NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI NIL SINAJSKI

ASKETSKE POUKE PREPODOBNOG NILA SINAJSKOG

 

V

MISLI SLIČNE PRETHODNIM, IZVUČENE IZ DRUGIH DELA PREPODOBNOG NILA
1. Hrabrost vrlina je pohvalna i u vreme mira, ali je još više za pohvalu u vreme borbe.
2. Vrlina se javlja ne samo na delu, nego i u nevoljama koje joj se suprotstavljaju.
3. Bestrasan je onaj ko je odneo pobedu, podnoseći stradanja u mnogim borbama. Ko, pak, govori da je stekao vrlinu bez borbe, još je strastan.
4. Srce u kome nema borbe ostaje bez mogućnosti da pokaže vrlinu. Jer, vrlina je dobila ime od vrlinskih podviga koji se delom projavljuju u borbi.
5. Odlučno odbijajmo da se naslađujemo pomislima i obraćajmo se na njih sa gnevom kako, inače, ne bismo postali saosećajni i ka predmetima [koje predstavljaju].
6. Duša čoveka koji ne živi u bezmolviju vodi borbu sa utiscima čula, a ljubitelj bezmolvija, koji čuva čula, vodi borbu sa pomislima.
7. Oni koji su od blagodati primili silu za podvižničke napore neka se čuvaju od misli da je imaju po prirodi. Vinovnik svega dobrog u nama jeste Onaj koji je dao reč o zapovestima, kao što je vinovnik svega rđavog lukavi podmetač prelesti. Stoga, ma kakvo dobro učinio, prinesi blagodarnost Vinovniku dobra. Zlo, pak, koje ti dosađuje prizivima, pripisuj rodonačelniku svega rđavog.
8. Na kraju svakog truda (teškoće, skorbi) prinesi blagodarnost Bogu – Dobročinitelju kako bi tvojim iskrenim blagodarenjem bila posramljena zloba neprijatelja. Onaj ko delu pripoji blagodarnost imaće nekradivu skrivnicu srca, sazidavši protiv greha dvostruki zid sa puškarnicama.
9. Dostojan je pohvale čovek koji je sa delatnim životom spojio umni, kako bi duša, orošavana iz oba istočnika, obilnije rađala vrline. Jer, umozrenje okriljuje umnu suštinu ka sagledavanju savršenih stvari, a vrlina umrtvljuje udove … koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Stoga, onaj ko se opaše sa oklopom delanja i umozrenja već uspešno nastupa na demonsko lukavstvo.
10. Demoni sa dušom ratuju pomislima. Njima se, pak, suprotstavlja trpljenje, koje oni osećaju vrlo snažno. Videći tog moćnog predvodnika bitke, oni već sa strašljivošću stupaju u borbu.
11. Ako hoćeš uspešno da vodiš borbu sa vojskom demona vrata svoje duše (čula) zatvaraj usamljeničkim bezmolvijem i svoje uvo okreći ka otačkim rečima. Tada ćeš ih, naučivši se da lakše prepoznaješ trnje pomisli, spaljivati gnevom i odbijanjem.
12. Pazeći na savete otaca, nemoj biti sudija njihovih dela, već shvataj i izučavaj njihove izreke.
13. Neprijatelji imaju običaj da pažnju onoga ko pita skreću na dela onoga koji savetuje kako bi ga, načinivši ga strogim sudijom, lišili korisnog saveta.
14. Nemoj odbacivati savet koji ti se nudi, čak i ako ti je već poznat.
15. Ko ne sluša otačku zapovest, preslušaće i zapovest zakona.
16. O uspesima otaca nemoj razgovarati samo radi svog zadovoljstva, već se potrudi da i sam pođeš njihovim stopama.
17. Onaj ko se marljivo stara da pozna kome se podvigu koja pomisao suprotstavlja postaće iskusan u borbi sa neprijateljskom prelešću.
18. Znaj da se na mesto podviga koji nedostaje u celini tvojih trudova potkrala pomisao koja ga je potkrala i koja mu se obično protivi.
19. Sa blagorazumnošću se u svojim podvižničkim naporima sećaj da čuvaš srce kako te zaborav na staranje o dobrim stvarima ne bi predao u ropstvo pomislima. Jer, zaborav na ropstvo se dogovara sa zlobom (neprijateljem) da lopovski uđe u um i opustoši ga kako hoće čim ga on pokrade.
20. [Dešava se] da jedan voli da sluša kako drugi ogovara nekog trećeg. Tada obojica služe kao oruđa dva duha koji potpomažu jedan drugog. Jer, slušanje uvreda raspaljuje ogovaranje, a ogovaranje izaziva slušanje zla. Oni, na pogibao svog srca, vole jedan drugog.
21. Zatvaraj sluh svoj pred osuđivanjima da ne bi dvojako grešio: i time što se navikavaš na pogubnu strast, i time što druge ne opominješ zbog brbljivosti.
22. Onaj ko voli da se podsmehuje razbojnički potkrada dušu boljih (od sebe), klevetama prokopavajući slabi sluh.
23. Onaj ko beži od jezika koji zloslovi bližnjega, progoni i svoje sopstveno ogovaranje.
24. Onaj ko sa zadovoljstvom sluša klevetnika ušima usisava otrov zveri.
25. Neka tvoje uvo ne okuša od tog otrova da i ti drugome ne bi prineo takvu splačinu.
26. Ne opterećuj svoj sluh osuđivanjem da ne bi, prodavši se toj strasti, postao rob mnogih strasti. Jer, našavši u tebi mesto, jedna strast će u isto gnezdo uvesti i druge. Vladalački um postaje rob mnogih strasti kada se spregne sa nekom strašću i sasvim odbaci podvižničke napore.
27. Ono što može da izazove zavist marljivo sakrivaj od onoga koji može da padne u zavist.
28. Ako se tvoj prijatelj, smatrajući dobru slavu tvojih dela za svoje poniženje, rani zavišću i čak umisli da je nekim prekorom pomrači, budi na oprezu da se i sam ne raniš, pustivši da se u tvoju dušu ulije gorak otrov ogorčenja. Jer, satana se baš o tome brine da njega raspali zavišću, a tebe izjede ogorčenjem.
29. Bolje je da se smiriš i da čašću takve učiniš većim od sebe (Rim.12,10), postaravši se da i trpezom ukrotiš njihov duh koji je postao zverolik zbog zavisti.
30. Jednog trpeljivog pustinožiteljnog starca neko je pokušavao da izvede iz pustinje zbog njegove duboke starosti. Međutim, starac mu je rekao: „Prestani da me prinuđavaš na to stoga što za mene, zločinca, još nije prestao rok izgnanstva“.
31. Kada sam ga zamolio da mi kaže poučnu reč, on je odgovorio: „Trudoljubivo najpre išti da se u tvoje srce ukoreni strah Božiji. Tada ćeš već u sebi uvek naći potrebnu reč koja čoveka uči razumu“.
32. Upitan o sticanju straha, taj starac je rekao: „Ko brižljivo pazi na sećanje na smrt, biće rukovođen i ka strahu od suda“.
33. Pobuđivan strahom, bićeš svakodnevni sabesednik Božanstvenih Pisama. Kroz razgovor sa njima ti ćeš isterati besedu za tuđim pomislima.
34. Onaj ko iz Božanstvenih Pisama u srce sabira riznicu duhovnog poznanja biće u stanju da iz njega lako izagna pomisli.
35. Pri noćnom čitanju na bdenju, slušajući Božanstvena Pisma, nemojmo snom opterećivati sluh, niti dušu predavati u ropstvo pomislima. Naprotiv, žaokom Pisma ranjavajmo srca kako bismo, došavši u skrušenost, stekli revnost za spasenje i presekli neprijateljsku lenjost.
36. Onaj ko gori ljubavlju prema Bogu sećanjem na nebesko iz misli izgoni svako čovekougađanje.
37. Svedoka tvojih dela, tj. svoju savest, nemoj slati pomisli koja prezire pad i koja o njemu govori slatkorečivo.
38. Telesne strasti nećeš ugasiti ukoliko svom telu ne pružiš lek podvižničkih trudova. Ni duševne strasti nećeš ugasiti ukoliko prethodno svoje srce ne napuniš plodovima ljubavi.
39. Telesne strasti svoj začetak imaju u prirodnim potrebama tela. Protiv njih je neophodno uzdržanje. Duševne, pak, strasti se rađaju od duševnih potreba i protiv njih je neophodna molitva.
40. Ljubav je punota bestrašća – potiranje strasti: ona donosi dugotrpeljivost, hladi gnev koji kipti, savetuje smirenje, smiruje gordost.
41. Ljubav u stvari nema ništa osim Boga, budući da je Bog ljubav.
42. Strahom Božijim se obuci preko straha od večnih muka, kako bi strahom od geenskog ognja u sebi zapalio neugasivi plamen (za delo bogougađanja) i brže se umudrio protiv zlobe pomisli. Jer, strah je početak premudrosti.
43. Onoga koji iz iskustva objašnjava varke pomisli neće svi poznati, već samo oni koji su i sami iskusni. Jer, postoji samo jedan put (zajednički za sve) za njihovo poznanje – iskustvo.
44. Škola opitnog poznanja jeste delatni život. Prihvativši ga marljivo, mi ćemo i sebe upoznati, i pomisli početi da razlikujemo, i Boga poznati.
45. Neka dela budu sila kojom ćeš umirivati svoje pomisli. Jer, delatnost je mudrija od poznanja i izgovaranja, kao što je i teža. Pri delatnosti reči sevaju kao munje, a bez dela one ne sevaju silom dejstvenosti.
46. Bodući duševno oko, pomisli nas oslepljuju kako bismo mi i najbolje zapovesti koristili na najgori način.
47. Demoni se ljute na one (od bratije) koji se odlikuju povinovanjem svom avi i na njih škrguću zubima, budući da su oni sa potčinjavanjem spojili i bezbrižno odricanje od sveta.
48. Kod onih koji su poslušni svom ocu demoni na svaki način pokušavaju da izazovu ogorčenje prema njemu, pronalazeći razne povode. U slučaju da ih pokrenu na gnev, oni u njima izazivaju i srditost, da bi, zatim, malo po malo, izrodili i mržnju prema njemu zbog toga što, navodno, nepravedno kažnjava i što je licemer. Demoni to čine stoga da bi na razne načine pokolebali dušu i oteli je iz otačkog naručja.
49. Ponekad demoni veličaju podvižničke napore u pomislima, a ponekad ih omalovažavaju kao ništavne kako bi negde položili visokoumlje, a negde posejali očajanje. Oni veličaju napore onih koje ne mogu dovesti do lenjosti kako bi ih bacili u visokoumlje, a onima koji se ne saglašavaju sa visokoumljem nagoveštavaju da su im podvizi ništavni, kako bi ih, dovevši ih do lenjosti, vrgli u očajanje.
50. Kada nam pomisli budu veličale naše podvižničke napore, ponizimo svoju dušu, odbacivši ih sa prezirom, a kada budu podcenjivale naš trud kao ništavan pohvalimo koliko god možemo Hristovo milosrđe.
51. Po meri zlopaćenja tela ispituj i svoju savest. Upoznavaj samog sebe prateći tajnu krađu pomisli kako ne bi, ostajući neosetljiv prema tajnom potkradanju, doživeo pomračenje od misli da se vrline žanju samo surovošću života.
52. Kao što se zlato slabe kakvote pročišćava kada se stavi u topionicu, tako monah početnik, pretapajući svoju narav u obitelji, postaje svetliji posredstvom iskustva trpljenja. Naredbama bratije on se vaspitava u poslušanju, a kaznama onoga koji kažnjava (ave ili starca) stiče osnovu dugotrpljenja. Ukoliko on bude sa radošću primao uvrede i ukoliko bude zavoleo smirenje u poniženjima, po meri sve veće sile koju mu daje blagodat počeće da umnožava vrline, postavši viši od suprotnih strasti.
53. Um će osetiti spokojstvo kada, odsekavši uzroke strasti, stupi u sagledavanje. Do odsecanja strasti on će osećati i napor i opasnost, neutvrđenom nogom stupajući u borbu sa suparnicima.
54. Starci veoma odobravaju otšelništvo koje biva u svoje vreme, tj. kada mu neko pristupa pošto se usavršio u vrlinama u opštežiću. Pa ipak, i čovek neka se u početku ispita da li sa uspehom može da živi u otšelništvu. Ako, pak, nađe da to nije u stanju usled nedostatka snage, neka se vrati u opštežiće kako se, inače, nemajući sile da odoli lukavim pomislima, ne bi lišio uma.
55. Kao što udovici koja plače sinovi služe kao uteha, tako i podvižnički napori koji rasejavaju pomisli očajanja, produbljuju verujuće pokajanje, obznanjuju Hristovo milosrđe i izglađuju učinjene grehe utehu predstavljaju paloj duši.
56. Kao što mladi pas pokušava da uzme hleb od deteta, tako lukava pomisao pokušava da srcu oduzme razum. Stoga nemojmo kao deca gledati na lukavstvo neprijateljskih sila kako im ne bismo predali dušu na razgrabljenje.
57. Kao što svetleća skupina zvezda osvetljava nebo, tako i istina Božanstvenih reči prosvećuje čoveka i kao da u njega unosi svetiljku. Stoga svi nosimo jedan isti obraz istine, budući da Gospod jednomislene useljava u dom (Ps.67,7).
58. Kao što se sunce svetlozarnim lučama osmehuje svoj zemlji, tako ljubav svetlozarnim delima pozdravlja svaku dušu. Ukoliko je steknemo ugasićemo strasti i zasijaćemo do nebesa. Ostvarićeš svaki trud čim stekneš svetu ljubav. A kad nje nema, izostaje svaki uspeh. Onda i gnev besni, i narav ogrubljuje, i uz trud se, zbog visokoumlja, prilepljuje taština.
59. Najpre treba da se uhvatimo u koštac sa strastima i da sa velikim trezvoumljem predamo sećanju ono što je bilo za vreme borbe. Zatim, po ispitanome na sebi, treba i drugima da saopštimo pravila borbe kako bi njihovu pobedu učinili lakšom, ukazujući im unapred na način kako da vode borbu. Poneki su u sebi i savladali strasti dugovremenim strogim životom ali ne znaju način pobede stoga što su, kao u noćnoj bitki, zanemarili da prate svoje dejstvovanje, usled čega njihov um nije poznao neprijateljsku podmuklost.
60. Onaj ko je okusio bezmolvije i ko je koliko toliko započeo da upražnjava sagledavanje, neće se saglasiti da svoj um veže za brige o telesnom, niti da ga, odvojivši ga od duhovnog poznanja, obrati ka zemaljskim delima, budući da većim delom hodi po visinama.
61. Kada su strasti pokorene neprijatelji nas više ne uznemiravaju i više nema potrebe da se upotrebljava odbrambeno oružje. Tada se već može pristupiti negovanju i drugih duša. Međutim, dok još vladaju strasti, i dok se borba sa mudrovanjem tela produžuje, ne treba odvajati ruke od oružja, već ga neprestano imati pod rukama, kako zlobni neprijatelji naše spokojstvo ne bi obratili u priliku za napad i kako nas ne bi zarobili bez prolivanja krvi.
62. Sveti Mojsije Izrailju daje savet da, po ulasku u obećanu zemlju i savlađivanju tamošnjih naroda, pazi na sebe i da ne sleduje za njima pošto ih savlada (Pon.Zak.12,30). Taj savet veoma priliči i onima koji, po odsecanju strasti, ne obraćaju marljivu pažnju na svoje srce. Jer, u tom slučaju u njima počinju da, kao neki izdanci, niču likovi iz prošlosti. Onaj ko im bude dao slobodu da često zapadaju u vladalački um, ne braneći im ulaz, ponovo otkriva u sebi gnezdo za strasti iako ih je već pobedio, pri čemu njegov život opet dolazi u opasnost od borbe. Jer, strastima koje su već ukroćene je svojstveno da, slično volovima koji su priučeni da jedu seno, usled nemarnosti ukrotitelja ponovo postanu divlje i da dospeju do zverske svireposti.
63. Neka je proklet onaj koji položi idola u tajnosti (Pon.Zak.27,15). Nije jedno isto nešto za svagda skriti u zemlju i položiti u tajnosti. Ono što se sakrije u zemlju i više se ne pojavljuje čulima sa vremenom se izglađuje iz sećanja. Položeno, pak, u tajnosti se sakriva od drugih, ali ga onaj ko ga je položio često viđa i obnavlja sećanje na njega. Takav idol koji se polaže u tajnosti predstavlja svaka sramna pomisao koja se obrazuje u misli i ne izbacuje, već tajno zadržava. Ko tako čini, podvrgava se kazni koja je propisana u zakonu, budući da je negovanje sramne pomisli isto što i poklonjenje idolu.
64. Ne treba da dozvolimo da srcu pristupaju predstave koje oštećuju pomisao. Jer, srce koje padne u pomračenje nečistim pomislima već nasilno i protiv volje zapada u strasno delo.
65. Duh Sveti je napisao žitija svetih kako bi svako koji provodi neki [podvižnički] način života istinskim primerima mogao da bude uzveden ka istini.
66. Oni koji su se tek nedavno oslobodili od svetskog meteža treba da prebivaju u bezmolviju (unutar zidova obitelji ili doma) kako čestim izlascima i čulnim utiscima ne bi povredili rane srca, te starim grehovnim kumirima dodali nove kipove. To bezmolvije je teško za one koji su se nedavno odrekli od sveta. Jer, tada sećanje privodi u pokret sve što se čuva u njemu. Ranije to nije stizalo usled mnoštva dela koja su se neprekidno ređala jedno za drugim. Međutim, tako biva samo u početku. Vremenom će bezmolvije, naoružavši se trpljenjem, potpuno osloboditi um od smućenja skvernim pomislima.
67. Um onoga koji se tek odvojio od greha liči na telo koje je počelo da obnavlja snage posle dugotrajne bolesti. Za njega, koji se još nije potpuno ukrepio, i najmanji povod biva uzrok povratka bolesti. Njegove sile su još slabe. Stoga postoji bojazan da se strast vrati ukoliko joj neko da povod da se razdraži i ukoliko se ne izbegava lutanje u narodnoj gomili. Ukrepljeni i sazreli podvižnici mogu i tu da smelo stupe u borbu. Ko, pak, još nije u stanju da se bori neka u bezmolviju, ostajući kod kuće, nalazi bezbedno pribežište.
68. Kada je u unutrašnjosti istinska tišina zamiru ne samo strasni pokreti, nego i sećanje na njih. Tada duša, mirno prebivajući u sebi, ima mogućnost da unapred primeti predstavu i likove koji se kriju u njoj, da stupi u borbu sa svakim od njih i da ih istrgne iz srca. Kada likovi dolaze jedan za drugim nije moguće da se izglade prethodni utisci stoga što je misao zauzeta novim obrazima koji, pri neprestanom privlačenju, pomračuju duševni pogled. Oni koji žele da vide suvo korito reke nemaju nikakve koristi ukoliko vade vodu sa mesta na kome, po njihovom mnjenju, leži ono što traže, budući da odmah dolazi druga voda i zauzima mesto prethodne. Ukoliko, pak, zagrade tok vode odozgo, bez truda se odmah otkriva dno, budući da preostala voda sama otiče i ostavlja suvu zemlju koja se može po želji istražiti. Isto tako je lako izbaciti zapečaćene utiske strasti ukoliko čula više ništa ne dostavljaju spolja. A ukoliko, pak, slično potoku, daju sve nove i nove utiske, biće ne samo teško, već i nemoguće da se duša očisti od strasnih likova i pokreta.
69. Prorok naređuje: Istrebite sejača iz Vavilona (Jer.50,16). Za nas se savet sastoji u tome da istrebljujemo obraze još dok se nalaze u čulima, pre nego što padnu na zemlju srca i daju izdanke, napajani kišom čestog razgovora sa njima i pre nego što donesu plodove zla. Drugi prorok ublažava one koji ne čekaju da strasti sazru, već ih istrebljuju dok još liče na mladence koji se hrane iz dojki, govoreći: Blažen je onaj koji ščepa i smrska o stenu tvoju dečicu (Ps.136,9). Nešto slično znači i ono što je rekao Jov: Mravolav gine nemajući lova (Jov 4,11). Očigledno je da je veliki Jov, želeći da izobrazi podmuklost strasti, izabrao složenicu (mrav i lav), sastavivši je iz imena najsilnijeg lava i najnemoćnijeg od svih stvorenja – mrava. Prilozi strasti, naime, započinju tananim pomislima, neprimetno se prokradajući slično mravima, da bi se zatim razrasli i za onoga ko se podvrgava njihovom uticaju postali jednako opasni kao napad lava. Stoga podvižnik treba da se bori sa strastima još dok one pristupaju kao mravi, kao podsticaj imajući njihovu ništavnost. Jer, ukoliko uspeju da dostignu silu lava već postaju nepobedive i silno uznemiravaju. Stoga im i ne treba davati hrane. A njihova hrana su, kao što je već više puta bilo rečeno, obrazi strasti koji ulaze posredstvom čula. Oni hrane strasti, pri čemu svaki protiv duše naoružava svog kumira.
70. I na hramu je Zakonodavac ustrojio okna sa rešetkama (Jez.41,16). Time se ističe da onaj ko namerava da svoje srce sačuva čistim kao hram treba, slično hramu na kome se rešetkama na oknima sprečava ulazak bilo čega nečistog, svoja čula da ogradi strahom Budućeg suda kao rešetkom koja bi sprečavala ulaz nečistih likova koji se iznova rađaju i guraju unutra.
71. Onaj ko je za vreme borbe sa prizorom koji razdražuje (strasne pokrete) u stanju da, strahom od budućih kazni koje prete, sebe dovede u napregnutu borbu, slično onome koji se u moru bori sa talasima, bez napora će savladati one koji ga napadaju, ne osećajući udarce koje mu nanose i reći će: Tukli su me i ne odbolovah, rugali su mi se i ja ne razumeh (Prič.23,35), tj. oni su me tukli, misleći da mi se narugaju, a ja nisam osećao udarce zato što su njihove rane postale od strela nejakih (Ps.63,8). Ja nisam obratio pažnju na njihovu prevaru i nisam pokazao da uopšte primećujem njihovo prisustvo.
72. Oni koji ne ostaju pri svojoj rešenosti nemaju koristi od odricanja od svetskih dela, budući da se ponovo zavode i popuštaju pomisli i budući da se često vraćaju ka ostavljenome, pokazujući svoje pristrašće, slično Lotovoj ženi koja je, pogledavši nazad, postala slani stub, na urazumljenje ljudi sa sličnim [raspoloženjem]. Česta naklonost prema onome od čega smo se udaljili bez sumnje će povući nazad od još neutvrđene navike u dobru. Slabeći stremljenje napred, ono će opet u potpunosti privući k sebi i primorati nas da se vratimo ranijim rđavim delima. Stara rđava navika će se od toga još više učvrstiti, sprečavajući da se ponovo vratimo ka započetom navikavanju na dobru narav. Jer, od običaja dolazi navika, koja, opet, prelazi u prirodu. Izmeniti, međutim, i preokrenuti prirodu uopšte nije lako. Pogledaj na dušu koja ide za svojim navikama: ona zaseda na svoje idole kao da je okovana za njih – Ne mogu, govori, ustati jer me je zadesilo ono što biva kod žena (Post.31,35). Dugo vremena umirivana na žitejskim delima, duša već zaseda na njih kao na idole. Ona se prikiva za njih, pri čemu više ne može i neće da se rastavi od njih.
73. Svetitelji Božiji su bežali od gradova znajući da je opštenje sa razvratnim ljudima mnogo štetnije od zarazne bolesti. Ostavivši Judeju, Ilija je obitavao u pustoj Karmilskoj gori, punoj zverinja. U pustinoljublju je svog učitelja podražavao i Jelisej. I Jovan je živeo u Jordanskoj pustinji, hraneći se biljem i divljim medom, pokazujući da nije teško zadovoljiti potrebe telesnog života. Može biti da je i Mojsije nešto slično provozglašavao dajući Izrailjcima zakon da manu saberu samo za jedan dan. Time je nagoveštavao da brigu o ljudskom izdržavanju treba ograničiti samo na jedan dan. Ta, i svi sveti, kojih svet ne bijaše dostojan, ostavivši naseljenu vaseljenu, potucahu se po pustinjama (Jev.11,37-38), bežeći od lepolikih ljudskih poroka, kako silom njihovog stremljenja, kao potokom, ne bi bili uvučeni u tok pogubnog svetskog života.
74. Mi smo stvoreni po obrazu Božijem da bismo sačuvali njegove crte i da bismo onima koji gledaju na nas izuzetnim životom predstavili jasne odlike bogopodobija. Ja sam, govori Bog, štedar i milostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv (Ps.102,8; Joil 2,13) i držim se pravde. Eto crta Božanskog obraza. Po njima će se prepoznati i duša koja se pričestila bogopodobijem i koja se orodila sa Božanstvom. Iz ljubavi prema Bogu porevnovavši za punotu bogopodobnog savršenstva i ometana uzama tela koje vezuje, duša preduzima trud u stremljenju da se očisti i da stekne ono čime se odlikuje Božanska priroda, tj. blagost, dugotrpljenje, dobrota i čovekoljublje. I tada ona postaje nešto malo manja od anđela (Ps.8,6).
75. Onaj ko beži od svetskog meteža ne dozvoljava da mu se približe nemiri žitejske sujete. On se udaljuje od opštenja sa lakomislenim i neutvrđenim ljudima, i veći deo vremena provodi u kući u bezmolvnim molitvama, u izučavanju Reči Božijih. Pri retkim izlascima iz doma njega vide kao umerenog, krotkog, nerazdražljivog, saosećajnog, bratoljubivog. Ko takvog neće nazvati pravim Božijim revniteljem, istinskim obrazom i podobijem Božijim, ozarenim Božanstvenim lučama Božije blagosti. On svoje upodobljenje Bogu projavljuje vrlinama kao nekim najprivlačnijim cvetovima.
76. Osobene crte Boga i čoveka koji revnuje za upodobljenje Bogu su: tihost, nezlobivost, negnevljivost, nezavistljivost, blagotvornost, saosećajnost, nezlopamćenje, dobroljublje, dobrota, ukazivanje časti, briga o koristi drugih, druželjublje, uslužnost, nečastoljubivost, kratko rečeno, sve u čemu javlja obilje blagosti Bog koji svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Po tim crtama će se prepoznati onaj ko se stara da podražava Boga.
77. I ovo ukazanje je dovoljno da se blagoposlušni nauče savršenom životu. Znajući, međutim, kako se poneki sa trudom privode ka tome, sveti Pavle se stara da nas mnogim savetima iskusno odvoji od sujete, pobuđujući našu revnost raznim pohvalnim imenovanjima. On čas govori: Vi ste hram Božiji (1.Kor.Z,16), čas: Vladajte se kao deca svetlosti (Ef.5,8), čas: Živite dostojno jevanđelja Hristova (Fil.1,27), čas: Telesa vaša su udovi Hristovi (1.Kor.6,15). Na jednom mestu nas naziva svetim i neporočnim (Ef.1,4), a na drugom – besprekornim i čestitim, decom Božijom neporočnom (Fil.2,15). On o svemu tome govori kao o prisutnom kod nas, premda toga kod nas još nema, sa ciljem da bismo se mi, užasnuvši se pred mogućnošću da nam se takve pohvale ne preokrenu u prekor i podsmeh ukoliko se ne pokažemo takvi, uzrevnovali svom usrdnošću da postanemo i ostanemo takvi. Stoga se sveti apostol ne ograničava samo na te pohvale, već navodi i razne načine i mere pomoću kojih se može doći do stepena čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13).
78. On, pre svega, zahteva da umremo i da se razapnemo svetu, kako ni malo ne bismo osećali ni svetske naslade ni skorbi. Umreste, govori, i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu (Kol.3,3), želeći da pokaže kako žive oni koji ustaju sa Hristom, koji traže ono što je gore i koji misle o onome što je gore, koji su umrli za stihije sveta i više ne žive po njima. On još govori: Nego predajte sebe Bogu, kao oživljeni iz mrtvih (Rim.6,13), želeći da, sa jedne strane, mi umremo upravo za ono čime se telesne strasti, ratujući protiv duha, privode u dejstvo, i sa druge strane, da živimo onime čime se vrše dela vrlina kojima se ugađa Bogu. Stoga on i naziva živom žrtvom one koji su umrtvili udove koji su na zemlji (Rim.12,1; Kol.3,5), i koji hode u novom životu (Rim.6,4), koji se ne kreću ka rđavom nakon žrtvenog umrtvljenja, i koji ne ostaju besplodni u dobrim delima. Kao živa žrtva, oni nisu izgubili silu, već je, kao rascvetalu i mladu, koriste protiv izdavna neprijateljskog mudrovanja tela, ostajući neulovljeni nerazumnim željama, budući da su savršeno prešli iz telesnog života u duhovni, i budući da ne žive telom, nego duhom.
79. O onima koji su, iako obloženi telom, prestali da budu uznemiravani njegovim neurednim zahtevima, apostol govori: Vi niste po telu, nego po Duhu (Rim.8,9). Naime, u njihovom umrtvljenom telu više ne caruje greh, niti ih nasilno prinuđava da slušaju njegove naredbe, protiveći se zakonu uma i zarobljavajući ih nekim zakonom koji se nalazi u udovima. Naprotiv, u njima se zacario zakon duha života u Hristu Isusu, koji ih podstiče na potpunu poslušnost Hristovim zapovestima. U tom nastrojenju oni ne samo da se naslađuju dobrom po unutrašnjem čoveku, već se sa gotovošću naporima oko vrline svete telu za svaku raniju neposlušnost koju su dopustili ugađajući mu. O toj osveti i načinu njenog ostvarivanja apostol uči: Kao što davaste ude svoje da robuju nečistoti i bezakonju za bezakonje, tako sada dajte ude svoje da služe pravdi za osvećenje (Rim.6,19). Kako je to veliki trud znaju oni koji su, pobeđivani običajem, prinuđeni da rđavu naviku preobraze u dobru. Veliki je to trud u kome uspevaju oni koji, blagodaću Božijom, ne žale sebe. Posle mnogih odstupanja i mnogobrojnih ustremljenja napred, oni najzad uspevaju da sasvim odstupe od rđavih stremljenja kojima su bili predani, te da sve raspoloženje u potpunosti okrenu od rđavog ka dobrom, kako bi sve udove upotrebljavali protiv neprijateljskih strasti, od oruđa nepravde učinivši ih oruđima pravde.
80. Pobrinite se o pokretima misli, prateći kako proizvode sećanja o stvarima i kako pristrasno ili bespristrasno u sebe primaju njihove predstave. Mnogi popuštaju strastima više u pomislima, negoli u dejstvima, nevidljivo se sa njima saglašavajući i naslađujući. Oni su u unutrašnjosti pali, premda se spolja ne vidi njihov pad. Tako se dešava da je neko po spoljašnjosti besprekoran, iako sam zna za sakrivenu unutrašnju pokvarenost i stidi se zbog toga što je nevidljivo suprotno sa vidljivim. Tako istina protivreči poštovanoj spoljašnjosti, primoravajući pravedno savest da se stidi. Čime se takav razlikuje od groba kada mu duša pomišlja o nepriličnom i kada je puna sramnih osećanja? Grobovi na kratko u sebi sadrže smrad, tj. sve dok u telu ostaje vlaga. Međutim, čim se sokovi istroše, prekraćuje se i smrad. Srce, pak, ispunjeno sramnim pomislima svagda izaziva gnušanje, budući da je smradnije od tela koje se raspada. Jedino se ono samo naslađuje svojom sramotom.
81. Zadovoljstvo i tuga idu za željom (jedno po ispunjenju, a drugo po neispunjenju), a želja se budi osećanjem (utiscima od spoljašnjih stvari, ili pomislima o njima). Onaj, pak, ko ne dopušta poslednje (utisak, pomisao), ne daje mesta ni prvima (želji i zadovoljstvu ili tuzi). Onaj ko zgnječi glavu zmije koju je priklještio vratima ostavlja iza vrata čitavo njeno telo koje bi, svakako, ušlo u sobu da je glava koja prethodi našla slobodan prolaz. Takav je zakon pažnje ili trezvoumlja.
82. Za onoga ko želi nešto rđavo podjednako je štetno i da ga stekne i da ga ne stekne, tj. štetna je i radost u prvom slučaju, i tuga u drugom. Jer, ta tuga nije žalost po Bogu koja, po rečima svetog Pavla, donosi pokajanje za spasenje (2.Kor.7,10), i ta radost nije radost u Gospodu, kojom se raduju oni koji su dobre savesti (Fil.4,4). Ta radost je izvesna duševna prevara koju podmeće demon: ona ne zavisi od okušanja prirodnog dobra, nego od zavedenosti njegovim prizrakom.
83. [Navešćemo] osobene crte načina na koji vrlina onoga koji joj je privržen umudruje da ide ka napretku. Napredak se ne predstavlja kao suviše udaljen kako se ne bi pokazalo kao da vrlina hoće da zaplaši velikom udaljenošću, ali ne stoji ni nepokretan da ne bi bio lako ulovljen goniocem kako on do smrti ne bi prekidao svoje usrđe, već kako bi čitav svoj život uvećavao usrdnost, rasprostirući je na sve.
84. Ni vreme celog života nije dovoljno za staranje o vrlini. Onima koji se podvizavaju potrebno je veliko trezvoumlje zbog udova koji se protive. Ukoliko smo, pak, rasejani i promenjivih misli, kako ćemo uspešno proći tako dugi i teški put i sačuvati se od zamki protivnika koji su mnogobrojni i nevidljivi, i koji kao oružje protiv nas upotrebljavaju naše strasti i čula, obarajući nas baš onim čime nas je Božija blagost naoružala za borbu protiv njih? Zbog toga treba da smo pažljivi i da se ne zavaravamo onim što našim protivnicima pomaže u borbi protiv nas. Očigledno je: ono što nam ne pomaže da steknemo uspeh u podvigu, služi na korist našim neprijateljima.
85. Kakvim pomislima treba da se rukovode oni koji nameravaju da daju pravilan hod svojim mislima? Pazi. David je na jednom mestu rekao: Misao moga srca [govoriće] razumno (Ps.48,4), na drugom: Baviću se tvojim odredbama (Ps.118,16), i opet: I poučiću se svim delima tvojim i govoriću o postupcima tvojim (Ps.76,13). Čini tako i večno pokretni um tvoj neće imati vremena da se zanosi ka nepriličnom, već će se neodstupno zanimati onim što donosi sladost i veliku korist, što veseli čula viđenjem i dušu sagledavanjem.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *