NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN LESTVIČNIK

I

OPŠTA NAČELA PODVIŽNIŠTVA
1. Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom.
2. Monah pripada anđeoskom činu i [vodi] anđeoski život, koji se ostvaruje u veštastvenom i prljavom telu. Monah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znači neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim čulima. Monah ima posvećeno telo, očišćena usta i prosvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimična mržnja na ono što ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno.
3. Svi oni koji su spremno odbacili ono što pripada ovom životu, svakako behu podstaknuti [željom] za budućim Carstvom, ili obiljem grehova, ili, pak, ljubavlju prema Bogu. Ako se ni jednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napuštanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slučaju, dobri naš Sudija očekuje da vidi kakav će biti kraj njihovog životnog puta.
4. Svima nama što hoćemo da izađemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu između nas i Boga, koji bi, revnostan u delanju i sagledavanju, za nas pružao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vođstvom prešli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo.
5. Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, praćen bezgraničnom patnjom (naročito u početku ljihovog odricanja), dok se slastoljubiva naša narav i neosetljivo srce pomoću pravoga plača ne pretvore u bogoljublje i čistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorčina su neizbežni u ovom poduhvatu, a najviše onima koji žive površno, sve dok naš um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan stražar čistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemoćni, i nepokolebivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoć i slabost svoje duše. On će nam neizostavno pomoći čak i više nego što zaslužujemo, samo ako se neprestano držimo dubokog smirenoumlja.
6. Oni koji započinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Čvrst, trostruki i trostubni temelj čine: bezazlenost, post i celomudrenost.
7. Odlučan početak biće nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dušu, sustalu u podvigu, podstiče sećanje na prvobitnu revnost kao bodilo. Neki su se, zahvaljujući tome, često podizali.
8. Kada duša, izdajući samu sebe, izgubi blaženu i milu toplinu, neka brižljivo ispita iz kakvog uzroka se je lišila, pa neka svom snagom i revnošću nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguće vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izašla.
9. U samim počecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, stiču trudom i mukom. Napredujući dalje, postajemo neosetljivi za teškoće, ili ih osećamo još samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji našu telesnu prirodu, vrline već stičemo potpuno prožeti radošću, čežnjom i Božanskim plamenom.
10. Neki od onih što vode površan život u svetu, postavili su mi sledeće pitanje: „Kako se možemo približiti monaškom životu i pored svojih žena i poslovnih briga“. Odgovorio sam im: „Svako dobro delo koje možete učiniti, učinite. Nikoga nemojte ružiti. Nikoga ne pljačkajte. Nikoga nemojte lagati. Ne pravite se važni ni pred kim. Nikoga nemojte mrzeti. Često posećujte crkvu. Budite milosrdni prema sirotinji. Nikoga ne sablažnjavajte. Tuđe se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša. Ako tako budete postupali, nećete biti daleko od Carstva nebeskog“.
11. Krenimo sa radošću i strahom Božijim na ovaj divni podvig, ne plašeći se naših neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pažljivo posmatraju lice naše duše. Kad vide da se promenilo od straha, oni se još žešće okomljuju na nas, jer opažaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu sa njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori.
12. Oni koji su rešili da ozbiljno služe Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoć duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuće mesto, način podviga i zanimanje. Nije za svakog opštežiće, naročito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnički usamljenički život sadrži mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu način života najbolje odgovara.
13. Na tri najglavnije vrste podviga svodi se čitav monaški život: na podvižničko napuštanje sveta i samoću, na podvig bezmolvija sa jednim ili najviše sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo življenje u opštežiću.
14. Čovek koji odista voli Gospoda i stvarno ište buduće Carstvo, čovek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu večnom, čovek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt – više nije u stanju da vodi računa o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braći, niti o bilo čemu zemaljskom. Prestavši sasvim da se brine o tome, omrznuvši svaku pomisao na to, pa čak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrižan, on odvažno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega očekujući pomoć, po rečima svetoga: Pripila se duša moja uz tebe (Ps.62,9), i kao što reče i drugi nezaboravni: A ja se neumorih prateći te, i ne zaželeh dana niti odmora ljudskog, Gospode (Jer.17,16).
15. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. smrti, ne može dobra doneti, kada smo već sve pomenuto ostavili na poziv kojim nas je Gospod a ne čovek pozvao. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog.
16. Da čujemo šta je Gospod rekao mladiću koji je skoro sve zapovesti izvršio: Još ti jedno nedostaje – da prodaš sve i razdaš siromasima (Lk.18,22; Mt.19,21), te da sam postaneš siromah koji prima milostinju.
17. Pripazimo, da se ne nađemo u zabludi govoreći kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po širokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome – ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko!
18. Ko je omrznuo svet, umakao je od tuge. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom, još se od tuge nije izbavio.
19. U luci se može naći spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Žalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pučine već bio spasao.
20. Kad si se odvojio od sveta, ne dotiči ga se više, jer se strasti lako vraćaju.
21. Beži od prilike za greh kao od biča: plod koji se ne vidi – toliko se i ne želi.
22. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao žena njegova (up. Post.9,26). Jer, duša koja se vrati tamo odakle je izašla, postaće kao so koja je izgubila svoj ukus (Mt.5,13), i ostaće i dalje nesposobna da napreduje. Beži iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su se tamo vratila, ne ugledaše Jerusalim, zemlju bestrašća.
23. Neka ti otac bude čovek koji može i hoće da se pomuči sa tobom, kako bi se rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude – umilenje, koje te može oprati od nečistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome što je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi sećanje na smrt. A deca tvoja mila neka ti budu uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji – svete nebeske sile, koje ti, ako ti postanu bliski, mogu koristiti u času ishoda duše. Takav je rod onih koji traže Gospoda (Ps.23,6).
24. Udaljavajući se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema ničega što bi nas tešilo ili navodilo na gordost. Inače, mi nosimo sa sobom i svoje strasti.
25. Kao što je nemoguće gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj koji se dušom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne može a da dušu svoju ne izloži velikoj opasnosti.
26. S velikim trudom i podvigom stiče se poštena i sređena narav. Ono, pak, što je sa velikom mukom stečeno može se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare dobre običaje (1.Kor.15,33).
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *