NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK

III

O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPŠTENO
1. Rasuđivanje je tačno shvatanje Božanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima čista srca.
2. Ko je pobožno svrgnuo prve tri strasti [sujetu, srebroljublje i stomakougađanje], svrgnuo je ujedno i ostalih pet [blud, gnev, tugu, uninije i gordost], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast neće pobediti.
3. Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz našeg nehata, ili iz naše gordosti, ili iz zavisti demona.
4. U svim slučajevima treba da se rukovodimo svojom savešću po Bogu, da bismo, doznavši odakle vetar duva, na odgovarajući način i jedra razvili.
5. U svim našim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da spreče izvršenje našeg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokušaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono što se čini ne bude učinjsno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promaše, tiho nam se prikradu i hvale nas u duši našoj kao ljude koji u svemu žive po Božijoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmišljanje o smrti; drugome – poslušnost i samonipodaštavanje; trećem – neprestano prekorevanje samoga sebe. To je trud pred nama, dok ne uđe u svetilište naše (Ps.72,15-16) oganj Božiji: tada već neće biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog naš jeoganj koji spaljuje (PonZak.4,24; Jev.12,29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku lošu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o nečem unutrašnjem ili spoljašnjem, vidljivom ili nevidljivom.
6. Kad oni pobede dušu, i svetlost uma pomrače, u nama, jadnima, nema više ni trezvoumlja, ni rasuđivanja, ni saznanja, ni obzira, već samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost.
7. Krađa je neosetno zarobljavanje duše. Ubistvo duše jeste usmrćenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duše jeste očajanje posle izvršenog bezakonja.
8. Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreže se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali zvezde, lekari, svetila, krmanoši, učeći ih svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajući svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.
9. Najbolja azbuka za sve je sledeća: poslušnost, post, kostret, pepeo, suze, ispovedanje, ćutanje, smirenje, bdenje, hrabrost, mraz, rad, muka, poniženja, skrušenost, nepamćenje zla, bratoljublje, blagost, prosta i neljubopitljiva vera, nemarenje za svet, nemrzeća mržnja prema roditeljima, bespristrašće, prostodušnost sa bezazlenošću, dobrovoljna skromnost.
10. Domet i plod naprednih je: odsustvo taštine, bezgnevlje, nada, bezmolvije, rasuđivanje, trajno sećanje na Božiji Sud, milosrđe, gostoljublje, umereno poučavanje, bestrasna molitva, nesrebroljublje.
11. Krajnja granica, pravilo i zakon za duhove i tela, koji još u ploti dostižu savršenstvo jeste: nezarobljeno srce, savršena ljubav, izvor smirenoumlja, ushićenje uma, useljenje Hrista, neukradljivost svetlosti i molitve, izobilje ozarenja Božijeg, čežnja za smrću, mržnja prema životu, bežanje od tela, zastupnik sveta, prinuditelj Boga, saslužitelj anđela, bezdan znanja, dom tajni, čuvar neizrecivih otkrivenja, spasilac ljudi, bog demona, gospodar strasti, vladar tela, upravitelj prirode, tuđin grehu, dom bestrašća, podražavalac Gospoda uz pomoć samog Gospoda.
12. Sav duhovan po svojoj suštini, um poseduje i osobito duhovno čulo. Takva priroda ljudskog uma svakog čoveka nagoni da traga za tim čulom u sebi, bez obzira da li ga već ima ili ne. Jer, kada se to duhovno čulo pokaže u nama, prestaje uobičajeno dejstvo telesnih čula. I to je upravo ono što jedan mudrac, poznavajući stvar, reče: „I naći ćeš Božansko čulo“.
13. U pogledu delatnosti i reči, misli i doživljaja duše, monaški život treba da teče u osećanju srca. Inače, on nije monaški, da i ne govorim – anđeoski!
14. Izvesni ljudi su, ne znam zbog čega (jer nisam naučio da radoznalo istražujem svojom glavom ono što je Božiji dar), tako reći po prirodi skloni uzdržanju, ili bezmolviju, ili čistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih čine. Iako sa vremena na vreme dožive poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak više pohvaljujem nego prve.
15. Monasima su svetlost anđeli, a svetlost svima ljudima – monaški život. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pružaju dobar primer, ne dajući ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome što rade, tako i u onome što govore.
16. Uz pomoć Svete Trojice, naoružajmo se za borbu protiv tri strasti – trima vrlinama. Inače ćemo navući na sebe velike muke.
17. Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela naša, iščeznuće neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje približimo Njemu, pobeći će oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas.
18. Postarajmo se da učinimo Božanske stvari više svojim sopstvenim znojem, nego golim rečima. U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.
19. Čuvši da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga nađu. Ono što u tome traženju nađu oni sa mukom čuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo.
20. Neki su mi postavili teško pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne nađoh ni u jednoj knjizi koja je došla do mene: „Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?“, ili: „Koja od tri glavne strasti rađa koju od ostalih pet“. A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: „Majka bluda je stomakougađanje, uninija – slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje“. Pošto mi ti čuveni oci pružiše objašnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauče koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovoriše ljubazno da među strastima nema ni reda ni smisla – sve je tu nered i zbrka.
21. Na primer: neumesni smeh rađa se ponekad od demona bluda, ponekad od demona taštine – kad čovek samoga sebe u sebi nečasno hvali, a ponekad i od uživanja u jelu.
22. Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta – kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili čak i od prirode.
23. Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugađanja stomaku, a ponekad od taštine.
24. Hula je upravo plod gordosti, a često dolazi i kao posledica toga što smo bližnjega osuđivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona.
25. Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrašća. To pristrašće dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugađanja stomaku ili od taštine, ili od mnogih drugih strasti.
26. Zloba proističe iz uobraženosti i gneva.
27. Licemerstvo – od samozadovoljstva i svojeglavosti.
28. Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima rađaju se od suprotnih roditelja. I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinačno), reći ću samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.
29. Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluži kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika žudnje za Bogom. Ništa ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim što je njima suprotno.
30. Bog se ne pokazuje u podvizima, već u prostodušnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoći pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod neće stati na put smirenoumnome podvižniku.
31. Ima bolesti koje se dobijaju radi očišćenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju naš ponos.
32. Kad vidi da je neko veoma lenj prema podvigu, naš dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu očišćuje od rđavih pomisli i strasti.
33. Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, može se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbuđenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kažnjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treći je primio kaznu sa velikom radošću.
34. Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaže počast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih što prolaze putem života; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenjog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje dužnosti i slično. Neka monasi brižljivo ispitaju šta upravo hoće da postignu svojim podvigom.
35. Ljudi koji dođu na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju žabu. Jer, i onda kada dobra dela činimo, mi često vršimo i ono zlo što se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se prepliće stomakougađanje, sa ljubavlju blud, sa rasuđivanjem podmuklost, sa mudrošću prepredenost, sa krotošću podmuklost, mlitavost, lenjost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoća za osnovani prekor, kao što se i sa ćutanjem prepliće uobražena poza učiteljstva, sa radošću ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osuđivanje, sa bezmolvijem uninije i lenjost, sa čistotom ogorčenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reći – otrov, lepi se taština.
36. Ne budimo tužni ako naše molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslišene. Gospod hoće da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni.
37. Oni koji nešto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju uslišeni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga što pre vremena traže, ili zbog toga što traže nedostojno i iz sujete, ili zbog toga što bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju traženo.
38. Strasti napuštaju ne samo vernike, već i neke nevernike, te odlaze sve – osim jedne, koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako štetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.
39. Gorivo strasti troši se, sagorevano Božanskim ognjem, koji je iskorenjuje iz duše.
40. Demoni se planski povlače, da bi nas načinili neobazrivima, te da bi iznenada ugrabili bednu dušu.
41. Znam i za jedno drugo povlačenje zveri: do njega dolazi kada se duša konačno navikne na greh. To je nešto slično kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste.
42. Znam još i za peto bestrašće u duši, koje nastaje usled velike prostodušnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno šalje svoju pomoć Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao što i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku.
43. U čoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naročito jasne: milosrđe – jer i pagani imaju samilosti; ljubav – jer i životinje često zasuze kada ih razdvajaju; vera – jer nju sami od sebe rađamo; nada – zato što i mi uzajmljujemo, i trgujemo, i sejemo – nadajući se da ćemo se obogatiti. Ako je ljubav, kao što smo pokazali, vrlina koju možemo imati po samoj prirodi – a ona je sveza i punota zakona (Kol.3,14; Rim.13,10) – znači da vrline uopšte nisu daleko od naše prirode. Neka se, stoga, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da čine dobro.
44. Ima i natprirodnih vrlina: čistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih naučili su nas ljudi, drugima – anđeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Učitelj i Darodavac.
45. Kad biramo između dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, često nas bratija posete baš onda kada se molimo. Ili – ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivši ga da ode a da mu nismo rekli ni reči. Ljubav je veća od molitve: molitva je delimična vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina.
46. Bog po svome promislu često u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgrešnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, čime stiču nepropadljivo blago smirenoumlja.
47. Početnik ne može postići smirenje ako ne živi u poslušnosti. Svaki samouk čovek, naime, koji je bez ičije pomoći savladao kakvu veštinu, sebe smatra izuzetnim.
48. Oci sa pravom tvrde da se delatni [života monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslušnosti. Post istrebljuje telesne požude, a poslušnost, razvijajući smirenoumlje, utvrđuje uspeh postignut pomoću prve vrline. Stoga i plač ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.
49. Pobožnim ljudima je svojstveno da daju svakome koji traži; pobožnijim, da daju i onome koji ne traži; ne tražiti, pak, nazad ništa od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogućnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je isključivo bestrasnicima.
50. Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u početku, u sredini ili na kraju.
51. Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske.
52. Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivrečiti im; sasvim nešto treće je nipodaštavati ih i prezirati. Srednji se često služi prvim načinom, zbog svoje nespremnosti; prvi još nije u stanju da odbija neprijatelja drugim načinom; a treći pljuje na demone.
53. Kao što oni koji imaju zdravo čulo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i čista duša u drugima prepoznaje kako miomir što ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od koga se sama savršeno oslobodila, premda drugi to i ne osećaju.
54. Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.
55. Neka ne ovladaju tobom oni tuđinci, demoni, koji hoće da se upustiš u ispitivanje neshvatljivih tajni Božijeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno našaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, očigledno, porod gordosti.
56. Neki rekoše da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni složno misle o našoj propasti.
57. Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita težnja, uz Božije sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi.
58. Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisiast (Ekl.3,1 i d.). Ne tražimo, dakle, pre vremena ono što će doći u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnošću. Ne tražimo leta u zimu, ni žetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za žetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo računa, nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada.
59. Po neshvatljivom promislu Božijem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no što su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po završenom trudu; a neki, najzad, u času smrti. Treba ispitati, ko je među njima smireniji od ostalih.
60. Postoji jedna vrsta očajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterećenja savesti i nesnosne tuge. A postoji i jedna druga vrsta očajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zaslužili takvo poniženje. Prvu vrstu očajanja obično leče uzdržanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i još – nikoga ne osuđivati.
61. Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslušanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitaš] da li ih zaista preduzimaš po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono što činimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste baš ta smirenost; kod srednjih već možda i obustavljanje unutrašnje borbe; a kod savršenih – povećanje i obilje Božanske svetlosti.
62. Kada se vazduh očisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I duša koja se udostojila oproštaja grehova, nesumnjivo vidi Božansku svetlost.
63. Neki iznad svega cene čudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i slobodni od pada.
64. Ko se savršeno očistio, vidi čak i dušu bližnjega (premda ne dušu kao takvu), upravo stanje u kome se duša bližnjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu očišćenja, o stanju duše svog bližnjeg zaključuje samo na osnovu spoljnih dejstava.
65. Duševno nemoćni ljudi u telesnim tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savršeni će to videti u dolasku Duha i umnožavanju blagodatnih darova.
66. Postoji jedan duh, zvani „preteča“, koji nas prima odmah po buđenju, i prlja naše prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan će pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odličan podvižnik saopštio mi je misao koja zaslužuje da se spomene: „Po ranome jutru ja već unapred znam kako će mi čitav dan proteći“.
67. Kada se nađemo u iskušenju, demoni se bore da kažemo ili učinimo nešto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dušu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu.
68. Ljudi koji misle na ono što je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dušom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono što je dole, dole i odlaze. Za duše koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko treće, srednje mesto.
69. Kao što žedan jelen žudi za izvorima šumskim (Ps.41,2), tako i monasi žude za razumevanjem svete volje Božije. Osim toga, oni žele da znaju i kada se sa tom voljom meša naša sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji Božijoj. Pred nama je zadatak da pišemo opširno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako rešiti: koje smo podvige dužni izvršiti bez ikakvog oklevanja i opomene, a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje.
70. Svi koji hoće da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodušnošću, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili bratiju, i da njihove savete prime kao da dolaze iz usta Božijih, čak i ako je ono što oni kažu suprotno njihovom rasuđivanju, pa čak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare.
71. Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju Božiju, odvraćahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duše (hoću da kažem: i prema onome koji pobuđuje na određeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnažen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko određenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako što je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako što je iz duše savršeno iščezavala pomisao na jednu od onih mogućnosti opredeljenja.
72. Drugi su zaključili da je delo koje čine Božije po mukama i teškoćama na koje bi naišli pošto bi ga se prihvatili, saglasno rečima apostola: Htedosmo doći k vama – bar ja Pavle nekoliko puta – i spreči nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neočekivanoj pomoći Božijoj u izvršenju [određenog] dela osećali njegovu bogougodnost, sećajući se reči: Bog pomaže svakome koji reši da čini dobro (up. Rim.8,28).
73. Ko je prosvećenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje Božije na drugi način (tj. molitvom), kako u onim slučajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakašnjenja.
74. Nije Bog nepravedan, pa da zaključa dveri milosrđa pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih.
75. U svim našim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje našu nameru. Sve što je čisto od pristrašća i svake prljavštine, i čini se isključivo radi Gospoda, a ne radi bilo čega drugoga – uračunaće nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro.
76. Ima junačkih duša koje se prihvataju podviga što prevazilaze njihovu moć, pokrenute ljubavlju i smirenošću srca. A ima i gordih srca, koja čine isto. Često baš naši neprijatelji hoće da preduzimamo ono što je iznad naših moći, kako bismo, ne postignuvši nikakvog uspeha, ostavili čak i ona dela koja odgovaraju našim sposobnostima, i tako se načinili predmetom njihovog izrugivanja.
77. Video sam i ljude, nemoćne dušom i telom, koji se zbog mnoštva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdržavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.
78. Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad – druženje sa rđavim ljudima. No, često je za propast duše dovoljna njena sopstvena posunovraćenost. Ko živi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a možda i od trećeg zla. Ko je podložan trećem zlu, rđav je na svakom mestu, budući da nema sigurnijeg mesta od neba.
79. Ima nečistih duhova koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, već nam savetuju da i druge uvučemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teža. Znao sam jednog čoveka koji je svoju rđavu naviku preneo na drugoga. Potom je došao k sebi, počeo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov đak u zlu nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.
80. Slušanje o vrlinama duhovnih otaca podstiče um i dušu na revnost. A slušanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih.
81. Ko želi da Gospodu predstavi čisto telo i čisto srce, treba da se drži bezgnevlja i uzdržanja. Bez ove dve vrline, sav naš trud je uzaludan.
82. Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit čovek se najviše trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uči takvim vrlinama, dok su učitelji onih vrlina koje se od njih rađaju mnogobrojni.
83. Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da učine samo bezumni, kao i u suprotnom slučaju.
84. Postoje izvesni nečisti demoni, koji nam, dok smo još početnici, tumače Sveto Pismo. To najviše vole da čine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su učili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli ujeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i nečistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.
85. Jasno je da ljubav nema granica i da mi nikada nećemo prestati da rastemo u njoj, i u sadašnjem i u budućem životu, primajući u svetlosti Božijoj svetlost bogopoznanja. To što kažemo mnogim ljudima može izgledati čudno. Međutim, to ipak logički proizlazi iz svega što smo do sada, blaženi oče, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bića ne doživljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje.
86. Nemoj biti odviše strog sudija ljudima koji na rečima propovedaju velike stvari, dok su na delu lenji. Korist koju donose njihove reči često nadoknađuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na rečima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na rečima.
87. Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj duši prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duše pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za rađanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev – ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bližnjega. U nama je revnost – da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo.
88. Odvažna duša izaziva demone: više borbe – više nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave neće biti uvenčan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, anđeli pohvaljuju kao pravog ratnika.
89. Neprestano ispituj i obeležja strasti, pa ćeš shvatiti da si ih pun. Nalazeći se u bolesti, mi ih ne možemo raspoznati, bilo zbog nemoći naše, bilo zbog toga što se grešna navika u nama duboko ukorenila.
90. Demoni nas često sprečavaju da činimo ono što je lakše i što je za nas najbolje, a podstiču nas da preduzimamo ono što je teže.
91. Vunovlačara je [slika] opštežića po Gospodu, koje skida sa duše svaku prljavštinu, neravninu i nakaznost. Otšelništvo je, pak, neka vrsta bojadžinice za one koji su se očistili od pohote, zlopamćenja i gneva, pa onda prešli u bezmolvije.
92. Zli dusi bluda, gneva, proždrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podižu nos našeg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju običaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osuđivanja je sličan poslednjim dusima.
93. Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka sa njima bude pogođen strelom žalosti (umesto da se raduje što se izvukao iz klopke), doživeo je da bude ismejan ili od strane taštine ili od bluda.
94. Potrebno nam je veliko rasuđivanje [da bismo znali] kada, u kojim slučajevima i dokle smo dužni da odolevamo i da se borimo sa onim što sačinjava strasti. Može se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi došlo do konačne pogibije.
95. Kada je tiho vreme, vetrovi pokreću samo površinu mora, a drugi put – i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osećanje srca, a kod onih što su već napredovali – samo površinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobičajenu tišinu svoju, budući da je unutrašnjost njihova ostala netaknuta.
96. Uzdržanje je majka zdravlja. Majka uzdržanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na žuč i ocat Gospoda i Boga.
97. Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne požude. Protivnik rđavih i sramnih pomisli jeste skrušenost srca.
98. Kao što zmija ne može da svuče sa sebe staru košuljicu ako se ne provuče kroz tesnu rupu, tako ni mi ne možemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog čoveka, ukoliko ne prođemo tesnim i uzanim putem posta i poniženja.
99. Kao što jaja, zagrevana pod krilima ptice, oživljuju, tako i neispoveđene pomisli prelaze u delo.
100. Kao što se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podstiču jedan drugoga na usavršavanje.
101. Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rđave misli pomračuju i pogubljuju um.
102. Kao što siromasi koji vide carske riznice još više osećaju svoje siromaštvo, tako i duša koja čita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.
103. Kao što se čovek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po rečima i po smirenosti svojoj.
104. Kao što se lopovi ne usuđuju lako da dođu na mesto gde vide da leži carsko oružje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao stražu, postavio molitvu.
105. Kao što brod koji ima dobrog krmanoša, uz Božiju pomoć, bezbedno stiže u luku, tako i duša koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije počinila.
106. Kao što čovek koji nema vodiča lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaškim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta.
107. Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga što mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.
108. Umanjenje zla ima za posledicu uzdržavanje od zla. Uzdržavanje od zla je početak pokajanja. Početak pokajanja, pak, jeste početak spasenja. A početak spasenja je dobra volja. Dobra volja rađa trud. A početak truda su vrline. Početak vrlina je cvat, a cvat vrline – delanje. Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj duši je običaj. Od njega se rađa činjenje dobra. A činjenje dobra je majka straha Božijeg. Strah Božiji rađa držanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Držanje zapovesti je znak ljubavi. A početak ljubavi je ogromna smirenost. Ogromna smirenost je kćer bestrašća. A sticanje bestrašća je punoća ljubavi, ili konačno useljenje Boga u one koji su kroz bestrašće postali čisti srcem. Jer, oni će Boga videti (Mt.5,8).
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *