NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK

IV

O BORBI SA OSAM GLAVNIH STRASTI
a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANJEM
1. Čudilo bi me kada bi se neko oslobodio od ove strasti pre nego što legne u grob.
2. Ugađanje stomaku je licemerstvo trbuha: iako sit, on viče da mu je malo, i mada pun i pretovaren, zapomaže da je gladan. Ugađanje stomaku je obmana očiju: ono nas podstrekava da odjednom progutamo sve ono što bi trebalo jesti u odmerenim zalogajima.
3. Onaj koji mazi lava, često uspeva i da ga pripitomi. A ko ugađa telu, čini samo da ono još više podivlja.
4. Sluga trbuha računa sa kakvim će jelima dočekati praznik, a sluga Božiji – kakvim će se blagodatnim darovima obogatiti.
5. Kad naiđe gost, slugu stomaka stomakougađanje sveg pokreće na ljubav. On misli da gostoprimstvo, koje treba da ukaže bratu, razrešuje i njega samog. Dolazak izvesnih ljudi on smatra za priliku koja i njemu dopušta da pije vino. I misleći da skriva vrlinu, on postaje rob strasti.
6. Slavoljublje se često odnosi neprijateljski prema stomakougađanju. Ove dve strasti se bore oko nesrećnog monaha kao oko nekog skupog roba. Stomakougađanje navodi na razrešenje od posta, a slavoljublje nagovara da se pokaže sopstvena vrlina. Mudar monah uspeva da izbegne i jednu i drugu opasnost, odbijajući jednu drugom u odgovarajuće vreme.
7. Kada se telo uspali, u svako vreme i na svakom mestu treba da ga mučimo. A kada se ono umiri (što, uostalom, ne očekujem pre smrti), već možemo skrivati svoju vrlinu pred drugima.
8. Znao sam stare sveštenike koji su demonima postali predmet ismevanja usled toga što su mladim monasima, koji se ne nalažahu pod njihovim rukovodstvom, sa blagoslovom odobravali na gozbama da piju vino i sve ostalo. Ako imaju dobro svedočanstvo u Gospodu, onda to u izvesnoj meri i možemo sebi dopustiti; no, ako se radi o nebrizi, ne treba uopšte da obraćamo pažnju na njihov blagoslov, naročito kada se nalazimo u borbi sa vatrom telesne požude.
9. Prekinimo, pre svega, sa hranom koja goji, onda sa hranom koja raspaljuje telo, i najzad sa slatkišima. Ako je moguće, daj stomaku svome zasitljive i lako svarljive hrane, da bismo sitošću od sebe odvratili njegovu nenasitu želju, a brzim varenjem se izbavili od razbuktavanja požude kao od biča.
10. Jedna vrsta uzdržanja odgovara onima koji su samostalni, a druga onima koji se nalaze pod nečijim rukovodstvom. Prvima pohotni osećaji služe kao znak, a drugi ostaju sa njima sve do smrti, do kraja života svog, bez utehe i odmora. Prvi hoće da stalno održavaju ravnotežu duha, a drugi umilostivljavaju Boga time što duševno tuguju i venu.
11. Ukrotimo stomak predstavom večnog ognja. Neki su ljudi, pokoravajući se stomaku, na kraju odrezali svoj polni ud, i umrli dvostrukom smrću. Ispitajmo, i svakako ćemo naći da je ugađanje stomaku jedini uzrok svih naših brodoloma.
12. Um isposnika moli se bodro, a um neuzdržljivca prepun je nečistih sanjarija. Sitost stomaka znači presušivanje izvora našeg plača. A kada se stomak osuši, čitavi potoci suza liju iz nas.
13. Ko služi sopstvenom stomaku a hoće da pobedi duha bluda, liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar.
14. Kada stomak gladuje, srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola.
15. Stešnjavaj stomak, pa ćeš i usta zatvoriti, jer jezik dobija slobodu od velike količine hrane.
16. Onaj koji opterećuje svoj stomak, širi creva, a ko se bori protiv stomaka, sužava i creva. A kada se ona suze, neće više primati mnogo hrane.
17. Znaj da demon često sedi uz želudac i ne da čoveku da oseti sitost, makar i čitav Misir pojeo i reku Nil popio.
18. Ako si obećao Hristu da ćeš ići uzanim i tesnim putem, sužavaj stomak. Jer, ako ga hraniš i širiš, nećeš moći da ispuniš obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: Široka su vrata i širok put stomaka, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodi u život čistote, i malo ih je koji ga nalaze (up. Mt.7,13-14)!
19. Sedajući za sto na kome je iznet ručak, duhovno stavi na sredinu sećanje na smrt i na Sud. Pa i tako ćeš jedva malo ukrotiti ovu strast. Kad piješ piće, nemoj prestajati da misliš na ocat i žuč Gospoda tvog, i ti ćeš se svakako uzdržati, ili ćeš uzdahnuti, ili ćeš misao načiniti smirenijom.
20. Ugađanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gaženja monaških zaveta. Ako ovu gospodaricu savladaš, svako će ti mesto biti pogodno da postigneš bestrašće. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim opasnostima.
21. Delatno sećanje na smrt preseca neuzdržanje u hrani. Ukoliko je ono presečno sa smirenjem, zajedno sa njim se odsecaju i druge strasti.
22. Jednom prilikom, dok sam još bio mlad, dođoh u neki grad, i tamo me, dok sam sedeo za trpezom, u istom trenutku spopadoše dve pomisli: pomisao stomakougađanja i pomisao slavoljublja. Bojeći se posledica popuštanja besnilu stomaka, dozvolio sam pre da me pobedi slavoljublje. Znao sam, naime, da kod mladih demon slavoljublja često pobeđuje demona stomakougađanja. I pravo je. Kod svetskih ljudi, koren svih zala jeste srebroljublje (1.Tim. 6,10), a kod monaha – ugađanje stomaku.
23. Viđao sam odvažne podvižnike koji su po nekoj nuždi morali malo popustiti stomaku, ali su zato odmah svenoćnim stajanjem mučili svoje bedno telo. Na taj način su ga naučili da se sa radošću kloni žderanja.
24. Kao što sam na drugom mestu već rekao, nemoguće je da se u samom početku podviga odjedanput očistimo od stomakougađanja i slavoljublja. Ali, ne treba se protiv slavoljublja boriti – proždrljivošću.
25. Kao što osuđeni na smrt koga vode na izvršenje kazne ne govori o pozorištu, tako ni onaj koji iskreno plače nikada neće ugađati stomaku.
26. Kao što mnogo đubreta proizvodi mnogo crva, tako i velika količina hrane izaziva mnoge grehe, rđave misli i snove.
27. Ako je krajnja granica stomakougađanja u tome da se silom jede i onda kada se ne želi jesti, onda je, svakako, krajnja granica uzdržanja u tome da se neposlušna priroda naša uzdržava i onda kada gladuje.
28. Kao što odveć debele ptice ne mogu leteti visoko, tako se ni čovek koji mazi telo ne može popeti na nebo.
29. Isušeno blato više ne godi svinjama. Ni uvenulo telo više ne privlači demone.
30. [Ispovest stomakougađanja]: I kako možete pokušavati da se razdvojite od mene? Ja sam prirodom vezan sa vama. Moja vrata je priroda same hrane. Uzrok moje nenasitosti jeste navika. A osnova moje strasti jeste dugotrajna navika, bezosećajnost duše, i zaboravljanje smrti. Prvenac sin mi je duh bluda. Drugi za njim je – okamenjenost srca. Treći je – san, ta pučina nečistih pomisli, sa svojim prljavim valovima. Dubina neznanih i neiskazanih nečistota iz mene proizlazi. Moje su kćeri: lenjost, mnogogovorljivost, drskost, smehotvorstvo, šaljivost, raspravljanje, tvrdoglavost, neposlušnost, neosetljivost, ropstvo duha, hvalisanje, bezobraznost, naklonost prema gizdanju, na koju se nadovezuje nečista molitva i tumaranje misli, a često i događaji nenadani i neočekivani, za kojima ide očajanje, opasnije od svega. Protiv mene vojuje, ali me ne pobeđuje, sećanje na vlastite grehe. Dosledni mi je neprijatelj pomisao na smrt. Ali, u čoveku nema ničega što bi me moglo potpuno uništiti. Ko je primio Utešitelja, moli mu se protiv mene, i On, umoljen, ne dozvoljava da dejstvujem strasno. Oni koji nisu Njega okusili, traže svakako da uživaju u mojim slastima.
b) BORBA SA BLUDOM
1. Prejedanje je majka bluda, a morenje trbuha – vinovnik čistote.
2. Pošto smo se najeli, taj nečisti duh odlazi i šalje nam duha bluda, izveštavajući ga o tome šta se sa nama zbilo: „Hajde,- kaže,- uznemiri ga! Pošto mu je stomak prepun, savladaćeš ga lako“. A ovaj dolazi, smeši se, i svezavši nam pomoću sna ruke i noge, čini sa nama što mu je volja, prljajući dušu nečistim sanjarijama i telo istečenjem.
3. Niko od onih koji su se naučili čistoti, neka uspeh ne smatra svojom zaslugom, budući da naša priroda nije sposobna da pobedi samu sebe. Gde priroda pretrpi poraz, prepoznaje se dolazak Onoga koji je iznad prirode. Van svakog spora, manje odstupa pred većim.
4. Početak je čistote u neslaganju sa nečistom pomisli, i u istečenjima koja se sa vremena na vreme dogode bez ikakvih nečistih slika. Sredina je čistote, kada od obilne hrane imamo prirodne polne prohteve, ali smo bez prljavih maštarija i bez istečenja. A kraj je umrtvljenje tela, koje ide za umrtvljenjem pomisli.
5. Onaj koji psa sladostrašća molitvom tera od sebe, liči na čoveka koji se bori sa lavom; onaj koji ga protivrazlozima pobija, liči na čoveka koji je svog neprijatelja već naterao u bekstvo; a čovek koji je već potpuno prezreo napade toga psa, ustao je iz groba iako se još nalazi u ovom životu.
6. Ako je dokaz istinske čistote da se bude bez pohotljivih osećaja pri nečistim snovima, onda je svakako krajnji stupanj bluda – imati istečenje u budnom stanju od samih pomisli.
7. Ko telesnim radom i znojem vodi borbu sa ovim protivnikom, liči na čoveka koji je neprijatelja svog vezao slabom vrpcom; onaj ko se sa njim bori uzdržanjem i bdenjem – na onoga koji neprijatelja stavlja u gvozdene okove; a onaj ko se sa tim protivnikom bori smirenoumljem, bezgnevljem i žeđu – na čoveka koji je svog neprijatelja ubio i sakrio u pesak.
8. Jedan savlađuje ovog mučitelja podvizima, drugi smirenjem, a treći – Božanskim otkrivenjem. Prvi je kao zvezda Danica, drugi kao pun mesec, a treći – kao svetlo sunce. No, svima je zajedno življenje na nebesima.
9. Lisica se pretvara da spava, a demon glumi celomudrenost. Samo, lisica to čini da prevari pticu, a demon – da nam upropasti dušu. Čitavog svog života ne veruj ovome blatu, i ne oslanjaj se na njega dok se ne susretneš sa Hristom.
10. Početnici padaju u blud obično zbog hrane. Srednji. osim iz istog uzroka, još i zbog gordosti. A oni koji se približavaju savršenstvu, padaju isključivo zbog osuđivanja bližnjeg i ni od čega drugog.
11. Neki uškopljenike smatraju po prirodi srećnima, kao ljude koji su se izbavili od tiranije tela. A ja smatram da su blaženi oni duhovni evnusi koji svakoga dana sami sebe škope čistim mislima kao nožem.
12. Nemoj ni pomisliti da razlozima i protivrazlozima potučeš demona bluda, jer on uvek može dokazivati da je u pravu, pošto se po prirodi bori sa nama.
13. Ko hoće da se bori sa svojim telom ili da ga pobedi svojim sopstvenim snagama, uzalud se muči. Jer, ako Gospod ne razori dom tela i ne sagradi dom duše, uzalud bdi i posti onaj koji bi hteo da telo svoje umrtvi.
14. Priznaj pred Gospodom nemoć svoje prirode, potpuno svestan svoje nesposobnosti, pa ćeš neosetno dobiti dar celomudrenosti.
15. Oni koji su se okliznuli u spomenutu jamu, nalaze se daleko od onih koji se penju i silaze po lestvici. Za takav uspon potrebno je da u najstrožem postu proliju mnogo znoja.
16. Mislim da ovi najnesrećiji krvnici upropašćuju nas, jadne, protivprirodnim gresima iz dva razloga: prvo, zbog toga što mi u samima sebi svuda nosimo mogućnost takvog pada, i drugo, što takvi gresi navlače na nas veću kaznu. Postoji u nama neka smrt i opasnost pada, koju mi uvek sa sobom i u sebi nosimo, naročito u mladosti. Nisam se ni usudio da o tome nešto više stavim na hartiju, jer mi je ruku zaustavio onaj koji je rekao: Jer je sramotno i govoriti o onome što neki tajno čine (Ef.5,12).
17. Naš nečovečni neprijatelj i zastupnik bluda govori da je Bog čovekoljubiv i da ovoj strasti, kao prirodnoj, vrlo lako oprašta. No, ako ispitamo mamac demona, videćemo da posle učinjenog greha oni Boga nazivaju pravednim i neumoljivim sudijom. Ono prvo nam govore, da nas navuku u greh; a ovo drugo, da nas bace u očajanje.
18. Kada se tuga i očajanje uvuku u nas, mi više nismo ni spremni da se opet podamo istom grehu. A kada se očajanje ugasi, ponovo nam tiranin naš govori o čovekoljublju Božijem.
19. Kao prečist i bestelesan, Gospod se veseli netaknutosti i čistoti našeg tela. Demoni se, kako neki vele, ničemu drugom ne raduju toliko kao smradu bluda, niti se nekoj drugoj strasti toliko vesele kao prljanju tela.
20. Majka prirodnih krasota jeste zemlja, natopljena rosom, a majka čistote – bezmolvije sa poslušnošću. Bestrašće tela stečeno podvigom bezmolvija, zbog čestog odlaženja u svet ne ostaje nepokolebivo. Bestrašće, pak, koje dolazi od poslušnosti, svuda je pouzdano i nepokolebivo.
21. Ko pokušava da ovu borbu stiša uzdržanjem, i ničim drugim osim uzdržanjem, liči na čoveka koji misli da se sa otvorene pučine spase plivajući samo jednom rukom. Spoji sa uzdržanjem smirenje, jer prvo bez drugoga ne donosi nikakve koristi.
22. Ko primeti da ga neka strast sve više osvaja, treba da se pre svega na nju, i samo na nju obori, naročito ako je u pitanju urođeni neprijatelj. Jer, ako se ta strast ne savlada, ništa nam neće koristiti pobeda nad ostalim. A ako ovog Misirca lupimo po glavi (up. Izl.2,11), svakako ćemo i mi u dubini smirenosti videti Boga.
23. Prilikom jednog iskušenja, osetio sam da ovaj vuk hoće da me prevari, izazivajući u mojoj duši bezraložnu radost, i suze, i utehu. U svom neiskustvu, mišljah da se radi o plodu, a ne gubitku.
24. Ne zaboravljaj se, mladiću! Znao sam neke mlade ljude koji su se od sveg srca molili za one što su im dragi, pokrenuti na to bludom, misleći da odužuju dug uspomene i zakona ljubavi.
25. Kad legnemo u postelju, pazimo: tada se sam um, bez tela, sukobljava sa demonima. I ako je slastoljubiv, on rado postaje naš izdajnik.
26. Neka sećanje na smrt uvek spava i ustaje sa tobom, kao i neprekidna umna Isusova molitva, jer ti u snu ništa drugo ne može pomoći kao to.
27. Istečenja u snu mogu nastati usled uzimanja velikih količina hrane i usled preteranog odmaranja; mogu nastati i usled gordosti, kada se uobrazimo zbog toga što izvesno vreme nismo imali istečenja; najzad, ona mogu biti posledica osuđivanja bližnjih. Iz ova dva poslednja razloga istečenja mogu imati i bolesni, a pretpostavljam – i iz sva tri razloga. A ko dođe do zaključka da kod njega nije posredi ni jedan od spomenutih uzroka – blažen je, trudbenik bestrašća, jer on samo zbog pakosti demona trpi tako nešto, sa vremena na vremena, kad Bog popusti, kako bi pomoću jedne bezgrešne nezgode stekao najveću smirenost.
28. Niko ne bi trebalo da u toku dana mašta o onome što je sanjao. I to je plan demona – da nas onim što smo sanjali prljaju u budnom stanju.
29. U vreme [iskušenja] nam mogu dobro poslužiti: kostret, pepeo, svenoćno stajanje, glad i žeđ koja pali jezik, gašena samo po nekom kapi vode, posećivanje grobova, a pre svega smirenje srca, i – ako je mogućno – otac ili dobar i razborit brat, koji bi bili u stanju da nam pomognu. Smatrao bih za čudo da neko potpuno sam spase svoj brod na toj burnoj pučini.
30. Jedan čovek ugleda neku veoma lepu ženu i od sve duše proslavi Tvorca zbog nje. Bio je dovoljan jedan pogled na nju, da taj čovek, obuzet ljubavlju Božijom, prolije bujicu suza. I bilo je čudno videti, kako tom čoveku donosi venac nebeske slave upravo ono što bi drugoga survalo u propast! Ako takav čovek doživljava isto osećanje i isto se tako ponaša u svim takvim slučajevima, onda je vaskrsnuo iz mrtvih kao neraspadljiv još pre sveopšteg vaskrsenja.
31. Istoga merila treba da se pridržavamo i u pogledu muzike i pevanja. Bez obzira da li slušaju svetske ili duhovne pesme, bogoljubivi ljudi se ispunjavaju vedrinom i ljubavlju, i guše u suzama. Kod slastoljubivih je obratno..
32. Neki kažu da je nemoguće nazvati se čistim pošto se već jednom okusi telesni greh. A ja, pobijajući to mišljenje, rekoh da je onome koji samo hoće moguće i zgodno od jedne divlje masline načiniti pitomu. I da su nešto ključevi Carstva nebeskog povereni devstveniku po telu, možda bi ono mišljenje i bilo ispravno. Ali, neka njegove pobornike posrami onaj koji je imao taštu a postao čist i poneo ključeve Carstva.
33. Zmija sladostrašća se javlja u mnogo vidova: neiskusne nagovara da samo jedanput probaju, pa da prekinu; a one koji su to već iskusili, taj bednik navodi da se sećaju svog greha, kako bi kroz uspomenu ponovo pali u greh. Mnogi među prvima ostaju mirni zahvaljujući svom neznanju. Među drugima mnogi trpe uznemirenje i borbu, zbog toga što su okusili od ove gadosti. Uostalom, dešava se i suprotno.
34. Ukoliko se probudimo čisti i mirni, znajmo da se radi o tajnome dejstvu svetih anđela, naročito ako smo zaspali sa velikom molitvom i trezvoumljem. A ponekad ustajemo nemirni, posle nečistih snova.
35. Nije čudno ako se bestelesni bori sa bestelesnim. Čudo je, međutim, pravo čudo, što jedno telesno biće, u borbi sa telom kao sa svojim podmuklim neprijateljem, pobeđuje u stvari bestelesne neprijatelje.
36. Prema objašnjenju mudrih otaca, treba razlikovati: pristupanje [tj. prilog], spajanje, pristanak [tj. slaganje], porobljenje, borbu i tzv. strast u duši. Blaženi oci određuju pristupanje kao prostu reč, ili sliku bilo čega, koja se ponovo pojavljuje i unosi u srce. Spajanje znači razgovaranje sa onim što se pojavilo, bez obzira da li sa strašću ili bestrasno. Pristanak je saglasnost duše sa onim što se javilo, sjedinjena sa uživanjem. Porobljenje je nasilno i nevoljno zavođenje srca ili trajno opštenje sa predmetom, koje razara naše dobro duševno zdravlje. Borbu oni određuju kao ravnotežu snaga između onoga koji napada i onog koji se brani, gde poslednji pobeđuje, ili biva pobeđen isključivo po svojoj volji. Strašću nazivaju porok koji se tokom dužeg vremena strasno ugnezdio u duši, i koji je kroz naviku postao kao njeno prirodno svojstvo, tako da duša već sama, hotimično, hrli k njemu. Od svega toga, prvo je bezgrešno. Drugo – ne sasvim. Treće – već prema stanju u kome se podvižnik nalazi. Borba je uzrok pobedničkih venaca ili osude, a porobljenje se drukčije ceni ako je za vreme molitve, a drukčije u neko drugo vreme, drukčije prema beznačajnim stvarima, a drukčije u odnosu na rđave misli. Strast podleže kod svih ljudi ili budućem pokajanju ili budućoj muci. Prema tome, ko se prema pristupanju odnosi bez strasti, jednim udarcem odseca i sve potonje.
37. Najoštroumniji učeni oci primetili su još jednu misao, tananiju od ovih o kojima smo sada govorili. Neki je nazivaju prepadom uma, pošto bez trajanja i bez reči i slike, trenutno izaziva strast u podvižniku. Među duhovima koji kušaju telo, nema nijednog tako brzog, tako hitrog i podmuklog kao što je on. Naime, on se u jednoj sitnoj predstavi, bez zadržavanja, bez trajanja i bez reči, a kod nekih i mimo njihove svesti, pojavljuje u duši. Ko je, dakle, uspeo da plačem postigne takvu istančanost razuma, može da nas nauči, kako to duša strasno bludniči samo okom, i prostim pogledom, i dodirom ruke, i slušanjem melodije, bez ikakve misli i pomisli.
38. Neke strasti iz duše prelaze u telo, a druge idu obratnim putem. Drugo se dešava sa ljudima koji žive u svetu, a prvo se zbiva sa onima koji se nalaze u monaštvu, pošto nemaju prilike za drugo.
39. Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da cas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama.
40. Ovaj demon, mnogo više od drugih, pazi na trenutke u kojima nismo u stanju pokrenuti svoje telo da se moli protiv njega. Tada taj zlikovac najviše i pokušava da nam nametne borbu.
41. Onima koji još nisu stekli pravu molitvu srca, odgovara podvig telesne molitve, tj. širenje ruku, udaranje u prsa, upućivanje umilnih pogleda ka nebu, duboko uzdisanje, često padanje na kolena. Sve to, međutim, oni često ne mogu činiti u prisustvu drugih ljudi. Stoga demoni pokušavaju da ih napadnu upravo tada. A oni, budući nesposobni da im se suprotstave snagom uma i nevidljivom silom molitve, podležu, možda i protiv svoje volje, svojim napadačima. U tim slučajevima, ako možeš, smesta se udalji na neko skrovito mesto i, ako ti je moguće, pogledaj gore duševnim okom. Ako ne, onda pogledaj prema nebu makar i telesnim okom, držeći nepomično ruke u vidu krsta, kako bi i tim znakom posramio i pobedio Amalika (up. Izl.17,11). Zavapi ka Silnome da te spase, i to ne odabranim rečima, već smirenim šaputanjem, počinjući najpre sa: Pomiluj me, nemoćan sam (Ps.6,3)! Tada ćeš na sopstvenom iskustvu osetiti silu Višnjega, i svojim vapajem ka Nevidljivome na nevidljiv način oterati nevidljive neprijatelje. Čovek koji je navikao da se tako bori, brzo će početi i samom mišlju da od sebe goni svoje neprijatelje. Jer, ovim drugim darom Bog nagrađuje podvižnike za njihov prvi podvig.
42. Žudno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji njime. Jer, on je lek koji čisti od bluda. Tada će se u tvojoj duši roditi sunce duboke čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce.
43. Nemoj prestati da zamišljaš i da istražuješ bezdan tamnoga ognja, i nežalostive sluge, neosetljivog i neumoljivog Sudiju, beskrajni haos podzemne vatre, i strašno mesto pod zemljom, i silazak u tesne ponore, i uopšte sve tome slično, da bi pohotljivost koja se u našoj duši nalazi bila potisnuta velikim strahom, i da bi se duša sjedinila sa neprolaznom čistotom i primila u sebe sjaj neveštastvene svetlosti koja blista jače od bilo kakvog plamena.
44. Postoji demon koji nam prilazi čim legnemo u postelju, i koji nas obasipa zlim i nečistim mislima, kako bismo, onako tromi, ne naoružavši se protiv njih molitvom, zaspali sa prljavim mislima, te sanjali prljave snove.
45. Kao što čovek na osnovu samog slušanja baš mnogo ne želi da proba ono što nije i svojim očima video, tako i ljudi čistoga tela imaju u svojoj neiskusnosti veliko olakšanje.
46. Kao što čovek koji se bori sa lavom gine onog časa kad od njega odvoji pogled, tako i onaj koji se bori sa sopstvenim telom strada čim mu da odmora.
47. Onima koji se bore sa blatom [tj. telom], u svoje vreme odgovara podvig bezmolvija, ukoliko samo budu imali dobrog duhovnog vođu.
48. Doznao sam da demon uninija prethodi demonu bluda i priprema mu put, da bi mu, jako izmoždivši telo i bacivši ga u san, pružio mogućnost da bezmolvnika dovede do oskvrnjenja.
49. Zemaljskom caru je mrzak onaj koji stoji pred njim i od njega okreće glavu, razgovarajući sa neprijateljima gospodarevim. Tako je i Gospodu mrzak onaj čovek koji stoji na molitvi, a prima nečiste pomisli.
50. Tog psa koji ti prilazi oteraj oružjem molitve. Ma koliko bio drzak, ne uzmiči pred njim.
51. [Ispovest bludne strasti]: [Duša pita]: Reci mi, reci mi, o, moja suprugo, prirodo moja! Nikoga drugog neću da pitam o onome što je u vezi sa tobom. Kako da ostanem nepovređen od tebe? Kako da izbegnem prirodnu opasnost, kada sam obećao Hristu da ću voditi rat sa tobom? Kako da pobedim tvoju tiraniju, kada sam dobrovoljno rešio da te silom savladam? [A telo odgovara]: Neću ti reći ništa što i ti sama ne znaš, već samo ono što znamo oboje. Moj dragi otac jeste samoljublje. Uzrok spoljašnjeg raspaljivanja leži u negovanju tela, i uopšte u odmaranju, a uzrok unutrašnjih strasnih osećaja nalazi se u prethodnom odmaranju i uspomeni na počinjena sladostrasna dela. Začeta, rađam grehove. Rođeni, oni sa svoje strane rađaju smrt kroz očajanje. Ako upoznaš moju i tvoju očevidnu i duboku nemoć, ti si mi vezao ruke. Ako grlo svoje mučiš postom, vezao si mi i noge, da ne mogu koračati. Ako svemu tome dodaš i poslušnost, oslobodio si se od mene. Ako stekneš smirenje, odsekao si mi glavu.
v) BORBA SA SREBROLJUBLJEM
1. Srebroljublje je obožavanje idola, kćer neverja, izvinjenje slabosti, vesnik starosti, predskazivač gladi, prorok suše.
2. Srebroljubac ismeva Jevanđelje. On je svesni prestupnik. Ko je stekao ljubav, rasipa novac. A ko kaže da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe.
3. Ko sebe oplakuje, odriče se i tela svog, te u slučaju potrebe ne štedi ni njega.
4. Nemoj reći da skupljaš blago radi siromaha. Carstvo se nebesko moglo kupiti i za samo dve lepte.
5. Jednoga dana, sretoše se gostoljubiv i srebroljubiv čovek. I drugi nazva prvog nerazboritim.
6. Ko je pobedio ovu strast, oslobodio se od briga. A ko je njom sputan, nikada se neće moliti čisto.
7. Srebroljublje počinje pod izgovorom milostinje, a završava se kao mržnja prema siromasima. Dok ne zgomila novac, srebroljubac je milosrdan; čim do novca dođe, on stisne ruke.
8. Viđao sam ljude, siromašne novcem, kako u društvu sa siromašnima duhom obogatiše svoj duh i zaboraviše na svoju pređašnju bedu.
9. Nesticanje [tj. dobrovoljno sirotovanje] jeste odbacivanje zemaljskih briga, bezbrižan život, neometano putovanje, vera u zapovesti Božije, odstranjenje tuge. Monah koji dobrovoljno sirotuje jeste gospodar sveta, koji je poverio Bogu svu brigu o sebi, i pomoću vere sve načinio svojim slugama. On nikome neće govoriti o svojim potrebama, a ono što mu dolazi, prima kao iz ruke Gospodnje.
10. Podvižnik koji dobrovoljno sirotuje jeste sin bespristrašća, koji sve što ima smatra kao da nema. Napuštajući svet, on sve drži za đubre. Ako mu je, pak, nečega još žao, nije još ni postao siromaštvoljubac.
11. Čovek koji dobrovoljno sirotuje ima čistu molitvu, a lakom čovek se moli misleći na zemaljske stvari.
12. Onima koji žive u poslušnosti, tuđe je srebroljublje. Jer, kada su i telo svoje predali, šta još da smatraju svojim?
13. Ko je okusio nebesko, lako prezire zemaljsko. A ko nije okusio nebesko, raduje se sticanju zemaljskih stvari.
14. O, monasi, ne budimo u veri slabiji od ptica: one ne brinu ni za šta i ne sabiraju u žitnice (Mt.6,26).
15. Veliki je onaj čovek koji se pobožno odriče svoje imovine, a svet je onaj čovek koji se odriče sopstvene volje. Prvi će stostruko primiti, bilo u imanju, bilo u blagodatnim darovima, a drugi će naslediti život večni.
16. Kao što na moru uvek ima valova, tako i srebroljupca ne napuštaju gnev i tuga.
17. Nepokolebiva vera čini kraj brigama, a sećanje na smrt dovodi do toga da se i tela svoga odreknemo.
18. U Jovu ne beše ni traga od srebroljublja: zbog toga on ostade spokojan i kada se svega lišio (up. Jov 1,22).
19. Srebroljublje se naziva, i jeste, koren svih zala (up. 1.Tim.6,10). Ono dovodi do mržnje, do krađe i zavisti, do razdvajanja i neprijateljstva, do sukoba i zlopamćenja, do okrutnosti i ubistva.
20. Vera i tuđinovanje su smrt srebroljublja. Samilost i ljubav predaje za bližnjeg i samo telo.
21. Kao što čovek kome su noge okovane ne može lako da hoda, tako se ni oni koji gomilaju pare ne mogu popeti na nebo.
22. Ako je granica srebroljublja, nikada ne prestajati sa gomilanjem para i nikada se ne zasititi, onda je vrhunac nesticanja – ne štedeti ni svoje sopstveno telo.
23. Ne bavimo se više ničim zemaljskim, bratijo! Mi smo se upisali u ljude koji se ni o čemu zemaljskom ne brinu. Nema greha, nema vremena, nema bremena kojim bismo se mogli izgovoriti. Onima koji primiše Gospoda krštenjem ponovnog rođenja, Bog dade vlast da budu čeda Božija (Jn.1,12), rekavši: Počinite [od zemaljskih briga] i poznajte da sam ja Bog (Ps.45,11).
24. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog.
25. Demon srebroljublja se žestoko bori sa onima koji su se dobrovoljno odrekli imanja. Ne uspevši da ih savlada, on im ukazuje na tužan život sirotinje, kako bi ih naveo da od ravnodušnih za tvarna dobra ponovo postanu veštastvoljubivi.
26. Veliki gubitak trpe oni koji menjaju zlato za blato: isto se dešava i onima koji ispoljavaju i izvode duhovne podvige radi tvarnih dobitaka.
g) BORBA SA GNEVOM
1. Gnev je izraz potajne mržnje, tj. zlopamćenja. Gnev je želja da se dogodi zlo onome koji nas je rasrdio. Plahovitost je zapaljivanje srca u nevreme. Ogorčenje je neprijatno osećanje, koje se gnezdi u duši. Gnev je promenjivo stanje naravi i rugoba duše.
2. Ima ljudi sklonih gnevu, koji se ne brinu o lečenju i iskorenjivanju ove strasti. Oni, jadnici, ne misle na ono što je rečeno: Težina ga srdžbe njegove obara (Sir.1,22).
3. Brzo kretanje jednoga vodeničnog kamena može u jednom magnovenju da satre i uništi žito duše i plod dotadašnjeg podviga u većoj meri nego sporo kretanje drugoga za čitav dan. Stoga i treba dobro da pazimo. Ponekad plamen, odjednom raspaljen jakim vetrom, spaljuje i upropašćuje njivu srca više no vatra koja dugo gori.
4. Bezgnevlje je čežnja za ponižavanjem, isto onako nenasita kao što je kod sujetnih ljudi nenasita težnja ka pohvalama. Bezgnevlje je poraz prirode, koji se ispoljava u neosetljivosti za uvredu, neosetljivosti koja proizlazi iz velikih podviga i obilnog znoja.
5. Krotost je nepokretno stanje duše, koja se ne menja bilo da trpi raznovrsna poniženja ili da sluša pohvale.
6. Početak bezgnevlja je ćutanje usta kada je srce uzbuđeno. Sredina je ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše. A vrhunac, nepokolebivi mir i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.
7. Kao što voda, kada se malo po malo sipa na vatru, potpuno ugasi plamen, tako i suza istinskog plača gasi svaki plamen gneva i plahovitosti.
8. Kao što tama nestaje kada zasija svetlost, tako i miris smirenja potiskuje svaku gorčinu i jarost.
9. Ništa toliko nije nedolično onima koji se kaju, kao uzbuđenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.
10. Ako je znak najdublje krotosti u tome, da i u prisustvu onoga koji nas izaziva sačuvamo spokojstvo u srcu i ljubav prema njemu, onda je svakako znak krajnje gnevljivosti ako se sami sa sobom, rečima i pokretima, svađamo i besnimo na onoga koji nas je uvredio.
11. Ako se Duh Sveti naziva, i jeste, mir duše, a gnev jeste i naziva se uznemirenje srca, onda ništa toliko ne ometa dolazak Duha Svetoga u nas, kao srditost.
12. Viđao sam, opet, i takve ljude koji su prividno trpeli, ali su nerazumno, pod plaštom ćutanja, skrivali u sebi zlopamćenje. I došao sam do zaključka da su takvi ljudi bedniji od ludaka, jer su belinu goluba kao nekom crninom prekrivali. Treba veliku pažnju da obratimo na ovu zmiju, zato što i njoj, kao i zmiji telesnih prohteva, pomaže sama prproda. Viđao sam ljude koji bi se rasrdili i u svom ogorčenju odbijali da jedu, te su takvim besmislenim uzdržanjem samo dodavali otrov na otrov. A viđao sam i druge ljude, koji su svoju srdžbu koristili kao zgodan povod da se predaju žderanju, pa su tako iz jame upadali u ponor.
13. Kada je umereno, pojanje ponekad odlično umiruje srdžbu. A ponekad, kada je neumereno i nepravovremeno, pogoduje slastoljublju. Ovo će nam sredstvo koristiti samo ako vodimo računa o trenutku.
14. Nalazeći se nekim poslom blizu kelije ljudi koji su se posvetili bezmolviju, čuh kako se od ogorčenja i besa sami u svojoj keliji svađaju kao jarebice u kavezu, i kako se na uvreditelje svoje obrecuju kao da su prisutni. Ja sam im blago savetovao da ne žive usamljeno, kako se od ljudi ne bi načinili demonima. Viđao sam, opet, ljude sladostrasna i proždrljiva srca, koji su, međutim, bili krotki i ljubazni, bratoljubivi i ljubitelji lepote. Njih sam nagovarao da se odadu bezmolvnom životu, kao leku protiv sladostrašća i proždrljivosti, da ne bi od slovesnih bića na najžalosniji način postali beslovesne životinje. A pošto mi neki tužno govorahu da su veoma podložni i jednom i drugom, ja sam im potpuno zabranio da žive po svojoj volji, a duhovnicima njihovim prijateljski sam savetovao da im sa vremena na vreme dozvole da vode taj ili onaj način života, pokoravajući se ipak glavnome nastojatelju u svemu.
15. Opasno je uznemiravati oko našega srca jarošću, kao što je rečeno: Uznemiri se od gneva oko moje (Ps.6,8). Još je teže izražavati rečima uzrujanost duše. A ako se ona izražava i rukama, onda se već čini nešto što je sasvim suprotno i tuđe monaškom, tj. anđeoskom i božanskom životu.
16. Obratimo pažnju, pa ćemo videti da se mnogi gnevljivi ljudi rado vežbaju u bdenju, postu i bezmolviju. Demonu je cilj da im pod vidom plača i pokajanja podmeće stvari koje pothranjuju njihovu strast.
17. Prvi stupanj blažene trpeljivosti jeste u tome što se poniženje podnosi, makar i sa gorčinom i bolom u duši. Sredina je, biti u takvim okolnostima bez tuge. A kraj (ako samo kraja ima), smatrati uvredu za pohvalu.
18. Jedna je stvar, bezgnevlje kod početnika koje proističe iz plača, a drugo je potpuno spokojstvo kod savršenih. Kod prvih je gnev vezan suzama kao nekakvom uzdom; kod drugih, on je umrtvljen bestrašćem kao zmija mačem.
19. Video sam trojicu monaha koji su u isto vreme pretrpeli uvredu iste vrste. Prvi se uvredio, ali je oćutao. Drugi se obradovao sebe radi, a ožalostio zbog onoga koji mu je naneo uvredu. A treći, zamislivši štetu koju je tako bližnji samome sebi naneo, zaplaka vrelim suzama. Tako su se zajedno mogli videti podvižnik straha, nagrade i ljubavi.
20. Zlopamćenje je posledica gneva. Ono je čuvar grehova, mržnja na pravednost, propast vrlina, otrov za dušu, crv uma, posramljenje molitve, presečenje moljenja, otuđenje ljubavi, trn zaboden u dušu, neprijatno osećanje u kome se sa gorkom nasladom uživa, greh koji ne prestaje, večito budan prestup zakona Božijeg, trajna zloba.
21. Onaj koji je savladao gnev, uništio je i zlopamćenje: dokle god je živ otac, dotle se i deca rađaju.
22. Onome koji je stekao ljubav postalo je tuđe da se gnevi, a onaj koji u sebi gaji neprijateljska osećanja sam sebi zadaje nepotrebne muke.
23. Ako već hoćeš da budeš zlopamtljiv, budi zlopamtljiv prema demonima. I ako hoćeš da budeš nekome neprijatelj, budi neprijatelj telu, i to u svakom pogledu. Telo je nezahvalan i neiskren prijatelj: što mu se više ugađa, više nam zla nanosi.
24. Zlopamćenje se predstavlja kao učitelj Svetog Pisma: reči Svetoga Duha tumači na svoj način. Neka ga posrami molitva Isusova, koju ne možemo izgovarati ako smo zlopamtljivi.
25. Kada ni posle velikih podviga nisi u stanju da do kraja iščupaš iz srca svoga ovaj kolac, izvini se neprijatelju, makar samo na rečima, da bi, zastidevši se svog dugotrajnog licemerstva pred njim i mučen savešću kao ognjem, mogao savršeno da ga zavoliš.
26. Doznaćeš da si se potpuno izbavio od ove truleži ne kada se pomoliš za onoga koji te je uvredio, ni kada mu za zlo uzvratiš dobrim ili ga pozoveš k sebi na trpezu, već kad se, na vest da je pretrpeo neku duševnu ili telesnu nezgodu, rastužiš i zaplačeš zbog njega kao zbog sebe samog.
27. Uspomena na Isusova stradanja leči zlopamćenje, koje se izlaže silnoj sramoti pred Njegovom trpeljivošću.
28. Da bi zaslužili oproštaj grehova, neki su se posvetili napornim podvizima. Ali, čovek koji ne pamti zla stiže pre njih na cilj: Opraštajte ono malo što su vam ljudi dužni, i oprostiće vam se ogroman dug vaš pred Bogom (Lk.6,37).
29. Nepamćenje zla jeste znak pravog pokajanja. A ko je u srcu svom zlopamtljiv, i misli da se kaje, liči na čoveka kome se u snu pričinjava da trči.
30. Viđao sam zlopamtila koji su savetovali drugima da ne pamte zlo, i koji su se, zastidevši se svojih sopstvenih reči, oslobodili i svoje strasti.
31. Ogovaranje je porod mržnje. To je tanana a krupna bolest, skrivena i podmukla pijavica, koja siše i slabi krv ljubavi.
32. Delatelji ovoga zla su u svoju odbranu navodili da tako čine iz ljubavi i brige za onoga koji je bio predmet ogovaranja. A ja njima rekoh: Onoga koji tajno okleveta bližnjega svoga, toga oterah (Ps.100,5). Ako zaista voliš bližnjega kako kažeš, pomoli se tajno, a ne da ismevaš čoveka. To je način koji je ugodan Gospodu.
33. Ko hoće da pobedi duha ogovaranja, neka krivicu ne pripisuje onome koji je pao, već demonu koji ga je oborio. Jer, niko baš naročito ne želi da greši protiv Boga, mada niko od nas ne greši prinudno.
34. Jedan od najkraćih puteva da se dobije oproštaj grehova jeste: ne osuđivati. Ne sudite, i neće vam se suditi (Lk.6,37).
35. Kao što se vatra protivi vodi, tako je i osuđivanje strano onome koji hoće da se pokaje. Nemoj osuđivati čak ni kada bi video nekoga da greši i na samoj samrti: Sud Božiji ljudima nije poznat. Neki su javno činili velike grehove, ali su još i veće vrline činili tajno. I oni koji su im se tako rado rugali, prevariše se, jer od dima nisu videli sunce.
36. Čujte me, čujte, svi vi koji strogo sudite tuđim delima: ako je tačno (a tačno je) da će nam se suditi sudom kakvim sudimo (up. Mt.7,2), onda ćemo svakako pasti upravo u one telesne ili duševne grehe za koje okrivljavamo bližnjega.
37. Stroge i brižljive sudije grehova svog bližnjeg boluju od navedene strasti zato što nemaju savršenoga i trajnog sećanja i brige o svojim sopstvenim gresima. Jer, onaj koji tačno, bez plašta samoljublja, vidi svoja zla dela, ni o čemu se drugom od ovozemaljskih stvari više ne brine, misleći na to da ni za sopstveni plač neće imati dovoljno vremena, makar i sto godina živeo; i makar video kako iz očiju njegovih ističe i čitava reka suza, velika kao Jordan.
38. Demoni nas nagovaraju ili da grešimo, ili, ako ne grešimo, da osuđujemo one koji greše, kako bi, ubice, pomoću drugog isprljali prvo.
39. Znaj da se zlopamtljivi i zlobni ljudi prepoznaju i po tome što, obuzeti duhom mržnje, lako i sa uživanjem umanjuju vrednost učenja, delatnosti i vrline svog bližnjeg.
40. Znao sam neke ljude koji su tajno i skriveno od sveta činili najteže grehe. Međutim, smatrajući se čistim, oni su teško napadali one koji javno padaju u lake grehe.
41. Suditi, znači bestidno svojatati Božije pravo, a osuđivati, znači upropašćivati svoju dušu.
42. Kao što nadmenost može i bez druge strasti upropastiti čoveka, tako nas i suđenje samo po sebi može savršeno pogubiti. Onaj farisej je bio osuđen upravo zbog toga (up. Lk.18,10 id.).
43. Jednom se sretoše gnevljivac i pretvorica: u razgovoru njihovu ne beše moguće naći ni jedne jedine prave reči. Otvoriš li srce prvome, naći ćeš besnilo; ispitaš li dušu drugoga, ugledaćeš zloću.
44. Kao što vetrovi ustalasaju okean, tako i gnev, više od svih ostalih strasti, uzburka razum.
45. [Ispovest strasti gneva]: „Reci nam, luda i nečasna strasti, ime onoga koji te je načinio, i ime one koja te rodila, a takođe i imena tvojih poganih sinova i kćeri. Ne samo to, nego nam naznači i one koji se bore protiv tebe i koji te ubijaju“. „Imam mnogo majki, i otac moj nije jedan. Majke su mi: taština, srebroljublje, stomakougađanje, a ponekad i blud. Otac mi se zove: ponos. A moje kćeri: zlopamćenje, mržnja, neprijateljstvo, samoopravdavanje. Moji protivnici, koji me sada drže okovana, jesu vrline suprotne ovim strastima: bezgnevlje i krotost. Moj potajni neprijatelj zove se: smirenoumlje“.
d) BORBA SA TUGOM
1. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom, još se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuži – kada se lišio onoga što mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se držimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba naročito da budemo razboriti.
2. Kada smo podvrgnuti dragocenom ponižavanju, zlostavljanju i kaznama, zamislimo strašnu presudu večnog Sudije, pa ćemo zacelo, krotošću i trpljenjem, kao mačem sa dve oštrice, odseći besmislenu tugu i gorčinu, koji su posejani u nas.
3. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeći pred nas za vreme molitve naše i podsećajući nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoće da nas odvrati od moljenja.
4. Lek od gneva je ljubav prema poniženju. A pojanje, sastradalnost i dobrovoljno sirotovanje su zadavljenje tuge.
5. Kao što prevelika količina cepanica često zaguši i ugasi plamen, proizvodeći mnogo dima, tako i prekomerna tuga često dušu čini zadimljenom i mračnom, i presušuje izvore suza.
6. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome – ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko!
7. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka.
8. Znak prilježnog pokajanja je u tome što čovek smatra da zaslužuje svaku vidljivu i nevidljivu nevolju koja mu se dogodi, pa čak i nešto teže.
9. Kao što se pritešnjena voda penje u vis, tako često i duša, pritisnuta nesrećom, kroz pokajanje uzlazi k Bogu i spasava se.
10. Avakira su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, budući da po prirodi beše na jeziku malo neuzdržljiv. I rekoh mu: „Brate Avakire, zašto vidim da te svakog dana izbacuju iz trapezarije, pa često i na spavanje odeš bez večere“. A on mi odgovori: „Veruj mi, oče, kušaju me oci, da vide jesam li pravi monah. Oni to ne čine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, pošto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih“. On je pre nego što je ispustio dušu [rekao]: „Hvala, hvala Gospodu i vama! Zato što ste me, radi moga spasenja, kušali vi, evo već sedamnaest godina kako me ne kuša demon“.
11. [Arhiđakon je dobio poslušanje da ode u grad radi nekog posla i da se vrati pre praznika]. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. No, tek što je prošao jedan dan, arhiđakon ga stane ponizno moliti da ostane pod epitimijom i prvobitnom kaznom gubitka časti, govoreći mu da je „u gradu počinio jedan neoprostiv greh“. A meni, bednome, ovaj veliki Makedonije poveri razlog, zbog čega se dobrovoljno vratio na poslednje mesto: „Nikada nisam u sebi osetio takvo olakšanje od svake borbe i takvu sladost Božanstvene svetlosti, kao sad“.
12. Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost. Jer, po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe tvoje razveseliše dušu moju (Ps.93,19).
13. Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada! Taj će likovati sa mučenicima i slobodno će razgovarati sa anđelima. Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, sa bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova.
14. Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetiš blaženi mir.
15. Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zasladi i sasvim iskoreni.
16. Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen čisti u nama svaku nečistotu, a med obično izaziva poremećaj žuči.
đ) BORBA SA DUHOM UNINIJA
1. Uninije je raslabljenje duše i nemoć uma, zanemarivanje podviga, mržnja na monaški zavet, hvalitelj svetovnjaka, klevetnik Boga – kao da je nemilostiv i nečovekoljubiv. Ono je klonulost u bogosluženju, nemoć u molitvi, ono je u službi gvozdeno, u telesnom radu vredno, u poslušnosti neiskusno.
2. Poslušan čovek ne zna za uninije, vršeći kroz vidljivi rad svoj osnovni, duhovni zadatak.
3. Opštežiće je protivnik uninija. Čoveku, pak, bezmolvniku, ono je večni pratilac: do same smrti se ne povlači i sve do skončanja njegova ne prestaje da se bori protiv njega. Videvši keliju otšelnika, ono se osmehuje, i približivši mu se, nastanjuje se kraj njega.
4. Lekar bolesnika posećuje izjutra, a uninije podvižnike usred dana.
5. Gostoprimstvo je podloga uninija, i podstiče na to da se radom sopstvenih ruku čini milostilja. Usrdno pobuđuje na posećivanje bolesnika, podsećajući na onoga koji kaže: Bolestan bejah, i posetiste me (Mt.25,36). Savetuje da se odlazi k ožalošćenim i klonulim ljudima i, samo budući malodušno – predlaže da tešimo malodušne.
6. One koji su stali na molitvu, ovaj bezumni duh podseća na nužne poslove, i upotrebljava svako sredstvo kako bi nas pod nekim zgodnim izgovorom otrgnuo od moljenja.
7. Svaku ostalu strast potiskuje po jedna suprotna vrlina. No, uninije je za monaha sveobuhvatna smrt. Ovaj duh je jedan od osam prednjaka zla, i to najgori od svih.
8. Kada nema bogosluženja, nema ni uninija, i čim se kanon završi – oči se otvaraju.
9. Pravi podvižnici se poznaju za vreme uninija. Monahu ništa toliko ne donosi venac kao borba sa uninijem.
10. Onaj koji plače nad sobom, ne zna za uninije.
11. Monahu koji voli novac, tuđe je uninije. On se svaki čas seća apostolovih reči: Neradnik neka i ne jede (2.Sol.Z,10), i: Potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,34).
12. Uninije proizlazi ponekad od presitosti, a ponekad od nedostatka straha Božijeg.
13. Usrdna molitva je propast za uninije. Sećanje na Sud Božiji rađa revnost.
14. Monah koji je ispunjen nadom kao nožem kolje uninije.
15. [Ispovest strasti uninija]: „Reci, dakle, ti, raspušteni i odrešeni, ko je taj koji te je tako nakazno rodio? Koji su ti potomci? Koji su to koji vojuju sa tobom? Ko je tvoj ubica“. A on, tiranin, odgovara: „Roditeljke moje su mnogobrojne: ponekad neosetljivost duše, ponekad zaborav onoga što je gore na nebu, a može da bude i prekomeran rad. Moji su potomci: meni urođena manija seljakanja sa jednog mesta na drugo, neposlušnost prema duhovnom ocu, zaborav Strašnog suda, a ponekad i napuštanje zaveta. Moji protivnici (koji me sada drže vezana) jesu: bogosluženje sa telesnim radom. Moj neprijatelj, pomisao na smrt. A ono što me ubija, jeste molitva sa čvrstom nadom da će se dobiti blaženstva“.
e) BORBA SA TAŠTINOM
1. Taština je rasturač truda, uništitelj znoja, kradljivac riznice, izrod neverstva, preteča gordosti, brodolom u luci, mrav na gumnu (koji, iako majušan, raznosi sav trud i plod).
2. Svima bez razlike sija sunce, i svim dobrim delima veseli se taština. Na primer, sujetan sam kad postim; kada razrešavam sebi post, da ljudi ne saznaju za moje uzdržanje, opet sam sujetan – jer smatram sebe mudrim. Sujeta me pobeđuje kada se obučem u sjajnu odeću; ali i kad se odenem u dronje – i tada sam sujetan. Poražen sam kad progovorim, a zaćutim li – opet me ona pobeđuje. Kako god baciš na zemlju ovaj tribolum [trorožac], jedan vrh ostaje uperen gore.
3. Sujetan čovek je Hrišćanin koji obožava idole. On misli da obožava Boga, a u stvari hoće da ugodi ljudima a ne Bogu.
4. Sujetan je svaki čovek koji voli da se hvališe. Post sujetnog čoveka ostaje bez nagrade i njegova molitva bez ploda, jer i jedno i drugo čini radi pohvale ljudske.
5. Slavoljubivi podvižnik sebi nanosi dvostruku štetu: prvo, što iznurava telo, a drugo, što ne prima nagradu.
6. Gospod od očiju naših često skriva i one vrline koje smo stekli. A čovek koji nas hvali (bolje reći – kvari), svojom pohvalom otvara naše oči. No, čim se oči otvore – iščezava iz nas bogatstvo naše.
7. Laskavac je služitelj demona, vodič gordosti, istrebljivač umilenja, rušilac vrlina, zavodnik. Oni koji vas hvale, obmanjuju vas, veli prorok (Is.3,12).
8. Viđao sam kako su ljudi koji imađahu plač, padali u jarost kad su ih hvalili, i tako kao na vašaru trampili jednu strast za drugu.
9. Kad čuješ da je bližnji tvoj ili prijatelj rekao o tebi nešto loše u tvome odsustvu, pokaži koliko ga voliš – i pohvali ga!
10. Velika je stvar stresti sa sebe pohvalu ljudsku. Još veća je stvar, otresti se pohvale demonske.
11. Smirenoumlje ne pokazuje onaj koji sam o sebi govori rđavo (ko ne bi bio u stanju da podnese samoga sebe?), već onaj koji od drugoga čoveka podnosi uvredu tako da ne umanji svoju ljubav prema njemu.
12. Kad vidi izvesne ljude da su došli do nekog malog spokojstva, demon taštine ih smesta navodi da pređu iz pustinje u svet, govoreći: „Idi da spaseš ljude koji propadaju“.
13. Sujeta pobuđuje lakomislene monahe da očekuju posetu svetskih ljudi, te da izađu u susret onima koji dolaze; uči ih da padaju ničice pred njihove noge, i da se, prepuni gordosti, odevaju u smirenost; podešava držanje i glas.
14. Taština cenjene monahe čini gordima, a ponižavane zlopamtljivima.
15. Ona vrlo lako ide sa prirodnim darovima, i njima često obara svoje okajane sluge.
16. Videh jednog demona kako vređa i proganja svog brata. Kada se, tako, jednom prilikom brat naljutio, naiđoše neki svetski ljudi. I bednik taj od gneva pređe na slavoljublje, jer ne mogaše robovati u isto vreme i jednoj i drugoj strasti.
17. Monah koji je postao rob sujete, vodi dvostruki život: spolja – monaški, a u duši i mislima – svetski.
18. Ako se usrdno trudimo da ugodimo Bogu, svakako ćemo i od nebeske slave okusiti. A onaj koji oseti tu slavu, preziraće svaku zemaljsku slavu. Čudio bih se, naime, kada bi neko prezreo drugu pre nego što okusi prvu.
19. Vićao sam ljude koji su iz taštine počinjali duhovni podvig. I premda im je početak bio poročan, kraj ispade pohvalan, zbog toga što se duh u njima izmenio.
20. Ko se hvali prirodnim darovima (npr. oštroumljem, bistrinom, [naklonošću za] čitanje, rečitošću, i svim sličnim što dobismo bez truda), nikada neće dobiti natprirodna dobra. Jer, ko je u malome neveran, i u mnogome je neveran i tašt (up. Lk.16,10).
21. Ko traži darove za svoj trud, polaže opasan temelj, a ko sebe smatra dužnikom, primiće neočekivano i nenadano bogatstvo.
22. Nemoj slušati ovog vejača, koji ti savetuje da objaviš svoje vrline radi koristi slušalaca. Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi (Mt.16,26)? Ništa tako nije u stanju da pouči one koji gledaju, kao smireno i iskreno ponašanje i reč. Jer, to će i drugima poslužiti kao primer kako se ničim ne treba ponositi. A šta može biti korisnije od toga?
23. Pohvale uznose i nadimaju dušu. A kada se duša ponese, tada je obuzima gordost, koja uznosi do neba i nizvodi do ada.
24. Ta prljava taština uči nas da glumimo vrlinu koju nemamo, navodeći nam reči: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela (Mt.5,16).
25. Ne skrivaj svoju bruku, pod izgovorom da ne izazivaš sablazan. (Uostalom, možda ovaj lek treba upotrebljavati prema tome o kakvoj se sramoti radi).
26. Kada hvalitelji (bolje reći kvaritelji) počnu da nas hvale, odmah treba da se setimo mnoštva svojih bezakonja, pa ćemo videti da smo nedostojni onoga što se govori o nama ili čini za nas.
27. Prostodušniji ljudi obično nisu mnogo podložni dejstvu ovog otrova. Jer, sujeta isključuje prostodušnost i pretpostavlja licemeran život.
28. Često se dešava da crv, dostignuvši određeni uzrast, dobija krila i uzleće u visinu. Tako i taština, kada se potpuno razvije, rađa gordost, taj početak i kraj svih zala.
29. Početak neslavoljublja je ćutanje i rado primanje uvreda; sredina – odstranjivanje svih misli koje su prožete slavoljubljem; a kraj (ako taj okean uopšte ima kraja) – trud da pred ljudima činiš bez ustručavanja ono što nam nanosi štetu, a da te pri tome nije ni najmanje stid.
30. Ne govori o svome plemstvu, ako si bio plemić, i ne hvali se svojim ugledom, da ne bio jedan na rečima a drugi na delu.
31. Video sam neiskusnog učenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga učitelja. Misleći da tuđom slavom postane i sam slavan, izložio se sramoti kada mu svi rekoše: „Pa, kako da jedno tako plodno drvo ima na sebi jednu tako jalovu granu“.
32. Mnogogovorljivost je presto taštine, na kome se ona rado pojavljuje u svom blesku svome.
33. Posle duge borbe najzad isteran iz našeg srca, pretučen kamenjem posta i mačem smirenja, bedni demon, drug našega glinenog tela, poput nekog crva koji se uvukao u njega, nastoji da nas isprlja, dražeći nas izvesnim neočekivanim i nezgodnim kretnjama. Tome su najviše podložni ljudi koji se pokoravaju demonu slavoljublja. Jer, oni se ispunjavaju taštinom čim primete da u njihovom srcu više nema bludnih misli. A da to što kažemo nije neistina, oni se mogu i sami uveriti ako pažljivo ispitaju sebe, pošto već dostignu izvestan stupanj bezmolvija. Neizostavno će pronaći u dubini svog srca jednu pomisao, koja se u njemu krije kao zmija u đubretu, a koja im našaptava da čistotu srca, postignutu u izvesnoj meri, pripišu svome trudu i revnosti, i da i ne pomisle, jadnici, na one reči: Šta li imaš ljudi i njihove molitve.
34. Ćutanje i bezmolvije su neprijatelji taštine: no, ako živiš u zajednici, koristi poniženje.
35. Ako je vrhunac taštine, da se čovek ponaša sujetno i onda kada nema nikoga ko bi ga pohvalio, onda je bez sumnje znak savršenog neslavoljublja kada se i prilikom posete stranih ljudi nikad ne potkrade ni najmanja sujetna pomisao.
ž) BORBA SA GORDOŠĆU
1. Gordost je odricanje Boga, pronalazak demona, nipodaštavanje ljudi, majka osuđivanja, potomak pohvala, znak duhovne jalovosti, proterivanje pomoći Božije, preteča ludila, vinovnik padova, podloga epilepsije, izvor gneva, vrata licemerstva, podupirač demona, čuvar grehova, uzročnik nemilosrđa, neznanje za samilost, surovi islednik, nečovečni sudija, protivnik Boga, koren hule.
2. Početak gordosti je tamo gde se završava taština; sredinu predstavlja nipodaštavanje bližnjeg, bestidno razglašavanje vlastitih podviga, hvalisavost u srcu, mržnja prema prekoru; a kraj je odbacivanje Božije pomoći, uzdanje u svoje vlastite snage, demonska narav.
3. Video sam ljude koji su na rečima zahvaljivali Bogu, a u mislima veličali sami sebe. To jasno svedoči onaj farisej, rekavši: Bože, hvala ti (Lk.18,11)!
4. Gde se dogodio pad, tamo se prethodno nastanila gordost: drugo objavljuje dolazak prvoga.
5. Gordouman monah osorno odgovara. A smirenouman ne odgovara ni na koji način.
6. Kiparis se ne savija i ne vuče po zemlji. Tako ni monah ohola srca ne može steći poslušnost.
7. Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Ko ih, onda, može pomilovati? Nečist je pred Gospodom svaki čovek ohola srca (Prič.16,5). Ko, onda, takvoga može da očisti?
8. Ko ne trpi prekore, ispoljava strast, a ko ih prima – oslobađa se od lanaca kojima je bio okovan.
9. Jedan starac, veoma posvećen u tajne duhovnog života, savetovaše oholog brata. A ovaj, zaslepljen, reče: „Oprosti, oče: ja nisam gord“. A svemudri starac će na to reći: „Kakav bi mi jasniji dokaz mogao pružiti o svojoj gordosti, dete moje, ako ne time što kažeš: „Ja nisam gord““.
10. Takvima veoma odgovara potčinjavanje, što suroviji i neugledniji način života i čitanje o natprirodnim podvizima svetih otaca.
11. Sramota je kititi se tuđim ukrasom, a krajnje je bezumlje ponositi se Božijim darovima. Ponosi se isključivo onim vrlinama koje bi izvršio pre svog rođenja: one vrline, naprotiv, koje si stekao posle svog rođenja, darovao ti je Bog, kao što ti je darovao i samo rođenje. Tvoje vrline bi mogle biti jedino one koje bi izvršio pre no što si došao do svesti: Bog ti je, međutim, i sam um darovao. Svome sopstvenom trudu mogao bi pripisati samo one pobede koje bi postigao bez svog tela: telo, pak, nije tvoja već Božija tvorevina.
12. Nemoj se osećati sigurnim dokle god ne primiš presudu, imajući na umu onoga kome su vezali ruke i noge, i koga su bacili u tamu najkrajnju, iako je već sedeo za svadbenom trpezom.
13. Nikada nemojmo prestati da ispitujemo i upoređujemo sebe sa ocima i svetilnicima koji su živeli pre nas. Tako ćemo naći da još nismo ni kročili na put pravog podvižništva, da nismo ispunili svoj zavet onako kako treba, te da još živimo svetski.
14. Monah je okean smirenja, u koji je survao i utopio svakoga zlog duha.
15. Nadmenost dovodi do zaboravljanja grehova, a sećanje na grehe je posrednik smirenoumlja.
16. Gordost je krajnja beda duše koja u svome pomračenju misli da je bogata.
17. Gordost je nar, unutra gnjio, a spolja gladak i lep.
18. Gordome monahu demon nije potreban: on je samome sebi postao demon i neprijatelj.
19. U gordim srcima rađaju se bogohulne reči, a u smirenim dušama – nebeska viđenja.
20. Većina gordih ljudi (kako, ne znam) zavarava se sve do smrti uverenjem da su bestrasni. Tek tada oni uvide kolika je njihova beda.
21. Čoveku koga je ulovila gordost, samo Gospod može pomoći. Svako ljudsko sredstvo za spasavanje bilo bi mu nekorisno.
22. Čuli smo da od zlog korena i zle majke proizlazi još gori plod: od pogane gordosti rađa se neopisiva hula. Mi nismo u stanju da pomisli hule bez teškoća kažemo svome duhovnom lekaru, da ih ispovedimo i žigošemo. Stoga su mnogi često padali u očajanje i gubili nadu. Taj opaki greh im je, naime, kao crv u drvetu, upropastio svu nadu.
23. Nijedna druga pomisao ne ispoveda se tako teško kao ova. Stoga ona često sa mnogima dočeka i starost. A demonima i hulnim pomislima ništa tako ne daje snage u napadima na nas, kao to što ih neispoveđene gajimo i skrivamo u srcu.
24. Niko ne treba sebe da smatra vinovnikom hulnih pomisli. Gospod je srceznalac. On razume da takve reči nisu naše, već neprijatelja naših.
25. Stoga, prezirući ga i ne pridajući nikakav značaj pomislima koje on ubacuje u nas, recimo: „Idi od mene, satano! Gospodu Bogu svom ću se klanjati i Njemu jedinome služiti (Mt.4,10). A muka tvoja i reč tvoja vratiće se na glavu tvoju, i na teme tvoje pašće hula tvoja u sadašljem i u budućem veku (up. Ps.7,17)“.
26. Ko prezre ovog demona, oslobađa se i od strasti, a ko misli da vodi borbu sa njim na neki drugi način, podleći će mu konačno. Jer, ko hoće rečima da savlada duhove, liči na čoveka koji hoće da zaključa vetrove.
27. Kada, dakle, u nama počne sazrevati grozd prepodobne smirenosti, odmah ćemo (mada sa mukom) omrznuti svaku ljudsku slavu i dobar glas, izgnavši iz sebe gnev i ljutinu. A kada smirenost, ta carica vrlina, počne da napreduje u duši duhovnim uzrastom, sva svoja dobra dela nećemo smatrati ni u šta. Štaviše, držaćemo ih za gadost, budući da ćemo misliti na to da svaki dan, mada nismo ni svesni, samo uvećavamo svoje breme.
28. Između pokajanja (dakako stvarnog pokajanja), plača (očišćenog od svake nečistote) i sveprepodobnog smirenja početnika, postoji razlika i deoba slična razlici između kvasca, brašna i hleba.
29. Prvo i isključivo svojstvo ove divne i čudesne trijade [tj. trojice], jeste potpuno radosno podnošenje ponižavanja. Naime, duša ga prima raširenih ruku i grli kao lek koji leči i spaljuje njene bolesti i velike grehe. Drugo iza njega svojstvo jeste uništenje svake ljutine, a sa tim – umerenost. A treći, i najlepši stepen, jeste iskreno pepoverenje u sopstvena dobra dela, i žudnja za neprestanim učenjem.
30. Kraj, pak, nečistih strasti je taština i gordost, kod svakoga koji ne pazi na sebe. Njihov istrebitelj je misleni jelen [tj. smirenoumlje], koji svoju košutu čuva od dejstva svakog smrtonosnog otrova.
31. Smirenoumni monah nije previše radoznao kada se radi o neshvatljivim stvarima, a uobraženi hoće da ispituje i tajne Suda Božijeg.
32. Jednome vrlo mudrom bratu javiše se demoni vidljivo, i počeše da ga hvale. No, svemudri podvižnik im reče: „Kada biste prestali da me u duši mojoj hvalite i kada biste otišli, ja bih zaključio da sam veliki čovek. Međutim, ako ne prestanete da me hvalite, ja ću iz same pohvale poznati koliko sam nečist. Jer, nečist je pred Gospodom svaki gord čovek (Prič.16,5). Prema tome, ili odlazite – da bih bio nešto veliko, ili me hvalite – da pomoću vas dođem do smirenosti“. Zbunjeni ovom doskočicom, demoni odmah iščeznuše.
33. Jedna je stvar – uznositi se, a druga – ne uznositi se; nešto treće je – smiravati se. Prvi sudi po ceo dan; drugi ne sudi, ali ni sebe ne osuđuje; a treći, mada nevin, uvek osuđuje samoga sebe.
34. Konju koji je upregnut sam, često se čini da trči dovoljno brzo. No, kada je upregnut sa drugim konjem, po njemu upoznaje svoju sporost.
35. Jednome podvižniku, koji se naročito trudio da stekne tu blaženu vrlinu, zli dusi tajno posejaše u srce pohvalu. Međutim, on je, po Božanskom nadahnuću, umeo da pobedi nevaljalstvo zlih duhova blagočastivim lukavstvom: on ustade i na zidu svoje kelije napisa nazive najuzvišenijih vrlina – savršene ljubavi, anđeoskog smirenoumlja, čiste molitve, netljene [tj. neuprljane] čistote i slično. I kad su ga pomisli započele hvaliti, on reče: „Hajd’mo na sud“. Došavši pred zid, čitao bi nazive, pa bi viknuo na samoga sebe: „Kad budeš i sve ove vrline stekao, znaj da si još daleko od Boga“.
36. Ti ćeš znati (i nećeš se prevariti) da je ova prepodobna vrlina u tebi po tome što ćeš sav biti ispunjen neopisivom svetlošću i neizmernom ljubavlju prema molitvi. Tome prethodi srce koje ne grdi tuđe grehe. Preteča ove vrline je mržnja prema svim oblicima slavoljublja.
37. Ne treba da prestanemo ispitivati sebe, ako hoćemo da postignemo vrlinu smirenoumlja. Pa ako u dubini duše budemo mislili da je svaki naš bližnji bolji od nas, znači da je milost Božija blizu.
38. Mnogi od nas nazivaju sebe grešnima, a možda se odista i smatraju takvima. No, tek trpljenje uvreda pokazuje kakvo je srce.
39. Ko tvrdi da je ispunjen mirisom ovog mira, a oseti makar i najmanje zadovoljstvo u srcu kad ga hvale ili pridaje veliki značaj rečima pohvale, neka se ne vara: u zabludi je!
40. Ne nama Gospode, ne nama – čuo sam nekoga gde kaže u dubini svoje duše – vgć samo imenu tvome daj slavu (Ps.113,9). Čovek koji je to rekao dobro je poznavao prirodu ljudsku. On je znao da pohvala ne može da joj ne naškodi. Od tebe je pohvala moja u crkvi velikoj (Ps.21,26), tj. u budućem veku. A pre toga, ja nisam u stanju da bez opasnosti primam pohvalu.
41. Prirodno svojstvo limunovog drveta jeste, da mu se grane pružaju u vis kada je bez ploda. Kada se, pak, savijaju, znači da će uskoro biti i ploda. Ko je razborit, razume šta hoću da kažem.
42. Ako je gordost neke anđele pretvorila u demone, bez sumnje i smirenost može od demona načiniti anđele. Stoga, neka se ohrabre pali!
43. Ništa tako nije u stanju da smiri dušu, kao sirotovanje i ishrana samo onim što se isprosi.
44. Ko u razgovoru sa drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola. Ako to čini u razgovoru sa sebi ravnima, možda ga još može izlečiti kazna starijih; međutim, njegovu bolest ljudi neće moći izlečiti ukoliko se na isti način ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe.
45. Zatražih jednom od jednoga od najiskusnijih podvižnika da mi objasni na koji se način u poslušnosti stiče smirenost. A on reče: „Čak kada bi i mrtve vaskrsavao, i dar suza stekao, i oslobođenje od duhovne borbe dostigao, razborit poslušnik sve pripisuje učinku molitve duhovnog oca, te mu je sujetna uobraženost tuđa i daleka. Kako bi se i mogao uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, učinio uz pomoć drugoga a ne svojim sopstvenim snagama?
46. Pazi na sebe kada se nalaziš sa bratijom, i nikako nemoj nastojati da bilo po čemu izgledaš pravedniji od njih. Inače ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom izveštačenom i lažnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki način pružiti povod za gordost.
47. Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti rečju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to čini tek pošto si prestao da potcenjuješ bližnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdržljiv, budi u svemu sličan bratiji svojoj, i ne izdvajaj se ni u čemu svojom uobraženošću.
48. Plod lažnog umilenja je uobraženost, a plod pravoga uteha.
49. Ko se u duši ponosi svojim suzama i u sebi osuđuje ljude koji ne plaču, liči na čoveka koji od cara izmoli oružje za borbu protiv neprijatelja svog, a upotrebi ga protiv samoga sebe.
50. Ako neko oseti da ga ponos i plahovitost, zloba i licemerstvo lako pobeđuju, pa reši da na njih izvuče mač krotosti i strpljenja, neka stupi u jedan opštežiteljni manastir, kao u radionicu spasenja. Ako uopšte hoće da se potpuno izbavi od ovih strasti, neka tamo, podvrgnut zlostavljanju, ponižavanju i dosađivanju od strane bratije, te duhovno, a ponekad i telesno, tučen i ugnjetavan, gažen i mučen, očisti haljinu duše svoje od prljavštine.
51. Videh kako gordost može da bude uzročnik smirenoumlja, i setih se onoga koji govori: Ko poznade um Gospodnji (Rim.11,34)! Jama i plod nadmenosti jeste pad. A pad često postaje povod smirenoumlja u onima koji su smirenoumlju skloni.
52. Ohola duša je rob strašljivosti, jer se uzda u samu sebe: ona se plaši od svakog šuma, od svake senke.
53. Bludnike mogu izlečiti ljudi, pokvarene – anđeli, a gorde – samo Bog.
54. Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti, a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.
55. Ne skidaj duševnog oka sa gordosti: među svim lopovima duhovnim nema opasnijeg od ove strasti.
56. Ako je znak propasti (tj. gordosti), uznositi se i beznačajnim delima, onda je spasonosna oznaka smirenja, misliti smireno o sebi i pored velikih podviga i uspeha.
57. Jednom prilikom sam uhvatio ovu bezglavu varalicu, koja se uvukla u moje srce na ramenima svoje matere. Svezavši i jednu i drugu užetom poslušnosti i izudaravši ih bičem skromnosti, pritisnuh ih da mi kažu kako su ušle u mene. Najzad, pod udarcima, progovoriše: „Mi nemamo ni početka, ni rođenja, jer smo same i početak i roditelj svih strasti. Skrušenost srca koja se rađa u potčinjavanju – ne malo ratuje sa nama. Mi ne trpimo da bilo ko nad nama vlada. Sa neba smo otpale upravo stoga što smo i tamo htele da vladamo. Ukratko rečeno, mi smo roditelj svega onoga što se protivi smirenoumlju; sve što smirenoumlju pomaže – nama je suprotno. Uostalom, i na nebu se bejasmo osilile: gde, onda, da pobegneš od nas? Mi često idemo iza trpljenja uvrede, iza poslušnosti i bezgnevlja, iza nepamćenja zla i predanog služenja. Naše potomstvo čine: padovi duhovnih ljudi, gnev, ogovaranje, samovolja, nepokornost. Postoji samo jedna jedina stvar na koju nismo u stanju da nasrnemo. Reći ćemo ti šta je to, jer nas tvoji udarci strašno bole: ako pred Gospodom iskreno okriviš sebe, smatraćeš nas za paučinu“. Kao što vidiš, konj na kome jaši gordost jeste taština. Prepodobno smirenje i samoosuđivanje, međutim, nasmejaće (972) se konju i jahaču njegovu, pevajući sa oduševljenjem pobedničku pesmu: Zapevajmo Gospodu, jer se slavno proslavi: konja i jahača bacio je u more (Izl.15,1), i u bezdan smirenja.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *