ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

III

O ВРЛИНАМА И СТРАСТИМА И O БОРБИ СА СТРАСТИМА УОПШТЕНО
1. Расуђивање је тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца.
2. Ко је побожно свргнуо прве три страсти [сујету, среброљубље и стомакоугађање], свргнуо је уједно и осталих пет [блуд, гнев, тугу, униније и гордост], а ко и не хаје за њих, ниједну другу страст неће победити.
3. Све демонске борбе у нама настају на основу три главна узрока: било из нашег нехата, или из наше гордости, или из зависти демона.
4. У свим случајевима треба да се руководимо својом савешћу по Богу, да бисмо, дознавши одакле ветар дува, на одговарајући начин и једра развили.
5. У свим нашим подвизима по Богу, демони нам копају три јаме: прво, боре се да спрече извршење нашег доброг дела; друго, кад при првом покушају претрпе пораз, старају се да бар оно што се чини не буде учињсно по Богу; па када, лопови, и ту промаше, тихо нам се прикраду и хвале нас у души нашој као људе који у свему живе по Божијој вољи. Првоме је непријатељ брига и размишљање о смрти; другоме – послушност и самониподаштавање; трећем – непрестано прекоревање самога себе. То је труд пред нама, док не уђе у светилиште наше (Пс.72,15-16) огањ Божији: тада већ неће бити у нама насиља укорењених навика. Јер Бог наш јеогањ који спаљује (ПонЗак.4,24; Јев.12,29) сваку распаљеност и похоту, сваку лошу навику и окорелост, без обзира да ли се ради о нечем унутрашњем или спољашњем, видљивом или невидљивом.
6. Кад они победе душу, и светлост ума помраче, у нама, јаднима, нема више ни трезвоумља, ни расуђивања, ни сазнања, ни обзира, већ само остаје тупост, неосетљивост, нерасудљивост, заслепљеност.
7. Крађа је неосетно заробљавање душе. Убиство душе јесте усмрћење словесног ума палог у непристојна дела. Погубљење душе јесте очајање после извршеног безакоња.
8. Нека се охрабре страсници који су стекли смирење. Јер, ако су и у сваку клопку упали и у све мреже се заплитали, и сваку болест одболовали, по своме оздрављењу су за све људе постали звезде, лекари, светила, крманоши, учећи их својствима и изгледу сваке болести, и спасавајући својим искуством оне који се налазе пред падом.
9. Најбоља азбука за све је следећа: послушност, пост, кострет, пепео, сузе, исповедање, ћутање, смирење, бдење, храброст, мраз, рад, мука, понижења, скрушеност, непамћење зла, братољубље, благост, проста и нељубопитљива вера, немарење за свет, немрзећа мржња према родитељима, беспристрашће, простодушност са безазленошћу, добровољна скромност.
10. Домет и плод напредних је: одсуство таштине, безгневље, нада, безмолвије, расуђивање, трајно сећање на Божији Суд, милосрђе, гостољубље, умерено поучавање, бестрасна молитва, несреброљубље.
11. Крајња граница, правило и закон за духове и тела, који још у плоти достижу савршенство јесте: незаробљено срце, савршена љубав, извор смиреноумља, усхићење ума, усељење Христа, неукрадљивост светлости и молитве, изобиље озарења Божијег, чежња за смрћу, мржња према животу, бежање од тела, заступник света, принудитељ Бога, саслужитељ анђела, бездан знања, дом тајни, чувар неизрецивих откривења, спасилац људи, бог демона, господар страсти, владар тела, управитељ природе, туђин греху, дом бестрашћа, подражавалац Господа уз помоћ самог Господа.
12. Сав духован по својој суштини, ум поседује и особито духовно чуло. Таква природа људског ума сваког човека нагони да трага за тим чулом у себи, без обзира да ли га већ има или не. Јер, када се то духовно чуло покаже у нама, престаје уобичајено дејство телесних чула. И то је управо оно што један мудрац, познавајући ствар, рече: “И наћи ћеш Божанско чуло”.
13. У погледу делатности и речи, мисли и доживљаја душе, монашки живот треба да тече у осећању срца. Иначе, он није монашки, да и не говорим – анђеоски!
14. Извесни људи су, не знам због чега (јер нисам научио да радознало истражујем својом главом оно што је Божији дар), тако рећи по природи склони уздржању, или безмолвију, или чистоти, или скромности, или кротости или умилењу. А код других људи се скоро сама природа противи овим врлинама, те силом приморавају себе да их чине. Иако са времена на време доживе пораз, ја их, као људе који своју сопствену природу присиљавају на добро, ипак више похваљујем него прве.
15. Монасима су светлост анђели, а светлост свима људима – монашки живот. Због тога, нека се монаси подвизавају да у свему пружају добар пример, не дајући ни најмање повода за саблазан (уп. 2.Кор.6,3), како у ономе што раде, тако и у ономе што говоре.
16. Уз помоћ Свете Тројице, наоружајмо се за борбу против три страсти – трима врлинама. Иначе ћемо навући на себе велике муке.
17. Ако Бог васкрсне у нама кроз дела наша, ишчезнуће непријатељи Његови. Ако се, пак, кроз сагледавање приближимо Њему, побећи ће они који га мрзе, од лица Његова (Пс.67,2) и од нас.
18. Постарајмо се да учинимо Божанске ствари више својим сопственим знојем, него голим речима. У часу смрти дужни смо показати дела, а не речи.
19. Чувши да на неком месту постоји закопано благо, људи [се труде] да га нађу. Оно што у томе тражењу нађу они са муком чувају. Они, пак, који су се без муке обогатили, лако расипају своје богатство.
20. Неки су ми поставили тешко питање, које превазилази умне способности свих људи са разумом попут мога, и које не нађох ни у једној књизи која је дошла до мене: “Које је, управо, потомство осам страсти?”, или: “Која од три главне страсти рађа коју од осталих пет”. А ја признадох своје незнање у вези са тим изванредним питањем, те од свепреподобних отаца добих овакав одговор: “Мајка блуда је стомакоугађање, унинија – славољубље, а туга, као и гнев, јесте пород све три страсти. Мајка гордости је славољубље”. Пошто ми ти чувени оци пружише објашњење, ја их стадох молити да ме науче који греси произлазе од осам главних страсти, и који је грех плод које страсти. На то бестрасни оци одговорише љубазно да међу страстима нема ни реда ни смисла – све је ту неред и збрка.
21. На пример: неумесни смех рађа се понекад од демона блуда, понекад од демона таштине – кад човек самога себе у себи нечасно хвали, а понекад и од уживања у јелу.
22. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста – када се посници поносе својим постом, а понекад од унинија, или чак и од природе.
23. Многоговорљивост произлази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине.
24. Хула је управо плод гордости, а често долази и као последица тога што смо ближњега осуђивали за исти грех, или услед претеране зависти демона.
25. Окорелост срца долази од ситости, од неосетљивости, од пристрашћа. То пристрашће долази, опет, или од блуда, или од среброљубља, од угађања стомаку или од таштине, или од многих других страсти.
26. Злоба проистиче из уображености и гнева.
27. Лицемерство – од самозадовољства и својеглавости.
28. Природно, врлине које су супротне овим страстима рађају се од супротних родитеља. И да не бих много говорио (јер ми не би остало доста времена када бих хтео подробно испитати сваку појединачно), рећи ћу само да све горе споменуте страсти уклања смиреноумље. Они који су ту врлину стекли, победили су све страсти.
29. Страх од власти и од звериња нека нам послужи као пример страха Господњег. И нека ти телесна љубав буде слика жудње за Богом. Ништа не смета да извесне особине врлина упоредимо са оним што је њима супротно.
30. Бог се не показује у подвизима, већ у простодушности и смирењу. Па иако се сила Господња у немоћи показује (уп. 2.Кор.12,9), ипак Господ неће стати на пут смиреноумноме подвижнику.
31. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос.
32. Кад види да је неко веома лењ према подвигу, наш добри, сведобри Владика и Господ његово тело смирује болешћу као најпогоднијим подвигом, а понекад и душу очишћује од рђавих помисли и страсти.
33. Свако видљиво или невидљиво зло које нам се догоди, може се примити или онако како треба, тј. мирно, или са узбуђењем, или помало овако и помало онако. Видео сам, на пример, три кажњена монаха: један је негодовао, други је остао миран, а трећи је примио казну са великом радошћу.
34. Гледао сам како земљорадници бацају исто семе, али сваки са својим посебним циљем: један, да отплати свој дуг, а други, да напуни своју кесу; један, да поклонима укаже почаст господару, а други, да за свој добар рад добије похвалу од оних што пролазе путем живота; један, да напакости непријатељу који му завиди, а други, да га људи не би кудили као лењог. А ево и назива семена: пост, бдење, милостиња, обављање дужности и слично. Нека монаси брижљиво испитају шта управо хоће да постигну својим подвигом.
35. Људи који дођу на извор по воду пазе да са водом не захвате и по коју жабу. Јер, и онда када добра дела чинимо, ми често вршимо и оно зло што се тајно са њима сплело, а да тога нисмо ни свесни. На пример: са гостољубљем се преплиће стомакоугађање, са љубављу блуд, са расуђивањем подмуклост, са мудрошћу препреденост, са кротошћу подмуклост, млитавост, лењост, оговарање, својеглавост, глухоћа за основани прекор, као што се и са ћутањем преплиће уображена поза учитељства, са радошћу понос, са надом немар, са љубављу (сем блуда) осуђивање, са безмолвијем униније и лењост, са чистотом огорчење, са смиреноумљем дрскост. А уза све то, као нека лепљива коломаст, боље рећи – отров, лепи се таштина.
36. Не будимо тужни ако наше молитве Господу за извесно време не буду услишене. Господ хоће да сви људи у једном тренутку постану бестрасни.
37. Они који нешто моле од Бога и не добијају, свакако не бивају услишени из једног од ових разлога: или због тога што пре времена траже, или због тога што траже недостојно и из сујете, или због тога што би се погордили и олењили уколико добију тражено.
38. Страсти напуштају не само вернике, већ и неке невернике, те одлазе све – осим једне, коју остављају саму, као неко врховно зло које собом замењује све остале. Јер, она је тако штетна, да је у стању збацити и са неба.
39. Гориво страсти троши се, сагоревано Божанским огњем, који је искорењује из душе.
40. Демони се плански повлаче, да би нас начинили необазривима, те да би изненада уграбили бедну душу.
41. Знам и за једно друго повлачење звери: до њега долази када се душа коначно навикне на грех. То је нешто слично као када деца, навикнута да се доје и одбијена од сисе, сисају своје прсте.
42. Знам још и за пето бестрашће у души, које настаје услед велике простодушности и похвалне невиности. Таквима праведно шаље своју помоћ Бог који спасава праве срцем (Пс.7,11), и неосетно их избавља од страсти, као што и мала деца нису ни свесна своје наготе када их свуку.
43. У човеку нема зла или страсти по природи. Бог није творац страсти. Насупрот томе, Бог је нашој природи даровао многе врлине, од којих су нарочито јасне: милосрђе – јер и пагани имају самилости; љубав – јер и животиње често засузе када их раздвајају; вера – јер њу сами од себе рађамо; нада – зато што и ми узајмљујемо, и тргујемо, и сејемо – надајући се да ћемо се обогатити. Ако је љубав, као што смо показали, врлина коју можемо имати по самој природи – а она је свеза и пунота закона (Кол.3,14; Рим.13,10) – значи да врлине уопште нису далеко од наше природе. Нека се, стога, застиде они који се позивају на своју наводну неспособност да чине добро.
44. Има и натприродних врлина: чистота, безгневље, смиреноумље, молитва, бдење, пост, непрестано умилење. Некима од њих научили су нас људи, другима – анђели, а некима је, опет, сам Бог Слово Учитељ и Дародавац.
45. Кад бирамо између два зла, треба да изаберемо мање. На пример, често нас братија посете баш онда када се молимо. Или – или: или прекинути молитву, или увредити брата, пустивши га да оде а да му нисмо рекли ни речи. Љубав је већа од молитве: молитва је делимична врлина, а љубав је свеобухватна врлина.
46. Бог по своме промислу често у духовним људима оставља неке веома лаке страсти. Због тих својих у ствари лаких и безгрешних страсти они су веома незадовољни са собом, чиме стичу непропадљиво благо смиреноумља.
47. Почетник не може постићи смирење ако не живи у послушности. Сваки самоук човек, наиме, који је без ичије помоћи савладао какву вештину, себе сматра изузетним.
48. Оци са правом тврде да се делатни [живота монаха] састоји из две главне врлине: из поста и послушности. Пост истребљује телесне пожуде, а послушност, развијајући смиреноумље, утврђује успех постигнут помоћу прве врлине. Стога и плач има двоструко дејство: као истребитељ грехова и творац смиреноумља.
49. Побожним људима је својствено да дају свакоме који тражи; побожнијим, да дају и ономе који не тражи; не тражити, пак, назад ништа од оних који су узели, ни онда када су у могућности да нам врате позајмљено, својствено је искључиво бестрасницима.
50. Никада не треба да престанемо да испитујемо где се налазимо у односу на све страсти и врлине: у почетку, у средини или на крају.
51. До свих напада демонских на нас долази на основу једног од три разлога: због сластољубља, због гордости или због зависти демонске.
52. Једна је ствар, молити се против помисли; друго је, опет, противречити им; сасвим нешто треће је ниподаштавати их и презирати. Средњи се често служи првим начином, због своје неспремности; први још није у стању да одбија непријатеља другим начином; а трећи пљује на демоне.
53. Као што они који имају здраво чуло мириса могу да осете и сасвим притајен мирис, тако и чиста душа у другима препознаје како миомир што га и сама од Бога доби, тако и смрад од кога се сама савршено ослободила, премда други то и не осећају.
54. Не могу сви постати бестрасни. Али није немогуће да се сви спасу и помире са Богом.
55. Нека не овладају тобом они туђинци, демони, који хоће да се упустиш у испитивање несхватљивих тајни Божијег промисла или Његових јављања људима, и који ти потајно нашаптавају да Бог ипак гледа ко је ко. Те помисли су, очигледно, пород гордости.
56. Неки рекоше да демони раде против демона. Тек, ја видим да сви они сложно мисле о нашој пропасти.
57. Свакоме духовном подвигу, видљивом или мисленом, претходи посебна намера и племенита тежња, уз Божије садејство. Ако нема првога, ни друго не следи.
58. Све под небом има своје време, како вели Еклисиаст (Екл.3,1 и д.). Не тражимо, дакле, пре времена оно што ће доћи у своје време, преварени својом гордељивом ревношћу. Не тражимо лета у зиму, ни жетве у доба сетве, јер постоји време за сетву труда и време за жетву неизрецивих дарова благодати. Ако о томе не поведемо рачуна, нећемо после ни у одговарајуће време добити оно што том времену припада.
59. По несхватљивом промислу Божијем, извесни људи су добили од Бога свето уздарје пре но што су се и потрудили; други, у току самог труда; неки, по завршеном труду; а неки, најзад, у часу смрти. Треба испитати, ко је међу њима смиренији од осталих.
60. Постоји једна врста очајања која произлази од многобројности грехова, од оптерећења савести и несносне туге. А постоји и једна друга врста очајања која нас обузима од гордости и високог мишљења о себи, у коме они који су пали мисле да нису заслужили такво понижење. Прву врсту очајања обично лече уздржање и нада, а другу врсту смирење, и још – никога не осуђивати.
61. Нека ти у свим потхватима и подвизима (без обзира да ли на основу послушања или не, да ли у видљивим или мисленим) буде образац и правило [да испиташ] да ли их заиста предузимаш по Богу. Код нас, тако незрелих, сигурна потврда да је оно што чинимо у складу са вољом Господњом јесте баш та смиреност; код средњих већ можда и обустављање унутрашње борбе; а код савршених – повећање и обиље Божанске светлости.
62. Када се ваздух очисти од облака, сунце заблиста у пуном сјају. И душа која се удостојила опроштаја грехова, несумњиво види Божанску светлост.
63. Неки изнад свега цене чудотворство и оне духовне дарове који се виде, не знајући да има и много узвишенијих дарова који су скривени, но баш зато и слободни од пада.
64. Ко се савршено очистио, види чак и душу ближњега (премда не душу као такву), управо стање у коме се душа ближњега налази. Онај, пак, који је тек на путу очишћења, о стању душе свог ближњег закључује само на основу спољних дејстава.
65. Душевно немоћни људи у телесним тегобама, опасностима и спољним искушењима треба да виде бригу коју Господ води о њима; савршени ће то видети у доласку Духа и умножавању благодатних дарова.
66. Постоји један дух, звани “претеча”, који нас прима одмах по буђењу, и прља наше прве мисли. Посвети првине дана свога Господу: дан ће припасти ономе који га први добије. Један одличан подвижник саопштио ми је мисао која заслужује да се спомене: “По раноме јутру ја већ унапред знам како ће ми читав дан протећи”.
67. Када се нађемо у искушењу, демони се боре да кажемо или учинимо нешто безумно. Ако, пак, не могу да нас савладају, прикрадају се тихо и неприметно нам у душу убацују фарисејску захвалност Богу.
68. Људи који мисле на оно што је горе, на небу, горе и одлазе својом душом по смрти својој. А они који мисле само на оно што је доле, доле и одлазе. За душе које се раздвајају од тела, не постоји неко треће, средње место.
69. Као што жедан јелен жуди за изворима шумским (Пс.41,2), тако и монаси жуде за разумевањем свете воље Божије. Осим тога, они желе да знају и када се са том вољом меша наша сопствена воља, а када, пак, дејствује воља противна вољи Божијој. Пред нама је задатак да пишемо опширно о многобројним питањима која није лако решити: које смо подвиге дужни извршити без икаквог оклевања и опомене, а које, опет, треба да обављамо с обзиром на околности и уз свестрано разматрање.
70. Сви који хоће да упознају вољу Господњу, треба да најпре умру у самима себи. Затим треба да се помоле Богу са великом и искреном простодушношћу, да са смиреним и недвоумним срцем упитају оце или братију, и да њихове савете приме као да долазе из уста Божијих, чак и ако је оно што они кажу супротно њиховом расуђивању, па чак и ако упитани нису толико духовни. Бог није неправедан па да допусти да се преваре.
71. Неки, дакле, од њих, који су испитивали вољу Божију, одвраћаху своју мисао од сваке пристрасности према овом или оном савету душе (хоћу да кажем: и према ономе који побуђује на одређено дело и према ономе који се противи), те свој ум, обнажен од сопствене воље, представљаху Господу у ватреној молитви током неколико одређених дана. И успевали су да сазнају вољу Његову или тако што је сам умни Ум са њиховим умом умно разговарао, или тако што је из душе савршено ишчезавала помисао на једну од оних могућности опредељења.
72. Други су закључили да је дело које чине Божије по мукама и тешкоћама на које би наишли пошто би га се прихватили, сагласно речима апостола: Хтедосмо доћи к вама – бар ја Павле неколико пута – и спречи нас сатана (1.Сол.2,18). Неки, су напротив, по неочекиваној помоћи Божијој у извршењу [одређеног] дела осећали његову богоугодност, сећајући се речи: Бог помаже свакоме који реши да чини добро (уп. Рим.8,28).
73. Ко је просвећењем у себи стекао Бога, долази до познања воље Божије на други начин (тј. молитвом), како у оним случајевима када се ради о хитним стварима, тако и кад ствар није хитна, и то без закашњења.
74. Није Бог неправедан, па да закључа двери милосрђа пред онима који са смирењем куцају на њих.
75. У свим нашим делима, како хитним тако и оним које треба одлагати, Господ испитује нашу намеру. Све што је чисто од пристрашћа и сваке прљавштине, и чини се искључиво ради Господа, а не ради било чега другога – урачунаће нам се у добро, макар и не било сасвим добро.
76. Има јуначких душа које се прихватају подвига што превазилазе њихову моћ, покренуте љубављу и смиреношћу срца. А има и гордих срца, која чине исто. Често баш наши непријатељи хоће да предузимамо оно што је изнад наших моћи, како бисмо, не постигнувши никаквог успеха, оставили чак и она дела која одговарају нашим способностима, и тако се начинили предметом њиховог изругивања.
77. Видео сам и људе, немоћне душом и телом, који се због мноштва грехова подухватаху подвига који су превазилазили њихове снаге, и који не издржаваху. Ја им рекох да Бог процењује покајање по мери смирења, а не по мери труда.
78. Понекад је узрок крајњег зла васпитање; понекад – дружење са рђавим људима. Но, често је за пропаст душе довољна њена сопствена посуновраћеност. Ко живи у пустињи, ко се одвојио од света, избавио се од прва два, а можда и од трећег зла. Ко је подложан трећем злу, рђав је на сваком месту, будући да нема сигурнијег места од неба.
79. Има нечистих духова који су гори од других. Они се не задовољавају тиме да само на нас наведу на грех, већ нам саветују да и друге увучемо у зло, како би нам и казна била тежа. Знао сам једног човека који је своју рђаву навику пренео на другога. Потом је дошао к себи, почео се кајати и одвикао се од зла. Но, како је његов ђак у злу настављао да греши, покајање његово остаде без икакве вредности.
80. Слушање о врлинама духовних отаца подстиче ум и душу на ревност. А слушање њихових поука јесте светиљка у тами, повратак заблуделих, прогледање слепих.
81. Ко жели да Господу представи чисто тело и чисто срце, треба да се држи безгневља и уздржања. Без ове две врлине, сав наш труд је узалудан.
82. Постоје врлине, а постоје и мајке врлина. Разборит човек се највише труди да стекне врлине које су мајка осталих. Сам Бог, сопственим дејством, учи таквим врлинама, док су учитељи оних врлина које се од њих рађају многобројни.
83. Треба да пазимо да пост не потремо дугим спавањем. То могу да учине само безумни, као и у супротном случају.
84. Постоје извесни нечисти демони, који нам, док смо још почетници, тумаче Свето Писмо. То највише воле да чине славољубивим срцима, а поготову људима који су учили светске науке, да би их, варајући их мало по мало, вргнули ујерес и богохулство. Ту теологију (богословље), боље рећи теомахију (богоборство) демона, препознаћемо по узнемирењу и некој збрканој и нечистој радости која се у тим тренуцима јавља.
85. Јасно је да љубав нема граница и да ми никада нећемо престати да растемо у њој, и у садашњем и у будућем животу, примајући у светлости Божијој светлост богопознања. То што кажемо многим људима може изгледати чудно. Међутим, то ипак логички произлази из свега што смо до сада, блажени оче, говорили. Не бих се усудио тврдити да духовна бића не доживљавају никакав напредак; напротив, тврдим да она свагда расту из славе у славу, из знања у знање.
86. Немој бити одвише строг судија људима који на речима проповедају велике ствари, док су на делу лењи. Корист коју доносе њихове речи често надокнађује недостатак дела. Немамо сви све у сасвим истој мери: неки су бољи на речима него на делу, а други, опет, бољи на делу него на речима.
87. Бог није створио, ни саздао зло. Стога су у заблуди извесни људи који тврде да су неке страсти у људској души природне. Они не знају да смо ми природна својства душе претворили у страсти. На пример, ми по природи имамо семе за рађање деце, али смо га искористили за блуд. По природи је у нама и гнев – али против змије, а ми смо га употребили против ближњега. У нама је ревност – да ревнујемо за врлине, а ми на зло ревнујемо.
88. Одважна душа изазива демоне: више борбе – више небеске славе! Онај ратник који у борби не буде рањен, свакако ни венцем славе неће бити увенчан; а онога који не клоне због грехова у које пада, анђели похваљују као правог ратника.
89. Непрестано испитуј и обележја страсти, па ћеш схватити да си их пун. Налазећи се у болести, ми их не можемо распознати, било због немоћи наше, било због тога што се грешна навика у нама дубоко укоренила.
90. Демони нас често спречавају да чинимо оно што је лакше и што је за нас најбоље, а подстичу нас да предузимамо оно што је теже.
91. Вуновлачара је [слика] општежића по Господу, које скида са душе сваку прљавштину, неравнину и наказност. Отшелништво је, пак, нека врста бојаџинице за оне који су се очистили од похоте, злопамћења и гнева, па онда прешли у безмолвије.
92. Зли дуси блуда, гнева, прождрљивости, унинија и спавања немају особину да подижу нос нашег ума, а зли дуси среброљубља, властољубља и многоговорљивости, као и многи други, имају обичај да једноме злу додају и друго, тј. гордост. Демон осуђивања је сличан последњим дусима.
93. Ко оде у посету световњацима, или их прима код себе, па сат или дан после растанка са њима буде погођен стрелом жалости (уместо да се радује што се извукао из клопке), доживео је да буде исмејан или од стране таштине или од блуда.
94. Потребно нам је велико расуђивање [да бисмо знали] када, у којим случајевима и докле смо дужни да одолевамо и да се боримо са оним што сачињава страсти. Може се понекад, због своје слабости, претпоставити и бекство, да не би дошло до коначне погибије.
95. Када је тихо време, ветрови покрећу само површину мора, а други пут – и саму дубину морску. Тако је и са ветровима страсти. Јер, код страсних људи они таласају и најдубље осећање срца, а код оних што су већ напредовали – само површину ума. Ови други одмах и осете уобичајену тишину своју, будући да је унутрашњост њихова остала нетакнута.
96. Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат Господа и Бога.
97. Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Противник рђавих и срамних помисли јесте скрушеност срца.
98. Као што змија не може да свуче са себе стару кошуљицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуљицу душе и плашт старог човека, уколико не прођемо тесним и узаним путем поста и понижења.
99. Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене помисли прелазе у дело.
100. Као што се коњи утркују да престигну један другога, тако и у добром братству монаси подстичу један другога на усавршавање.
101. Као што облаци сакривају сунце, тако рђаве мисли помрачују и погубљују ум.
102. Као што сиромаси који виде царске ризнице још више осећају своје сиромаштво, тако и душа која чита о великим врлинама отаца свакако постаје смиренија у својим мислима.
103. Као што се човек који носи аромате и нехотице открива мирисом, тако се и онај који Духа Господњег има у себи препознаје по речима и по смирености својој.
104. Као што се лопови не усуђују лако да дођу на место где виде да лежи царско оружје, тако ни мислени разбојници не могу тако лако да покраду онога који је уз срце, као стражу, поставио молитву.
105. Као што брод који има доброг крманоша, уз Божију помоћ, безбедно стиже у луку, тако и душа која има доброг пастира лако узлази на небо, макар и многа зла раније починила.
106. Као што човек који нема водича лако залута, ма колико био паметан, тако и онај који потпуно сам иде монашким путем лако пропада, макар поседовао и сву мудрост света.
107. Ко има слабо тело, а иза себе има тешке грехе, нека иде путем смирења и онога што му је својствено. За њега не постоји други пут к спасењу.
108. Умањење зла има за последицу уздржавање од зла. Уздржавање од зла је почетак покајања. Почетак покајања, пак, јесте почетак спасења. А почетак спасења је добра воља. Добра воља рађа труд. А почетак труда су врлине. Почетак врлина је цват, а цват врлине – делање. Пород врлине је навика. Плод и пород упорне бриге о својој души је обичај. Од њега се рађа чињење добра. А чињење добра је мајка страха Божијег. Страх Божији рађа држање заповести, како небеских тако и земаљских. Држање заповести је знак љубави. А почетак љубави је огромна смиреност. Огромна смиреност је кћер бестрашћа. А стицање бестрашћа је пуноћа љубави, или коначно усељење Бога у оне који су кроз бестрашће постали чисти срцем. Јер, они ће Бога видети (Мт.5,8).
 

   

Comments are closed.