelji svojoj od besanice usled briga o delima koje ga pritiskaju.
194. U duši koja je prosijala sećanjem na Boga i neuspavljivim danonoćnim bdenjem Gospod sazdaje oblak koji je štiti, koji je osenjuje danju i koji je noću osvetljuje ognjenom svetlošću. U njenom mraku sija svetlost.
195. Kao što oblak sakriva svetlost meseca, tako isparavanja stomaka izgone iz duše Božiju premudrost.
Ono što je plamen u suvim drvima, to je telo sa punim stomakom.
Kao što jedno zapaljivo veštastvo, dodato drugom, uvećava plamen ognja, tako i raznovrsnost jela uveličava pohotno kretanje u telu.
U slastoljubivom telu ne obitava poznanje Božije. Onaj ko voli svoje telo neće steći blagodat Božiju.
Kao što se pri porođajnim bolovima na svet pojavljuje plod koji veseli onu koja rađa, tako se pri mučenju grla u duši rađa plod poznanja tajni Božijih.
Kao što se otac stara o deci, tako se i Hristos brine o telu koje se zlopati radi Njega. On uvek stoji blizu njegovih usta.
196. Stranac je onaj ko je svojom mišlju stao izvan svega žitejskog.
Monah je onaj ko prebiva izvan sveta i onaj ko uvek moli Boga da mu daruje buduća dobra.
Bogatstvo monaha je uteha koja se nalazi u plaču i radost od vere koja zasijava u skrivnicama uma.
Devstvenik je onaj koji je telo sačuvao neoskrnavljenim od plotskog spajanja, i koji se stidi i najmanjeg spominjanja o tome.
Ako voliš celomudrenost sramne pomisli odgoni upražnjavanjem u čitanju i dugotrajnoj molitvi. Tada ćeš imati oružje protiv prirodnih pobuda. Bez toga se u duši ne može videti čistota.
197. Ako si istinski milosrdan, nemoj se žalostiti u unutrašnjosti kada ti se nešto oduzme nepravedno, niti kome stranom pominji o gubitku.
Neka gubitak koji su ti naneli uvredioci bude progutan tvojim milosrđem, kao što se oporost vina potire mnoštvom vode.
Mnoštvo svog milosrđa dokaži dobrima koja daješ onima koji su te uvredili, kao što je blaženi Jelisej postupio sa neprijateljima koji su nameravali da ga uzmu u plen (4.Car.6,13-23).
198. Onaj ko je istinski smirenouman ne smućuje se kad mu čine nepravdu i ništa ne govori u svoju zaštitu, već prima klevete kao istinu. On se ne stara da ljude uveri u to da je oklevetan, već traži oproštaj. Poneki su dobrovoljno na sebe navlačili naziv nečistih, iako nisu bili takvi; drugi su trpeli naziv preljubočinca iako su bili daleki od preljube, suzama svedočeći da na sebi nose plod greha koji nisu učinili, i sa plačem moleći od uvređenih oproštaj za bezakonje koje nisu učinili, budući da im je duša bila uvenčana svakom čistotom i neporočnošću. Drugi su se, da ih ne bi proslavljali zbog prevashodnih pravila života koja su ispunjavali u tajnosti, predstavljali kao suludi, iako su bili rastvoreni Božanstvenom solju i nepokolebivi u svojoj tišini, tako da su na visini svog savršenstva imali svete anđele kao svedoke svojih uspeha.
199. Spasitelj je mnogim obiteljima kod Oca nazvao različite mere umova koji se nastanjuju sa one strane, tj. razlike i osobenosti duhovnih darova kojima se naslađuju umovi. On je obitelji nazvao mnogima usled razlike u stepenu darova, a ne zbog razlike u mestu. Čulnim suncem se naslađuje svako saobrazno sa čistotom i silom prijemčivosti očiju. Isto tako jedan svetilnik u jednom domu odaje različitu svetlost, premda se svetlost ne deli na mnoge delove. Tako će i u budućem veku svi pravednici neodvojivo prebivati na jednom mestu, ali će svako po svojoj meri biti ozaren mislenim Suncem i po svom dostojanstvu privlačiti radost i veselje iz jednog vazduha, od jednog mesta, prestola, prizora i obraza. I niko neće videti meru svog bližeg, niti višeg, niti nižeg, kako razlika u blagodati ne bi bila uzrok tuge i žalosti. Tamo će se svako, po danoj mu blagodati, unutrašnje veseliti u svojoj meri. Za sve je jedan prizor i jedna oblast: osim dva stepena, tj. gornje i donje strane, u sredini postoji raznovrsnost u darovima.
200. Hoteći da um oskrnavi bludnim sećanjem, đavo najpre ispituje njegovo trpljenje ljubavlju prema taštini, pokušavajući da prilog te pomisli ne predstavi kao strast. On obično tako postupa sa onima koji čuvaju svoj um i u koje ne može lako da položi bilo kakvu nepriličnu pomisao. Kada, pak, čoveka istrgne iz njegove čvrstine, primetivši da počinje da razgovara sa prvom pomisli, đavo ga susreće sa nečim što napominje blud i njegov um svraća na nešto nepristojno. Um se najpre smućuje zbog iznenadnog priloga, a zatim se miri sa njim i od misli već prelazi na dela. Međutim, ukoliko odstupi nazad i predupredi prvi napad pomisli, um, uz pomoć Božiju, može lako da savlada i strast.
201. Bolje je strasti odbijati sećanjem na vrline, negoli protivljenjem. Jer, istupajući iz svoje oblasti i podižući se na borbu, one u umu zapečaćuju svoje obraze i likove. Ta borba stiče veliku vlast nad umom, silno smućujući i privodeći u smetenost pomisli. Ukoliko se, pak, postupi na prvi način, po odgnanju strasti u umu ne ostaje njihov trag.
202. Sve dok ne primi Utešitelja, čoveku su potrebna Božanstvena Pisma kako bi mu se sećanje na dobro zapečatilo u misli i kako bi se neprestanim čitanjem u njemu obnavljalo stremljenje ka dobru, čuvajući njegovu dušu od tananosti grehovnih puteva. To mu je neophodno stoga što još nije primio silu Duha koja udaljuje zabludu i zarobljuje dušekorisna sećanja. Kada, pak, sila Duha siđe na dejstvenu duševnu silu u čoveku, u srcu se ukorenjuju zapovesti Duha. Tada se on tajno uči od Duha, nemajući više potrebu za pomoću od čulnog veštastva. Jer, dok se srce uči od veštastva, učenje prate zabluda i zaborav, a kad se uči od Duha, sećanje ostaje nepovređeno.
203. Ptica bez krila jeste um koji je kroz pokajanje tek nedavno napustio put strasti. On se u vreme molitve upinje da se uzvisi nad zemaljskim, ali ne može, već gamiže po površini zemlje, nemajući sile da poleti. Pa ipak, uz pomoć čitanja, delanja, straha i staranja o mnoštvu vrlina on sabira svoje pomisli. On samo to i zna. I to mu na kratko vreme čuva um neoskrnavljenim. Međutim, kasnije dolaze sećanja i smućuju i oskrnavljuju srce, budući da čovek još nije osetio spokojan vazduh slobode. U njega um ulazi tek posle dugog vremena, kada zaboravi na zemno. Jer, on najpre ima samo telesna krila, tj. vrline koje se vrše spolja, budući da je još dalek od sagledateljnih vrlina i od njihovog osećanja. I upravo one predstavljaju krila uma na kojima se čovek približava nebeskom i udaljava od zemaljskog.
204. Sve dok Gospodu služi nečim čulnim, u čovekovim pomislima se zapečaćuju njegovi obrazi i on Božanstveno predstavlja u telesnim obrazima. Kada, pak, stekne osećaj unutrašnjeg, njegov um će se po meri osećanja, sa vremena na vreme, uzvišavati iznad obraza stvari.
205. Priznak toga da ti se duša približava izlasku iz tame jeste sledeći: srce ti gori i kao oganj se raspaljuje dan i noć, usled čega ti ceo svet izgleda kao smeće i pepeo, i ti ne želiš čak ni hranu od sladosti novih i plamtećih pomisli koje se neprestano bude u tvojoj duši. Tebi se iznenada daje izvor suza koje teku kao potok bez prinude i prate svako tvoje delo, tj. i čitanje, i molitvu, i razmišljanje, i primanje hrane i pića. Uvidevši to u svojoj duši, ispuni se dobrom nadom, budući da si preplivao more. Budi prilježan u svojim delima i marljivo budi na oprezu kako bi se blagodat u tebi umnožavala iz dana u dan. I sve dok to ne obreteš u sebi nisi završio put svoj, niti si stupio na goru Božiju. Međutim, teško tebi ako bez neke telesne nemoći izgubiš suze koje si primio i obreo i ako se ohladi tvoja vatrenost bez izmene u nečemu drugom! Ti si ih tada izgubio ili usled samomnjenja, ili zbog nemara, ili zbog lenjosti. A o onome što ide iza suza napisaću ti kasnije.
206. Ukoliko nemaš dela, nemoj govoriti o vrlinama.
Pred Bogom su nevolje za Njega i radi Njega dragocenije od svake molitve i žrtve. Miris njihovog znoja je iznad svakog blagouhanja.
Svaku vrlinu koja je izvršena bez telesnog truda smatraj prevremenom i mrtvim plodom stomaka.
Prinosi pravednih su suze njihovih očiju. Žrtva koja je prijatna Bogu jesu njihovi uzdasi za vreme bdenja.
Kada pravedni i oni koji su pritisnuti težinom tela prizovu Gospoda i kada u bolu uznesu molitvu Bogu, u pomoć im dolaze sveti činovi. Na vapaj njihovog glasa oni ih bodre i teše nadom. Jer, zbog svoje blizine svetim ljudima, sveti anđeli imaju opštenje u njihovim stradanjima i nevoljama.
207. Vino zagreva telo, a Reč Božija um.
Oni koji se zagrevaju vatrenošću ushićuju se razmišljanjem o onome čemu se nadaju i svoju misao pripremaju za budući vek.
Oni koji se napiju vinom pred sobom ne vide pregrade. Tako ni oni koji su opijeni nadom ne znaju za skorbi niti za bilo šta svetsko.
Blaženi su oni koji su za more skorbi, radi ljubavi prema Bogu, svoja bedra opasali prostotom i neljubopitljivom naravi, i koji ne okreću leđa.
Oni koji su nadom stupili na neravan put ne zaustavljaju se, niti se vraćaju nazad kako bi ulazili u ispitivanje puta. Preplovivši more i gledajući na napornost puta, oni prinose blagodarnost Bogu koji ih je izbavio od teskoba, provalija i takve napornosti puta. Sve to oni uopšte nisu ni primećivali.
Puštajući se u plovidbu nada plovi sa prvobitnom vatrenošću ni malo se ne starajući o telu i ne razmišljajući o tome da li će biti nekog uspeha od započetog truda.
Želeći da započneš delo Božije, najpre načini zaveštanje kao čovek koji više neće živeti na ovom svetu, kao onaj ko se sprema za smrt, kao onaj ko je prekinuo sa ovim životom i koji je dostigao kraj svog vremena.
Svako dobro delo započinji sa hrabrošću, a ne sa dvojedušnošću. Takvim delima nemoj pristupati kolebajući se u srcu u nadi na Boga kako ti trud ne bi bio beskoristan i delo na osudu.
208. Dela onih koji žive po Bogu su sledeća:
Jedan celog dana udara svojom glavom u zemlju. To on čini umesto vršenja službe, tj. časova.
Drugi sa postojanim i dugotrajnim preklanjanjem kolena sjedinjuje brojne molitve.
Drugi, opet, mnoštvom suza zamenjuje Božije službe i zadovoljava se time.
Drugi se stara da pronikne u smisao onoga što čita, pridodajući i određeno pravilo.
Drugi svoju dušu muči glađu tako da uopšte nije u stanju da vrši službu.
Drugi prebiva u plamenom poučavanju u Psalmima i svoju službu čini neprekidnom.
Drugi vreme provodi u čitanju i zagreva svoje srce.
Drugi pada u zanos pokušavajući da odgonetne smisao Božanstvenih Pisama.
Drugi se izumljuje čudima koja se navode u stihovima i prestaje sa običnim čitanjem, obuzet ćutanjem.
Drugi je okusio sve to i nasitio se, te se vraća nazad i postaje bezdejstven.
Drugi je okusio nešto malo i predao se nadmenosti, upavši u zabludu.
Drugog je teška bolest i nemoć sprečila da vrši svoje pravilo, a drugog – nadmoć neke navike, ili neka želja, ili vlastoljublje, ili taština, ili gramžljivost, ili pristrašće prema sabiranju veštastvenog.
Drugi se sapleo, ali je i ustao, i nije okrenuo leđa sve dok nije stekao mnogoceni biser.
209. Početak svega je dobra namera pred Bogom (rešenost da se ugađa Bogu).
Posle udaljavanja od žitejskih dela, tome sledi: gladovanje, čitanje, svenoćno i trezvoumno bdenje (po silama) i mnoštvo poklona koje treba činiti u dnevne sate, a često i noću.
Neka ti najmanja mera poklona bude trideset, posle čega se pokloni časnom krstu i završi.
Međutim, postoje i takvi koji po meri svojih sila uvećavaju taj broj poklona. Jedni u jednoj molitvi provode tri sata, držeći se trezvoumlja i pruživši se licem prema zemlji, slobodni od prinuđavanja i lutanja pomisli.
210. Naš suparnik đavo ima drevni običaj da sa onima koji stupaju u podvig brzo raširi svoju borbu. Upotrebljavajući protiv njih razna oružja i prilagođavajući se sa namerama lica, on menja način ratovanja.
Prvi način neprijateljske borbe. Na one koji su lenjivi proizvoljenjem i nemoćni pomislima on od samog početka silno napada, podižući na njih velika iskušenja, kako bi ih od prvog podviga obuzeo bol, kako bi im se put pokazao žestok i teško prohodan, te kako bi rekli: „Ako je početak puta tako težak i naporan, kako ćemo do samog kraja izdržati mnoge borbe koje nam predstoje“.
Sa njima đavo ne vodi dugo borbu, već ih brzo obraća u bekstvo. To je stoga što su oni sa sumnjom i hladnoćom stupili na put Gospodnji. Bog, međutim, nalaže da se na taj podvig stupa sa spremnošću da se umre radi ugađanja Njemu, obećavajući da će vernog podvižnika ovenčati čašću mučeništva.
Oni se pokazuju slabi upravo stoga što na početku nisu rešili da se predaju na smrt. U svim svojim borbama oni pokazuju odsustvo čvrstine, budući samoljubivi i iznad svega štedeći svoje telo. I neprijatelj ih goni kao vihor, ne videći u njima duševnu silu koju je navikao da viđa kod svetih.
Saglasno proizvoljenju čoveka da stremi k Njemu i Bog sadejstvuje, pomaže, i javlja svoje promišljanje o njemu. I ukoliko čovek ne postane nemaran ili ukoliko Bog ne dopusti, đavo mu se ne može približiti, niti navesti svoja iskušenja na njega.
211. Drugi način. Onima koji su hrabri i koji ni u šta ne računaju smrt, već ishode na delo sa velikom revnošću, đavo ne izlazi odjednom u susret, niti pri prvom njihovom ustremljenju lako pobediti.
Sve dok ih vidi takvima, on se ne usuđuje čak ni da ih se dotakne, čekajući da ohladne u svojoj revnosti i da sa sebe skinu Božanstvene reči i sećanje koje im pomaže i podržava ih, te da za sebe pripreme svoja oružja u mislima.
On se bespoštedno ustremljuje na njih čim primeti da su počeli da se uklanjaju od svojih prvih pomisli i da sami počinju da pronalaze ono što bi moglo da posluži za njihovo savlađivanje. Lakomislenim mudrovanjem oni sami sebe iscrpljuju, a lenjošću koja proizilazi od lutanja pomisli oni sami sebi kopaju rov pogibli. Time u njihovim mislima i srcima ovladava hladnoća.
One koji sa plamenom revnošću streme Bogu, nadaju se na Njega i veruju u Njega, okružuje neka sila. Stoga đavo izbegava da ih napada. Bog od njih odbija ljutinu đavolske zlobe i ona im se ne približuje. Neprijatelj se obuzdava videći Čuvara koji ih uvek čuva. Jer, Zastupnik i Pomoćnik se nikada ne udaljuje od njih, sve dok od sebe ne odbace uzrok pomoći – molitve i napore smirenoumlja.
212. Ti koji ideš za Bogom sećaj se u sve vreme svog podviga početka i prve revnosti pri stupanju na taj put, kao i plamenih pomisli sa kakvim si prvi put izašao iz svog doma i stupio u vojni red. Svakoga dana ispituj sebe kako vatrenost tvoje duše ne bi ohladnela ni u jednom od oruđa u koja si se obukao, niti u revnosti koja je u tebi plamtela u početku tvog podviga. I neprestano povišuj glas svoj usred vojničkog staništa, bodreći i podstičući na hrabrost svoju decu sa desne strane, pokazujući ujedno levoj strani da se držiš trezvoumlja. Zajedno sa tim sa nadom prizivaj Boga, plači pred Njegovom blagošću, prolivaj suze i trudi se, sve dok On ne pošalje Pomoćnika. Tada već nećeš biti pobeđen.
213. Treći način. Videći kakvu silu čovek prima od Boga za svoju revnost i za prizivanje Boga sa verom, neprijatelj se stara da pronađe neki način da ga udalji od anđela koji pomaže, tj. da u njemu probudi pomisli gordosti, naime da pomisli u sebi da sva njegova sila zavisi od njegove vlastite kreposti i da on svojom silom sebe štiti od svog protivnika i ubice. Onaj ko poveruje takvim pomislima koje seje neprijatelj ostaje bez Božije pomoći i pada u ruke neprijatelja. Protiv onoga, pak, ko se ne podaje tim nagovaranjima, ko se krepko seća svog Pomoćnika i oko svog srca ne prestaje da ustremljuje ka nebu, neprijatelj, pak, izmišlja nove načine borbe.
214. Četvrti način neprijateljske borbe sastoji se u tome što on počinje da ugnjetava čoveka njegovim prirodnim potrebama (naročito potrebom za ženom, i potrebom posedovanja sredstava za život).
(Odnosno žene). Premda čoveka ne može da navede da bilo šta učini telom, s obzirom da je ograđen bezmolvijem, da je njegovo stanište daleko od povoda i uzroka za greh, on se ipak upinje da um podvižnikov [predmet želje] vidi u prividu, starajući se da u njima pod vidom istine obrazuje lažne mašte. Da bi oni pri tome došli do želje za maštanim on u njima izaziva golicanje i pobuđuje ih da se mišlju zadržavaju na sramnim pomislima, da se saglašavaju sa njima, čineći ih krivcima. Jer, neprijatelj zna da se kod podvižnika pobeda ili poraz dešavaju u pomislima i u jednom trenutku. Poraz se, naime, dešava čim se samo pomisao pomeri sa svog mesta i sa visine svoje siđe na zemlju, kao što se i zbilo sa mnogima pri maštarskoj predstavi ženske krasote. Ukoliko su se oni približavali svetu na jedno ili na dva poprišta, neprijatelj je često udešavao da žena stvarno dođe ka njima. Time je ponekad neprijatelj pobeđivao nemarne i slabe srcem. Međutim, drugi su se pokazivali jači od iskušenja, te su, pomagani blagodaću Božijom, pobeđivali neprijatelja i njegova maštanja.
(Odnosno druge potrebe). Neprijatelj je takođe često udešavao da oni vide prividno zlato, dragocene stvari i drugo blago, a ponekad bi im pokazivao i stvarno [zlato] u nadi da će nekoga od njih uspeti da zaustavi na njegovom putu i ulovi u jednu od svojih mreža i zamki. To se popušta da bi se poznalo da li su oni, pri udaljenosti od tih stvari u otšelništvu i pri svojim lišavanjima i oskudici, zaista bogoljubivi, te da li se staraju da ih, kada ih sretnu, preziru iz ljubavi prema Bogu, ne dopuštajući im da ih savladaju iako ih izazivaju, smatrajući ih za ništa u poređenju za ljubavlju Božijom. Istinski podvižnici se ne daju. Po ispitivanju oni se pokazuju kao čisti, slično zlatu u topionici. Nemarne, pak, i slabe u slučaju nedostatka savlađuje i mala potreba, te se vraćaju nazad odričući se podviga.
215. Onaj ko spozna svoju nemoć i zaista je oseti odmah podiže svoju dušu iz raslabljenosti i ukrepljuje se opreznošću. Međutim, niko ne može osetiti svoju nemoć ukoliko na njega ne bude popušteno makar i najmanje iskušenje, bilo telesno ili duševno, i ukoliko mu ne bude darovano izbavljenje od njega. Jer, tada će on jasno uvideti besplodnost sopstvenih napora i mera. On će uvideti da opreznost, uzdržanje i ograda duše, na koje se nadao, nisu doneli nikakvu korist, te da je izbavljenje došlo mimo svega toga. Otuda on stiče uverenje da sam ne predstavlja ništa i da spasava jedino pomoć Božija.
Onaj ko je spoznao da ima potrebu za Božijom pomoći vrši mnoštvo molitava. I srazmerno sa umnožavanjem molitava njegovo srce stiče smirenje. Jer, onaj ko se moli i ko ište ne može a da se ne smiri. Skrušeno i smireno srce Bog neće poniziti (Ps.50.19).
Čoveka koji se smiri odmah okružuje milost. Srce tada oseća Božanstvenu pomoć i u sebi pronalazi neku silu koja ga podstiče na poverenje (u Boga). A kada čovek oseti da mu pomoć Božija zaista pomaže, srce mu se stvarno ispunjava verom.
Iz toga on shvata da je molitva pribežište onih koji ištu pomoć, istočnik spasenja, skrivnica uzdanja, pristanište onih koji se spasavaju od uzburkanosti, potpora nemoćnih, po-krov u vreme iskušenja, štit koji izbavlja u vreme bitke, oštra strela za neprijatelje. Njemu se otkriva da svo mnoštvo duhovnih darova postaje dostupno upravo molitvom. Od tada on već počinje da se naslađuje molitvom vere. On se više ne moli sa naporom i zamorom, već sa srdačnom radošću i divljenjem, neprestano rađajući blagodarne pokrete pri bezbrojnim kolenopreklanjanjima.
216. Čovek se iz velike želje za pomoću Božijom približava Bogu, prebivajući u molitvi. I koliko se on svojom namerom približava Bogu, toliko se i Bog njemu približava svojim darovima i zbog njegovog velikog smirenja mu ne oduzima blagodat. Ipak, ponekad štedri Bog zadržava dar svoje blagodati kako bi ga podstakao da mu se približi i kako bi radi svoje potrebe neodvojivo prebivao pred Njim koji je gotov da izlije ono što služi na korist.
Neke od prozbi Bog ispunjava brzo, naime one bez kojih se niko ne može spasti, a poneke ostavlja neispunjene dugo vremena. U jednim okolnostima On od čoveka odbija i rasejava vatrenu silu neprijatelja, a u drugim popušta da padne u iskušenja kako bi ga teskoba navela da mu se približi, kako bi se naučio opitnosti u iskušenjima i kako bi se, imajući pred očima svedočanstvo o svojoj nemoći, još više utvrdio u smirenju.
Dela pravednika koji nije spoznao svoju nemoć kao da se nalaze na oštroj britvi: on nije daleko od pada i od pokvarenog lava gordosti. Onome ko ne zna svoju nemoć svakako nedostaje smirenje. Ko, pak, nema smirenja nije dostigao savršenstvo. Ko nije dostigao savršenstvo svagda prebiva u strahu, budući da njegov grad nije utvrđen na železnim stubovima i gvozdenim pragovima, tj. smirenju. Čovekovo delo bez smirenja ne može biti savršeno, i na rukopis njegove slobode ne može biti stavljen pečat Duha: sve dotle on je još rob i njegovo delo nije slobodno od straha.
217. Gospod svetim svojim ostavlja razloge za smirenje i skrušenje srca u usiljenoj molitvi kako bi mu se oni koji ga ljube približavali putem smirenja. On ih često plaši strastima njihove prirode i saplitanjem u sramne u nečiste pomisli, a često i uvredama, ozlobljenjima i udarcima od ljudi, ponekad bolestima i nevoljama telesnim, drugi put siromaštvom i oskudicom najnužnijih stvari, pa mučninom silnog straha, ostavljanjem, otkrivenom borbom đavola, i raznim strašnim događajima. Sve to on čini da bi oni imali razlog za smirenje i da ne bi upali u san nemara.
218. Ponekad se dešava da ti se duša unutra ispunjava tamom, kao što sunčane zrake pokriva magla oblaka. Ona se privremeno lišava duhovne utehe, svetlost blagodati unutra zamire usled oblaka strasti koji osenjuje dušu i usled umanjenja radostotvorne sile, i um pritiska neobična magla. Ti se, pak, nemoj smućivati mišlju, nego potrpi čitajući knjige učitelja, prinuđavajući sebe na molitvu, i čekajući pomoć. I ona će brzo doći tako da i ne primetiš. Kao što se površina zemlje obasjava sunčanim zracima posle vazdušne tame, tako molitva istrebljuje i rasejava oblake strasti iz duše i ozaruje um svetlošću veselja i utehe.
219. Sve dok ne dostigneš do oblasti suza, tvoja unutrašnjost još služi svetu, tj. ti još vodiš svetski život. Tada ti delo Božije vršiš samo spoljašnjim čovekom, dok unutrašnji čovek ostaje besplodan. Plod njegov, naime, započinje suzama.
Kada dostigneš do oblasti suza znaj da je tvoj um izašao iz tamnice ovog sveta i svoju nogu postavio na stazu novog veka, počevši da oseća miris novog divnog vazduha. Suze počinju da se liju zbog toga što se približilo rođenje duhovnog mladenca. Blagodat, opšta majka svih, želi da Božanstveni obraz tajanstveno izvede na svetlost budućeg veka.
Međutim, taj poredak suza nije onaj koji povremeno biva kod bezmolvnika (ponekad pri sagledavanju, ponekad pri čitanju, a ponekad za vreme molitve). Ja ne govorim o tom poretku suza, nego o onom koji biva neprekidno, danonoćno.
Oči onoga koji je dostigao do te mere postaju kao istočnik vode od dve i više godine. Stoga on dospeva do umirenja pomisli.
Po umirenju pomisli on, po meri prijemčivosti prirode, stupa u pokoj o kome je govorio sveti Pavle (Jev.4,3).
U tom mirnom uspokojenju um počinje da sagledava tajne.
Tada Duh Sveti počinje da mu otkriva nebesko. U njega se useljava sam Bog i u njemu vaskrsava plod Duha.
Počuj još nešto: kada ulaziš u oblast umirenja pomisli od tebe se oduzima mnoštvo suza. Suze se umeravaju i javljaju samo u određeno vreme.
220. Postoje tri čina u kojima čovek napreduje: čin početnika, srednji čin i čin savršenih.
Kod onoga ko se nalazi u prvom činu obraz misli je naklonjen dobru, premda mu se um kreće u strastima.
Drugi čin je nešto srednje između strasnog i bestrasnog stanja. I desne i leve pomisli se podjednako bude u čoveku i on ne prestaje da toči i svetlost i tamu.
Takav čovek će se uvući u strasti čim makar na kratko prekine čitanje Božanstvenih Pisama, čim mu um prestane sa predstavljanjem Božanstvenog, i čim se zaustavi opreznost prema spoljašnjem od koje se inače rađa i unutrašnje čuvanje.
Ukoliko on svoju vatrenost ka duhovnom bude hranio na rečeni način, tj. ištući, stremeći, čitanjem Pisma vaspitavajući dobre pomisli i sprečavajući da skliznu na levu stranu, sa ljubavlju čuvajući svoju dušu, prilepljujući se uz Boga sa trpljenjem u neumorivoj molitvi, Bog će mu najzad otvoriti svoja vrata, i to prvenstveno zbog njegovog smirenja. Jer, otkrivenje tajni poverava se smirenoumnim (što i jeste treći čin).
221. Nadi na Boga prethodi trud za Boga i znoj proliven na delanju.
Dobro činiš ako veruješ u Boga. Međutim, vera zahteva dela i nada na Boga se projavljuje u zlopaćenju za vrlinu.
Da li veruješ da Bog promišlja o svojim tvarima i da je svemoćan? Neka tvoju veru prati dolično delanje pa će te Bog uslišiti. Nemoj se truditi da vetar zadržiš u šaci, tj. [da pokazuješ] veru bez dela.
Često se dešava da neko, ne znajući, ide putem na kome se nalazi neka divlja zver, ili ubice, ili nešto slično. I opšti promisao Božiji ga spasava od nevolje ili tako što nečim zadržava njegovo putovanje dok divlja životinja ne ode u stranu, ili tako što ga primorava da skrene sa puta zbog nekog susreta.
Ponekad zla zmija neprimetno leži na putu. Međutim, Bog koji ne želi da čoveka preda tom iskušenju, čini da zmija odjednom počinje da šišti, da se pomera sa mesta i da puzi ispred putnika koji je primećuje, preduzima mere predostrožnosti i spasava se.
Često se dešava da padne kuća, ili stena, ili kamen i da neko sedi u blizini. I Bog po čevekoljublju naređuje anđelu da zadrži ono što pada dok ne odu ili dok ne pozovu one koji tamo sede. I čim oni odu, ono što je krenulo da padne odmah pada.
Eto, to i tome slično jeste delo opšteg i svakodnevnog promisla Božijeg. Pravednik, pak, nad sobom ima osobito neodvojivo promišljanje.
Ostalim ljudima Bog je naredio da razumno upravljaju svojim delima i da se, pri Božijem promišljanju, koriste i svojim poznanjem. Međutim, pravednik je umesto poznanja stekao veru kojom je izagnao svaki strah, te kao lav hodi u nadi (Prič.28,1).
I kao što je njegovo postojano staranje posvećeno Bogu, tako i Bog govori o njemu: S njim sam u skorbi, i izbaviću ga i proslaviću ga. Ispuniću ga dužinom dana i javiću mu spasenje moje (Ps.90, 15-16).
Raslabljeni i lenjivi za svoje delo ne može da ima takvu nadu. Onaj, pak, ko u svemu prebiva sa Bogom približava mu se dobrotom svojih dela i oči svoga srca neprestano ustremljuje ka Njegovoj blagodati. On o sebi može da kaže ono što je rekao božanstveni David: Iščezoše oči moje u nadanju na Boga moga (Ps.68,4)
222. Prilikom želje za bekstvom iz sveta u nama ništa toliko ne umrtvljuje strasti i ne oživotvorava nas za duhovno, udaljujući nas od svega svetovnog, kao plač i srdačan bol sa rasuđivanjem. Sa druge strane ništa nas toliko ne čini sudeonicima sveta i ne udaljuje od skrivnica premudrosti i poznanja tajni Božijih, kao smehotvorstvo i lutanje pomisli pri smelosti u ophođenju. To i jeste delo demona bluda.
Umoljavam te ljubavlju da se čuvaš od zlobe neprijateljske kako se ne bi desilo da ludim rečima u svojoj duši ohladiš vatrenost ljubavi prema Hristu, koji je radi tebe okusio žuč na drvetu krsta, i kako ti neprijatelj, umesto sladosnog upražnjavanja i smelosti pred Bogom, za vreme tvog bdenja ne bi dušu ispunjavao mnogim maštama, a za vreme sna te plenio ružnim sanjarijama čiji smrad anđeli ne trpe. Prinuđavaj se da podražavaš Hristovo smirenje kako bi se u tebi što pre razgoreo oganj koji je u tebe položen, kojim se iskorenjuju svi pokreti sveta koji ubijaju novog čoveka i oskrnavljuju dom svetog i svemogućeg Gospoda. Jer, zajedno sa svetim Pavlom ću se osmeliti da kažem da smo mi hram Božiji (1.Kor.Z,16). Stoga očistimo hram Božiji kao što je čist On sam kako bi poželeo da se useli u njega. Kao što je On sam svet, osvetimo i hram Njegov i ukrasimo ga svakim dobrim i časnim delima, te ga oblagouhajmo mirisom pokoja volje Božije i čistom i srdačnom molitvom. Tada će oblak Njegove slave oseniti dušu i svetlost Njegovog veličanstva zasijati unutar srca.
223. Mnogobrižni čovek ne može biti bezmolvnik, budući da mnoštvo dela razaraju njegovu tišinu i bezmolvije i bez njegove volje.
Monah koji istinski hoće da čuva svoj um treba da se postavi pred lice Božije i da svoje oko svagda uzvodi k Njemu. On treba da odbacuje tuđe pokrete koji se prokradaju u njega i da u tišini pomisli razlikuje ono što ulazi i izlazi.
Bez oslobođenja od briga nemoj iskati svetlosti u duši svojoj, niti tišinu i bezmolvije pri raspuštenosti čula svojih. Bez neprestane molitve nije moguće približiti se Bogu. Ako se na um položi nova briga posle molitvenog truda, doći će do rasejavanja misli.
Suze, udaranje u grudi za vreme molitve i plamena usrdnost za dugotrajnu molitvu u srcu bude vatrenost prema sladosti suza. Tada srce sa pohvalnim ushićenjem ushodi ka Bogu uzvikujući: Ožedne duša moja za tobom, za Bogom krepkim i živim. Kada ću doći i javiti se licu tvome (Ps.41,3). Onaj ko je pio od tog vina i zatim ga se lišio jedini zna u kakvom žalosnom stanju je ostavljen i šta je od njega oduzeto usled njegove raslabljenosti.
224. Za one koji žive u bezmolviju susret sa ljudima i razgovor sa njima je veoma štetan. Silni grad koji iznenada padne uništava i obara plodove drveća. Tako i viđenja sa ljudima, ma kako kratka bila, kidaju cvetove vrlina koji tek što su se rascvetali i raskošno ukrasili stablo duše nasađeno pored izvora voda pokajanja (Ps.1,3).
Silno inje uništava zelen koja tek što je nikla iz zemlje. Tako i viđenje sa ljudima uništava koren uma koji je počeo da proizvodi klicu vrlina.
Blagorodni i časni čovek zaboravlja na svoje blagorodstvo kad se opije, te postaje predmet rugla zbog tuđih misli koje dolaze od vina. Tako se i celomudrenost duše pomućuje od gledanja lica ljudi i razgovora sa njima: čovek zaboravlja na svoju opreznost, iz njegovih misli se briše namera njegove volje i osnova za pohvalno ustrojstvo života biva iskorenjena.
225. Nemoj čoveče misliti da je u čitavom monaškom životu bilo kakvo delo važnije od noćnog bdenja. Ukoliko kod podvižnika ne bude rasejanosti telesnim delima i brigom o prolaznom, njime će njegov um za kratko vreme uzleteti gore kao na krilima i uzvisiti se do naslađivanja Bogom. Monah koji sa rasuđivanjem prebiva u bdenju uma kao da prestaje da je plotonosac. Nije moguće da one koji sav svoj život provode u tom delanju Bog ostavi bez ikakvih darova [i da ne pogleda] na njihovo trezvoumlje, na bodrost srca, na marljivo ustremljenje njihovih pomisli ka Njemu. Duša koja se trudi oko prebivanja u bdenju stiče heruvimske oči kojima neprestano uzdiže svoj pogled i sagledava nebeski prizor.
226. Onaj ko je izabrao ovaj Božanstveni trud treba da se na svaki način danju čuva od meteža skupova i od briga o delima, inače će mu trud uzdržanja od sna biti besplodan. Jer, um u tom slučaju neće biti u stanju da u psalmopojanju i molitvama učestvuje kao što priliči, Onaj ko se umesto briga danju drži čitanja Božanstvenih Pisama, koje ukrepljuje um i služi kao rosa za molitvu, pomažući bdenje koje je tesno povezano sa molitvom, stiče putevoditelja na pravu stazu i nalazi seme koje hrani molitveno sagledavanje, koje zadržava pomisli od lutanja i koje neprestano u duši seje sećanje na Boga.
227. Svagdašnje bezmolvije zajedno sa čitanjem, umerena ishrana i bdenje brzo pobuđuju misao ka izumljenju, ukoliko se ne pojavi neki razlog koji narušava bezmolvije. Misli koje se rađaju kod bezmolvnika same od sebe, bez nameravanog napora, čine da oba oka, sa suzama koje se liju iz njih i koje omivaju obraze, liče na banju krštenja.
228. Sve dok od srca ne omrzi uzroke greha, čovek se neće osloboditi naslade koju proizvodi dejstvo greha. Ta borba (sa sladošću greha) je najžešća i ne popušta ni sa prolivanjem krvi. U njoj se iskušava njegova sloboda u jedinstvu i ljubav prema vrlini.
U toj borbi se nalazi sila greha kojom neprijatelj obično smućuje duše celomudrenih. Ona ih prinuđava da probaju ono što nikada nisu u sebe primili. To je vreme nevidljivog podviga koji je krajnje težak, naročito kada borba poprimi veliku silu zbog stečene navike u predavanju i slaganju sa sopstvenim pomislima.
229. Čuvajte se lenjosti. U njoj je, naime, sakrivena smrt. Bez nje nije moguće upasti u ruke onih koji se trude da nas zarobe. U onaj dan Bog nas neće osuditi zbog toga što smo ostavljali Psalme i molitve, već zbog toga što se tim izostavljanjem daje pristup demonima. A kada, našavši sebi mesto, uđu i zaključaju vrata naših očiju, oni mučiteljski u nama vrše ono što nas podvrgava Božijoj osudi i najstrožoj kazni.
Ispunjavanje tog (čina psalmopojanja i molitava) unutar kelije ustanovili su mudri [oci] duhom otkrivenja radi očuvanja našeg života. Nemudri, pak, njegovo izostavljanje smatraju nevažnim. Budući da ne uzimaju u obzir štetu koja proizilazi odatle, početak i sredina njihovog puta je neznalačka sloboda koja je majka strasti.
230. Mi ne možemo izdejstvovati da u nama ne postoje uzroci strasti. Stoga se mi iskušavamo i bez svoje volje. Mi ne želimo greh, ali se dešava da uzroke koji nas privode ka njima primamo sa zadovoljstvom. Tada oni postaju vinovnici dejstvenosti greha. Onaj ko voli povode za strasti, nevoljno će postati rob i samih strasti.
Onaj ko mrzi svoje grehe prestaje da greši. I onaj ko ih ispoveda prima oproštaj. Nije moguće da čovek ostavi grehovnu naviku ukoliko najpre ne stekne mržnju prema grehu. I onaj ko ne ispovedi pregrešenja neće dobiti otpuštenje.
231. Sve dok u sebi nosi otrov pijanstva gresima čoveku sve što čini izgleda pristojno. Ukoliko priroda izlazi iz svog ustrojstva, sasvim je beznačajno da li je opijena vinom ili strastima. Jer, i jedno i drugo izvodi iz redovnog stanja, te i jedno i drugo izaziva podjednaku raspaljenost u telu. Načini su različiti, ali je dejstvo jedno.
232. Ukoliko prebivaš sam u keliji i još nisi stekao silu istinskog sagledavanja, zanimaj se čitanjem tropara i katizmi, sećanjem na smrt i nadom na buduće.
Sve to sabira um i ne daje mu da luta, sve dok ne dođe istinsko sagledavanje. Jer, sila duha je snažnija od strasti.
U nadi na buduće zanimaj se sećanjem na Boga. Staraj se da dobro shvatiš smisao tropara i čuvaj se svega spoljašnjeg što može da te pobudi na želju. Isto tako budi pažljiv i u svemu neznatnom što činiš u svojoj keliji.
Ispituj svoje pomisli i moli se da ti se na svakom tvom poslu otvore oči. Od toga će početi da se javlja radost. Tada ćeš naći takve skorbi koje su slađe od meda.
233. Strasti se ne mogu pobediti bez vidljivih i osetnih vrlina. Lutanje uma niko ne može savladati bez izučavanja duhovnog poznanja.
Um naš je lagan. Ukoliko ga ne svežemo nekim razmišljanjem, on neće prestati sa lutanjem. Bez usavršavanja u navedenim vrlinama nije moguće steći navedeno čuvanje. Jer, onaj ko ne pobedi neprijatelje ne može biti u miru.
Strasti predstavljaju pregradu za skrivene vrline duše. Ukoliko one ne budu savladane vidljivim vrlinama, unutrašnje vrline se uopšte neće videti.
234. Ljubav prema Bogu je po prirodi plamena. Duša onoga koji je stekne bez mere postaje ushićena. Na onome ko je osetio tu ljubav primećuje se neobična promena: njegovo lice postaje ognjeno i radosno, telo mu se zagreva, strah i stid odstupaju od njega, strašnu smrt on smatra radošću, sagledavanje njegovog uma ne dopušta nikakvo napuštanje razmišljanja o nebeskom, on ne oseća pokrete koje pobuđuju predmeti, budući da uopšte ne oseća ono što čini, njegov um je uznet sagledavanjem i njegova misao uvek kao da besedi sa nekim.
Tim duhovnim pijanstvom su se nekada opijali apostoli i mučenici. Jedni su obišli svet trudeći se i trpeći uvrede, a drugi su u užasnim stradanjima bili velikodušni, trpeći ih hrabro. Drugi su lutali po pustinjama, gorama i pećinama, ostajući mirni i u najvećim neredima. Njih su smatrali bezumnima, iako su bili mudriji od najmudrijih.
235. Podvižništvo je majka svetinje. Od njega dolazi prvo poznanje osećaja Hristovih tajni, što se još naziva prvim stepenom duhovnog poznanja.
Oskrnavljena duša ne ulazi u čisto Carstvo, niti se sjedinjuje sa duhom svetih.
Lepotu svoje celomudrenosti ukrasi suzama, postovima i usamljenim bezmolvijem.
Mala žalost radi Boga je bolja od velikog dela koje se vrši bez skorbi. Pravda svetskih ljudi je pravda bez truda, budući da oni milostinju čine od suviška, ne stičući ništa za sebe. Ti se, pak, podvizavaj u sebi i sapostradaj sa Hristom kako bi se udostojio da okusiš i slavu Njegovu. Um se neće saproslaviti sa Isusom ukoliko telo ne postrada za Hrista.
236. Postoje dva načina na koji se uzlazi na krst: raspeće tela, i ushođenje u sagledavanje. Prvi je posledica oslobođenja od strasti, a drugi – dejstva dela duha.
Um se ne pokorava ukoliko mu se ne pokori telo. Carstvo uma je raspeće tela. Um se, pak, neće pokoriti Bogu ukoliko sloboda nije pokorena razumu. Ko sebe potčini Bogu, blizu je mogućnosti da mu se sve pokori.
237. Osnova svega dobrog, povratak duše iz neprijateljskog plena, put koji vodi svetlosti i životu – sadržani su u sledeća dva podviga: u sabiranju unutar sebe i u postu. To znači posvetiti se premudrom i blagorazumnom pravilu uzdržanja stomaka, neishodnom prebivanju na jednom mestu i neprestanom zanimanju bogomislijem.
Otuda dolazi pokornost čula, trezvoumlje, ukroćivanje svirepih strasti koje se bude u telu, svetla kretanja misli, marljivost u delima vrline, suze i sećanje na smrt, čista celomudrenost daleka od svakog maštanja koje iskušava misao, kraće rečeno – sloboda istinskog čoveka, duhovna radost i vaskrsenje sa Hristom u Carstvu.
Ko je nemaran za ova dva podviga neka zna da će imati štetu u svemu što je ranije pomenuto, da će pokolebati samu osnovu svih vrlina, i da će doći do dva poroka koja su suprotna tim vrlinama: do telesnog skitanja i beščasnog stomakougađanja. To su načela koja su suprotna rečenome. Ona daju mesta svim strastima u duši.
238. Poznajući vreme naših prirodnih potreba koje pobuđuju prirodu da ih ispuni, i znajući da od lutanja očiju i zadovoljenja stomaka um počinje da skita, neprijatelj nastoji da ih uveća i da poseje obraze lukavih pomisli kako bi strasti u napregnutoj borbi nadvisile prirodu i čovek ogrezao u grehovnom padu. Stoga i mi, kao i neprijatelj, treba da pazimo na takvo vreme, i da smo mudri, te da ne dozvolimo da brzopleto ispunjavamo volju posejanih pomisli. Mi ne treba da dozvolimo da nas savlada glad, niti da se pomeramo sa mesta svog bezmolvija. Mi ne treba da idemo tamo gde lako možemo [pasti u iskušenje] koje nas može navesti da potpuno napustimo pustinju.
239. Neprijatelj danonoćno stoji pred našim očima i posmatra, očekuje i zapaža na koji bi otvoreni ulaz naših čula ušao. I čim mi dopustimo nemar u bilo čemu, bestidni pas nas odmah gađa svojim strelama.
Ponekad priroda sama od sebe počinje da voli pokoj, smelost, smeh, lutanje misli, lenjost, postajući izvor strasti i pučina meteža, a ponekad sve to neprijatelj podmeće duši.
Čuvaj se da ne popustiš sebi u nečem malom kako ne bi došao do popuštanja i u velikom i do velikih padova. I mala nebrižljivost, kao što je neko rekao, često dovodi do velikih opasnosti. Mudrost je da se i u malom i beznačajnom uvek bude pažljiv.
240. Nemoj se predavati uniniju kada se radi o onome što ti donosi život, niti se polenji da umreš za to. Jer, malodušnost je priznak uninija, a nemar – majka i jednog i drugog.
Bojažljiv čovek daje na znanje da strada od dve bolesti, tj. od ljubavi prema životu i od maloverja.
Ljubav prema životu je obeležje neverja. Onaj, pak, ko ga prenebregava svedoči o sebi da svom dušom veruje Bogu i da očekuje buduće.
Srdačna bodrost i prenebregavanje opasnosti proizilaze iz jednog od dva uzroka: ili od velike vere u Boga, ili od ogorčenosti. Za ogorčenošću sledi gordost, a za verom smirenoumlje srca.
241. Čovek ne može da stekne nadu na Boga ukoliko prethodno, po svojoj meri, ne ispuni Njegovu volju. Jer, nada na Boga i hrabrost srca se rađaju od svedočanstva savesti. Jedino pri istinskom svedočanstvu uma mi imamo uzdanje na Boga. Svedočanstvo uma se sastoji u tome da čoveka uopšte ne osuđuje savest da je zanemario nešto od onoga na šta je bio obavezan po meri svojih sila. Ukoliko nas ne osudi naše srce, smelost imamo pred Bogom (1.Jn.Z,21). Stoga smelost jeste posledica napredovanja u vrlinama i dobroj savesti.
242. Svagdašnje ćutanje i čuvanje bezmolvija se kod čoveka može naći usled tri sledeća uzroka: ili radi slave ljudske, ili iz vatrene revnosti za vrlinu, ili stoga što čovek u sebi ima neku Božanstvenu besedu ka kojoj stremi njegov um.
Vrlina nije projavljivanje mnogih i različitih dela koja se vrše telesno, već srce mudro u svojoj nadi. Njega, naime, pravilan cilj privezuje uz Boga.
Um i bez telesnih dela može da čini dobro. Telo, pak, bez srdačne mudrosti neće imati koristi čak ni od dobrih dela.
Uostalom, našavši priliku za činjenje dobrog dela, Božiji čovek ne može da istrpi a da svojim trudom ne dokaže svoju ljubav prema Bogu.
243. U borbi sa pokretima plotske pohote neka ti najjače oružje bude udaljavanje od gledanja ženskih lica. Jer, protivnik u nama ne može proizvesti ono što je u stanju da svojom silom učini priroda. Nemoj misliti da priroda zaboravlja ono što je Bog posejao u nju radi rađanja dece i radi ispitivanja onih koji prebivaju u ovom podvigu. Udaljavanje, pak, od predmeta želje u udovima umrtvljuje pohotu, istrebljuje [njene pokrete] i dovodi do toga da je zaboravimo.
Predmeti koji se ne vide proizvode lako i jedva primetno kretanje. Oni, pak, koji se vide svojom blizinom bude strast i hrane je kao što ulje hrani plamen svetilnika. Tako se strast, koja je već bila obamrla i zgasla, ponovo rasplamsava.
Prirodno kretanje kome se spolja ništa ne dodaje ne može da pomuti čistotu proizvoljenja i da uznemiri celomudrenost. Jer, Bog prirodi nije dao silu da nadvlada dobro proizvoljenje koje stremi ka Njemu.
Prirodno krotko kretanje u telu će postati svirepo i neukrotivo ukoliko proizvoljno dozvoljavamo da nas zavede čulno, ukoliko se predajemo jelu i piću u preteranoj količini, ili ukoliko se zbližavamo sa ženama, gledamo ih i razgovaramo sa njima. Tim dodavanjima prirodi po pobudi naše volje se raspaljuje i brzo širi oganj pohote u telu.
Sve što je Bog stvorio jeste prekrasno i srazmerno. Sve dok se u nama pravilno čuva mera koja odgovara prirodi, prirodna kretanja nas ne mogu prinuditi da skrenemo sa puta. U telu se tada samo pojavljuju uravnoteženi pokreti koji jedino daju na znanje da u nama postoji prirodna strast. Oni, međutim, ne izazivaju golicanje i smetenost koji bi mogli da ometu celomudrenost.
244. Ponekad kretanje u našim udovima biva i po Božijem popuštenju zbog našeg samomnjenja. Ta borba nam se javlja posle dugovremene opreznosti i umora usled truda, kad već počnemo da mislimo da smo unekoliko napredovali. Bog popušta da je trpimo kako bismo se naučili smirenju.
Druge borbe proishode od naše lenjosti i izlišnog pokoja ploti, od napuštanja svega napornog i teškog u poretku našeg života, a naročito od izbegavanja neishodnog prebivanja u keliji i tereta telesnog truda. Teskoba, teret i pritešnjenost života vezuju i umrtvljavaju sladostrašće, a udobnost, blagostanje i pokoj ploti ga raspojasavaju, hrane i bude: Bog i Njegovi anđeli se raduju kada smo u oskudici, a đavo i njegove sluge – kada smo u pokoju. Oskudica i teskoba olakšavaju i potpomažu delanje zapovesti, a pokoj daje mesto strastima, čime ometa i preseca izvršavanje zapovesti.
U pritešnjenom telu pomisli ne mogu da se predaju opasnom lutanju. Onaj ko sa radošću na sebi nosi trud i teskobu, lako može da obuzda pomisli, budući da se one naporom dovode do mirovanja.
Kada čovek kažnjava sebe, sećajući se svojih ranijih grehova, Bog blagoprijatno gleda na njega. Bog se raduje što je on sam na sebe naložio kaznu zbog skretanja sa Njegovog puta, budući da je to znak pokajanja. I što on više prinuđava svoju dušu, to više raste Božije blagovoljenje prema njemu.
Svaka radost, čiji se uzrok ne nalazi u vrlini, u onome koji je ima odmah izaziva pohotljive pokrete.
245. Vrline se nastavljaju jedna na drugu kako njihov put ne bi bio naporan i težak, kako bi bilo moguće da se u njima napreduje po redu (čime se oseća izvesno olakšanje), i kako bi napori koji se susreću postali mili i primali se kao nešto dobro.
Prema tome, niko ne može da stekne stvarnu negramžljivost ukoliko se ne pripremi da sa radošću podnese iskušenja.
I niko ne može podneti iskušenja ukoliko nije stekao veru da će za skorbi, za koje se pripremio, dobiti nešto što prevazilazi telesni pokoj.
Onaj ko se lišio veštastvenosti, ali od sebe nije udaljio dejstvo čula, tj. gledanje i sluh, sebi priprema dvostruku skorb, budući da će biti dvostruko siromašan i tužan. Već i same mislene predstave stvari u čoveku proizvode bolno osećanje. Šta ćemo tek reći [o bolu] koji se javlja u bliskom prisustvu samih stvari? U tom slučaju od osećanja koja proizvode stvari čovek trpi isto ono što je ranije trpeo pri vršenju dela. Jer, sećanje na naviku koju je imao ne izlazi iz njegovih misli.
Kako je u tom smislu prekrasno otšelništvo! U njemu iskušavaju samo pomisli. Ono mnogo i silno pomaže čak i u ukroćivanju samih pomisli.
246. Nemoj primati savete od čoveka koji ne vodi isti način života kao ti, pa čak i ako je vrlo mudar. Bolje je da svoje pomisli poveriš čoveku koji nije učen, ali iz iskustva poznaje stvari, negoli učenom filosofu koji rasuđuje na osnovu svojih istraživanja, a ne na osnovu dela.
Steći iskustvo znači jasno shvatiti korist ili štetu stvari sa kojima se čovek dugo susreće, a ne samo prići stvarima i posmatrati ih, bez sticanja poznanja o njima.
Često neka stvar izgleda štetna, premda je njena unutrašnjost sva ispunjena koristi. I obrnuto, često izgleda da je neka stvar korisna, iako je unutra puna škodljivosti.
Stoga nađi savetnika koji je sve sam ispitao i koji sa trpljenjem može rasuditi i o onome što je za tebe istinski korisno.
247. Poboj se kada na svom putu nalaziš neizmenjivi mir. Jer, u tom slučaju se još daleko nalaziš od prave staze koju su utabale napaćene stope svetih.
Neka ti priznak tvog približavanja gradu Carstva Božijeg bude sledeće: susretanje sve silnijih iskušenja. I što se više približavaš i napreduješ, predstojeća iskušenja će se sve više umnožavati.
Čim na svom putu u duši osetiš najveća i najsilnija iskušenja znaj da je zaista u tajnosti stupila na novi viši stepen i da joj je umnožena blagodat. Jer, Bog dušu uvodi u skorb iskušenja srazmerno sa veličinom blagodati koju ima.
Ako je duša nemoćna i nema snage za velika iskušenja, te ište da ne upadne u njih, Bog je uslišuje. Međutim, znaj najsigurnije da duša koja nema dovoljno snage za velika iskušenja takođe ostaje i bez velikih darova. I kao što je prema njoj zagrađen pristup velikim iskušenjima, tako je zagrađen pristup i velikim darovima. Bog, naime, ne daje velike darove bez velikih iskušenja. Bog darove opredeljuje srazmerno sa iskušenjima po svojoj premudrosti, koju oni koje je sazdao ne mogu postići.
248. Iskušenja koja nastaju pri stupanju na dobar život i pri njegovom uzrastanju razlikuju se od iskušenja koja se popuštaju zbog urazumljenja za gordost srca. Iskušenja koja duša trpi od duhovnog žezla radi svog napretka i rasta, i kojima se obučava, ispituje i uvodi u podvig jesu sledeća: lenjost, težina u telu, raslabljenost udova, uninije, smućenost misli, sumnjičavost usled iznemoglosti tela, privremeno presecanje nade, pomračenje pomisli, nedostatak ljudske pomoći, oskudica u potrebnom za telo, i slično.
Od tih iskušenja duša stiče osećanje usamljenosti i nezaštićenosti, pomračenje srca i smirenje. Promislitelj, uostalom, iskušenje meri prema silama i potrebama onih koji ih trpe. Sa njima se rastvara i uteha i poraz, svetlost i tama, borba i pomoć, kraće rečeno – teskoba i širina. To služi kao znak da čovek napreduje uz Božiju pomoć.
249. Iskušenja koja se, po popuštenju Božijem, dešavaju ljudima koji se prevaznose pred blagošću Božijom i svojom gordošću oskorbljuju Boga su sledeća: oduzimanje sile mudrosti koju imaju ljudi, osećanje bludne misli koje ne daje pokoja i koje se na njih popušta radi smirenja njihovog prevaznošenja, brza razdražljivost, želja da se sve postavi po vlastitoj volji, prepiranje rečima, iznošenje prigovora, srce koje sve prenebregava, savršena zabluda uma, hula na ime Božije, lude misli dostojne smeha, misao da ih ljudi preziru, misao da se ponižava njihova čast i tajno i javno, ubeđenje da im se na razne načine nanosi sramota i izrugivanje demona, najzad želja da opšte i zajedničare sa svetom, želja da neprestano govore i bestidno praznoslove, želja da uvek otkrivaju novosti i čak lažna proroštva, želja da obećavaju preko svojih sila. To su sve duhovna iskušenja.
U broj telesnih iskušenja spada: bolni, složeni, dugotrajni, teško izlečivi napadi, postojano sretanje rđavih i bezbožnih ljudi, padanje u ruke uvredljivaca, neočekivana saplitanja i opasni padovi, razorni slučajevi za njih i za njihove srodnike.
Sve izloženo pripada broju iskušenja gordosti. Ona počinju da se javljaju kada čovek u svojim sopstvenim očima sebi počinje da izgleda mudar. On sve te nevolje prohodi po meri usvajanja pomisli gordosti. Koliko ih čovek prima, toliko u njega proniče gordost.
250. Postoji i druga vrsta iskušenja – malodušnost usled nedostatka trpljenja. Ukoliko nema trpljenja, svaka teskoba i svaka skorb izazivaju dvostruko mučenje. Jer, trpljenje u čoveku odbija nevolju, a malodušnost je majka mučenja. Trpljenje je majka utehe i neka sila koja se obično rađa od širine srca. Čovek takvu silu u nevoljama teško nalazi bez Božanstvenog dara, izazvanog neodstupnom molitvom i izlivanjem suza.
Kada namerava da čoveka podvrgne velikoj skorbi, Bog popušta da upadne u ruke malodušnosti. Ona rađa silu uninija koja ga savlađuje i u kome on oseća davljenje duše. To je okušanje geene. Odasvud se toče hiljade iskušenja: smućenje, razdraženje, hula, žaljenje na sudbinu, prevratne pomisli, preseljenje iz jednog kraja u drugi i slično.
Uzrok svega toga jeste nemar. Ti sam nisi pokušao da nađeš lek za takvo stanje. Lek za sve to jeste jedan – smirenoumlje srca. Bez njega niko ne može razoriti pregradu tih zala. Po meri smirenoumlja se daje trpljenje nevolja. Po meri trpljenja se, pak, olakšava teret skorbi i prima uteha. Po meri utehe se uveličava ljubav prema Bogu, a po meri ljubavi se uveličava radost u Duhu Svetom. Bog ne oduzima iskušenja od svojih slugu, već im daje trpljenje, podstaknut njihovom verom i predavanjem Njegovoj volji.
251. Telesni život po Bogu sačinjavaju telesna dela, tj. telesni podvizi radi očišćenja tela od strasti u vrlinskoj delatnosti.
Umni život jeste delo srca, koji se bez popuštanja sprovodi sa brižljivom mišlju o Sudu, neprestanom molitvom srca, mišlju o promislu i staranju Božijem, kako pojedinačnom, tako i opštem, koje se primećuje o celom svetu, kao i čuvanjem od tajnih strasti kako se ne bi susrelo ništa strasno u skrivenoj i duhovnoj oblasti.
252. Ljudima je posle krštenja dato pokajanje kao blagodat na blagodat. Jer, pokajanje je drugi preporod od Boga.
Pokajanje su vrata milosti. Tim vratima ulazimo u Božiju milost. I nećeš naći drugog ulaza ka milosti.
Pokajanje je druga blagodat. Ono se rađa od vere i straha. Strah je otački žezal koji upravlja sa nama dok ne dostignemo do duhovnog raja dobara. Potom on odlazi od nas.
Raj je ljubav Božija u kojoj se nalazi sladost svih blaženstava. Drvo života je ljubav Božija od koje je otpao Adam. Od tog vremena njega više nije obišla radost. On je radio i trudio se na zemlji trnja.
Oni koji su lišeni ljubavi Božije treba, ako hoće da idu pravim putem, da jedu hleb znoja u delima svojim, kao što je zapoveđeno prvosazdanom po njegovom padu.
Onaj ko živi u ljubavi donosi plod života u Bogu i još u ovom svetu miriše vazduh vaskrsenja. Ljubav je Carstvo. Gospod je apostolima tajanstveno obećao da će je okusiti u Njegovom Carstvu. Jer, rečeno: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome (Lk.22,30) šta bi drugo označavalo do ljubav? Eto vina koje veseli srce čoveka (Ps.103,15). Blažen je onaj ko ispije to vino!
253. Kao što se veliko more ne može preći bez broda i lađe, tako se bez straha ne može dostići do ljubavi.
Smradno more koje se nalazi između nas i raja mi ćemo prepoloviti samo na lađi pokajanja sa veslačima straha. I ukoliko veslači straha ne upravljaju brodom pokajanja na kome po moru ovog sveta plovimo ka Bogu, mi ćemo se utopiti u smradnom moru.
Pokajanje je lađa, strah je njegov kormilar, a ljubav – Božanstveno pristanište. Strah nas uvodi u lađu pokajanja i prevozi po smradnom moru života, upravljajući nas ka Božanstvenom pristaništu koje je ljubav.
U to pristakište dolaze svi koji su obremenjeni i natovareni pokajanjem. Kada dostignemo ljubav, dostigli smo Boga i naš put je završen. Mi smo došli na ostrvo tamošnjeg mira, gde su Otac i Sin i Duh Sveti.
254. Postoji poznanje koje prethodi veri i poznanje koje se rađa od vere. Poznanje koje prethodi veri jeste prirodno poznanje, a ono koje se rađa od vere jeste duhovno poznanje.
Prirodno poznanje razlikuje dobro od zla i imenuje se prirodnim rasuđivanjem, kojim po prirodi i bez učenja razlikujemo dobro od zla.
To rasuđivanje je Bog položio u razumnu prirodu. Uz pomoć učenja ono raste i uvećava se.
Nema čoveka koji bi bio bez njega. To je sila prirodnog poznanja u razumnoj duši. U njoj se ona neprestano privodi u dejstvo.
Čast razumne duše je rasuđivanje koje razlikuje dobro od zla. One koji su ga izgubili prorok je pravedno uporedio sa beslovesnim skotovima (Ps.48,13).
255. Prirodno poznanje, koje prethodi veri, jeste put ka veri i ka Bogu. Budući Bogom položeno u našu prirodu, ono nas ubeđuje da treba da verujemo Njega koji nas je priveo u biće.
Ta vera u nama proizvodi strah, a strah nas podstiče na pokajanje i delanje, za koje se čoveku daje duhovno poznanje ili osećanje tajni, koje rađa veru istinskog sagledavanja.
Duhovno poznanje se ne rađa prosto od gole vere, već vera rađa strah Božiji, a on, kada počnemo da po njemu dejstvujemo, rađa duhovno poznanje, kao što je rekao sveti Zlatoust.
„Onaj ko stekne volju koja odgovara strahu Božijem i pravilnom načinu mišljenja, ubrzo će primiti otkrivenje skrivenog“. Otkrivenjem skrivenog on naziva duhovno poznanje.
256. Strah Božiji rađa ovo duhovno poznanje. To poznanje se daruje kao dar za delanje straha Božijeg. Delo straha Božijeg jeste pokajanje. Prošavši sav svoj tok, pokajanje privodi sticanju duhovnog poznanja.
Duhovno poznanje je osećanje skrivenog. U onome ko oseti to nevidljivo rađa se nova vera. Ona nije protivna prvoj veri, već je utvrđuje. Nju zovu sagledateljnom verom. Dotle je postajao sluh, a sada postoji sagledavanje, koje je nesumnjivije od sluha.
257. Sve se to rađa od onog prirodnog poznanja koje razlikuje dobro i zlo. Ono je dobro seme vrlina.
To prirodno poznanje u čoveku sledi svagdašnja griža savesti, neprestano sećanje na smrt i neka mučna briga koja se produžuje do samog ishoda, pa zatim tuga, potištenost, strah Božiji, prirodna stidljivost, žalost zbog ranijih grehova, prilična marljivost, sećanje na opšti put, briga o pripremi za njega, suzno iskanje od Boga dobrog ulaska u vrata kroz koja treba da prođe svaka priroda, prenebregavanje sveta i silna borba za vrlinu.
Sve se to stiče prirodnim poznanjem. Neka svako sa tim poredi svoja dela.
Čovek koji je to stekao ide prirodnim putem. A onaj ko ga prevaziđe ulazi u ljubav i postaje iznad prirode. Za njega prestaje borba, strah, trud, umor.
Eto posledica prirodnog poznanja. I to nalazimo u sebi ukoliko poznanje ne pomračujemo svojom slastoljubivom voljom. Na tom stepenu ćemo ostati sve dok ne pristupimo ljubavi koja nas oslobađa od svega toga.
Neka svako na osnovu onoga što smo rekli pogleda i ispita gde se nalazi: da li u onome što je protivprirodno, u onome što je prirodno, ili u onome što je natprirodno.
258. Dobra misao pada u srce samo Božanstvenom blagodaću. Lukava pomisao se čoveku približava samo radi iskušenja i ispitivanja.
Čovek koji je poznao meru svoje nemoći stiče savršeno smirenje.
Darove Božije privlači srce koje stalno uznosi blagodarnost.
Gospod podnosi svakakve nemoći ljudske. Međutim, On ne trpi čoveka koji uvek ropće i ne ostavlja ga bez urazumljenja.
Smirenje prethodi blagodati, a samomnjenje kazni.
Gordeljivom [Bog] popušta da padne u hulu, onome koji se prevaznosi delatnom vrlinom – u blud, a onome koji se nadima svojom mudrošću – u tamne zamke neznanja.
259. Onaj ko pri sećanju na Boga poštuje svakog čoveka, po tajnom Božijem ustrojstvu od svakog čoveka prima pomoć.
Onaj ko štiti uvređenog stiče Boga za zaštitnika. Onome ko svoju ruku pruža na pomoć bližnjemu Bog prostire svoju mišicu na zaštitu.
Onome ko svoga brata okrivljuje za porok Bog postaje tužilac.
Onaj ko svoga brata ispravlja u klijeti svojoj isceljuje sopstveni porok, a ko ga okrivljuje pred saborom, uveličava bol sopstvenih rana.
Prijatelj koji izobličava tajno jeste mudar lekar, a onaj koji leči pred očima mnogih jeste rugatelj.
260. Bog urazumljuje sa ljubavlju, i ne sveti se (ne bilo toga!). On samo pokušava da isceli svoj obraz, i ne čuva gnev.
Ko čini dobro radi nagrade, brzo se menja.
Ma koliko se u ovom životu usavršavao u svom stremljenju ka Bogu, čovek sve ide iza Njega. U budućem veku Bog će mu pokazati svoje lice, premda ne i ono što je On sam.
Ma koliko ovde ulazili u sagledavanje Boga, pravednici vide samo Njegov obraz i to kao u ogledalu, dok će tamo ugledati javljanje istine.
261. Oganj koji se zapali u suvim drvima teško se gasi. Tako se ni plamen srca koje se odreklo sveta i u koje padne Božija varnica ne gasi lako. On je jači i od ognja.
Kada sila vina uđe u udove, um zaboravlja na strogost u svemu. Tako i sećanje na Boga, koje ovlada pasištem duše, u srcu istrebljuje sećanje na sve vidljivo.
Osećanje budućeg veka u ovom svetu liči na malo ostrvo u moru. Onaj ko mu se približi više se ne trudi u valovima viđenja ovog veka.
Sve dok vidi potrebu za vremenom da bi se još potrudio, monah žali zbog razdvaja sa telom. Čim, pak, u svojoj duši oseti da je iskupio vreme i da je dobio svoj zalog, on čezne za budućim vekom.
Dok je na moru, trgovac u svojim udovima oseća strah od talasa i od mogućnosti da potone nada njegovog delanja. I monaha, dok je u svetu, obuzima strah od bure koja može da uništi delo nad kojim se trudio od mladosti svoje.
262. Ploveći posred mora moreplovac gleda na zvezde i po njima upravlja svoj brod, sve dok ne dođe do pristaništa. Monah, pak, gleda na molitvu koja ispravlja njega samog i svoj put upravlja ka pristaništu ka kome je je njegov život usmeren u svakočasovnoj molitvi.
Plivač se bez odeće baca u more kako bi našao biser. I monah sa sebe skida sve ovoga života kako bi našao biser – Isusa Hrista. Našavši ga, on ne traži više ništa od onoga što postoji.
263. Za devicu je štetno da bude na narodnim zborovima i u gomili ljudi, a umu inoka da bude u razgovoru sa mnogima.
Ma gde bila, ptica stremi u svoje gnezdo u kome se nalazi njen porod. I rasudljivi monah žuri u svoje mesto kako bi doneo plod svog života.
Oblaci zaklanjaju sunce. I mnogopričljivost pomračuje dušu koja je počela da se prosvećuje molitvenim sagledavanjem.
Pričaju da postoji ptica sirena koja ima tako sladak glas da svako ko je čuje biva opijen i ide za njom po pustinji. Od sladosti pevanja on zaboravlja i sam svoj život, pada i umire. Nešto slično se dešava sa dušom. Kada u nju padne nebeska sladost, od slatkog zvuka Božijih reči ona se sva ustremljuje za njima. Zbog osećanja koja se zapečaćuju u umu ona zaboravlja svoj telesni život. Telo se lišava svojih želja, a duša se uznosi iz ovog života ka Bogu.
264. Ukoliko najpre ne skine sa sebe ranije listove, drvo neće dati nove. Ni monah koji iz svog srca ne izbaci sećanje o svojim ranijim delima neće prineti nove plodove i grane u Hristu Isusu.
U školjci se, prilikom rađanja bisera, kao što govore, munjom proizvodi neka vrsta iskre koja iz vazduha prima veštastvo. Dotle ona ostaje prosto telo. I srce monaha i njegovo delo jesu nešto obično sve dok shvatanjem u sebe ne primi nebesko veštastvo. Sve dotle ono u svojoj školjci neće obresti plod utehe.
Pas koji liže svoju ranu i pije sopstvenu krv od sladosti ne oseća bol. I monah koji je sklon da se opija taštinom pije svoj život i od naslade koju povremeno oseća ne primećuje svoju štetu.
265. Ka rečima tajni koje se sadrže u Božanstvenom Pismu nemoj pristupati bez molitve i iskanja pomoći od Boga, već govori: „Daj mi, Gospode, da osetim silu koja se sadrži u njima“. Molitvu smatraj ključem za istinski smisao rečenog u Božanstvenim Pismima.
Želeći da se svojim srcem približiš Bogu, najpre mu svoju ljubav dokaži telesnim trudovima. U njima se sastoji početak života. I Gospod će ih postaviti u osnovu savršenstva.
Lenjost smatraj početkom pomračenja duše, a pomračenjem pomračenja – izlazak radi razgovora. Čak i kad su korisne, ukoliko nemaju meru, reči proizvode pomračenje. A kako je tek sa sujetnim rečima! Duša postaje ništavna zbog mnoštva dugotrajnih beseda.
266. Mera i izvesno pravilo u životu prosvećuju um i ne dopuštaju smućenje.
Smućenje uma usled nedostatka poretka (od odsustva postojanih pravila) u duši proizvodi pomračenje, a pomračenjem se opet proizvodi smućenje.
(Duševni) mir je posledica dobrog poretka, a od mira se rađa svetlost. Od svetlosti i mira u umu sija čisti vazduh.
267. Koristoljubiva duša se lišava premudrosti, a milosrdna biva umudrena Duhom.
Srcu se ključ za Božanstvene darove daje ljubavlju prema bližnjem. Po meri odrešenja od telesnih uza srcu se otvaraju vrata poznanja.
Koliko je prekrasna i pohvalna ljubav prema bližnjem, samo ukoliko nas ne odvaja od ljubavi Božije!
268. Kako je prijatna beseda sa našom duhovnom bratijom, samo ukoliko pri njoj možemo da očuvamo i razgovor sa Bogom.
Dobro je starati se o razgovorima sa duhovnom bratijom sve dok se u tome čuva srazmernost, tj. dok ne počne da se gubi skriveno delanje i život, i neprestani razgovor sa Bogom.
Drugo dolazi do poremećaja pri samom početku prvog. Jer, um nije u stanju da vodi dva razgovora.
Čak i razgovor sa duhovnom bratijom postaje štetan ukoliko je neumeren. Gledanje, pak, svetskih ljudi je štetno čak i kad su daleko. Čak i sam zvuk njihovog glasa poremećuje pokoj srca.
269. Kao što je duša po prirodi bolja od tela, tako je i duševno telo bolje od telesnog.
Kao što je prvonačelno stvaranje tela prethodilo udahnjivanju života u njega, tako i telesna dela prethode duševnim delima.
I ne tako visoki život, koji se neizmenjivo produžava, prestavlja veliku silu. Jer, slaba kaplja koja postojano kaplje probija tvrdi kamen.
Kada se približi vreme da u tebi vaskrsne duhovni čovek, u tvojoj duši se zagreva radost i tvoje pomisli se zaključavaju u tebi sladošću koja se nalazi u tvom srcu. Ako, pak, svet pokušava da ponovo ustane u tebi, umnožava se lutanje misli.
Svetom nazivam strasti koje se rađaju od lutanja uma.
Kada se rode i dostignu zrelost one postaju gresi i umrtvljuju čoveka.
Kao što se deca ne rađaju bez majke, tako se ni strasti ne rađaju bez lutanja misli. Ni činjenje greha ne biva bez razgovaranja sa strastima.
270. Ukoliko trpljenje raste u dušama našim očigledno je da smo tajno primili blagodat utehe.
Kada je duša opijena radošću svoje nade i veseljem Božijim, telo ne oseća nevolje iako je slabo. Tada je ono u stanju da ponese dvostruku težinu, ne projavljujući oskudicu u snazi.
Ukoliko sačuvaš svoj jezik Bog će ti dati blagodat srdačnog umilenja kako bi te njime prepoznao kao svoju dušu i kako bi njime ušao u duhovnu radost.
Srce čoveka poprima smelost u molitvi saglasno sa merom stupanja u podvig radi Boga. Srazmerno sa rasejanošću mnogim [stvarima] čovek se lišava pomoći Božije.
271. Prva misao koja, po Božijem čovekoljublju ulazi u čoveka i rukovodi dušu ka životu, jeste misao o prolaznosti ove prirode. Za tom pomišlju prirodno sledi prenebregavanje sveta, čime u čoveku započinje svaki dobri pokret koji vodi ka životu. To Božanstvena sila, koja prati čoveka, postavlja kao osnovu kada hoće da u njemu projavi život. Ukoliko tu misao ne ugasi žitejskim brigama i praznoslovljem, već je, naprotiv, uzraste u bezmolviju i zadrži sagledavanjem, čovek će bi priveden dubokom sagledavanju koje niko ne može izobraziti rečima. Satana mrzi tu pomisao i svim silama pokušava da je istrebi iz čoveka. I kada bi bilo moguće, on bi čoveku dao carstvo celog sveta sa ciljem da rasejanošću iz njegovog uma izgladi tu pomisao. Jer, lukavi zna da čovek, u čijem umu prebiva ta pomisao, više ne stoji na zemlji prevare i da se njegove zamke njemu više ne približavaju.
272. Posle pomisli, kao drugo, dolazi delanje, tj. kada čovek dobro provodi ispravan život. Tada se on približava okušanju sagledavanja i njegovog delanja i sviše prima blagodat okušanja sladosti duhovnog poznanja.
Početak takvog delanja se sastoji u sledećem: čovek se najpre osvedočuje u Božiji promisao, prosvećuje se ljubavlju prema Tvorcu, i ujedno se divi stvaranju razumnih bića i velikom staranju Božijem o njima.
Od toga se u njemu začinje Božanstvena sladost i razgara ljubav prema Bogu. Razgorevši se u srcu, ona spaljuje duševne i telesne strasti.
Pri silnom račeniju i dobroj savesti, ova ljubav zatim počinje da se odjednom rasplamsava, tako da se čovek njome opija kao vinom i njegovo srce postaje plen Božiji.
Srazmerno sa staranjem za dobri život, sa opreznošću i provođenjem vremena u čitanju i molitvi, u čoveku se utvrđuje i učvršćuje [duhovna] sila.
273. Nemojmo se smućivati kada se nađemo u pomračenju. Mislim na ono posebno pomračenje u kome se duša muči i u kome kao da se nalazi usred valova. Bilo kog dela da se čovek lati, bilo da čita Pismo, ili da vrši službu, pomračenje ide za pomračenjem.
Stoga on ostavlja delo, i često mu se ne dozvoljava ni da mu se približi. Taj čas je ispunjen očajanjem i strahom. Nadu na Boga i utehu vere u Njega duša potpuno odbacuje i sva se ispunjava sumnjom i strahom.
Međutim, Bog dušu u takvom stanju ne ostavlja dugo, već ubrzo prekraćuje iskušenje (1.Kor.10,13).
Ja ću ti primetiti nešto i dati ti savet: Ako nemaš snage da vladaš sobom i da padneš na lice svoje u molitvi, obavij glavu svoju mantijom i spavaj dok te prođe taj čas pomračenja. Samo ne izlazi iz kelije.
Tom iskušenju se najviše podvrgavaju oni koji žele da provode umni život i oni koji u svom hodu ištu utehe vere. Stoga ih taj čas kolebanjem uma muči i pritišće više nego bilo šta drugo. Njemu često posleduje hula, a ponekad na čoveka nailazi sumnja u vaskrsenje i ponešto drugo o čemu ne treba ni govoriti.
Blažen je onaj koji to pretrpi ne izlazeći kroz vrata. Uostalom, ta borba se ne završava za jedan čas. I blagodat ne dolazi odjednom u dušu, već se postepeno u nju useljava. I jedno se smenjuje sa drugim: iskušenje i uteha.
274. Čovek koji ne revnuje po razumu nikada ne dolazi do mira uma. A onaj ko je tuđ miru, tuđ je i radosti. Ukoliko se mir uma naziva savršenim zdravljem, i ukoliko je revnost bez razuma protivna miru, očigledno je da onaj u kome postoji ta lukava revnost strada od teške bolesti.
Srce koje je ispunjeno žalošću zbog nemoći i slabosti u telesnim delima, sobom zamenjuje sva ta telesna dela. Telesna dela bez žalosti uma su isto što i telo bez duše.
Onaj ko tuguje srcem a daje slobodu svojim čulima liči na čoveka koji strada telom i kod koga su usta otvorena za svaku štetnu hranu, ili na onoga koji ima sina jedinca koji ga, malo po malo, kolje sopstvenim rukama.
275. Celomudrenost i razgovor sa ženom je isto što i lavica i ovca u jednom domu.
Dela bez milosrđa pred Bogom su isto što i čovek koji kolje sina u prisustvu oca.
Što je šaka peska bačena u more, to su gresi svake ploti u poređenju sa Božijim promislom i Božijom milošću. I kao što se izvor koji je obilan vodom ne pregrađuje šakom prašine, tako se milosrđe Sazdatelja ne savlađuje porocima tvari.
Biti zlopamtljiv i moliti se isto je što i sejati po moru i očekivati žetvu.
Plamen ognja ne može a da ne uzlazi naviše. Tako ni molitve milosrdnih ne mogu a da ne ushode na nebo.
Kakvo je tečenje vode na nagnutom mestu, takva je sila razdražljivosti kada nađe dostup u našem srcu.
276. Smirenje može biti iz straha Božijeg, iz ljubavi prema Bogu i od radosti.
Smirenog iz straha Božijeg u svako vreme prati skromnost u svim udovima, pristojnost čula i skrušeno srce.
Sabor smirenih Bog voli kao sabor serafima.
Celomudreno telo je pred Bogom dragocenije od čiste žrtve.
Te dve vrline – smirenje i celomudrenost, u duši za Svetu Trojicu pripremaju zalog obručenja.
277. Pazi na stomak, premda ne u istoj meri kao na gledanje. Jer, domaća borba je, bez sumnje, lakša nego spoljašnja.
Nemoj verovati, brate, da unutrašnje pomisli mogu ostati bez privođenja tela u dobro ili rđavo stanje.
Boj se navika više nego neprijatelja. Onaj ko u sebi hrani naviku liči na čoveka koji daje hranu ognju.
Navika koja jednom traži nešto i ne bude uslišena, idući put postaje slabija. Ako joj, pak, jednom ispuniš volju, drugi put će te napasti sa mnogo većom silom.
278. Nemoj biti prijatelj onome koji voli smeh i koji voli da se ističe pred ljudima, inače će te naučiti navici da se predaješ raslabljenosti.
Ako neko pred tobom počne da osuđuje brata tvog, obori lice. Čim to učiniš, pokazaćeš se oprezan i pred Bogom i pred njim.
Ukoliko nešto daješ potrebitom, neka veselost tvoga lica predupredi tvoje davanje i dobrom rečju uteši njegovu žalost. Učinivši tako, tvoja ljubaznost će u njegovom umu biti dragocenija i od tvog davanja, čak i ako bi prevazilazilo njegove potrebe.
Neka sva tvoja dela predupređuju telesna celomudrenost i čistota savesti. Jer, bez njih je pred Bogom uzaludno svako delo.
279. Neka tebe gone, ali ti ne goni. Neka te razapinju, ali ti ne razapinji. Neka te vređaju, samo ti nemoj vređati. Neka te kleveću, samo ti nemoj klevetati.
Izaći na sud nije delo hrišćanskog života. Jer, o tome nema ni nagoveštaja u Hristovom učenju.
Veseli se sa veselima, i plači sa onima koji plaču. Sa onima, pak, koji se kaju – raduje se.
Budi druželjubiv prema svim ljudima, ali svojom mišlju prebivaj sam.
280. Nikoga ne izobličavaj, ne vređaj, čak ni one koji su krajnje rđavog života. Raširi svoju odeću nad onim koji je pao i pokri ga.
Znaj da mi iz kelije i ne treba da izlazimo upravo stoga da ne bismo znali za rđava dela ljudska. Tada ćemo u neznanju svoga uma sve ljude videti kao svete i dobre.
Ako ne možeš da se potrudiš telom, barem se misleno drži skorbi.
Ako ne možeš da postiš dva dana, posti barem do večeri, a ako ne možeš ni do večeri, barem se, u krajnjoj meri, čuvaj presićavanja.
Ako nisi mirotvorac, barem nemoj voleti metež.
Ako nisi u stanju da zatvoriš usta onome koji osuđuje druge, barem, u krajnjoj meri, nemoj sa njim stupati u opštenje.
281. Ukoliko iz tebe izađe oganj i sažeže druge, Bog će od ruke tvoje tražiti duše koje su sažežene. Ukoliko, pak, oganj ne postavljaš ti, ali se saglašavaš sa onima koji ga postavljaju i naslađuješ se njime, na Sudu ćeš biti u broju njihovih saučesnika.
Ni na jednom putu po kome ljudi hode u svetu ne može se naći mir, sve dok se ne približe nadi na Boga.
Srce se neće umiriti od truda i saplitanja sve dok u njega ne dođe nada i ne uspokoji ga, prolivajući radost na njega. O njoj su prevashodna usta rekla: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28).
282. Sin Božiji je pretrpeo krst. Zbog toga se mi grešni smelo uzdamo na pokajanje.
Skorb uma je dovoljna da zameni svako telesno delanje.
Sveti Grigorije govori: „Hram blagodati je onaj ko je sjedinjen sa Bogom i ko je uvek zauzet mišlju o Sudu“.
Blaženi Vasilije je rekao: „Neprestana molitva u duši proizvodi jasnu misao o Bogu. Ustoličenje sećanja na Boga u nama znači useljenje Boga u nas“. Tako mi postajemo hram Božiji. Skrušeno srce služi kao priprema upokojenja u Bogu.
283. Ono što stičemo za vreme svog nerada posramljuje nas za vreme naše molitve.
Trezvoumlje čoveku pomaže više nego delo, a razrešenje (raspuštanje pomisli) mu škodi više nego (telesni) pokoj.
Od pokoja proizilazi domaća borba koja uznemirava čoveka, premda on ima mogućnost da je prekrati. Jer, čim čovek ostavi pokoj i vrati se na mesto svog dela, ta borba ga odmah ostavlja i udaljava se. Međutim, ono što se rađa od razrešenja nije isto što i ono što se rađa od pokoja. Sve dok za vreme pokoja prebiva u svojoj slobodi, čovek može ponovo da se vrati i ispravi sebe po ustavu svog pravila. On je, naime, još u oblasti svoje slobode. Međutim, dajući sebi razrešenje (na pomisli sa naslađivanjem) on izlazi iz oblasti svoje slobode. Kad čovek ne bi potpuno odbacio straženje nad sobom ne bi bio sa nasiljem i nevoljno prinuđen da se pokori onome što mu ne pruža spokojstvo.
284. Nemoj, čoveče, davati slobodu nijednom od svojih čula da ne bi došao do nemogućnosti da se opet vratiš ka slobodi. Pokoj je štetan samo mladima, a razrešenje – i starim i savršenim. Oni koji usled pokoja dolaze do rđavih pomisli mogu ponovo da se vrate ka pažnji nad sobom i da se utvrde u svom visokom životu. Oni, pak, koji su, u nadi na dela, zanemarili pažnju nad sobom, od visokog života su kao zarobljenici odvedeni u raspusni život.
285. Nemojmo tugovati samo onda kada se sapletemo, već i kada se zadržavamo u tom stanju. Jer, saplitanje se često dešava i savršenima, a u padu se zadržavaju samo potpuno pomračeni.
Tuga koju osećamo pri svojim saplitanjima blagodaću nam se uračunava umesto čistog delanja.
Ko u nadi na pokajanje sa računom ponovo pada, lukavo postupa sa Bogom. Na njega će iznenada napasti smrt, te neće imati vremena da izvrši dela vrline na koja se nadao.
286. Svaki onaj koji daje na volju čulima, daje na volju i srcu. Jer, delanje srca služi kao uzda za spoljašnja čula.
Postoje tri pojave na osnovu kojih je jasno da li se neko sa rasuđivanjem bavi tim delanjem: ako nije svezan telesnim ugodnostima, ako ne voli stomakougađanje, ako ne dopušta razdražljivost. Tamo gde su ove tri [stvari], ne postoji ispravno unutrašnje ustrojstvo, čak i ako je spoljašnjost besprekorna.
Umereno prenebregavanje telesnog rađa slobodu od svega, te zanemarivanje pokoja i ljudske privrženosti.
Onaj ko sa gotovošću i radošću prima štetu Boga radi pokazuje unutrašnju čistotu.
Onaj ko na onoga ko ga hvali ne gleda sa prijatnošću i ne negoduje na onoga ko ga beščasti, u ovom životu je postao mrtav za svet.
287. Nemoj mrzeti grešnika, budući smo svi odgovorni. Ako na njega ustaješ po Bogu, potrudi se da zaplačeš zbog njega.
I zbog čega da ga mrziš? Mrzi greh njegov i moli se za njega, kako bi se upodobio Hristu koji se nije gnevio na grešnike, već se za njih molio.
Budi propovednik Božije blagosti stoga što Bog upravlja i tobom nedostojnim. Jer, ti mu mnogo duguješ, a Njegovo potraživanje se ne vidi. Za mala dela koja si učinio, On ti uzvraća velikim.
288. Boj se Boga iz ljubavi prema Njemu, a ne zbog groznog imena koje mu se pridaje.
Zavoli ga, kao što si obavezan da ga voliš, ne zbog onoga što će ti dati u budućnosti, već zbog onoga što smo dobili u sadašnjosti i zbog ovog sveta koji je stvorio za nas.
Ko je Njega u početku ubedio da nas privede u biće?
Ko ga umoljava za nas kad ga se ne sećamo?
Ko je probudio u život ovo naše telo kad nas još nije bilo?
Otkuda misao poznanja pada u prah?
Kakva bezmerna blagost prirodu nas grešnih ponovo uzvodi ka presazdanju?
Priđite razboriti i zadivite se! Ko će se od onih koji imaju mudri i znatni um dostojno zadiviti milosti našeg Sazdatelja?
289. U meri u kojoj prenebregava svet i revnuje za strah Božiji, čoveku se približava promisao Božiji. On tajno oseća dejstvo promisla i dobija čiste pomisli kako bi ga razumeo.
Onoga ko se dobrovoljno lišava svetskih dobara prati milosrđe Božije. Njega podržava Božije čovekoljublje srazmerno sa njegovim odricanjem.
Duše koje nemaju snage da steknu istinski život dobrovoljnim odricanjem od svega, On nevoljnim skorbima privodi ka vrlini, kao što vidimo kod ništeg Lazara.
Bog je blizak srcu koje je u skorbi i koje mu vapije. Premda je ponekad i podvrgava telesnim lišavanjima i drugim nevoljama, Gospod ka duši koja je u skorbi pokazuje veliko čovekoljublje, srazmerno sa žestinom njenih stradanja u nevolji.
290. Ukoliko čežnja Hristove ljubavi u tebi ne diše do te mere da od radosti u Hristu postaješ bestrasan u svakoj svojoj skorbi, znaj da svet u tebi živi snažnije negoli Hristos. Ukoliko bolest, nemaština, iscrpljenost tela, bojazan od štetnog za telo tvoju misao uznemiravaju dotle da te odvajaju od radosti uzdanja i od staranja oko ugađanja Gospodu, znaj da u tebi živi telo a ne Hristos.
Prosto rečeno, u tebi živi ono što privrženošću koju izaziva nadvladava sve ostalo.
Ukoliko nemaš nedostataka u onome što je potrebno telu, ako ti je telo zdravo i ne bojiš se ničeg protivnog, pa ipak govoriš da možeš čisto ići ka Hristu, znaj da si bolestan umom i lišen kušanja slave Božije.
291. Kako ne bi mogao da kažeš da nema čoveka čiji bi se um savršeno uzvišavao iznad nemoći dok se telo muči u iskušenjima i skorbima, te da nema čoveka kod koga ljubav prema Hristu mogla da savlada tugu uma, podsetiću te na mučenike. Pogledaj samo kako je njihovo trpljenje, potkrepljivano silom Hristove ljubavi, pobeđivalo veliku muku i telesni bol.
I nisu samo oni pokazivali takvu čvrstinu. Bilo je i filosofa neznabožaca, lišenih poznanja istinskog Boga, koji su pokazali čudnu silu hrabrosti. Jedan od njih se zarekao na ćutanje i nije odstupio od svog rešenja bez obzira što mu je očigledno pretila smrt. Drugi su potpuno potrli prirodnu pohotu, treći su lako podnosili uvrede, četvrti su bez tuge trpeli žestoke bolesti, a peti pokazivali svoje trpljenje u nevoljama i velikim bedama.
Oni su to trpeli radi puste slave i nade. Zar nismo utoliko više dužni da trpimo mi monasi, koji smo prizvani na opštenje sa Bogom?
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *