NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI ISIHIJE

DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLJU I MOLITVI

 

STOTINA DRUGA
1. Kao što voda gasi vatru, tako zaborav obično gasi čuvanje uma. Međutim, neprestana Isusova molitva sa neoslabnim trezvoumljem ga najzad izgoni iz srca. Molitva ima potrebu za trezvoumljem, kao što svećica ima potrebu za svetlošću sveće.
2. Treba sveusrdno da se staramo oko čuvanja onoga što je dragoceno. A za nas je istinski najdragocenije upravo ono što nas čuva od svakoga zla, kako čulnog tako i mislenog. To upravo predstavlja čuvanje uma sa prizivanjem Isusa Hrista, tj. svagdašnje gledanje u dubinu srca i neprestano bezmolvije mislima, čak i u odnosu na pomisli koje izgledaju da dolaze sa „desne“ strane, i staranje da budemo slobodni od svake pomisli, da se ispod izgleda dobrih ne bi prikrili lopovi. I premda se naprežemo, sa trpljenjem prebivajući u srcu, uteha je veoma blizu nas.
3. Srce koje se neprestano čuva i kome ne dozvoljavaju da prima izglede, obraze i maštarije tamnih i lukavih duhova obično iz sebe rađa svetle misli. Jer, kao što ugalj rađa plamen, tako i Bog, koji od svetog krštenja obitava u našem srcu, zapaljuje našu misaonu moć za sagledavanje, kao plamen voštanu sveću, ukoliko nađe da je vazduh našeg srca čist od vetrova zlobe i zaštićen stražom uma.
4. Ime Isusa Hrista treba uvek da se nalazi u prostorima našega srca, kao što se munja kreće u vazdušnom prostranstvu pre kiše. To je dobro poznato onima koji imaju duhovno iskustvo u unutarnjoj borbi. Tu unutrašnju borbu treba voditi sledećim poretkom: prvo delo jeste pažnja; zatim, pošto opazimo dolazak neprijateljske pomisli, treba da sa gnevom iz srca na nju bacimo reči kletve; treće delo je da se molimo protiv nje, obraćajući srce prizivanju Isusa Hrista, kako bi se u tren oka raspršio demonski privid, i kako um ne bi krenuo za maštarijom, kao dete prevareno iskusnim šarlatanom.
5. Prinudimo se da, slično Davidu, uzvikujemo: Gospode, Isuse Hriste! Neka i grlo naše iznemogne. Umne, pak, oči ne treba da prestanu da se ustremljuju gore u nadi na Gospoda Boga našega (Ps.68,4). Sećaj se uvek priče o nepravednom sudiji koju nam je za pouku ispričao Gospod, tj. da treba uvek da se molimo i da nam ne dotuži. Tako ćemo steći i korist i odmazdu.
6. Nije moguće da lice čoveka koji stoji na suncu ne bude osvetljeno. Isto tako je nemoguće da se ne prosveti onaj ko svagda proniče u vazduh srca.
7. U ovom životu se ne može živeti bez hrane i pića. Isto tako ni duša ne može da postigne ništa duhovno i Bogu ugodno, ili da se izbavi od mislenog greha bez čuvanja uma i čistote srca (što se i naziva trezvoumljem), pa čak i ako se strahom od muka prinudno uzdržava od greha na delu.
8. Uostalom. i oni koji se prinuđavanjem uzdržavaju od greha na delu blaženi su pred Bogom, anđelima i ljudima. Jer, podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12).
9. Evo divnog ploda za um od bezmolvija: svi gresi koji najpre na um nailaze samo u vidu pomisli (postajući grubi čulni gresi ukoliko ih srce prihvati), dejstvom i zastupništvom Gospoda našega Isusa Hrista, u našem unutrašnjem čoveku bivaju odsečeni mislenom vrlinom trezvoumlja, koja im ne dozvoljava da uđu unutra i da se ispolje u rđavim delima.
10. Obraz spoljašnjih, čulno-telesnih podviga jeste Stari Zavet. dok je Sveto Jevanđelje, tj. Novi Zavet obraz pažnje i čistote srca. Stari Zavet nije dovodio do savršenstva, i nije zadovoljavao i ispunjavao unutrašnjeg čoveka u delu ugađanja Bogu (jer Zakon ništa nije doveo do savršenstva, – govori apostol, Jev.7,19), nego je samo donekle zaustavljao grube grehe (jer, odsecati od srca rđave pomisli i želje radi očuvanja srdačne čistote, što je jevanđelska zapovest, jeste nešto više od, na primer, zabrane da se izbije oko ili zub bližnjem). Isto shvati i o telesnoj pravednosti i o telesnim podvizima, tj. o postu, uzdržanju, spavanju na goloj zemlji, stajanju, bdenju i ostalom. Sve to se obično preduzima radi tela, tj. da se strasni deo tela umiri u odnosu na grehovne pokrete. Naravno, i sve to je dobro, kao što se i o Starom Zavetu kaže (tj. da je Zakon dobar), budući da se i tim putem obučava naš spoljašnji čovek i čuva od strasnih dela. Međutim, ti podvizi nas ne čuvaju od mislenih grehova. Oni nas ne mogu izbaviti od zavisti, gneva i ostaloga.
11. Čistota srca, tj. čuvanje uma, čiji obraz jeste Novi Zavet, ukoliko se samo ostvaruje na pravi način, odseca i iskorenjuje sve strasti i useljava radost, nadu, sećanje na smrt, istinsku smirenost, bezmernu ljubav prema Bogu i ljudima i Božanstveno račenije srca.
12. Onaj ko hoda po zemlji ne može da ne raseca vazduh. Tako ni ljudsko srce ne može izbeći neprestanu borbu sa demonima, ili njihovo skriveno dejstvo, pa ma kako stroge telesne podvige da prohodi.
13. Ako želiš da u Gospodu budeš monah ne samo po spoljašnjosti, nego u stvarnosti, tj. blag, krotak, milostiv i uvek sa Bogom sjedinjen, svim silama se postaraj da prohodiš vrlinu pažnje koja se sastoji u čuvanju uma i u uspostavljanju sladosnog srdačnog bezmolvija, te blaženog stanja duše koje je slobodno od maštanja. To je delo koje se ne nalazi kod mnogih.
14. Vrlina pažnje se naziva duhovnim mudroljubljem. Ti je prohodi sa velikim trezvoumljem i toplim usrđem, sa molitvom Isusovom, sa smirenjem i neprekidnošću, sa ćutanjem čulnih i mislenih usta, sa uzdržavanjem u jelu i piću i sa udaljavanjem od svega grešnoga. Prohodi je iskusno i sa rasuđivanjem, idući po mislenom putu, i ona će ti uz pomoć Božiju, otkriti ono što nisi očekivao. Ona će ti pružiti znanje, prosvetiti te, umudriti, i naučiti onome što ranije, dok si hodio po tami strasti i mračnih dela, i budući pogružen u bezdan zaborava i smetenosti pomisli, nisi ni u um mogao primiti.
15. Kao što doline obilno rađaju pšenicu, tako Isusova molitva obilno oplođuje srce tvoje svakim dobrom. Bolje rečeno, to ti daruje sam Gospod naš Isus Hristos, bez koga ne možemo ništa činiti (Jn.15,5). Ona će ti prvo izgledati kao lestvica, zatim kao knjiga za čitanje, i najzad, kad budeš uznapredovao, kao nebeski grad Jerusalim. I zaista ćeš umom ugledati Hrista Izrailjevog, Cara sila, zajedno sa jednosušnim Njegovim Ocem i Duhom Svetim, kome se klanjamo.
16. Demoni nas uvek navode na greh lažljivim maštanjem. Tako su maštanjem o bogatstvu i koristi zaveli nečastivog Judu da izda Gospoda i Boga svih. Lažljivim maštanjima o telesnom izobilju (koje je samo po sebi ništavno), o časti, bogatstvu, slavi, uvukli su ga oni u bogoubistvo, a potom ga vrgli u samoubistvo vešanjem, pripremivši mu večnu smrt. Tako mu se desilo sve savršeno suprotno od onoga što su mu lukavi u maštanju ili prilogu predstavljali.
17. Tako nas lažljivim maštanjima i pustim obećanjima neprijatelji našeg spasenja uvaljuju u pad. I sam satana je na isti način, maštajući o jednakosti sa Bogom, spao sa nebeskih visina. Tako je kasnije on i Adama udaljio od Boga podmetnuvši mu maštanje o nekom Božanskom dostojanstvu (sveznanju). Tako lažljivi i lukavi neprijatelj obično vara i sve druge koji greše.
18. Kada se, postavši nemarni usled zaboravnosti, na duže vreme odvojimo od pažnje i Isusove molitve, naše srce se puni gorčinom od otrova rđavih pomisli. Međutim, kada iz ljubavi prema Božanstvenom sa krepkom usrdnošću prilježno počnemo da se u našoj mislenoj delaonici (u mislenoj radionici u srcu) bavimo njima (tj. pažnjom i molitvom), ono se opet ponovo puni sladošću, obradovano u čulima nekom Božanstvenom radošću. Tada mi polažemo tvrdu nameru da svagda hodimo u srdačnom bezmolviju i to upravo radi prijatne sladosti i utehe koju od njega osećamo.
19. Nauka nad naukama i veština nad veštinama jeste umeće da se upravlja zlotvornim pomislima. Najbolje sredstvo protiv njih jeste – uz Božiju pomoć paziti na pojavu njihovog priloga i svoju misao čuvati čistom, kao što čuvamo telesno oko. Njime samim, zapravo, oštro posmatramo sve što bi ga moglo slučajno povrediti i na svaki način se staramo da ne dopustimo da mu se približi čak ni trunčnca.
20. Kao što sneg neće poroditi plamen. ni voda oganj, ni trnje smokvu, tako se ni srce ni jednog čoveka ne može osloboditi demonskih pomisli, reči i dela ukoliko ne očisti svoju unutrašnjost, ukoliko ne spoji trezvoumlje sa Isusovom molitvom, ukoliko ne stekne smirenje i duševno bezmolvije i ukoliko ne bude sa svom usrdnošću stremilo napred. Duša koja ne pazi na sebe neizbežno postaje besplodna za dobre i savršene pomisli, slično besplodnoj muli. U njoj nema poimanja duhovne mudrosti. I zaista, prizivanje Isusovog imena i potiranje strasnih pomisli jeste sladosno delo koje donosi duševni mir.
21. Saglasivši se u zlu, duša i telo zajedno zidaju grad taštine i stub gordosti i naseljavaju ga nečistim mislima. Međutim, Gospod strahom od geene razbija njihovu saglasnost i razdeljuje ih, podstičući gospođu dušu da misli i govori suprotno telu (robu). Od tog straha i proishodi deoba među njima: Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7).
22. Mi svakoga časa treba da odmeravamo svoja svakodnevna dela, dok svake večeri treba da olakšavamo njihovo breme pokajanjem po svojim silama, ukoliko želimo da, sa Hristovom pomoći, pobedimo zlo u sebi. Isto tako treba da posmatramo da li sva svoja čulna i vidljiva dela vršimo po Bogu, pred Njegovim licem i jedino radi Njega, kako zbog nerazumnosti ne bismo bili pokradeni nekim lošim osećanjima.
23. Ukoliko, uz pomoć Božiju, svakog dana steknemo ponešto trezvoumljem, ne sledi da nerazumno smemo da stupamo u odnose sa drugima, s obzirom da možemo pretrpeti štetu od sablažnjivih razgovora. Naprotiv, pre treba prezreti sve sujetne krasote i dobrobiti radi te predivne i preslatke vrline (trezvoumlja).
24. Trima silama duše mi treba da dajemo pravilno kretanje, saobrazno sa njihovom prirodom i sa namerom Boga koji ih je stvorio. Naime, razdražajnu silu treba da podižemo protiv našeg spoljašnjeg čoveka i protiv zmije-satane. Rečeno je: Gneveći se ne grešite (Ps.4,5). To znači gneviti se na greh, tj. na same sebe i na đavola, kako ne bismo grešili protiv Boga. Želateljnu silu, pak, treba usmeravati ka Bogu i vrlini. Mislenu, pak, silu treba da postavimo za gospodaricu nad obe druge kako bi ih sa mudrošću i blagorazumnošću usmeravala, urazumljivala, kažnjavala i rukovodila, kao što car vlada nad potčinjenima. I tada će razum po Bogu, koji postoji u nama, upravljati njima (tj. kada bude njima upravljao, a ne kada im se bude potčinjavao). Premda strasti i ustaju na razum, nemojmo prestati da naređujemo, kako bi razum ipak upravljao njima. Jer, brat Gospodnji govori: Ako neko u reči ne greši, taj je savršen čovek. moćan je zauzdati i sve telo (Jak.3,2). Istinu govoreći, svako bezakonje i greh se vrši sa te tri sile, i svaka vrlina i pravda se njima ostvaruje.
25. Um se pomračuje i postaje besplodan kada monah počne sa nekim da razgovara o svetskim stvarima, ili kada misleno sam sa sobom porazgovara o njima, ili kada mu se telo zajedno sa umom zanese nečim čulnim, ili kada se uopšte preda sujeti. U svim tim slučajevima on odmah gubi toplinu, skrušenost i smelost pred Bogom i poznanje (tj. zaboravlja na Boga i na Njegov poredak). Stoga, ukoliko više pazimo umom, utoliko se više prosvećujemo, i ukoliko manje pazimo, utoliko se pomračujemo.
26. Onaj ko svakodnevno stremi ka miru i bezmolviju uma i ko ga usrdno ište, lako prezire sve čulno, kako se ne bi uzaludno trudio. Ukoliko, pak, on nekim lažnim mudrovanjem obmane svoju savest (a uopšte nije teško biti obuzet nečim čulnim), usnuće gorkom smrću zaborava, protiv koje se molio božanstveni David (Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt – Ps.12,4). A apostol govori: Jer, koji zna dobro činiti i ne čini, greh mu je (]ak.4,17).
27. Iz nemarnosti se um ponovo vraća u njemu svojstveno stanje i trezvoumlje ukoliko se, čim primeti ohlađenje, odmah razgori revnošću i ukoliko sa toplim usrđem opet vaspostavi svoje obično delanje (tj. trezvoumlje i molitvu).
28. Mlinski magarac ne može da izađe iz kruga u kome je vezan. Ni um se ne može izdići visoko u savršenoj vrlini (tj. u trezvoumlju koje vodi ka savršenstvu) ukoliko ne dovede u red svoju unutrašnjost (zaustavivši lutanje pomisli). Jer, takav je uvek slep unutarnjim očima, nemajući mogućnosti da vidi vrlinu i svetlozarnog Isusa.
29. Dobar i jak konj veselo skače kada primi jahača. I um se veseli svetlosti Gospodnjoj kada izjutra stane pred Njega (Ps.5,4), slobodan od svih misli. Sam sebe razgorevajući, on će poći iz sile delatnog mudroljublja uma u divnu silu sagledavanja i neizrecivih tajni i vrlina. Kada, pak, najzad u srce svoje primi dubinu uzvišenih Božanstvenih misli, njemu će se javiti Bog bogova (Ps.83,8) po meri njegove prijemčivosti. Dirnut time, um sa ljubavlju slavi Boga koga vidi i koji ga vidi i koji radi toga spasava onoga koji tako prema Njemu ustremljava svoj umni pogled.
30. Razumno održavano srdačno bezmolvije će ugledati visoku dubinu, a uvo uma koji bezmolstvuje će čuti divne [stvari].
31. Krenuvši na dalek, neprohodan i težak put, putnik postavlja oznake koje mu služe kao putokazi koji će mu pomoći da ne zaluta na povratku i da se lako vrati u svoje mesto. Tako i čovek koji hodi putem trezvoumlja neka (u svojstvu putokaza) postavi reči (koje je čuo od otaca), čuvajući se istog (tj. da ne zaluta ili da se ne uputi nazad).
32. Za putnika povratak na mesto odakle je pošao predstavlja radost, dok za trezvoumnika povratak nazad jeste pogibao razumne duše i znak odstupanja od bogougodnih dela, reči i pomisli. U vreme smrtonosnog duševnog sna njemu će se javljati pomisli koje će ga, slično bodilu, buditi (iz obamrlosti), napominjući mu o dubini pomračenosti i raslabljenosti u koju je upao usled svog nehata.
33. Ukoliko upadnemo u nevolju, očajanje i beznadežnost (u krajnji bezizlaz iz koga je nemoguće izvući se) treba da činimo ono što je činio David, tj. da izlivamo srce svoje i moljenje svoje pred Bogom, i da nevolju svoju pred Njim kazujemo (Ps. 141,3). Jer, mi se ispovedamo Bogu koji može premudro da uredi sve što se tiče nas, da nevolju našu učini lakom (podnošljivom i prolaznom), te da nas izbavi od pogubne i rušilačke tuge.
34. Gnev na ljude koji se ne pokreće po prirodi, tuga koja nije po Bogu i uninije su podjednako štetni za dobre i razumne pomisli. Međutim, Gospod u nas useljava radost, pošto ih izagna radi našeg isiovedanja.
35. Pomisli koje nam se protiv naše volje naturaju i stoje u srcu obično odstranjuje Isusova molitva sa trezvoumljem iz dubine srdačnih misli.
36. Olakšanje i radost u skorbi od mnoštva beslovesnih pomisli mi ćemo naći ukoliko se iskreno i bespristrasno ukorimo, ili ukoliko sve saopštimo Gospodu kao čoveku (koji je pred nama). Svakako ćemo na ta dva načina naći uspokojenje od svega (što nas smućuje).
37. Oci zakonopoložnika Mojsija smatraju obrazom uma koji Boga vidi u kupini, čije se lice proslavlja i koga Bog bogova postavlja za boga faraonu. On zatim kaznama poražuje Egipat, iz njega izvodi Izrailj i daje Zakon. Sve to, shvaćeno prenosno, izobražava dejstva i preimućstva uma.
38. Obraz, pak, spoljašnjeg čoveka jeste Aaron, brat zakonodavca. Sa gnevom ga okrivljujući, i mi mu, kao Mojsije po njegovom sagrešenju, prigovorimo: „Čime ti je učinio nepravdu Izrailj (um koji gleda Boga) te si požurio da ga učiniš odstupnikom od Gospoda Boga Živog Svedržitelja (svojim pomislima ga odvukavši od sagledavanja Boga u trezvoumlju – Izl.32,21)“.
39. Između mnogih drugih dobrih primera Gospod je, pristupajući da vaskrsne Lazara iz mrtvih (time što je zapretio duhu), pokazao da strogom pretnjom treba da obuzdavamo dušu kada se ona ženoliko predaje raslabljujućoj čulnosti i, uopšte, kada pokušava da ustanovi žensku narav. Jer, jedino ono, tj. samoukorevanje, može dušu izbaviti od samougađanja, taštine i gordosti.
40. Kao što se bez velike lađe ne može preploviti morska pučina, tako se bez prizivanja Gospoda Isusa ne može odagnati prilog lukave pomisli.
41. Suprotstavljanje obično zaustavlja nadiranje pomisli, dok ih prizivanje imena Gospoda Isusa Hrista izgoni iz srca. Čim se u duši obrazuje prilog predstavom nekog čulnog predmeta (čoveka koji nas je uvredio, ženske krasote, srebra i zlata) ili kada sve jedno za drugim pohrli u naše misli, jasno je da su naše srce do maštanja doveli duhovi zlopamćenja, bluda i srebroljublja. Ukoliko je opitan, iskusan i naviknut da se čuva od napada i da jasno, kao danju, vidi varljiva maštanja i prelest lukavih, naš um će odmah otporom, suprotstavljanjem i Isus Hristovom molitvom lako da ugasi raspaljene strele đavola. On neće dozvoliti da naše pomisli krenu za strasnim maštanjem. da se slažu sa prizrakom priloga, da prijateljski sa njim razgovaraju, da se upuštaju u pričljivost, niti da se slažu sa njim. U suprotnom bi za svim tim sa nekom neophodnošću, kao noć za danom, sledila rđava dela.
42. Ukoliko je, pak, neiskusan u delu bodrog trezvoumlja, naš um se odmah pristrasno povodi za prilogom koji mu se predstavlja, ma kakav bio, i počinje sa njim da razgovara, primajući neprilična pitanja i pružajući slične odgovore. Tada se naše pomisli mešaju sa demonskim maštanjima, koja se zbog toga još većma plode i umnožavaju kako bi prevarenom i ulovljenom umu izgledala još draža, lepša i privlačnija. Naš um tada trpi nešto slično jaganjcima koji psu, koji im se približi na poljani gde pasu, prilaze kao majci: od tog približavanja oni neće imati nikakve koristi, osim što će od njega pozajmiti nečistotu i smrad. Na isti način i naše pomisli u umu iz neopitnosti trče u susret svim demonskim maštanjima, te se, kao što rekoh, mešaju sa njima. Tada oni kao da se (međusobno) savetuju šta bi trebalo uraditi da bi se posredstvom tela sprovelo u delo ono što se pod dejstvom demonske prelesti učinilo tako lepim i slatkim. Tako na kraju nastaju unutrašnji padovi u duši. Posle toga se, već kao po nekoj neophodnosti, i spolja iznosi ono što je sazrelo u unutrašnjosti srca.
43. Naš je um nešto lako pokretljivo i nezlobivo. On se lako predaje maštanjima i lako pada u grešne pomisli, ukoliko u sebi nema pomisao koja bi ga kao neki car nad strastima, neprestano zadržavala i obuzdavala.
44. Sagledavanje i poznanje obično postaju putevoditelji i vinovnici strogog života zbog toga što srce koje su podigli gore, počinje da prezire zemaljska zadovoljstva i svaku čulnu životnu slast kao nešto ništavno.
45. I obrnuto, pažljivi život u Isusu Hristu postaje otac sagledavanja i poznanja i roditelj Božanstvenih ushođenja i mudrih pomisli kada se sjedini sa suprugom – smirenjem, kao što kaže Božanstveni prorok Isaija: Oni koji žive u Gospodu dobijaju novu snagu, i okrilatiće kao orlovi (Is.40,31).
46. Ljudima se čini da je jako strogo i teško bezmolstvovati dušom od svake pomisli. Zaista je to teško i naporno. Jer, zaključavati i zadržavati bestelesno u telesnom domu je do boli teško ne samo onima koji nisu posvećeni u tajne duhovne borbe, već i onima koji su se iskusili u unutrašnjoj neveštastvenoj borbi. Međutim, onaj ko neprestanom molitvom u grudima drži Gospoda Isusa, po prorokovim rečima se neće umoriti idući za Njim, niti će poželeti dana ljudskog (Jer.17,16) zbog lepote, prijatnosti i sladosti Isusa. On se od svojih neprijatelja – nečistih duhova, koji idu oko njega, neće postideti, već će progovoriti sa njima na vratima srca (Ps.126,5), Isusom ih progoneći nazad.
47. Vinuvši se posle smrti po vazduhu ka nebeskim vratima, duša se neće postideti pred svojim neprijateljima, imajući Hrista sa sobom. I tada će, kao i sada, smelo sa njima na vratima progovoriti. Neophodno je, međutim, da do svog izlaska iz tela danonoćno istraje u vapijanju Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božijem. On će tada biti njen brzi osvetnik, po istinitom i Božanskom Njegovom obećanju, izrečenom u priči o nepravednom sudiji: Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti, i u sadašnjem životu i po izlasku iz tela (Lk.18,1-8).
48. Ploveći po mislenom moru, uzdaj se u Isusa, budući da je On sam u tebi, u srcu tvome, i tajanstveno ti govori: Ne boj se Jakove, mali Izrailju, ja sam Bog tvoj koji drži tvoju desnicu (Is.41,13-14). Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas (Rim.8,31). Sa nama je Bog koji je ublažio one koji su čistog srca i koji je ustanovio da Najslađi Isus, Jedini Čisti, Božanstveno silazi na čista srca i obitava u njima. Nemojmo prestati da, po božanstvenom Pavlu, svoj um vežbamo u pobožnosti (1.Tim.4,7).
49. Po Davidu će se mnoštvom mira nasladiti (Ps.36,11) onaj ko ne gleda na lice ljudsko sudeći nepravdu u srcu svome, tj. ko ne prima likove lukavih duhova i kroz njih predstave greha, već strogo sudeći i donoseći strogu presudu na zemlji srca svoga, grehu daje ono što mu pripada. Veliki i mudri oci u nekim svojim spisima i demone nazivaju ljudima zbog njihove razumnosti. I u Jevanđelju Gospod govori: Neprijatelj čovek to učini (Mt.13,28), tj. poseja kukolj po pšenici (podrazumevajući đavola, budući da je zatim rekao: Neprijatelj koji ga je posejao jeste đavo). Nas savlađuju pomisli upravo stoga što tim delatnicima zla ne protivrečimo istog časa.
50. Ukoliko, započevši život umne pažnje, trezvoumlju pripojimo smirenje, i protivrečenju [pomislima] prisajedinimo molitvu, započećemo sa dobrim hođenjem mislenim putem, držeći se poklanjanog i svetog imena Isusa Hrista kao sjajne svetiljke. Ukoliko se, pak, pouzdamo samo u svoje trezvoumlje ili pažnju, brzo ćemo pasti i srušiti se pred napadima neprijatelja. Tada će početi u svemu da nas savlađuju najlukaviji zlobnici, a mi ćemo se sve više i više zaplitati u zle želje kao u zamke, sve dok nas u potpunosti ne zakolju, budući da pri sebi nemamo pobedonosni mač – ime Isusa Hrista. Jer, samo je ovaj posvećeni mač u stanju da ih odbija i saseca, sažiže i uništava, kao oganj slamu, ukoliko je, naravno, neprestano prisutan u srcu upražnjenom od svih obraza.
51. Dušekorisno i mnogoplodonosno delo neprestanog trezvoumlja sastoji se u brzom razaznavanju maštarskih pomisln koje se obrazuju u umu. Delo protivrečenja se sastoji u izobličavanju i posramljenju pomisli koja pokušava da uđe u prostor našega uma preko predstave nekog čulnog predmeta. Ono. pak, što odmah gasi i rasejava svaku neprijateljsku zamisao, svaku reč, svaki privid, svaki idol, svako utvrđenje zlobe jeste – prizivanje Gospoda. I mi sami u umu vidimo kako ih moćno poražava Isus, veliki Bog naš, i kako štiti nas smirene, bedne i nepotrebne.
52. Mnogi ne znaju da naše misli nisu ništa drugo do maštarski obrazi čulnih i svetskih stvari. Proboravivši duže u trezvoumlju i molitvi naš um će se osloboditi od svakog veštastvenog obraza lukavih pomisli. Molitva će mu dati da prepoznaje reči neprijatelja (tj. značenje pomisli uopšte, ili planove i vidove neprijatelja pri sejanju pomisli), te da oseti korist trezvoumlja. Nego ćeš svojima očima gledati, i odmazdu nad mislenim grešnicima misleno i sam gledati i shvatiti, kako kaže blaženi Psalmopojac David (Ps.90,8).
53. Ako možemo mislimo neprestano na smrt, budući da se od tog sećanja rađa napuštanje svih briga i sujeta, čuvanje uma i neprestana molitva, nepristrasnost prema telu, mržnja prema grehu. Iz njega se, ako hoćemo reći istinu, rađa svaka živa i delatna vrlina. Stoga, ukoliko smo u mogućnosti, mislimo na smrt neprekidno, kao što neprekidno dišemo.
54. Srce koje se potpuno oslobodi maštanja počinje da rađa Božanstvene i tajanstvene pomisli, koje u njemu igraju kao što u mirnome moru igraju ribe i skaču delfini. More se pokreće blagim vetrom, a bezdan srca – Duhom Svetim. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svoga u srca vaša, koji viče: Ava Oče (Gal.4,6).
55. Posumnjaće i pokolebaće se [u nameri] da se lati duhovnog delanja pre otrežnjenja uma svaki monah koji još nije upoznao njegovu lepotu ili koji je poznao, ali nema snage da se reši na njega usled nedostatka revnosti. Međutim, to kolebanje će nesumnjivo nestati čim on stupi na delo čuvanja uma, koje jeste i naziva se mislenim mudroljubljem, ili delatnim mudroljubljem uma. Jer, tada će on obresti Put koji kaže: Ja sam put i istina i život (Jn.14,6).
56. On će se opet pokolebati kada ugleda bezdan pomisli i gomilu vavilonskih mladenaca. Međutim, i to kolebanje će rasejati Hristos ukoliko se osnovom uma neprestano utvrđujemo u Njemu i ukoliko vavilonske mladence odbacujemo, razbijajući ih o taj kamen (Ps.136,9), ispunjavajući na njima, kako je rečeno, svoju želju (tj. svoje negodovanje). Jer, kako govori premudri, onaj ko čuva zapovest neće poznati lukave reči (Ekl.8,5). I Gospod govori: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5).
57. Istinski monah je onaj ko se drži trezvoumlja, a istinski trezvoumnik je onaj ko je monah u srcu (kome je u srcu samo Bog i on sam).
58. Čovekov život je usmeren unapred putem ređanja godina, meseci, nedelja, dana i noći, časova i minuta. Zajedno sa tim trebalo bi da se do same smrti prostiremo napred (ka savršenstvu) vrlinskih dela, tj. trezvoumlja, molitve, srdačne sladosti, pri neoslabnom bezmolviju.
59. Najzad, doći će i nama smrtni čas. Doći će jer ga je nemoguće izbeći. O, kada bi pri svom dolasku knez ovoga sveta našao da su naša bezakonja mala i ništavna i da nema za šta da nas pravedno optuži! U suprotnom, zaplakaćemo tada, premda već beskorisno. Jer, Gospod je rekao: A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po njegovoj volji, biće mnogo bijen (Lk.12,47).
60. Teško onima koji pogube srce svoje! Šta će raditi kada dođe Gospod (Sir.2,14). Zauzmimo se, bratijo, revnosnije za delo srca.
61. Iza prostih i bestrasnih pomisli slede strasne, kao što smo saznali iz dugotrajnog iskustva i posmatranja. I prve služe kao ulaz za druge, bestrasne za strasne.
62. Čovek zaista treba da se proizvoljenjem preseče na dvoje. On treba da se raspolovi najmudrijom pomišlju i da postane nepomirljivi neprijatelj sam sebi. Ukoliko hoćemo da ostvarimo prvu i najveću zapovest, tj. blaženo smirenje, Hristov život i ovaploćeni život Boga, trebalo bi da prema sebi budemo raspoloženi onako kako smo raspoloženi prema nekome koji nas je krajnje ožalostio i uvredio. Stoga apostol govori: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim.7,24). Jer, telesno mudrovanje se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7). Pokazujući, pak, da je pokoravanje tela volji Božijoj jedna od naših dužnosti, on je rekao: Jer da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas (1.Kor. 11,31-32).
63. Začetak ploda je cvet, a početak trezvoumlja je uzdržanje u hrani i piću, odbacivanje i odsecanje svih pomisli i srdačno bezmolvije.
64. Kada, osnaženi u Hristu Isusu, počnemo da se trudimo u tvrdo zasnovanom trezvoumlju, u našem umu se pojavljuje kao neka svetiljka, koju mi držimo rukom uma i koja nas vodi ka mislenim stazama. Zatim, kao da nam se javlja mesec u punoj svetlosti, koji kruži po svodu srca, a zatim i sunce – Isus, koji slično suncu sija pravdom, tj. koji pokazuje sebe samog i svoje svesvetle svetlosti sagledavanja.
65. Sve to Gospod tajanstveno otkriva umu koji sa neprekidnom revnošću čuva Njegovu zapovest koja glasi: Obrežite ogorčenost svoju (Pon.Zak.10,16). Da, divnim istinama, kao što je već rečeno, čoveka uči marljivo trezvoumlje. Božanstvo ne zna šta je licemerstvo. Stoga Gospod govori: Ko ima daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono što ima (Mt.13,12-13). I još [je rečeno]: Onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim.8,28). Zar im utoliko pre u tome neće pomoći te vrline (trezvoumlje i molitva)?
66. Brod se bez vode neće pokrenuti: ni čuvanje uma neće niukoliko uspeti bez trezvoumlja sa smirenjem i Isus Hristovom molitvom.
67. Temelj kuće je – kamen, a temelj te vrline (čuvanja uma) i osnova i krov jeste sveto i poklanjano ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Brzo i lako će pretrpeti brodolom nerazumni krmanoš koji za vreme bure raspusti mornare, baci jedra i vesla u more i legne da spava. Još lakše će, međutim, demoni potopiti dušu koja pri pojavi priloga bude nemarna u odnosu na trezvoumlje i prizivanje imena Isusa Hrista.
68. Ono što znamo mi predajemo preko spisa i ono što smo videli hodeći putem – svedočimo onima koji žele da prihvate ono što govorimo. Eto, i sam Gospodje rekao: Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti… Ko ostane u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn.15,5-6). Kao što nije moguće da sunce sija bez svetlosti, tako se srce ne može očistiti od skverni pogubnih pomisli bez molitve Isusovim imenom. Ako je to istina, kao što vidim (iz opita), prizivajmo to Ime često kao što dišemo. Jer, ono je svetlost, a one (skverne pomisli) su tama; On (prizivani Isus) je Bog i Vladika, a one su demonske sluge.
69. Čuvanje uma može prilično i dostojno da se nazove svetlonosnim, munjerodnim, svetlorodnim i ognjenim. Jer, istinu govoreći, ono samo prevazilazi sve najveće telesne vrline, ma koliko ih ko imao. Tu vrlinu i nazivamo najpoštovanijim imenima stoga što se iz nje rađa svetlozarna svetlost. Silom Isusa Hrista oni koji je zavole od nepotrebnih, skvernih, nerazumnih, nepravednih postaju pravedni, poželjni, čisti, sveti, i razumni. I ne samo to, nego počinju da sagledavaju tajne i da bogoslovstvuju. Postavši sagledatelji, oni se približuju prečistoj i beskonačnoj Svetlosti, dodiruju je neizrecivim dodirom i sa Njom žive i deluju, budući da su okusili da je blag Gospod. Na tim prvoanđelima se očigledno ispunjava reč božanstvenog Davida: Pravedni će ispovedati ime tvoje, i pravi će se naseliti sa licem tvojim (Ps.139,14). I stvarno, jedino oni istinski prizivaju Boga, i ispovedaju mu se, i uvek vole da sa Njim razgovaraju pošto ga ljube.
70. Teško unutrašnjosti od spoljašnjosti. Jer, unutrašnji čovek mnogo trpi od spoljašnjih čula. Ukoliko nešto pretrpi, on treba da upotrebi bič protiv spoljašnjih čula. Onaj ko je učinio ono što sledi po pisanome, već je razumeo i ono što sledi po umozrenju.
71. Sveti oci [tvrde] da će naš unutrašnji čovek, ukoliko je trezvouman, biti u stanju da sačuva i spoljašnjeg čoveka. Po njihovim rečima, mi i zločinci – demoni se udružujemo kada činimo grehe: oni nam kroz pomisli ili maštarska izobraženja pred umom slikaju grehe koje hoće, a mi grešimo pomislima unutra i delima spolja. Pošto nemaju tela, demoni sebi i nama pripremaju muku samo pomislima, lukavstvima i prevarama. Da nisu lišeni tela, oni najnepotrebniji bi neprestano grešili i delima, svagda u sebi imajući zlo proizvoljenje, spremno na nečastivost.
72. Međutim, srdačna molitva Gospodu ih razbija i njihove prevare preobraća u prah. Jer, Isus, Bog i Sin Božiji, koga neprestano i revnosno prizivamo, ne dopušta da demoni u nas ubace greh, tj. takozvani prilog, ne dopušta ni da nam u ogledalu uma pokažu bilo kakav obraz, niti da progovore bilo kakve reči srcu. Ukoliko se nikakav obraz ne prokrade u srce, ni pomisli ga neće uznemiravati. Jer, demoni obično kroz pomisli skriveno besede sa dušom i uče je zlu.
73. Neprestana molitva čisti misleni vazduh uma od mračnih oblaka i vetrova duhova zlobe. Kada je vazduh srca čist, više ništa ne sprečava da zasija Isusova Božanska svetlost. Potrebno je samo da se ne nadmemo taštinom, samomnjenjem i samodopadljivim isticanjem, da se ne pružamo ka nedostižnom, te da ne budemo lišeni Isusove pomoći. Jer, kao obrazac smirenja, Hristos nenavidi sve takvo.
74. Držimo se, dakle, molitve i smirenosti. Sa ta dva oružja, udružena sa trezvoumljem kao sa ognjenim mačem, naoružavaju se misleni vojnici protiv demona. Ukoliko tako budemo vodili svoj život, svakog dana i časa ćemo tajanstveno imati radosni praznik u srcu.
75. Postoji osam glavnih grešnih pomisli koje obuhvataju svu [grehovnu] oblast i od kojih se rađaju sve ostale. Sve one prilaze vratima srca i, kad vide da ih um ne čuva, ulaze jedna za drugom, svaka u svoje vreme. Ukoliko se neka od tih osam pomisli približi srcu i uđe u njega, sa sobom će uvesti čitav roj nečistih pomisli. Pomračivši um i srce, ona razdražuje telo i vuče ga na sramna dela.
76. Međutim, ko pazi na glavu zmije (prilog) i gnevnim protivrečenjem i gnevnim rečima udara u lice neprijatelja, odmah preseca borbu. Jer, razmrskavši glavu, on izbegava i poročne pomisli i poročna dela. Posle toga njegova misao već ostaje nepomućena, budući da Bog prima njegovo bdenje nad pomislima i kao nagradu mu daje poznanje kako da pobeđuje neprijatelje i kako da čisti srce od pomisli koje skrnave unutrašnjeg čoveka. O tome Gospod Isus kaže: Iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud… I ovo je što pogani čoveka (Mt.15,19-20).
77. Na taj način duša u Gospodu može da povrati svoju blagoobraznost, krasotu i ispravnost koju je imala na početku, kada ju je stvorio Bog. Sveti Antonije kaže: „Kada um postane onakav kakav treba da je po prirodi, sva duša postaje – vrlina“. Na drugom mestu on veli: „Da bi duša postala ispravna, um treba da je u prirodnom stanju, u kome je i stvoren“. I na trećem mestu on kaže: „Očistimo um. Jer, ja verujem da svestrano očišćen um koji je došao u svoje prirodno stanje može postati prozorljiv i videti bolje i dalje od demona, imajući u sebi Gospoda koji daje otkrivenja“.
78. Svaka pomisao u umu proizvodi obraz nekog čulnog predmeta. Jer, Asirac (neprijatelj), kao umna sila, ljude može da zavodi samo ako koristi nešto čulno što je privlačno za nas.
79. Mi ljudi ne možemo goniti ptice po vazduhu, niti leteti kao one zato što to nije svojstveno našoj prirodi. Isto tako se mi ne možemo izbaviti od netelesnih demonskih pomisli i slobodno ustremiti pažljivo oko uma ka Bogu bez neprestane trezvoumne molitve. Ako kod tebe nema toga, ti puziš po zemlji.
80. Ako stvarno hoćeš da stidom pokriješ pomisli, da dolično bezmolstvuješ i da bez truda budeš trezvouman srcem, neka se uz tvoje disanje prilepi Isusova molitva. I za malo dana ćeš to uvideti na delu.
81. Slova se ne mogu pisati po vazduhu, već ih, da bi bila dugotrajna, treba urezivati na neki čvrsti predmet. Isto tako sa napornim trezvoumljem treba čvrsto spojiti Isusovu molitvu. Tako će predivna vrlina trezvoumlja sa Njim moći da opstane celovita i kroz Njega na vekove da ostane neodvojiva od nas.
82. Položi, kao što je kazano, na Gospoda dela svoja i zadobićeš blagodat. Nemoj da se i na tebe odnose prorokove reči: Ti si im, Gospode, blizu usta, ali daleko od utrobe (Jer.12,2). Niko ne može trajno da umiri tvoje srce od strasti osim Isusa Hrista, koji je u sebi sjedinio ono što je daleko razdvojeno (tj. Božanstvo i čoveštvo).
83. Dušu podjednako pomračuju i unutrašnje mislene besede sa pomislima i spoljašnji razgovori i praznoslovlje. Stoga oni koji se staraju da od svog uma udalje sve štetno treba bez žalosti da progone i jedne i druge ljubitelje praznoslovlja – i pomisli i ljude, iz veoma važnog razloga po Bogu, tj. da um ne bi oslabio u trezvoumlju. Jer, ukoliko se pomračimo zaboravom (zbog razgovora), mi ćemo izgubiti um (tj. postati takvi kao da uopšte nemamo um).
84. Onaj ko revnosno bude čuvao čistotu srca, steći će Zakonopoložitelja Hrista za učitelja. I On će mu tajanstveno izricati svoju volju. Poslušaću šta će o meni reći Gospod Bog (Ps.84,9), veli David, ukazujući na to. Izobražavajući razgovor uma sa samim sobom o mislenoj borbi i o zastupničkom pokroviteljstvu Božijem, on je govorio: I reče čovek: Ima li ploda pravednik (Ps.57,12). Iznoseći potom posledicu dvostrukog razmatranja on govori: Pristupiće čovek i srce duboko i uzneće se Bog. I tada će njihove rane nastati od strela nejakih (Ps.63,7-8).
85. Svagda se ponašajmo kao oni koji su srcem poučeniu mudrosti (Ps.89,12), neprestano dišući Isusom Hristom, silom Boga Oca i Božijom Premudrošću. Ukoliko se, pak, slučajno opustimo i zanemarimo umno delanje, sledeće jutro opet dobro opašimo bedra uma svoga i snažnije se latimo svoga dela, znajući da nemamo nikakvog opravdanja ako ne činimo dobro mi koji znamo dobro činiti (Jak.4,17).
86. Onaj ko pojede nešto otrovno, čim oseti tegobu žuri da iz sebe izbaci sve i ostaje nepovređen. Tako će i um, koji proguta poročne pomisli i oseti dušeštetnu gorčinu, te odmah požuri da ih Isusovom molitvom, koju vrši iz dubine srca, izbaci napolje i odbaci iz sebe, izbeći svaku štetu. Tako su, po milosti Božijoj, onima koji se trude da trezvoumljem shvate naše delo predali drugi i naš vlastiti opit.
87. Sa svojim disanjem sjedini trezvoumlje i prizivanje imena Isusovog, ili misao o smrti i smirenje. I jedno i drugo donosi veliku korist.
88. Gospod je rekao: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11,29).
89. Gospod je još rekao: Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom (Mt.18,4), jer svaki koji sebe uzvisuje, poniziće se (Lk.18,14). Naučite se, govori On, od mene. Vidiš li čemu? Smirenju. Njegova je zapovest život večni. I ta je zapovest smirenje. Znači, ko nije smiren, otpao je od života i naći će se u onome što je suprotno tome.
90. Svaka vrlina se vrši dušom i telom, a duša i telo su tvorevina Božija. Ne činimo li onda nešto krajnje ludo kada se veličamo i sujetimo tuđim ukrasima duše i tela? I nije li još veća ludost kada se oslanjamo na gordost kao na trsku i protiv sebe izazivamo Boga koji je beskrajan po veličanstvu? Svojim krajnjim bezakonjem mi, naime, na svoju glavu privlačimo Njegovo strašno negodovanje. Jer, Gospod se protivi gordima (Jak.4,6). Umesto da smirenošću podržavamo Gospodu, mi gordošću stupamo u družbu sa Njegovim najvećim neprijateljem, gordim đavolom. Zbog toga apostol govori: Šta li imaš što nisi primio (1.Kor.4,7). Zar si ti sam sebe stvorio? Ako si, pak, i dušu i telo, kojima se, u kojima se i preko kojih se vrši svaka vrlina, primio od Boga, zašto se hvališ kao da nisi primio? Jer, Gospod ti je sve to darovao.
91. Očišćenje srca (kojim stičemo smirenje i svako drugo blago koje dolazi odozgo) nije ništa drugo do sprečavanje da u dušu ulaze pomisli koje joj se približavaju.
92. Čuvanje uma uz Božiju pomoć, koje se obavlja radi samog Boga, ustalivši se u duši, umu saopštava mudrost za poznanje podviga po Bogu. Svome pričesniku ono pruža i veliku sposobnost da, sa besprekornim rasuđivanjem, po Bogu ustroji svoja spoljašnja dela i reči.
93. Poseban prvosveštenički ukras u Starom Zavetu (čista zlatna pločica na grudima sa natpisom; svetinja Gospodnja – Izl.28,36) bio je praobraz srdačne čistote. Ona nas podstiče da pazimo na pločicu našeg srca, tj. da gledamo da li je pocrnela od greha, i (ako jeste) da požurimo da je očistimo suzama, pokajanjem i molitvom. Naš je um nešto lako pokretljivo i teško ga je zadržavati od grešnih sećanja. Uostalom, može se reći da on sa istom lakoćom ide i za rđavim i za dobrim mislenim maštanjima.
94. Zaista je blažen onaj ko je svoju misao prisajedinio Isusovoj molitvi (neprestano ga prizivajući u srcu) kao što se vazduh sjedinjuje sa našim telom, ili plamen sa svećom. Prohodeći iznad zemlje, sunce proizvodi dan, a sveto i prečasno ime Gospoda Isusa, neprestano sijajući u duši, rađa bezbrojne suncolike pomisli.
95. Kada se rasture oblaci, vazduh postaje čist, a kada Sunce pravde, Gospod Isus, razagna strasna maštanja, u srcu se obično rađaju svetlozarne i zvezdolike pomisli. To je stoga što je vazduh srca prosvetio Isus. Jer, premudri govori: Koji se uzdaju u Gospoda poznaće istinu i ostaće mu verni u ljubavi (Prem.3,9). Njemu pripada slava u vekove. Amin.
96. U prethodnim glavama (koje sačinjavaju prvi i drugi stoslov) opisali smo trud sveštenog bezmolvija uma i naveli ne samo svoje iskustvo, nego i ono čemu nas o čistoti uma uče Božanstvene reči bogomudrih otaca. Kazavši još nešto malo o koristi čuvanja uma, mi ćemo završiti slovo.
97. I tako, pođi za mnom, i sledi me da bi dostigao blaženo čuvanje uma, ma ko bio, ukoliko želiš da u duhu vidiš blage dane (Ps.33,12). I ja ću te u Gospodu naučiti vidljivom delanju i životu bestelesnih sila.
98. Anđeli se neće nasititi da pevaju Tvorcu. Ni um se neće nasititi, sarevnujući im u čistoti. Neveštastveni (anđeli na nebu) se ne brinu o hrani. Tako se o njoj ne brinu ni veštastveni neveštastvenici (trezvoumnici na zemlji) kada uziđu na nebo bezmolvija uma.
99. Kao što se gornje sile ne brinu o bogatstvu i sticanju, tako se ni očišćeno oko, koje je steklo naviku u vrlini (trezvoumlja), ne brine o spletkama zlih duhova. I kao što one odlikuje bogatstvo uspevanja u usavršavanju u Bogu, tako ove odlikuje čežnja i ljubav prema Bogu, te stremljenje i uzdizanje ka Božanstvenom. Pružajući se ka uzdizanju (gore po stepenima duhovnog savršenstva) sa nenasitom čežnjom koja nastaje od okušanja Božanstvene ljubavi, koja dovodi do ushićenja, oni se ne zaustavljaju sve dok se ne upodobe serafimima. Oni neće prestati sa trezvoumljem i čežnjivim uzvišavanjem sve dok ne postanu anđeli u Hristu Isusu, Gospodu našem.
100. Nema otrova jačeg od otrova zmije aspide i vasiliske, i nema većeg zla od zla samoljublja. Porod samoljublja su krilate zmije: samopohvala u srcu, samougađanje, stomakougađanje, blud, taština, zavist i kruna svih zala – gordost, koja ne samo ljude, nego i anđele svrgava sa neba i, umesto svetlošću, pokriva tamom.
Ovo ti je Teodule napisao imenjak bezmolvija (tj. Isihije), koji, doduše, nije bezmolvnik i na delu. Možda nisam napisao sve što se odnosi na predmet o kome je reč, ali sam ipak napisao sve što mi je dao Bog, koga u Ocu, Sinu i Duhu Svetom hvali i slavi sva slovesna priroda, anđeli i ljudi i sva tvar koju je sazdala neizreciva Trojica, Jedini Bog, čijeg svetlog Carstva da se udostojimo i mi, radi molitava Presvete Bogorodice i prepodobnih otaca naših. Njemu, nepostižnom Bogu, neka je večna slava. Amin.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *