ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЈЕ

ДУШЕКОРИСНЕ И СПАСОНОСНЕ СТОТИНЕ ПРЕПОДОБНОГ ИСИХИЈА, ПРЕЗВИТЕРА ЈЕРУСАЛИМСКОГ ТЕОДУЛУ, О ТРЕЗВОУМЉУ И МОЛИТВИ

 

СТОТИНА ДРУГА
1. Као што вода гаси ватру, тако заборав обично гаси чување ума. Међутим, непрестана Исусова молитва са неослабним трезвоумљем га најзад изгони из срца. Молитва има потребу за трезвоумљем, као што свећица има потребу за светлошћу свеће.
2. Треба свеусрдно да се старамо око чувања онога што је драгоцено. А за нас је истински најдрагоценије управо оно што нас чува од свакога зла, како чулног тако и мисленог. То управо представља чување ума са призивањем Исуса Христа, тј. свагдашње гледање у дубину срца и непрестано безмолвије мислима, чак и у односу на помисли које изгледају да долазе са “десне” стране, и старање да будемо слободни од сваке помисли, да се испод изгледа добрих не би прикрили лопови. И премда се напрежемо, са трпљењем пребивајући у срцу, утеха је веома близу нас.
3. Срце које се непрестано чува и коме не дозвољавају да прима изгледе, образе и маштарије тамних и лукавих духова обично из себе рађа светле мисли. Јер, као што угаљ рађа пламен, тако и Бог, који од светог крштења обитава у нашем срцу, запаљује нашу мисаону моћ за сагледавање, као пламен воштану свећу, уколико нађе да је ваздух нашег срца чист од ветрова злобе и заштићен стражом ума.
4. Име Исуса Христа треба увек да се налази у просторима нашега срца, као што се муња креће у ваздушном пространству пре кише. То је добро познато онима који имају духовно искуство у унутарњој борби. Ту унутрашњу борбу треба водити следећим поретком: прво дело јесте пажња; затим, пошто опазимо долазак непријатељске помисли, треба да са гневом из срца на њу бацимо речи клетве; треће дело је да се молимо против ње, обраћајући срце призивању Исуса Христа, како би се у трен ока распршио демонски привид, и како ум не би кренуо за маштаријом, као дете преварено искусним шарлатаном.
5. Принудимо се да, слично Давиду, узвикујемо: Господе, Исусе Христе! Нека и грло наше изнемогне. Умне, пак, очи не треба да престану да се устремљују горе у нади на Господа Бога нашега (Пс.68,4). Сећај се увек приче о неправедном судији коју нам је за поуку испричао Господ, тј. да треба увек да се молимо и да нам не дотужи. Тако ћемо стећи и корист и одмазду.
6. Није могуће да лице човека који стоји на сунцу не буде осветљено. Исто тако је немогуће да се не просвети онај ко свагда прониче у ваздух срца.
7. У овом животу се не може живети без хране и пића. Исто тако ни душа не може да постигне ништа духовно и Богу угодно, или да се избави од мисленог греха без чувања ума и чистоте срца (што се и назива трезвоумљем), па чак и ако се страхом од мука принудно уздржава од греха на делу.
8. Уосталом. и они који се принуђавањем уздржавају од греха на делу блажени су пред Богом, анђелима и људима. Јер, подвижници задобијају Царство небеско (Мт.11,12).
9. Ево дивног плода за ум од безмолвија: сви греси који најпре на ум наилазе само у виду помисли (постајући груби чулни греси уколико их срце прихвати), дејством и заступништвом Господа нашега Исуса Христа, у нашем унутрашњем човеку бивају одсечени мисленом врлином трезвоумља, која им не дозвољава да уђу унутра и да се испоље у рђавим делима.
10. Образ спољашњих, чулно-телесних подвига јесте Стари Завет. док је Свето Јеванђеље, тј. Нови Завет образ пажње и чистоте срца. Стари Завет није доводио до савршенства, и није задовољавао и испуњавао унутрашњег човека у делу угађања Богу (јер Закон ништа није довео до савршенства, – говори апостол, Јев.7,19), него је само донекле заустављао грубе грехе (јер, одсецати од срца рђаве помисли и жеље ради очувања срдачне чистоте, што је јеванђелска заповест, јесте нешто више од, на пример, забране да се избије око или зуб ближњем). Исто схвати и о телесној праведности и о телесним подвизима, тј. о посту, уздржању, спавању на голој земљи, стајању, бдењу и осталом. Све то се обично предузима ради тела, тј. да се страсни део тела умири у односу на греховне покрете. Наравно, и све то је добро, као што се и о Старом Завету каже (тј. да је Закон добар), будући да се и тим путем обучава наш спољашњи човек и чува од страсних дела. Међутим, ти подвизи нас не чувају од мислених грехова. Они нас не могу избавити од зависти, гнева и осталога.
11. Чистота срца, тј. чување ума, чији образ јесте Нови Завет, уколико се само остварује на прави начин, одсеца и искорењује све страсти и усељава радост, наду, сећање на смрт, истинску смиреност, безмерну љубав према Богу и људима и Божанствено раченије срца.
12. Онај ко хода по земљи не може да не расеца ваздух. Тако ни људско срце не може избећи непрестану борбу са демонима, или њихово скривено дејство, па ма како строге телесне подвиге да проходи.
13. Ако желиш да у Господу будеш монах не само по спољашњости, него у стварности, тј. благ, кротак, милостив и увек са Богом сједињен, свим силама се постарај да проходиш врлину пажње која се састоји у чувању ума и у успостављању сладосног срдачног безмолвија, те блаженог стања душе које је слободно од маштања. То је дело које се не налази код многих.
14. Врлина пажње се назива духовним мудрољубљем. Ти је проходи са великим трезвоумљем и топлим усрђем, са молитвом Исусовом, са смирењем и непрекидношћу, са ћутањем чулних и мислених уста, са уздржавањем у јелу и пићу и са удаљавањем од свега грешнога. Проходи је искусно и са расуђивањем, идући по мисленом путу, и она ће ти уз помоћ Божију, открити оно што ниси очекивао. Она ће ти пружити знање, просветити те, умудрити, и научити ономе што раније, док си ходио по тами страсти и мрачних дела, и будући погружен у бездан заборава и сметености помисли, ниси ни у ум могао примити.
15. Као што долине обилно рађају пшеницу, тако Исусова молитва обилно оплођује срце твоје сваким добром. Боље речено, то ти дарује сам Господ наш Исус Христос, без кога не можемо ништа чинити (Јн.15,5). Она ће ти прво изгледати као лествица, затим као књига за читање, и најзад, кад будеш узнапредовао, као небески град Јерусалим. И заиста ћеш умом угледати Христа Израиљевог, Цара сила, заједно са једносушним Његовим Оцем и Духом Светим, коме се клањамо.
16. Демони нас увек наводе на грех лажљивим маштањем. Тако су маштањем о богатству и користи завели нечастивог Јуду да изда Господа и Бога свих. Лажљивим маштањима о телесном изобиљу (које је само по себи ништавно), о части, богатству, слави, увукли су га они у богоубиство, а потом га вргли у самоубиство вешањем, припремивши му вечну смрт. Тако му се десило све савршено супротно од онога што су му лукави у маштању или прилогу представљали.
17. Тако нас лажљивим маштањима и пустим обећањима непријатељи нашег спасења уваљују у пад. И сам сатана је на исти начин, маштајући о једнакости са Богом, спао са небеских висина. Тако је касније он и Адама удаљио од Бога подметнувши му маштање о неком Божанском достојанству (свезнању). Тако лажљиви и лукави непријатељ обично вара и све друге који греше.
18. Када се, поставши немарни услед заборавности, на дуже време одвојимо од пажње и Исусове молитве, наше срце се пуни горчином од отрова рђавих помисли. Међутим, када из љубави према Божанственом са крепком усрдношћу приљежно почнемо да се у нашој мисленој делаоници (у мисленој радионици у срцу) бавимо њима (тј. пажњом и молитвом), оно се опет поново пуни сладошћу, обрадовано у чулима неком Божанственом радошћу. Тада ми полажемо тврду намеру да свагда ходимо у срдачном безмолвију и то управо ради пријатне сладости и утехе коју од њега осећамо.
19. Наука над наукама и вештина над вештинама јесте умеће да се управља злотворним помислима. Најбоље средство против њих јесте – уз Божију помоћ пазити на појаву њиховог прилога и своју мисао чувати чистом, као што чувамо телесно око. Њиме самим, заправо, оштро посматрамо све што би га могло случајно повредити и на сваки начин се старамо да не допустимо да му се приближи чак ни трунчнца.
20. Као што снег неће породити пламен. ни вода огањ, ни трње смокву, тако се ни срце ни једног човека не може ослободити демонских помисли, речи и дела уколико не очисти своју унутрашњост, уколико не споји трезвоумље са Исусовом молитвом, уколико не стекне смирење и душевно безмолвије и уколико не буде са свом усрдношћу стремило напред. Душа која не пази на себе неизбежно постаје бесплодна за добре и савршене помисли, слично бесплодној мули. У њој нема поимања духовне мудрости. И заиста, призивање Исусовог имена и потирање страсних помисли јесте сладосно дело које доноси душевни мир.
21. Сагласивши се у злу, душа и тело заједно зидају град таштине и стуб гордости и насељавају га нечистим мислима. Међутим, Господ страхом од геене разбија њихову сагласност и раздељује их, подстичући госпођу душу да мисли и говори супротно телу (робу). Од тог страха и происходи деоба међу њима: Јер је телесно мудровање непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем (Рим.8,7).
22. Ми свакога часа треба да одмеравамо своја свакодневна дела, док сваке вечери треба да олакшавамо њихово бреме покајањем по својим силама, уколико желимо да, са Христовом помоћи, победимо зло у себи. Исто тако треба да посматрамо да ли сва своја чулна и видљива дела вршимо по Богу, пред Његовим лицем и једино ради Њега, како због неразумности не бисмо били покрадени неким лошим осећањима.
23. Уколико, уз помоћ Божију, сваког дана стекнемо понешто трезвоумљем, не следи да неразумно смемо да ступамо у односе са другима, с обзиром да можемо претрпети штету од саблажњивих разговора. Напротив, пре треба презрети све сујетне красоте и добробити ради те предивне и преслатке врлине (трезвоумља).
24. Трима силама душе ми треба да дајемо правилно кретање, саобразно са њиховом природом и са намером Бога који их је створио. Наиме, раздражајну силу треба да подижемо против нашег спољашњег човека и против змије-сатане. Речено је: Гневећи се не грешите (Пс.4,5). То значи гневити се на грех, тј. на саме себе и на ђавола, како не бисмо грешили против Бога. Желатељну силу, пак, треба усмеравати ка Богу и врлини. Мислену, пак, силу треба да поставимо за господарицу над обе друге како би их са мудрошћу и благоразумношћу усмеравала, уразумљивала, кажњавала и руководила, као што цар влада над потчињенима. И тада ће разум по Богу, који постоји у нама, управљати њима (тј. када буде њима управљао, а не када им се буде потчињавао). Премда страсти и устају на разум, немојмо престати да наређујемо, како би разум ипак управљао њима. Јер, брат Господњи говори: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек. моћан је зауздати и све тело (Јак.3,2). Истину говорећи, свако безакоње и грех се врши са те три силе, и свака врлина и правда се њима остварује.
25. Ум се помрачује и постаје бесплодан када монах почне са неким да разговара о светским стварима, или када мислено сам са собом поразговара о њима, или када му се тело заједно са умом занесе нечим чулним, или када се уопште преда сујети. У свим тим случајевима он одмах губи топлину, скрушеност и смелост пред Богом и познање (тј. заборавља на Бога и на Његов поредак). Стога, уколико више пазимо умом, утолико се више просвећујемо, и уколико мање пазимо, утолико се помрачујемо.
26. Онај ко свакодневно стреми ка миру и безмолвију ума и ко га усрдно иште, лако презире све чулно, како се не би узалудно трудио. Уколико, пак, он неким лажним мудровањем обмане своју савест (а уопште није тешко бити обузет нечим чулним), уснуће горком смрћу заборава, против које се молио божанствени Давид (Просвети очи моје да не заспим на смрт – Пс.12,4). А апостол говори: Јер, који зна добро чинити и не чини, грех му је (]ак.4,17).
27. Из немарности се ум поново враћа у њему својствено стање и трезвоумље уколико се, чим примети охлађење, одмах разгори ревношћу и уколико са топлим усрђем опет васпостави своје обично делање (тј. трезвоумље и молитву).
28. Млински магарац не може да изађе из круга у коме је везан. Ни ум се не може издићи високо у савршеној врлини (тј. у трезвоумљу које води ка савршенству) уколико не доведе у ред своју унутрашњост (зауставивши лутање помисли). Јер, такав је увек слеп унутарњим очима, немајући могућности да види врлину и светлозарног Исуса.
29. Добар и јак коњ весело скаче када прими јахача. И ум се весели светлости Господњој када изјутра стане пред Њега (Пс.5,4), слободан од свих мисли. Сам себе разгоревајући, он ће поћи из силе делатног мудрољубља ума у дивну силу сагледавања и неизрецивих тајни и врлина. Када, пак, најзад у срце своје прими дубину узвишених Божанствених мисли, њему ће се јавити Бог богова (Пс.83,8) по мери његове пријемчивости. Дирнут тиме, ум са љубављу слави Бога кога види и који га види и који ради тога спасава онога који тако према Њему устремљава свој умни поглед.
30. Разумно одржавано срдачно безмолвије ће угледати високу дубину, а уво ума који безмолствује ће чути дивне [ствари].
31. Кренувши на далек, непроходан и тежак пут, путник поставља ознаке које му служе као путокази који ће му помоћи да не залута на повратку и да се лако врати у своје место. Тако и човек који ходи путем трезвоумља нека (у својству путоказа) постави речи (које је чуо од отаца), чувајући се истог (тј. да не залута или да се не упути назад).
32. За путника повратак на место одакле је пошао представља радост, док за трезвоумника повратак назад јесте погибао разумне душе и знак одступања од богоугодних дела, речи и помисли. У време смртоносног душевног сна њему ће се јављати помисли које ће га, слично бодилу, будити (из обамрлости), напомињући му о дубини помрачености и раслабљености у коју је упао услед свог нехата.
33. Уколико упаднемо у невољу, очајање и безнадежност (у крајњи безизлаз из кога је немогуће извући се) треба да чинимо оно што је чинио Давид, тј. да изливамо срце своје и мољење своје пред Богом, и да невољу своју пред Њим казујемо (Пс. 141,3). Јер, ми се исповедамо Богу који може премудро да уреди све што се тиче нас, да невољу нашу учини лаком (подношљивом и пролазном), те да нас избави од погубне и рушилачке туге.
34. Гнев на људе који се не покреће по природи, туга која није по Богу и униније су подједнако штетни за добре и разумне помисли. Међутим, Господ у нас усељава радост, пошто их изагна ради нашег исиоведања.
35. Помисли које нам се против наше воље натурају и стоје у срцу обично одстрањује Исусова молитва са трезвоумљем из дубине срдачних мисли.
36. Олакшање и радост у скорби од мноштва бесловесних помисли ми ћемо наћи уколико се искрено и беспристрасно укоримо, или уколико све саопштимо Господу као човеку (који је пред нама). Свакако ћемо на та два начина наћи успокојење од свега (што нас смућује).
37. Оци законоположника Мојсија сматрају образом ума који Бога види у купини, чије се лице прославља и кога Бог богова поставља за бога фараону. Он затим казнама поражује Египат, из њега изводи Израиљ и даје Закон. Све то, схваћено преносно, изображава дејства и преимућства ума.
38. Образ, пак, спољашњег човека јесте Аарон, брат законодавца. Са гневом га окривљујући, и ми му, као Мојсије по његовом сагрешењу, приговоримо: “Чиме ти је учинио неправду Израиљ (ум који гледа Бога) те си пожурио да га учиниш одступником од Господа Бога Живог Сведржитеља (својим помислима га одвукавши од сагледавања Бога у трезвоумљу – Изл.32,21)”.
39. Између многих других добрих примера Господ је, приступајући да васкрсне Лазара из мртвих (тиме што је запретио духу), показао да строгом претњом треба да обуздавамо душу када се она женолико предаје раслабљујућој чулности и, уопште, када покушава да установи женску нарав. Јер, једино оно, тј. самоукоревање, може душу избавити од самоугађања, таштине и гордости.
40. Као што се без велике лађе не може препловити морска пучина, тако се без призивања Господа Исуса не може одагнати прилог лукаве помисли.
41. Супротстављање обично зауставља надирање помисли, док их призивање имена Господа Исуса Христа изгони из срца. Чим се у души образује прилог представом неког чулног предмета (човека који нас је увредио, женске красоте, сребра и злата) или када све једно за другим похрли у наше мисли, јасно је да су наше срце до маштања довели духови злопамћења, блуда и среброљубља. Уколико је опитан, искусан и навикнут да се чува од напада и да јасно, као дању, види варљива маштања и прелест лукавих, наш ум ће одмах отпором, супротстављањем и Исус Христовом молитвом лако да угаси распаљене стреле ђавола. Он неће дозволити да наше помисли крену за страсним маштањем. да се слажу са призраком прилога, да пријатељски са њим разговарају, да се упуштају у причљивост, нити да се слажу са њим. У супротном би за свим тим са неком неопходношћу, као ноћ за даном, следила рђава дела.
42. Уколико је, пак, неискусан у делу бодрог трезвоумља, наш ум се одмах пристрасно поводи за прилогом који му се представља, ма какав био, и почиње са њим да разговара, примајући неприлична питања и пружајући сличне одговоре. Тада се наше помисли мешају са демонским маштањима, која се због тога још већма плоде и умножавају како би превареном и уловљеном уму изгледала још дража, лепша и привлачнија. Наш ум тада трпи нешто слично јагањцима који псу, који им се приближи на пољани где пасу, прилазе као мајци: од тог приближавања они неће имати никакве користи, осим што ће од њега позајмити нечистоту и смрад. На исти начин и наше помисли у уму из неопитности трче у сусрет свим демонским маштањима, те се, као што рекох, мешају са њима. Тада они као да се (међусобно) саветују шта би требало урадити да би се посредством тела спровело у дело оно што се под дејством демонске прелести учинило тако лепим и слатким. Тако на крају настају унутрашњи падови у души. После тога се, већ као по некој неопходности, и споља износи оно што је сазрело у унутрашњости срца.
43. Наш је ум нешто лако покретљиво и незлобиво. Он се лако предаје маштањима и лако пада у грешне помисли, уколико у себи нема помисао која би га као неки цар над страстима, непрестано задржавала и обуздавала.
44. Сагледавање и познање обично постају путеводитељи и виновници строгог живота због тога што срце које су подигли горе, почиње да презире земаљска задовољства и сваку чулну животну сласт као нешто ништавно.
45. И обрнуто, пажљиви живот у Исусу Христу постаје отац сагледавања и познања и родитељ Божанствених усхођења и мудрих помисли када се сједини са супругом – смирењем, као што каже Божанствени пророк Исаија: Они који живе у Господу добијају нову снагу, и окрилатиће као орлови (Ис.40,31).
46. Људима се чини да је јако строго и тешко безмолствовати душом од сваке помисли. Заиста је то тешко и напорно. Јер, закључавати и задржавати бестелесно у телесном дому је до боли тешко не само онима који нису посвећени у тајне духовне борбе, већ и онима који су се искусили у унутрашњој невештаственој борби. Међутим, онај ко непрестаном молитвом у грудима држи Господа Исуса, по пророковим речима се неће уморити идући за Њим, нити ће пожелети дана људског (Јер.17,16) због лепоте, пријатности и сладости Исуса. Он се од својих непријатеља – нечистих духова, који иду око њега, неће постидети, већ ће проговорити са њима на вратима срца (Пс.126,5), Исусом их прогонећи назад.
47. Винувши се после смрти по ваздуху ка небеским вратима, душа се неће постидети пред својим непријатељима, имајући Христа са собом. И тада ће, као и сада, смело са њима на вратима проговорити. Неопходно је, међутим, да до свог изласка из тела даноноћно истраје у вапијању Господу Исусу Христу, Сину Божијем. Он ће тада бити њен брзи осветник, по истинитом и Божанском Његовом обећању, изреченом у причи о неправедном судији: Кажем вам да ће их убрзо одбранити, и у садашњем животу и по изласку из тела (Лк.18,1-8).
48. Пловећи по мисленом мору, уздај се у Исуса, будући да је Он сам у теби, у срцу твоме, и тајанствено ти говори: Не бој се Јакове, мали Израиљу, ја сам Бог твој који држи твоју десницу (Ис.41,13-14). Ако је Бог са нама, ко ће против нас (Рим.8,31). Са нама је Бог који је ублажио оне који су чистог срца и који је установио да Најслађи Исус, Једини Чисти, Божанствено силази на чиста срца и обитава у њима. Немојмо престати да, по божанственом Павлу, свој ум вежбамо у побожности (1.Тим.4,7).
49. По Давиду ће се мноштвом мира насладити (Пс.36,11) онај ко не гледа на лице људско судећи неправду у срцу своме, тј. ко не прима ликове лукавих духова и кроз њих представе греха, већ строго судећи и доносећи строгу пресуду на земљи срца свога, греху даје оно што му припада. Велики и мудри оци у неким својим списима и демоне називају људима због њихове разумности. И у Јеванђељу Господ говори: Непријатељ човек то учини (Мт.13,28), тј. посеја кукољ по пшеници (подразумевајући ђавола, будући да је затим рекао: Непријатељ који га је посејао јесте ђаво). Нас савлађују помисли управо стога што тим делатницима зла не противречимо истог часа.
50. Уколико, започевши живот умне пажње, трезвоумљу припојимо смирење, и противречењу [помислима] присајединимо молитву, започећемо са добрим хођењем мисленим путем, држећи се поклањаног и светог имена Исуса Христа као сјајне светиљке. Уколико се, пак, поуздамо само у своје трезвоумље или пажњу, брзо ћемо пасти и срушити се пред нападима непријатеља. Тада ће почети у свему да нас савлађују најлукавији злобници, а ми ћемо се све више и више заплитати у зле жеље као у замке, све док нас у потпуности не закољу, будући да при себи немамо победоносни мач – име Исуса Христа. Јер, само је овај посвећени мач у стању да их одбија и сасеца, сажиже и уништава, као огањ сламу, уколико је, наравно, непрестано присутан у срцу упражњеном од свих образа.
51. Душекорисно и многоплодоносно дело непрестаног трезвоумља састоји се у брзом разазнавању маштарских помислн које се образују у уму. Дело противречења се састоји у изобличавању и посрамљењу помисли која покушава да уђе у простор нашега ума преко представе неког чулног предмета. Оно. пак, што одмах гаси и расејава сваку непријатељску замисао, сваку реч, сваки привид, сваки идол, свако утврђење злобе јесте – призивање Господа. И ми сами у уму видимо како их моћно поражава Исус, велики Бог наш, и како штити нас смирене, бедне и непотребне.
52. Многи не знају да наше мисли нису ништа друго до маштарски образи чулних и светских ствари. Проборавивши дуже у трезвоумљу и молитви наш ум ће се ослободити од сваког вештаственог образа лукавих помисли. Молитва ће му дати да препознаје речи непријатеља (тј. значење помисли уопште, или планове и видове непријатеља при сејању помисли), те да осети корист трезвоумља. Него ћеш својима очима гледати, и одмазду над мисленим грешницима мислено и сам гледати и схватити, како каже блажени Псалмопојац Давид (Пс.90,8).
53. Ако можемо мислимо непрестано на смрт, будући да се од тог сећања рађа напуштање свих брига и сујета, чување ума и непрестана молитва, непристрасност према телу, мржња према греху. Из њега се, ако хоћемо рећи истину, рађа свака жива и делатна врлина. Стога, уколико смо у могућности, мислимо на смрт непрекидно, као што непрекидно дишемо.
54. Срце које се потпуно ослободи маштања почиње да рађа Божанствене и тајанствене помисли, које у њему играју као што у мирноме мору играју рибе и скачу делфини. Море се покреће благим ветром, а бездан срца – Духом Светим. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава Оче (Гал.4,6).
55. Посумњаће и поколебаће се [у намери] да се лати духовног делања пре отрежњења ума сваки монах који још није упознао његову лепоту или који је познао, али нема снаге да се реши на њега услед недостатка ревности. Међутим, то колебање ће несумњиво нестати чим он ступи на дело чувања ума, које јесте и назива се мисленим мудрољубљем, или делатним мудрољубљем ума. Јер, тада ће он обрести Пут који каже: Ја сам пут и истина и живот (Јн.14,6).
56. Он ће се опет поколебати када угледа бездан помисли и гомилу вавилонских младенаца. Међутим, и то колебање ће расејати Христос уколико се основом ума непрестано утврђујемо у Њему и уколико вавилонске младенце одбацујемо, разбијајући их о тај камен (Пс.136,9), испуњавајући на њима, како је речено, своју жељу (тј. своје негодовање). Јер, како говори премудри, онај ко чува заповест неће познати лукаве речи (Екл.8,5). И Господ говори: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).
57. Истински монах је онај ко се држи трезвоумља, а истински трезвоумник је онај ко је монах у срцу (коме је у срцу само Бог и он сам).
58. Човеков живот је усмерен унапред путем ређања година, месеци, недеља, дана и ноћи, часова и минута. Заједно са тим требало би да се до саме смрти простиремо напред (ка савршенству) врлинских дела, тј. трезвоумља, молитве, срдачне сладости, при неослабном безмолвију.
59. Најзад, доћи ће и нама смртни час. Доћи ће јер га је немогуће избећи. О, када би при свом доласку кнез овога света нашао да су наша безакоња мала и ништавна и да нема за шта да нас праведно оптужи! У супротном, заплакаћемо тада, премда већ бескорисно. Јер, Господ је рекао: А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по његовој вољи, биће много бијен (Лк.12,47).
60. Тешко онима који погубе срце своје! Шта ће радити када дође Господ (Сир.2,14). Заузмимо се, братијо, ревносније за дело срца.
61. Иза простих и бестрасних помисли следе страсне, као што смо сазнали из дуготрајног искуства и посматрања. И прве служе као улаз за друге, бестрасне за страсне.
62. Човек заиста треба да се произвољењем пресече на двоје. Он треба да се располови најмудријом помишљу и да постане непомирљиви непријатељ сам себи. Уколико хоћемо да остваримо прву и највећу заповест, тј. блажено смирење, Христов живот и оваплоћени живот Бога, требало би да према себи будемо расположени онако како смо расположени према некоме који нас је крајње ожалостио и увредио. Стога апостол говори: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим.7,24). Јер, телесно мудровање се не покорава закону Божијем (Рим.8,7). Показујући, пак, да је покоравање тела вољи Божијој једна од наших дужности, он је рекао: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас (1.Кор. 11,31-32).
63. Зачетак плода је цвет, а почетак трезвоумља је уздржање у храни и пићу, одбацивање и одсецање свих помисли и срдачно безмолвије.
64. Када, оснажени у Христу Исусу, почнемо да се трудимо у тврдо заснованом трезвоумљу, у нашем уму се појављује као нека светиљка, коју ми држимо руком ума и која нас води ка мисленим стазама. Затим, као да нам се јавља месец у пуној светлости, који кружи по своду срца, а затим и сунце – Исус, који слично сунцу сија правдом, тј. који показује себе самог и своје свесветле светлости сагледавања.
65. Све то Господ тајанствено открива уму који са непрекидном ревношћу чува Његову заповест која гласи: Обрежите огорченост своју (Пон.Зак.10,16). Да, дивним истинама, као што је већ речено, човека учи марљиво трезвоумље. Божанство не зна шта је лицемерство. Стога Господ говори: Ко има даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има (Мт.13,12-13). И још [је речено]: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Зар им утолико пре у томе неће помоћи те врлине (трезвоумље и молитва)?
66. Брод се без воде неће покренути: ни чување ума неће ниуколико успети без трезвоумља са смирењем и Исус Христовом молитвом.
67. Темељ куће је – камен, а темељ те врлине (чувања ума) и основа и кров јесте свето и поклањано име Господа нашег Исуса Христа. Брзо и лако ће претрпети бродолом неразумни крманош који за време буре распусти морнаре, баци једра и весла у море и легне да спава. Још лакше ће, међутим, демони потопити душу која при појави прилога буде немарна у односу на трезвоумље и призивање имена Исуса Христа.
68. Оно што знамо ми предајемо преко списа и оно што смо видели ходећи путем – сведочимо онима који желе да прихвате оно што говоримо. Ето, и сам Господје рекао: Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити… Ко остане у мени и ја у њему, тај доноси многи плод (Јн.15,5-6). Као што није могуће да сунце сија без светлости, тако се срце не може очистити од скверни погубних помисли без молитве Исусовим именом. Ако је то истина, као што видим (из опита), призивајмо то Име често као што дишемо. Јер, оно је светлост, а оне (скверне помисли) су тама; Он (призивани Исус) је Бог и Владика, а оне су демонске слуге.
69. Чување ума може прилично и достојно да се назове светлоносним, муњеродним, светлородним и огњеним. Јер, истину говорећи, оно само превазилази све највеће телесне врлине, ма колико их ко имао. Ту врлину и називамо најпоштованијим именима стога што се из ње рађа светлозарна светлост. Силом Исуса Христа они који је заволе од непотребних, скверних, неразумних, неправедних постају праведни, пожељни, чисти, свети, и разумни. И не само то, него почињу да сагледавају тајне и да богословствују. Поставши сагледатељи, они се приближују пречистој и бесконачној Светлости, додирују је неизрецивим додиром и са Њом живе и делују, будући да су окусили да је благ Господ. На тим првоанђелима се очигледно испуњава реч божанственог Давида: Праведни ће исповедати име твоје, и прави ће се населити са лицем твојим (Пс.139,14). И стварно, једино они истински призивају Бога, и исповедају му се, и увек воле да са Њим разговарају пошто га љубе.
70. Тешко унутрашњости од спољашњости. Јер, унутрашњи човек много трпи од спољашњих чула. Уколико нешто претрпи, он треба да употреби бич против спољашњих чула. Онај ко је учинио оно што следи по писаноме, већ је разумео и оно што следи по умозрењу.
71. Свети оци [тврде] да ће наш унутрашњи човек, уколико је трезвоуман, бити у стању да сачува и спољашњег човека. По њиховим речима, ми и злочинци – демони се удружујемо када чинимо грехе: они нам кроз помисли или маштарска изображења пред умом сликају грехе које хоће, а ми грешимо помислима унутра и делима споља. Пошто немају тела, демони себи и нама припремају муку само помислима, лукавствима и преварама. Да нису лишени тела, они најнепотребнији би непрестано грешили и делима, свагда у себи имајући зло произвољење, спремно на нечастивост.
72. Међутим, срдачна молитва Господу их разбија и њихове преваре преобраћа у прах. Јер, Исус, Бог и Син Божији, кога непрестано и ревносно призивамо, не допушта да демони у нас убаце грех, тј. такозвани прилог, не допушта ни да нам у огледалу ума покажу било какав образ, нити да проговоре било какве речи срцу. Уколико се никакав образ не прокраде у срце, ни помисли га неће узнемиравати. Јер, демони обично кроз помисли скривено беседе са душом и уче је злу.
73. Непрестана молитва чисти мислени ваздух ума од мрачних облака и ветрова духова злобе. Када је ваздух срца чист, више ништа не спречава да засија Исусова Божанска светлост. Потребно је само да се не надмемо таштином, самомњењем и самодопадљивим истицањем, да се не пружамо ка недостижном, те да не будемо лишени Исусове помоћи. Јер, као образац смирења, Христос ненавиди све такво.
74. Држимо се, дакле, молитве и смирености. Са та два оружја, удружена са трезвоумљем као са огњеним мачем, наоружавају се мислени војници против демона. Уколико тако будемо водили свој живот, сваког дана и часа ћемо тајанствено имати радосни празник у срцу.
75. Постоји осам главних грешних помисли које обухватају сву [греховну] област и од којих се рађају све остале. Све оне прилазе вратима срца и, кад виде да их ум не чува, улазе једна за другом, свака у своје време. Уколико се нека од тих осам помисли приближи срцу и уђе у њега, са собом ће увести читав рој нечистих помисли. Помрачивши ум и срце, она раздражује тело и вуче га на срамна дела.
76. Међутим, ко пази на главу змије (прилог) и гневним противречењем и гневним речима удара у лице непријатеља, одмах пресеца борбу. Јер, размрскавши главу, он избегава и порочне помисли и порочна дела. После тога његова мисао већ остаје непомућена, будући да Бог прима његово бдење над помислима и као награду му даје познање како да побеђује непријатеље и како да чисти срце од помисли које скрнаве унутрашњег човека. О томе Господ Исус каже: Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд… И ово је што погани човека (Мт.15,19-20).
77. На тај начин душа у Господу може да поврати своју благообразност, красоту и исправност коју је имала на почетку, када ју је створио Бог. Свети Антоније каже: “Када ум постане онакав какав треба да је по природи, сва душа постаје – врлина”. На другом месту он вели: “Да би душа постала исправна, ум треба да је у природном стању, у коме је и створен”. И на трећем месту он каже: “Очистимо ум. Јер, ја верујем да свестрано очишћен ум који је дошао у своје природно стање може постати прозорљив и видети боље и даље од демона, имајући у себи Господа који даје откривења”.
78. Свака помисао у уму производи образ неког чулног предмета. Јер, Асирац (непријатељ), као умна сила, људе може да заводи само ако користи нешто чулно што је привлачно за нас.
79. Ми људи не можемо гонити птице по ваздуху, нити летети као оне зато што то није својствено нашој природи. Исто тако се ми не можемо избавити од нетелесних демонских помисли и слободно устремити пажљиво око ума ка Богу без непрестане трезвоумне молитве. Ако код тебе нема тога, ти пузиш по земљи.
80. Ако стварно хоћеш да стидом покријеш помисли, да долично безмолствујеш и да без труда будеш трезвоуман срцем, нека се уз твоје дисање прилепи Исусова молитва. И за мало дана ћеш то увидети на делу.
81. Слова се не могу писати по ваздуху, већ их, да би била дуготрајна, треба урезивати на неки чврсти предмет. Исто тако са напорним трезвоумљем треба чврсто спојити Исусову молитву. Тако ће предивна врлина трезвоумља са Њим моћи да опстане целовита и кроз Њега на векове да остане неодвојива од нас.
82. Положи, као што је казано, на Господа дела своја и задобићеш благодат. Немој да се и на тебе односе пророкове речи: Ти си им, Господе, близу уста, али далеко од утробе (Јер.12,2). Нико не може трајно да умири твоје срце од страсти осим Исуса Христа, који је у себи сјединио оно што је далеко раздвојено (тј. Божанство и човештво).
83. Душу подједнако помрачују и унутрашње мислене беседе са помислима и спољашњи разговори и празнословље. Стога они који се старају да од свог ума удаље све штетно треба без жалости да прогоне и једне и друге љубитеље празнословља – и помисли и људе, из веома важног разлога по Богу, тј. да ум не би ослабио у трезвоумљу. Јер, уколико се помрачимо заборавом (због разговора), ми ћемо изгубити ум (тј. постати такви као да уопште немамо ум).
84. Онај ко ревносно буде чувао чистоту срца, стећи ће Законоположитеља Христа за учитеља. И Он ће му тајанствено изрицати своју вољу. Послушаћу шта ће о мени рећи Господ Бог (Пс.84,9), вели Давид, указујући на то. Изображавајући разговор ума са самим собом о мисленој борби и о заступничком покровитељству Божијем, он је говорио: И рече човек: Има ли плода праведник (Пс.57,12). Износећи потом последицу двоструког разматрања он говори: Приступиће човек и срце дубоко и узнеће се Бог. И тада ће њихове ране настати од стрела нејаких (Пс.63,7-8).
85. Свагда се понашајмо као они који су срцем поучениу мудрости (Пс.89,12), непрестано дишући Исусом Христом, силом Бога Оца и Божијом Премудрошћу. Уколико се, пак, случајно опустимо и занемаримо умно делање, следеће јутро опет добро опашимо бедра ума свога и снажније се латимо свога дела, знајући да немамо никаквог оправдања ако не чинимо добро ми који знамо добро чинити (Јак.4,17).
86. Онај ко поједе нешто отровно, чим осети тегобу жури да из себе избаци све и остаје неповређен. Тако ће и ум, који прогута порочне помисли и осети душештетну горчину, те одмах пожури да их Исусовом молитвом, коју врши из дубине срца, избаци напоље и одбаци из себе, избећи сваку штету. Тако су, по милости Божијој, онима који се труде да трезвоумљем схвате наше дело предали други и наш властити опит.
87. Са својим дисањем сједини трезвоумље и призивање имена Исусовог, или мисао о смрти и смирење. И једно и друго доноси велику корист.
88. Господ је рекао: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт.11,29).
89. Господ је још рекао: Који се, дакле, понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4), јер сваки који себе узвисује, понизиће се (Лк.18,14). Научите се, говори Он, од мене. Видиш ли чему? Смирењу. Његова је заповест живот вечни. И та је заповест смирење. Значи, ко није смирен, отпао је од живота и наћи ће се у ономе што је супротно томе.
90. Свака врлина се врши душом и телом, а душа и тело су творевина Божија. Не чинимо ли онда нешто крајње лудо када се величамо и сујетимо туђим украсима душе и тела? И није ли још већа лудост када се ослањамо на гордост као на трску и против себе изазивамо Бога који је бескрајан по величанству? Својим крајњим безакоњем ми, наиме, на своју главу привлачимо Његово страшно негодовање. Јер, Господ се противи гордима (Јак.4,6). Уместо да смиреношћу подржавамо Господу, ми гордошћу ступамо у дружбу са Његовим највећим непријатељем, гордим ђаволом. Због тога апостол говори: Шта ли имаш што ниси примио (1.Кор.4,7). Зар си ти сам себе створио? Ако си, пак, и душу и тело, којима се, у којима се и преко којих се врши свака врлина, примио од Бога, зашто се хвалиш као да ниси примио? Јер, Господ ти је све то даровао.
91. Очишћење срца (којим стичемо смирење и свако друго благо које долази одозго) није ништа друго до спречавање да у душу улазе помисли које јој се приближавају.
92. Чување ума уз Божију помоћ, које се обавља ради самог Бога, усталивши се у души, уму саопштава мудрост за познање подвига по Богу. Своме причеснику оно пружа и велику способност да, са беспрекорним расуђивањем, по Богу устроји своја спољашња дела и речи.
93. Посебан првосвештенички украс у Старом Завету (чиста златна плочица на грудима са натписом; светиња Господња – Изл.28,36) био је праобраз срдачне чистоте. Она нас подстиче да пазимо на плочицу нашег срца, тј. да гледамо да ли је поцрнела од греха, и (ако јесте) да пожуримо да је очистимо сузама, покајањем и молитвом. Наш је ум нешто лако покретљиво и тешко га је задржавати од грешних сећања. Уосталом, може се рећи да он са истом лакоћом иде и за рђавим и за добрим мисленим маштањима.
94. Заиста је блажен онај ко је своју мисао присајединио Исусовој молитви (непрестано га призивајући у срцу) као што се ваздух сједињује са нашим телом, или пламен са свећом. Проходећи изнад земље, сунце производи дан, а свето и пречасно име Господа Исуса, непрестано сијајући у души, рађа безбројне сунцолике помисли.
95. Када се растуре облаци, ваздух постаје чист, а када Сунце правде, Господ Исус, разагна страсна маштања, у срцу се обично рађају светлозарне и звездолике помисли. То је стога што је ваздух срца просветио Исус. Јер, премудри говори: Који се уздају у Господа познаће истину и остаће му верни у љубави (Прем.3,9). Њему припада слава у векове. Амин.
96. У претходним главама (које сачињавају први и други стослов) описали смо труд свештеног безмолвија ума и навели не само своје искуство, него и оно чему нас о чистоти ума уче Божанствене речи богомудрих отаца. Казавши још нешто мало о користи чувања ума, ми ћемо завршити слово.
97. И тако, пођи за мном, и следи ме да би достигао блажено чување ума, ма ко био, уколико желиш да у духу видиш благе дане (Пс.33,12). И ја ћу те у Господу научити видљивом делању и животу бестелесних сила.
98. Анђели се неће наситити да певају Творцу. Ни ум се неће наситити, саревнујући им у чистоти. Невештаствени (анђели на небу) се не брину о храни. Тако се о њој не брину ни вештаствени невештаственици (трезвоумници на земљи) када узиђу на небо безмолвија ума.
99. Као што се горње силе не брину о богатству и стицању, тако се ни очишћено око, које је стекло навику у врлини (трезвоумља), не брине о сплеткама злих духова. И као што оне одликује богатство успевања у усавршавању у Богу, тако ове одликује чежња и љубав према Богу, те стремљење и уздизање ка Божанственом. Пружајући се ка уздизању (горе по степенима духовног савршенства) са ненаситом чежњом која настаје од окушања Божанствене љубави, која доводи до усхићења, они се не заустављају све док се не уподобе серафимима. Они неће престати са трезвоумљем и чежњивим узвишавањем све док не постану анђели у Христу Исусу, Господу нашем.
100. Нема отрова јачег од отрова змије аспиде и василиске, и нема већег зла од зла самољубља. Пород самољубља су крилате змије: самопохвала у срцу, самоугађање, стомакоугађање, блуд, таштина, завист и круна свих зала – гордост, која не само људе, него и анђеле свргава са неба и, уместо светлошћу, покрива тамом.
Ово ти је Теодуле написао имењак безмолвија (тј. Исихије), који, додуше, није безмолвник и на делу. Можда нисам написао све што се односи на предмет о коме је реч, али сам ипак написао све што ми је дао Бог, кога у Оцу, Сину и Духу Светом хвали и слави сва словесна природа, анђели и људи и сва твар коју је саздала неизрецива Тројица, Једини Бог, чијег светлог Царства да се удостојимо и ми, ради молитава Пресвете Богородице и преподобних отаца наших. Њему, непостижном Богу, нека је вечна слава. Амин.
 

   

Comments are closed.