ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ

 

VI

ОПШТЕ ПОУКЕ О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ
1. Уздржање језика је – не говорити много, и празно; не оговарати; не вређати речју; не заклињати се; не празнословити; не клеветати друге; не осуђивати; не откривати тајне и не занимати се оним што није наше.
2. Уздржање слуха је – владати слухом и не бити побеђиван пустим метежом.
3. Уздржање очију је – владати погледом и не устремљивати поглед на оно што је грешно-пријатно и што није прилично.
4. Уздржање од раздражљивости је – владати гневом и не распаљивати се одједанпут.
5. Уздржање од почасти је – не желети и не тражити прослављања и части; не превазносити се; не надимати се и не маштати високо о себи.
6. Уздржање од помисли значи – обарати их страхом Божијим; не пристајати уз обмањиву и распаљиву помисао и не наслађивати се њоме.
7. Уздржање у храни је – не желети и не тражити многа, слатка и скупоцена јела; јести у одређени час; не предавати се духу стомакоугађања; не подстицати се на халапљивост пријатношћу хране и не желети час једно, час друго јело.
8. Уздржање у пићу је – умерено употребљавати не само вино, него и воду; не јурити за задовољством да се пију вешто припремљени напици; не тражити разне напитке; не пити вина без потребе и не ићи на гозбе.
9. Уздржање од порочног сластољубља је – не повлађивати покретима похоте који се случајно подижу; не пристајати на срамне помисли; не испуњавати вољу тела и обуздавати страсти страхом Божијим.
10. Свети оци су нам оставили прекрасно правило за покајничке подвиге и трудове, говорећи: “Немој само данас да постиш, а сутра да припремаш многа јела; немој само данас да пијеш воду, а сутра да набављаш вино; немој само данас носити власеницу, а сутра скупоцену хаљину; немој само данас да будеш смирен и кротак, а сутра високоуман и горд; немој само данас да будеш тих и послушан, а сутра непристојан и тврдоглав; немој се само данас предавати плачу и ридању, а сутра смеху и равнодушности; немој само данас спавати на голој земљи, а сутра на мекој постељи. Напротив, сачувај једно правило, љубљени, по коме би могао да угодиш Богу и да донесеш корист себи и ближњему”.
11. По четрдесет или по педесет година свети оци нису мењали своје правило, тј. прелепо и беспрекорно уздржање у односу на храну, говор, спавање на голој земљи, смиреноумље, кротост, веру и љубав, неграмжљивост, непрекидну молитву са плачем и скрушеношћу. На тај начин су се они очистили. Стога се Бог и уселио у њих и прославио их.
12. Бог се неће уселити у онога ко себе не очисти од сваког лукавог дела, од нечистих помисли, од порочних жеља, од гнева, раздражљивости, зависти, гордости, таштине, мржње, препирања, осуђивања, празнословља, једном речју – од свега што му је мрско. И по отрежњењу, он мора да се од свега тога држи далеко. Стога, љубљени, очистимо себе да би се Бог уселио у нас и да бисмо се удостојили Његових обећања.
13. Ако хоћеш да знаш шта се налази у твоме срцу, посматрај: жеља да нас хвале служи као знак да смо ташти; жеља за пријатном храном значи да смо стомакоугодници; немар открива да смо лењи; грамжљивост показује да не волимо Христа; завист објављује да у нама нема љубави; задовољство са којим осуђујемо друге обзнањује да смо пуни мржње. Тако невидљива душа преко телесних дела постаје видљива, тј. показује да ли је добра или зла.
14. Најнезадрживији проповедник онога шта воли и чему се привија срце јесте језик. Устима се откривају тајне нашега срца. Када су уста отворена и крај њих нема страже, наша реч излази без расуђивања и избацује напоље све што је у срцу. Због тога, ако хоћеш да сазнаш помисли срца пази на уста. Од њих ћеш сазнати о чему се брине и стара срце: о земаљском или небеском, о духовном или телесном, о задовољству или уздржању, о многом стицању или неграмжљивости, о смирењу или високоумљу, о љубави или мржњи. Из скривнице срца уста нуде јела онима који долазе. Оно чиме је заузет језик показује шта срце воли – Христа, или нешто од овдашњег.
15. Наша душа је по природи добра. Она се преобраћа у злу по слободном произвољењу. Страсти нису природне. Оне се привијају и развијају злим произвољењем. И навика их чини моћним као што је моћна природа. Природа је ропство, а навика – произвољење. Будући слободно, произвољење је као неки земљоделац који у нашу природу усађује и зле и добре навике, како му је угодно. Природа је земља коју обрађујемо, произвољење је земљоделац, а Божанствена Писма – саветници и учитељи који нашег земљорадника уче које зле навике треба да искорени, и које врлине да засади.
16. Ма колико био бодар и ревностан, без учења Божанствених Писама наш земљорадник неће бити способан ни искусан. Закон Божанствених Писма му даје разумевање и силу, а истовремено од својих грана – и корисне врлине које треба да накалеми на дрво природе: веру, наду, љубав, знање, ревност и слично. Уколико, пак, услед свога високоумља, реши да остави свога учитеља и саветника, тј. Божанствена Писма, наш земљорадник ће почети да греши и да природи калеми оно што јој није својствено: неверје, незнање, мржњу, завист, гордост, таштину, славољубље, стомакоугађање, свађу, противљење и слично. Јер, остављајући Законодавца, он и сам бива остављен. Међутим, ако се покаје, осуди самога себе и припадне Законодавцу, говорећи: “Сагрешио сам што сам те оставио”, Законодавац ће га, по човекољубљу које му је својствено, брзо примити, дати му разумевање и потребну снагу да опет обрађује њиву своје природе, да искорењује рђаве навике и да уместо њих засађује добре врлине. Осим тога, Он ће му још дати венце и обасути га похвалама.
17. Због чега си се одрекао света, ако још увек тражиш светска уживања, уместо голотиње иштући одећу, и уместо жеђи – вино? Позван си да се бориш, а ти хоћеш без оружја да изађеш у борбу са непријатељем: уместо да бдиш ти се погружаваш у сан, уместо да плачеш и тугујеш ти се предајеш смеху и уместо да волиш ти се храниш мржњом према брату. Ти си позван да се потчињаваш, а не да се противиш. Позван си да наследиш Царство небеско, а ти мислиш о земаљском, уместо смиреноумља и кротости испољавајући надменост и гордост.
18. Ми смо духовни трговци, братијо, и личимо на светске трговце. Трговац сваки дан броји добитак и губитак. И ако је претрпео губитак он улаже труд како би надокнадио штету. Тако и ти, вољени, сваки дан и ујутро и увече марљиво испитај како стоји са твојом трговином. Ушавши увече у храм свога срца, ти направи обрачун и питај самог себе: “Нисам ли нечим прогневио Бога? Нисам ли рекао празну реч? Нисам ли био немаран? Нисам ли ожалостио брата свога? Нисам ли кога осудио? Није ли за време певања Псалама мој ум маштао о нечем светском? Нису ли се у мени рађале плотске жеље, и нисам ли се са задовољством бавио њима? Нисам ли дозволио да ме савладају земаљске бриге”. И уколико си у било чему од наведеног претрпео штету, постарај се да надокнадиш изгубљено. Затим уздиши и плачи како не би поново пао у исто. Ујутру се, пак, опет позабави самим собом и питај се: “Како је прошла ноћ? Да ли сам ове ноћи стекао какав добитак од своје трговине? Да ли је мој ум бдио заједно са телом? Да ли су текле сузе из мојих очију? Нисам ли био савладан сном за време прављења метанија? Нису ли ми на ум долазиле лукаве помисли и нисам ли се са задовољством занимао њима”. И ако си био побеђен било чиме од наведенога побрини се да се исцелиш, те постави стражу код срца свога како опет не би претрпео исто. Ако будеш марљив на тај начин у потпуности ћеш сачувати своју трговину. Осим тога, постаћеш угодан своме Господу и себи ћеш донети корист.
19. Пази на себе и не препуштај се лењости. Јер, предавање лењости јесте почетак погибли. Угледај се на пчелу и уђи у њену дивну тајну којом она са цветова који су расејани по земљи сакупља свој плод. Проникни својом мишљу у ту незнатну твар. Чак и кад би се сабрали сви земаљски мудраци и сви светски философи њена мудрост би остала неодгонетнута. Видећи њене трудове и сваки разуман човек прославља Бога Творца што из тако малог створења произлази толико [много] мудрости. Слично томе и ти, вољени мој, буди као пчела, те из Божанствених Писама сакупи богату и неукрадиву ризницу и пошаљи је на небо [испред себе].
20. Монах је сличан војнику који иде у борбу. Он са свих страна пуним наоружањем ограђује своје тело и остаје бодар до саме победе. Он је узнемирен због могућности изненадног напада, те пази да му се не деси да због неопрезности допадне у заробљеништво. И монах који доспе до раслабљености и лењости постаје лак плен непријатеља. Јер, непријатељ му убацује нечисте помисли које он са радошћу прима: помисли високоумља и таштине, зависти и осуђивања, стомакоугађања и многог спавања, и изнад свега – очајања. Међутим, ако је увек бодар, монах ће на себе привући помоћ благодати Божије. Њега Бог поучава како да му угађа. Он постаје вредан похвале од Бога и славитељ Бога. Онај ко себе посматра у огледалу истовремено је и посматрач и посматрани. Исто је и са благодаћу: ако себи нађе успокојење у човеку и усели се у њега, она га прославља и сама се њиме прославља.
21. Без благодатне помоћи срце не може да пронађе довољно снаге да се испуни умилењем како би се на доличан начин исповедило Владици. Напротив, без те помоћи човек је бедан и оскудан у савршенствима, као сова међу рушевинама (Пс.101,7), и у њему се настањују нечисте и мрске помисли. Због тога је човек обавезан да привуче благодат како би га просветила. Човекова је обавеза да очисти себе и да упорно тражи да се благодат настани у њему и да му помаже. Уз помоћ благодати он ће успети у свакој врлини. Просвећен њоме, он ће бити у стању да схвати разноликост и лепоту блага будућега века. Благодат за њега постаје стена и утврђење, чувајући га од овога века за живот века који долази.
22. Постарај се да стекнеш савршену врлину, украшену свим оним што Бог воли (тј. љубав). Она се именује јединственом врлином и у себи смешта сву лепоту и сву разноврсност [осталих] врлина. Царска круна не може бити начињена без драгоценог камења и одабраних бисера. Тако ни она не може постојати без лепоте разних врлина. Она је у потпуности слична царској круни. Ако јој недостаје један камен или бисер, царска круна не може сијати на царској глави. Тако се ни ова јединствена врлина не може назвати савршеном уколико јој недостаје нека лепота других врлина.
23. Она је још слична пријатним јелима која се припремају са свим одабраним зачинима, али и са сољу. Скупоцена јела нису прикладна за употребу и нису укусна ако у њима нема соли. Тако и ова врлина није нимало привлачна (чак и ако је украшена лепотом различитих врлина) уколико јој недостаје љубав према Христу и ближњему.
24. Она је још слична савршеном и прелепом азбучном реду у коме су слова раздвојена и украшена. Међутим, он постаје у потпуности неупотребљив уколико му одузмемо макар једно слово. Тако је и са овом врлином: ако буде лишена макар једне од осталих врлина, она у потпуности постаје бескорисна.
25. Она је још слична великом орлу који високо лети. Видевши храну у замци, он са свом силином налеће на њу. И желећи да ухвати плен, он се сам заплиће крајевима ноктију. И због те ситнице сва његова снага постаје свезана. Цело његово тело се налази слободно изван замке, па ипак је сва његова сила окована замком. На сличан начин и ова врлина умире, малаксава и гине уколико је свезана било чим земаљским. Она већ није у стању да узлети на висину, будући да је прикована за земљу.
26. Има људи који се погружавају у дубину како би пронашли драгоцен и одличан бисер. Нашавши га, они испливавају на површину и наги се устремљују на обалу са великим богатством. Тако се и ти обнажи од свих житејских нечистота и обуци у ову врлину. Украсивши се њоме, буди бодар дан и ноћ како је не би свукли са тебе. Душу која је поседује не може поколебати никаква невоља, ни глад, ни нагота, ни униније, ни болест, ни сиромаштво, ни гоњење, нити какво друго ђаволско искушење. Уколико је бодра, она ће још више узрасти и увенчати се, непрестано напредујући по Богу и просвећујући се. Ни сама смрт јој не може учинити зло. Напротив, по изласку из тела анђели је са ликовањем примају на небо и приводе Оцу светлости.
27. Због ње се радује Отац и Син са Духом Светим. Отац се радује због тога што га је заволела и што није волела никога осим Њега. Јединородни Син Његов се радује стога зато што је жудила за Њим и није стекла никога осим Њега. Дух Свети се радује стога што је постала Његов свети Храм, и што се уселио у њу. Због ње се радују небеса и силе небеске, и једнодушно се клањају и прослављају Оца и Сина и Светога Духа. Они виде да је она украшена анђеоском врлином у свој лепоти праведности. Радује се због ње и рај због тога што га је наследила. Слава и част јединоме благоме и човекољубивоме Богу који нам, по благости својој, дарује Царство своје.
28. Будимо бодри и потрудимо се за ово кратко време. Вече је близу. Наградодавац иде са великом славом да свакоме да по делима његовим. Будите пажљиви како неко од вас после успеха не би постао немаран и изгубио неизмерну Спаситељеву награду. Монах је сличан засејаној њиви која, примивши обиље влаге од плодоносних киша и роса, доноси плод весеља. И када дође време сазревања плода она земљорадника доводи у велику бригу због опасности да је град и дивље звери не опустоше. А када добије награду у жетви и сабере пожњевене плодове у житницу, земљорадник се радује и весели, благодарећи Бога. Слично томе је и монах дужан да, док је још у овоме телу, брине о вечном животу, трудећи се у подвигу до последњег дана како због нерада цео свој подвиг не би учинио бескорисним. Завршивши, пак, подвиг и, слично земљораднику, преневши на небо плодове својих трудова, он постаје радост и весеље за анђеле.
29. Замисли да неко стоји пред царем и разговара са њим. На позив, пак, слуге, он оставља диван и славан разговор са царем и почиње да прича са робом. Њему је сличан и онај ко разговара за време певања Псалама. Схватимо, вољени, пред ким стојимо. Као што анђели, стојећи са великом страхом, славослове Творца, тако смо и ми дужни да са страхом стојимо за време певања Псалама. Нека се не деси да су само наша тела присутна, а да се ум предаје маштању.
30. Три врсте дела умножавају зло, и четврта се не прибра-ја броју добрих: ако млади не слушају; ако старци завиде успеси-ма млађих; ако побожни пристају на непристојна дела, и ако на-стојатељ, због свог дезнања, притешњава и оптерећује братију.
31. Три врсте дела умножавају добро, и четврта је угодна пред Господом и људима: ако је братија једнодушна у кротости и у правди; ако брат брата поучава страху Господњем; ако су млађи потчињени старијима као својим господарима, и ако настојатељ љуби своју братију као себе самога, истински се бринући о спасењу њихових душа.
32. Ако видиш онога који нечим тргује, реци у себи: “Же-лећи пролазно и сабирајући трулежно богатство овај човек толико трпи. Због чега си онда, душо моја, немарна за оно што је непролазно”. Ако видиш оне који се међусобно оптужују реци у себи: “Ови људи улажу толико труда и споре се међу собом због онога што ни мало није корисно. Зар ти, душо моја, будући дужна мноштво таланата, нећеш утолико пре припасти Богу, иштући да ти се опрости твој дуг”. Ако видиш оне који од глине граде кућу, реци у себи: “Ови људи, градећи кућу од глине, употребљавају сав свој труд да заврше дело. Зар ћеш ти, душо, бити немарна за вечне обитељи”. Међутим, да не бих, говорећи засебно о многом, продужио реч, рећи ћу: “Све што видимо у животу, тј. световне мисли и световна расуђивања, заменимо са духовним, те ћемо, уз помоћ благодати, неминовно стећи корист”.
33. Шта је монах? Монах је сличан човеку, који је, падајући са висине, наишао на конопац који виси над земљом и ухватио се за њега, те виси и непрестано вапије Господу за помоћ, знајући да ће, ако ослаби и испусти уже из руку, пасти и умрети.
34. Због тога што, Господа ради, нећемо да претрпимо мале невоље, ми невољно упадамо у многе и тешке скорби. Због тога што, Господа ради, не желимо да оставимо своју сопствену вољу, ми сами себи припремамо душевну штету. Због тога што, Господа ради, не подносимо да смо у потчињености и понижењу, ми сами себе лишавамо утехе праведних. Због тога што не слушамо поуке, које нам дају Господа ради, ми постајемо подсмех демонима. Због тога што не примамо казне које нам шаље промисао Божији, нас очекује котао у коме неће бити утехе.
35. Лукави непријатељ је на разне начине у свакога од нас налива своје отрове и својим сплеткама саплиће свакога. Један је одржао пост, али се предаје надметању и зависти. Други се уздржава од срамних жеља, али је свезан таштином. Један је напредовао у бдењу, али се заплео у мреже осуђивања. Други се чува од осуђивања, али је пун непослушности и противљења. Један се уздржава од хране, али тоне у гордост и надменост. Други је неуморан у молитви, али га савлађују гнев и раздражљивост. [И опет], неко је успео у нечему малом и превазноси се над онима који су немарнији од њега. Свакога је грех свезао на један или на други начин и нема разумнога.
36. Ми не водимо борбу са видљивим људима. Од њих бисмо могли да се сакријемо. Они који ратују са нама су невидљиви. Стога су немарни у великој опасности, док победници добијају велику награду. Немојмо невешто ступити са њима у борбу, па ћемо их победити. Навешћу пример: ако нас непријатељ побуђује на стомакоугађање, нападнимо га постом; ако у нама раздражује похоту према женама, држећи се трпљења савладајмо осећање и он ће одмах побећи од нас; ако нас побуђује на гнев, наоружајмо се миром; ако нас доводи до раздражљивости, ухватимо се за кротост; ако у нама распламсава мржњу, прилепимо се за љубав; ако нас подстрекава да тражимо почасти, потражимо понижење; ако нас подстрекава на тражење славе, ухватимо се за своју ништавност; ако нас у машти подиже на висину, насликајмо пред собом Господње смирење. Непријатељ неће издржати уколико му се на тај начин будемо противили. Он ће побећи, а нама ће се вратити благодат.
37. Пази на себе, ти који си заволео подвижништво, како твоји дани не би прошли у расејаности. Не пуштај у себе лукаве помисли како твоја снага не би изнемогла у борби са непријатељем. Свагда у уму држи свог најслађег Владику како би твој подвижнички живот био увенчан. Укрепи свој подвиг, будући да ће убрзо наступити дан у који ће се они који се труде увенчати, а немарни – раскајати. Стичи врлину док још имаш времена: стичи побожност оку своме, истину слуху своме, речи живота језику своме, посећивање немоћних ногама својим, лик Господа твога у срцу своме; напредак у целомудрености удовима својим. Тако ћеш се удостојити велике части пред анђелима и људима. Бездушно дрво се поштује ако на себи има изображен лик смртнога цара. Утолико ће више и у садашњем и у будућем веку бити цењена душа која у себи има Бога.
38. Дођите, пријатељи моји, припаднимо Господу и иштимо да нам дарује просвећење душе како бисмо разумели сплетке непријатеља, противника нашег, коме је мрско све што је добро. Јер, он ће нам на пут поставити спотицања, саблазни, штету, расејаност овога века, телесно задовољство, наду на дуготрајност садашњег живота, страх за време подвига, лењост у молитви, сан и телесни покој за време певања Псалама. И колико је он ревностан, толико смо ми безбрижни. И што се он више довија лукавством, тим више смо ми немарни, премда знамо да су наши дани скраћени и да долази Господ славе.
39. Ми смо дали завет да ћемо приносити плод живота. Међутим, нашем плоду недостају сузе, које би га доводиле до зрелости. Ми немамо скрушеност и сузних уздисаја којим он цвета. Ми немамо смирења које би га засенило од велике врућине. Нама недостаје неграмжљивост која би га разрешавала од обремењености оним што му је противно. Ми немамо љубави Божије, тј. чврстог корена који подупире плод. Ми немамо безбрижност према земаљском, немамо бдење, немамо бодар ум, немамо трезвоумље у молитви. Уместо тих прелепих и добрих врлина у нама постоји све што им је противно: постоји јаросни гнев и раздражљивост због којих обилни плод постаје неупотребљив; постоји грамжљивост која га притискује доле; постоји велико униније. Да ли ће све те рђаве склоности допустити да он сазре као што треба и да постане употребљив за Владику?
40. Да бисмо видели начин живота [подвижника] и да бисмо се угледали на њега и на њихову ревност да хитају ка награди небеског призвања (Фил.3,14), ми треба тачно да увидимо савршену и тачну веру код једнога, наду на Бога код другога, љубав према Богу и ближњему код трећег, те страх Божији са којим четврти стоји на својој стражи, чува себе од свакога лукавог дела, те води непорочан и беспрекоран живот, који сви хвале због чистоте и непорочности.
41. Осим тога, примети како други [подвижник], кога непријатељ напада преко различитих страсти, у молитви прибегава Богу, како се са скрушеношћу и љубављу прилепљује уз Њега, добија благодатну помоћ и избавља од нечистих и непотребних помисли, како се са великим плачем, сузама и уздасима каје због својих дела, са тугом оплакујући своје грехе, исповедајући се Богу у молитвама и бдењима, злопатећи се у посту, уздржању и невољама, и старајући се да се њиховом помоћу спасе. Тако се и старај да се бориш до смрти, као истински војник, држећи у мисли да је подвижништво озбиљно дело, и да се спасење постиже једино великом ревношћу.
42. Угледај се на оне који пројављују савршено одрицање од света, па ћеш се лако попети на висину врлине. Потруди се да се ревносно угледаш на онога ко се држи савршене неграмжљивости, ко све оставља и труди се да свој ум ослободи од сваке земаљске бриге како би без расејаности вршио молитве и како никаква помисао и никаква брига не би прекидала његову молитву. Онај ко се са чистим срцем, љубављу и сузама моли Богу у своме уму, као у огледалу одражава самога Бога. То непроцењиво благо се стиче сиромаштвом, бедом и тескобним животом. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот (Мт.7,14).
43. Начином свога живота подражавај свете: неког у побожности и страху Божијем, неког у смиреноумљу, неког у самопонижавању и самоосуђивању, неког у безмолвију, неког у кротости, неког у благодушном трпљењу, неког у попустљивости и мирољубљу, неког у дружељубљу и једномислености, неког у трезвоумљу и расуђивању, неког у пријатном опхођењу, љубазности и снисходљивости, неког у опраштању увреда, храбрости и великодушности, неког у подвизима и послушању, неког у рукодељу и служењу братији, неког у ревности и пламености духа, неког у савршеном одрицању од света и у свакодневном самораспињућем умирању, неког у постојаности духа и истинољубљу, неког у целомудрености и девствености. Осим тога, код неког се угледај на милостивост и готовост да помогне, код неког на тиху нарав и доброту, код неког на саосећање и милосрђе, код неког на беспристрасност и правосуђе, код неког на избегавање самоистицања и скромност, код неког на задовољство малим и умереност; код неког на простоту и искреност, код неког на непрестану молитву, на певање Псалама и потоке суза. Кратко речено, код свих уочи црте богоугодног живота и подражавај им.
44. Побринемо се да гледамо на оно што је горе, да мислимо на оно што је горе, да се увек сећамо онога што је горе, да се свецело приљубимо уз горње и да будемо са њим у непрестаном општењу. И никако не скрећимо свој поглед на оно што је доле где су задовољства, где су похоте овог лукавог и мртвог века. Прекрасно је увек очима срца гледати на оно што је горе. На све начине треба да пазимо да у зеницу ока не упадне лукава помисао или нешто што није Богу угодно како се не би помрачио ум.
45. Ми треба да се непрестано молимо да нас Господ избави од непријатељских замки. Јер, помисли нас нападају не само када усамљено седимо у келији, него и када се састајемо у дому Господњем. Оне чине да и на мушка тела гледамо нечисто. Путем машталачких помисли та змија нас доводи до најсрамнијег дела. Она сеје неку збрку помисли како бисмо пали у расејаност и како не бисмо могли чистим умом пазити на пречисте Тајне Спаситеља нашега – Бога. Уосталом, онај ко се уздржава чувањем очију и умном пажњом најзад побеђује уз садејство благодати Божије. Стога треба са свом будношћу да чувамо своје срце и своја осећања. Ми у овоме животу, наиме, водимо велику борбу, а наш непријатељ је бесан.
46. Не треба избегавати борбу. Како ће се, међутим, борити онај ко је у миру са страстима, ко се већ продао у ропство греховним сластима и са радошћу плаћа данак мучитељу? Јер, где је непријатељство, тамо је и сукобљавање. Где је сукобљавање, тамо је и борба. Где је борба, тамо су и венци. Онај ко хоће да се ослободи од горког ропства нека ступи у рат са ђаволом. Поставши победници у тој борби, свети су се удостојили небеских блага.
47. Ко хоће да се ослободи од непријатељске поруге и да се избави од горког робовања треба да се супротстави вољи тог тиранина и да води са њим рат из љубави према Спаситељу. Јер, опит храбре борбе ће се показати када му са расположењем срца, а не само устима, кажу: “Нећемо послушати твој глас, ђаволе, и више нећемо да служимо твојим похотама”. Међутим, за време борбе треба узносити молитвени глас ка Богу да посрами оне који желе зло слугама Његовим. Нека тада најсвирепији мучитељ седмороструко разгори пећ похоте. Онај ко се нада на Господа брзо ће угледати како се та пећ претвара у росу, а мучитељ који је раније задавао страх почеће сам да трепти пред њим.
48. Неко од светих је рекао: “Мисли о добру да не би мислио о злу, будући да ум не може бити празан”. Стога посветимо свој ум поучавању у речима Божијим, молитвама и добрим делима. Јер, занимање сујетним делима рађа рђава дела, а занимање добрим делима рађа добри плод.
49. Ако немаш видљивих суза стекни макар скрушеност у срцу. Јер, и међу сузама постоји разлика. Међутим, блажен је онај ко у својој души, као у огледалу, сагледава Господа и ко, заједно са сузама, излива славословље пред Његовом благошћу. Јер, његова молитва ће бити услишена.
50. Ако хоћеш да постанеш изабрани сасуд напредуј у послушности своме наставнику у Господу и у смиреноумљу. Живот светих је постао светао будући узвеличан послушањем. Исус Навин се због савршене послушности Мојсију удостојио дара да буде његов прејемник. Налазећи се у послушности код свештеника Илије, Самуило се удостојио да чује глас Божији. Јелисеј је због послушности задобио двоструку благодат свога учитеља. Сам Бог Слово је, поставши човек, проводио живот у смирењу и послушности, као што говори јеванђелист: И беше им послушан (Лк.2,51). А апостол је још рекао: Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил.2,8). Почео си са добром жељом: стој чврсто како би те Господ узвисио са кроткима и смиренима у Царству небеском.
51. Пребивајући у послушању духовним оцима, један брат је дошао другом и рекао: “Хоћу да одем од духовних отаца и да безмолствујем самостално”. Други му је као одговор изложио причу. Један човек је имао сина и дао га у руке једном занатлији да би га научио свом занату. Дечак је био непажљив према послу. И кроз неколико дана он оде оцу своме и рече: “Оче, узми ме од учитеља. Самостално ћу се много боље научити том занату”. Међутим, отац му је рекао: “Ако се, учећи се код других, ничему ниси научио уз њихово руководство, како ћеш сам моћи у нечему да успеш? Видим да си се лоше учио своме занату, и бојим се да сам се узалудно трудио око тебе. Стога се прихвати свога посла како треба. Навикни се на њега под руководством занатлије да би, поставши искусан, могао да живиш”. Тако и ми, брате, немојмо да се трудимо да са себе збацимо јарам послушања у Господу како не бисмо остали неискусни у делу угађања Богу и како не бисмо били беспомоћни када паднемо у искушење.
52. Када победимо страсти и из себе искоренимо свако пристрашће према овоме свету, благодат Светога Духа ће, нашавши покој у нама, просветити наша срца као припремљену светиљку која обилује уљем и која је снабдевена фитиљем. Међутим, ако смо ми још [увек] заробљени страстима и погружени у њима, бићемо слични светиљци без уља и фитиља, и седећемо у тами. Побринимо се да се припремимо за примање умне светлости. Иштимо духовни живот како би нам се просветио и ум (ставши под власт Духа Светога) и тело (поставши причесник Духа).
53. Прича. Два човека су пошла у град који се налазио на удаљености од тридесет стадија. Прошавши два-три попришта, они су на путу срели сеновит шумарак којим је текао поток и у коме је било много пријатних места. Путници су дошли на то место и један је, желећи да што пре види град, брзо прошао, а други се зауставио да погледа и остао. Погледавши га, и он је хтео да пође у град, али се уплашио жеге и задржао у сенци дрвета. Међутим, док се он наслађивао пријатношћу места, изађе звер из луга, ухвати га и одвуче у своју јазбину. Други [човек], кога није преварила лепота места, пак, сретно стиже у град.
Ево шта значи ова прича: два човека су они који ступају на пут благочашћа и који су почели да се подвизавају. Привлачно место на путу је свет са својим обманама. Онај који је прошао поред означава оне који ни на чему не заустављају своју пажњу, већ журе према циљу ради награде небеског призвања Божијег у Христу Исусу (Фил.3,14). Онај, пак, ко је био занесен местом означава оне који су, заборавивши свој циљ, свој ум од онога што се не види окренули ка видљивом. Жега је труд око врлине. Човек који се задржао на месту и постао плен звери означава оне које помисли заустављају иа земаљским жељама. Из њих настаје грех који, слично дивљој звери, изједа човека, као што је написано: Жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јк.1,15). Стога бежимо од световних похота да не бисмо поново постали робови греха.
54. Избегавај бескорисне разговоре да не би пао у срамне помисли. Добра реч је корисна за душу, а зла је развраћа, као што је апостол рекао: Зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор.15,33).
55. Када видиш немарне људе који су остарели у монаштву треба да си опрезан и да пазиш да не пођеш истим путем. Исто тако, и кад стекнеш уздржање [треба да пазиш] да се не превазносиш над њима. Иначе ћеш високоумљу препустити победу над собом. Послушај онога који каже: Пази на себе, и ревносно чувај своју душу.
56. Немој сваком човеку откривати своје помисли, него само онима за које си сазнао да су духовни. Јер, много је ђаволских мрежа. Ништа не скривај од духовних људи да се непријатељ не би угнездио у теби, нашавши себи погодан кутак. Међутим, са телесним људима се немој саветовати.
57. Треба избегавати бескорисне разговоре и не дружити са онима који не брину о страху Божијем. Они, наиме, не говоре ништа корисно, нити ишта раде за Господа, нити говоре о врлини, нити о побожности, нити о чистоти. Њихове речи су смртна мрежа, њихови савети – бездан ада, а њихово друштво – душевна штета.
58. Пази да не изгубиш смелост пред Господом због људске славе или части, или због хране. или пића или одеће. Јер, све то подлеже трулежи. Свачија се, пак, дела записују, било добра, било зла. Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол.3,2) да бисте добили обећање Оца небескога.
59. Војници земаљскога цара проливају крв да би угодили своме цару. Ти, међутим, немаш потребе да проливаш крв, него само немој дозволити да те савлада грех како не би доносио плод смрти (Рим.7,5). Буди бодар, брате, буди бодар и пребивај у труду. Бог није неправедан и неће заборавити твој труд. Због тескобе коју трпиш, седећи у келији, теби ће засијати светлост истине. Бори се добрим подвигом вере (1.Тим.6,12) како би могао да се, одржавши победу над непријатељем, без стида поклониш Цару Славе. Јер, Господ не венчава само оне који су умрли од мача, и који су пострадали од мучитеља, него и оне који су се показали искусни у подвигу и у љубави. Као што су први трпели поругу Господа ради, тако су и последњи Господа ради трпели тегобан живот и подвижништво.
60. Пази на себе и нека се не нађе лукава реч у срцу твоме. Немој пристајати на лукаву помисао. Од тога је пострадао неко од древних сакривши у свој шатор нешто од онога што је било проклето (Ис.Нав.7,1-26). Слично је пострадао и Гијезије, ученик пророка Јелисеја. Они не само да се нису сакрили од Бога, већ ни од људи. Они су извршили преступ у тајности, али су били кажњени јавно. Једнога је сав народ затрпао камењем, а други је наследио губу (4.Цар.5,27). Јер, не лаже онај које рекао: Бог се не да обмањивати. Јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал.6,7).
61. Због чега нас непријатељ савлађује? Због чега се у нама умножавају страсти? Зар не због наше непокорности? Када нас уче ми смо непажљиви; када нас изобичавају ради исправљања погрешака ми се противимо. Од људи се скривамо, а о Богу не бринемо. Страшна змија ставља у нас мудрост како бисмо речима победили оне који хоће да нас исправе. Због тога се грех, немајући противника, у нама умножава.
62. Почетак духовног разврата у монаху су смех и слободно понашање. Уколико то угледаш у себи, монаше, знај да си пао у дубину зла. Немој престајати да молиш Бога да те избави од те смрти. Смех и слободно понашање бацају у срамне страсти не само младе монахе, него и старце. О слободном понашању неко од светих је рекао: “Слобода у понашању је слична врућем ветру. Она уништава сав плод монаха”. Чуј нешто и о смеху: смех лишава човека блаженства које је обећано онима који плачу (Мт.5,4), разара добро унутрашње устројство, ожалошћује Духа Светога, рањава душу, упропашћује тело. Смех изгони врлине. У њему нема сећања на смрт, нити помисли о мукама.
63. Почетак плача је самопознање. Нека у нама пребива плач који није по човеку, него по Богу који зна оно шта је сакривено у срцу, како бисмо га умилостивили. Стога будимо светли лицем, радујући се даровима Господњим, у Духу Светоме, а плачимо и будимо жалосни мислено, умољавајући Бога да нам опрости наше грехе и да нас од њих сачува до краја нашега живота. Плач изграђује и чува. Плач умива душу сузама, и чини је чистом. Плач рађа целомудреност, одсеца похоту, учвршћује врлине. Плач умилостивљује Бога и прима утеху од анђела.
64. Занимај се оним што је духовно да би се у теби сачувало сећање на Бога и гнушај се бескорисних речи. Јер, није могуће да смрад и мирис пребивају заједно.
65. Пустиножитељ је избављен од три борбе: од гледања, слушања и говора. И пажљиви монах који живи у општежићу је, такође, избављен од три борбе: од куповине, продаје и напада разбојника. Међутим, свагде је потребно пазити на себе и своју савест чувати чистом.
66. Немој говорити: “Ја сам ступио у манастир и носим на себи анђеоски образ”. Ни Богу, ни људима није угодан само спољашњи образ, већ се првенствено захтевају плодови добрих дела. Према томе, стој као расцветало дрво, чувајући плодове својих врлина како се не би поткрао црв гордости и како у теби не би нагризао плод смиреноумља, како таштина не би помрачила твоју побожност, како гнев не би отео твоју кротост, како раздражљивост не би исцрпла твоју благодушност, како љутња не би нарушила твој мир, како свађа не би послужила као препрека пријатељству, како злопамћење не би пресекло узајамну љубав, како увреда не би прекинула сагласност, како стомакоугађање не би ометало пост, како халапљивост не би уништила уздржање, како безбрижност не би спотакла ревност, како сан не би заменио бдење, како униније не би отежало усрђе, како лењост не би помутила служење, како роптање не би умањило потчињавање, како непокорност не би заградила врата послушности, како празнословље не би превладало над певањем Псалама, како неозбиљност не би превагнула над славословљем, како смех не би савладао плач. како блуд не би упропастио целомудреност, како среброљубље не би било претпостављено неграмжљивости. Пази да не заволиш родитеље више од Христа, и да се не наслађујеш светом више него Царством, да страст осуђивања не подстиче твој језик, да те не мучи завист према било коме, да обмана не потамни чистоту твога срца, да те лицемерје не лиши сладости истинских добара, да те отимање не одлучи од Царства, да ти неправда не загради рај, да човекоугађање не уништи твоју смелост, да љубав према задовољствима не покраде твоју љубав према Богу и да похота у теби не угаси срдачну скрушеност.
67. Човек напредује по мери одсецања и смиравања своје воље. Човек себи самом наноси штету уколико се упорно држи своје воље. Стога немој желети да робујеш својој вољи, већ боље буди послушан вољи Божијој.
68. Излазећи из келије на службу, или због разговора са неким огради око, а срце подстичи благочастивим помислом, говорећи: “Ти ниси сликар и ниси изашао да се учиш како да сликаш људске ликове”. Пази на себе. Уколико је твоја пажња заузета чулним нећеш моћи да чистим умом, као у огледалу, сагледаваш небеско, нити да се наслађујеш и радујеш сећањем на Бога.
69. Престани да се занимаш за туђе грехове, да се природно не би покварила твоја благочастива мисао.
70. Држи се ћутања. Оно ће те избавити од многих нечистота. Непрестано се сећај тескобе грешника, бојећи се да и ти ускоро не будеш њима прибројан.
71. Немојмо бити самољубиви, будући да се од самољубља, као од неког корена, рађају све страсти. Самољубље се, пак, истребљује љубављу која све привлачи једномислености и везује у једно. Љубав је велика и драгоцена тековина. Стога се старај да не отпаднеш од љубави.
72. Бринући се о свом спасењу будимо ближњима образац врлине у вери, у љубави, у трпљењу, у чистоти, у послушности, у смиреноумљу, у страху Божијем. Немојмо се заносити рђавим жељама, већ се подвизавајмо у духовним трудовима.
73. Ради примања заповести Божијих држи се безазлености (голуба), а ради одбијања сплетки противника – лукавости (змије).
74. Умом се одвајај од штетних сусрета, да би твој унутрашњи човек пребивао у миру.
75. Немој проводити време са лицемерима да се твоје мисли не би оскрнавиле. Јер, њихове речи су веома штетне. Они старце нагоне да поступају као младићи, а младиће увлаче у безакона дела.
76. Онај ко плаче никако неће сагрешити. И нико ко је скрушен срцем не смишља зло. Код човека који је скрушен срцем јављају се сузе, а за сузама умањење зла због уздржавања од рђавих дела.
77. Ако си млад, учи се ћутању и труду. Труд ће те учинити лаким, а ћутање ће твоју светлост душе сачувати неугасивом, не допуштајући јој да се затамни било каквом страшћу.
78. Световног човека не чине коса и одећа, него рђава нарав и наклоност према светским и нечистим жељама, од којих душа постаје мрска.
79. Монаха не чине постриг и одећа, него жеља за небеским и Божанствени живот, којима се испољава савршенство живота.
80. Не узноси се пре искушења. Јер, искушење често постиђује оне који привидно стоје чврсто. Због тога треба бити бодар и тиме ум обезбедити од пада.
81. Мисли и све чини како да би угодио Богу. Јер, ако у теби нема те мисли свако твоје дело губи вредност.
82. Било да пребиваш у општежићу, или да безмолствујеш далеко од свих немој бити немаран према ономе што се од тебе захтева, тј. према чистоти срца и скрушености духа. Бог неће постидети оног ко их стекне. Онај, пак, ко их занемарује налази се у великој опасности.
83. Орошавај душу Божанственим водама (Речју Божијом и Тајнама) како би процветала и донела плод у правди. Ми треба да стремимо ка ономе шта је душекорисно као што животиње хитају на зелене пашњаке.
84. Када је душа здрава, и тело има снаге за добре трудове, а ако се душа изгубила у скверним помислима, и тело ће се, по неопходности, оскрнавити грехом.
85. Лукави свакодневно нашој души поставља сакривене замке да би је, саблазнивши је, подвргао вечном мучењу. Ове замке су испуњене сладошћу како би превариле и привукле непажљиве душе. Немој се, брате, наслађивати том смртоносном сладошћу, заносећи се обмањивим помислима. Уколико нађе приступ у душу, помисао-обмањивач је наслађује греховним мислима како би је умртвила грехом. И она постаје замка за душу. Међутим, освести се и пожури да разориш ту замку, изагнавши помисао из душе молитвом, сузама, уздржањем и бдењем. И убудуће буди будан и ни једног тренутка се не заустављај на обмањивој помисли. Увек прибегавај Богу са молитвом, са постом и сузама како би се ослободио од свих замки, саблазни и страсти.
86. Будимо бодри војници и свакодневно савлађујмо лукавог у борби. Изучимо правила те борбе. Онаје невидљива и њено [основно] правило је: ослободити се од свега земаљског. Ми нећемо грешити уколико очекујемо смрт, свакодневно је имајући пред очима. Ако испразниш себе од свега земаљског нећеш бити оборен у борби. Јер, оно што је земаљско вуче према доле. Страсти помрачују очи срца и лукави нас побеђује.
87. Немој, монаше, погрешно расуђивати, говорећи: “Велики су трудови подвижништва. Ја сам, пак, слаб и немоћан и нисам у стању да се подвизавам”. Онај ко реши да оде у неку далеку и страну земљу не може за један тренутак прећи цео пут. Напротив, он сваки дан од преноћишта до преноћишта прелази део пута и, након одређеног времена, стиже у жељену земљу. Исто се може рећи и о Царству небеском и о рају сладости. У њих се долази уз помоћ трудова целог живота, тј. поста, уздржања и бдења. Уздржање, сузе, молитва, бдење и љубав су преноћишта која воде на небо. Проходи их стрпљиво и са радошћу. После сваког преноћишта ће се учвршћивати стопе твоје душе и нећеш наћи тешкоћу на путу који води небу.
88. Непријатељ се жури да у човека, који је без дубљег размишљања ступио у монаштво, усади претерану слободу у понашању. Онога, пак, ко је из побожности ступио у монаштво он наговара на подвиге изнад његових сила. Онога, међутим, ко се истински боји Бога он не може уловити ни једном ни другом помишљу. Страх Божији просвећује његово срце како би ишао правим путем.
89. Брат се, после примања монашког образа, борио са мишљу да изађе из општежића. И помисли су му представљале следећи пример: “Погледај на поврће у башти. Биљке неће почети да расту уколико их онај ко брине о лејама не ишчупа и не пресади на друго место”. Брат је, пак, одговорио помислима: “Зар ће баштован ишчупати све што је посејано у лејама? Зар он неће у лејама оставити онолико колико оне могу да исхране. Осим тога, ни оно што је ишчупано неће бити онакво какво ће бити оно што је остало на месту. Стога и ти буди у броју оних који нису ишчупани”. И он је, уз помоћ благодати Божије, савладао помисао.
90. Монах треба да је благоразуман како би препознао противникове замисли против њега. Нешто од тога он треба да пропушта са подсмехом, нешто са смирењем, а нешто да обара добро припремљеном речју.
91. Све док душа машта о земном, различите жеље овога света и сујетна задовољства, које јој представљају помисли, раслабљују њене силе. Због тога онај који седи у келији постаје немаран. Немар, међутим, неће имати власти над оним ко се савршено одвојио од света, ко је омрзео свет и његове прелести, и ко се од свег срца и од све душе предао на служење Господу. Он ће слободно вршити свој посао. Њему ће само предстојати борба са помишљу таштине. Међутим, слуга Господњи тера од себе и ту помисао, држећи на уму своју сопствену немоћ и сећајући се чије дарове поседује, сагласно ономе који је рекао: Шта ли имаш што ниси примио (1.Кор.4,7). Код њега је, такође, присутна и борба са немоћи тела. Ипак, слуга Господњи због тога не пада у страх, нити ће се одвојити од љубави Божије, по речи онога ко је казао: Ко ће нас раставити од љубави… Божије (Рим.8,35-39). После свих страсти следи дух блуда. Међутим, бежи од срамних речи и избећи ћеш нечисте помисли.
92. Мудри старци су за братију уље које помазује и укрепљује душу.
93. Ако си се одрекао света побрини се о своме делу како би добио тражени бисер. Јер, неки су, одрекавши се света и удаљивши се од светског живота, оставили војну службу или раздали богатство, да би ипак, на крају, пали. Они су се, наиме, руководили својом вољом. Нешто најбедније је руководити се својом вољом, а не живети по вољи Божијој. Они су се на главна врата привидно удаљили од свега житејског, да би му се опет вратили на тајна врата.
94. Човек има благоухано знање ако у сваком случају осуђује самог себе и ако, осуђујући себе, не осуђује другог који је пао у грех.
95. Онај чије је срце помрачено буром помисли и онај ко је побеђен страстима нити се човека стиди, нити се Бога боји. Ако је господар он ће без страха чинити зло. А ако је немоћан и бедан, он ће, предавши се грубости своје нарави, такође чинити зло без срама.
96. Војници имају краткотрајну борбу. Код ревнитеља за спасење она се, пак, продужава до њиховог одласка ка Господу. Због тога делу треба приступати са свом ревношћу, бодрошћу и трпљењем. Ако намераваш да убијеш лава, лати се посла са свом одлучношћу како не би сломио твоје кости као земљани сасуд. Ако будеш бачен у море, немој губити бодрост све док не изађеш на стену како не би као камен потонуо у дубину. Ако ступиш у борбу буди бодар како се противник, победивши те, не би зарадовао, и како уместо венца не би добио оно што му је супротно.
97. Онај ко хоће да буде монах треба да је спреман за јуначко трпљење како, по ступању у монаштво, не би рекао: “Нисам знао да ће то бити са мном”. Међутим, то треба да ти је познато. Доведи у ред своје помисли, и наоружај се трпљењем како се не би десило да при постригу кажеш: “Све ћу трпети”, а сутрадан постанеш нарушитељ свога завета и речју и делом. Анђели Божији стоје и слушају све што излази из твојих уста. Пази да не слажеш, будући да ће Господ погубити све који говоре лаж (Пс.5,7).
98. Онога који приступа да служи Господу окружују многа искушења. Али, у свим искушењима побеђује онај ко себе свим срцем поверава руководству Божијем, и пребива у вољи Божијој. Бог од нас захтева само одлучност, док сам даје снагу и победу: Он је заштитник свима који се у Њега уздају (Пс.17,31).
99. Немој гледати на лењиве, већ пази на себе, имајући Бога пред својим очима, по узору на онога који је написао: Свагда видим пред собом Господа. Он ми је са десне стране да не посрнем (Пс.15,8).
100. Немојмо никога осуђивати. Јер, ми не знамо како се човек влада у својој келији или како се труди пред Богом. Немојмо осуђивати никога, чак и ако видимо да се неко смеје или разговара, будући да не знамо какво је његово расположење у келији. Свако од нас треба да пази на себе будући да ће свако од нас за себе дати одговор Богу.
101. Хоћеш ли да те не савлада искушење? Одсеци своју вољу. Ако твој настојатељ у Господу неко дело не сматра добрим покори му се у Господу, чак и ако теби изгледа добро. Улазити у спор и ићи за својом сопственом намером већ је признак скретања са правог пута. Нека свако чује шта се говори у Псалму: Служите Господу са страхом и радујте му се са трепетом. Примите поуку да се једном Господ не разгневи и не пропаднете ван пута правде (Пс.2.11-12).
102. Немојмо да наше владање буде промењиво, тј. да данас имамо уздржање и кротост, а ујутро неуздржање и гордост; данас безмолвије, бдење и смирење, а ујутро расејаност, ненасити сан, непотчињавање и слично; данас одрицање од света, одрицање од свега земаљског, одрицање од отаџбине, пријатеља, родитеља (због наде на Господа), а ујутро жељу да видимо родни крај, родбину и наследство које погружава у мноштво зала. Опомињимо се да је жена Лотова, обазревши се натраг, постала стуб од соли. И Господ учи: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62).
103. Увек имај на уму дан у који си, свукавши све, оставио свет ради Господа, у који си био распаљен страхом Божијим и у који си горео духом ка Господу. Држи се тога расположења до краја. Јер, ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт.10,22).
104. Нека те не раслабљују помисли које наилазе. Јер, то је тек почетак борбе. Поучи се од цистерни испуњених кишницом. После кише, након благослова који се сакупи у цистерну, вода је мутна. Међутим, што више пролази време, она је све чистија. Потрпи и стишаће се и твоје помисли, и даће ти покој.
105. Почуј причу о скверним помислима. Пошто се виноградски плодови саберу са лозе, ставе у тоцило и исцеде, добија се вино које се налива у посуде. Тада оно најпре ври као да је загрејано најснажнијом ватром, при чему и посебни судови, не подносећи његову силовитост, понекад пуцају од напрезања. Тако бива и са човековим помислима, тј. када од овог сујетног века и брига прелази к небеском. Не трпећи човекову ревност, демони на разне начине смућују његов ум са намером да му додају мутни напитак (Ав.2,15). И ако нађу суд који није без недостатка, тј. душу која је неверна и која сумња, они га разарају. Они као грабљиви вукови иду по келијама монаха тражећи отворена врата. И продревши унутра, они упропашћују душу која им је покорна. А уколико наиђу на затворена врата, тј. на душу која је утврђена у вери, они се повлаче назад са доле обореним лицем.
106. У свим својим делима држи се смиреноумља које је мајка послушности. Збаци са себе двоједушност и у свему се заодени вером да би те Господ, видећи ревност твоје душе, учврстио у подвигу. Потхрањуј у себи силну мржњу према лењости, према надметању, према свакој злој нарави и зависти, будући да си Христа ради све оставио. Знај да ћеш претрпети много труда и штете уколико те на почетку раслабе такве помисли.
107. Ако не дозвољаваш да се у дворишту нагомилава ђубре, онда немој дозвољавати ни да се у твојој унутрашњости крепе плотске жеље.
108. На широком путу се налази следеће: злоумље, расејаност, стомакоугађање, пијанство, расипништво, разврат, раздор, раздражљивост, надменост, непостојаност и слично. За њима, пак, следи: неверје, непослушност, непокорност и, последње од свих зала – очајање. А на тесном и уском путу се налази: безмолвије, уздржање, целомудреност, љубав, трпљење, радост, мир, смиреноумље и слично. За њима следи бесмртни живот.
109. Особито се чувај од смелости у понашању да не би постао роб празнословља и бестидности, да не би постао радост демонима, и да се на крају не би одвојио од братства. [Чак] ни дивљи магарци не пустоше пшеницу онолико колико дрскост разара трудове монаха.
110. Замислимо оне који стоје пред земаљским царем и служе трулежном престолу. Са каквом пажњом и страхом они стоје пред својим царем? Нисмо ли тим више ми верни дужни да пред Небеским Царем стојимо са страхом и трепетом и са сваком побожношћу? Стога не сматрам добрим да се бестидним оком гледа на присутне Тајне Тела и Крви Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Нека нас у то убеди и Божанствено Писмо које каже: А Мојсије се уплаши и не смејаше да погледа (на купину) (Дап.7,32).
111. По моме расуђивању, постоје три врсте дремљивости које ноћу смућују човека. Прву брат доживљава услед дејства лукавога када почне да пева Псалме. Међутим, ако у њему нема лењости, она нема никакву снагу. Она силније узнемирава ако је братовљев стомак оптерећен јелима и пићем. Друга наилази на брата за време службе Божије због његове сопствене немарности, тј. када не жели да се потруди да одстоји до краја правила, већ усред службе оставља оне који певају Псалме и одлази да спава. Трећу осећамо по захтеву природе после завршетка правила обичне службе. Немој бити немаран. Зар ниси чуо како се пророк Самуило, који је више пута био позиван, ни једном није олењио да устане, премда је још био дете? Када стојиш на служби Божијој, међу братијом или у усамљености, ради слављења Спаситеља нашега Исуса Христа и узнемири те прва врста дремљивости потруди се да јој се успротивиш како се због своје лењости не би лишио плодова служења Богу. Са чврстином потрпи, ма колико пута дремање склапало твоје очи. Не одлази са свога места и стећи ћеш велику корист. Пристрашће према ненаситом сну је слично страсти стомакоугађања. И природа тражи много код оних који су навикли да много једу, а код оних који су навикли на уздржање не захтева много хране. Примени на себе оно што чине рибари: они по сву ноћ проводе у бдењу, не напуштајући свој посао. Ако се онај кога савлада саи, преда нераду и заспе, када устане видеће да ништа није ухватио. Тада ће почети да се укорева због нерада. Исто ће се десити и са тобом ако се предаш дремању и сну, као што и пророк каже: Заспаше сном својим и ништа не стекоше{Пс.75,6).
112. Ма колико да је велик, брод на коме се направи мала рупа бива потопљен валовима уколико се убрзо не предузму мере. Исто се догађа и са душом која је допустила да јој се приближе непријатељски прилози, уколико не припадне Ономе којију је саздао. Стога је мени и теби, брате, потребна бодрост и велико смиреноумље. Срдачно обраћење Богу чини немоћним свако лукавство [непријатеља].
113. Догађа се да неко узме суд да би захватио воде, али га испушта и разбија пре него што га напуни водом. Њему је сличан и онај ко ступи у манастир ради постизања хришћанског савршенства, па одбаци благодат Божију и поново се врати световном животу.
114. Вера је мајка сваког добра. Њоме човек постиже обећања Владике и Спаситеља нашега Исуса Христа, према ономе што је написано: Без вере није могуће угодити Богу (Јев.11,6). Веома плодна, пак, тековина за ђавола јесте неверје, које је мајка сваког лукавог дела. Од њега се рађа двоједушност које је неред. Двоједушан човек, речено је, непостојан је у свим путевима својим (Јак.1,8).
115. Хоћеш ли да избегнеш саблазни и осуђивање? Постави врата на уста своја у Господу и одврати очи своје да не виде сујету (Пс.118,37). Тако ћеш ћутањем избећи оговарања, а чувањем очију саблазни. Уколико то у себи не савладамо, ма куда да пођемо у самима себи ћемо носити своје непријатеље. Победи их и имаћеш мир, ма где живео.
116. Молитва и пост су прекрасни. Њих укрепљује милостиња, будући да је речено: Милости хоћу, а не жртве (Ос.6,6). И Спаситељ ублажава милостиве: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. И анђео је рекао Корнилију: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап.10,4): не само молитве, него и милостиње.
117. Не избегавај црквену службу под изговором неког посла. Као што киша помаже да семе расте, тако и црквена служба утврђује душу у врлини.
118. Немој бити [превртљив], тј. немој себи дозволити да једног дана пребиваш у безмолвију и пажњи према делу Божијем, а другог да идеш од келије до келије, или, што је још рђавије, из насеља у насеље. Напротив, постојано безмолствуј, сећајући се да се по мери безмолствовања чисте помисли. Код оног, пак, ко се удаљава од безмолвија ум постаје све грубљи.
119. Страх Божији је чврсти стуб пред лицем непријатеља. Не уништавај тај стуб и нећеш пасти у ропство. Приљуби се уз Човекољупца, вапијући Његовој благости заједно са пророком: У тебе се, Господе, уздам да се не постидим довека. По правди својој избави ме и склони ме (Пс.30,1-6). Тада ће и Господ теби рећи: Ја ћу бити са тобом и нећу те оставити, нити превидети. Крепи се и буди храбар (Ис.Нав. 1,5-6).
120. Будимо великодушни и понесимо терет једни других, трудећи се да подигнемо оне који су пали и упали у ропство непријатеља. Који војник неће ступити у борбу са непријатељима, видевши да су његовог пријатеља одвели у ропство? Он ће се сукобити са њима да би свога пријатеља избавио из њихових руку. Уколико, пак, није у могућности да га избави, он плаче и жалости се, сећајући се пријатеља. Нисмо ли ми утолико пре дужни да полажемо своје душе један за другог? Јер, Господ и Спаситељ наш Исус Христос је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн.15,13).
121. Човек који проводи свој живот у лењости самога себе обмањује. Он уопште не помишља на блага која је Господ припремио праведним, и о казни која је припремљена грешницима, предајући се утехама без икаквог страха. У таквом [човеку] лукави побуђује телесне похоте сваке врсте. Он, пак, није у стању да то примети, као што ни врата не примећују оне који на њих улазе и излазе. Јер, похота је, настанивши се у његовом уму, помрачила његове очи.
122. Бежи од претеране слободе у понашању и смеха. Стомакоугађање обуздавај уздржањем, среброљубље – неграмжљивошћу, многоговорљивост – ћутањем, неспособност пребивања на једном месту – пребивањем у келији, лењост – сећањем на будућа добра, непокорност – смиреноумљем. Више од свега бежи од претеране слободе која је, по моме расуђивању, почетак свих зала. Ако је не обуздаш, она ће те учинити бестидним. А обуздавши је, пак, бићеш блажен, будући да је речено: Благо човеку који се боји свих ради побожности (Прич.28,14).
123. Пази на себе како не би изгубио своје време у немару и расејаности. Ако си посадио виноград, огради га оградом. Ако си стекао врт, чувај његове плодове да би се зарадовао на крају. Немој пуштати своје свиње на плодове трудова твојих да их не би опустошиле. Каква је корист ако један дан градим, а два дана рушим? Како ће се посао привести крају ако се ради на тај начин?
124. Сваковрсни греховни мамци су расејани по свом људском роду како би човек непрестано водио умну борбу. Међутим, неко се бори, а неко се препушта изазову и пада. И један пада у једно, а други у друго, у зависности од предрасположења свакога. То се не дешава без учешћа непријатеља, премда се и он саображава нашим склоностима. И када некога жели да свеже својим греховним жељама, он га везује баш оним којим се он наслађује стога да уопште не би ни пожелео да се икада ослободи. Онај који нас веже је лукав и добро зна кога чиме да веже. Он зна да [човека] не треба да свеже невољним оковима, будући да ће његов ум одмах раскинути окове и побећи. Због тога он свакога веже оним чиме се наслађује и у чему ужива. Будући свезани, дакле, ми се не жалостимо, већ се радујемо. И будући уловљени, ми се надимамо. Надимамо се стога што смо, на пример, везани завишћу, а не страшћу прељубе. И само због тога што нисмо везани страшћу прељубе, ми сматрамо да смо слободни од свега. Исто тако онај ко је свезан сујетом сматра да је слободан од свих окова само стога што није свезан јавним неправдама. И нико од оних који су свезани не зна за своје окове и не препознаје мреже које су прострте око њега. Сви они пате од незнања пијанице. Свезани, слично пијаноме, не зна да је везан. Од вина они заборављају на окове, и због пијаности не виде мреже око себе.
125. Имај на уму да се примесом греховне страсти упропашћује и уништава свако добро: уништава се правда када јој се присаједини лукавост; повређује се непорочност ако је се косне похотљивост; уништава се вера ако буде слушала прорицања [судбине]; помрачује се доброчинство уколико садржи нешто гордости; посрамљује се пост ако се да места осуђивању. Пази на себе и немој да допустиш такве штетне примесе.
126. Ти си дужан да сваки уд на одговарајући начин сачуваш од онога што је штетно. Ако ти је тело чисто од блуда, чувај и своја уста од осуђивања других. Уста не могу да чине прељубу, али могу да лажу и клевећу. Ако један твој уд није крив, а други јесте, осуда једног уда ће прећи на тебе целог. Немој сматрати да је осуђивање нешто безначајно. Из примера оних који постају храна ловцима научи се да не занемарујеш ни најмање ситнице. Дешава се да птица бива задржана у замци само малим ноктом: врх безвредног нокта надмашује и савлађује снагу крила. Птица је [телом] у потпуности ван замке, али је ипак [због нокта] читава заробљена.
127. Бежимо од рђавих помисли. Јер, за помисли ће нам се судити подједнако као и за дела. Приступимо добрим помислима које од Онога који испитује срдачне намере добијају награду заједно са делима. Намера је већ дело, будући је у њој, као у [средишту] из кога се све рађа, постављена основа наше слободе.
128. Милостиви Господ нас је снабдео оруђима против свих непријатељских напада. Само немој бити лењ да се њима служиш, и нећеш претрпети штету. Ако непријатељ на нас пусти своје распаљене стреле и ми уз себе имамо необориви штит, тј. молитву. Ако намерава да нас пороби неправдом, прибегнимо правди и спашћемо се. Ако намерава да те рани мржњом према људима, сусретни га обиљем човекољубља. Ако те напада гордошћу, успротиви му се смиреноумљем. Ако у теби побуђује телесну похоту, брзо се обуци у оклоп целомудрености. Ако нас нападне ненаситошћу, начинимо себи крила од поста. Према томе, наши непријатељи имају стреле, али и наша немоћ поседује стреле. Пораз у борби се, дакле, не догађа због недостатка оружја, него због непажње и одсуства жеље да га употребимо.
129. Каква је корист ако неко има све, али нема љубави која спасава? [Претпоставимо] да неко начини велики обед како би позвао цара и кнежеве, те све богато припреми како ни у чему не би било недостатка. Међутим, једино се деси нема соли. Да ли ће такав обед моћи да се једе? Без сумње, не. Исти случај је и овде. Ако онај ко је стекао девственост, ко је постио, ко је вршио бдења, ко се молио, ко је давао уточиште беднима, ко је приносио дар, или првине, или плодове, ко је изградио цркву, нема љубави, сав [његов труд] пред Богом нема никакве вредности (1.Кор.13,1-4).
130. Побринимо се о стицању вечних добара која су нам обећана. Постарајмо се о томе док се није смркло и док се није завршила трговина. Начинимо себи за тамошњи живот пријатеље од бедних и немоћних. Купимо себи уља од њих и пошаљимо га тамо испред себе. Јер, овде за тамошње светиљке уље продају удовице, сиромаси, немоћни, сакати, хроми, слепи и сви ништи који седе код црквених врата.
131. Када станеш пред Бога на молитву, пази да прекрасне органе помоћу којих певаш Бога, тј. помисли, не покраду твоји непријатељи. Како ћеш или чиме ћеш служити Богу ако ти одузму орган, тј. заплене помисли? Служење Богу захтева да помисли, сва крепост и сила душе и сав ум буду нерасејано усмерени Богу. Своме злату немој додавати бакар или олово, тј. својој души – многе и нечисте помисли. Девица коју преваре [покварени људи] постаје мрска у очима обручника. И душа коју заведу нечисте помисли и која се саглашава са њима постаје мрска свом небеском Женику, Христу. Она треба да на све могуће начине избегава везу са тим помислима и да се не наслађује сагласношћу са њима како би Господ, увидевши њену љубав према Њему, био благонаклон према њој и уништио непријатеље који покушавају да одврате њене мисли од Њега. Јер, чим увиди да се душа напрегнуто стара да буде сабрана у себи, непрестано га иштући, очекујући га ноћу, и вапијући ка Њему дању, Господ ће пожурити да је освети и очисти од порока који се још у њој налазе, те да је постави пред себе као чисту невесту.
132. Отвори своје срце и одлучи да желиш Бога у све дане свога живота. Желети Бога је свагдашње наслађивање, просвећивање и свакодневна радост. Ако га увек будеш желео, Он ће увек обитавати у теби. Он пребива у души која га се боји, и испуњава вољу оних који га љубе.
133. Хоћеш ли да будеш свет и непорочан храм Божији? Имај увек у срцу своме образ Божији. Под образом Божијим не подразумевам изображење бојама, него лик који се у души живопише добрим делима, постовима, бдењима, напредовањем у добру, уздржањем и молитвама. Боје за овај небески Владичин образ су чисте помисли, одлагање свега земаљског и увек чисти живот.
134. Ни у свету ни у подвижничком животу нико не бива увенчан без борбе. Без борбе, дакле, нико не може да добије неувенљиви венац и вечни живот. Јер, садашњи живот је увек сличан борилишту. Хоћеш ли да се покажеш савршен у борби? Увек буди обучен у врлине као у оруђа борбе. И ако си се обукао у врлине непрестано употребљавај напор да не останеш без њих.
135. Постарај се да постанеш подражаватељ живота и врлина преподобних отаца. Иди путем њиховог живота и подвизавај се као и они: подвизавај се умом, подвизавај се духом, подвизавај се телом. Буди подвижник и у одећи, буди подвижник и у храни, буди подвижник и у речи, буди подвижник и у погледу, буди подвижник и у помисли како би се у свему показао савршен.
136. Пази на себе како ти се не би десило да у време молитве будеш расејан. Када станеш на молитву пред Бога, стој са страхом и трепетом. Из свога срца избаци све помисли и бриге о земаљском. У време молитве буди потпуно као небески анђео. Постарај се да твоја молитва буде света, чиста и нескверна како би се, при уздизању на горе, небеска врата одмах отворила пред њом и како би је анђели и арханђели са радошћу сусрели и принели ка светом и узвишеном престолу пречистог Владике. У време молитве свагда припадај Богу као херувим или серафим.
137. Твоја борба није нека обична борба. Напротив, сви анђели и Владика посматрају борбу коју водиш са непријатељем. Према томе, Бог и анђели ће те похвалити уколико победиш непријатеља. Анђели ће, радујући се, прославити Бога који ти је дао силу да победиш лукавога. И твоја борба се све више и више појачава како би ти постао искуснији, како би се Бог прославио и људи почели да се угледају на тебе.
138. Немој да падаш у нерад због изнемоглости, већ увек имај у виду наду. Јер, где су подвизи, тамо је и награда; где су борбе, тамо су и почасти; где је битка, тамо су и венци. Гледајући на то, помазуј себе поукама трпљења. Заједно са светима непрестано узвикуј: Храбри се, нека се крепи срце тпвоје и сачекај Господа (Пс.26,14).
139. Припремај дела своја за исход. Доведи у ред све на пољу своме. Поље је, пак, овај живот: узми добар ашов – Нови Завет и огради свој посед трњем (направи ограду од бодљикавог растиња), тј. поста, молитве и учења. Уколико будеш имао такву ограду звер, тј. ђаво неће ући [у твоје поље]. Обрађуј своју душу као прелепи виноград. Виноградари који чувају виноград ударају дланом о длан и громко вичу да би зауставили оне који намеравају да провале у њега. Тако и ти подигни глас и запевај Псалме, па ћеш протерати лукаву лисицу, тј. ђавола. Непрекидно пази на непријатеља уколико твоје жеље буде усмеравао на непристојна дела. Ако твоју душу почне да, као из праћке, гађа нечистим помислима подигни штит вере и стави на себе кацигу наде. Извуци мач духовни који је Реч Божија (Еф.6,17). И наоружавши се тако против непријатеља трпи, и немој бити немаран у борби. Напротив, буди бодар у свему, говорећи: “Знамо ми његове замисли”.
140. Када у тебе уђе лукава помисао извуци свој мач, тј. пробуди у срцу страх Божији, па ћеш посећи сву непријатељску силу. Уместо бојне трубе употребљавај Реч Божију. Као што труба својим звуком сакупља војнике, тако и Реч Божија, призивајући нас, сабира благе помисли и доводи их у поредак страхом Божијим, састављајући пук који се супротставља непријатељу. Јер, наше помисли се, слично војницима, сукобљавају са непријатељима цара. И још, као што труба својим звуком у време борбе и у младим војницима буди готовост да иду на непријатеље, тако и Божанско Писмо буди твоју ревност према добру и учвршћује те у борби са страстима.
141. По мери својих сила принуђавај себе да што чешће читаш Писмо како би сабрао своје помисли које непријатељ расејава својом препреденошћу. Он у тебе полаже лукаве помисли, наносећи ти или честе жалости, или много успеха и животних пријатности. Он то чини по својој пакости, са намером да човека удаљи од Бога.
142. Буди трезвен и старај се да се увек усрдно занимаш читањем како би се научио да избегаваш непријатељске мреже и да достигнеш вечни живот.
143. Читање Божанствених Писама сабира расејани ум, и дарује [по]знање Бога. Јер, написано је: Почините и разумите да сам ја Бог (Пс.45,11). Почуј да [по]знање Бога стиче онај ко се чистим срцем упражњава у читању Божанствених Писама. Стога немој бити немаран, него се упражњавај у читању и у молитви, како би се просветио твој ум и како би постао савршен и потпун, без икаквог недостатка (Јак.1,4).
144. Неки се хвале што разговарају са велможама, кнезовима и царевима, а ти се хвали што, приликом читања Светог Писма, беседиш са Светим Духом. Јер, кроз Писмо говори Дух Свети.
145. Старај се да читаш Божанствена Писма и да постојано пребиваш у молитвама. Јер, сваки пут када разговараш са Богом њиховим посредством, освећује се твоје тело и душа. Знајући то, старај се да се чешће упражњаваш у њима.
146. Ако не умеш да читаш немој одлазити оданде где можеш да слушаш и да добијеш корист. Јер, написано је: Уколико видиш разумног човека, порани да га обиђеш и нека твоја нога похаба прагове његових врата (Сир.6,36). То је корисно не само за оне који не умеју да читају, него и за оне који умеју, будући да многи читају премда не знају шта читају.
147. Када решиш да читаш буди опрезан да те непријатељ не би прекинуо, наводећи униније или расејаност, или говорећи: “Најпре учини то и то дело, будући да је незнатно, а затим ћеш са спокојним духом да читаш”. Нашаптавајући ти то, он у теби буди особито усрђе према рукодељу како би те што пре одвукао од читања. Он то чини када види да се брат усрдно бави читањем и стиче корист од њега. Тада се он стара да га одвуче од тог бављења и да му се супротстави помоћу тих и других предлога. Немој му веровати, већ буди као жедни јелен који жели да дође до извора воде, тј, Божанствених Писама, како би из њих пио и угасио жећ коју пале страсти.
148. Побрини се да реч из Писма коју ти Господ да да прочиташ и сазнаш не остане празна. У њој се поучавај умом својим, напиши је у срцу своме, и неизбрисиво је чувај у сећању своме. Јер, написано је: Поучавам се у закону твоме (Пс.118,16), и још: У срцу своме затворих речи твоје (Пс.118,11).
149. Када читаш, читај марљиво и са усрђем. Са великом пажњом заустављај се на свакој речи. Немој се старати да само ишчитаваш стране, већ, ако је потребно, немој бити лењ да и два, и три и више пута прочиташ стих како би разумео његово значење.
150. Седајући да читаш или слушаш онога ко чита најпре се помоли Богу, говорећи: “Господе Исусе Христе! Отвори уши и очи срца мога да чујем речи твоје и испуним вољу твоју. Отвори очи моје да бих разумео чудеса закона твога (Пс.118,18). У тебе се уздам, Боже мој. Ти просвети срце моје”. Увек се моли Богу да просвети твој ум и да ти открије значење својих речи. Многи су, поуздавши се у свој разум, пали у заблуду. Говорећи да су мудри, они полудеше (Рим.1,22).
151. Стекни безмолвије као чврсту стену и оно ће те издигнути изнад страсти. Ти ћеш водити борбу одозго, а оне одоздо. Стекни, пак, безмолвије у страху Божијем, и ниједна непријатељска стрела те неће повредити. Спојено са страхом Божијим, безмолвије је огњена колесница која оне који су је стекли узноси на небо.
152. Безмолвије је мајка скрушености, огледало грехова, извор незадрживих суза, училиште стражења над помислима и расуђивања, утврђење поста, преграда стомакоугађању, поприште упражњавања у молитви и читању, умирење помисли, необориво уточиште од брига, благи и лаки јарам који успокојава и носи оне који га носе, родитељка побожности, тамница за страсти, узда за очи, језик и слух, узрок неграмжљивости, плодоносна Христова њива која даје добре плодове.
153. Стекни добри део, који је изабрала Марија. Она је, наиме, севши крај ногу Господа и прилепивши се једино уз Њега, постала образац безмолвија. Стога ју је Господ и похвалио, рекавши: Али је Марија добри део изабрала који јој се неће одузети (Лк.10,42). Видиш ли какво је безмолвије! Сам Господ похваљује оне што су га стекли. Стекни безмолвије и насладићеш се Господом (Пс.36,4). Седни крај ногу Његових и приљуби се једино уз Њега тако да са смелошћу можеш рећи: Душа се моја прилепила за тебе и десница твоја ме прихвати (Пс.62,9).
154. Болести не постају одједном неизлечиве: добивши рђав почетак од нерада, оне прелазе у велику повреду. И страсти у души ничу из малих узрока. Уколико се, пак, не истребљују, производе велико растројство у души. Видиш ли како зелена ивица на бакру постаје све дубља и дубља? Из тога разуми шта страсти производе у души услед нерада. Ако не очистиш рђу, нећеш уклонити мрљу; ако не изнуриш природу тела, нећеш успети да од себе отераш страст. Рђа се тесно сједињује са бакром: и страст се укорењује у природи. Ко очисти бакар пре него што зарђа, биће безбрижан: ко обуче душу у врлине, неће бити у опасности, нити ће претрпети потајни удар зла. Очишћени бакар прима светлост као одећу. Ако је очишћени бакар недирнут рђом, биће употребљив на дуго време. У супротном је светлост варљива. Тај сасуд је слаб и убрзо пропада, будући да је израђен од оштећеног бакра. Ако оштећена приступа врлини, душа пада у колебање, а од колебивости долази распуштеност.
155. Као што душа, услед сједињења са влажним телом, постаје телесна, тако и тело, уз нетрулежност душе и јединство са семеном Божијим, постаје духовно. И свети Павле разликује телесне од духовних људи. Он је знао да и телесни људи имају душу, и духовни тело. Међутим, он целом човеку даје име по ономе што преовладава у њему. Ако тело преовладава над душом човек је телесан, а ако превладава душа, човек духован. И на другом месту он говори: Јер тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели (Гал.5,17). У Јеванђељу се каже да Царство небеско припада подвижницима (Мт.11,12). Дух се труди да уздигне природу к Божанственом стога што се природа телом прелешћује земним. Тај напор духа над природом јесте борба која се пројављује на два начина: код почетника са циљем да се не потчине телу, а код савршених – да и само тело учине духовним.
156. Ако је бесмртна душа оно главно у човеку, онда није неправедно што је Бог човека усмерио ка нетрулежности. Он не чини насиље над сложеном човековом природом, него само подстиче силу духа да самовољно привлачи тело ка нетрулежности, као слушкињу упропашћену грехом. Као што у ужареној пећи и бакар прима изглед огња, тако и тело постаје духовно уколико сраста са нетрулежношћу. Бакар који је закопан у земљу изједа рђа и претвара у прах. Исто се дешава и телу које је погружено у страсти.
157. Како се свети односе према телу? Природа тела захтева одмор, а они се више старају да је скруше и притесне. Наша (повређена телесна) природа се наслађује славом, а они се радују ружењима, и сакривају своја дела. Природа тела захтева храну, а они је изнуравају постовима и исцрпљују подвизима. Природа има склоност према брачном животу, а они је обуздавају уздржањем и одсецају све узроке који побуђују похоту. Природа тежи за пријатностима живота, а они трпе када им чине неправду и великодушно подносе када их поткрадају. Уопште, они се у потпуности одричу телесног живота, по речи Господа: Узмите крст свој и за мном идите (Мт.16,24). Исто то учи и апостол, говорећи: Умртвите удове своје који су на земљи (Кол.3,5). Апостол не осуђује Божија створење на заклање, него жели да оживи тело, умртвивши напором духа оно што је у њему неприродно. Он није рекао: “Умртвите ваше телесне удове”, него: Удове који су на земљи. Који су то [удови]? Блуд, нечистота, зла похота, лакомство, и све томе слично. Свим сличним наслађује се телесни човек, који је понижен и упропашћен грехом. Грех чини насиље над природом. Тада се природа уместо умерености предаје ненаситости, уместо утољавању жеђи – пијанству, уместо браку – блуду, уместо правди – неправди, уместо љубави – злоби. Апостол [нас] учи да принуђујемо повређену природу и да умртвљујемо све оно што се споља увукло у њу. На тај начин она не би излазила из својих граница, налазећи се под руководством духа. Говорећи да је подвижнику боље да хром или кљаст уђе Царство (Мт.18,8), Спаситељ није заповедио да одсецамо удове, које је створио, него да их не чинимо оруђима греха.
158. Онај ко жели да се подвизава Христа ради треба да стекне оружје којим ће бити у стању да се супротстави ђаволу и да угоди Спаситељу нашем.
159. Уместо борбе прихвати веру у једносушну и нераздељиву Тројицу, сличну горушичном зрну. Горушично зрно је савршено округло и као – самопокретно. Тако самопокретна треба да је и твоја вера. Покрети вере су врлине. Неки имају веру, али немају дела. То није вера, будући да је мртва, као што је речено: Јер, вера без дела је мртва (Јак.2,20). Веру има онај ко твори дела вере. И она личи на самопокретно горушично зрно. Стекни је и буди здрав и неповредив у њој, горећи расположењем за заповести нашега Спаситеља како би и ти чуо од Њега: Добро, слуго добри и верни… уђи у радост господара свога (Мт.25,23). Добрим га је Господ назвао због дела, а верним због вере.
160. Уместо кациге прихвати наду на будућа добра која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше, и у која анђели желе завирити (1.Кор.2,9; 1.Пт.1,12). Ова нада ти даје јаку утеху у злопаћењима и жалостима, и сећање на њу те радује. Њу су имали у виду блажени Христови мученици. Посред оштрица, посред страшних и разноврсних мучења, посред врелог огња они су ову жељену наду имали пред својим очима. Они су радосно и са благодарношћу све трпели само да добију оно чему су се надали. Ту наду увек и непрестано имај пред својим очима како ти жеља за оним чему се надаш не би дозволила да помишљаш о нечему пролазном, и како би у теби будила спремност за свако добро дело.
161. Уместо појасом, опаши се савршеном љубављу према Богу и ближњему. Она ће учинити да потрчиш без препрека. Онај ко је опасан све пролази лако и без препрека. Утолико пре онај ко је опасан љубављу лако прелази свуда. Јер, љубав, као што је речено, све сноси… све трпи (1.Кор.13,7). Њоме испуњен, свети Павле је говорио: Ко ослаби а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2.Кор.11,29). Ето састрадалности и силе љубави!
162. Уместо обуће прими смиреноумље. Као што ноге газе обућу тако и онај ко је стекао смирење прима као нешто нормално када га сви газе. И ти, брате, стекни смирење. То није телесна, него духовна обућа: она ће те заштитити да не спотакнеш о камен ногу своју (Пс.90,12). Стекавши смирење, блажени Давид је рекао: Ја сам црв, а не човек (Пс.21,7). Схвати колико Бог воли смирење, колико се приближава ономе који га је стекао и како увек гледа на њега. Јер, написано је: Који на висинама живи и на смирене гледа (Пс.112,5.6), и још: Очи Његове гледају на убогога (Пс.9,29). Слушајући о убогом, схвати да се не говори о ономе који нема имање (јер су и многи цареви угодили Богу, као што су и многи сиромашни пропали), већ о сиромашнима духом, као што је речено: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт.5,3).
163. Уместо штита огради себе часним крстом и запечати њиме своје удове и срце. И немој само руком стављати на себе крсно знамење, већ и мислено запечаћуј њиме сваки свој посао, свој улазак и излазак, седање и устајање, и одар свој. Ма који посао да радиш, пре свега, ради благослова, осени себе знамењем крста у име Оца и Сина и Светога Духа. То је веома моћно оружје. Нико ти никада неће моћи нанети штету уколико си ограђен тим оружјем. Ономе ко носи печат земаљскога цара нико не сме да учини зло. Утолико пре нико неће бити у стању да се надмеће са нама који на себи носимо печат великог небеског Цара. Брате, чешће од свега делуј овим оруђем које се силно супротставља стрелама непријатеља. Никада не заборављај да се осениш крсним знаком. Њиме ћеш раскинути мреже које ти поставља ђаво, будући да је написано: На путу којим ходим сакрише ми замку (Пс.141,4). Увек запечаћуј себе крстом и зло се неће дотаћи твога духа.
164. Уместо лука рашири своје руке на молитву, као што је написано: Мишице моје чини да су лук од бакра (Пс.17,35). Јер, заиста су за непријатеља руке које су испружене на молитву (која се приноси за знањем) бакарни лук. Она је стрела која је тачно пуштена из натегнутог лука. Ако дозволиш помисли да лута бићеш сличан човеку који у рукама држи лук, али не уме да упути стрелу ка непријатељу, већ је пушта насумице. Да ли ће твог непријатеља уплашити напад ако примети да држиш у рукама лук и стрелу пушташ насумице? Нимало. Тек кад се човек моли са знањем, не дозвољавајући помислима да лутају, и кад разуме ко је он, пред ким стоји и са ким разговара, [његова] молитва се приближава к Богу, и непријатељ силно страда као да је погођен стрелом у срце. Тада душа, по благодати Божијој, све више и више напредује, а непријатељ бежи, као прах пред ветром, гоњен анђелом Божијим. Ето због чега мучи непријатеља онај ко се моли са знањем, и ко се храбро подвизава, држећи своју мисао на узди.
165. Моли се са знањем (са свешћу коме и због чега се молиш). И ако нешто у време молитве или посредством очију, или због неког другог разлога, расеје твој ум, знај да се ради о дејству непријатеља. Стога не жури да завршиш молитву, већ, осудивши самога себе, поново сабери свој ум и моли са знањем, будући свестан онога што иштеш од Бога, и због чега га молиш Богу како не би говорио непотребно и како не би празнословио. Дело сатане је и да устремљује помисао као стрелу пуштену насумице, и да не да човеку да се задржи на оном чиме се занима. Јер, он зна, да ће човека, уколико одужи своју молитву, услишити Творац, чак и ако је веома грешан. Непријатељ га стога одводи ка многим мислима како би му помисао летела као стрела која је насумице пуштена. И догађа се да су његове руке испружене на молитву, при чему језик говори једно, а ум мисли и замишља друго – на смех непријатељу. Због тога, брате мој, увек моли Бога за оно што ти је нарочито потребно и у чему постоји нарочита нужда, те по осећању те потребе. Погледај на два јерихонска слепца. Они су викали ка Господу: Помилуј нас, Господе, сине Давидов. И када их је Господ питао: Шта хоћете да вам учиним, они су са скрушеношћу и уздисањем свога срца молили: Да се отворе очи наше (Мт.20,30). Они нису рекли: “Дај нам то и то”. И зар је код њих било мало потреба? Не, они су молили само за оно у чему су имали крајњу нужду. Погледај на Хананејку. Због чега она виче идући за Господом? Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт.15,22). Она није навела ништа друго осим бола свога срца. Зар нису, слично томе, и сви други, који су долазили и прилазили Господу, износили патње свога срца? Болесник који долази лекару показује оно што га боли. И ти, брате мој, изнеси пред Господа патње своје душе. Гледај на Њега мисленим очима, уз помоћ вере, како би, по написаном, видео Онога који седи на високом и уздигнутом престолу (Ис.6,1) и војске анђела и арханђела које стоје пред Њим. И баци се пред благост Његову и изли пред Њим молбу своју. Најпре исповеди своје грехе, а затим пред Њега изнеси своје речи, или жалост како би се умилостивио по благости својој и излио на тебе милост своју. О душо! Велика је вера твоја. Нека ти буде како хоћеш (Мт.15,28).
166. Они код којих су просвећене и увек отворене умне очи тачно знају да се од саблазни лукавога не избављају својом сопственом силом, него непобедивом силом Божијом. Слобода, која је човеку доступна састоји се једино у одлучности или неодлучности да се супротстави ђаволу. Међутим, и поред могућности да се успротиви [ђаволу], он нема потпуну власт над страстима. Када би људска природа могла да се супротстави сплеткама ђавола и без свеоружја Светога Духа, Господ не би заповедио да у молитви говоримо: И не уведи насу искушење, но избави нас од злога. Према томе, ко хоће да се избави од распаљених стрела лукавога, да се удостоји бестрашћа и да постане причесник Божанствене славе нека увек са ненаситим расположењем и свим срцем и свом силом иште помоћ одозго како би побеђивао страсти и кроз неослабну победу стигао у област чистоте, без које нико неће видети Господа.
167. Постарај се да будеш беспрекорно чедо Божије и да уђеш у покој где као претеча за нас уђе Исус (Јев.6,20). Побрини се да будеш записан у небеској Цркви заједно са прворођенима. Постарај се да уђеш у горњи Јерусалим, где је и рај сладости. Међутим, знај да се нећеш удостојити ових дивних достојанстава уколико дан и ноћ не будеш проливао сузе као потоке, слично светоме који каже: Сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју (Пс.6,7). Зар не знаш да ће они који су сејали са сузама, пожњети са радошћу (Пс.125,5)? Стога и пророк каже: Немој превидети моје сузе (Пс.38,13), и: Поставио си сузе моје пред собом, као и у обећању твом (Пе.55,9); и: Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс.41,4), и; Пиће моје растварам сузама (Пс.101,10). Сузе које се проливају са знањем, са великом тугом, при чистој топлоти у унутрашњости срца представљају душевну храну, небески хлеб који храни душу за живот вечни.
168. Као што постоји ово видљиво небо, које се назива сводом, тако изнад њега постоји друго, телесним очима невидљиво, блиставо небо где су војске анђела. Тамо је нерукотворена скинија у којој свети анђели врше своју службу. Све то је Божанствено, неизрециво, светлоносно, и припада другоме свету, а не овоме веку. Тамо нема ни ноћи, ни лукавих духова, ни борбе. Међутим, не дозвољава се свакоме да унутрашњим оком види небеско. Због тога је постављен небески свод, слично некој завеси. Тако ни они који су тамо не могу да сагледавају све, него само оне који су чисти срцем и освећени умом, тј. своје суграћане и сатајнике. А када завеса буде уклоњена, праведницима ће бити откривено оно што очекује праведнике.
169. Молитва која се врши полако, са душом скрушеном и са напрегнутим умом узлази на небо. Док тече равницом и док се користи великим простором, вода се не пропиње у висину. Када јој, пак, руке водовоџија преграде ток одоздо и стесне је, она се, брже од сваке стреле, устремљује навише. Тако се и људски ум разлива и расејава док се користи великом слободом. Када га, пак, скрушеност и туга у срцу притисну, он узлеће навише и узноси Богу чисте и напрегнуте молитве. Молитве које се узносе са тугом бивају нарочито услишене. О томе сведочи пророк, говорећи: Господу завиках у невољи својој и услиши ме (Пс.119,1). Према томе, узбуркајмо савест и побудимо у души тугу сећањем на грехове како бисмо је учинили достојном да буде услишена. Учинимо је трезвоумном, будном, способном да својим вапајима досегне небеса. Ништа тако од нас не одгони лењост и немар као скрушеност и туга. Они сабирају ум и враћају га самоме себи. Онај ко се тако жалости и моли, биће у стању да, после молитве, у своју душу усели велику утеху. Нагомилавање облака чини да ваздух постане мрачан. Када се, пак, из њих излије киша, и када један за другим изгубе пару која се скупила у њима, ваздух поново постаје чист и јасан. Тако и душевна жалост помрачава наше помисли све док је закључана унутра. Кад се, пак, исцрпи у сузним речима молитве и изађе напоље, у души настаје велика јасноћа, низводећи у ум онога ко се моли, слично неком зраку, мисао о Божијој помоћи.
170. Хоћеш ли да се нерасејано молиш? Учини да твоја молитва излази из дубине душе. Дрва која су пустила корен у дубину не ломе и не могу бити ишчупана чак и ако поднесу и хиљаде налета ветрова. Јер, њихов корен је дубоко учвршћен у дубини земље. И молитве које се узносе из саме дубине душе, као правилно укорењене, иду у висину и никакав налет помисли не може да их расеје. Пример нам даје пророк који о себи каже: Из дубине вичем к теби, Господе (Пс.129,1).
171. Посматрао сам наоружање победника и настојао да схватим које оружје доноси одлучну победу. Многа оружја су се указала моме погледу. Сваким од њих могуће је одржати блиставу победу. Најпре сам видео чисти пост, тј. мач који никада не отупљује. Затим сам видео девственост, чистоту и светост, тј. лук чије оштре стреле продиру у срце лукавога. Видео сам и сиромаштво које са презиром одбацује сребро и свако имање, тј. оклоп који не допушта да до срца дођу изоштрене стреле ђавола. Приметио сам тамо и љубав, тј. штит, и мир, тј. тврдо копље од кога сатана дрхти и бежи. Видео сам бдење, тј. панцир, молитву, тј. грудњак, и праведност, тј. лаку војничку кочију. Међутим, разматрајући сва та оружја и размишљајући о томе које је од свих њих најпоузданије, угледао сам бедем смирења. Тада сам схватио да ништа није поузданије од њега. Њега никакво непријатељско оружје не може да пробије и лукави нема моћи да га заузме на јуриш. Стога, ако желиш да одржиш победу у борби коју водиш, тражи себи прибежиште иза бедема смирења. Тамо се сакри и не напуштај ту заштиту, те грабљивац неће успети да те зароби. На друга своја оружја немој у потпуности да се ослањаш како те лукави не би поразио.
 

   

Comments are closed.