NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN

PODVIŽNIČKE POUKE

 
Učinjen je izbor onoga što se odnosi na podvige i borbu sa strastima.
1. Pripremi se da blagodariš za sve, slušajući reč svetog apostola: Na svemu zahvaljujte (1.Sol.5,18). Makar bio u nevolji ili u tegobi, u teskobi ili bolesti, u telesnom trudu, za sve što ti se dešava – zahvaljuj Bogu. Nadam se da ćeš i ti doći u Njegov počinak (Jev.4,3), jer nam kroz mnoge nevolje valja doći u Carstvo Božije (Dap.14,22). I tako, ne sumnjaj u duši svojoj i neka ne slabi ni zbog čega srce tvoje, nego se sećaj apostolske reči: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2.Kor.4,16). Ako ne pretrpiš stradanje, ne možeš uzići na krst.
2. Dok je na moru, brod je izložen opasnostima od vetrova. a kad dostigne tiho i mirno pristanište, više se ne boji od opasnosti, niti nevolja i jakih vetrova, nego ostaje neuznemiravan. Tako je i sa ljubavlju tvojom: dok prebivaš sa ljudima, očekuj skorbi, opasnosti i bure mislenih vetrova. A kad budeš dostigao pripremljeno (pristanište bezmolvija), nećeš više imati straha.
3. Ne padaj duhom u nevoljama i trudovima telesnim koje nosiš, naprežući se za nas i naše opštežiće, jer to i znači: Polagati život za braću (1.Jn.Z,16). Nadam se da će biti velika nagrada za trud tvoj. Kao što je Gospod postavio Josifa u Egipat da prehrani braću svoju u vreme gladi (Ps.32,19), tako je i tebe postavio da poslužiš ovom opštežiću, zajedno sa sinom našim Seridom. Ja ti ponavljam reč apostola, izrečenu Timoteju: Ti, dakle, čedo moje, jačaj u blagodati (2.Tim.2,1).
4. Jedan trudovima po Bogu dolazi do pokoja u Njemu (Jev.4,3), a drugi tamo dostiže smirenjem. A za tebe se nadam da ćeš ga dostići i jednim i drugim kada u tebi umre gnev kao posledica ukroćene razdražljivosti u srcu tvome. Tada će se na tebi ispuniti reč Pisma: Pogledaj smirenje moje i trud moj i ostavi sve grehe moje (Ps.24,18)… Gospod neka sačuva tvoju dušu i telo, i duh tvoj od svakog zla, od svake neprijatnosti koju navodi đavo, i od svakog maštanja koje izaziva smetenost misli.
5. Pre svega se čuvaj duha uninija, [tj. lenjosti], iz koga se rađa svako zlo i različita iskušenja… Zašto tvoje srce slabi i iznemogava (zbog skorbi koje ti nanose) ovce Hristove?… Počuj sa pažnjom šta ću ti reći: Dugotrpeljivost je majka svih dobara. Pogledaj na Mojsija koji je pre izabrao za sebe da strada sa narodom Božijim nego da ima privremenu nasladu greha (Jev.11,25).
6. Čuvaj se da te ne pokradu lukave zmije i da te ne otruju svojim otrovom: on je smrtonosan. Niko nikada neće izvršiti dobro delo posredstvom zla, zato što je sam pobeđen zlom. Naprotiv, dobrim se ispravlja zlo (up. Rim.12,21). Ti stojiš na pozornici: i zbog toga si i dužan da se boriš sa zverovima, slično apostolu (1.Kor.15,32) koji se, pobedivši zveri, hvalio. Ti si bačen u morsku buru. Zbog toga si i dužan da, slično nama, pretrpiš mnoge opasnosti i da se podvizavaš protiv visokih talasa. Pobedivši, uz Božiju pomoć, ti ćeš sa nama doći do tihog pristaništa u Hristu Isusu, Gospodu našem. Njemu slava u vekove. Amin.
7. Tebe uznemiravaju pomisli, pobuđujući te da druge smućuješ i da se sam smućuješ preko drugih… Znaj, brate moj, da ako neko žalosti drugog ili delom ili rečju, kasnije sam biva ožalošćen stostruko više… Budi dugotrpeljiv u svemu i čuvaj se da u bilo šta uplićeš svoju volju… Postaraj se da (pre toga) pažljivo ispitaš svoje pomisli kako one ne bi zarazile tvoje srce smrtonosnim otrovom i kako te ne bi prevarile da komarca smatraš kamilom a kamenčić kamenom, inače ćeš ličiti na čoveka koji, imajući [u svom oku] brvno, gleda na tuđi trun.
8. Ti sebe nazivaš grešnim, a na delu pokazuješ da ne poznaješ samog sebe. Ko sebe smatra grešnikom i vinovnikom mnogih zala, nikome ne protivreči, ni sa kim se ne svađa, ni na koga se ne gnevi, nego sve smatra boljim i razboritijim od sebe… Ako si grešan, zašto onda ukorevaš bližnjeg i okrivljuješ ga kao da preko njega dolazi žalost na tebe?… Ispitaj sebe i naći ćeš da u stvari ne smatraš sebe takvim… Pogledaj brate, kako se nama rugaju: govorimo samo ustima, a dela pokazuju drugo. Zbog čega mi, kada protivrečimo pomislima, nemamo snage da ih odbijamo? Zbog toga što se pre toga odajemo osuđivanju bližnjeg, što slabi našu duhovnu silu. Mi okrivljujemo svog brata, a sami smo krivci… Položi na Boga svaku pomisao, govoreći: „Bog zna šta je korisno“, i umirićeš se, te ćeš postepeno steći silu da trpiš.
9. Ti znaš, brate, da čovek neće videti slavu ukoliko ne trpi uvrede i da neće osetiti sladost ako se ne očisti od žuči. Ti si stupio među bratiju i različite okolnosti da bi na vatri bio ispitan, jer zlato se ne ispituje drugačije osim ognjem. Zbog toga ništa sebi ne nalaži[1], budući da bi se na taj način podvrgao borbi i brizi, nego sa strahom Božijim ispituj šta odgovara vremenu i ništa ne čini kroz svadljivost… Koliko je moguće udaljavaj se od gneva… Ne sudi i ne osuđuj nikog… a osobito ljubi one koji te kušaju… Ukoliko shvatimo, videćemo da nas upravo oni pomažu u napretku.
10. Budi dugotrpeljiv u žalostima, kao onaj ko je dostigao zaveštanje Vladike koje poručuje: U svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobedio svet (Jn.16,33). Dostigni nepobedivu ljubav koja njene posednike uvodi u carske dvore i čini ih Hristovom braćom.
11. Razbijaj mleko, i izaći će maslo, a ako rukom stisneš dojku izaći će krv (Prič.30,33)… Ako neko hoće da savije drvo ili vinovu lozu u oblik obruča, on to čini postepeno da se oni ne slome, a ako savije iznenada i snažno, oni se odmah lome (Ovde on govori o strogim merama starešina i o preteranim podvizima monaha).
12. Zašto iznemogavaš u nevoljama kao telesni čovek? Zar nisi čuo da ti predstoje nevolje?… Zar ne znaš da pravednici [trpe] mnoge nevolje (Ps.33,20), kojima se kušaju, kao zlato u ognju? Zbog toga, ako smo pravedni, bićemo ispitani nevoljama, a ako smo, naprotiv, grešni, onda ih pretrpimo kao dostojni, jer trpljenje gradi iskustvo (up. Rim.5,4). Setimo se svih svetih od početka (sveta) i opomenimo se kako su oni trpeli, čineći dobro, govoreći dobro i prebivajući nepokolebivo u istini. Njih su ljudi mrzeli i skorbili sve do same končine njihove a oni se, po reči Spasitelja (Mt.5,44), moljahu za neprijatelje i one koji ih iskušavahu. Zar si ti bio prodan kao celomudreni Josif?… Jesi li slično Mojsiju trpeo uvrede od detinjstva (Izl.2,3) pa do starosti (Broj.31,14-16)? Šta si ti pretrpeo, lenjivče? Jesi li bio gonjen kao David, koji je trpeo gonjenje od Saula (1.Car.18,27) i od sopstvenog sina (2.Car.15,17)? Jesi li i ti plakao zbog njih po njihovoj smrti (2.Car.1,11-27; 18,33)? I da li si kao Jona bio bačen u more (Jon.1,15)? Ti si zaboravan, ljubljeni moj! Zašto slabi tvoja pomisao? Ne straši se i ne boj se kao onaj ko je tuđ hrabrosti, da se ne bi lišio obećanja Božijih. Ne užasavaj se kao neverujući, nego obodri svoje maloverne pomisli. Zavoli nevolju u svemu kako bi bio iskusan sin svetih.
13. Brate, onaj ko hoće da dođe do grada, ne leži, i ko hoće da završi (delo), ne lenji se kad vidi (da je izašlo) sunce, i ko hoće da obradi svoju njivu, nije nemaran. (Naprotiv), onaj ko hoće da dostigne grad žuri pre nego što se smrkne i, videći da je sunce izašlo, sa bodrošću žuri na trud bojeći se da nečim ne bude zadržan. Ko želi da obradi svoje polje, stara se (da to učini) pre nego što ga zahvati korov. Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt.13,9).
14. Da li želiš da se izbaviš od nevolja i da se ne opterećuješ njima? Očekuj i veće, pa ćeš se uspokojiti. Sećaj se Jova i ostalih svetih i muka koje su pretrpeli. Stekni njihovo trpljenje i utešiće se duh tvoj. Hrabri se, krepi se i moli se.
15. Plači, ridaj, ne traži da te drugi smatraju nečim, ni u čemu se ne upoređuj sa drugima. Ostavi najzad svet, uziđi na krst, zbaci sa sebe [sve] zemaljsko, otresi prah sa nogu svojih, ne mari za sramotu (up. Jev.12,2), ne raspaljuj sa Haldejcima peć da ne bi zajedno sa njima bio sažežen gnevom Božijim. Svakog čoveka smatraj boljim od sebe i plači zbog svog mrtvaca. Izvadi brvno svoje (Mt.7,5). Podigni razrušeni dom svoj. Uzvikuj: Pomiluj me… Sine Davidov… da progledam (Lk.18,38; 41).
16. Brate, dok je još vreme, pazimo na sebe i učimo se ćutanju, budući da je sve obuzeo metež. A ako hoćeš da budeš spokojan u svemu, budi mrtav za svakog čoveka i umirićeš se. Shvati da to govorim u odnosu na pomisli, sva dela i obraćanja sa ljudima kao i u vezi sa brigama.
17. Ti si mi u pismu napisao: „Pomoli se za moje grehe“. I ja ću reći isto: „Pomoli se za moje grehe“, jer je napisano: Kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima (Lk.6,31). Premda sam ja i okajan, [tj. jadan], i manji od svih ljudi, ipak sve do sada to činim po sili mojoj, radi Onoga koji je rekao: Molite se… jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16).
18. Onaj ko je tvrd u veri makar razgovarao i nosio se sa jereticima i nevernima, nikada se neće smutiti zbog toga što unutar sebe nosi Isusa, Načelnika mira i tišine. Takav, posle mirnog suprotstavljanja, sa ljubavlju može mnoge jeretike i neverujuće da privuče u poznanje Spasitelja našeg Isusa Hrista. Pošto, brate, takvo rasuđivanje o tim predmetima prevazilazi tvoju meru, ti se drži carskog puta, naime, vere tri stotine osamnaest svetih otaca u kojoj si se krstio: za one koji shvataju savršeno ona u sebi sve potanko sadrži. Bezmolstvuj pažljivo, razmišljajući o gresima svojim i o tome kako ćeš sresti Boga.
19. Brate, na meni se preko tebe ispunila reč Pisma: Ljudi moji, koji vas hvale, lažu vas (Is.3,12), i ostalo. Takva pohvala ne dozvoljava da vidimo gnusnost dela naših. Ona, kako mi se čini, šteti i onima koji su dostigli meru (duhovnog napretka) i odvaja od vere u Boga koji govori: Kako vi možete verovati u mene kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44)? Onaj ko shvata smirenje apostola pre će izabrati ludost, da bi potom bio mudar (1.Kor.Z,18). Jer, ja bih se čudio ukoliko bi onaj ko sebe prikazuje razumnim, a ne pre duhovnim, izbegao osudu naznačenu za nadmenost.
20. (Na pitanje i noćnom strahu). Građani se sve dotle boje nailaska neprijatelja dok ne dođe pomoć od cara. A kada dobiju vest da je u njihov grad došao vojvoda ili vojskovođa, više se ne uznemiravaju, znajući da se starešine brinu o njima. Ukoliko i čuju da se neprijatelj približava, imajući zaštitnika, oni se više ne boje. Tako se ni mi ne bojmo demona ukoliko verujemo u Boga, budući da nam Bog šalje svoju pomoć.
21. Časovi i pesme su crkvena predanja i dobro su ustanovljeni radi [molitvenog] usaglašavanja svih ljudi, a tako je i u opštežićima radi saglasnosti mnogih. Skićani, [tj. kelioti, ili usamljenici] ne čitaju ni časove niti pesme [tj. kanone], nego se u usamljenosti upražnjavaju u rukodelju, čitanju i razmišljanju, da bi, posle izvesnog vremena, započeli molitvu. Kad stojiš na molitvi dužan si da se moliš za oslobođenje od starog čoveka ili da proiznosiš Oče naš, ili i jedno i drugo zajedno, a zatim da sedneš za rukodelje. A o tome da li da produžavaš molitvu kada prebivaš u njoj (reći ću): Ako se neprestano moliš, po reči apostola (1.Sol.5,16), onda nije neophodna dužina.
22. [Pravilo u vezi sa noćnim snom]. Moli se uveče dva sata, računajući ih od zalaska sunca i, završivši slavoslovlje, spavaj šest časova. Zatim ustani na bdenje i bdi ostala četiri sata. U letnje vreme radi isto, ali smanji slavoslovlje i (čitaj) manje Psalama zbog kratkoće noći.
23. Gospod nas je naučio kako da steknemo savršeno smirenoumlje, govoreći: Naučite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11,29). Ako i ti hoćeš da stekneš savršeno spokojstvo, razumi šta je Gospod pretrpeo, pa i ti pretrpi i odbaci svoju volju u svemu. Sam Spasitelj je rekao: Sišao sam sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca koji me posla (Jn.6,38). Savršeno, pak, smirenoumlje sastoji se u tome da se podnose uvrede i sramote i ostalo što je pretrpeo Učitelj naš Isus… Znak za to da se (čovek) kosnuo savršene molitve jeste odsustvo smućenja, makar ga i sav svet vređao.
24. Savršena, pak, molitva sastoji se u tome da se razgovara sa Bogom bez mislene rasejanosti, pri čemu su sve pomisli i osećanja sabrani. Čovek dospeva u takvo (stanje) kad umre svim ljudima, celom svetu i svemu što se u njemu nalazi… Savršeno se moli onaj ko se umrtvio za svet i njegov pokoj. Onaj ko Boga radi prilježno ispunjava svoje delo nije rasejan, nego marljivo ugađa Bogu.
25. Oci govore da se mera uzdržanja u jelu i piću ostvari upotrebom manje količine od onoga što nam je neophodno, tj. da se želudac ne napuni do kraja. I svako mora sam sebi da odredi (meru): kako u kuvanoj hrani, tako i u vinu. Tokom zime niko ne pije mnogo, ali je i tada neophodno piti nešto manje od potrebnoga, a isto tako postupiti i sa hranom. Uostalom, mera uzdržanja se ne odnosi samo na hranu i piće, nego i na razgovore, i san, i odeću i sva čula. U svemu tome treba da postoji mera uzdržanja.
26. Šta znači upotrebljavati nešto manje od neophodnog u vezi sa hranom, pićem ili povrćem? Od sve količine hrane, tj. hleba i drugog jela i povrća, treba odbiti skoro jednu uncu, a što se tiče vina i vode – treba oduzeti pola čaše. Ukoliko paziš na sebe i nije ti teško, bilo bi dobro da piješ samo jedanput, a ako ne možeš, onda pij dva puta, no svaki put nešto manje od potrebnoga. U vreme uznemirenja i mislene borbe, običnu količinu (hrane i pića) treba još više smanjiti, tj. hranu za jednu uncu, a svo piće za pola čaše, tako da se uopšte količina hrane svede na dve unce, a pića na celu čašu.
27. Kako se može saznati koliko je potrebno da se jede i pije? Pazeći na sebe tokom nekoliko dana, a sa obzirom na svu hranu, tj. hleb, druga jela i povrće, čovek može iz iskustva da sazna koliko je hrane i pića potrebno njegovom telu. Na primer: ako neko (stalno) pije po tri čaše na dan i jede po jednu litru[2] hleba, pa uvidi da njegovom telu treba više od tri čaše ne stoga što se više trudio ili što je jeo slano, nego tek tako, bez osobitog razloga, onda se radi o borbi. A kad ne oseća napad, onda, ako može, (treba) od te tri čaše da odbije polovinu jedne, a u hrani takođe, umesto cele litre, da upotrebi litru bez jedne unce.
28. Kako da ispravno shvatimo reč: „Po sili svojoj“. Činiti „po sili svojoj“ znači upotrebljavati nešto manje hrane, pića i sna nego što nam je potrebno… Ako neko, ustajući svaki dan u pola noći, odmori i sat više zbog truda, onda je on učinio po sili svojoj stoga što je umor znak (potrebe) da se [čovek] unekoliko odmori, kao što je bilo rečeno, da bi posle opet bdio po običaju… Pitaš: „Kakva mera važi za san“. Oci naznačuju polovinu noći. U hrani se uzdržavaj onda kada želiš da pojedeš još malo, i na takav način je uvek upotrebljavaj umereno.
29. Šta znači primati hranu zbog prohteva, a šta zbog prirodne potrebe? Zbog prohteva primati hranu znači da se ona želi uzeti bez telesne potrebe, samo radi ugađanja stomaku. Treba, međutim, od toga razlikovati prirodnu naklonost za nekom drugom vrstom povrća osim sočiva, zbog lakoće same hrane.To nije prohtev. Jedni po svojoj prirodi traže slatku hranu, drugi slanu, drugi opet kiselu, i to nije strast, ni prohtev, niti stomakougađanje. Međutim, voleti neku (naročitu) hranu i pomamno je želeti, već predstavlja prohtev koji je sluga stomakougađanja. Znaj da si obuzet strašću stomakougađanja ako nešto ovlada tvojim pomislima. Ako se tome protiviš i pristojno primaš hranu iz telesne potrebe, onda izostaje stomakougađanje…
Drugi nagoveštaj stomakougađanja sastoji se u želji za prevremenim uzimanjem jela. To, međutim, ne treba činiti bez nekog važnog razloga.
30. Šta ako strast ne obuzima čoveka pre jela, nego se javlja za vreme samog obeda? Da li da se ostavi jelo ili ne? Ne ostavi istog časa, nego se protivi pomisli, privodeći sebi na sećanje smrad u koji se hrana preobraća. I ako strast odstupi, uzmi hranu osuđujući se, a ako ne odstupi, prizovi ime Božije u pomoć i uspokojićeš se. Kako drugi, koji sede sa tobom, ne bi ništa primetili, uzimaj po malo [jela]. U slučaju gladi, jedi hleb ili neku drugu hranu prema kojoj ne osećaš borbu.
31. Da li je potrebno pitati starce o svim pomislima koje se rađaju u srcu?… Ne treba o svim pomislima pitati (starce), budući da su poneke usputne, već samo o onima koje dugo ostaju u čoveku i napadaju ga. To delo je slično prenebregavanju neprijatnosti koje [čoveku] mnogi nanose, pri čemu se on na njih ne osvrće. Ali, kada neko, (makar to bio i samo jedan [čovek]), ustane na njega i napadne ga, on [neprijatnost] saopštava upravitelju.
32. Treba li protivrečiti neprijatelju koji nas napada?… Neprijateljima ne protivreči zato što oni to žele, (i videći protivrečenje) ne prestaju da napadaju: naprotiv, pomoli se za njih Gospodu, ističući pred Njim svoju nemoć, jer On može ne samo da ih odagna, nego da ih i sasvim istrebi.
33. Maštanja koja se dešavaju čoveku noću bivaju ili od nadmenosti po đavolskom iskušenju, ili od slastoljublja zbog stomakougađanja… Đavo može na nama proizvesti iskušenje i iz zavisti. Međutim, kada mu sa naše strane ne sadejstvuje nadmenost ili slastoljublje, iskušenje ne može često da se ponavlja. Onaj ko zida dom se uzalud trudi ako ne nađe potrebnu građu. Isto je i sa đavolom.
34. Zbog čega ne mogu da obuzdam svoj stomak smanjujući količinu hrane, iako imam želju [za ispravljanjem]? Jer, ako je i smanjim, onda se ponovo, posle nekog vremena, vraćam većoj meri. Tako je i sa pićem. Niko se od toga ne može osloboditi ako ne dođe do mere onoga koji je rekao: Zaboravih jesti hleb svoj od glasa uzdisaja mojih. Zalepi se kost moja za telo moje (Ps.101,5; 6).Takav će brzo doći do smanjenja hrane i pića, jer mu suze služe kao hleb. On najzad dolazi dotle da se hrani Svetim Duhom. Veruj mi, brate, da ja znam čoveka, (kojeg Gospod poznaje), koji je (dospeo) do takve mere: tokom nedelje on se jedanput, dvaput i češće uznosi do duhovne hrane i od sladosti njene zaboravlja čulnu hranu. Kada dođe da okusi (od hleba), on je već sit i, gadeći se odbija da jede. Jedući, pak, on osuđuje sebe, govoreći: „Zašto ja nisam svagda u takvom stanju“, i želi da napreduje još više.
35. Kako se dostiže to stanje?… Kada sve pomisli čoveka sačinjavaju jednu celinu u Bogu. Tada ovo telo sledi pomisli po Bogu i javlja se radost Duha u srcu, hraneći dušu, ispunjavajući telo i krepeći ih oboje. (Takav čovek) već ne slabi i ne (pada) u uninije, jer od tada Isus postaje njegov zastupnik, i postavlja ga pred dveri [koje vode] tamo odakle pobeže svaka bolest, tuga i uzdah (Is.51,11). Na njemu se ispunjava reč Pisma: Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Čoveka takvoj meri privodi savršeno smirenje.
36. Kako se može dostići uzdržanje i kako razlikovati prirodnu nemoć od one koju izazivaju demoni, te koliko treba uzimati hrane?… Telo koje svakodnevno prima hranu, pa ipak oseća raslabljenost, trpi od demona. U suprotnom slučaju reč je o prirodnoj nemoći. Uzdržavati se znači ustajati (sa trpeze) pomalo gladan, kao što su starci odredili početnicima. Kad čovek uzraste do te mere, od njega se ne može sakriti koliko treba da jede, budući da je već izvežban navikom.
37. Pomoli se za mene, jer sam mnogo žalostan… Oni koji u potpunosti umiru svetu uz trpljenje i mnoge nevolje, mogu dospeti do [zrelosti]. O ljubljeni brate, Gospod je pretrpeo krst, a ti da se ne raduješ nevoljama. Ko ih trpi, ulazi u Carstvo nebesko. Dobar je znak tvoja žalost. Zar ti ne znaš da se na onome ko od otaca ište da se pomole za njega ili, pak, koji moli Boga da mu da pomoć, umnožavaju nevolje i iskušenja radi njegovog ispitivanja? Ne traži telesni pokoj ako ti ga Gospod ne šalje, jer je mrzak pred Gospodom pokoj telesni. Gospod je rekao: U svetu ćete imati žalost (Jn.16,33).
38. Kakva treba da je svakodnevna hrana?… Ako sebi odrediš svakodnevnu hranu u keliji onako kako o tome pitaš, imaćeš brige i borbu. Naprotiv, budi zadovoljan onim što Bog pošalje. Ko ide u prostoti, ide nadajući se (Prič.10,9).
39. Da li je potrebno da posle svakog pročitanog Psalma govorim Oče naš?… Biće dovoljno pročitati jedanput „Oče naš“ i ostale molitve.
40. Idite po putu kojim smo išli i mi, trpeći teskobu i nevolju. Bratijo, ne sećam se da smo se mi (ikada) koristili savršenim pokojem, premda smo i imali prilike za njega, nego smo se na svaki način starali da odasvud pomalo pridodamo teskobu i patnju, bojeći se Onoga koji je rekao: Ti si primio dobra svoja u životu svome (Lk.16,25), i: Kroz mnoge nam nevolje valja ući u Carstvo Božije (Dap. 14,22). Tako smo postupali i onda kada je mnogi imetak dolazio u ruke naše. Bog, međutim, zna u kakvom siromaštvu živesmo radi Onoga koji osiromaši nas radi. Nije dobro u svemu sebi udovoljavati. Onaj ko to traži, živi za sebe, a ne za Boga. Jer, takav (čovek) ne može da odseče svoju volju.
41. Gospod hoće da mi svakog čoveka smatramo boljim od sebe. Stoga, pokazuj poslušanje svome starcu u svemu i ispunjavaj sve što ti govori, bilo da se radi o hrani, piću ili nekoj drugoj stvari, i u svemu mu se povinuj… Ako te i okleveta, ti se raduj, jer ćeš imati veliku korist. Ako te ožalosti, pretrpi: Koji pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.10,22). Za sve blagodari Bogu, zato što zahvalnost pred Bogom zastupa (ljudsku) nemoć. Za sve uvek osuđuj sebe kao onog koji greši i vara se i Bog te neće osuditi. Smiri se u svemu i steći ćeš blagodat od Boga.
42. U svakom slučaju pribegavajmo smirenju, jer smireni leži na zemlji, a onaj ko leži na zemlji ne može da padne. Očigledno je da onaj ko se nalazi na visini može lako da padne. Naše obraćenje i ispravljenje nije od nas, nego je dar Božiji, budući da Gospod, (upućuje Pismo), podiže pale i umudruje slepe (Ps.145,8).
43. Bolest je urazumljivanje Božije, i (poslužiće) nam za napredak, ukoliko budemo blagodarili Bogu. Zar Jov nije bio verni prijatelz Božiji? I šta sve on nije pretrpeo blagodareći i blagosiljajući Boga? I trpljenje ga je najzad privelo besprimernoj slavi. I ti pretrpi malo i videćeš slavu Božiju (Jn.11,40). Zbog posta se ne žalosti, kao što sam ti ranije rekao: Bog ni od koga ne traži (napor) koji premašuje njegove sile. I šta je post, ako ne mučenje tela kako bi se zdravo telo smirilo i postalo nesposobno za povlađivanje strastima, po rečima apostola: Kada sam slab, onda sam silan (2.Kor.12,10). Bolest je veća od ovog mučenja i uračunava se u post (ili čak i više od njega) onome ko je podnosi sa trpljenjem blagodareći Bogu. Jer, trpljenjem on stiče plod svoga spasenja. Umesto da telo oslabljuje postom, on ima bolest. Blagodari (Bogu) što si se oslobodio od posnog truda. Čak ako bi i deset puta na dan jeo, ne žalosti se, jer nećeš biti osuđen, budući da ne postupaš tako po nagovoru demona i radi raslabljenosti pomisli.
44. Demoni nas iz zavisti navode na neverje. Ako ga prihvatimo, mi postajemo njihove sluge i saučesnici.
45. Ti treba unekoliko da se upražnjavaš u psalmopojanju, unekoliko da se glasno moliš, a potrebno je [posvetiti] vreme i ispitivanju i čuvanju svojih pomisli… U vezi sa psalmopojanjem i glasnom molitvom [reći ću]: Ne vezuj se [pravilom], nego se njima bavi onoliko koliko te Gospod ukrepi, ne ostavljajući takođe ni čitanje, niti unutarnju molitvu. Malo jednog, malo drugog i provešćeš dan ugađajući Bogu. Naši savršeni oci nisu imali određeno pravilo, nego su tokom celog dana ispunjavali svoje pravilo: malo su se upražnjavali u psalmopojanju, malo su izgovarali molitve naglas, malo su ispitivali pomisli, a pomalo su brinuli o hrani, sve delajući sa strahom Božijim. Jer, rečeno je: Sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31).
46. Neka te đavo ne smućuje nepotrebnim [stvarima]. Šta misli ljubav tvoja: da li se iskušenje ili skorb dešavaju sa nekim bez Božijeg popuštenja? Ne. Bog to popušta radi naše duhovne koristi. Videći to, đavo i sada kao i nekada, drugačije prikazuje stvari sve dok nas ne izgna iz svetog mira, kao iz raja… Međutim, mi ne proničemo u to. Zaboravljajući da Bog želi da nas očisti od svake skverne misli, mi se smućujemo i padamo u uninije… Ako hoćeš da se spaseš i poveriš dušu svoju Bogu i nama, ne treba da veruješ svojoj pomisli, jer demoni seju u tebe zlo seme i predstavljaju ti jedno umesto drugog… Više nikoga i ni zbog čega ne okrivljuj, nego se staraj da u svemu ugodiš bližnjem. Ni o kome ne misli zlo, jer ćeš inače i sam postaješ zao, budući da zli pomišlja zlo, a dobri – dobro. Pomišljati o drugima: „Oni o meni govore“, jeste borba svojstvena početnicima… Nemoj imati takva podozrenja… Radujte se i veselite se, jer je velika nagrada za trpljenje… Ne veruj demonima ni u čemu što se tiče tvog brata, budući da ono što ti oni pokazuju ne postoji u stvarnosti. Oni jedino hoće da te smute.
47. Čudim se tvojoj prostoti, brate. Zar ti misliš da će đavo prestati bilo koga da iskušava? Zar mi možemo da okrivljujemo đavoimane koji padaju na zemlju i puštaju penu? Isto tako ne možemo okrivljavati ni one koje đavo podvrgava protivrečenju i neosećajiosti, nego smo dužni da krivimo strast. Pronikni bolje u ono što ti govorim budući da i tebe smućuje đavo, te ne gledaš na svoje grehe, nego pristalo pratiš grehe bližnjeg. Ti ističeš propuste brata, a o svojim ništa ne govoriš… Najzad, ko si ti da bi gledao na tuđe strasti?… Seti se Lazara i toga koliko je vremena on trpeo blagodareći Bogu.
48. „Ja sam se prepustio maštanjima“. Bog pušta da padnemo u maštanja i u druge strasti da bismo spoznali svoju nemoć… i da bismo naše uzdanje i našu nadu polagali na Njega, a ne na sebe. Međutim, čuvaj se da ne pomisliš da mi po volji Božijoj padamo u maštanja i druge strasti. (Za to ne postoji volja Božija). Naprotiv, Bog to popušta zbog našeg nerada. Po svom čovekoljublju On nas od (naših) zlih (dela) privodi ka smirenju, radi našeg spasenja… Shvati ko si i… smiri se, zaista, ne samo pred Bogom, nego i pred ljudima. Položi sve brige na Onoga koji može da učini neuporedivo više od onoga što mi tražimo ili pomišljamo.
49. „Malaksavam od iskušenja“. Nemoj da malaksavaš, brate. Bog te nije ostavio i neće te ostaviti. Međutim, znaj da je nepromenjiva presuda koju je Vladika izrekao našem zajedničkom ocu: U znoju lica svoga ćeš jesti hleb svoj (Post.3,19)… Zlato koje se usija u peći drže klještima, udarajući ga čekićem, te ono postaje čisto i podesno za carski venac. Tako i čovek, podržavan moćnom i delotvornom molitvom svetih, biva opaljivan nevoljom, primajući udarce iskušenja. Ukoliko sve trpi sa blagodarnošću, postaće sin Carstva. Dakle, ma šta da se desi sa tobom – sve služi na tvoju korist, kako bi i ti stekao smelost pred Bogom
50. Celivajmo stradanja našeg Spasitelja, koji je postao čovek i zajedno sa Njim trpimo uvrede, rane, poniženja, pogrde putem šamaranja, ruganje purpurnog ogrtača, sramotu trnovog venca, sirće sa žuči, bol od nabijanja klinova, probadanje kopljem, prolivanje vode i krvi. Pozajmimo odatle utehu za svoje muke. Gospod neće tvoj trud ostaviti uzaludnim. On je dopustio da pretrpiš malu nevolju radi toga da ne bi ostao tuđ svetima kada ih u onaj čas budeš ugledao kako proslavljeni nose plodove trpljenja nevolja, te da bi i ti bio njihov sudeonik kao, uostalom, i Isusov, imajući sa svetima smelost pred Njim. Ne žalosti se, jer te Bog nije zaboravio, nego se stara o tebi i to ne kao o kopiletu, nego kao o svom rođenom sinu.
51. Neka vam svima ukaže pomoć Onaj veliki Brat naš – mislim na (Gospoda našeg), Isusa. On je blagoizvoleo da nas učini svojom braćom (Jev.2,11). Mi smo to već postali, te nas an-đeli blaže. O, koga mi imamo za Brata! Silnog – da nas ukrepi, Krepkog – da nam podeli plen, Vojvodu – da u vreme bitke pobedi neprijatelje naše, Lekara – da zajedno isceli našeg unutarnjeg i spoljašnjeg čoveka, kad mu se pokore, Hranitelja – da nas hrani duhovnom hranom, Živoga – da bi nas oživeo, Milostivog – da bi nas pomilovao, Štedrog – da bi nam se smilovao, Cara – da bi i nas učinio carevima, Boga – da bi i nas učinio bogovima. Znajući da se sve sadrži u Njemu, Njemu se i moli. On i pre tvoje prozbe zna šta ti je potrebno i daće ti po iskanju srca tvoga, samo ukoliko mu ne zasmetaš.
52. Neka ti Isus ispuni sve molbe, budući da je rekao: Ištite i dobićete (Jn.16,24). Jedino pripremi svoj dom i marljivo ga očisti, kako bi primio darove. Oni se čuvaju (jedino) u čistom domu, a svoj miris toče gde nema nečistote. Ko okuša od njih postaje tuđ starom čoveku, razapinje se za svet kao i svet za njega, i živi svagda u Gospodu. Ma koliko da udaraju neprijateljski talasi, njegov brod ostaje čitav. On postaje strašan za protivnike, budući da oni na njemu vide sveti pečat. I koliko postaje njihov neprijatelj, toliko postaje i iskreni i ljubljeni prijatelj Velikog Cara.
53. Nemoj da te raslabi nespokojstvo koje nanose đavolske strasti i maštanja. Veruj da (demoni), premda nas i uznemiravaju i iskušavaju, ipak neće ništa uspeti. Oni samo još uveličavaju vrlinu našu, ukoliko oprezno pazimo na sebe, trpeći uz meru. O pravedniku koji se spasava verom Gospod govori: Jer, ako posumnja, duša moja neće blagovoleti [da bude] u njemu (Av.2,4). Ne popuštajmo u naporu da ne bismo izgubili obećanja koja nam je dao čovekoljubivi i milostivi Bog. Njegovo je da daruje, a naše da sačuvamo. I ne čudi se što i posle svetih obećanja i darova za koje se Bog ne raskajava (Rim.11,29), demoni ponovo podižu na tebe svoje sramne strasti, nadajući se da otmu bezmerno bogatstvo. Naprotiv, sećaj se da su oni ostali bestidni i posle svedočanstva samog Vladike, Boga našeg, o svetom i slavnom Jovu i da su podigli iskušenja i zamke da bi srušili takav stub (trpljenja). Ipak oni ga nisu savladali i nisu mogli da otmu riznicu njegove svetle vere i blagodarnosti. Zlato je postalo još čišće prolazeći kroz oganj, isto kao i pravednik kroz mnoštvo iskušenja. Bog je dozvolio i dopustio da i posle osobitog svedočenja Njegovog o pravedniku, Njegov sluga bude iskušan radi veće časti i slave Vladike, te ućutkivanja neprijatelja. Ne padaj duhom: pečati obećanja su celi, ali počekaj, [tj. potrpi] Gospoda (Ps.26,14). Ko pretrpi do kraja, taj će se spasti (Mt.24,13) u Hristu Isusu, Gospodu našem.
54. Takva smućenja ti se dešavaju stoga što nemaš postojano srce… Vino ne treba u potpunosti da ostaviš, nego možeš uzimati po malo. Spavanje u sedećem položaju privodi smirenju. Uopšte, predaj celog sebe Bogu u strahu Njegovom.
55. Primeti brate da oni hoće da ti podmetnu ono što je malo korisno (tj. spavati sedeći ili ne koristiti uzglavlje, što je isto što i metvica i kopar i kim), i da te navedu da ostaviš ono što je pretežnije u zakonu (Mt.23,23), (tj. da ne ugasiš gnev, da ne isušiš razdražljivost i da se ne povinuješ u svemu). Oni to polažu u tebe da bi izmoždio svoje telo i pao u bolest, te da ti bude neophodna meka postelja i raznovrsna hrana. Bolje budi zadovoljan malim uzglavljem i odmaraj se na njemu sa strahom Božijim… Položi u lonac začin mislenih trava kao što su: smirenje, poslušanje, vera; nada i ljubav. Jer, ko njih ima, priprema gozbu nebeskom Caru Hristu.
56. „Poveo sam se za hulnom pomisli“. Ima već dosta vremena kako se ustremio na tebe demon hule koji pogubljuje duše koje ga primaju. Ispitaj i uverićeš se da te je on ulovio za grivnu bez ikakvog razloga dostojnog pažnje, hoteći da te umrtvi. Neka mu moj Bog ne da mesta da na tebi ispuni volju svoju (2.Tim.2,26). Ako ne očajavamo, svagda će nam predstojati Bog koji prima pokajanje… Probudi se iz prelesti zarobljeništva, a osećanja, ulovljena neprijateljem, pročisti učenjem Hristovim koje sam ti predao. Jer, On, pre svega, naređuje da se ugasi gnev i razdražljivost, znajući da čoveka privode u pogibao bogohuljenja. Ti, pak, stekni smirenje koje opaljuje demone, poslušanje koje Sinu Božijem otvara ulaz u čoveka, veru koja spasava čoveka, nadu nepostidnu, ljubav koja ne dopušta da čovek otpadne od Boga. Međutim, ti se nisi mnogo postarao o tim (vrlinama), nego si za sebe izabrao suprotno: gnev, razdražljivost i savršenu pogibao – gore slomenutu hulu… Ipak, gledajući na blagost Božiju, da bi shvatio koliko je dobar, potrudi se da se popraviš… Zbog onog jučerašnjeg u toku 40 dana prinosi pokajanje Bogu čineći svakodnevno po tri poklona, govoreći: „Oprosti meni koji sam pohulio na tebe, Boga mog“, i ispovedaj ga ustima koja su ga hulila tri puta na dan, govoreći: „Slava tebi, Bože moj, koji si blagosloven u vekove. Amin“. Nemoj u to da se više zaglibljuješ da ti se ne bi desilo nešto gore. Zbog neosetljivosti srca upao si u gnev, a od gneva si došao do toga da ostaviš Svetu Pričest, pavši u rov hule i budući savršeno ulovljen. I da se nije podigla ruka čovekoljubivog Boga, te [pokrenule] molitve svetih, tvoja bi duša upala u pogibao očajanja. Najzad, preko mene najmanjeg Bog ti govori: Ako si sagrešio, ne greši više. Moli se i za pređašnje grehe. Bog je milostiv i oprašta nam grehe, samo ako imamo želju.
57. „Žalostan sam zato što ava ukazuje veće poštovanje nekoj bratiji nego meni“. Brate, ti iskušavaš samog sebe. Zar ne znaš da svakoga iskušava sopstvena želja koja ga mami i vara (Jak.1,14)… Brate, nemoj gledati ni na koga drugog osim na samog sebe i ne budi znatiželjan. To za tebe nije korisno ni u kom slučaju. Zar nije satana smutio tvoje srce preko tako beznačajne stvari?… Ustani ponovo, podržavan rukom Božijom i ne veruj svojim pomislima, budući da ti demoni prikazuju stvari kako hoće.
58. (Kada nam ukazuju čast). Čuvaj se da se ne raduješ kada te smatraju za nešto i pokaži poslušanje koje odgoni [svako] prepiranje, koje nije po volji Bogu i onima koji ga ljube. Drži se poslušanja koje uzvodi na nebo i koje svoje posednike čini sličnim Sinu Božijem.
59. (Kako započeti sa pokajanjem). Prema tome, ako hoćeš da položiš početak pokajanja, pogledaj šta je učinila bludnica: ona je svojim suzama umila noge Vladike (Lk.7,38). Plač omiva svaki greh. Međutim, čovek dostiže plač trudom, posredstvom napornog izučavanja Pisma, zatim – trpljenjem, razmišljanjem o strašnom Sudu i večnom stidu, kao i kroz samoodricanje, sledeći Gospoda koji je rekao: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt.16,24). Odreći se sebe i uzeti krst svoj znači: odsecati svoju volju u svemu i smatrati sebe ništavnim.
60. (Zbog nemoći ne mogu da se podvizavam kao oci). Pošto si rekao da si nemoćan telom i da ne možeš ništa da radiš, barem čini koliko možeš jedući hleb i piće unekoliko manje od potrebnog, budući da je Bog primio dve lepte udovičine i obradovao se zbog njih više nego li zbog sveg drugog. Nauči se da se drugima ne obraćaš slobodno i spašćeš se.
61. „Pomisli koje u meni niču govore: „Idi u stranu zemlju i tamo ćeš se spasti““. To je od đavola. On ti podmeće pomisli pod prividom pravde da bi ti se izrugao i učinio te predmetom sablazni za mnoge, šta više, da bi ti natovario osudu i za njih. Uostalom, to je cena tvog nerada i taštine… Uz nemar i taštinu dodaju svoje zamke i demoni kako bi pogubili tvoju dušu… Marljivo pazi na sebe. Podvizavaj se protiv pomisli kako ne bi upao u nemar i taštinu, kako ne bi činio ništa svojevoljno i kako ne bi, uz samoopravdanje, primao misli koje niču u tebi. U suprotnom slučaju ćeš grubo pasti… Stekni čvrstinu i ona će od tebe da udalji slobodu u pristupanju bližnjima, taj uzrok svih zala u čoveku. Ostavi sve (spoljnje) brige pa ćeš slobodno služiti Bogu. Umri za sve ljude: u tome se sastoji stranstvovanje. Ne smatraj sebe nečim posebnim, i tvoja misao se neće smućivati. Ne misli da si učinio bilo šta dobro i tvoja nagrada će se sačuvati u celini. Iznad svega se sećaj da nećeš dugo ostati u telu. Staraj se da uzmogneš da sa smelošću u onaj čas kažeš: Pripremih se i ne smutih se (Ps.118,60). Brate, nije moguće živeti bez truda i niko se ne venčava bez podviga. Prisiljavaj se da se podvizavaš za svoje spasenje i pomoći će ti Bog koji hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).
62. Nisu svi koji su u manastiru samim tim i monasi, nego samo oni koji ispunjavaju monaško delo. Gospod je rekao: Neće svako koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21).
Brate, zašto ti, budući u nevolji, dozvoljavaš neprijatelju da ti se ruga? Ti pitaš, ali se ne staraš da ispuniš ono što ti je rečeno. Zatim, opet pitaš i rečeno sujetno prenosiš drugima iz čovekougađanja, sam sebe ometajući u bržem napredovanju…
Vreme nam je dato radi toga da bismo ispitivali svoje strasti, plakali i ridali.
Ako se, prebivajući u keliji, rasejavaš pomislima, prekori sebe i položi svoju nemoć pred Boga.
63. Onaj ko hoće da bude inok, više ni u čemu ne treba da ispoljava svoju volju. Učeći nas tome, Hristos je rekao: Jer sam sišao sa neba ne da tvorim volju svoju (Jn.6,38), i ostalo. Ko hoće jedno da ispuni, a drugo da odbije pokazuje ili da je pametniji od onoga ko mu naređuje ili da mu se demoni rugaju. I tako, dužan si u svemu da slušaš, makar ti se i činilo da stvar neće biti bez greške. Ava koji ti naznačuje poneće i tvoj greh, budući da će se od njega tražiti odgovor za tebe. Ako ti naznačeno delo izgleda teško, pitaj avu i ostavi da on rasudi.
64. „Kada stupim u razgovor sa nekim, ja se veoma zanesem i potpuno zaboravljam na sebe. Kada se priberem, stidim se da se udaljim od onih sa kojima razgovaram“. Da ne bi upao u takvo slavoljublje, nemoćni treba na svaki način da izbegava duge razgovore, prekidajući priču. On treba da požuri izvinjavajući se navodnim poslom koji mu je naredio ava… Kada razgovor donosi korist i ne služi kao prepreka za potrebnije delo, možeš pratiti tok razgovora. Ukoliko razgovor nije koristan, kaži: „Oprosti, meni nije dobro“.
65. „Šta naređuješ da činim ako ne želim da pitam, ali se desi da se susretnem sa nekim od njih ili da me neko sam pita o nečemu“. Pri susretu sa nekim zadovolji se pozdravom, a zatim kaži: „Pomoli se za mene, a ja idem zbog posla“. A kada te upitaju nešto što znaš, odgovori, pa prođi dalje. Ukoliko ne znaš, reci: „Ne znam“, i pođi dalje.
66. „Hoću da odsečem susrete. Da li da to učinim odjednom ili malo po malo“. Ako odsečeš razgovore jednim potezom, bićeš spokojan. Inače, daćeš povod (za nove razgovore i različite pomisli).
67. (Bolničar pita da li da čita lekarske knjige). Čitajući lekarske knjige ili raspitujući se o njima kod bilo koga, ne zaboravljaj da bez Boga niko ne dobija isceljenje. Ko se posvećuje lekarskoj veštini treba da se predaje imenu Božijem, i Bog će mu dati svoju pomoć. Lekarsko iskustvo ne smeta čoveku da bude blagočastiv, [tj. pobožan]. Ipak, ti se njime zanimaj kao rukodeljem, (na korist) bratiji. Šta činiš, čini sa strahom Božijim i sačuvaćeš se molitvama svetih.
68. „Ceo dan se nalazim u poslu i on mi ne dozvoljava da se setim Boga“. Često [se dešava da] mnogi slušaju o nekom gradu i najzad uđu u njega, uopšte ne znajući da se radi baš o tom gradu. Tako i ti brate, ceo dan provodiš u sećanju na Boga, a ni sam ne znaš. Imati zapovest i truditi se da se ona ispuni jeste povinjavanje i sećanje na Boga.
69. Ti znaš da je nama svakog dana potrebna hrana. Ipak, mi ne treba da jedemo sa nasladom. Kada je primamo blagodareći Bogu darodavcu i osuđujući sebe kao nedostojne, On daje da nam posluži na osvećenje i blagoslov.
Isto tako, ako ti je potrebna neka stvar i ti je dobiješ, blagodari Bogu koji ti pomaže i osuđuj sebe kao nedostojnog, pa će Bog od tebe udaljiti pristrašće.
70. Svako po svojoj meri voli svog bližnjeg. Savršena mera sastoji se u tome da čovek iz ljubavi koju ima prema Bogu voli i bližnjeg svog kao samog sebe… Mladi se podvrgavaju padu zbog nerazumne ljubavi jednih prema drugima i zbog toga što se sastaju radi zasebnih razgovora. Mera njihove uzajamne ljubavi treba da bude: ne klevetati jedan drugog, ne mrzeti, ne vređati, ne tražiti samo svoje, ne voleti drugog zbog telesne lepote ili iz bilo kakvog telesnog povoda, ne sedeti sa drugima bez krajnje potrebe da ne bi upali u drskost koja pogubljuje sve plodove monaha i čini ga sličnim suvom drvetu.
71. „Želim da se spasem, ali ne znam put spasenja“. Brate, Bog nam je preko Božanstvenog Pisma i otaca ukazao na put spasenja, rekavši: Pitaj oca svoga i on će ti saopštiti, starce svoje i reći će ti (Pon.Zak.32,7). Prema tome, ako hoćeš da se ne prevariš pod izgovorom smirenja, pristajući na pomisli da se udaljiš iz mesta gde stičeš korist, ne čini ništa bez saveta duhovnih otaca. Tako nećeš zalutati, blagodaću Boga koji hoće da se svi spasu i dođu u poznanje istine (1.Tim.2,4).
72. „Pomisao mi govori da ću, ukoliko se nekuda zaputim kako bih bezmolstvovao, najzad dostići savršeno bezmolvije“. Vladika, Isus Hristos je i pre krsta pretrpeo mnoge uvrede i ruganja. I tek onda se popeo i na krst. Na sličan način niko ne može da dostigne savršeno i plodno bezmolvije i sveto i potpuno uspokojenje, ako se ranije nije postarao da postrada sa Hristom, kao i da pretrpi sva Njegova stradanja, sećajući se reči apostola: Ako sa Njim postradamo, sa Njim ćemo se i proslaviti (up. Rim.8,17). Ne varaj se, nema drugog puta spasenja.
73. (Bolesnom). Ova bolest te je snašla da Bogu ne bi otišao besplodan. I tako, ako pretrpiš i budeš blagodario Bogu, ona će ti se uračunati umesto podviga, budući da nisi dugo proveo u monaškom liku.
74. Bez naredbe nikuda ne treba ići. Ono što činimo po svojim pomislima lako može da nam izgleda dobro, premda i nije ugodno Bogu. Upravo se u ispunjavanju naredbi tvog ave, koji te je i uposlio, sastoji molitva i ugađanje Bogu, koji je rekao: Ja sam sišao sa neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me je poslao(Jn.6.38).
75. „Zamaram se na poslušanju. Da li da uzmem pomoćnika“. Brate, ako neko želi da priđe Isusu i hodi putem spasenja, svakako treba da očekuje iskušenja i nevolje, budući da (Pismo) govori: Čedo, ako pristupiš da služiš Gospodu, pripremi dušu svoju za iskušenje (Sir.2,1). I Gospod je rekao: Ko hoće za mnom ići, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj svaki dan, i za mnom ide (Mt.16,24). I tako, ko želi da bude Njegov učenik, treba do same smrti da ispunjava poslušanje. Za tebe je korisnije da budeš sam i unekoliko se pomučiš, negoli da pozoveš drugog. U slučaju potrebe uvek ti drugi može pomoći. Smelost u obraćanju se manje povećava kada ti (brat) samo povremeno pomaže, negoli u slučaju kada se on stalno nalazi sa tobom.
76. (Koga pitati o pomislima i da li treba i drugoga pitati o istim pomislima). Treba da pitaš onoga prema kome gajiš poverenje, znajući da on može poneti pomisli i da mu veruješ kao Bogu. Pitati, pak, drugog o istoj pomisli jeste delo neverja i ljubopitljivosti. Ako veruješ da je Bog govorio preko svog svetog, čemu onda ispitivanje i otkud potreba za kušanjem Boga preko ispitivanja drugih u vezi sa istom [stvari].
77. „Koliko puta je potrebno da se pomolim da bi se moja pomisao utvrdila“. Kada ne možeš da pitaš onog starca, potrebno je da se tri puta pomoliš za svako delo. Posle toga pogledaj kuda teži tvoje srce, makar se radilo i o najmanjem pokretu. Zatim tako i postupi, jer osvedočenje biva primetno i shvatljivo za srce.
78. „Kako se treba moliti ta tri puta – u različito vreme ili odjednom? Jer, dešava se da nije moguće odložiti delo“. Ako imaš slobodnog vremena, pomoli se tri puta u toku tri dana. A ako se desi preka potreba, te biva teško, kao u vreme izdaje Gospoda, uzmi za uzor ono što je On tri puta odlazio radi molitve i, moleći se, tri puta ponavljao jedne iste reči (Mt.26, 44).
79. (O rukovođenju). Mudrošću datom od Boga krmanoš spasava brod kada se nađe obuzet valovima i oni koji plove u njemu raduju se videći njegovo izbavljenje. Na isti način bolesnika znatno veseli pominjanje lekara, a još više – njegovog umeća. I putnika koji se nalazi u opasnosti od razbojnika obodrava glas straže, a još više njeno prisustvo. Ako je to stvarno tako, zar nije utoliko više odgovor oca dužan da donese veselje onome koji sluša, osobito ako je obuzet prilježnom molitvom Bogu koji kaže: Molite se… jedni za druge, da ozdravite (Jak.5,16).
80. Ko otkriva svoja sagrešenja, opravdava se, po reči Pisma: Reci ti najpre bezakonja svoja, da se opravdaš (Is.43,26), i još: Rekoh, ispovediću bezakonje moje Gospodu i ti si otklonio nečastivost srca mog (Ps.35,5). Brate, čuvaj se ubuduće, a prošlo nam je Bog oprostio.
81. Mi znamo da post biva mrzak Bogu, ako se vrši po svojoj volji, ili ako (se posti) da radi ljudske slave… Tako je i ovde. Delo koje se ne vrši jedino iz ljubavi prema Bogu, nego mu se pridodaje i [nešto] od svoje volje – nečisto je i neprijatno Bogu. To se može shvatiti i iz Božanstvenog zakona. On govori: Manje seme nemoj sejati u njivi svojoj (Pon.Zak.22,9-11; Lev.19,19).
82. Uči Psalme sa smirenjem, koliko ti Bog pomaže. Lako učenje Reči Božije nije od đavola, nego je seme Božije. Međutim, neprijatelj seje svoju plevu kod onog ko nije pažljiv prema Bogu. Želeći da smiriš svoju pomisao, navedi joj primer: čemu će biti podvrgnut onaj ko od gospodara svog dobije srebro, slično onim jevanđelskim slugama, i ne stekne [ništa] i ne umnoži ga. I pomisao će ti odgovoriti da će biti podvrgnut onome čemu i sluga koji je sakrio srebro svog gospodara (Mt.25,18). A ti joj kaži: „Prema tome, ne prevaznosi se, puneći vazduh besplodnim rečima, budući da ti one služe jedino na osudu“.
83. Kojim ustima da zahvalimo Onome koji nas je najpre stvorio, a zatim nam darovao i pomoć protiv protivnika, razum srca, telesno zdravlje, svetlost očiju, dah života i, što je od svega važnije, mogućnost pokajanja, Telo i Krv svoju radi ostavljenja grehova i utvrđenja srca… Znaj da mi nikada nećemo uspeti da mu dostojno zablagodarimo. Ipak, prinosimo mu blagodarnost ustima i srcem shodno svojim silama i On će [naše usrđe], po svom čovekoljublju, uporediti sa one dve lepte (jevanđelske udovice).
84. Neki put ti se čini da će neka stvar biti po Bogu, ali joj se pomisao protivi. Iz [te] same [činjenice] poznaj da je ona zaista po Bogu. Ako se u vreme molitve naše srce utvrđuje u dobru, i ono uzrasta a ne umanjuje se, poznaćemo da je stvar po Bogu, bez obzira da li ostaje suprotna pomisao koja nas žalosti. Jer, dobru se obavezno protivi žalost izazvana đavolskom zavišću. Pa ipak, dobro se umnožava molitvom. Ako, pak, đavo podstakne navodno dobro, a pri tome izazove i protivljenje, navodno dobro će se umanjivati, a ujedno i navodno protivljenje. Jer, neprijatelj se [samo] pretvara da se protivi pomisli koju sam podmeće, kako bi nas na taj način prevario da (tu pomisao) primimo za Dobro.
85. Kada te pomisao hvali i ne možeš da izbegneš štetu, postaraj se da prizoveš ime Božije i kaži svojoj pomisli: „Pismo govori: Ljudi moji, oni koji vas hvale, varaju vas i puteve nogu vaših smućuju (Is.3,12)“… O tome da onaj ko prima hvalu od ljudi ne stiče korist, govori sam Vladika: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga (Jn.5,44). Ukoliko nešto i biva po Bogu, mi smo dužni da se sećamo reči: A ko se hvali, Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17). Jer, ni apostol se nije hvalio, iako je postigao veliku meru, nego je uzviknuo, govoreći: No blagodaću Božijom jesam što jesam (1.Kor.15,10).
86. Čak i kada uvidiš da njegova, [tj. neprijateljeva], smicalica ometa psalmopojanje, molitvu ili čitanje, ne stupaj sa njim u prepirku, budući da to nije u tvojoj moći, već se postaraj da prizoveš ime Božije. I Bog će ti pomoći da razoriš neprijateljsko lukavstvo.
87. „Kako steći umilenje u molitvi, čitanju i psalmopojanju“. Umilenje, [tj. skrušeno suzno raspoloženje], dolazi od svagdašnjeg sećanja. Naime, onaj ko se moli treba da u sećanje prizove svoja dela, suđenje onima koji čine [bezakonje], te onaj strašni glas: Idite od mene, prokleti, u oganj večni (Mt.25,41)… Prilikom čitanja i psalmopojanja (umilenje dolazi) ukoliko čovek svoj um podstakne na pažnju prema rečima koje izgovara i kada u svoju dušu prima silu koja se krije u njima…. Pri razmišljanju o ovome ne popuštaj ukoliko u tebi još bude trajala neosetljivost, budući da je milostiv i štedar i dugotrpeljiv Bog koji prima našu revnost. Uvek se sećaj Psalmopojca koji govori: Počekavši, sačekah Gospoda, i usliši me (Ps.39,1). Poučavajući se u ovome, nadaj se da će te ubrzo posetiti milost Božija.
88. Ako se desi da za vreme psalmopojanja ili u društvu ljudi prizoveš Boga, nemoj misliti da ga ne prizivaš s obzirom da ne koristiš naglas, već se seti da je On srceznalac i da gleda na srce. Stoga ga i prizivaj u srcu. To je zabeleženo i u Pismu: Zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6)… A ako i ne prizoveš u srcu ime Božije, već se samo setiš Boga, još brže ćeš pronaći dostatnu pomoć.
89. Istinski plač, sjedinjen sa umilenjem, jeste sluga čovečiji koji mu je uvek potčinjen. Neprijateljstvo ne savlađuje onog koji ima taj plač. On pokriva ranija sagrešenja i čisti prljavštinu, imenom Božijim uporno čuva čoveka koji ga je stekao, izgoni smeh i rasejanost i podstiče neprestano tugovanje, budući da predstavlja šlem o koji se gase ognjene strele nečastivog (Ef.6,16). U borbi uopšte ne biva ranjen onaj ko ga poseduje, makar se nalazio i među ljudima, pa čak i među bludnicama.
90. Nesavršeni plač čas odlazi od tebe, čas ponovo dolazi, zato što se tvoja pomisao naizmenično čas raslabljuje, čas razgoreva. Kada toplota postane stalna, dolazi do velikog i postojanog umilenja, a za njim sledi istinski plač, o kome ti treba da se pobrineš, prinuđavajući se da ga stekneš.
91. Smirenje se sastoji u tome da se u svemu odseca svoja volja i da se ni o čemu ne brine. Odseći koren svih strasti, kao što si rekao, znači odseći svoju volju, ogorčavati sebe, koliko je moguće, i prinuđavati ograne čula da sačuvaju svoj poredak, i izbegnu zloupotrebu. Tako se preseca koren ne samo tih, nego i ostalih (strasti).
92. U broj različitih iskušenja spadaju i ona zbog kojih je čovek dužan da se raduje. Ako je, pak, nemoćan i ne može da pretrpi i da se raduje se zbog gubitka stvari, ostavljajući sve volji Božijoj, on je dužan da vodi borbu, i to najpre protiv smućenja, govoreći sebi samom: „Pazi da se ne smutiš. Ako bude volja Božija da se stvar sačuva, sačuvaće se“. Ma šta da se tada sa (stvari) desi, čovek će biti u stanju da blagodarno primi [događaj]. Jer, ništa se ne dešava isključivo našim trudom, nego [zapravo] silom i voljom Božijom. Ipak, i od nas Bog očekuje staranje saobrazno sa Njegovom voljom, a ne (zasnovano) na nekakvom lukavstvu i laži koji proizlaze od lukavog.
93. Ćutanje je bolje i divnije od svih (povesti). Njega su poštovali i voleli oci naši i njime su se proslavili… Međutim, pošto smo mi nemoćni i pošto nismo dostigli put savršenih, (u krajnjoj meri) barem govorimo o onome što naziđuje, kao i otačke reči. U objašnjavanje, pak, Pisma se ne treba upuštati, budući da donosi znatnu opasnost neznalicama. Pismo je izrečeno na duhovni [način], a telesni čovek ne može da rasudi duhovno… Bolje u razgovoru pribegavajmo rečima otaca i naći ćemo korist koja se u njima krije. Međutim, i njima se koristimo umereno, sećajući se onoga koji je rekao: Kod pričljivosti se neće izbeći greh (Prič.10D9). Čak i ako pomisao kaže: „Ove reči ili povesti su dobre“, setimo se da ne ispunjavamo ono što govorimo. Mi smatramo da naziđujemo druge, iako pre na sebe navlačimo osudu, budući da ne odelotvorujemo ono što govorimo.
94. Ćutanje se smatra korisnijim od dobrih razgovora. Ono će utoliko pre biti korisnije od srednjih. Ali, kada ne možemo da prećutimo, nego nas privuče razgovor o sličnim predmetima (o gradovima, selima, trgovini, miru, ratu i sličnom), u krajnjoj meri ne odugovlačimo priču da zbog mnogogovorljivosti ne bismo upali u vražiju zamku.
95. Ako se budeš nalazio u društvu sa ljudima koji govore o svetskom ili duhovnom predmetu, dozvoli sebi da i sam sa rasuđivanjem kažeš nešto što nije štetno za dušu, samo da bi izbegao pohvalu od sabesednika i da te ne bi smatrali ćutljivim, usled čega bi mogao da se opteretiš. Ali, i kada tako postupaš, (tj. pogovoriš malo), čuvaj se da ih ne osudiš kao mnogogovorljive, budući da ne znaš da li tebe jedna reč koju izgovoriš više opteretiti, negoli njih mnoge.
96. Ako vidiš smućenost u pomisli (koja se zadržava makar i za dlaku) kada namisliš da nešto uradiš, čak i posle prizivanja imena Božijeg, znaj da ti je (delo) (našaptao) lukavi i ne čini ga. Ako te i posle razmišljanja (o tome da nešto učiniš) napada smućenje i savladava pomisao, nemoj činiti ono što si namislio, jer ništa od onog što se čini sa smućenjem nije ugodno Bogu. (U slučaju da) protivljenja smućenju, samo delo ne treba smatrati štetnim, nego ga treba razmotriti: i ako se nađe da nije dobro, treba ga ostaviti, a ako je dobro, treba ga izvršiti, previđajući smućenje uz pomoć Božiju.
97. Ako je očigledno da pomisao (koju hoćeš da iskažeš) u sebi sadrži greh, postaraj se da je odsečeš, čak i da nema smućenja koje za njom sleduje. Izbegni je tako što će izgledati kao da si zaboravio ono što si hteo reći, ili prenevši misao na drugi razgovor, kako ne bi potpao pod osudu koja iz toga proističe.
98. „Šta je samoopravdavanje“. Samoopravdanje je prisutno tamo gde čovek ne priznaje počinjeni greh (iako se [možda] i ne hvali njime), kao što je slučaj kod Adama, Eve, Kaina i sličnih. Oni su, sagrešivši i želeći da se opravdaju, odricali sagrešenje.
99. Već sam ti rekao da je potrebno razmotriti svaku pomisao i svako delo, tj. utvrditi da li je dobro ili ne. To nam daje mogućnost da zanemarimo ono što si pomenuo. Ako (delo) bude dobro, učini ga, a ako ne, ne čini ga. Ipak, da dobro ne bi bilo povezano sa smućenjem, potrebno je razmatrati glavnu pomisao, tj. sa kojim ciljem ona bilo šta preduzima. I kada se uveriš da je ona saglasna sa strahom Božijim, Bog neće dopustiti da padneš u zabludu… I tako, u svakom (slučaju), prizivaj ime Božije.
100. (Bratu koga je udario sabrat i koji je hteo da se odvoji od njega). Ne smućuj se kako ne bi učinio nešto brzopleto, osobito prema čoveku koji je smućen pomislima i đavolskom zavisti, kao što si i ti jednom bio iskušan i određeno vreme podlegao pomislima… Mnogi bolesnici, imajući pomračeni mozak (što proizilazi od silne groznice) govore ono što im prvo padne na pamet i dosađuju zdravima koji im služe. Oni sami toga nisu svesni, budući da bolest u potpunosti njima ovladava… Tako i onaj koji iskušava pogubljuje svoju dušu, iako ni sam nije svestan. Čak i kada bi svete, koji sastradavaju sa njegovom dušom, vređao i ponižavao, on ne bi znao (šta čini), budući opijen strasnom bolesti po dejstvu protivnika, koji uvek sve obrće pred njim dok ga ne dovede do toga da se odrekne i samoga Boga. Tako je i u navedenom slučaju. Znajući za [tu slabost] i da Bog po promislu popušta iskušenja kako bismo se prekalili opitom pred Njim, snishodimo bližnjem u vreme njegove čulne i mislene borbe, jer je rečeno: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal.6,2)… Ne pokušavaj da napustiš svoje mesto i da se odvojiš od brata. Jer, taj postupak neće biti po Bogu, već će predstavljati ispunjenje đavolje volje. Ako se rešiš na to, neprijatelj se neće smiriti, nego će pokušati još i nešto gore… Pomoli se iz sve duše za svoga brata i zavoli ga u Hristu Isusu, Gospodu našem.
101. (Bratu koji se uznemirio strahom). Brate, ti si dužan da proslaviš Boga zbog toga što na tebi pokazuje istinu Pisma, koje govori: Veran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete (1.Kor.10,13). Po snazi tvojoj On popušta da se obučiš duhovnoj borbi. Velike (ljude) po njihovoj snazi ispituje u velikim iskušenjima i oni se raduju tome. Jer, iskušenje privodi čoveka napretku. Gde predstoji dobro, tamo i borba postoji. Prema tome, ne boj se iskušenja, nego se raduj (u njima), budući da te dovode do napretka. Prezri iskušenje. Bog će ti pomoći i pokriti te.
102. Postaraj se da, po svojoj sili, stekneš smirenje i pokornost. Ne budi uporan u svojoj volji, budući da se od toga rađa gnev. Ne sudi i ne ponižavaj nikoga, zato što od toga slabi srce i oslepljuje um, a proizilazi i nemar i rađa se neosetljivost srca. Neprestano budi bodar, poučavajući se u zakonu Božijem, budući da se srce time zagreva nebeskim ognjem, kao što je rečeno: U poučavanju mome razgore se oganj (Ps. 38,4)… Čuvaj svoja usta od izlišne reči i praznoslovlja i neka se tvoje srce ne navikava na zle reči. Zajedno sa molitvama svetih položi pred Boga svoju silu, govoreći: Milostiv budi meni grešnome (Lk.18,13). I On će te pomilovati, sačuvati i pokriti od svakog zla kako bi ti iz tame prešao u istinsku svetlost, od obmane istini, od smrti u život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
103. Pružaj telu onoliko koliko mu je potrebno i nećeš pretrpeti štetu, pa makar i tri puta dnevno jeo. Jer, kakva je korist od toga ako čovek jednom dnevno jede, ali nerazumno?… Posle prejedanja sledi duh bluda, jer (neprijatelj) opterećuje telo snom radi toga da bi ga oskrnavio.
104. Nemoj se čuditi što pri rukodelju osećaj slabost. Ponekad se čovek oseća tako, a ponekad drugačije, slično putniku koji, idući glatkim putem, susreće strmine i gore, a posle njih ponovo izlazi na ravan put.
105. (Bratu koji je prinuđen da prima hranu i van opredeljenog vremena). Bog ne osuđuje onog ko jede zbog telesne nemoći, a ne da bi se nasladio. Jela nam se zabranjuju zbog toga da bismo se (sačuvali) od prejedanja i telesne raslabljenosti. Gde je, pak, nemoć, iščezava njihovo dejstvo. Jer, gde je nemoć, tamo je prizivanje Boga.
106. (Bratu koji je tražio molitve u iznemoglosti). Malodušni i ropotljivi brate, zašto tuguješ? Zašto tragaš nadaleko kad imaš Isusa koji stoji blizu tebe i koji želi da ga prizoveš u pomoć. Prizovi ga: Učitelju, i On će ti odgovoriti. Dodirni Njegov skut i On će te isceliti ne samo od jednog stradanja, nego i od svih tvojih strasti. Kad bi se tvoj um obreo tamo gde treba da bude, ni ujedi otrovnih zmija i skorpija ne bi ga mogli privesti da oseti telesnu bolest. Zaboravih, govori (Pismo), da jedem hleb svoj od glasa uzdisaja svojih (Ps.101,5). Ne žalosti se. Milost Božija je blizu tebe.
107. Prezri telo koje će jesti crvi, jer ti ono ni ukoliko neće pomoći kada se preda truležnosti. Apostol govori: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14).
108. (Bolesnik pita da li da telu snishodi zbog nemoći). Bog nam je dao razum da bismo se rukovodili ka pravom putu i to posredstvom Božanstvenih Pisama. Apostol govori: Sve ispitujte, dobra se držite (1.Sol.5,21). Čovek samo treba da pazi da ne upotrebi ili ne učini nešto iz strasti. A što čini iz nemoći ili iz potrebe, ne uračunava mu se u greh, niti u raslabljenost. Iskanje pokoja u stanju zdravlja izaziva pohotu. Mi, pak, telo podržavamo u nevolji da bi nam pomagalo pri ispunjavanju naših potreba. Ako se brinemo o životinjama koje služe našim potrebama, utoliko (smo pre dužni da se brinemo) o telu kao o oruđu duše. Kada se oruđe istupi, umetnik ima teškoću, pa makar i bio bistar i znalac. Obraćajući pažnju na bolest i slabost želuca svetog Timoteja, apostol je naredio da upotrebljava vino (1.Tim.5,23), iako mu je zapovedio i da se zlopati, ispunjavajući delo blagovesnika (2.Tim.4,5). Čovek je dužan da se drži rasuđivanja, pa neće lako pasti.
109. „Borba me pritešnjava i sve snažnije osećam napade“. Brate, vreme borbe je vreme delanja. Nemoj se raslabljavati, nego delaj. Vodi borbu. I kada se ona rasplamsa, ti se prekrsti, vapijući: „Gospode, Isuse Hriste, ti vidiš nemoć i tugu moju. Pomozi mi i izbavi me od onih koji me gone, jer tebi pribegoh“ (Ps.141,7). I moli se da dobiješ silu da služiš Bogu čistim srcem.
110. Bog je ljudima dao dva dara kojima mogu da se spasu i izbave od strasti starog čoveka: smirenje i poslušanje. Mi, pak, ne stremimo ka njima i ne želimo da prebivamo u njima, niti da se rukovodimo njima kako bismo obreli pomoć, izbavili se od zla i privili se uz velikog Lekara Isusa, koji može da nas izleči od zapaljenosti (strastima)… Napusti sva skretanja (sa puta pravde) i prikloni svoj vrat pod smirenje i poslušanje, pa ćeš steći milost. Ako sa smirenjem i poslušanjem budeš ispunjavao ono što čuješ (od otaca), Gospod će ti dati svoju blagu pomoć ne samo u delu kojim se sada baviš, nego (će udesiti) da i sva dela tvoja budu uspešna. Jer, On čuva put onih koji ga se boje i pokriva njihov hod. Zbog čega negoduješ? Zbog čega se prepireš? Milost Božija će ti pomoći ako istraješ u trpljenju Njegovom. Umri, okajani, za svakog čoveka. Reci pomisli: „Ko sam ja? Zemlja i pepeo(Post.18,27), i pas (Mt.15,27)“… Ne gledaj na druge, ponižavajući ih, sudeći ih… Prinuđavaj se da ne govoriš: „Šta je to? Zbog čega to (Sir.39,22)? Zašto ja nemam isto što i oni ili ovi drugi“. Naprotiv, trudi se prilježno u ovom malom rukodelju sa strahom Božijim i steći ćeš veliku nagradu.
111. Kada od uninija dolazi dremljivost i ometa delo, treba ustati i ne prestajati sa molitvom Bogu. Tada će Gospod molitvom prekratiti dremanje.
112. (Onome koji želi da bude poslednji samo da ga prime u obitelj). Nije tvoje da tražiš da budeš na poslednjem mestu. To zavisi od nahođenja tvog ave. Tvoje delo je da se pripremiš za poslušanje.
113. Ako se čovek sam ne potrudi shodno svojoj sili i ne pridoda sopstveni trud molitvama svetih, neće imati nikakve koristi od toga što se oni mole za njega. Kakva korist će biti od njihove molitve i posta za njega, ako se on [predaje] slastoljublju i nemaru? I tu se zbiva ono što je rečeno u Pismu: Jedan zida, a drugi ruši. Kakva je tu korist osim samog truda (Sir.34,23)… Jer, apostol govori: Mnogo je moćna usrdna molitva pravednika (Jak.5,16). [To znači] da i sam grešnik dužan da pokajanjem saučestvuje u molitvi koju sveti i pravedni preduzimaju za njega.
114. Čovek kome traže da da ono što ni sam nema, neće biti osuđen ako ne da. Ni apostol Petar, kome je (hromi) prosio milostinju, nije pozajmio [nešto] da bi mu udovoljio, nego je rekao: Srebra i zlata nemam (Dap.3,6). Čak ni ono neophodno što ima čovek ne treba da razdaje (na milostinju), da se zatim ne bi desilo da sam ostane u oskudici i da žali zbog toga, ne budući u stanju da trpi nedostatak. Ako mu molilac bude dosađivao, on [može] reći: „Oprosti mi, nemam ti šta dati“. I to neće biti laž zato što onaj koji ima samo najpotrebnije, nema šta drugome dati. Neka on kaže onome ko prosi: „Oprosti mi. Ja imam samo ono što je meni samome neophodno“. Seti se pet devojaka koje su onim drugim, koje su im tražile ulja za svetiljke, odgovorile: Da ne bi nedostalo i vama i nama, [idite i kupite sebi} (Mt.25,9). I apostol Pavle, pišući Korinćanima, govori: Vaš suvišak da bude za njihov nedostatak (2.Kor.8,14), i: Ne da drugima bude olakšanje, a vama nevolja (2.Kor.8,13).
115. „Kako da postupim [u slučaju] kada želim da dam, ali me pomisao dovodi u nedoumicu da li da pružim [pomoć]“. Ispitaj svoju pomisao. I ako nađeš da ona tako čini iz škrtosti, daj nešto više od onoga što bi trebalo da daš, na primer, jednu novčanicu. I to će ti se uračunati u milostinju.
116. „Kaži mi, gospodine avo, na koji način onaj koji nema šta da podari može da postane saučesnik blaženstva“. Blaženstvo nije obećano samo milostivim, budući da je rečeno: Blaženi siromašni duhom, jerje njihovo Carstvo nebesko (Mt.5,3), i još: Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (st.10)… I tako, ako ne možeš da daješ milostinju, budi siromašan duhom, da bi sa svetima nasledio Carstvo nebesko. Plači za svoje grehe u ovom svetu da bi se utešio (sa onima koji plaču)… Stekni krotost da bi nasledio zemlju. Gladuj i žeđaj za pravdom da bi se njome nasitio. Budi čist srcem da bi video Boga u slavi Njegovoj… Pretrpi uvredu, gonjenje i lažne klevete Gospoda radi da bi se razveselio u radosti, dobivši veliku nagradu na nebesima.
117. „Šta treba činiti kada zakon Gospodnji naređuje jedno, a zakon ovog sveta određuje drugo“. Zakon Božiji je važniji, jer on govori o spasenju duše. Zakon, pak, svetski, kao telesan, govori telesnim (ljudima).
118. Tvoja ljubav me je pitala o tome što ti se dešava da strasno gledaš na onog ko stoji pred tobom. To se očigledno odnosi na đavolju borbu. Takođe znaj da je ona prisutna i onda kad se um bavi [tim stvarima]. Treba da se sećaš truljenja i smrada prirode naše i kako ćemo se promeniti u grobovima. I zašto da ti govorim o raspadanju? Zar ti ne bi pre trebalo sebi pred oči da predstaviš budući Strašni sud? Kakav će biti udeo onih koji tako postupaju? Kako ćeš moći da izdržiš onaj stid pri otkrivanju naših dela pred anđelima i arhanđelima, pred svim ljudima i pred pravednim Sudijom? Kako će se tada zatvoriti usta onih koji vrše takva dela? Ubojmo se onoga koji je rekao: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici… neće naslediti Carstvo Božije (1.Kor.6,9-10), i: [Svako koji pogleda na ženu sa željom za njom], već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28), te: Ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga (Mt.5,29). Treba da se sećaš toga i da ne bivaš često sa ljudima koji u tebi raspiruju tu borbu. Isto tako im ne otkrivaj zbog čega se udaljuješ od njih kako im ne bi dao povod za razne pomisli. Ukoliko bude neophodno da se sa njima pogovori, prizovi sveto ime Božije u pomoć, govoreći: „Vladiko Isuse, pokrij me i pomozi nemoći mojoj“, i ne boj se. On će slomiti lukove neprijateljske, budući da od Njegovog imena zlo postaje nedelotvorno. Umesto da govoriš mnogo, govori malo i nemoj davati slobodu sluhu niti pomislima. Pristojno se ponašaj i bez smućivanja, kako niko ne bi primetio ono što se dešava. Ako na taj način dobiješ silu, ipak nemoj biti smeo prema neprijateljima, budući da su bestidni. Makar i hiljadu puta bili pobeđeni, oni iznova pristupaju borbi. Ipak, Bog Pobedilac pomaže čovekovom smirenju, budući da je radi njega, po sopstvenoj volji, ushteo da se ovaploti.
119. „Kako se um obrlaćuje bludnom pomišlju“. To se dešava ne samo sa bludnom strašću, nego i sa ostalim. Um se tome podvrgava usled rasejanosti. Kad se to desi, čovek treba da opomene samog sebe, govoreći: „Gospode, oprosti mi radi svetog imena svog. Ja sam se tome podvrgao zbog svog nerada. Izbavi me od rasejanosti i od svake zamke neprijateljske, jer je tvoja slava u vekove. Amin“. Da bi prepoznao takvu zavedenost, navešću ti primer: čovek može da razgovara sa [nekim], a da njegov um luta i prenosi se na [nešto] drugo. To i jeste zavedenost. I onaj ko nešto radi, a misao mu se prenosi na [nešto] drugo, po nužnosti će iz zaboravnosti ili kvariti stvar ili praviti nešto što nije potrebno. I to je zavedenost. Dešava se da neko razgovara sa [nekim] drugim i da mu neprijatelj odvuče um od bogougodnog trezvoumlja. Kao posledica toga javlja se bludna želja. I to je zavedenost, budući da se javila ne zbog razmišljanja ili sećanja. U njoj se (čovek), pavši u zaborav, raspršuje… Došavši sebi, čovek treba da se prizove, po napred rečenom, i da pribegne milosti Božijoj. Gospod je štedar i primiće ga kao bludnog sina. Mi znamo sa kakvim milosrđem je On onoga primio. Kada, pak, ona borba nikne u pomislima i bez rasejanosti, treba biti trezven i ne naslađivati se takvim pomislima. Na njime se ne treba zadržavati, nego što brže pribeći Vladici Bogu.
120. U svakom slučaju nam izgleda da je nerazumnima u delu Božijem štetno da razgovaraju sa ženama. Udaljuj se od njih koliko je moguće i ne upuštaj se u razgovore sa njima. To ti nije korisno, pa makar one i bile dobre naravstvenosti, [tj. vladanja]. Međutim, pošto se još nismo izbavili od sveta i nužda nas primorava da ponekad pogovorimo sa njima o poslovima ili o nečem drugom (neophodno potrebnom), blagovremeno uzmimo [sebi] za primer čoveka koji se približuje ognju da bi [nešto] neophodno učinio. On se na svaki način čuva da se ne opeče vatrom. Tako se i mi u svakoj prilici odnosimo prema ženama kao prema ognju i potpuno se utvrdimo u strahu Božijem da nam se ne bi desilo da umesto navodne koristi od njih, pretrpimo veliku štetu… Nemojmo tek tako gledati na žene. Nemojmo davati slobodu svojim očima i ne zadržavajmo se u razgovorima sa njima, budući da se od toga rađa oganj pohote. Pre se postarajmo da se brzo udaljimo od njih, moleći Boga da nas u taj teški čas spase od zamke đavolje koja je razapeta nad nama. Neprestano se sećajmo Boga, jer Njegova velika sila (može) da pokrije našu nemoć u Hristu Isusu, Gospodu našem.
121. „Da li je korisno da ostavim svoju ženu i stupim u manastir“. Sine moj, ne treba sam da je ostavljaš zato što ćeš narušiti zapovest apostola koji govori: Jesi li se privezao za ženu? Ne traži da se razdrešiš (1.Kor.7,27). Jer, ako ona sagreši i počne rđavo da živi, njen greh će biti na tebi. Možeš je, međutim, ostaviti jedino u slučaju da se ona saglasi, i to pošto se posavetuješ sa njom. Ipak, ostavi tu stvar Bogu. On će učiniti kako je ugodno Njegovom čovekoljublju.
122. Zbog stvari ovog veka uopšte ne treba biti žalostan, nego samo zbog greha… Radovati se sa radosnima znači biti radostan sa onima koji uspevaju u vrlini po Bogu i vesele se zbog nade na buduća dobra. Plakati, pak, sa onima koji plaču znači saosećati sa onima koji greše u njihovom pokajanju zbog greha.
123. (Blaženi mirotvorci). Bolje je umiriti sopstveno srce. To svakome priliči i blažen je onaj ko to čini. Miriti, međutim, one koji se svađaju ne priliči svakome, nego samo onima koji sami mogu da prođu bez ikakve štete. Nemoćni treba da se raduje zbog mira svih, ali ne i da sebe čine posrednikom izmirenja među ljudima, izuzev onih koje voli po Bogu, i to kada sam neće imati duševne štete.
124. „Trpim uvredu od jednog čoveka. Šta da radim“. Čini mu dobro.
125. „Šta da radim? Ja sam uvek tužan. Jer, kada mi dođe neko od otaca nemam neophodne stvari kojim bi ih poslužio“. Ta pomisao je od đavola. Dovoljno je da ih poslužiš sa onim što imaš, po rečenome: Budite zadovoljni onim što imate (Jev.13,5), i Bog će ih uveriti (u tvoje usrđe)… Kada se desi da pođeš negde, ne očekuj da nađeš pokoj i nećeš se smutiti. Kada, pak, uzmaštaš da ćeš ga naći i ne nađeš ga, osuđivaćeš onoga ko te je primio. Međutim, osuđivanje je smrt za dušu. Zahvaljuj za sve, budući da se u tome sastoji duhovna i dušekorisna hrana i pokoj.
126. Ko pita oce, podražava Hrista koji je unizio sebe uzevši obličje sluge (Fil.2,7-8). Čovek koji živi bez saveta, neprijatelj je samom sebi. Jer, [Pismo] govori: Sve čini sa savetovanjem (Sir.32,21)… Korisnije je pitati sa smirenjem, negoli ići svojeglavo. Sam Gospod, naime, polaže savet u usta onoga koga pitamo radi smirenja i ispravnosti srca onoga koji pita.
127. Nikada se ne prepiri o veri. Bog to od tebe ne traži. Ti jedino veruj ispravno, kao što si primio od Svete Crkve pri krštenju i ispunjavaj zapovesti Njegove. Ispuni to i spašćeš se… Ako te pitaju, reci: „Oprostite mi, sveti oci. To je iznad mene“.
128. Nemoj ispitivati ništa od onog što Bog ne traži od tebe, niti u razgovoru proiznosi reči koje te dovode u opasnost, već se zadovolji, kao što sam ranije rekao, ispovedanjem prave vere i ne mudruj ni o čemu što je iznad toga.
129. Kad se desi da se nađeš među svetovnjacima i oni počnu da praznoslove, ako nemaš osobite potrebe, idi, a ako imaš potrebu, umom se okreni svojoj molitvi, a njih ne osuđuj, znajući svoju nemoć… Ako znaš da rado slušaju Reč Božiju, ispričaj im nešto korisno iz žitija svetih i skreni razgovor na nešto dušekorisno.
130. Ako se neko od tvojih poznanika drži jeretičkih mišljenja, posavetuj ga da pozna pravu veru, ali se ne prepiri sa njim i nemoj želeti da se udubljuješ u njegovo mudrovanje, da se i sam ne bi zarazio njegovim otrovom. Ako on želi da stekne korist za sebe i da čuje istinu vere Božije, privedi ga svetim ocima koji mogu da mu ukažu korist u Hristu. Na taj način ćeš mu pomoći po Bogu, bez štete za sebe. Ukoliko se, pak, on posle prvog i drugog savetovanja ne ispravi, kloni ga se, po rečima. apostola (Tit.3,10).
131. „Pomisao mi govori da ne izlazim često iz svoje kuće, ali se dešava da tokom nedelje nekoliko puta bude crkvena služba. Da li da idem na nju ili je bolje da se (molim) kod kuće“. Ako znaš da ti susreti pri izlasku iz kuće nanose štetu, bolje je da ne izlaziš često, pa makar povod [za izlaske] bio i crkvena služba. Možeš ići samo povremeno, budući da bezmolvije izbavlja od mnogih zala.
132. „[Dešava se] da je potrebno da izađem iz kuće bilo zbog vlastite neophodnosti, bilo zbog otaca. Zar mi neće biti na opterećenje savesti ako (u takvom slučaju) ne pođem i na crkvenu službu“. Ako imaš veliku potrebu da izađeš iz kuće ili naredbu otaca, postaraj se da svoje delo ispuniš sa strahom Božijim. Nemoj se smućivati što nećeš biti na crkvenoj službi nego se vrati kući i sećaj se svojih grehova. Ukoliko, pak, iz kuće izađeš iz lenjosti i rasejanosti, onda je korisnije poći na crkveno sabranje i ne biti rasejan nego paziti na sebe.
133. „Da li je dobro ići noću u crkvu (na bdenje) ili, pak, bdenje [treba] vršiti kod kuće, shodno svojim moćima“. Dobro je vršiti bdenje u domu zato što u crkvi često ima razgovora.
134. „Pomisao me podseća na nedostatak potrebnih stvari našaptavajući mi da neću moći da prehranim sebe i svoje ukućane“. To je ljudska žalost. Kad bismo imali nadu u Boga, On bi nama upravljao po svojoj volji. Prema tome, položi na Gospoda žalost svoju (Ps.54,29), jer je On moćan da tebi i tvojim ukućanima podari (sve neophodno) bez žalosti i nevolje. Reci mu: „Neka bude volja tvoja“, i On te neće ostaviti u žalosti i nevolji.
135. „[Dešava se da] učinim neku nepravdu, ali i da se zatim ispravim. Tada moja pomisao pada u visokoumlje našaptavajući mi kako sam učinio nešto dobro. Šta treba u tom slučaju da kažem“. Kaži joj: „Bez Boga ne možemo činiti ništa dobro, budući da je sam rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5). A i apostol govori: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7)? Prema tome, ako ne možemo visoko da mislimo o sebi kada činimo dobro, utoliko pre ne možemo da se nadimamo kada se udaljavamo od zla. Veliko je bezumlje uračunavati sebi u pohvalu činjenicu da ne grešimo.
136. „Svaka hrana ima prirodnu sladost. Da li ona šteti onome koji uzima hranu“. Vladika je svakoj vrsti hrane dao sladost. Onaj ko je prima blagodarno nema štete. Pristrašća se, pak, uvek treba čuvati, jer ono nanosi štetu duši.
137. „Da li je neprilično da nešto radim čisto. Na primer, kada zidam zgradu ili štogod drugo“. Nije neumesno raditi neku stvar tako da bude čista i lepa za upotrebu, jer se i Gospod raduje svakoj čistoti. [Naravno, to treba vršiti] bez pristrasnosti. Ukoliko, pak, u sebi primećuješ pristrasnost prema nekoj stvari, seti se njenog kraja, tj. kako će propasti, i uspokojićeš se. Jer, nema ni jedne stvari koja bi ostala trajna ujednom i istom obliku, nego je sve truležno i promenjivo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Kao nepromenjivo pravilo,- Prim. prev.
  2. Litra ima 327 grama, a sastoji se od 12 unci,- Prim. prev.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *