NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
AVA DOROTEJ

PODVIŽNIČKE POUKE

 
1. Po blagosti svojoj, Bog je dao svete zapovesti. Ako poželimo, čuvanjem zapovesti mi opet možemo da se očistimo ne samo od grehova naših, nego i od samih strasti. Jer, jedno su strasti, a drugo gresi. Strasti su: jarost, taština, slastoljublje, mržnja, zla pohota i tome slično. A gresi su sama dejstva strasti, tj. kada ih neko čini na delu, kada telom čini dela na koja ga navode strasti. Jer, zaista je moguće da [čovek] ima strasti, a da ih ne vrši [na delu].
2. Namera [Starog] zakona je bila da nas nauči da ne činimo ono od čega sami ne želimo da postradamo. Zaustavljao nas je od činjenja zla strahom da i sami ne bismo postradali. Ono što se sada [u Novom Zavetu] traži, kao što sam rekao, jeste da izgonimo samu mržnju, samo slastoljublje, samo slavoljublje i ostale strasti.
3. Čujte šta govori sam Gospod naš: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim (Mt.11,29). Eto, ovde nam je ukratko, u jednoj reči, pokazao koren i uzrok svih zala, i lek od njih, tj. uzrok svih blaga. Pokazao je da nas je uznošenje oborilo i da ćemo biti pomilovani samo zbog onog što je suprotno, tj. zbog smirenoumlja… Jer, zbog čega smo upali u svu ovu bedu? Zar ne zbog gordosti naše? Zar ne zbog bezumlja našeg? Zar ne zbog toga što sledimo svoju zlu volju? Zar ne zbog toga što se držimo gorke [samo]volje naše? Zbog čega drugog? Zar čovek nije stvoren za svaku sladost, za svaku radost, za svaki pokoj, za svaku slavu? Zar nije bio u raju? Bilo mu je rečeno: „Ne čini to“, a on je [baš] to učinio. Vidiš li gordost? Vidiš li tvrdoglavost? Vidiš li nepokornost? I posle toga, videći takvu bestidnost, Bog govori: „On je luda. On ne ume da se raduje. Ako ne okusi rđave dane, otići će [još] dalje i potpuno će propasti. Jer, ako se ne nauči šta je žalost, neće saznati ni šta je pokoj“. Tada mu je dao ono što je zaslužio i izgnao ga iz raja. I [čovek] je bio predan svome sopstvenom samoljublju i sopstvenoj volji, da bi mu polomili kosti njegove, da bi se naučio da se ne oslanja na samog sebe, nego na zapovesti Božije, da bi ga mučenje neposlušnosti poučilo pokoju poslušnosti, kao što je kazano kod proroka: I tvoje će te odmetanje naučiti (Jer.2,19). Ipak, blagost Božija, kao što sam mnogo puta rekao, nije previdela svoje sazdanje, nego ga opet podstiče, opet ga priziva: Hodite k meni koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11.28)
4. Ava Marko je rekao: „Bez skrušenosti srca nije moguće izbaviti se od zla i uopšte steći vrlinu“. I tako, kroz skrušenost srca čovek prihvata zapovesti, izbavlja se od zla, stiče vrline, da bi, najzad, ušao u svoj pokoj.
5. Bilo je nekih bogoljubivih ljudi koji su, posle svetog krštenja, ne samo presekli delovanje strasti, već zaželeli da pobede i same strasti i da postanu bestrasni. Takvi su bili sveti Antonije i Pahomije i ostali bogonosni oci. Oni su imali nameru da se očiste, kako kaže apostol, od svake nečistote tela i duha (2.Kor.7,1)… Oni su shvatili da ne mogu lako da čine vrline sve dok se nalaze u svetu. Stoga izmisliše za sebe stran život, neko čudno ponašanje – rečju, monaški život, i počeše da beže od sveta i da žive u pustinjama, posteći se, ležeći na zemlji, bdijući i zlopateći se na razne načine, potpuno se odrekavši otadžbine i srodnika, novca i imanja.
6. I ne samo da su sačuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A objasniću vam kako. Zapovesti Hristove su dane svim Hrišćanima, i pred svakim Hrišćaninom je da ih ispunjava. One su, da tako kažem, danak koji se mora dati caru… Ali, ima u svetu velikih i svetlih ljudi koji ne samo da caru daju danak, nego mu i darove prinose. Takvi se udostojavaju velikih počasti, velikih poklona i dostojanstava. Tako i oci ne samo što su očuvali zapovesti, nego su i darove prineli Bogu. A darovi su devstvenost i nesticanje. To nisu zapovesti već darovi… On nije rekao: Prodaj sve što imaš kao zapovest, već kao savet. Jer, reči ako hoćeš, nisu reči onoga koji zapoveda, već onog koji savetuje.
7. Oci su sebi razapeli svet. A podvizavali su se da i sebe razapnu svetu, kao što kaže apostol: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14)… Svet se razapinje čoveku kada se čovek odriče od sveta – ukoliko monahuje, ostavlja roditelje, novac, imanje, zanimanje, trgovinu. Tada se svet njemu razapinje… A on se razapinje svetu kad se, odrekavši se od spoljašnjih stvari, podvizava i protiv samih naslada, ili protiv same pohote za stvarima, i protiv svojih prohteva, i kada umrtvi svoje strasti. Tada se i on sam razapinje svetu, udostojavajući se da kaže sa apostolom: Meni se razape svet i ja svetu.
8. Oci su se, kako smo kazali, razapevši sebi svet, starali da podvizima i sebe razapnu svetu. A mi mislimo da smo razapeli sebi svet ako smo ga ostavili i došli u manastir, i nećemo da se razapnemo svetu. Mi još imamo njegove naslade, još imamo njegova pristrašća, imamo pristrašće prema njegovoj slavi, prema jelima, odeći… Ipak, ne bi trebalo da tako činimo. Naprotiv, kao što smo odbacili svet i njegove stvari, tako smo dužni da odbacimo i samo pristrašće prema stvarima.
9. Ostavili smo svet, ostavimo i njegove pristrasnosti. Jer, pristrašća nas, kako sam rekao, makar i prema nečem sitnom i ništavnom i nedostojnom bilo kakvog govora, ponovo privezuju za svet, premda mi to i ne shvatamo… Ako hoćemo da se savršeno odreknemo i oslobodimo [sveta], naučimo se da odsecamo svoje prohteve. Tako ćemo, malo po malo napredovati uz pomoć Božiju, i dospeti do bespristrasnosti. Ljudima ništa ne donosi takvu korist kao odsecanje svoje volje. I zaista, od te stvari se napreduje gotovo više negoli od bilo koje [druge] vrline. Čovek koji ide putem i nađe kraći prolaz, uštedeće veći deo puta ukoliko nastavi njime. Tako je i sa onim koji ide putem odsecanja svoje volje. Jer, odsecanjem svoje volje stiče se bespristrasnost, od čega se, uz pomoć Božiju dolazi do savršenog bestrašća. Tako se može za kratak period odseći deset prohteva. Reći ću vam kako to. Neko iziđe da malo prošeta. Ukoliko ugleda nešto, pomisao mu kaže: „Posmotri tamo“. A on odgovara pomisli: „Zaista, neću da pogledam“, i odsecajući svoju volju ne gleda. Ili opet, susreće neke koji razgovaraju i pomisao mu govori: „Kaži i ti tu reč“, a on odseca svoju volju i ne govori. Ili, opet mu pomisao kaže: „Idi, pitaj kuvara šta kuva“, a on ne ode i odseca svoju volju. On vidi nešto i pomisao mu govori: „Pitaj ko je to doneo“, a on odseca svoju volju i ne pita. I tako stalno odsecajući [svoju volju], on stiče naviku u odsecanju. Počinjući od malog, on dostiže dotle da je i u velikom odseca, i to sa spokojstvom. Najzad, dolazi do toga da uopšte nema svoje volje. Što god da se desi, on je spokojan, baš kao da je sve po njegovom. Tako se pokazuje da se uvek vrši njegova volja, iako on sam neće da vrši svoju volju. Pošto nema ništa svoje, sve što se dešava biva njegovo. Na taj način ispada, kao što smo rekli, da nema pristrasnosti, a od bespristrasnosti se, kao što sam rekao, dolazi do bestrašća.
10. Jedan starac je rekao: „Pre svega, potrebno namje smirenoumlje“… Zašto on govori da nam je pre svega potrebno smirenoumlje, a ne pre da nam je iznad svega potrebno uzdržanje? Jer, apostol kaže: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Ili, zašto ne govori da nam je pre svega potreban strah Božiji? Jer, Pismo govori: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Ps.110,9), i opet: Strahom Gospodnjim svako se uklanja od zla (Prič.Sol.15,17). Zašto ne govori da su nam pre svega potrebni milostinja i vera? Jer, kazano je: Milostinjom i verom očišćuju se gresi (Prič.Sol.17,27), a i apostol govori: Bez vere nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6)… Kako to da je ostavio sve drugo što je toliko neophodno? Starac ovim hoće da nam pokaže da ni sam strah Božiji, ni milostinja, ni vera, ni uzdržanje, niti bilo koja druga vrlina, ne može da se dostigne bez smirenoumlja… Smirenoumljem se, dakle, uništavaju svi [napadi] neprijatelja i protivnika. Zaista je smirenoumlje veliko, i svi sveti su išli njegovim putem. Trudom se, pak, skraćivao taj put, kao što govori Psalmopojac: Pogledaj na smirenje moje i trud moj i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18).
11. Dobro je opisao onaj sveti onoga koji ima istinsko smirenje, rekavši: „Smirenje se ne gnevi, niti koga razgnevljuje“… Smirenje je veliko, kao što smo rekli, i privlači blagodat Božiju u dušu. I ta, dakle, blagodat Božija, prišavši, pokriva dušu [i] od one dve druge teške strasti, [tj. od gneva i razgevljivanja drugih]. Jer, šta može biti teže nego gneviti se i razgnevljivati bližnjega… No, zašto govorim da smirenje pokriva samo od ove dve strasti? Ono pokriva dušu od svake strasti i od svakog iskušenja.
12. Kada je sveti Antonije video razapete sve mreže đavolje, i uzdahnuvši, upitao: „Pa, ko će ih izbeći“, Bog mu je odgovorio: „Izbegava ih smirenje“. I što je još čudnije, dodao je: „One ga se čak ni ne dotiču“. Vidiš li silu, gospodine? Vidiš li blagodat ove vrline? Zaista nema ničeg moćnijeg od smirenoumlja, niti ga šta pobeđuje. Ako mu se desi nešto neprijatno, smireni se istoga časa okreće sebi. On osuđuje sebe kao da je kriv. I neće sebi dozvoliti da bilo koga ukoreva, da na drugoga svaljuje krivicu. Tako prolazi bez smućivanja, bez žalosti, sa potpunim spokojstvom. Zbog toga se ne gnevi, niti koga razgnevljuje.
13. Smirenja ime dve [vrste], kao što postoje i dve [vrste] gordosti. Prva [vrsta] gordosti je kad neko ponižava brata, kad ga potcenjuje kao onoga koji nije ništa, dok sebe smatra višim od njega. Ako se brzo ne otrezni i ne potrudi se, takav će malo po malo, dospeti i u drugu gordost, tako da će se uzgorditi i protiv samoga Boga. On će tada svoja dostignuća pripisivati sebi, a ne Bogu… Razmotrimo sada i dva [vida] smirenja. Prvo smirenje se sastoji u tome da neko brata svoga smatra razumnijim od sebe i da ga u svemu vidi savršenijim. Jednostavno, kao što je rekao onaj sveti: [Smiren je onaj ko sebe smatra] „nižim od svih“. Drugo se smirenje, pak, sastoji u tome da se Bogu pripisuju svi uspesi. To je savršeno smirenje svetih.
14. Savršeno smirenje se prirodno rađa u duši od ispunjavanja zapovesti. Grane drveća se, posedujući mnoštvo plodova, savijaju na dole i povijaju, a grane na kojima nema plodova – streme u visinu i rastu pravo. (A postoji i drveće koje ne daje ploda dok njegove grane rastu uvis. Ako, pak, neko uzme kamen i obesi ga o njih, povivši ih na dole, ono daje plod). Tako i duša donosi plod kada se smirava. I što više roda donosi, više se smirava. I sveti se utoliko više smatraju grešni, ukoliko su bliži Bogu… Videvši Gospoda, Avraam je sebe nazvao prahom i pepelom (Post.18,27), a Isaija je rekao: Bedan i nečist sam ja (Is.6,5).
15. Kakvo je, [pak], samo smirenje i kako se rađa u duši, niko ne može rečima izraziti. Čovek se njemu samo iz iskustva može naučiti. Pomoću reči niko ga ne može naučiti. Jednom je ava Zosima govorio o smirenju. Čuvši šta govori i želeći da tačno shvati, neki sofista, koji se tamo našao, upita: „Kaži mi kako ti sebe smatraš grešnim. Zar ti ne znaš da si svet? Zar ne znaš da imaš vrline? Pa, ti vidiš da ispunjavaš zapovesti. Kako ti, ispunjavajući ih, sebe smatraš grešnim“. Starac nije znao kako da se izrazi i da mu odgovori, nego je samo rekao: „Ne znam šta da ti kažem, ali tako smatram [tj. da sam grešan]“. Sofist je nastojao, želeći da sazna kako to može biti. Ne nalazeći kako da mu predstavi stvar, starac je u svojoj svetoj prostoti počeo da mu govori: „Nemoj se srditi. Ja bar tako smatram“… Približivši se končini i upitan od bratije: „Zar se i ti, oče, bojiš“, ava Agaton je odgovorio: „Do sada sam se [trudio] po silama svojim da ispunjavam zapovesti. Međutim, ja sam čovek i ne mogu znati da li je moj trud bio ugodan Bogu. Jer, jedno je sud Božiji, a drugo ljudski“.
16. Jedan starac je o smirenju govorio: „Smirenje je veliko i Božanstveno delo. Put smirenja sačinjava telesni trud sa razumom, smatranje sebe nižim od svih i stalna molitva Bogu“… Telesni trud privodi smirenju… Bedna duša kao da sastradava telu i poprima jednako raspoloženje sa njim u svemu što se sa njim dešava… A smirenom telu sasmirava se i duša… Smatrati sebe nižim od svih, kako smo gore kazali, protivi se prvoj gordosti. Jer, kako može da misli da je veći od svoga brata i da se oholi pred njime ili da ga ukoreva ili ponižava onaj koji sebe smatra nižim od svih! Takođe, i neprestana molitva se očigledno protivi drugoj gordosti. Jer, jasno je da smiren i pobožan [čovek], znajući da je nemoguće steći bilo kakvo dobro bez pomoći i zaštite Božije, ne prestaje da se svagda moli Bogu. Ma šta da se udostoji da izvrši, on zna zašto je uspeo i ne može da se uzoholi, niti da nešto pripiše svojoj snazi, već sve uspehe prenosi na Boga. On mu svagda blagodari i svagda ga preklinje, drhteći da ne otpadne od takve pomoći, jer bi se tada pokazala njegova slabost i nemoć. I tako, on se moli sa smirenjem i molitvom se smirava. I što više uspeva, više se smirava. I ukoliko se smirava, utoliko dobija pomoć i napreduje u smirenoumlju.
17. Stvorivši čoveka, Bog je u njega posejao nešto Božansko, kao neku toplu i svetlu pomisao, koja deluje kao neka iskra, prosvećujući um i pokazujući mu šta je dobro, a šta zlo. To se naziva savešću, koja predstavlja prirodni zakon… Sledeći ovaj zakon, tj. savest, patrijarsi i svi sveti pre napisanog zakona ugodiše Bogu. Kada se prestupom greha zakopala i pogazila savest, postao je neophodan pisani zakon, postali su potrebni sveti proroci. Postao je neizbežan i sam dolazak Vladike našeg Isusa Hrista kako bi se savest otkrila i uzvisila, kako bi se zatrpana iskra oživotvorila kroz ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti.
18. I od tada do nas stoji da li ćemo je opet zatrpati, ili je pustiti da sija i da nas osvetljava, ukoliko joj se povinjavamo. Mi, međutim, zatrpavamo svoju savest ukoliko prenebregavamo ono što nam govori. Ukoliko mi i dalje ne izvršavamo ono što nam govori, već produžavamo da gazimo po njoj, ona više ne može da govori jasno od tereta koji leži na njoj, nego, kao svetiljka koja svetli iza zavese, počinje da stvari pokazuje crnjim, nekako tamnijim. Kao što u vodi zamućenoj mnoštvom mulja niko ne može da prepozna svoje lice, tako i mi postepeno, posle učinjenog prestupa, ne osećamo šta nam naša savest govori. Tada nam se čini da je skoro i nemamo.
19. Suparnikom se ona naziva zato što se stalno suprotstavlja našoj zloj volji i ukoreva nas što ne činimo ono što smo dužni da činimo. I opet ona nas osuđuje što činimo ono što ne treba da činimo. Stoga je [Gospod] i naziva suparnikom i zapoveda nam govoreći: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si još na putu sa njim. Put je, kako govori sveti Vasilije, ovaj svet.
20. Tako dakle, postarajmo se, bratijo, da čuvamo savest našu dok se nalazimo u ovom svetu i ne dopustimo da nas izobličava u bilo kojoj stvari. Ne gazimo je ni u čemu, čak ni u najmanjem. Jer, znate da od maloga dolazimo do prenebregavanja i velikoga. Jer, neko [može] početi da govori: „Šta je [važno] ako kažem tu reč? Šta znači ako pojedem malo? Šta, ako pogledam na tu stvar“. Od toga, dakle: „Šta je (važno) ovo“, ili: „Šta je [važno] ono“, čovek prima zlu i gorku ranu i počinje da prenebregava i velike i teške stvari, gazeći svoju savest. I tako, postepeno napredujući, dolazi u opasnost da upadne u krajnju neosetljivost.
21. Čovek je dužan da je čuva [u odnosu] prema Bogu, prema bližnjem i prema predetima. [U odnosu] prema Bogu savest čuva onaj koji ne prenebregava Njegove zapovesti. On čak i u onome pred Bogom u tajnosti… A čuvati savest prema bližnjem znači ne činiti uopšte nikada ono što bi ga moglo ožalostiti ili povrediti, bilo delom, bilo rečju, bilo izrazom [lica], bilo pogledom… Čuvati savest prema predmetima znači ne koristiti ih rđavo, ne zanemarivati stvari da ne bi postale neupotrebljive ili ne bacati ih… I tako, dakle, neophodno nam je, bratijo, da uvek budemo trezvoumni i da se čuvamo od svega toga, da ne bismo upali u opasnost. Jer, i sam Gospod nas je upozorio, kao što smo gore rekli.
22. Sveti Jovan u svojim Sabornim [poslanicama] govori: Savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18)… Prorok [David] govori u Psalmu: Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi (Ps.33,10)… Sveti time hoće da nam kaže da postoje dva straha: jedan uvodni, a drugi savršeni. Jedan je svojstven, da tako kažem, početnicima u bogopoštovanju, dok drugi pripada svetima i savršenima koji su dostigli meru savršene ljubavi… Onaj ko ispunjava volju Božiju radi straha od muka, jeste, kao što smo rekli, početnik, jer ono što čini, ne čini radi samog dobra, već radi straha od batina. Drugi ispunjava volju Božiju iz ljubavi prema Bogu: ljubi ga i time mu ugađa. Poznavši šta znači biti sa Bogom, on zna šta je dobro. On ima istinsku ljubav koju sveti naziva savršenom i koja ga privodi u savršeni strah. On se boji Boga i ispunjava volju Božiju ne zbog batina, ne da izbegne muke, već stoga što se, kao što smo rekli, boji da ne otpadne i da se ne liši okušane sladosti prebivanja sa Bogom. Savršeni strah, koji se rađa iz ljubavi, izgoni uvodni strah.
23. Nije moguće da dođe savršeni strah, ako se pre toga ne stekne uvodni. Jer, rečeno je: Početak mudrosti je strah Božiji (Prič.1,7), i još: „Strah Božiji je početak i kraj“. Početkom je nazvan uvodni strah za kojim sledi savršeni [strah] svetih. Početni strah je naše stanje. On slično kalaisanju[1] čuva dušu od svakoga zla, jer je rečeno: Strahom Božijim se svako uklanja od zla (Prič.Sol.15,27). I tako, ko se uklanja od zla zbog straha od muka, kao rob koji se boji gospodara, postepeno dolazi do toga da čini dobro. Čineći dobro, malo po malo, on počinje da se nada i na nagradu za činjenje dobra, kao što je [slučaj] kod najamnika. Postojano izbegavajući zlo iz straha, kao što smo rekli, slično robu, i čineći dobro radi nade, slično najamniku, te prebivajući uz pomoć Božiju u dobru, i srazmerno se sjedinjujući sa Bogom, on će steći ukus [dobra] i doći do nekog osećanja suštinskog dobra, već nikako ne želeći da se odvoji od njega… Tada on dostiže do mere sina i voli radi samog dobra, i boji se zato što voli. To je onaj veliki i savršeni strah.
24. Ovu postepenost sveti prorok David izobražava sledećim rečima: Ukloni se od zla i učini dobro; potraži mir i stremi ka njemu (Ps.33,15). Prvo je govorio o nekim gresima – o ogovaranju, o lukavstvu, a zatim dodaje uopšte o svakom zlu: Ukloni se od zla, tj. beži jednostavno od svakog zla, uklanjaj se od svake stvari koja može dovesti do greha. Rekavši to, on nije zaćutao, nego je dodao: I učini dobro. Jer, dešava se da neko i ne čini zlo, ali ne čini ni dobro; drugi opet ne čini nepravdu, ali ne čini ni milost; drugi opet ne mrzi, ali i ne voli…. Rekavši o tome tako dobro i dosledno, on produžuje: Potraži mir i stremi ka njemu. Nije rekao samo: Potraži, nego i uporno stremi ka njemu, da bi ga dostigao… Dobro pratite umom svojim ovu reč i primetite tačnost svetog. Na onog ko se udostoji da se udalji od zla i postara se da, zajedno sa Bogom, dela dobro, odmah ustaje rat od [strane] neprijatelja. [Tada] se on podvizava, trudi, skrušava, ne samo bojeći se da se opet ne vrati na zlo, kao što smo rekli o robu, nego i, slično najamniku, nadajući se nagradi za dobro. Takvim načinom, trpeći napade od vraga, boreći se sa njim i suprotstavljajući mu se, on čini dobro sa mnogom žalošću i uz mnogu skrušenost. Kada, pak, dobije pomoć od Boga i počne da stiče naviku u dobru, on vidi pokoj, postepeno okušava mir i oseća šta znači žalost borbe, a šta radost i veselje mira. [Tada] traži [mir], trudi se i teži ka njemu kako bi ga dostigao, kako bi ga savršeno stekao i uselio ga u sebe. Šta može biti blaženije od duše koja se udostojila da postigne takvu meru? Takav se, kao što smo više puta rekli, nalazi u meri [visini] sina. I zaista su blaženi mirotvorci jer će se sinovi Božiji nazvati (Mt.5,9). Ko tada može pobuditi takvu dušu da čini dobro radi bilo čega drugog osim radi sladosti samog dobra? Ko može znati za takvu radost osim onoga koji ju je sam iskusio? Tada on, kao što smo već mnogo puta rekli, poznaje savršeni strah.
25. Oci su rekli da čovek stiče strah Božiji ukoliko ima sećanje na smrt i na muke, ukoliko svako veče ispituje sebe kako je proveo dan, i svako jutro kako je prošla noć, ukoliko nije drzak, i najzad, ukoliko se prilepljuje, [tj. prisno vezuje] uz čoveka koji se boji Boga. Jer, govore da je jedan brat upitao nekog starca: „Šta treba, oče, da radim kako bih se bojao Boga“. Starac mu je odgovorio: „Idi, pribij se uz čoveka koji se boji Boga i njegov strah Božiji će i tebe naučiti da se bojiš Boga“. Strah Božiji, pak, odgonimo od sebe time što činimo suprotno: ako nemamo sećanje na smrt i na muke; kada ne pazimo na sebe i ne ispitujemo kako smo prošli [u toku dana]; ako živimo ravnodušno i krećemo se među onima koji žive [ravnodušno]; i ako smo drski. I ovo [poslednje] je gore od svega. Ono je savršena pogibao. Jer, ništa tako ne odgoni od duše strah Božiji kao drskost. Na pitanje o drskosti, ava Agaton je rekao da je slična velikoj jari pred kojom svi beže i koja kvari sve plodove na drveću… Neka bi Bog izbavio duše naše od svepogubne strasti drskosti.
26. Čovek može biti drzak na mnogo načina. On je drzak ili rečju, ili dodirom, ili pogledom. Iz drskosti jedan pada u praznoslovlje, govori o svetskom, pravi šale i pobuđuje na nepristojan smeh. Drskost je u [pitanju] i kad neko dirne drugog bez potrebe, kada podigne ruku prema nekome iz šale, kad gura nekog, otima od nekoga nešto, bestidno gleda u drugoga. Sve to čini drskost. Sve to proizilazi od toga što u duši nema straha Božijeg. Zbog toga čovek malo po malo dolazi do potpune zapuštenosti. Zbog toga je, dajući zapovest zakona, Bog rekao: Učinite pobožnim sinove Izrailjeve (Knj.Lev.15,31). Jer, bez straha Božijeg i stida čovek ne poštuje ni samog Boga, i ne obraća pažnju ni na jednu zapovest. Zbog toga nema ništa štetnije od drskosti. Jer, ona je roditeljka svih strasti, ona odbacuje pobožnost, ona izgoni strah Božiji, ona rađa prenebregavanje [zapovesti].
27. [Ava Jovan, učenik ave Varsanufija je imao običaj da ponavlja sledeće četiri izreke]: „Od čuvanja [nepovređivanja] savesti bližnjega rađa se smirenoumlje; nikada nisam stavljao svoju volju ispred [volje] brata svoga; beži od [svega] ljudskog i spašćeš se; nosite bremena jedan drugoga i tako ispunite zakon Hristov“ (Gal.6,2). [Pre svake od izreka on bi govorio]: „Rečeno je jednom, brate, Bog da sačuva ljubav. Oci su rekli“…
28. Ni jedan posao koji se ukaže, makar bio i krajnje nužan i važan, neću da radite iz pobedoljubivosti [samoljublja] ili sa smućivanjem. Budite uvereni da je svako delo koje obavljate, bilo veliko, kao što smo kazali, bilo malo, samo jedna osmina onog što se traži, dok čuvanje svog ustrojstvo, pa makar se i ne ispunilo poslušanje, predstavlja polovinu ili četiri osmine… I tako, kada radite bilo koju stvar i hoćete da je savršeno i u potpunosti ispunite, postarajte se da izvršite i samu stvar (što je, kao što sam rekao, jedna osmina traženog), i ujedno da sačuvate svoje stanje nepovređenim (što predstavlja polovinu ili četiri osmine). Ukoliko je radi toga da bi se izvršilo poslušanje neophodno skrenuti ili udaljiti se od zapovesti i povrediti sebe ili drugoga, nije dobro da gubimo polovinu ili četiri osmine da bismo sačuvali jednu osminu.
29. U Pričama se kaže: Koji nemaju vođstva, padaju kao lišće. Spasenje je, pak, u mnogim savetima (Prič.Sol.11,14). Vidite li, bratijo, silu ove izreke? Vidite li čemu nas uči Pismo? Ono nas upućuje na to da se ne oslanjamo na same sebe, da nemamo svoj razum, da ne smatramo da možemo sami sobom upravljati. Nama je potrebna pomoć, potrebni su oni koji će nas po Bogu voditi. Niko nije nesrećniji i bliži pogibiji od ljudi koji nemaju nastavnika na putu Božijem. Jer, šta znači rečeno: Koji nemaju vođstva, padaju kao lišće! List najpre uvek biva zelen, svež, naočit; zatim postepeno vene, otpada i najzad ga prenebregavaju i gaze. Tako i čovek kojim niko ne upravlja, najpre uvek ima revnost za post, za bdenje, za bezmolvije, za poslušanje i za druga dobra. Zatim, to usrđe postepeno slabi i on, nemajući nikog ko bi ga poučio, podržao i u njemu razgoreo usrđe, neosetno vene, pada i najzad postaje rob neprijatelja, koji sa njime čine šta hoće.
30. O onima koji otkrivaju svoje pomisli i postupke i sve čine sa savetovanjem kaže se: Spasenje je u mnogim savetima. Ne kaže se: „U savetima mnogih“, tj. da bi trebalo da se sa svakim savetujemo, nego da je potrebno savetovati se o svemu sa onim u koga se ima poverenje. Pri tome, treba otkrivati sve i u svemu pitati za savet, a ne jedno govoriti, a drugo prećutkivati. Za takvog važi reč: Spasenje je u mnogim savetima.
31. U čoveku koji ne otkriva sve što se njega tiče i naročito, koji ima rđavu naviku ili vaspitanje, đavo nalazi ili neku [samo]volju, ili neko zahtevanje [svoga] prava, i time ga obara… Jer, kada se držimo svoje volje i sledimo za [preganjanjem svoga] prava, čineći navodno dobro, mi sami sebi pletemo zamke i pri tome ne znamo kako ginemo. Jer, kako mi možemo razumeti volju Božiju, kad verujemo sami sebi i držimo se svoje volje… Zbog toga je ava Pimen govorio da je naša volja stena između čoveka i Boga.
32. [Onome ko veruje svom umu i predaje se svojoj volji neprijatelj kako hoće priprema pad. Onome, pak, ko sve čini sa savetovanjem, on ne može prići]… Kaže se da vrag mrzi glas utvrđenja, stoga što ne samo što mrzi utvrđenje, već što i sam zvuk njegov ne može da čuje. On mrzi i sam glas kojim se izgovara ono što služi na pouku… Zbog čega? On zna da će se njegovo zlo obelodaniti čim se samo počne pitati ili govoriti o nečem korisnom. A on se najviše plaši od toga da bude prepoznat. Jer, tada on već više ne može da spletkari kako hoće. Jer, ako se duša utvrđuje time što čovek pita i otkriva sve i sluša od iskusnog: „Ovo radi, a to ne čini; to je dobro, a to nije; to je [samo]opravdanje, a to [samo]volja“, i takođe: „Sada nije vreme za tu stvar“, i drugi put: „Sada je vreme“, đavo ne nalazi način da šteti čoveku ili da ga sruši. Čovek je tada, kao što sam već rekao, usmeren i sa svih strana utvrđen. Na njemu se ispunjava [izreka] da je spasenje u mnogim savetima.
33. Neprijatelj voli one koji se oslanjaju na sebe? Jer, oni mu pomažu i sami sebi pletu zamke. Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: „Čovek pada zbog toga, ili zbog toga“, a ja, kao što sam već rekao, ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teže i pogubnije od toga.
34. Ja vam uvek govorim da se od onoga što je lako i od toga što govorimo: „Šta [znači] ovo ili ono“, u duši obrazuje rđava navika kojom se već prenebregava i ono veliko. Znate li koliko je težak greh osuđivanja bližnjeg? Šta ima teže od toga? Šta je toliko mrsko Bogu i od čega se On toliko odvraća?… I baš od onog navodno malog, dolazi se do tako velikog zla. Jer, zbog toga što se dozvoljava malo podozrenje na bližnjeg… um počinje da zanemaruje svoje grehe i da se zanima [gresima] bližnjega. I od toga posle dolazi do osuđivanja, ogovaranja, preziranja… Ništa toliko ne ljuti Boga, ništa toliko ne ogoljuje čoveka [od blagodati] i ništa toliko ne izaziva napuštanje [od strane Boga], kao ogovaranje, osuđivanje i omalovažavanje bližnjeg.
35. Drugo je ogovaranje, drugo osuđivanje, a drugo omalovažavanje. Ogovaranje je kada se o nekome kaže: „Onaj je slagao, ili se razgnevio, ili pao u blud“, ili nešto slično. Takav ogovara brata ili pristrasno govori o grehu brata. Osuđivati znači reći: „Taj i taj je lažov, gnevljivac, bludnik“. Onaj ko tako govori postaje sudija samog nastrojenja njegove duše. On je presudio o čitavom njegovom životu, govoreći da je takav i osudivši ga kao takvog. To je teška stvar.
36. Onaj farisej koji se molio i blagodario Boga za svoje vrline nije slagao. On je govorio istinu, i nije zbog toga bio osuđen. Jer, mi smo dužni da blagodarimo Bogu kada se udostojimo da učinimo bilo šta dobro, budući da nam je On pomogao i sarađivao nam na tome. On nije bio osuđen stoga što je rekao: Nisam kao ostali ljudi, već što se okrenuo ka mitaru i rekao: Ili kao ovaj carinik. On se podvrgao osudi stoga što je osudio samu ličnost, samo raspoloženje njegove duše, ukratko rečeno, sav njegov život. Zbog toga mitar otide opravdan, a ne onaj (Lk.18,11).
37. Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osuđuje, jer On zna svačije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i sposobnosti. Saglasno sa time On i sudi svakoga kako jedini zna… I ko može znati sve sudove osim Jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna?
38. Ponekad mi ne samo da osuđujemo, već i omalovažavamo [grešnika]. Jer, drugo je, kao što rekoh, osuđivati, a drugo prezirati. Preziranje je prisutno tamo gde ne samo osuđujemo bližnjeg, već se i odvraćamo od njega, gnušajući ga se kao gadosti. I to je gore od osuđivanja i mnogo pogubnije.
39. Oni koji hoće da se spasu ne obraćaju pažnju na nedostatke bližnjeg, nego uvek gledaju na svoje sopstvene i [tako] napreduju. Takav je bio onaj koji je, videći brata kako je sagrešio, rekao: „Teško meni! Kao što je on danas sagrešio, svakako ću i ja sagrešiti sutra“. Vidiš li nepokolebivost? Vidiš li spremnost duše? Kako je on odmah uspeo da pobegne od osuđivanja brata svoga! Jer, on je rekavši: „Svakako ću i ja sagrešiti sutra“, zastrašio sebe i podsetio se da i on može ubuduće sagrešiti. I na tome se nije zadovoljio, nego se stavio i ispod njega, govoreći: „I on će se pokajati za svoj greh, a ja se nasigurno neću pokajati i svakako neću dospeti do pokajanja, svakako neću imati snage da pokajem“.
40. [Dešava se da otrov osuđivanja, napunivši našu dušu, stremi da se izlije i na druge]. Srevši drugog brata, mi odmah govorimo: „To i to se desilo“, i štetimo i njemu, stavljajući u njegovo srce greh. I ne bojimo se Onoga koji je rekao: Teško onome koji bližnjeg svog napaja mutnom [tečnošću] koja obara (Av.2,15), nego činimo đavolsko delo i ne brinemo se zbog toga. Jer, šta drugo čini đavo osim što smućuje i šteti? A mi se pokazujemo kao saradnici đavola na pogibao i svoju i bližnjega… Zbog čega mi padamo u tako nešto ako ne zbog nedostatka ljubavi?… Jer, ljubav pokriva mnoštvo grehova (1.Pt.4,8).
41. Sveti ne mrze onoga koji greši, ne osuđuju ga, ne odvraćaju se od njega, nego sastradavaju sa njim, urazumljuju ga, umoljavaju i leče kao slabi ud i čine sve kako bi ga spasli… Šta je učinio sveti Amon kada su mu jednom došla bratija i sa smućenjem rekla: „Dođi i vidi, oče. Kod tog brata je žena u keliji“. Kakvo milosrđe je pokazala, kakvu ljubav je imala ona sveta duša! Shvativši da je brat ženu sakrio pod bure, on je pošao i seo na njega, naredivši da pretraže svu keliju. Pošto nisu ništa našli, on im je rekao: „Bog neka vam oprosti“. I tako ih je postideo i pomogao im [naučivši ih] da ne veruju lako [klevetama] protiv bližnjega. A onog brataje ucelomudrio ne samo pokrivši ga Boga radi, nego i ispravivši ga kada je našao pogodno vreme. Jer, poslavši sve napolje, on ga je uzeo za ruku i rekao mu: „Pobrini se za sebe, brate“. Taj brat se odmah zastideo i došao u umilenje. Toga trenutka je na njegovu dušu podejstvovalo čovekoljublje i saosećanje starca.
42. Zamislite jedan krug na zemlji, jedan okrugli presek [koji je napravljen] obrtanjem šestara. Centar se naziva samo središte kruga, [koji se nalazi] kod igle [šestara]. Razumite dobro šta vam govorim. Pretpostavite da je ovaj krug – svet, a samo središte kruga – Bog. Linije, pak, koje vode od kruga ka središtu su putevi ili životi ljudski. I tako, ukoliko sveti ulaze u unutrašnjost kruga, želeći da se približe Bogu, utoliko, srazmerno ulaženju, postaju bliži i Bogu i jedni drugima. I koliko se približavaju Bogu, toliko su bliži i međusobno, i koliko su bliži međusobno, toliko su bliži i Bogu. Isto razumite i za udaljavanje. Ko se udaljava od Boga i vraća ka spoljašnjosti, očigledno je da se, srazmerno sa udaljavanjem od središta, udaljava i od drugih. I [obratno], koliko se udaljava od drugih, toliko se udaljava i od Boga. Takva je priroda ljubavi. Koliko smo izvan i ne ljubimo Boga, toliko je svaki od nas udaljen i od bližnjeg. Isto tako, koliko ljubimo Boga, i koliko mu se približavamo ljubavlju, toliko se sjedinjavamo sa bližnjim. I [opet], koliko se sjedinjavamo sa bližnjim, toliko se sjedinjujemo i sa Bogom.
43. Ispitajmo, bratijo, zbog čega neko ponekad uvredljivu reč podnosi bez smućivanja, kao da je gotovo i nije čuo, a ponekad se smućuje čim je čuje. Šta je uzrok ove razlike? I da li je jedan uzrok te razlike ili su mnogi? Ja nalazim da postoje mnogi uzroci, pri čemu jedan, moglo bi se reći, rađa sve druge. I reći ću vam kako. Dešava se najpre, da se neko, posle molitve i dobrog upražnjavanja [u čitanju i razmišljanju], nalazi u, da tako kažem, dobrom stanju i zbog toga podnosi svoga brata i ne smućuje se. Dešava se, opet, da neko ima pristrasnost prema drugome i zbog toga bez ogorčenja podnosi sve što mu čini. Biva takođe, da neko prezire onoga koji želi da ga ožalosti. Gledajući kao na niskost na ono što je od njega, i uopšte, ne gledajući ga kao čoveka, on njegove reči i dela ne računa ni u šta… A ukoliko se neko smućuje zbog brata koji ga žalosti, znači da u tom trenutku nije bio u dobrom stanju, ili da ima odbojnost prema njemu… Uzrok svakog smućenja, pak, ukoliko tačno ispitamo, jeste odsustvo samoukorevanja.
44. Kakvu radost, kakvo spokojstvo ima onaj koji sebe ukoreva, ma gde pošao, kao što je rekao ava Pimen. Ma šta da mu se desi, bilo šteta, bilo beščašće, ili bilo kakva druga žalost, on ih se već unapred smatra dostojnim i nikada se ne smućuje. Ima li nešto bezbrižnije od toga?
45. Međutim, šta ako neko kaže: „[Recimo] da me brat ožalosti i ja, ispitavši sebe, nađem da mu nisam dao nikakvog povoda. Kako ja [u tom slučaju] mogu sebe da ukoravam“. Zaista, ako neko sebe ispita sa strahom Božijim, naći će da je svakako dao povod, bilo delom, bilo rečju, bilo izrazom [lica]. Može biti, kao što kaže, da mu u tom trenutku nije dao nikakvog povoda, ali ga je stoga svakako nekad ranije ožalostio ili u toj ili u drugoj stvari, ili je, pak, ožalostio drugog brata, i sada je dužan da zbog toga postrada, a često i za neki drugi greh. Zbog toga, ako neko, kao što sam rekao, tačno ispita svoju savest, uvek će sebe videti krivim.
46. Opet, često se nekom čini da sedi u miru i tišini. Međutim, ako mu brat kaže uvredljivu reč, on se smućuje i pri tome misli da se opravdano ogorčuje na njega, govoreći: „Da nije došao i govorio mi i smutio me, ja ne bih sagrešio“. Ali, to je smešno i nerazumno. Zar je onaj koji mu je to rekao u njega uneo strast? On mu je samo ukazao na strast [koja postoji] u njemu kako bi se pokajao, ukoliko hoće. Takav je sličan pokvarenom hlebu koji je spolja čist. Međutim, njegova buđavost se pokazuje kada ga neko preseče. Tako je i taj sedeo u miru, kako mu se činilo, ali je u sebi imao strast, premda nije ni znao. Brat mu je rekao jednu reč i u njemu pokazao sakrivenu gnjilost. I ako želi da bude pomilovan, neka se pokaje, očisti, napreduje i neka vidi da je još dužan da zahvali bratu koji je bio uzrok takve njegove koristi.
47. U meri u kojoj čini greh, duša posustaje (jer greh muči dušu i dovodi do iznemoglosti onoga koji ga čini). Stoga sve što se desi, nju samo opterećuje. Ono, pak, što je čoveku koji napreduje (ranije) bilo teško, postepeno postaje sve lakše.
48. Tako smo dužni da uvek gledamo na gore. Ma šta trpeli od drugoga, bilo dobro, bilo zlo, pazimo na ono gore i zahvaljujmo za ono što se dešava, držeći se uvek samoukorevanja, i govoreći kao što su govorili oci: „Dobro nam se dešava po promislu [domostroju] Božijem[2] a zlo zbog grehova naših“.
49. Mi okajani svakodnevno grešimo i projavljujemo naše strasti. Ostavili smo pravi put ukazan ocima, [tj.] samoukorevanje, te idemo krivim putem ukorevajući bližnjega. Svako se od nas stara da u svakoj stvari krivicu svali na svoga brata i da na njega baci sav teret? Svako je nemaran i ništa ne ispunjava, a od bližnjega zahteva [ispunjenje] zapovesti.
50. Gde je onaj starac koji je, kada su ga pitali: „Šta si veliko našao na [monaškom] putu, oče“, odgovorio i rekao: „Da u svemu ukorevamo sami sebe“. To je pohvalio i onaj koji je postavio pitanje, rekavši: „Zaista, nema drugog puta“. Tako je i ava Pimen rekao sa uzdahom: „U ovaj dom su ušle sve vrline, osim jedne, premda bez nje čovek teško može da opstane“. I kad su ga pitali o kojoj se [vrlini] radi, onje rekao: „Da čovek ukoreva sam sebe“. I sveti Antonije je rekao da je veliko delo za čoveka kada svoja sagrešenja uzima na sebe pred Bogom i očekuje iskušenja do poslednjeg daha. I svagde nalazimo da su oci, ispunjavajući navedeno, sve, pa čak i ono najmanje, prepuštali Bogu i nalazili spokojstvo.
51. Oci su rekli da je monasima strano da se gneve, kao uostalom, i da rastužuju bilo koga. I opet [je rečeno]: „Ko obuzdava jarost, savlađuje demone. Ko, pak, biva savladan ovom strašću, potpuno je tuđ monaškom životu“, i slično. A šta mi treba da kažemo o sebi kada ne samo da ne prestajemo sa jarošću i gnevom, već se ponekad predajemo i zlopamćenju? Šta drugo, ako ne da oplakujemo svoje jadno i nečovečno stanje? Pazimo na sebe, bratijo, kako bismo se, uz pomoć Božiju, izbavili od ove gorke i pogubne strasti.
52. Biva, tako da neko napravi metaniju pred bratom svojim kada dođe do smućenja ili ogorčenja među njima, pa [ipak] i posle metanije [tj. oproštaja] ostaje tužan i ima pomisli protiv njega. On ne treba da zanemari te [pomisli], već da se potrudi da ih brzo preseče, jer se [radi o] zlopamćenju. Ono zahteva, kao što rekoh, veliku budnost, pokajanje i borbu, kako bi se savladalo i kako se [duša] ne bi dovela u opasnost. Ko je napravio metaniju, napravio ju je radi zapovesti, iscelivši u tom trenutku gnev. Međutim, protiv zlopamćenja se još nije borio, i zbog toga u njemu ostaje tuga na brata. Jer, drugo je zlopamćenje, drugo gnev, drugo jarost, a drugo smućenje. I dajem vam primer da [to] shvatite. Ko zažiže oganj, najpre uzima mali žar, tj. reč brata koji [nas] žalosti. To je još mali žar. Jer, šta je [jedna] reč brata tvoga? Ako je podneseš, ugasio si iskru. Ako, pak, staneš da misliš: „Zašto mi je on to rekao? I ja treba njemu da uzvratim“, ili: „Da nije hteo da me ožalosti, ne bi mi ni rekao. I ja njega [treba] da ožalostim“… dodaješ mala drvca ili nešto drugo što razgoreva vatru te praviš dim, tj. smućenje. Smućenje je kretanje i pobuđivanje pomisli koja uzbuđuje i razdražuje srce. Razdraženje je osvetničko ustajanje na onoga koji nas žalosti. Ono se pretvara u drskost, kao što je rekao ava Marko: „Hranjena pomislima, zloba razdražuje srce. [Naprotiv], srce se skrušava kada se [zloba] istrebljuje molitvom i nadom“. Da si podneo, kao što rekoh, malu reč svoga brata, ugasio bi malu iskru pre nego što pređe u smućenje. Ali i nju, ako hoćeš, možeš lako da ugasiš, dok je još vreme, i to putem ćutanja, molitve i poklona od srca. Nastaviš li, pak, sa dimljenjem, tj. sa razdraživanjem i uzbuđivanjem srca kroz prisećanje: „Zašto mi je to rekao? I ja ću njemu reći“, tj. kroz susret, ili, da tako kažemo, sukob pomisli, raspirićeš, tj. zagrejaćeš srce, usled čega će doći do rasplamsavanja jarosti… Ako, pak, hoćeš, i nju možeš da ugasiš, pre nego što postane gnev. A ako produžiš da se smućuješ i [druge] da smućuješ, bićeš sličan onome koji baca drva u oganj i još više razgoreva vatru. Tako postaje [užareni] ugalj, tj. gnev… Gnev, pak, koji se ustali, postaje zlopamćenje. I čovek se već od njega ne može izbaviti, ukoliko ne prolije krv.
53. Eto, čuli ste šta je početno smućenje, a šta jarost, šta gnev, a šta zlopamćenje. Vidite li kako je od jedne reči došlo do takvog zla? A da je od početka na sebe svalio prekor, [tj. sebe ukoreo] i podneo reč brata svoga, da nije hteo da se osveti i da nije umesto jedne reči rekao dve ili pet, i zlom uzvratio za zlo, [brat] bi se od svih tih zala izbavio. Zbog toga vam i govorim svagda: secite strasti dok su još mlade, da se ne bi učvrstile u vama. Jer, tada ćete se namučiti. Jer, drugo je izvaditi malu biljku, a drugo iz korena iščupati veliko drvo.
54. Zlom za zlo moguće je vratiti ne samo delom, nego i rečju i izrazom. Neko delom prividno ne vraća zlom za zlo, ali se pokazuje da ga vraća, kao što rekoh, rečju ili izrazom. Tako, biva da [čovek] pokretom ili pogledom smućuje brata svoga. Jer, moguće je i pogledom ili pokretom ožalosti brata. I to, takođe, predstavlja vraćanje zlom za zlo. Drugi se, [opet] stara da ni delom ni rečju ni izrazom ni pokretom ne vrati zlom za zlo, ali u srcu svome je tužan zbog brata svog i ogorčava se na njega. Vidite li koliko samo ima različitih stanja! Drugi opet, nije niti rastužen zbog brata svoga, ali se raduje kad čuje da se ožalostio, ili da se neko žali na njega ili ga unižava, te se pokazuje, opet, kao onaj koji vraća zlom za zlo u srcu svome. Drugi opet, nema ni zlobe, niti se raduje čuvši o uniženju onoga koji ga je ožalostio, već se i sam žalosti kad je on ožalošćen, ali mu nije drago kada doživi nešto lepo. On se sekira ako ga vidi proslavljenog ili uspokojenog. I to je vid zlopamćenja, premda lakši.
55. Dešava se, zatim, da [nekog brata] neko ožalosti, ali da međusobno učine metaniju i pomire se. U odnosu na njega on tada nema nikakvo zlo sećanje u srcu svom. Međutim, ako se posle malo dana desi da mu onaj kaže bilo šta uvredljivo, on počinje da se priseća i onog prvog i da se smućuje ne samo zbog drugog, već i zbog prvog. Tako on postaje sličan čoveku koji ima ranu na koju je stavio zavoj. I prema je za određeno vreme rana zacelila i zarasla, ipak je mesto još osetljivo. Ukoliko ga neko bude gađao kamenom, to mesto će se lakše povrediti nego sve ostalo telo, i počeće odmah da krvari. To isto je pretrpeo i onaj. Imao je ranu i priložio je zavoj na nju (što predstavlja metanija). Time je iscelio ranu, tj. gnev, kao onaj prvi, i počeo već da se trudi i protiv zlopamćenja, starajući se da ne zadrži ni jedno zlo sećanje u svome srcu. To predstavlja zarašćivanje rane. Ali, ona još nije u potpunosti zacelila. Postoji još jedan ostatak zlopamćenja, tj. korica, od koje se lako otvara čitava rana, ukoliko se primi mali udarac.
56. Treba se, dakle, boriti da i kora u potpunosti iščezne, te mesto potpuno zaceli, kako ne bi ostao nikakav ožiljak i kako se uopšte ne bi pomislilo da je na tom mestu bila rana. Kako to postići? Tako što ćemo se iz sveg srca moliti za onoga koji nas je ogorčio i govoriti: „Bože, pomozi bratu mome, a i meni njegovim molitvama“. Tako se molimo za brata svoga (što je svedočanstvo saosećanja i ljubavi), i ujedno smiravamo, jer tražimo pomoć od njegovih molitava. I može li uspeti jarost, zlopamćenje ili druga koja strast tamo gde su saosećanje, ljubav i smirenje? Kao što je ava Zosima rekao: „Od smirenja [koje se crpi] iz zapovesti Hristovih, uništiće se i srušiti svi đavolji pokušaji, pa makar on pokrenuo i sve vradžbine, sa svim svojim demonima“. A i drugi starac govori: „Onaj koji se moli za neprijatelje, biće nezlopamtiv“.
57. Ostvarite to i shvatićete dobro ono što slušate. Zaista, ono što ne ispunite na delu, nećete moći usvojiti putem reči. Postoji li čovek koji želi da se nauči nekoj umetnosti samo putem reči? Čovek prvo, [neko vreme] boravi u radu i kvari [delo], i opet ga popravlja i kvari. Tako se, malo po malo, uz trud i strpljenje, uči umetnosti, pomagan od Boga, koji gleda na njegovu nameru i trud. A zar ćemo mi umetnost nad umetnostima da usvojimo samo putem reči, ne prihvativši se dela? Kako je to moguće? Pazimo dakle, na sebe, bratijo, i delajmo sa marljivošću, dok još imamo vremena.
58. Potrebno je veliko trezvoumlje kako ne bismo bili pokradeni od strane laži. Nijedan lažljivac se ne sjedinjuje sa Bogom, budući da je laž tuđa Bogu. Pisano je, naime: „Laž je od lukavog“. I opet: [Đavo] je laža i otac laži (Jn.8.44). Eto, đavo se naziva ocem laži, a Bog je istina. Sam On govori: Ja sam put, istina i život (Jn.14,6). Vidite li, dakle, od koga se odvajamo i kome se putem laži prilepljujemo? Očigledno je da se [približavamo] zlome. I tako, ako želimo da se uistinu spasemo, svom silom i svakim usrđem treba da ljubimo istinu i da se čuvamo od svake laži. Inače, ona će nas odvojiti od istine i života.
59. Postoje tri različite laži. Postoji lažljivac u mislima, postoji lažljivac rečima i postoji onaj koji laže samim životom. Laže u mislima onaj koji prima podozrenja [sumnje na druge]. On vidi nekog da razgovara sa svojim bratom i počinje da podozreva, govoreći: „On o meni priča“… On je lažljivac u mislima. On nikada ne govori po istini, nego uvek po sumnjičenju. Otuda znatiželja, ogovaranje, prisluškivanje, sukobi, osuđivanja. Rečju, pak, laže onaj koji, olenjivši se da ustane na bdenje, ne kaže: „Oprosti mi, jer sam bio lenj da ustanem“, već: „Imao Sam vatru, nesvesticu, i nisam bio u mogućnosti da ustanem. Bio sam slab“. I govori on deset lažnih reči umesto da učini poklon [pokaje se] i smiri se… Opet, ako želi neku stvar, on ne dopušta sebi da kaže: „Ja želim to“, nego nastavlja da okoliši svojim rečima i govori: „Patim od toga i to mi je neophodno“, ili: „Zapoveđeno je [da mi se to da]“. I govori tolike laži, sve dok ne ispuni svoju želju… Takvom čoveku se nikada ne veruje. Čak ako i istinu kaže, niko mu ne može verovati, jer se sumnja i u [ono] istinito [što kaže]… Laže svojim životom onaj koji se pretvara da je uzdržljiv, iako je razvratnik, ili onaj koji govori o milostinji i hvali saosećajnost, iako je koristoljubiv, ili onaj koji se divi smirenju, iako je gord.
60. Pobrinimo se o sebi, bratijo, i budimo trezvoumni. Ko će nam [ponovo] dati vreme koje [uzalud] izgubimo? Zaista ćemo tražiti ove dane i nećemo ih naći. Ava Arsenije je uvek sebi govorio: „Arsenije, zašto si izišao [iz sveta]“.
61. I zaista, kada bismo hteli da se malo podvizavamo, ne bismo se mnogo žalostili, niti zamarali. Onaj ko sebe na početku prinuđuje, postepeno napreduje u podvigu, da bi, zatim, već sa spokojstvom delao. I Bog pruža pomoć kada vidi da se [čovek] prinuđuje [na vrlinu]. Prinudimo i mi sebe, započnimo, zaželimo najzad dobro. Premda nismo savršeni, ipak sama želja predstavlja početak našeg spasenja. Jer, sa željom stupamo u podvig, pomagani od Boga i, podvizavajući se, dobijamo pomoć da steknemo vrline. Zbog toga neko od otaca kaže: „Daj krv i primi duh“, tj. podvizavaj se, pa ćeš se naviknuti na vrline.
62. Kao što onaj ko želi da se nauči stolarskom zanatu, ne obraća pažnju na drugi zanat, tako i oni koji hoće da steknu duhovno delanje, ne treba da paze ni na kakvu drugu stvar, nego da se danju i noću poučavaju u njemu, kako bi ga mogli steći… Ko nije trezvouman i ne podvizava se, lako otpada od vrlina. Vrline predstavljaju sredinu i carski put o kome je onaj sveti starac rekao: „Idite carskim putem i brojite milje“. Vrline su sredina, kao što rekoh, između prekomernosti i nedostatka. Zbog toga je pisano: Ne skreći ni na desno ni na levo (Knj.Broj.20,17), nego hodi carskim putem (Pon.Zak.5,32).
63. Zlo samo po sebi nije ništa. Ono nije niti suštastvo, niti ima neko [samostalno] biće. Ne bilo toga. Odvojivši se od vrline, međutim, duša postaje strasna i vrši zlo. Zbog toga se i muči, ne nalazeći u njemu prirodni pokoj. I drvo, na primer, nema u sebi crvi, ali se u njemu načini neka gnjilost, iz koje postaje crv koji ga izjeda. Isto tako i bakar proizvodi rđu i sam od nje biva izjedan. I odeća sama stvara moljca, koji je zatim kvari. Tako, dakle, i duša sama čini zlo koje pre nje nije postojalo, niti je imalo, kao što smo rekli, ikakvo biće. I ona sama se, [opet], muči zbog zla. Lepo je rekao sveti Grigorije: „Vatra je porod tvari i izjeda tvar, kao i zle zlo“.
64. Isto se može sresti i kod bolesnih tela. Kod onoga ko živi neuredno i ne čuva zdravlje, nastaje suvišak ili nedostatak [sokova], od čega se [javlja] poremećaj. Pre toga uopšte nije bilo bolesti, niti je ona bila nešto [postojeće]. I opet, bolest se nigde ne može naći kada telo ozdravi. Isto tako je i zlo bolest duše, lišene njenog vlastitog i prirodnog zdravlja, tj. vrline.
65. U čoveku [mogu] da postoje tri stanja. Postoji onaj koji dejstvuje po strasti, [zatim] onaj koji zadržava strast i onaj koji je iskorenjuje. Dejstvuje po strasti onaj koji je ispunjava, koji je zadovoljava. Onaj koji zadržava strast, doduše ne dejstvuje po njoj, ali je i ne odseca, već mudruje o njoj i obilazi oko nje, zadržavajući je u sebi. Onaj, pak, ko iskorenjuje strast, podvizava se i čini suprotno strasti.
66. Kazaću vam primer da biste [videli] kome je sličan onaj koji dejstvuje po strasti i podržava je. Sličan je čoveku koji, ustreljen od svoga neprijatelja, uzima strele svojim rukama i sam ih zabada u svoje srce. Onaj koji zadržava strast sličan je onome koga neprijatelj osipa strelama, ali ih on ne prima u sebe, jer je obučen u oklop. A onaj ko iskorenjuje strasti, sličan je onome koji uzima strele, koje na njega odašilje neprijatelj, lomi ih ili ih vraća u njegovo srce, kao što se govori u Psalmu: Oružje njihovo neka uđe u srca njihova i lukovi njihovi neka se slome(Ps.36,15).
67. Posetio sam nedavno jednog brata i našao ga iznemoglog od bolesti. Iz razgovora sam saznao da je imao vatru samo sedam dana, ali evo već 40 drugih dana nikako da se podigne… Sedam dana je imao vatru onaj smireni, i eto koliko dana ne može da se pridigne. Isto je i sa dušom. [Čovek] sagreši malo, a [posle] [mnogo] vremena provodi prolivajući svoju krv pre nego što se ispravi.
68. Vidimo kako bratija odlaze od nas i nismo trezvoumni, premda znamo da će se za malo vremena i nama približiti smrt. Eto, od kada smo seli da porazgovaramo, pa do sada, proveli smo dva ili tri časa svog vremena i smrt nam se približila. I premda vidimo da gubimo vreme, ne bojimo se. Kako se ne sećamo reči onog starca koji je rekao: „Ko izgubi zlato ili srebro, može da nađe drugo umesto njih, a ko izgubi vreme, drugoga ne može naći“. Zaista, tražićemo [makar] jedan čas ovog vremena, i nećemo ga naći.
69. Jedan veliki starac se sa svojim učenicima [jednom] našao na mestu gde su bili kiparisi različite veličine, mali i veliki. I reče starac jednom od učenika: „Iščupaj ovaj kiparis“. Beše taj kiparis vrlo mali, te ga brat sa jednom rukom odmah iščupa. Potom mu starac ukaza na drugi, veći od prvog, i reče: „Iščupaj i ovaj“. Brat je i njega iščupao, vukući ga sa dve ruke. Starac je opet pokazao na još veći kiparis, koji je on [tek] sa velikim trudom uspeo da iščupa. Međutim, starac mu ukaže na još veći. Brat ga je dugo savijao, da bi ga tek posle velikog zamora i znojenja najzad oborio. Međutim, sledeći kiparis na koji mu je starac ukazao on ni posle mnogo napora i znoja nije bio u stanju da ga izvadi. Videvši da on to ne može učiniti, starac je naložio drugom bratu da ustane i pomogne mu. I tek su obojica uspeli da ga iščupaju. Tada je starac rekao bratiji: „Eto kakve su strasti. Dok su male, ako hoćemo, možemo ih sa lakoćom preseći. Međutim, zanemarene, one postaju snažne. I što više jačaju, zahtevaju veći napor [da bi se savladale]. Ukoliko, pak, suviše porastu, mi ih ni sa naporom nećemo moći odseći, ukoliko ne dobijemo pomoć od nekih svetih koji se zauzimaju za nas po Bogu“.
70. [Prorok govori ćerki Vavilonskoj]: Blažen je ko uhvati i razbije mladence tvoje o kamen. (Ps.136,8-9)… [Kći vavilonska je slika svega grehovnog i bogoprotivnog. Njen porod su strasne pomisli i dela]. Blažen je onaj ko od samog početka ne dozvoljava da se u njemu razraste ono što se rađa od nje, tj. zle misli, niti da podejstvuje zlo, već ih odmah, dok su mlade, i pre nego što se ukrepe i podignu na njega, uzima i baca o kamen, koji je Hristos, pogubljujući ih pribegavanjem Hristu.
71. Oci su rekli da treba da se malo po malo čistimo, ispitujući svako veče kako smo proveli dan, i izjutra kako smo proveli noć, te da [treba] da se kajemo pred Bogom zbog onog što smo [po slabosti] zgrešili. Uistinu, potrebno je da, zbog mnoštva grehova i zbog zaboravnosti naše, i po isteku šest časova ispitujemo kako smo proveli [vreme] i u čemu smo sagrešili.
72. Onaj, dakle, ko sebe svakodnevno ispituje, starajući se o pokajanju za ono što je sagrešio, i ispravljajući se, počinje da umanjuje zlo. Ako je [ranije] činio devet [prestupa, sada] će činiti osam, te će sa Bogom po malo napredovati, ne dopuštajući da strasti jačaju u njemu. A velika je opasnost kada strast pređe u naviku.
73. Ne naziva se razdražljivcem onaj ko se jednom razdražio, niti se naziva bludnikom onaj ko je jednom učinio blud. Isto tako se ne naziva milostivim onaj ko je jednom učinio milostinju. Kako u vrlini, tako i u poroku, duša od čestog upražnjavanja stiče nekakvu naviku, koja je [zatim] ili uspokojava ili muči. A o tome da vrlina uspokojava dušu, i da je porok muči, mi smo govorili u raznim [prilikama]. Vrlinu imamo po prirodi i ona se nalazi u nama, budući da su semena vrline neuništiva. Rekoh, dakle, da po meri činjenja dobra stičemo naviku u vrlini, tj. ponovo stičemo nama svojstvenu naviku. Mi se vraćamo ka sopstvenom zdravlju, kao što se bolesnim očima (vraća) njima svojstveno svetlo, ili kao što od bilo kakve bolesti prelazimo u svojstveno nam i prirodno zdravlje. Sa porokom nije tako: kroz činjenje zla mi stičemo neku stranu i protivprirodnu naviku, tj. stičemo naviku u nekoj zaraznoj bolesti.
74. Uzalud je orlu, koji je jednom kandžom priklješten, što je čitavim ostalim [telom] van zamke, budući da se zbog te sitnice ruši sva njegova snaga. On je zarobljen ukoliko mu je vezana samo jedna kandža, pa makar mu i čitavo [telo] bilo izvan zamke. Zar lovac ne može da ga uhvati kad god zaželi? Tako je i sa dušom. Neprijatelj je obara kad god ushte, ukoliko u njoj postoji navika makar na jednu strast. Naime, ona mu je potčinjena zbog te strasti. Zbog toga vam ja uvek govorim: ne dozvoljavajte da strast u vama postane navika, nego se podvizavajte, umoljavajući Boga dan i noć da ne upadnete u iskušenje. A ako i budemo pobeđeni kao ljudi, i spotaknemo se u sagrešenje, postarajmo se da odmah ustanemo, da se pokajemo, da zaplačemo pred blagošću Božijom, i da stražimo boreći se. Videći naše nastrojenje, smirenje i skrušenost, Bog će nam pružiti ruku i na nama pokazati milost svoju.
75. Dobro je, bratijo, kao što vam uvek govorim, svaku stvar uzvoditi do Boga[3]. Treba govoriti da bez Boga ništa ne biva… Jer, ne postoji nešto od onog što je Bog stvorio da nije dobro, nego je sve dobro i veoma dobro (up. Post.1,31). Ni zbog čega što se dešava ne treba biti potišten, nego sve, kao što rekoh, treba svoditi na promisao Božiji i [time] se umirivati. Ima ljudi koji se toliko obremenjuju žalošću od onog što se dešava, da se odriču i ovog života. Oni bi radije [pristali] da umru, samo da se izbave. Od toga [čovek] strada usled malodušnosti i velikog neznanja, jer ne zna za strašne nevolje duše po izlasku iz tela.
76. Jedan veoma marljiv brat upita nekog starca, govoreći: „Duša moja želi smrt“. Starac mu je odgovorio: „To je stoga što [želiš] da pobegneš od nevolja, i što ne znaš da su buduće muke mnogo gore od ovdašnjih“. I drugi je slično upitao starca: „Zbog čega [postajem] utučen kad sam u keliji“. Starac mu je rekao: „Ti još nisi video ni očekivani pokoj, niti buduće muke. Kad bi ih tačno video, ti bi bez potištenosti podnosio čak i da ti je kelija puna crva, i da si u njima zagnjuren do guše“. Ali, mi hoćemo da se spasemo spavajući i zbog toga negodujemo u nevoljama. [Međutim], pre smo dužni da blagodarimo Boga i da se smatramo blaženim, jer smo se udostojili da malo tugujemo ovde, kako bismo tamo našli mali pokoj.
77. I Evagrije je govorio da [čovek] koji se moli Bogu da se ubrza njegov odlazak (iako je još obuzet strastima), liči na čoveka bolesnika koji umoljava stolara da mu slomi krevet.[4] Jer, pomoću ovog tela, [tj. dok je u njemu] duša skreće pažnju sa strasti i nalazi utehu u jelu, piću, spavanju, razgovoru, hođenju ka prijateljima. A kada izađe iz tela, ona ostaje sama sa svojim strastima. Zauzeta njima i stradajući od njihovog meteža, ona se trza i ne može ni da se seti Boga. Samo, pak, sećanje na Boga teši dušu, kao što se govori u Psalmu: Setih se Boga i razveselih se (Ps.76,4). Međutim, ni to joj strasti ne dozvoljavaju.
78. Može se od ovog sadašnjeg pojmiti o onoj nevolji. Šta je ono što gori, kada neko dobije vatru? Kakav oganj i kakva drva čine to gorenje? Zar nisu upravo rđavi sokovi oni koji pale i stalno smućuju i zagorčavaju život [čoveka] koji ima telo [sklono] crnoj žuči? Tako se i kukavna strasna duša uvek muči svojom vlastitom zlom navikom, imajući gorko sećanje i mučno prepiranje sa strastima, koje je stalno žežu i pale.
79. Osim toga, bratijo, ko može da opiše ona užasna mesta i ona tela u mukama koja služe dušama za takva i tolika stradanja (koja se, opet, sama ne raspadaju); ili onaj neopisivi oganj, ili tamu, grube mučilačke sile i hiljade drugih mučenja koja se često pominju u Božanstvenom Pismu, koja su srazmerna sa rđavim dejstvovanjem duše i sa njenim zlim mislima?… I još je strašnije ono što govori sveti Jovan Zlatoust: „Čak i kad ne bi tekla ognjena reka, i kad strašni anđeli ne bi bili prisutni, nego bi samo ljudi bili pozvani [na Sud] i jedni bili pohvaljeni i proslavljeni, a drugi odbijeni sa beščašćem da ne vide slavu Božiju – zar onaj stid i beščašće i bol odvajanja od tolikih blaga ne bi bili gorči od svake geene i muke“.
80. Potrudimo se da bismo bili pomilovani. Zanemareno [neobrađeno] polje će se puniti čičkom i trnjem sve dok je napušteno. Zar neće [vlasniku] polja, kada ushte da ga očisti i kada bude želeo da iščupa korov kome je dozvolio da naraste za vreme njegovog nemara, utoliko više krvariti ruke, ukoliko je ono punije?… Ko želi da očisti svoje polje, prvo treba da dobro iskoreni sav korov. Jer, korov će opet da naraste ako se samo s vrha sreže i ako se dobro ne iščupa sve njegovo korenje. Kao što smo rekli, on treba da iščupa samo korenje. Pošto dobro očisti polje od korova, i čička i sličnog, treba da ga izdrobi i izravnja i obradi. I kada ga uredi, dakle, treba da ga poseje dobrim semenjem. Jer, ako ga posle takvog uređenja ostavi praznim, opet će narasti korov, našavši meku i pogodnu zemlju. On će pustiti korenje dole u dubinu, te će se još više osnažiti i umnožiti. Tako je i sa dušom. Prvo je potrebno da se odseku sve stare pristrasnosti i sve navike koje duša ima. Jer, ništa nije gore od zlog običaja. I sveti Vasilije govori: „Nije mali podvig pobediti svoju naviku. Jer, običaj, utvrdivši se kroz dugo vreme, poprima silu prirode“.
81. Dakle, ne treba odsecati samo strasti, već i njihove uzroke. Treba dobro urediti svoju narav putem pokajanja i plača. Tada se već može početi sa sejanjem dobrog semena, tj. dobrih dela. Jer, ono što smo rekli za polje, tj. da će posle njegovog očišćenja i uređenja opet naići korov i naći dobru i meku zemlju, ukoliko se ne baci dobro seme – važi i za čoveka. Ako posle ispravljenja svoje naravi u [odnosu] na ranija dela kroz pokajanje, zapostavi dobra dela i sticanje vrlina, sa njim će se desiti ono o čemu se govori u Jevanđelju: Kad nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Onda kaže: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nađe dom prazan [očigledno, od svake vrline], pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga (Mt. 12,43-45).
82. Zbog toga svako ko želi da se spase treba ne samo da ne čini zlo, već i da dela dobro, kao što se kaže u Psalmu: Ukloni se od zla i učini dobro (Ps.33,14). Nije rečeno jednostavno: Ukloni se od zla, nego i: Učini dobro. Na primer, neko je navikao da čini nepravdu. On je, dakle, dužan ne samo da više ne čini nepravdu, već i da čini pravdu. Ako je bio razvratan, treba ne samo da se ne predaje razvratu, nego i da se uzdržava. Ako je bio gnevljiv, treba ne samo da se ne gnevi, nego i da stekne krotost. Ako je bio prkosan, treba ne samo da ne prkosi nikome, nego i da se smirava. I to znači: Ukloni se od zla, i učini dobro. Jer, svaka strast ima sebi suprotnu vrlinu. Gordost ima smirenje, srebroljublje milostinju, razvrat uzdržljivost, negodovanje trpljenje, gnev krotost, mržnja ljubav.
83. Kao što smo izagnali vrline i uneli strasti umesto njih, tako treba da se potrudimo ne samo da izagnamo strasti, nego i da unesemo vrline i da ih postavimo na njihovo vlastito mesto. Jer, mi po prirodi imamo vrline dane nam od Boga. Stvorivši čoveka, Bog je u njega posejao vrline, kao što je rečeno: Stvorimo čoveka po obrazu i po podobiju (Post.1,26). Po obrazu, jer je Bog stvorio dušu netruležnom i samovlasnom [slobodnom], dok se po podobiju odnosi na vrline. Jer, rečeno je: Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostpiv (Lk.6,36). Budite sveti, jer sam ja svet (Knj.Lev.11,44)… Znači, Bog je našoj prirodi podario vrline, dok strasti nemamo po prirodi… Uklonivši se od vrlina usled slastoljublja, duša je u sebi obrazovala strasti i ukrepila ih protiv sebe.
84. Dobro je rekao ava Pimen da se osobine monaha vide u iskušenju. Jer, monah koji je istinski pristupio da služi Bogu dužan je, prema Mudrosti [Sirahovoj], da pripremi dušu svoju na iskušenje (up. Mud.Is.s.Sir.2,1), kako se nikad ne bi čudio ili smućivao zbog onog što se dešava, verujući da ništa ne biva bez promisla Božijeg. A gde je promisao Božiji, tamo je sve dobro i sve biva na korist duše. Sve što za nas čini, Bog dela radi naše dobrobiti, ljubeći nas i štedeći nas. I mi smo dužni, kao što je rekao apostol, da u svemu zahvaljujemo (up. 1.Sol.5,18) Njegovoj blagosti, i da nikada da ne padamo u rastrojstvo ili malodušnost zbog onoga što nam se dešava. Ono što nam dolazi treba da primamo bez smućenja, sa smirenoumljem i sa nadom u Boga, uvereni, kao što sam rekao, da On za nas sve dobro čini po blagosti svojoj, ljubeći nas.
85. Onaj ko ima prijatelja i ko je uveren je da ga prijatelj voli, ma šta da pretrpi od njega, čak i [nešto] bolno, misliće da je bio pokretan ljubavlju, i nikad neće poverovati da je hteo da ga povredi. Koliko pre treba da smo uvereni da Bog, koji nas je sazdao i priveo iz nebića u biće, radi nas se očovečio i za nas umro – sve [u vezi] sa nama čini po blagosti svojoj i ljubeći nas. O prijatelju je [čovek] dužan da misli: „On sve čini iz ljubavi i štedeći me, ali nema uvek i dovoljno razuma da ustroji [ono što je korisno] u [odnosu] na mene. Zbog toga se može desiti da me, i ne žaleći, povredi“. Ali, za Boga tako nešto ne možemo reći. Jer, On je izvor mudrosti i zna sve što je na dobrobit našu. On ustrojava ono što se nas tiče, čak i do najsitnijih [stvari]. [Drugi neko] može reći o prijatelju: „On me voli i štedi i ima [dovoljno] razuma da ustroji [ono što je korisno u odnosu] na mene, ali nema i silu da mi pomogne u onome što smatra da je korisno za mene“. Međutim, ni to ne možemo reći o Bogu. Jer, Njemu je sve moguće i ništa za Njega nije nemoguće… Stoga sve treba da primamo sa zahvalnošću, kao što smo ranije rekli, kao od dobročinog i blagog Vladike, makar se radilo i o nečem bolnom.
86. Ko sa trpljenjem i smirenjem podnosi iskušenje, proći će bez štete, a ko se ogorčava, smućuje se i svakoga okrivljuje – imaće muku. Time on protiv sebe samo osnažuje iskušenje, ne nalazeći korist i škodeći sebi. Ko, pak, iskušenje trpi bezmetežno, imaće veliku korist.
87. Jer, zbog čega se strastan [čovek] čudi kada ga ometaju strasti? Zbog čega se smućuje, kad ih čini? Imaš strast i smućuješ se? Imaš njene zaloge, a govoriš: „Zašto mi smeta“. Bolje pretrpi, podvizavajući se i moleći Boga. Jer, nemoguće je da strasti ne stvaraju nevolju onome ko ih izvršava. „Njihove posude, [tj. založene stvari] su u tebi“, rekao je ava Sisoje. „Daj im njihove zaloge i one će otići“. Posudama je nazvao uzroke. Pošto smo ih, dakle, zavoleli i ispunjavali, nije moguće da ne budemo zaplenjeni strasnim pomislima. One nas, naime, i bez naše želje prinuđavaju da ispunjavamo strasti. Mi smo se, naime, svojevoljno predali u njihove ruke.
88. [Čovek] je slobodan pre nego što učini nešto po strasti, čak i ako se na njega podignu pomisli. On je još u svom gradu[5] imajući i Boga za pomoćnika. Ako se smiri pred Bogom i podnese breme žalosti iskušenja sa blagodarnošću, i ako se lati makar i neznatnog podviga, pomoć Božija će ga podići. A ako pobegne od truda i padne u sladostrašće tela, biće nasilno i prinudno [naveden] da protiv volje služi [strastima].
89. Pisano je, opet, da je učenik velikog starca jednom imao borbu protiv bludnih [pomisli]. Videći ga kako se napreže, starac mu je rekao: „Želiš li da umolim Boga da ti olakša borbu“. On je rekao: „[Istina] je da se naprežem, avo, ali vidim i plodove truda u sebi. Radije umoli Boga da mi da trpljenje“. Eto kakvi su oni koji zaista hoće da se spasu. To znači sa smirenjem podnositi breme.
90. Bog je poslao Mojsija da ih izvede iz Egipta i faraonovog ropstva, a faraon ih obremenjuje još težim radom… Slično postupa i đavo: kad vidi da se Bog sklonio da pomiluje dušu i da je rečju svojom ili preko nekog od slugu svojih olakša od strasti, on je još više opterećuje strastima i još snažnije napada. Znajući to, oci ukrepljuju čoveka svojim poukama i ne daju mu da se uplaši. [Hrabrite se i neka se krepi srce svih koji se uzdaju u Gospoda – Ps.30,25].
91. Pismo nas uči da strah Božiji pobuđuje dušu da čuva zapovesti, te da se dom duše gradi zapovestima. Pazimo i mi na sebe, bratijo. Bojmo se i mi Boga i izgradimo sebi domove, da bismo našli sebi krov u zimsko vreme, u vreme kiše, munje i gromova, budući da veliku nevolju zimi ima onaj koji je bez doma.
92. Kako se, pak, gradi dom duše? Od čulne kuće mi se u tačnosti možemo naučiti toj stvari. Da bi se sagradila ova kuća, potrebno ju je odasvud utvrditi. Građevinu treba podizati sa [sve] četiri strane. [Čovek] ne može da brine samo o jednom delu, zapostavljajući drugi. U suprotnom, neće imati koristi, nego će mu biti uzaludan trud i izdatak. Tako je i sa dušom. Potrebno je da čovek ne zanemari ni jedan deo građevine, već da je ravno i skladno podiže. O tome govori ava Jovan: „Želeo bih da čovek stiče pomalo od svake vrline, a ne, kao što neki čine, da se drži jedne vrline i da ostaje pri njoj, vršeći nju jedinu, i zanemarujući druge“.
93. On treba da je sa svih strana sazida i da je odasvud utvrdi… Prvo treba postaviti temelj, koji je vera, jer bez vere, kao što govori apostol, nije moguće ugoditi Bogu (Jev.11,6). Zatim, na tom temelju treba srazmerno podizati građevinu. Ako se javi prilika da se [pokaže] poslušnost, potrebno je položiti jedan kamen poslušnosti. U [slučaju] ogorčenja na brata, treba položiti jedan kamen dugotrpeljivosti. Ako se javi prilika za uzdržanje, treba postaviti jedan kamen uzdržanja. Tako je od svake vrline koja se javi, potrebno postaviti po jedan kamen u građevinu. Treba je unaokolo podizati i to čas sa kamenom saosećanja, čas sa kamenom odsecanja [svoje] volje, čas sa kamenom krotosti, i slično. Posebno se treba u svemu tome postarati oko trpljenja i odvažnosti, koji su ugaono kamenje kojima se veže građevina i sjedinjuje zid sa zidom, da se zidovi ne bi naginjali i odvajali jedan od drugog. U duši u kojoj nema odvažnosti, neće biti ni trpljenja. A ako nema trpljenja, nemoguće je da se bilo u čemu uspe. Zbog toga se kaže: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21,19).
94. Na isti način, onaj koji zida treba svaki kamen da stavi na glinu. Jer, bez gline će se polomiti kamenje i kuća će pasti. Glina predstavlja smirenje, stoga što je od zemlje i što je pod nogama svima. Nijedna vrlina koja nastaje bez smirenja – nije vrlina, kao što se kaže u Otačniku: „Kao što je nemoguće napraviti brod bez eksera, tako je nemoguće spasti se bez smirenoumlja“… Krov je ljubav. Kao što je krov [završetak] kuće, tako je i ljubav savršenstvo vrlina. Posle toga [treba staviti] ogradu oko krova. Šta je ograda? I u zakonu je napisano: Kad gradite svoju kuću i napravite krov, načinite i ogradu oko krova, da vaša deca ne bi pala (Pon.Zak.22,8)… [Ograda u duševnom domu predstavlja trezvoumlje, pažnju i molitvu, a deca – pomisli u duši koju čuvaju trezvoumlje i molitva].
95. Takođe, i građevinar treba da bude vešt. Nevešt građevinar će građevinu malo nakriviti, zbog čega će kuća svakako pasti. Vešt je onaj koji [sve] čini za znanjem. Dešava se, naime, da neko preduzme napor oko vrline, ali nema poznanja. Zbog toga on [sav napor] poništava, ostaje bez uspeha i ne može da ostvari delo: on stavlja kamen, pa ga [opet] skida.
96. [Ima ljudi] koji se podvizavaju iz taštine ili, smatrajući da vrše vrlinu. I oni se podvizavaju bez razuma. Smatrajući sebe nečim [velikim] zbog podviga, oni počinju da ponižavaju brata svog. Stoga ne samo da se pokazuju kao oni koji stavljaju jedan kamen, a skidaju dva, već su u opasnosti da, zbog osuđivanja bližnjeg, i čitav zid obore. Onaj, pak, ko se sa razumevanjem uzdržava, ne smatra da čini vrlinu, niti želi da ga hvale kao podvižnika, već se nada da će kroz uzdržanje steći celomudrenost i, posredstvom nje, doći do smirenja, kao što govore oci: „Put do smirenja se sastoji u telesnom trudu sa razumom“, i tako dalje. I prosto [rečeno], svaku vrlinu treba činiti sa namerom da se usvoji i da se u njoj stekne navika. Tako se građevinar pokazuje kao dobar i vešt, sposoban da čvrsto izgradi dom.
97. Ne zavodi se takvim mislima i ne misli da je vrlina nešto preveliko i neizvodljivo. Samo postavi početak, verujući Bogu. Pokaži mu svoju nameru i staranje i videćeš pomoć koja će ti se dati za njeno izvršenje. Na primer, predstavi [sebi] dve lestvice. Jedna vodi naviše na nebo, a druga se spušta u ad. Ti stojiš na zemlji, između dve lestvice. Nemoj da pomisliš i da kažeš: „Kako ja mogu da se bacim sa zemlje i da se odjednom nađem gore na vrhu lestvice“. Niti ti to možeš, niti Bog to zahteva. Ali, barem se čuvaj da se ne spuštaš dole: ne čini zla svome bližnjem, ne povređuj ga, ne ogovaraj ga, ne ruži ga, ne ponižavaj ga. Zatim počni po malo da bratu svome činiš dobro, tešeći ga rečima, ili saosećajući mu, ili mu nudeći stvar koja mu je potrebna. I tako, penjući se jednu po jednu stepenicu, uz pomoć Božiju, ti ćeš doći do vrha.
98. Jer, ako budemo tražili, naći ćemo. Ako budemo iskali od Boga, prosvetiće nas. Jer, u Jevanđelju se govori: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Mt.7,7). „Ištite“ govori da bismo prosili u molitvi, a „tražiti“ znači ispitivati kako se dolazi do same vrline, šta je to što je donosi i šta treba da činimo da bismo je stekli. „Tražite i naći ćete“ znači da tako svakodnevno ispitujemo. „Kucati“ znači izvršavati zapovesti. Jer, ko kuca, kuca sa rukama, a ruke, pak, označavaju delatnost. I tako, treba ne samo da ištemo, nego i da tražimo i da činimo, starajući se da, kao što je rekao apostol, budemo spremni za svako dobro delo (2.Tim.Z,17)… Tako, dakle, budimo i mi spremni za svako dobro delo, imajući svaku gotovost za ispunjenje volje Božije sa razumom, onako kako On hoće i kako mu je ugodno.
99. A šta znači ono što govori apostol: Dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim.12,2)? Dobra volja Božija je da volimo jedni druge, da saosećamo, da činimo milostinju, i sve takvo… A šta znači ugodna [volja Božija]? Neko, naime, može da čini dobro, ali na način koji nije ugodan Bogu. Reći ću vam kako. Dešava se da neko nađe neku lepu ubogu siroticu. Ona mu se dopadne zbog svoje krasote i on je uzima i odgaja je, navodno kao siroticu. I eto, volja je Božija i dobro je [da se pomaže siromašnima], ali nije Bogu ugodno [dobro činiti na taj način]. [Bogu] je ugodno da se milostinja čini radi samog dobra, radi samog saosećanja, a ne radi neke ljudske pomisli. To je ugodno Bogu. A savršena [volja Božija] je da [čovek] čini milostinju bez tvrdičluka, sa usrdnošću, bez negodovanja, iz sve snage i svom voljom, da pri davanju [oseća] kao da sam prima, i pri činjenju dobra [drugima] kao da se njemu čini dobro. To je savršena volja Božija.
100. Postoje dve vrste ugađanja stomaku. [Tako] se jedan bori sa slašću: ne želi da jede mnogo, ali želi ukusnu [hranu]… Drugi se iskušava mnoštvom hrane: ne traži dobru hranu, niti mari za njenu slast već, bila dobra ili loša, samo želi da jede. On ne pravi razliku u jelu, nego samo traži da napuni svoj stomak. [Prvo] se naziva sladokuštvo, a [drugo] stomakougađanje… Od ovog, dakle, treba da se sa svakim trezvoumljem udaljava onaj ko želi da se očisti od svojih grehova. Jer, [takvo besnilo nije uzrokovano] potrebama tela, nego strašću. Onaj ko mu se prepušta, upada u greh.
101. Međutim, treba ne samo da čuvamo dijetu, već i da se udaljavamo od svakog drugog greha. Kao što postimo utrobom, tako treba da postimo i jezikom, udaljavajući se od ogovaranja, od laži, od praznoslovlja, od vređanja, od gneva i svakog drugog greha koji nastaje preko jezika. Takođe, treba da postimo očima, da ne gledamo sujetne [stvari], da nismo drski očima i da ne gledamo bez stida. Osim toga, i ruke i noge treba da uklanjamo od svake zle stvari.
102. Kakav, dakle, cilj mi treba da imamo kada idemo jedni drugima? Najpre, ljubav… Drugo, da čujemo Reč Božiju. Jer, uvek se u mnoštvu više razmatra Reč [Božija]. Često ono što jedan ne zna pita drugog. Zatim, da se shvati sopstveno stanje,… [da se pozajme primeri života od drugih. Tako je postupao] ava Antonije koji je, obilazeći druge, gledao šta je dobro kod svakog od njih, primajući i zadržavajući od jednog krotost, od drugog smirenje, od trećeg bezmolvije, sakupljajući za sebe od svega toga.
103. Jer, možemo, kao što vam uvek govorim, iz svake stvari, ako hoćemo, [izvući] i korist i štetu. Kazaću vam primer da shvatite da je tako. Recimo da neko stoji noću na jednom mestu – ne kažem monah, nego bilo ko u gradu – i da pored njega prolaze tri čoveka. I jedan o njemu misli da čeka neku [ženu] da bi pošao na blud. Drugi misli da je lopov, a treći da je pozvao svoga prijatelja iz obližnje kuće i da ga čeka da siđe da bi nekud pošli na molitvu. Eto, trojica su videli jednog istog čoveka na jednom istom mestu, pa ipak nisu pomislili jednu istu misao. Naprotiv, jedan je smatrao jedno, drugi drugo, a treći, opet, treće – svako, dakle, prema svom sopstvenom stanju. Postoje tela koja imaju crnu žuč i rđave sokove, te svaku hranu koju uzimaju pretvaraju u rđave sokove, premda je sama hrana korisna (i uzrok tome, kao što rekoh, nije u hrani, nego u telu koje je rđavog sastava i koje po nuždi svog sastava deluje i menja hranu). Tako i duša koja ima rđavu naviku trpi štetu od svake stvari, škodeći sebi čak i ako je sama stvar korisna… A oni koji imaju dobru naviku, slični su onima koji imaju telo sa dobrim sokovima koje, makar se i što štetno pojelo, hranu pretvara u dobre sokove saglasno svom sastavu… Tako i mi, ukoliko imamo dobru naviku i dobro stanje, možemo, kao što sam ranije rekao, svakom stvari da se okoristimo, makar sama stvar i ne bila korisna.
104. Čuo sam o nekom bratu koji je, kada bi došao kod nekog od bratije i video njegovu nesređenu i neurednu keliju, govorio u sebi: „Blažen je ovaj brat, jer je zanemario sve zemaljsko i toliko sav um uzneo gore da ni svoju keliju ne stiže da dovede u red“. I opet, kada bi odlazio drugome i video da je njegova kelija uredna, čista i pospremljena, on bi nanovo u sebi govorio: „Kao što je duša ovog brata čista, tako je i kelija njegova čista: stanju njegove duše odgovara i stanje njegove kelije“. I nikada on nije rekao o nekome: „Taj je neuredan“, ili „Onaj je tašt“, nego je po svom dobrom stanju sticao korist od svakoga. Neka bi blagi Bog i nama dao dobro stanje da bismo i mi mogli da se svime koristimo i da nikada ne mislimo o zlu bližnjeg.
105. [Pouke onima koji se uče monaštvu]. Ako se nalaziš u potčinjavanju, nikada nemoj verovati svome srcu, jer se ono oslepljuje starim pristrasnostima. Ni u čemu nemoj slediti za vlastitim sudom i ne rešavaj se na nešto bez pitanja i znanja [starešine]. Nemoj misliti niti smatrati da si umniji i pravedniji od upravitelja svoga, niti budi istraživač njegovih dela, niti proverilac koji se mnogo puta vara… Potčinjavajući se [tako], sa spokojstvom ćeš ići bezopasno i nepogrešivo putem otaca.
Prinuđuj sebe u svemu i odsecaj svoju volju, i uz blagodat Hristovu kroz običaj ćeš doći do navike odsecanja [svoje volje]. Ubuduće ćeš to činiti bez prinuđivanja i bez žalosti, tj. kao da [sve] uvek biva po tvome.
„Ne želi da stvari budu onakve kakvima ih hoćeš, nego želi ono što biva“, pa ćeš biti miran sa svima. Veruj da po promislu Božijem biva i ono najbeznačajnije u [vezi] sa nama. Tako ćeš bez smućenja podneti ono što nailazi.
Veruj da su beščašća i grdnje lekovi koji zaceljuju gordost tvoje duše i moli se za tvoje prekorevače kao za istinske lekare. Budi uveren da onaj ko mrzi beščašća mrzi smirenje, i da onaj ko beži od onih koji ga razdražuju, beži od krotosti.
Ne želi da znaš o zlu bližnjega svoga, niti primaj podozrenja protiv njega. A ako se ona i seju [u nas] usled naše rđavosti, postaraj se da ih pretvoriš u dobre misli.
Za sve blagodari [Bogu] i steći ćeš blagost i svetu ljubav.
Pre svega čuvajmo savest našu u svemu, [u odnosu] prema Bogu, prema bližnjem i prema predmetima. I pre nego što kažemo ili učinimo nešto, istražujmo da li je [stvar] po volji Božijoj. I tako, pomolivši se recimo ili učinimo, položivši nemoć našu pred Bogom.
106. Ako hoćeš da u [potrebno] vreme imaš [svete pomisli], svagda se poučavaj i istrajavaj u njima, i verujem Bogu da ćeš napredovati. Molitvu spoji sa poučavanjem… Staraj se da napreduješ da bi bio u stanju da bez tuge, bez osećanja pritešnjenosti i sa trpljenjem podneseš telesnu ili duhovnu nevolju.
107. Ako čuješ da si učinio stvar koju nisi učinio, ne smućuj se uopšte, niti se žesti, nego odmah načini poklon onome koji ti je rekao i sa smirenjem mu reci: „Oprosti mi i moli se za mene“, i zatim ućuti, kao što su i oci rekli. A ako te on pita da li je ta stvar istinita ili ne, učini poklon sa smirenjem i reci istinu o stvari koja se desila. A pošto kažeš, opet učini poklon sa smirenjem, isto govoreći: „Oprosti mi i pomoli se za mene“.
108. [Ako] još ne možeš da budeš u jednom istom stanju pri susretu sa bratijom, bar se postaraj da se ničim ne sablažnjavaš, niti da osuđuješ, niti da ogovaraš, niti da pratiš reči, dela ili pokrete brata koji ti nije od koristi. Pre se postaraj da se u svemu naziđuješ.
109. Znaj da se strast usiljava protiv onoga ko biva napadan ili žalošćen od neke strasne pomisli, a [naročito] ako je ostvari. On je, naime, osnažuje protiv sebe, tj. dodaje joj silu da ga više napada i žalosti. A kod onoga ko se podvizava i suprotstavlja pomisli svojoj i čini ono što joj je protivno, kao što sam mnogo puta rekao, strast slabi i nema snage da ga napada i žalosti. I tako on, malo po malo, podvizavajući se i pomagan od Boga, pobeđuje i samu strast.
110. Ava Pimen je rekao da su glavne tri [stvari]: Bojati se Gospoda, moliti se Bogu i činiti dobro bližnjemu? Bojati se Gospoda – starac je rekao zbog toga što strah Božiji prethodi svakoj vrlini. Jer, strah Božiji je početak mudrosti (Ps.110,10), i bez straha Božijeg niko ne može da postigne vrlinu, niti bilo šta dobro: Jer strahom Božijim se svako uklanja od zla (Prič.Sol.16,6). Moliti se Bogu – on je rekao budući da čovek ne može steći vrlinu, niti šta drugo dobro učiniti, kao što sam rekao, čak i da zbog straha Božijeg ima želju, ukoliko nema pomoći Božije… A – činiti dobro bližnjemu – jeste ljubav, koja je savršenstvo vrlina.
111. Protiv neosetljivosti duše, brate, spoji često čitanje Božanstvenog Pisma sa čitanjem umilnih reči bogonosnih otaca. [Tome dodaj] sećanje na Strašni sud Božiji, na izlazak duše iz tela, i na strašne sile zajedno sa kojima je duša činila zlo u ovom kratkovremenom i okajanom životu.
 
PREPODOBNI ISAAK SIRIN
Kratko saopštenje o njemu
Otadžbina svetog Isaaka beše Ninevija. O njegovim roditeljima se ne zna ništa. U mladosti se, zajedno sa bratom, udaljio od sveta i svega svetskog, stupio u manastir svetog Matije i primio obraz i čin monaškog života.
Usavršivši se u toj obitelji u podvižništvu i u dovoljnoj meri napredovavši u vrlinama, on beše ranjen željom za bezmolvijem. Udaljivši se na veće rastojanje od opštežića, on se nastanio u pustinjsku keliju i počeo da provodi potpuno usamljenički život, ni sa kim ne opšteći i imajući pred sobom samo Boga i sebe. Stupivši na upravu pomenutim opštežićem, njegov brat ga je mnogo ubeđivao i molio da ostavi pustinju i da se vrati kod njih. Međutim, on je bio toliko vezan za pustinju da se nije saglasio da je ostavi ni na najkraće vreme.
Međutim, ono što nije učinila molba brata, učinilo je Božanstveno otkrivenje. Ne poslušavši srodnika, sveti Isaak se pokorio Ocu koji ga je odozgo prizvao da upravlja Ninevijskom Crkvom. Stoga on ostavlja pustinju i biva rukopoložen za episkopa velikog grada Ninevije. Jer, nije trebalo da se svetilnik sakriva ispod sasuda pustinje, već da bude postavljen na svećnjak pastirstva te da daleko razliva svetle zrake svetlozarne vrline. Međutim, ni to nije suviše dugo trajalo. Svetitelj je ostavio svoju episkopsku katedru iz sledećeg razloga.
Kod njega u episkopski dvor su došla dva čoveka, zajmodavac i dužnik. Jedan je tražio da mu se odmah vrati dug, a drugi je tražio da mu se da još izvesno vreme. Međutim, zajmodavac je odgovorio: „Ako mi on odmah ne vrati dug, predaću ga sudu“. Sveti Isaak mu je primetio: „Jevanđelska zapovest ti nalaže da uopšte ne tražiš svoje od onoga koji ti je uzeo. Utoliko pre treba da pokažeš velikodušnost prema onome koji je obećao da će ti uskoro vratiti dug“. Taj grubi čovek je, pak, odgovorio: „Ostavi ti sada jevanđelsku zapovest“. I više nije hteo ništa da čuje.
Tada je episkop rekao u sebi: „Ako se oni ne povinuju jevanđelskim zapovestima Gospodnjim, šta bih ja još ovde radio“. Osim toga, videći koliko neophodni poslovi oko upravljanja razbijaju bezmolvije i bezmetežnost na koje je navikao u pustinji, on se reši da ostavi presto i da se vrati u voljeni pustinjski skit.
Ostajući u njemu do smrti, sveti Isaak je izvršio neiskazive podvige u borbi sa demonima i telom, uspevši u vrlini koju iziskuje i delatni i sagledateljni život. On je dostigao duhovno savršenstvo i još u ovom životu se udostojio izuzetne blagodati. U to može lako da se uveri onaj ko uzme njegova dela.
Sveti Isaak je pisao mnogo. Sve što je pisao, pisao je iz iskustva. On je najpre na delu prošao sve ono što je kasnije predao zapisu. Onje sopstvenom delatnošću obučavao one koje je rukovodio. Tako je on i iz pustinje nastavio da toči i neiscrpno izliva čistu i oživljavajuću struju kojom je obilno napajao duše bratije.
Spisi svetog Isaaka su do nas došli na sirijskom i aravijskom jeziku. Oko polovina je prevedeno na grčki jezik, a sa grčkog na ruski, tj. 91 slovo.
Sveti Isaak se u nebeske obitelji preselio krajem VI veka. Njegov spomen se, po mesecoslovu arhiepiskopa Sergija, slavi 28. januara.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. kao što kalaisanje čuva posudu od rđanja,- Prim. prev.
  2. Tj. dobro nismo zaslužili, ali ga je Bog kao blag blagovoleo. Mi smo se svojim silama potrudili da do njega dođe, ali je na Bogu da ga ostvari. U našim rukama je namera i trud, a ne uspeh dela,- Prim. prev.
  3. Tj. kao krajnji uzrok svake stvari videti promisao Božiji,- Prim. prev.
  4. Na kome on još ipak ima neku utehu u svome stradanju,- Prim. prev.
  5. tj. unutar gradskih zidina, koje označavaju sigurnost od neprijatelja,- Prim. prev.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *