ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
АВА ДОРОТЕЈ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ

 
1. По благости својој, Бог је дао свете заповести. Ако пожелимо, чувањем заповести ми опет можемо да се очистимо не само од грехова наших, него и од самих страсти. Јер, једно су страсти, а друго греси. Страсти су: јарост, таштина, сластољубље, мржња, зла похота и томе слично. А греси су сама дејства страсти, тј. када их неко чини на делу, када телом чини дела на која га наводе страсти. Јер, заиста је могуће да [човек] има страсти, а да их не врши [на делу].
2. Намера [Старог] закона је била да нас научи да не чинимо оно од чега сами не желимо да пострадамо. Заустављао нас је од чињења зла страхом да и сами не бисмо пострадали. Оно што се сада [у Новом Завету] тражи, као што сам рекао, јесте да изгонимо саму мржњу, само сластољубље, само славољубље и остале страсти.
3. Чујте шта говори сам Господ наш: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт.11,29). Ето, овде нам је укратко, у једној речи, показао корен и узрок свих зала, и лек од њих, тј. узрок свих блага. Показао је да нас је узношење оборило и да ћемо бити помиловани само због оног што је супротно, тј. због смиреноумља… Јер, због чега смо упали у сву ову беду? Зар не због гордости наше? Зар не због безумља нашег? Зар не због тога што следимо своју злу вољу? Зар не због тога што се држимо горке [само]воље наше? Због чега другог? Зар човек није створен за сваку сладост, за сваку радост, за сваки покој, за сваку славу? Зар није био у рају? Било му је речено: “Не чини то”, а он је [баш] то учинио. Видиш ли гордост? Видиш ли тврдоглавост? Видиш ли непокорност? И после тога, видећи такву бестидност, Бог говори: “Он је луда. Он не уме да се радује. Ако не окуси рђаве дане, отићи ће [још] даље и потпуно ће пропасти. Јер, ако се не научи шта је жалост, неће сазнати ни шта је покој”. Тада му је дао оно што је заслужио и изгнао га из раја. И [човек] је био предан своме сопственом самољубљу и сопственој вољи, да би му поломили кости његове, да би се научио да се не ослања на самог себе, него на заповести Божије, да би га мучење непослушности поучило покоју послушности, као што је казано код пророка: И твоје ће те одметање научити (Јер.2,19). Ипак, благост Божија, као што сам много пута рекао, није превидела своје саздање, него га опет подстиче, опет га призива: Ходите к мени који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт.11.28)
4. Ава Марко је рекао: “Без скрушености срца није могуће избавити се од зла и уопште стећи врлину”. И тако, кроз скрушеност срца човек прихвата заповести, избавља се од зла, стиче врлине, да би, најзад, ушао у свој покој.
5. Било је неких богољубивих људи који су, после светог крштења, не само пресекли деловање страсти, већ зажелели да победе и саме страсти и да постану бестрасни. Такви су били свети Антоније и Пахомије и остали богоносни оци. Они су имали намеру да се очисте, како каже апостол, од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1)… Они су схватили да не могу лако да чине врлине све док се налазе у свету. Стога измислише за себе стран живот, неко чудно понашање – речју, монашки живот, и почеше да беже од света и да живе у пустињама, постећи се, лежећи на земљи, бдијући и злопатећи се на разне начине, потпуно се одрекавши отаџбине и сродника, новца и имања.
6. И не само да су сачували заповести, него су и дарове принели Богу. А објаснићу вам како. Заповести Христове су дане свим Хришћанима, и пред сваким Хришћанином је да их испуњава. Оне су, да тако кажем, данак који се мора дати цару… Али, има у свету великих и светлих људи који не само да цару дају данак, него му и дарове приносе. Такви се удостојавају великих почасти, великих поклона и достојанстава. Тако и оци не само што су очували заповести, него су и дарове принели Богу. А дарови су девственост и нестицање. То нису заповести већ дарови… Он није рекао: Продај све што имаш као заповест, већ као савет. Јер, речи ако хоћеш, нису речи онога који заповеда, већ оног који саветује.
7. Оци су себи разапели свет. А подвизавали су се да и себе разапну свету, као што каже апостол: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14)… Свет се разапиње човеку када се човек одриче од света – уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину. Тада се свет њему разапиње… А он се разапиње свету кад се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и против својих прохтева, и када умртви своје страсти. Тада се и он сам разапиње свету, удостојавајући се да каже са апостолом: Мени се разапе свет и ја свету.
8. Оци су се, како смо казали, разапевши себи свет, старали да подвизима и себе разапну свету. А ми мислимо да смо разапели себи свет ако смо га оставили и дошли у манастир, и нећемо да се разапнемо свету. Ми још имамо његове насладе, још имамо његова пристрашћа, имамо пристрашће према његовој слави, према јелима, одећи… Ипак, не би требало да тако чинимо. Напротив, као што смо одбацили свет и његове ствари, тако смо дужни да одбацимо и само пристрашће према стварима.
9. Оставили смо свет, оставимо и његове пристрасности. Јер, пристрашћа нас, како сам рекао, макар и према нечем ситном и ништавном и недостојном било каквог говора, поново привезују за свет, премда ми то и не схватамо… Ако хоћемо да се савршено одрекнемо и ослободимо [света], научимо се да одсецамо своје прохтеве. Тако ћемо, мало по мало напредовати уз помоћ Божију, и доспети до беспристрасности. Људима ништа не доноси такву корист као одсецање своје воље. И заиста, од те ствари се напредује готово више неголи од било које [друге] врлине. Човек који иде путем и нађе краћи пролаз, уштедеће већи део пута уколико настави њиме. Тако је и са оним који иде путем одсецања своје воље. Јер, одсецањем своје воље стиче се беспристрасност, од чега се, уз помоћ Божију долази до савршеног бестрашћа. Тако се може за кратак период одсећи десет прохтева. Рећи ћу вам како то. Неко изиђе да мало прошета. Уколико угледа нешто, помисао му каже: “Посмотри тамо”. А он одговара помисли: “Заиста, нећу да погледам”, и одсецајући своју вољу не гледа. Или опет, сусреће неке који разговарају и помисао му говори: “Кажи и ти ту реч”, а он одсеца своју вољу и не говори. Или, опет му помисао каже: “Иди, питај кувара шта кува”, а он не оде и одсеца своју вољу. Он види нешто и помисао му говори: “Питај ко је то донео”, а он одсеца своју вољу и не пита. И тако стално одсецајући [своју вољу], он стиче навику у одсецању. Почињући од малог, он достиже дотле да је и у великом одсеца, и то са спокојством. Најзад, долази до тога да уопште нема своје воље. Што год да се деси, он је спокојан, баш као да је све по његовом. Тако се показује да се увек врши његова воља, иако он сам неће да врши своју вољу. Пошто нема ништа своје, све што се дешава бива његово. На тај начин испада, као што смо рекли, да нема пристрасности, а од беспристрасности се, као што сам рекао, долази до бестрашћа.
10. Један старац је рекао: “Пре свега, потребно намје смиреноумље”… Зашто он говори да нам је пре свега потребно смиреноумље, а не пре да нам је изнад свега потребно уздржање? Јер, апостол каже: Сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Или, зашто не говори да нам је пре свега потребан страх Божији? Јер, Писмо говори: Почетак мудрости је страх Господњи (Пс.110,9), и опет: Страхом Господњим свако се уклања од зла (Прич.Сол.15,17). Зашто не говори да су нам пре свега потребни милостиња и вера? Јер, казано је: Милостињом и вером очишћују се греси (Прич.Сол.17,27), а и апостол говори: Без вере није могуће угодити Богу (Јев.11,6)… Како то да је оставио све друго што је толико неопходно? Старац овим хоће да нам покаже да ни сам страх Божији, ни милостиња, ни вера, ни уздржање, нити било која друга врлина, не може да се достигне без смиреноумља… Смиреноумљем се, дакле, уништавају сви [напади] непријатеља и противника. Заиста је смиреноумље велико, и сви свети су ишли његовим путем. Трудом се, пак, скраћивао тај пут, као што говори Псалмопојац: Погледај на смирење моје и труд мој и опрости све грехе моје (Пс.24,18).
11. Добро је описао онај свети онога који има истинско смирење, рекавши: “Смирење се не гневи, нити кога разгневљује”… Смирење је велико, као што смо рекли, и привлачи благодат Божију у душу. И та, дакле, благодат Божија, пришавши, покрива душу [и] од оне две друге тешке страсти, [тј. од гнева и разгевљивања других]. Јер, шта може бити теже него гневити се и разгневљивати ближњега… Но, зашто говорим да смирење покрива само од ове две страсти? Оно покрива душу од сваке страсти и од сваког искушења.
12. Када је свети Антоније видео разапете све мреже ђавоље, и уздахнувши, упитао: “Па, ко ће их избећи”, Бог му је одговорио: “Избегава их смирење”. И што је још чудније, додао је: “Оне га се чак ни не дотичу”. Видиш ли силу, господине? Видиш ли благодат ове врлине? Заиста нема ничег моћнијег од смиреноумља, нити га шта побеђује. Ако му се деси нешто непријатно, смирени се истога часа окреће себи. Он осуђује себе као да је крив. И неће себи дозволити да било кога укорева, да на другога сваљује кривицу. Тако пролази без смућивања, без жалости, са потпуним спокојством. Због тога се не гневи, нити кога разгневљује.
13. Смирења име две [врсте], као што постоје и две [врсте] гордости. Прва [врста] гордости је кад неко понижава брата, кад га потцењује као онога који није ништа, док себе сматра вишим од њега. Ако се брзо не отрезни и не потруди се, такав ће мало по мало, доспети и у другу гордост, тако да ће се узгордити и против самога Бога. Он ће тада своја достигнућа приписивати себи, а не Богу… Размотримо сада и два [вида] смирења. Прво смирење се састоји у томе да неко брата свога сматра разумнијим од себе и да га у свему види савршенијим. Једноставно, као што је рекао онај свети: [Смирен је онај ко себе сматра] “нижим од свих”. Друго се смирење, пак, састоји у томе да се Богу приписују сви успеси. То је савршено смирење светих.
14. Савршено смирење се природно рађа у души од испуњавања заповести. Гране дрвећа се, поседујући мноштво плодова, савијају на доле и повијају, а гране на којима нема плодова – стреме у висину и расту право. (А постоји и дрвеће које не даје плода док његове гране расту увис. Ако, пак, неко узме камен и обеси га о њих, повивши их на доле, оно даје плод). Тако и душа доноси плод када се смирава. И што више рода доноси, више се смирава. И свети се утолико више сматрају грешни, уколико су ближи Богу… Видевши Господа, Авраам је себе назвао прахом и пепелом (Пост.18,27), а Исаија је рекао: Бедан и нечист сам ја (Ис.6,5).
15. Какво је, [пак], само смирење и како се рађа у души, нико не може речима изразити. Човек се њему само из искуства може научити. Помоћу речи нико га не може научити. Једном је ава Зосима говорио о смирењу. Чувши шта говори и желећи да тачно схвати, неки софиста, који се тамо нашао, упита: “Кажи ми како ти себе сматраш грешним. Зар ти не знаш да си свет? Зар не знаш да имаш врлине? Па, ти видиш да испуњаваш заповести. Како ти, испуњавајући их, себе сматраш грешним”. Старац није знао како да се изрази и да му одговори, него је само рекао: “Не знам шта да ти кажем, али тако сматрам [тј. да сам грешан]”. Софист је настојао, желећи да сазна како то може бити. Не налазећи како да му представи ствар, старац је у својој светој простоти почео да му говори: “Немој се срдити. Ја бар тако сматрам”… Приближивши се кончини и упитан од братије: “Зар се и ти, оче, бојиш”, ава Агатон је одговорио: “До сада сам се [трудио] по силама својим да испуњавам заповести. Међутим, ја сам човек и не могу знати да ли је мој труд био угодан Богу. Јер, једно је суд Божији, а друго људски”.
16. Један старац је о смирењу говорио: “Смирење је велико и Божанствено дело. Пут смирења сачињава телесни труд са разумом, сматрање себе нижим од свих и стална молитва Богу”… Телесни труд приводи смирењу… Бедна душа као да састрадава телу и поприма једнако расположење са њим у свему што се са њим дешава… А смиреном телу сасмирава се и душа… Сматрати себе нижим од свих, како смо горе казали, противи се првој гордости. Јер, како може да мисли да је већи од свога брата и да се охоли пред њиме или да га укорева или понижава онај који себе сматра нижим од свих! Такође, и непрестана молитва се очигледно противи другој гордости. Јер, јасно је да смирен и побожан [човек], знајући да је немогуће стећи било какво добро без помоћи и заштите Божије, не престаје да се свагда моли Богу. Ма шта да се удостоји да изврши, он зна зашто је успео и не може да се узохоли, нити да нешто припише својој снази, већ све успехе преноси на Бога. Он му свагда благодари и свагда га преклиње, дрхтећи да не отпадне од такве помоћи, јер би се тада показала његова слабост и немоћ. И тако, он се моли са смирењем и молитвом се смирава. И што више успева, више се смирава. И уколико се смирава, утолико добија помоћ и напредује у смиреноумљу.
17. Створивши човека, Бог је у њега посејао нешто Божанско, као неку топлу и светлу помисао, која делује као нека искра, просвећујући ум и показујући му шта је добро, а шта зло. То се назива савешћу, која представља природни закон… Следећи овај закон, тј. савест, патријарси и сви свети пре написаног закона угодише Богу. Када се преступом греха закопала и погазила савест, постао је неопходан писани закон, постали су потребни свети пророци. Постао је неизбежан и сам долазак Владике нашег Исуса Христа како би се савест открила и узвисила, како би се затрпана искра оживотворила кроз испуњавање Његових светих заповести.
18. И од тада до нас стоји да ли ћемо је опет затрпати, или је пустити да сија и да нас осветљава, уколико јој се повињавамо. Ми, међутим, затрпавамо своју савест уколико пренебрегавамо оно што нам говори. Уколико ми и даље не извршавамо оно што нам говори, већ продужавамо да газимо по њој, она више не може да говори јасно од терета који лежи на њој, него, као светиљка која светли иза завесе, почиње да ствари показује црњим, некако тамнијим. Као што у води замућеној мноштвом муља нико не може да препозна своје лице, тако и ми постепено, после учињеног преступа, не осећамо шта нам наша савест говори. Тада нам се чини да је скоро и немамо.
19. Супарником се она назива зато што се стално супротставља нашој злој вољи и укорева нас што не чинимо оно што смо дужни да чинимо. И опет она нас осуђује што чинимо оно што не треба да чинимо. Стога је [Господ] и назива супарником и заповеда нам говорећи: Мири се са супарником својим брзо док си још на путу са њим. Пут је, како говори свети Василије, овај свет.
20. Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: “Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта, ако погледам на ту ствар”. Од тога, дакле: “Шта је (важно) ово”, или: “Шта је [важно] оно”, човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.
21. Човек је дужан да је чува [у односу] према Богу, према ближњем и према предетима. [У односу] према Богу савест чува онај који не пренебрегава Његове заповести. Он чак и у ономе пред Богом у тајности… А чувати савест према ближњем значи не чинити уопште никада оно што би га могло ожалостити или повредити, било делом, било речју, било изразом [лица], било погледом… Чувати савест према предметима значи не користити их рђаво, не занемаривати ствари да не би постале неупотребљиве или не бацати их… И тако, дакле, неопходно нам је, братијо, да увек будемо трезвоумни и да се чувамо од свега тога, да не бисмо упали у опасност. Јер, и сам Господ нас је упозорио, као што смо горе рекли.
22. Свети Јован у својим Саборним [посланицама] говори: Савршена љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18)… Пророк [Давид] говори у Псалму: Бојте се Господа сви свети Његови (Пс.33,10)… Свети тиме хоће да нам каже да постоје два страха: један уводни, а други савршени. Један је својствен, да тако кажем, почетницима у богопоштовању, док други припада светима и савршенима који су достигли меру савршене љубави… Онај ко испуњава вољу Божију ради страха од мука, јесте, као што смо рекли, почетник, јер оно што чини, не чини ради самог добра, већ ради страха од батина. Други испуњава вољу Божију из љубави према Богу: љуби га и тиме му угађа. Познавши шта значи бити са Богом, он зна шта је добро. Он има истинску љубав коју свети назива савршеном и која га приводи у савршени страх. Он се боји Бога и испуњава вољу Божију не због батина, не да избегне муке, већ стога што се, као што смо рекли, боји да не отпадне и да се не лиши окушане сладости пребивања са Богом. Савршени страх, који се рађа из љубави, изгони уводни страх.
23. Није могуће да дође савршени страх, ако се пре тога не стекне уводни. Јер, речено је: Почетак мудрости је страх Божији (Прич.1,7), и још: “Страх Божији је почетак и крај”. Почетком је назван уводни страх за којим следи савршени [страх] светих. Почетни страх је наше стање. Он слично калаисању[1] чува душу од свакога зла, јер је речено: Страхом Божијим се свако уклања од зла (Прич.Сол.15,27). И тако, ко се уклања од зла због страха од мука, као роб који се боји господара, постепено долази до тога да чини добро. Чинећи добро, мало по мало, он почиње да се нада и на награду за чињење добра, као што је [случај] код најамника. Постојано избегавајући зло из страха, као што смо рекли, слично робу, и чинећи добро ради наде, слично најамнику, те пребивајући уз помоћ Божију у добру, и сразмерно се сједињујући са Богом, он ће стећи укус [добра] и доћи до неког осећања суштинског добра, већ никако не желећи да се одвоји од њега… Тада он достиже до мере сина и воли ради самог добра, и боји се зато што воли. То је онај велики и савршени страх.
24. Ову постепеност свети пророк Давид изображава следећим речима: Уклони се од зла и учини добро; потражи мир и стреми ка њему (Пс.33,15). Прво је говорио о неким гресима – о оговарању, о лукавству, а затим додаје уопште о сваком злу: Уклони се од зла, тј. бежи једноставно од сваког зла, уклањај се од сваке ствари која може довести до греха. Рекавши то, он није заћутао, него је додао: И учини добро. Јер, дешава се да неко и не чини зло, али не чини ни добро; други опет не чини неправду, али не чини ни милост; други опет не мрзи, али и не воли…. Рекавши о томе тако добро и доследно, он продужује: Потражи мир и стреми ка њему. Није рекао само: Потражи, него и упорно стреми ка њему, да би га достигао… Добро пратите умом својим ову реч и приметите тачност светог. На оног ко се удостоји да се удаљи од зла и постара се да, заједно са Богом, дела добро, одмах устаје рат од [стране] непријатеља. [Тада] се он подвизава, труди, скрушава, не само бојећи се да се опет не врати на зло, као што смо рекли о робу, него и, слично најамнику, надајући се награди за добро. Таквим начином, трпећи нападе од врага, борећи се са њим и супротстављајући му се, он чини добро са многом жалошћу и уз многу скрушеност. Када, пак, добије помоћ од Бога и почне да стиче навику у добру, он види покој, постепено окушава мир и осећа шта значи жалост борбе, а шта радост и весеље мира. [Тада] тражи [мир], труди се и тежи ка њему како би га достигао, како би га савршено стекао и уселио га у себе. Шта може бити блаженије од душе која се удостојила да постигне такву меру? Такав се, као што смо више пута рекли, налази у мери [висини] сина. И заиста су блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9). Ко тада може побудити такву душу да чини добро ради било чега другог осим ради сладости самог добра? Ко може знати за такву радост осим онога који ју је сам искусио? Тада он, као што смо већ много пута рекли, познаје савршени страх.
25. Оци су рекли да човек стиче страх Божији уколико има сећање на смрт и на муке, уколико свако вече испитује себе како је провео дан, и свако јутро како је прошла ноћ, уколико није дрзак, и најзад, уколико се прилепљује, [тј. присно везује] уз човека који се боји Бога. Јер, говоре да је један брат упитао неког старца: “Шта треба, оче, да радим како бих се бојао Бога”. Старац му је одговорио: “Иди, прибиј се уз човека који се боји Бога и његов страх Божији ће и тебе научити да се бојиш Бога”. Страх Божији, пак, одгонимо од себе тиме што чинимо супротно: ако немамо сећање на смрт и на муке; када не пазимо на себе и не испитујемо како смо прошли [у току дана]; ако живимо равнодушно и крећемо се међу онима који живе [равнодушно]; и ако смо дрски. И ово [последње] је горе од свега. Оно је савршена погибао. Јер, ништа тако не одгони од душе страх Божији као дрскост. На питање о дрскости, ава Агатон је рекао да је слична великој јари пред којом сви беже и која квари све плодове на дрвећу… Нека би Бог избавио душе наше од свепогубне страсти дрскости.
26. Човек може бити дрзак на много начина. Он је дрзак или речју, или додиром, или погледом. Из дрскости један пада у празнословље, говори о светском, прави шале и побуђује на непристојан смех. Дрскост је у [питању] и кад неко дирне другог без потребе, када подигне руку према некоме из шале, кад гура неког, отима од некога нешто, бестидно гледа у другога. Све то чини дрскост. Све то произилази од тога што у души нема страха Божијег. Због тога човек мало по мало долази до потпуне запуштености. Због тога је, дајући заповест закона, Бог рекао: Учините побожним синове Израиљеве (Књ.Лев.15,31). Јер, без страха Божијег и стида човек не поштује ни самог Бога, и не обраћа пажњу ни на једну заповест. Због тога нема ништа штетније од дрскости. Јер, она је родитељка свих страсти, она одбацује побожност, она изгони страх Божији, она рађа пренебрегавање [заповести].
27. [Ава Јован, ученик аве Варсануфија је имао обичај да понавља следеће четири изреке]: “Од чувања [неповређивања] савести ближњега рађа се смиреноумље; никада нисам стављао своју вољу испред [воље] брата свога; бежи од [свега] људског и спашћеш се; носите бремена један другога и тако испуните закон Христов” (Гал.6,2). [Пре сваке од изрека он би говорио]: “Речено је једном, брате, Бог да сачува љубав. Оци су рекли”…
28. Ни један посао који се укаже, макар био и крајње нужан и важан, нећу да радите из победољубивости [самољубља] или са смућивањем. Будите уверени да је свако дело које обављате, било велико, као што смо казали, било мало, само једна осмина оног што се тражи, док чување свог устројство, па макар се и не испунило послушање, представља половину или четири осмине… И тако, када радите било коју ствар и хоћете да је савршено и у потпуности испуните, постарајте се да извршите и саму ствар (што је, као што сам рекао, једна осмина траженог), и уједно да сачувате своје стање неповређеним (што представља половину или четири осмине). Уколико је ради тога да би се извршило послушање неопходно скренути или удаљити се од заповести и повредити себе или другога, није добро да губимо половину или четири осмине да бисмо сачували једну осмину.
29. У Причама се каже: Који немају вођства, падају као лишће. Спасење је, пак, у многим саветима (Прич.Сол.11,14). Видите ли, братијо, силу ове изреке? Видите ли чему нас учи Писмо? Оно нас упућује на то да се не ослањамо на саме себе, да немамо свој разум, да не сматрамо да можемо сами собом управљати. Нама је потребна помоћ, потребни су они који ће нас по Богу водити. Нико није несрећнији и ближи погибији од људи који немају наставника на путу Божијем. Јер, шта значи речено: Који немају вођства, падају као лишће! Лист најпре увек бива зелен, свеж, наочит; затим постепено вене, отпада и најзад га пренебрегавају и газе. Тако и човек којим нико не управља, најпре увек има ревност за пост, за бдење, за безмолвије, за послушање и за друга добра. Затим, то усрђе постепено слаби и он, немајући никог ко би га поучио, подржао и у њему разгорео усрђе, неосетно вене, пада и најзад постаје роб непријатеља, који са њиме чине шта хоће.
30. О онима који откривају своје помисли и поступке и све чине са саветовањем каже се: Спасење је у многим саветима. Не каже се: “У саветима многих”, тј. да би требало да се са сваким саветујемо, него да је потребно саветовати се о свему са оним у кога се има поверење. При томе, треба откривати све и у свему питати за савет, а не једно говорити, а друго прећуткивати. За таквог важи реч: Спасење је у многим саветима.
31. У човеку који не открива све што се њега тиче и нарочито, који има рђаву навику или васпитање, ђаво налази или неку [само]вољу, или неко захтевање [свога] права, и тиме га обара… Јер, када се држимо своје воље и следимо за [прегањањем свога] права, чинећи наводно добро, ми сами себи плетемо замке и при томе не знамо како гинемо. Јер, како ми можемо разумети вољу Божију, кад верујемо сами себи и држимо се своје воље… Због тога је ава Пимен говорио да је наша воља стена између човека и Бога.
32. [Ономе ко верује свом уму и предаје се својој вољи непријатељ како хоће припрема пад. Ономе, пак, ко све чини са саветовањем, он не може прићи]… Каже се да враг мрзи глас утврђења, стога што не само што мрзи утврђење, већ што и сам звук његов не може да чује. Он мрзи и сам глас којим се изговара оно што служи на поуку… Због чега? Он зна да ће се његово зло обелоданити чим се само почне питати или говорити о нечем корисном. А он се највише плаши од тога да буде препознат. Јер, тада он већ више не може да сплеткари како хоће. Јер, ако се душа утврђује тиме што човек пита и открива све и слуша од искусног: “Ово ради, а то не чини; то је добро, а то није; то је [само]оправдање, а то [само]воља”, и такође: “Сада није време за ту ствар”, и други пут: “Сада је време”, ђаво не налази начин да штети човеку или да га сруши. Човек је тада, као што сам већ рекао, усмерен и са свих страна утврђен. На њему се испуњава [изрека] да је спасење у многим саветима.
33. Непријатељ воли оне који се ослањају на себе? Јер, они му помажу и сами себи плету замке. Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: “Човек пада због тога, или због тога”, а ја, као што сам већ рекао, не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога.
34. Ја вам увек говорим да се од онога што је лако и од тога што говоримо: “Шта [значи] ово или оно”, у души образује рђава навика којом се већ пренебрегава и оно велико. Знате ли колико је тежак грех осуђивања ближњег? Шта има теже од тога? Шта је толико мрско Богу и од чега се Он толико одвраћа?… И баш од оног наводно малог, долази се до тако великог зла. Јер, због тога што се дозвољава мало подозрење на ближњег… ум почиње да занемарује своје грехе и да се занима [гресима] ближњега. И од тога после долази до осуђивања, оговарања, презирања… Ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека [од благодати] и ништа толико не изазива напуштање [од стране Бога], као оговарање, осуђивање и омаловажавање ближњег.
35. Друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: “Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд”, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата. Осуђивати значи рећи: “Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник”. Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар.
36. Онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: Нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: Или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк.18,11).
37. Јединоме Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије стање и силу, и васпитање, и дарове, и телесни састав и способности. Сагласно са тиме Он и суди свакога како једини зна… И ко може знати све судове осим Јединога који је све створио, све саздао и све зна?
38. Понекад ми не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо [грешника]. Јер, друго је, као што рекох, осуђивати, а друго презирати. Презирање је присутно тамо где не само осуђујемо ближњег, већ се и одвраћамо од њега, гнушајући га се као гадости. И то је горе од осуђивања и много погубније.
39. Они који хоће да се спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњег, него увек гледају на своје сопствене и [тако] напредују. Такав је био онај који је, видећи брата како је сагрешио, рекао: “Тешко мени! Као што је он данас сагрешио, свакако ћу и ја сагрешити сутра”. Видиш ли непоколебивост? Видиш ли спремност душе? Како је он одмах успео да побегне од осуђивања брата свога! Јер, он је рекавши: “Свакако ћу и ја сагрешити сутра”, застрашио себе и подсетио се да и он може убудуће сагрешити. И на томе се није задовољио, него се ставио и испод њега, говорећи: “И он ће се покајати за свој грех, а ја се насигурно нећу покајати и свакако нећу доспети до покајања, свакако нећу имати снаге да покајем”.
40. [Дешава се да отров осуђивања, напунивши нашу душу, стреми да се излије и на друге]. Сревши другог брата, ми одмах говоримо: “То и то се десило”, и штетимо и њему, стављајући у његово срце грех. И не бојимо се Онога који је рекао: Тешко ономе који ближњег свог напаја мутном [течношћу] која обара (Ав.2,15), него чинимо ђаволско дело и не бринемо се због тога. Јер, шта друго чини ђаво осим што смућује и штети? А ми се показујемо као сарадници ђавола на погибао и своју и ближњега… Због чега ми падамо у тако нешто ако не због недостатка љубави?… Јер, љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8).
41. Свети не мрзе онога који греши, не осуђују га, не одвраћају се од њега, него састрадавају са њим, уразумљују га, умољавају и лече као слаби уд и чине све како би га спасли… Шта је учинио свети Амон када су му једном дошла братија и са смућењем рекла: “Дођи и види, оче. Код тог брата је жена у келији”. Какво милосрђе је показала, какву љубав је имала она света душа! Схвативши да је брат жену сакрио под буре, он је пошао и сео на њега, наредивши да претраже сву келију. Пошто нису ништа нашли, он им је рекао: “Бог нека вам опрости”. И тако их је постидео и помогао им [научивши их] да не верују лако [клеветама] против ближњега. А оног братаје уцеломудрио не само покривши га Бога ради, него и исправивши га када је нашао погодно време. Јер, пославши све напоље, он га је узео за руку и рекао му: “Побрини се за себе, брате”. Тај брат се одмах застидео и дошао у умилење. Тога тренутка је на његову душу подејствовало човекољубље и саосећање старца.
42. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг – свет, а само средиште круга – Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога. Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [опет], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.
43. Испитајмо, братијо, због чега неко понекад увредљиву реч подноси без смућивања, као да је готово и није чуо, а понекад се смућује чим је чује. Шта је узрок ове разлике? И да ли је један узрок те разлике или су многи? Ја налазим да постоје многи узроци, при чему један, могло би се рећи, рађа све друге. И рећи ћу вам како. Дешава се најпре, да се неко, после молитве и доброг упражњавања [у читању и размишљању], налази у, да тако кажем, добром стању и због тога подноси свога брата и не смућује се. Дешава се, опет, да неко има пристрасност према другоме и због тога без огорчења подноси све што му чини. Бива такође, да неко презире онога који жели да га ожалости. Гледајући као на нискост на оно што је од њега, и уопште, не гледајући га као човека, он његове речи и дела не рачуна ни у шта… А уколико се неко смућује због брата који га жалости, значи да у том тренутку није био у добром стању, или да има одбојност према њему… Узрок сваког смућења, пак, уколико тачно испитамо, јесте одсуство самоукоревања.
44. Какву радост, какво спокојство има онај који себе укорева, ма где пошао, као што је рекао ава Пимен. Ма шта да му се деси, било штета, било бешчашће, или било каква друга жалост, он их се већ унапред сматра достојним и никада се не смућује. Има ли нешто безбрижније од тога?
45. Међутим, шта ако неко каже: “[Рецимо] да ме брат ожалости и ја, испитавши себе, нађем да му нисам дао никаквог повода. Како ја [у том случају] могу себе да укоравам”. Заиста, ако неко себе испита са страхом Божијим, наћи ће да је свакако дао повод, било делом, било речју, било изразом [лица]. Може бити, као што каже, да му у том тренутку није дао никаквог повода, али га је стога свакако некад раније ожалостио или у тој или у другој ствари, или је, пак, ожалостио другог брата, и сада је дужан да због тога пострада, а често и за неки други грех. Због тога, ако неко, као што сам рекао, тачно испита своју савест, увек ће себе видети кривим.
46. Опет, често се неком чини да седи у миру и тишини. Међутим, ако му брат каже увредљиву реч, он се смућује и при томе мисли да се оправдано огорчује на њега, говорећи: “Да није дошао и говорио ми и смутио ме, ја не бих сагрешио”. Али, то је смешно и неразумно. Зар је онај који му је то рекао у њега унео страст? Он му је само указао на страст [која постоји] у њему како би се покајао, уколико хоће. Такав је сличан поквареном хлебу који је споља чист. Међутим, његова буђавост се показује када га неко пресече. Тако је и тај седео у миру, како му се чинило, али је у себи имао страст, премда није ни знао. Брат му је рекао једну реч и у њему показао сакривену гњилост. И ако жели да буде помилован, нека се покаје, очисти, напредује и нека види да је још дужан да захвали брату који је био узрок такве његове користи.
47. У мери у којој чини грех, душа посустаје (јер грех мучи душу и доводи до изнемоглости онога који га чини). Стога све што се деси, њу само оптерећује. Оно, пак, што је човеку који напредује (раније) било тешко, постепено постаје све лакше.
48. Тако смо дужни да увек гледамо на горе. Ма шта трпели од другога, било добро, било зло, пазимо на оно горе и захваљујмо за оно што се дешава, држећи се увек самоукоревања, и говорећи као што су говорили оци: “Добро нам се дешава по промислу [домостроју] Божијем[2] а зло због грехова наших”.
49. Ми окајани свакодневно грешимо и пројављујемо наше страсти. Оставили смо прави пут указан оцима, [тј.] самоукоревање, те идемо кривим путем укоревајући ближњега. Свако се од нас стара да у свакој ствари кривицу свали на свога брата и да на њега баци сав терет? Свако је немаран и ништа не испуњава, а од ближњега захтева [испуњење] заповести.
50. Где је онај старац који је, када су га питали: “Шта си велико нашао на [монашком] путу, оче”, одговорио и рекао: “Да у свему укоревамо сами себе”. То је похвалио и онај који је поставио питање, рекавши: “Заиста, нема другог пута”. Тако је и ава Пимен рекао са уздахом: “У овај дом су ушле све врлине, осим једне, премда без ње човек тешко може да опстане”. И кад су га питали о којој се [врлини] ради, онје рекао: “Да човек укорева сам себе”. И свети Антоније је рекао да је велико дело за човека када своја сагрешења узима на себе пред Богом и очекује искушења до последњег даха. И свагде налазимо да су оци, испуњавајући наведено, све, па чак и оно најмање, препуштали Богу и налазили спокојство.
51. Оци су рекли да је монасима страно да се гневе, као уосталом, и да растужују било кога. И опет [је речено]: “Ко обуздава јарост, савлађује демоне. Ко, пак, бива савладан овом страшћу, потпуно је туђ монашком животу”, и слично. А шта ми треба да кажемо о себи када не само да не престајемо са јарошћу и гневом, већ се понекад предајемо и злопамћењу? Шта друго, ако не да оплакујемо своје јадно и нечовечно стање? Пазимо на себе, братијо, како бисмо се, уз помоћ Божију, избавили од ове горке и погубне страсти.
52. Бива, тако да неко направи метанију пред братом својим када дође до смућења или огорчења међу њима, па [ипак] и после метаније [тј. опроштаја] остаје тужан и има помисли против њега. Он не треба да занемари те [помисли], већ да се потруди да их брзо пресече, јер се [ради о] злопамћењу. Оно захтева, као што рекох, велику будност, покајање и борбу, како би се савладало и како се [душа] не би довела у опасност. Ко је направио метанију, направио ју је ради заповести, исцеливши у том тренутку гнев. Међутим, против злопамћења се још није борио, и због тога у њему остаје туга на брата. Јер, друго је злопамћење, друго гнев, друго јарост, а друго смућење. И дајем вам пример да [то] схватите. Ко зажиже огањ, најпре узима мали жар, тј. реч брата који [нас] жалости. То је још мали жар. Јер, шта је [једна] реч брата твога? Ако је поднесеш, угасио си искру. Ако, пак, станеш да мислиш: “Зашто ми је он то рекао? И ја треба њему да узвратим”, или: “Да није хтео да ме ожалости, не би ми ни рекао. И ја њега [треба] да ожалостим”… додајеш мала дрвца или нешто друго што разгорева ватру те правиш дим, тј. смућење. Смућење је кретање и побуђивање помисли која узбуђује и раздражује срце. Раздражење је осветничко устајање на онога који нас жалости. Оно се претвара у дрскост, као што је рекао ава Марко: “Храњена помислима, злоба раздражује срце. [Напротив], срце се скрушава када се [злоба] истребљује молитвом и надом”. Да си поднео, као што рекох, малу реч свога брата, угасио би малу искру пре него што пређе у смућење. Али и њу, ако хоћеш, можеш лако да угасиш, док је још време, и то путем ћутања, молитве и поклона од срца. Наставиш ли, пак, са димљењем, тј. са раздраживањем и узбуђивањем срца кроз присећање: “Зашто ми је то рекао? И ја ћу њему рећи”, тј. кроз сусрет, или, да тако кажемо, сукоб помисли, распирићеш, тј. загрејаћеш срце, услед чега ће доћи до распламсавања јарости… Ако, пак, хоћеш, и њу можеш да угасиш, пре него што постане гнев. А ако продужиш да се смућујеш и [друге] да смућујеш, бићеш сличан ономе који баца дрва у огањ и још више разгорева ватру. Тако постаје [ужарени] угаљ, тј. гнев… Гнев, пак, који се устали, постаје злопамћење. И човек се већ од њега не може избавити, уколико не пролије крв.
53. Ето, чули сте шта је почетно смућење, а шта јарост, шта гнев, а шта злопамћење. Видите ли како је од једне речи дошло до таквог зла? А да је од почетка на себе свалио прекор, [тј. себе укорео] и поднео реч брата свога, да није хтео да се освети и да није уместо једне речи рекао две или пет, и злом узвратио за зло, [брат] би се од свих тих зала избавио. Због тога вам и говорим свагда: сеците страсти док су још младе, да се не би учврстиле у вама. Јер, тада ћете се намучити. Јер, друго је извадити малу биљку, а друго из корена ишчупати велико дрво.
54. Злом за зло могуће је вратити не само делом, него и речју и изразом. Неко делом привидно не враћа злом за зло, али се показује да га враћа, као што рекох, речју или изразом. Тако, бива да [човек] покретом или погледом смућује брата свога. Јер, могуће је и погледом или покретом ожалости брата. И то, такође, представља враћање злом за зло. Други се, [опет] стара да ни делом ни речју ни изразом ни покретом не врати злом за зло, али у срцу своме је тужан због брата свог и огорчава се на њега. Видите ли колико само има различитих стања! Други опет, није нити растужен због брата свога, али се радује кад чује да се ожалостио, или да се неко жали на њега или га унижава, те се показује, опет, као онај који враћа злом за зло у срцу своме. Други опет, нема ни злобе, нити се радује чувши о унижењу онога који га је ожалостио, већ се и сам жалости кад је он ожалошћен, али му није драго када доживи нешто лепо. Он се секира ако га види прослављеног или успокојеног. И то је вид злопамћења, премда лакши.
55. Дешава се, затим, да [неког брата] неко ожалости, али да међусобно учине метанију и помире се. У односу на њега он тада нема никакво зло сећање у срцу свом. Међутим, ако се после мало дана деси да му онај каже било шта увредљиво, он почиње да се присећа и оног првог и да се смућује не само због другог, већ и због првог. Тако он постаје сличан човеку који има рану на коју је ставио завој. И према је за одређено време рана зацелила и зарасла, ипак је место још осетљиво. Уколико га неко буде гађао каменом, то место ће се лакше повредити него све остало тело, и почеће одмах да крвари. То исто је претрпео и онај. Имао је рану и приложио је завој на њу (што представља метанија). Тиме је исцелио рану, тј. гнев, као онај први, и почео већ да се труди и против злопамћења, старајући се да не задржи ни једно зло сећање у своме срцу. То представља зарашћивање ране. Али, она још није у потпуности зацелила. Постоји још један остатак злопамћења, тј. корица, од које се лако отвара читава рана, уколико се прими мали ударац.
56. Треба се, дакле, борити да и кора у потпуности ишчезне, те место потпуно зацели, како не би остао никакав ожиљак и како се уопште не би помислило да је на том месту била рана. Како то постићи? Тако што ћемо се из свег срца молити за онога који нас је огорчио и говорити: “Боже, помози брату моме, а и мени његовим молитвама”. Тако се молимо за брата свога (што је сведочанство саосећања и љубави), и уједно смиравамо, јер тражимо помоћ од његових молитава. И може ли успети јарост, злопамћење или друга која страст тамо где су саосећање, љубав и смирење? Као што је ава Зосима рекао: “Од смирења [које се црпи] из заповести Христових, уништиће се и срушити сви ђавољи покушаји, па макар он покренуо и све враџбине, са свим својим демонима”. А и други старац говори: “Онај који се моли за непријатеље, биће незлопамтив”.
57. Остварите то и схватићете добро оно што слушате. Заиста, оно што не испуните на делу, нећете моћи усвојити путем речи. Постоји ли човек који жели да се научи некој уметности само путем речи? Човек прво, [неко време] борави у раду и квари [дело], и опет га поправља и квари. Тако се, мало по мало, уз труд и стрпљење, учи уметности, помаган од Бога, који гледа на његову намеру и труд. А зар ћемо ми уметност над уметностима да усвојимо само путем речи, не прихвативши се дела? Како је то могуће? Пазимо дакле, на себе, братијо, и делајмо са марљивошћу, док још имамо времена.
58. Потребно је велико трезвоумље како не бисмо били покрадени од стране лажи. Ниједан лажљивац се не сједињује са Богом, будући да је лаж туђа Богу. Писано је, наиме: “Лаж је од лукавог”. И опет: [Ђаво] је лажа и отац лажи (Јн.8.44). Ето, ђаво се назива оцем лажи, а Бог је истина. Сам Он говори: Ја сам пут, истина и живот (Јн.14,6). Видите ли, дакле, од кога се одвајамо и коме се путем лажи прилепљујемо? Очигледно је да се [приближавамо] зломе. И тако, ако желимо да се уистину спасемо, свом силом и сваким усрђем треба да љубимо истину и да се чувамо од сваке лажи. Иначе, она ће нас одвојити од истине и живота.
59. Постоје три различите лажи. Постоји лажљивац у мислима, постоји лажљивац речима и постоји онај који лаже самим животом. Лаже у мислима онај који прима подозрења [сумње на друге]. Он види неког да разговара са својим братом и почиње да подозрева, говорећи: “Он о мени прича”… Он је лажљивац у мислима. Он никада не говори по истини, него увек по сумњичењу. Отуда знатижеља, оговарање, прислушкивање, сукоби, осуђивања. Речју, пак, лаже онај који, олењивши се да устане на бдење, не каже: “Опрости ми, јер сам био лењ да устанем”, већ: “Имао Сам ватру, несвестицу, и нисам био у могућности да устанем. Био сам слаб”. И говори он десет лажних речи уместо да учини поклон [покаје се] и смири се… Опет, ако жели неку ствар, он не допушта себи да каже: “Ја желим то”, него наставља да околиши својим речима и говори: “Патим од тога и то ми је неопходно”, или: “Заповеђено је [да ми се то да]”. И говори толике лажи, све док не испуни своју жељу… Таквом човеку се никада не верује. Чак ако и истину каже, нико му не може веровати, јер се сумња и у [оно] истинито [што каже]… Лаже својим животом онај који се претвара да је уздржљив, иако је развратник, или онај који говори о милостињи и хвали саосећајност, иако је користољубив, или онај који се диви смирењу, иако је горд.
60. Побринимо се о себи, братијо, и будимо трезвоумни. Ко ће нам [поново] дати време које [узалуд] изгубимо? Заиста ћемо тражити ове дане и нећемо их наћи. Ава Арсеније је увек себи говорио: “Арсеније, зашто си изишао [из света]”.
61. И заиста, када бисмо хтели да се мало подвизавамо, не бисмо се много жалостили, нити замарали. Онај ко себе на почетку принуђује, постепено напредује у подвигу, да би, затим, већ са спокојством делао. И Бог пружа помоћ када види да се [човек] принуђује [на врлину]. Принудимо и ми себе, започнимо, зажелимо најзад добро. Премда нисмо савршени, ипак сама жеља представља почетак нашег спасења. Јер, са жељом ступамо у подвиг, помагани од Бога и, подвизавајући се, добијамо помоћ да стекнемо врлине. Због тога неко од отаца каже: “Дај крв и прими дух”, тј. подвизавај се, па ћеш се навикнути на врлине.
62. Као што онај ко жели да се научи столарском занату, не обраћа пажњу на други занат, тако и они који хоће да стекну духовно делање, не треба да пазе ни на какву другу ствар, него да се дању и ноћу поучавају у њему, како би га могли стећи… Ко није трезвоуман и не подвизава се, лако отпада од врлина. Врлине представљају средину и царски пут о коме је онај свети старац рекао: “Идите царским путем и бројите миље”. Врлине су средина, као што рекох, између прекомерности и недостатка. Због тога је писано: Не скрећи ни на десно ни на лево (Књ.Број.20,17), него ходи царским путем (Пон.Зак.5,32).
63. Зло само по себи није ништа. Оно није нити суштаство, нити има неко [самостално] биће. Не било тога. Одвојивши се од врлине, међутим, душа постаје страсна и врши зло. Због тога се и мучи, не налазећи у њему природни покој. И дрво, на пример, нема у себи црви, али се у њему начини нека гњилост, из које постаје црв који га изједа. Исто тако и бакар производи рђу и сам од ње бива изједан. И одећа сама ствара мољца, који је затим квари. Тако, дакле, и душа сама чини зло које пре ње није постојало, нити је имало, као што смо рекли, икакво биће. И она сама се, [опет], мучи због зла. Лепо је рекао свети Григорије: “Ватра је пород твари и изједа твар, као и зле зло”.
64. Исто се може срести и код болесних тела. Код онога ко живи неуредно и не чува здравље, настаје сувишак или недостатак [сокова], од чега се [јавља] поремећај. Пре тога уопште није било болести, нити је она била нешто [постојеће]. И опет, болест се нигде не може наћи када тело оздрави. Исто тако је и зло болест душе, лишене њеног властитог и природног здравља, тј. врлине.
65. У човеку [могу] да постоје три стања. Постоји онај који дејствује по страсти, [затим] онај који задржава страст и онај који је искорењује. Дејствује по страсти онај који је испуњава, који је задовољава. Онај који задржава страст, додуше не дејствује по њој, али је и не одсеца, већ мудрује о њој и обилази око ње, задржавајући је у себи. Онај, пак, ко искорењује страст, подвизава се и чини супротно страсти.
66. Казаћу вам пример да бисте [видели] коме је сличан онај који дејствује по страсти и подржава је. Сличан је човеку који, устрељен од свога непријатеља, узима стреле својим рукама и сам их забада у своје срце. Онај који задржава страст сличан је ономе кога непријатељ осипа стрелама, али их он не прима у себе, јер је обучен у оклоп. А онај ко искорењује страсти, сличан је ономе који узима стреле, које на њега одашиље непријатељ, ломи их или их враћа у његово срце, као што се говори у Псалму: Оружје њихово нека уђе у срца њихова и лукови њихови нека се сломе(Пс.36,15).
67. Посетио сам недавно једног брата и нашао га изнемоглог од болести. Из разговора сам сазнао да је имао ватру само седам дана, али ево већ 40 других дана никако да се подигне… Седам дана је имао ватру онај смирени, и ето колико дана не може да се придигне. Исто је и са душом. [Човек] сагреши мало, а [после] [много] времена проводи проливајући своју крв пре него што се исправи.
68. Видимо како братија одлазе од нас и нисмо трезвоумни, премда знамо да ће се за мало времена и нама приближити смрт. Ето, од када смо сели да поразговарамо, па до сада, провели смо два или три часа свог времена и смрт нам се приближила. И премда видимо да губимо време, не бојимо се. Како се не сећамо речи оног старца који је рекао: “Ко изгуби злато или сребро, може да нађе друго уместо њих, а ко изгуби време, другога не може наћи”. Заиста, тражићемо [макар] један час овог времена, и нећемо га наћи.
69. Један велики старац се са својим ученицима [једном] нашао на месту где су били кипариси различите величине, мали и велики. И рече старац једном од ученика: “Ишчупај овај кипарис”. Беше тај кипарис врло мали, те га брат са једном руком одмах ишчупа. Потом му старац указа на други, већи од првог, и рече: “Ишчупај и овај”. Брат је и њега ишчупао, вукући га са две руке. Старац је опет показао на још већи кипарис, који је он [тек] са великим трудом успео да ишчупа. Међутим, старац му укаже на још већи. Брат га је дуго савијао, да би га тек после великог замора и знојења најзад оборио. Међутим, следећи кипарис на који му је старац указао он ни после много напора и зноја није био у стању да га извади. Видевши да он то не може учинити, старац је наложио другом брату да устане и помогне му. И тек су обојица успели да га ишчупају. Тада је старац рекао братији: “Ето какве су страсти. Док су мале, ако хоћемо, можемо их са лакоћом пресећи. Међутим, занемарене, оне постају снажне. И што више јачају, захтевају већи напор [да би се савладале]. Уколико, пак, сувише порасту, ми их ни са напором нећемо моћи одсећи, уколико не добијемо помоћ од неких светих који се заузимају за нас по Богу”.
70. [Пророк говори ћерки Вавилонској]: Блажен је ко ухвати и разбије младенце твоје о камен. (Пс.136,8-9)… [Кћи вавилонска је слика свега греховног и богопротивног. Њен пород су страсне помисли и дела]. Блажен је онај ко од самог почетка не дозвољава да се у њему разрасте оно што се рађа од ње, тј. зле мисли, нити да подејствује зло, већ их одмах, док су младе, и пре него што се укрепе и подигну на њега, узима и баца о камен, који је Христос, погубљујући их прибегавањем Христу.
71. Оци су рекли да треба да се мало по мало чистимо, испитујући свако вече како смо провели дан, и изјутра како смо провели ноћ, те да [треба] да се кајемо пред Богом због оног што смо [по слабости] згрешили. Уистину, потребно је да, због мноштва грехова и због заборавности наше, и по истеку шест часова испитујемо како смо провели [време] и у чему смо сагрешили.
72. Онај, дакле, ко себе свакодневно испитује, старајући се о покајању за оно што је сагрешио, и исправљајући се, почиње да умањује зло. Ако је [раније] чинио девет [преступа, сада] ће чинити осам, те ће са Богом по мало напредовати, не допуштајући да страсти јачају у њему. А велика је опасност када страст пређе у навику.
73. Не назива се раздражљивцем онај ко се једном раздражио, нити се назива блудником онај ко је једном учинио блуд. Исто тако се не назива милостивим онај ко је једном учинио милостињу. Како у врлини, тако и у пороку, душа од честог упражњавања стиче некакву навику, која је [затим] или успокојава или мучи. А о томе да врлина успокојава душу, и да је порок мучи, ми смо говорили у разним [приликама]. Врлину имамо по природи и она се налази у нама, будући да су семена врлине неуништива. Рекох, дакле, да по мери чињења добра стичемо навику у врлини, тј. поново стичемо нама својствену навику. Ми се враћамо ка сопственом здрављу, као што се болесним очима (враћа) њима својствено светло, или као што од било какве болести прелазимо у својствено нам и природно здравље. Са пороком није тако: кроз чињење зла ми стичемо неку страну и противприродну навику, тј. стичемо навику у некој заразној болести.
74. Узалуд је орлу, који је једном канџом прикљештен, што је читавим осталим [телом] ван замке, будући да се због те ситнице руши сва његова снага. Он је заробљен уколико му је везана само једна канџа, па макар му и читаво [тело] било изван замке. Зар ловац не може да га ухвати кад год зажели? Тако је и са душом. Непријатељ је обара кад год усхте, уколико у њој постоји навика макар на једну страст. Наиме, она му је потчињена због те страсти. Због тога вам ја увек говорим: не дозвољавајте да страст у вама постане навика, него се подвизавајте, умољавајући Бога дан и ноћ да не упаднете у искушење. А ако и будемо побеђени као људи, и спотакнемо се у сагрешење, постарајмо се да одмах устанемо, да се покајемо, да заплачемо пред благошћу Божијом, и да стражимо борећи се. Видећи наше настројење, смирење и скрушеност, Бог ће нам пружити руку и на нама показати милост своју.
75. Добро је, братијо, као што вам увек говорим, сваку ствар узводити до Бога[3]. Треба говорити да без Бога ништа не бива… Јер, не постоји нешто од оног што је Бог створио да није добро, него је све добро и веома добро (уп. Пост.1,31). Ни због чега што се дешава не треба бити потиштен, него све, као што рекох, треба сводити на промисао Божији и [тиме] се умиривати. Има људи који се толико обремењују жалошћу од оног што се дешава, да се одричу и овог живота. Они би радије [пристали] да умру, само да се избаве. Од тога [човек] страда услед малодушности и великог незнања, јер не зна за страшне невоље душе по изласку из тела.
76. Један веома марљив брат упита неког старца, говорећи: “Душа моја жели смрт”. Старац му је одговорио: “То је стога што [желиш] да побегнеш од невоља, и што не знаш да су будуће муке много горе од овдашњих”. И други је слично упитао старца: “Због чега [постајем] утучен кад сам у келији”. Старац му је рекао: “Ти још ниси видео ни очекивани покој, нити будуће муке. Кад би их тачно видео, ти би без потиштености подносио чак и да ти је келија пуна црва, и да си у њима загњурен до гуше”. Али, ми хоћемо да се спасемо спавајући и због тога негодујемо у невољама. [Међутим], пре смо дужни да благодаримо Бога и да се сматрамо блаженим, јер смо се удостојили да мало тугујемо овде, како бисмо тамо нашли мали покој.
77. И Евагрије је говорио да [човек] који се моли Богу да се убрза његов одлазак (иако је још обузет страстима), личи на човека болесника који умољава столара да му сломи кревет.[4] Јер, помоћу овог тела, [тј. док је у њему] душа скреће пажњу са страсти и налази утеху у јелу, пићу, спавању, разговору, хођењу ка пријатељима. А када изађе из тела, она остаје сама са својим страстима. Заузета њима и страдајући од њиховог метежа, она се трза и не може ни да се сети Бога. Само, пак, сећање на Бога теши душу, као што се говори у Псалму: Сетих се Бога и развеселих се (Пс.76,4). Међутим, ни то јој страсти не дозвољавају.
78. Може се од овог садашњег појмити о оној невољи. Шта је оно што гори, када неко добије ватру? Какав огањ и каква дрва чине то горење? Зар нису управо рђави сокови они који пале и стално смућују и загорчавају живот [човека] који има тело [склоно] црној жучи? Тако се и кукавна страсна душа увек мучи својом властитом злом навиком, имајући горко сећање и мучно препирање са страстима, које је стално жежу и пале.
79. Осим тога, братијо, ко може да опише она ужасна места и она тела у мукама која служе душама за таква и толика страдања (која се, опет, сама не распадају); или онај неописиви огањ, или таму, грубе мучилачке силе и хиљаде других мучења која се често помињу у Божанственом Писму, која су сразмерна са рђавим дејствовањем душе и са њеним злим мислима?… И још је страшније оно што говори свети Јован Златоуст: “Чак и кад не би текла огњена река, и кад страшни анђели не би били присутни, него би само људи били позвани [на Суд] и једни били похваљени и прослављени, а други одбијени са бешчашћем да не виде славу Божију – зар онај стид и бешчашће и бол одвајања од толиких блага не би били горчи од сваке геене и муке”.
80. Потрудимо се да бисмо били помиловани. Занемарено [необрађено] поље ће се пунити чичком и трњем све док је напуштено. Зар неће [власнику] поља, када усхте да га очисти и када буде желео да ишчупа коров коме је дозволио да нарасте за време његовог немара, утолико више крварити руке, уколико је оно пуније?… Ко жели да очисти своје поље, прво треба да добро искорени сав коров. Јер, коров ће опет да нарасте ако се само с врха среже и ако се добро не ишчупа све његово корење. Као што смо рекли, он треба да ишчупа само корење. Пошто добро очисти поље од корова, и чичка и сличног, треба да га издроби и изравња и обради. И када га уреди, дакле, треба да га посеје добрим семењем. Јер, ако га после таквог уређења остави празним, опет ће нарасти коров, нашавши меку и погодну земљу. Он ће пустити корење доле у дубину, те ће се још више оснажити и умножити. Тако је и са душом. Прво је потребно да се одсеку све старе пристрасности и све навике које душа има. Јер, ништа није горе од злог обичаја. И свети Василије говори: “Није мали подвиг победити своју навику. Јер, обичај, утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе”.
81. Дакле, не треба одсецати само страсти, већ и њихове узроке. Треба добро уредити своју нарав путем покајања и плача. Тада се већ може почети са сејањем доброг семена, тј. добрих дела. Јер, оно што смо рекли за поље, тј. да ће после његовог очишћења и уређења опет наићи коров и наћи добру и меку земљу, уколико се не баци добро семе – важи и за човека. Ако после исправљења своје нарави у [односу] на ранија дела кроз покајање, запостави добра дела и стицање врлина, са њим ће се десити оно о чему се говори у Јеванђељу: Кад нечисти дух изиђе из човека, иде кроз безводна места тражећи покоја, и не налази. Онда каже: да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши нађе дом празан [очигледно, од сваке врлине], пометен и украшен. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и ушавши борави онде; и буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12,43-45).
82. Због тога свако ко жели да се спасе треба не само да не чини зло, већ и да дела добро, као што се каже у Псалму: Уклони се од зла и учини добро (Пс.33,14). Није речено једноставно: Уклони се од зла, него и: Учини добро. На пример, неко је навикао да чини неправду. Он је, дакле, дужан не само да више не чини неправду, већ и да чини правду. Ако је био развратан, треба не само да се не предаје разврату, него и да се уздржава. Ако је био гневљив, треба не само да се не гневи, него и да стекне кротост. Ако је био пркосан, треба не само да не пркоси никоме, него и да се смирава. И то значи: Уклони се од зла, и учини добро. Јер, свака страст има себи супротну врлину. Гордост има смирење, среброљубље милостињу, разврат уздржљивост, негодовање трпљење, гнев кротост, мржња љубав.
83. Као што смо изагнали врлине и унели страсти уместо њих, тако треба да се потрудимо не само да изагнамо страсти, него и да унесемо врлине и да их поставимо на њихово властито место. Јер, ми по природи имамо врлине дане нам од Бога. Створивши човека, Бог је у њега посејао врлине, као што је речено: Створимо човека по образу и по подобију (Пост.1,26). По образу, јер је Бог створио душу нетрулежном и самовласном [слободном], док се по подобију односи на врлине. Јер, речено је: Будите милостиви као и Отац ваш што је милостпив (Лк.6,36). Будите свети, јер сам ја свет (Књ.Лев.11,44)… Значи, Бог је нашој природи подарио врлине, док страсти немамо по природи… Уклонивши се од врлина услед сластољубља, душа је у себи образовала страсти и укрепила их против себе.
84. Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу дужан је, према Мудрости [Сираховој], да припреми душу своју на искушење (уп. Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп. 1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Он за нас све добро чини по благости својој, љубећи нас.
85. Онај ко има пријатеља и ко је уверен је да га пријатељ воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је био покретан љубављу, и никад неће поверовати да је хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: “Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди”. Али, за Бога тако нешто не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може рећи о пријатељу: “Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене”. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће… Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном.
86. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи. Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист.
87. Јер, због чега се страстан [човек] чуди када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: “Зашто ми смета”. Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава. “Њихове посуде, [тј. заложене ствари] су у теби”, рекао је ава Сисоје. “Дај им њихове залоге и оне ће отићи”. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали, није могуће да не будемо заплењени страсним помислима. Оне нас, наиме, и без наше жеље принуђавају да испуњавамо страсти. Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке.
88. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[5] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно [наведен] да против воље служи [страстима].
89. Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: “Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу”. Он је рекао: “[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење”. Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме.
90. Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом… Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју својом или преко неког од слугу својих олакша од страсти, он је још више оптерећује страстима и још снажније напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. [Храбрите се и нека се крепи срце свих који се уздају у Господа – Пс.30,25].
91. Писмо нас учи да страх Божији побуђује душу да чува заповести, те да се дом душе гради заповестима. Пазимо и ми на себе, братијо. Бојмо се и ми Бога и изградимо себи домове, да бисмо нашли себи кров у зимско време, у време кише, муње и громова, будући да велику невољу зими има онај који је без дома.
92. Како се, пак, гради дом душе? Од чулне куће ми се у тачности можемо научити тој ствари. Да би се саградила ова кућа, потребно ју је одасвуд утврдити. Грађевину треба подизати са [све] четири стране. [Човек] не може да брине само о једном делу, запостављајући други. У супротном, неће имати користи, него ће му бити узалудан труд и издатак. Тако је и са душом. Потребно је да човек не занемари ни један део грађевине, већ да је равно и складно подиже. О томе говори ава Јован: “Желео бих да човек стиче помало од сваке врлине, а не, као што неки чине, да се држи једне врлине и да остаје при њој, вршећи њу једину, и занемарујући друге”.
93. Он треба да је са свих страна сазида и да је одасвуд утврди… Прво треба поставити темељ, који је вера, јер без вере, као што говори апостол, није могуће угодити Богу (Јев.11,6). Затим, на том темељу треба сразмерно подизати грађевину. Ако се јави прилика да се [покаже] послушност, потребно је положити један камен послушности. У [случају] огорчења на брата, треба положити један камен дуготрпељивости. Ако се јави прилика за уздржање, треба поставити један камен уздржања. Тако је од сваке врлине која се јави, потребно поставити по један камен у грађевину. Треба је унаоколо подизати и то час са каменом саосећања, час са каменом одсецања [своје] воље, час са каменом кротости, и слично. Посебно се треба у свему томе постарати око трпљења и одважности, који су угаоно камење којима се веже грађевина и сједињује зид са зидом, да се зидови не би нагињали и одвајали један од другог. У души у којој нема одважности, неће бити ни трпљења. А ако нема трпљења, немогуће је да се било у чему успе. Због тога се каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21,19).
94. На исти начин, онај који зида треба сваки камен да стави на глину. Јер, без глине ће се поломити камење и кућа ће пасти. Глина представља смирење, стога што је од земље и што је под ногама свима. Ниједна врлина која настаје без смирења – није врлина, као што се каже у Отачнику: “Као што је немогуће направити брод без ексера, тако је немогуће спасти се без смиреноумља”… Кров је љубав. Као што је кров [завршетак] куће, тако је и љубав савршенство врлина. После тога [треба ставити] ограду око крова. Шта је ограда? И у закону је написано: Кад градите своју кућу и направите кров, начините и ограду око крова, да ваша деца не би пала (Пон.Зак.22,8)… [Ограда у душевном дому представља трезвоумље, пажњу и молитву, а деца – помисли у души коју чувају трезвоумље и молитва].
95. Такође, и грађевинар треба да буде вешт. Невешт грађевинар ће грађевину мало накривити, због чега ће кућа свакако пасти. Вешт је онај који [све] чини за знањем. Дешава се, наиме, да неко предузме напор око врлине, али нема познања. Због тога он [сав напор] поништава, остаје без успеха и не може да оствари дело: он ставља камен, па га [опет] скида.
96. [Има људи] који се подвизавају из таштине или, сматрајући да врше врлину. И они се подвизавају без разума. Сматрајући себе нечим [великим] због подвига, они почињу да понижавају брата свог. Стога не само да се показују као они који стављају један камен, а скидају два, већ су у опасности да, због осуђивања ближњег, и читав зид оборе. Онај, пак, ко се са разумевањем уздржава, не сматра да чини врлину, нити жели да га хвале као подвижника, већ се нада да ће кроз уздржање стећи целомудреност и, посредством ње, доћи до смирења, као што говоре оци: “Пут до смирења се састоји у телесном труду са разумом”, и тако даље. И просто [речено], сваку врлину треба чинити са намером да се усвоји и да се у њој стекне навика. Тако се грађевинар показује као добар и вешт, способан да чврсто изгради дом.
97. Не заводи се таквим мислима и не мисли да је врлина нешто превелико и неизводљиво. Само постави почетак, верујући Богу. Покажи му своју намеру и старање и видећеш помоћ која ће ти се дати за њено извршење. На пример, представи [себи] две лествице. Једна води навише на небо, а друга се спушта у ад. Ти стојиш на земљи, између две лествице. Немој да помислиш и да кажеш: “Како ја могу да се бацим са земље и да се одједном нађем горе на врху лествице”. Нити ти то можеш, нити Бог то захтева. Али, барем се чувај да се не спушташ доле: не чини зла своме ближњем, не повређуј га, не оговарај га, не ружи га, не понижавај га. Затим почни по мало да брату своме чиниш добро, тешећи га речима, или саосећајући му, или му нудећи ствар која му је потребна. И тако, пењући се једну по једну степеницу, уз помоћ Божију, ти ћеш доћи до врха.
98. Јер, ако будемо тражили, наћи ћемо. Ако будемо искали од Бога, просветиће нас. Јер, у Јеванђељу се говори: Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). “Иштите” говори да бисмо просили у молитви, а “тражити” значи испитивати како се долази до саме врлине, шта је то што је доноси и шта треба да чинимо да бисмо је стекли. “Тражите и наћи ћете” значи да тако свакодневно испитујемо. “Куцати” значи извршавати заповести. Јер, ко куца, куца са рукама, а руке, пак, означавају делатност. И тако, треба не само да иштемо, него и да тражимо и да чинимо, старајући се да, као што је рекао апостол, будемо спремни за свако добро дело (2.Тим.З,17)… Тако, дакле, будимо и ми спремни за свако добро дело, имајући сваку готовост за испуњење воље Божије са разумом, онако како Он хоће и како му је угодно.
99. А шта значи оно што говори апостол: Добра и угодна и савршена воља Божија (Рим.12,2)? Добра воља Божија је да волимо једни друге, да саосећамо, да чинимо милостињу, и све такво… А шта значи угодна [воља Божија]? Неко, наиме, може да чини добро, али на начин који није угодан Богу. Рећи ћу вам како. Дешава се да неко нађе неку лепу убогу сиротицу. Она му се допадне због своје красоте и он је узима и одгаја је, наводно као сиротицу. И ето, воља је Божија и добро је [да се помаже сиромашнима], али није Богу угодно [добро чинити на тај начин]. [Богу] је угодно да се милостиња чини ради самог добра, ради самог саосећања, а не ради неке људске помисли. То је угодно Богу. А савршена [воља Божија] је да [човек] чини милостињу без тврдичлука, са усрдношћу, без негодовања, из све снаге и свом вољом, да при давању [осећа] као да сам прима, и при чињењу добра [другима] као да се њему чини добро. То је савршена воља Божија.
100. Постоје две врсте угађања стомаку. [Тако] се један бори са слашћу: не жели да једе много, али жели укусну [храну]… Други се искушава мноштвом хране: не тражи добру храну, нити мари за њену сласт већ, била добра или лоша, само жели да једе. Он не прави разлику у јелу, него само тражи да напуни свој стомак. [Прво] се назива сладокуштво, а [друго] стомакоугађање… Од овог, дакле, треба да се са сваким трезвоумљем удаљава онај ко жели да се очисти од својих грехова. Јер, [такво беснило није узроковано] потребама тела, него страшћу. Онај ко му се препушта, упада у грех.
101. Међутим, треба не само да чувамо дијету, већ и да се удаљавамо од сваког другог греха. Као што постимо утробом, тако треба да постимо и језиком, удаљавајући се од оговарања, од лажи, од празнословља, од вређања, од гнева и сваког другог греха који настаје преко језика. Такође, треба да постимо очима, да не гледамо сујетне [ствари], да нисмо дрски очима и да не гледамо без стида. Осим тога, и руке и ноге треба да уклањамо од сваке зле ствари.
102. Какав, дакле, циљ ми треба да имамо када идемо једни другима? Најпре, љубав… Друго, да чујемо Реч Божију. Јер, увек се у мноштву више разматра Реч [Божија]. Често оно што један не зна пита другог. Затим, да се схвати сопствено стање,… [да се позајме примери живота од других. Тако је поступао] ава Антоније који је, обилазећи друге, гледао шта је добро код сваког од њих, примајући и задржавајући од једног кротост, од другог смирење, од трећег безмолвије, сакупљајући за себе од свега тога.
103. Јер, можемо, као што вам увек говорим, из сваке ствари, ако хоћемо, [извући] и корист и штету. Казаћу вам пример да схватите да је тако. Рецимо да неко стоји ноћу на једном месту – не кажем монах, него било ко у граду – и да поред њега пролазе три човека. И један о њему мисли да чека неку [жену] да би пошао на блуд. Други мисли да је лопов, а трећи да је позвао свога пријатеља из оближње куће и да га чека да сиђе да би некуд пошли на молитву. Ето, тројица су видели једног истог човека на једном истом месту, па ипак нису помислили једну исту мисао. Напротив, један је сматрао једно, други друго, а трећи, опет, треће – свако, дакле, према свом сопственом стању. Постоје тела која имају црну жуч и рђаве сокове, те сваку храну коју узимају претварају у рђаве сокове, премда је сама храна корисна (и узрок томе, као што рекох, није у храни, него у телу које је рђавог састава и које по нужди свог састава делује и мења храну). Тако и душа која има рђаву навику трпи штету од сваке ствари, шкодећи себи чак и ако је сама ствар корисна… А они који имају добру навику, слични су онима који имају тело са добрим соковима које, макар се и што штетно појело, храну претвара у добре сокове сагласно свом саставу… Тако и ми, уколико имамо добру навику и добро стање, можемо, као што сам раније рекао, сваком ствари да се окористимо, макар сама ствар и не била корисна.
104. Чуо сам о неком брату који је, када би дошао код неког од братије и видео његову несређену и неуредну келију, говорио у себи: “Блажен је овај брат, јер је занемарио све земаљско и толико сав ум узнео горе да ни своју келију не стиже да доведе у ред”. И опет, када би одлазио другоме и видео да је његова келија уредна, чиста и поспремљена, он би наново у себи говорио: “Као што је душа овог брата чиста, тако је и келија његова чиста: стању његове душе одговара и стање његове келије”. И никада он није рекао о некоме: “Тај је неуредан”, или “Онај је ташт”, него је по свом добром стању стицао корист од свакога. Нека би благи Бог и нама дао добро стање да бисмо и ми могли да се свиме користимо и да никада не мислимо о злу ближњег.
105. [Поуке онима који се уче монаштву]. Ако се налазиш у потчињавању, никада немој веровати своме срцу, јер се оно ослепљује старим пристрасностима. Ни у чему немој следити за властитим судом и не решавај се на нешто без питања и знања [старешине]. Немој мислити нити сматрати да си умнији и праведнији од управитеља свога, нити буди истраживач његових дела, нити проверилац који се много пута вара… Потчињавајући се [тако], са спокојством ћеш ићи безопасно и непогрешиво путем отаца.
Принуђуј себе у свему и одсецај своју вољу, и уз благодат Христову кроз обичај ћеш доћи до навике одсецања [своје воље]. Убудуће ћеш то чинити без принуђивања и без жалости, тј. као да [све] увек бива по твоме.
“Не жели да ствари буду онакве каквима их хоћеш, него жели оно што бива”, па ћеш бити миран са свима. Веруј да по промислу Божијем бива и оно најбезначајније у [вези] са нама. Тако ћеш без смућења поднети оно што наилази.
Веруј да су бешчашћа и грдње лекови који зацељују гордост твоје душе и моли се за твоје прекореваче као за истинске лекаре. Буди уверен да онај ко мрзи бешчашћа мрзи смирење, и да онај ко бежи од оних који га раздражују, бежи од кротости.
Не жели да знаш о злу ближњега свога, нити примај подозрења против њега. А ако се она и сеју [у нас] услед наше рђавости, постарај се да их претвориш у добре мисли.
За све благодари [Богу] и стећи ћеш благост и свету љубав.
Пре свега чувајмо савест нашу у свему, [у односу] према Богу, према ближњем и према предметима. И пре него што кажемо или учинимо нешто, истражујмо да ли је [ствар] по вољи Божијој. И тако, помоливши се рецимо или учинимо, положивши немоћ нашу пред Богом.
106. Ако хоћеш да у [потребно] време имаш [свете помисли], свагда се поучавај и истрајавај у њима, и верујем Богу да ћеш напредовати. Молитву споји са поучавањем… Старај се да напредујеш да би био у стању да без туге, без осећања притешњености и са трпљењем поднесеш телесну или духовну невољу.
107. Ако чујеш да си учинио ствар коју ниси учинио, не смућуј се уопште, нити се жести, него одмах начини поклон ономе који ти је рекао и са смирењем му реци: “Опрости ми и моли се за мене”, и затим ућути, као што су и оци рекли. А ако те он пита да ли је та ствар истинита или не, учини поклон са смирењем и реци истину о ствари која се десила. А пошто кажеш, опет учини поклон са смирењем, исто говорећи: “Опрости ми и помоли се за мене”.
108. [Ако] још не можеш да будеш у једном истом стању при сусрету са братијом, бар се постарај да се ничим не саблажњаваш, нити да осуђујеш, нити да оговараш, нити да пратиш речи, дела или покрете брата који ти није од користи. Пре се постарај да се у свему назиђујеш.
109. Знај да се страст усиљава против онога ко бива нападан или жалошћен од неке страсне помисли, а [нарочито] ако је оствари. Он је, наиме, оснажује против себе, тј. додаје јој силу да га више напада и жалости. А код онога ко се подвизава и супротставља помисли својој и чини оно што јој је противно, као што сам много пута рекао, страст слаби и нема снаге да га напада и жалости. И тако он, мало по мало, подвизавајући се и помаган од Бога, побеђује и саму страст.
110. Ава Пимен је рекао да су главне три [ствари]: Бојати се Господа, молити се Богу и чинити добро ближњему? Бојати се Господа – старац је рекао због тога што страх Божији претходи свакој врлини. Јер, страх Божији је почетак мудрости (Пс.110,10), и без страха Божијег нико не може да постигне врлину, нити било шта добро: Јер страхом Божијим се свако уклања од зла (Прич.Сол.16,6). Молити се Богу – он је рекао будући да човек не може стећи врлину, нити шта друго добро учинити, као што сам рекао, чак и да због страха Божијег има жељу, уколико нема помоћи Божије… А – чинити добро ближњему – јесте љубав, која је савршенство врлина.
111. Против неосетљивости душе, брате, споји често читање Божанственог Писма са читањем умилних речи богоносних отаца. [Томе додај] сећање на Страшни суд Божији, на излазак душе из тела, и на страшне силе заједно са којима је душа чинила зло у овом кратковременом и окајаном животу.
 
ПРЕПОДОБНИ ИСААК СИРИН
Кратко саопштење о њему
Отаџбина светог Исаака беше Ниневија. О његовим родитељима се не зна ништа. У младости се, заједно са братом, удаљио од света и свега светског, ступио у манастир светог Матије и примио образ и чин монашког живота.
Усавршивши се у тој обитељи у подвижништву и у довољној мери напредовавши у врлинама, он беше рањен жељом за безмолвијем. Удаљивши се на веће растојање од општежића, он се настанио у пустињску келију и почео да проводи потпуно усамљенички живот, ни са ким не општећи и имајући пред собом само Бога и себе. Ступивши на управу поменутим општежићем, његов брат га је много убеђивао и молио да остави пустињу и да се врати код њих. Међутим, он је био толико везан за пустињу да се није сагласио да је остави ни на најкраће време.
Међутим, оно што није учинила молба брата, учинило је Божанствено откривење. Не послушавши сродника, свети Исаак се покорио Оцу који га је одозго призвао да управља Ниневијском Црквом. Стога он оставља пустињу и бива рукоположен за епископа великог града Ниневије. Јер, није требало да се светилник сакрива испод сасуда пустиње, већ да буде постављен на свећњак пастирства те да далеко разлива светле зраке светлозарне врлине. Међутим, ни то није сувише дуго трајало. Светитељ је оставио своју епископску катедру из следећег разлога.
Код њега у епископски двор су дошла два човека, зајмодавац и дужник. Један је тражио да му се одмах врати дуг, а други је тражио да му се да још извесно време. Међутим, зајмодавац је одговорио: “Ако ми он одмах не врати дуг, предаћу га суду”. Свети Исаак му је приметио: “Јеванђелска заповест ти налаже да уопште не тражиш своје од онога који ти је узео. Утолико пре треба да покажеш великодушност према ономе који је обећао да ће ти ускоро вратити дуг”. Тај груби човек је, пак, одговорио: “Остави ти сада јеванђелску заповест”. И више није хтео ништа да чује.
Тада је епископ рекао у себи: “Ако се они не повинују јеванђелским заповестима Господњим, шта бих ја још овде радио”. Осим тога, видећи колико неопходни послови око управљања разбијају безмолвије и безметежност на које је навикао у пустињи, он се реши да остави престо и да се врати у вољени пустињски скит.
Остајући у њему до смрти, свети Исаак је извршио неисказиве подвиге у борби са демонима и телом, успевши у врлини коју изискује и делатни и сагледатељни живот. Он је достигао духовно савршенство и још у овом животу се удостојио изузетне благодати. У то може лако да се увери онај ко узме његова дела.
Свети Исаак је писао много. Све што је писао, писао је из искуства. Он је најпре на делу прошао све оно што је касније предао запису. Онје сопственом делатношћу обучавао оне које је руководио. Тако је он и из пустиње наставио да точи и неисцрпно излива чисту и оживљавајућу струју којом је обилно напајао душе братије.
Списи светог Исаака су до нас дошли на сиријском и аравијском језику. Око половина је преведено на грчки језик, а са грчког на руски, тј. 91 слово.
Свети Исаак се у небеске обитељи преселио крајем VI века. Његов спомен се, по месецослову архиепископа Сергија, слави 28. јануара.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тј. као што калаисање чува посуду од рђања,- Прим. прев.
  2. Тј. добро нисмо заслужили, али га је Бог као благ благоволео. Ми смо се својим силама потрудили да до њега дође, али је на Богу да га оствари. У нашим рукама је намера и труд, а не успех дела,- Прим. прев.
  3. Тј. као крајњи узрок сваке ствари видети промисао Божији,- Прим. прев.
  4. На коме он још ипак има неку утеху у своме страдању,- Прим. прев.
  5. тј. унутар градских зидина, које означавају сигурност од непријатеља,- Прим. прев.

 

   

Comments are closed.