NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI ISIHIJE

DUŠEKORISNE I SPASONOSNE STOTINE PREPODOBNOG ISIHIJA, PREZVITERA JERUSALIMSKOG TEODULU, O TREZVOUMLJU I MOLITVI

 

STOTINA PRVA
1. Trezvoumlje je duhovna umetnost. Ukoliko ga dugo i sa postojanom usrdnošću upražnjava, čovek će se, uz Božiju pomoć, potpuno izbaviti od strasnih misli, reči i rđavih dela. Onome ko ga tako prohodi ono daruje verno poznanje nepostižnog Boga, koliko je to nama moguće, kao i tajno razrešenje skrivenih Božanstvenih tajni. Njime se ispunjava svaka zapovest Starog i Novog Zaveta i ono podaje svako blago budućeg veka. Trezvoumlje, u stvari. jeste čistota srca koja je zbog svojih visokih vrednosti ili, tačnije govoreći zbog naše nepažnje i nemarnosti, sada vrlo retka kod monaha. Međutim, baš nju Hristos ublažava govoreći: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Pošto je takvo, trezvoumlje se dobija po skupu cenu. Ukoliko postojano prebiva u čoveku, ono za njega postaje putovođ u pravi i bogougodni život. Ono je i lestvica za sagledavanje. Ono nas uči kako da upravljamo pokretima trodelne duše (tj. sa tri sile: slovesnom, razdražajnom i želateljnom) i kako da krepko čuvamo osećanja. Ono u svom sudeoniku svakodnevno umnožava četiri osnovne vrline (mudrost, hrabrost, uzdržljivost i pravednost).
2. Pokazujući koliko je ova vrlina neporočna, čista, sveobuhvatna i delotvorna, i učeći nas kako treba da je započnemo i obavljamo, veliki zakonodavac Mojsije, ili pre – Duh govori: Pazi na sebe da u srcu tvom ne bude tajna reč bezakonja (Pon.Zak.15,9). Tajnom reči on naziva misleno izobražavanje neke grešne i nebogougodne stvari. To sveti oci nazivaju prilogom koji u srce ubacuje đavo. Po njegovom pojavljivanju u umu slede naše pomisli i sa njim strasno razgovaraju.
3. Trezvoumlje je put ka svakoj vrlini i svakoj zapovesti Božijoj. Ono se još naziva srdačnim bezmolvijem i jeste isto što i čuvanje srca koje se drži savršeno [slobodnoj od maštanja.
4. Čovek koji se rodi slep ne vidi sunčevu svetlost, dok onaj koji ne živi u trezvoumlju ne vidi svetlost izobilne blagodati koja nishodi sviše. On se neće osloboditi od grešnih i Bogu mrskih dela, reči i pomisli. Po svom ishodu oni neće slobodno proći pored knezova tartara.
5. Pažnja je neprestano bezmolvije srca u odnosu na sve vrste pomisli. Srce u njemu svagda, neprekidno i neprestano diše jedinim Hristom Isusom, Sinom Božijim i Bogom, Njega priziva, sa Njim se hrabro bori protiv neprijatelja, i Njemu, koji ima vlast da otpušta grehe, ispoveda svoja sagrešenja. Takva duša prizivanjem često obuhvata Hrista, Jedinog Tajnoznalca srdaca. Ona se na svaki način stara da od ljudi sakrije svoju sladost i svoj unutrašnji podvig kako lukavi neprijatelj nekako ne bi našao načina da u nju unese zlo i uništi njeno dobro delanje.
6. Trezvoumlje je nepokolebivo smeštanje i stajanje pomisli uma na vratima srca. Tu on lako primećuje kako mu se prikradaju strane pomisli, tj. kradljivci i čuje što govore i što čine te ubice. On, takođe, razaznaje kakva izobraženja izazivaju demoni, pokušavajući da ga uvuku u maštanje i da ga prevare. Ukoliko se budemo trudili na ovom delu, steći ćemo osnovano iskustvo u mislenoj borbi.
7. Učestalost obazrive pažnje u umu čoveka koji se stara da zagradi izvor rđavih pomisli i dela obično rađa dvostruki strah: sa jedne strane, od ostavljenosti Bogom, a sa druge – od vaspitnog popuštenja spoljašnjih iskušenja. Bog, naime, ponekad ostavlja [čoveka] i šalje neočekivana iskušenja radi ispravljanja života, naročito onima koji su okusili sladost pokoja od toga dobra (tj. pažnje i trezvoumlja) i postali nemarni. Od te učestalosti u nama se rađa navika, a od nje izvesna prirodna neprekidnost trezvoumlja. Od njega se, opet, malo po malo, rađa poznanje borbe, koje sledi neprestana Isusova molitva, i sladosna tišina uma bez maštanja, te neko divno stanje koje proizilazi od sjedinjenja sa Isusom.
8. Um koji stoji i priziva Hrista protiv neprijatelja i koji mu pribegava radi pomoći liči na životinju koja je okružena mnoštvom pasa kojima se hrabro suprotstavlja iz svog skrovišta. Izdaleka misleno provideći zamke mislenih neprijatelja, on se neprestano moli Mirotvorcu Isusu i ostaje neranjiv.
9. Ukoliko umeš, i ukoliko ti je dano da izjutra staješ pred Gospoda, te ne samo da te On gleda, nego da i ti gledaš (Ps.5,4), razumećeš o čemu govorim. A ako ne razumeš drži se trezvoumlja, pa ćeš razumeti.
10. Sastav mora je mnoštvo vode. Sastav, pak, i uporište trezvoumlja, bodrosti i udubljenog bezmolvija duše, kao i bezdan divnih i neizrecivih sagledavanja i razumnog smirenja ispravnosti i ljubavi jeste (jedino) krajnje trezvoumlje i neprestana, naporna molitva Isusu Hristu, praćena uzdasima ali bez pomisli, uninija i teskobe.
11. Gospod je rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). A volja Njegovog Oca jeste: Koji ljubite Gospoda, mrzite zlo (Ps.96,10). Dakle, pri molitvi Isusu Hristu omrzimo zle pomisli – i volja Božija će biti ispunjena.
12. Ovaplotivši se, naš Vladika i Bog je predložio izgled svake vrline radi primera ljudskom rodu i opozivanja drevnog pada, živopisavši sav vrlinski život svoj u telu. Pokazujući jedan od mnogih dobrih primera, On je po krštenju otišao u pustinju i stupio u mislenu borbu sa đavolom koji muje pristupio kao prostom čoveku. Načinom na koji ga je pobedio, tj. smirenjem, postom, molitvom i trezvoumljem (kojeg se držao, premda, kao Bog i Bog bogova, za njim nije imao potrebu), On je i nas, nepotrebne sluge, naučio kako da se dolično borimo protiv duhova zlobe.
13. Neću se olenjiti da ti neukrašenom i nekićenom rečju izložim, po meni, sve načine trezvoumlja koji, malo po malo, mogu očistiti um od strasnih misli. Jer, ja ne smatram razumnim da se u ovom slovu, kao inače u povestima o spoljašnjim ratovima, korisna sadržina sakrije kićenim rečima, osobito pošto se piše za proste ljude. Reći ću ti apostolovim rečima: A ti, čedo Timoteje, pazi na čitanje (1.Tim.4,13).
14. I tako, jedan način trezvoumlja jeste: budno paziti na maštanje ili prilog. Jer, bez maštanja satana ne može da priprema pomisli, niti da ih predstavlja umu da bi ga obmanuo.
15. Drugi je: imati srce uvek u dubokoj tišini, bezmolvno u odnosu na svaku pomisao i u molitvi.
16. I opet drugi je: neprestano u smirenosti prizivati u pomoć Gospoda Isusa Hrista.
17. I opet drugi je: u duši imati neprestano sećanje na smrtni čas.
18. Sve ove delatnosti, ljubljeni, slično vratarima brane ulaz rđavim pomislima. O tome, pak, da uvek treba gledati na nebo (zanimajući um sagledavanjem nebeskih stvari), ni u šta ne računajući zemlju (i sve zemno), (što je, takođe, jedan od snažnih načina trezvoumlja), ja ću, uz pomoć Boga koji daje reč, detaljnije pogovoriti na drugom mestu.
19. Ukoliko presečemo uzroke strasti (tj. povode koji ih pobuđuju), te se poduhvatimo duhovnih dela samo na kratko vreme, ali nam bavljenje njima ne postane jedino zanimanje za ceo život, opet ćemo se lako vratiti telesnim strastima. I od tog (dobrog poduhvata) nećemo imati nikakve koristi, osim što će nam se um samo još većma pomračiti i što ćemo još dublje potonuti u veštastveno.
20. Onaj ko se podvizava u unutrašnjosti, svakog momenta treba da poseduje četiri delanja: smirenje, krajnju pažnju, protivrečenje (pomislima) i molitvu. Smirenje treba da ima, budući da se bori protiv gordih demona, a njemu je uvek pri srcu potrebna pomoć Hristova, koji nenavidi gorde (Prič.3,34); pažnju, jer srce treba da mu je slobodno od svake pomisli, pa čak i one koja izgleda dobra; protivrečenje (pomislima), jer sa gnevom treba da se suprotstavi lukavome čim oštrim umom prepozna kako mu prilazi, kao što je rečeno: I odgovoriću onima koji me vređaju. Zar se moja duša neće povinovati Gospodu?(Ps.119,42; 62,1); molitvu, jer posle protivrečenja treba iz dubine srca neizrecivim uzdasima da zavapi Hristu. Tada će sam podvižnik videti kako se obožavanim imenom Isusovim razvejava neprijatelj i njegova maštarija, slično prahu ili dimu pred vetrom.
21. Onaj ko nije stekao molitvu čistu od pomisli, nema oružje za bitku. To oružje je molitva koja neprestano dejstvuje u najskrivenijem mestu duše. Prizivanjem Gospoda Isusa Hrista ona (nevidljivo) bičuje i opaljuje neprijatelja koji skriveno napada.
22. Ti treba da oštrim i napregnutim pogledom uma gledaš unutra kako bi saznao ko ulazi. Čim raspoznaš o kome se radi, protivrečenjem smrskaj glavu zmije i, istovremeno, sa uzdisanjem zavapi Hristu. Tako ćeš iskusiti nevidljivu Božansku zaštitu. Tada ćeš, takođe, jasno uvideti ispravnost srca (tj. da li ispravno deluje, ili – u čemu se sastoji ispravno dejstvo srca).
23. Onaj koji stoji pred ogledalom i gleda u njega, stojeći sa drugima, vidi kako izgleda njegovo lice kao i lica onih koji stoje pokraj njega. Tako i onaj koji sa svom pažnjom posmatra svoje srce u njemu vidi svoje sopstveno stanje, kao i mračna lica mislenih crnaca.
24. Sam od sebe um ne može pobediti demonska maštanja. Neka se i ne usuđuje na tako nešto bilo kada! Jer, kao lukavi, naši neprijatelji se pretvaraju da su pobeđeni, pokušavajući da borca obore sa druge strane – putem taštine. Međutim, pri prizivanju Isusovog imena oni neće izdržati ni minut u spremanju zamki protiv tebe.
25. Pazi da ne uzmaštaš mnogo o sebi (niti da izmišljaš svoje načine borbe) kao nekad drevni Izrailj, inače ćeš biti predan u ruke mislenim neprijateljima. Jer, on je, pošto ga je Bog svih bio izbavio od Egipćana, izmislio sebi svog pomoćnika izlivenog idola.
26. Pod izlivenim idolom treba razumeti naš slabi razum. Sve dok protiv zlih duhova priziva Isusa Hrista, on ih lako odgoni, a čim nerasudno počne da se uzda u sebe, pada i razbija se, slično takozvanom brzokrilom. Evo šta ispoveda onaj koji se uzda u Gospoda: Gospod je krepost moja i zaštitnik moj: u Njega se uzda srce moje, i On mi pomože. I ko će, osim Gospoda, ustati za mene nasuprot zlima? Ili ko će stati za mene nasuprot onima koji čine bezakonja, tj. na bezbrojne pomisli? Onaj ko se uzda u sebe, a ne u Boga, pašće strašnim padom.
27. Neka ti, ljubljeni, ukoliko hoćeš dolično da vodiš borbu, kao primer načina i oblika srdačnog bezmolvija posluži mala životinja – pauk. On hvata i ubija male muhe. I ti kao i on (koji sedi u svojoj paukovoj mreži), bolećivo bezmolvuj u svojoj duši i ne prestaj da ubijaš vavilonske mladence, budući da će te za takvo istrebljenje Duh Sveti preko Davida nazvati blaženim.
28. Kao što se Crveno more ne može videti među zvezdama na nebeskom svodu, i kao što čovek koji hodi po zemlji ne može da ne diše ovim vazduhom, tako ni mi ne možemo očistiti svoje srce od strasnih pomisli i iz njega izgnati mislene neprijatelje bez čestog prizivanja imena Isusa Hrista.
29. Ukoliko sa smirenim umovanjem, sećanjem na smrt, samoukorevanjem, protivrečenjem (pomislima) i prizivanjem Isusa Hrista svagda budeš prebivao u svome srcu, svakodnevno trezvoumno prohodeći misleni i uski, ali i radosni i sladosni put, dospećeš do svetih sagledavanja i Hristos će te prosvetiti poznanjem dubokih tajni, budući da su u Njemu skrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3), i da u Njemu obitava sva punota Božanstva telesno (Kol.2,9). Jer, u Hristu Isusu ćeš osetiti da je u tvoju dušu sišao Duh Sveti. Prosvetivši se Njime, um čoveka otkrivenim licem odražava slavu Gospodnju (2-Kor.Z, 18). Jer, apostol govori da niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3), koji onoga koji ga ište tajno utvrđuje (u istini o Njemu).
30. Oni koji vole pouku treba da znaju da zli demoni često utišavaju duhovnu borbu i skrivaju je od nas, znajući koliko je ona ponekad korisna za nas, koliko nas umudruje i koliko uzvodi ka Bogu. (Pri tome, oni imaju nameru da, pošto zaboravimo na opasnost sa njihove strane) i postanemo bezbrižni, iznenada zarobe naš um (kroz maštanja), te da nas opet načine nemarnim i nepažljivim u srcu. Jer, oni imaju samo jedan cilj i njih zaokuplja samo jedan podvig – da našem srcu nikako ne daju da bude pažljivo, budući da znaju kakvo bogatstvo duša tom budnošću stiče. Stoga mi (za vreme zatišja) valja naročito da se sećamo Gospoda našeg Isusa Hrista i da se pružamo u duhovna sagledavanja. Tada će borba opet navaliti na um. Jedino, mi sve treba da čnnimo, da tako kažem, po savetu samog Gospoda i sa velikim smirenjem.
31. Živeći u opštežiću treba da se rado i sa velikom gotovošću odričemo svake svoje volje pred nastojateljem i da, uz Božiju pomoć, budemo neka vrsta dobrovoljnih bezvoljnika. Pri tome, na svaki način treba da se potrudimo da se ne smućujemo razdražljivošću i da ne dopuštamo nerazumne i neprirodne izlive gneva. U suprotnom ćemo u vreme borbe biti bez smelosti (tj. lišeni hrabrosti). Jer, naša volja se, ukolikoje sami dobrovoljno ne odsecamo, obično razdražuje protiv onih koji pokušavaju da je odseku prinudno (tj. bez naše saglasnosti). Gnev koji se tada podiže, zlobno lajući, uništava poznanje borbe (tj. umeća njenog vođenja) koje se sa velikim trudom steklo. Gnev je obično rušilac. Ako se podigne protiv demonskih pomisli, gnev ih razbija i istrebljuje, a ako, pak, uskipti protiv ljudi, istrebljuje naše dobre pomisli o njima. Na taj način, gnev je rušilac svih vrsta pomisli, bilo rđavih, bilo ispravnih. On nam je dat od Boga kao štit i kao luk. I on ostaje to sve dok se ne ukloni od svog naznačenja. Ukoliko, pak, počne da deluje nesaglasno sa svojim naznačenjem, on postaje razoran. Imao sam prilike da vidim kako pas, koji se nekada smelo borio sa vucima, potom rastrže ovce.
32. Od drskosti (tj. od nepažljive preterane smelosti u opštenju sa drugima) treba bežati kao od zmijskog otrova, i od pojedinačnih razgovora – kao od zmija i poroda otrovnica. Jer, oni vrlo brzo mogu dovesti do potpunog zaborava na unutrašnju borbu i dušu svesti dole sa radosne visine koja se stiče čistotom srca. Prokletstva dostojan zaborav se, kao voda ognju, protivi pažnji. On mu se svakog časa pokazuje kao silan protivnik. Od zaborava padamo u nemarnost, od nemara u prenebregavanje (poredaka duhovnog života), u uninije i u neumesnu pohotu. Tako se opet vraćamo na ono staro, kao pas na svoju bljuvotinu (2.Pt.2,22). Klonimo se te vrste smelosti kao smrtonosnog otrova, a zao nedug zaborava lečimo strogim čuvanjem uma i neprestanim prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista. Jer, bez Njega ne možemo činiti ništa (Jn.15,5).
33. Nije uobičajeno, niti je moguće družiti se sa zmijom i nositi je u nedrima svojim. Isto tako je nemoguće maziti svoje telo, voleti ga i ugađati mu preko mere (i preko potrebnog), i ujedno se starati o nebeskoj vrlini. Jer, zmija se po prirodi svojoj neće moći uzdržati da ne ujede onoga ko ju je prigrlio, i telo se neće uzdržati da pokretima pohotne slasti ne oskrnavi onoga koji mu ugađa. Kada pogreši u nečemu, telo treba strogo kazniti kao odbeglog roba, kako bi znalo da nad njim postoji gospodar (um), gotov da ga kazni, kako bi znalo da ne ište opijanje pohotom kao vinom u krčmi, i kako bi, kao noćna sluškinja (plot), znalo svoju netruležnu gospodaricu (dušu). Do same smrti ne veruj svome telu. Telesna želja je, veli apostol, neprijatpeljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem (Rim.8,7). Jer telo želi protiv duha (Gal.5,17). A koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po telu nego po Duhu (Rim.8,8-9).
34. Delo blagorazumnosti je da razdražajnu silu svagda podižemo na sukob u unutrašnjoj borbi i na samoukorevanje; delo mudrosti je da našu slovesnu silu podstičemo na napregnuto i neprekidno trezvoumlje; delo hrabrosti je da želateljnu silu upravljamo ka vrlini i ka Bogu; a delo pravednosti je da upravljamo sa pet čula i da ih uzdržavamo kako ne bi oskvrnila našeg unutrašnjeg čoveka, tj. srce, ni spoljašnjeg, tj. telo.
35. Blagoljepije je Njegovo na Izrailju, tj. na umu koji, koliko je moguće, gleda krasotu samoga Boga, i sila je Njegova na oblacima, (Is.67,35), tj. na svetlozračnim dušama koje izjutra upiru svoj pogled u Onoga koji sedi sa desne strane Oca, i koji ih čini milim i ozarava kao što sunce ozarava čiste oblake.
36. Jedan grešnik kvari mnogo dobra, veli Božanstveno Pismo (Ekl.9,18). I um koji greši kvari sve ono što je spomenuto malo pre – nebesko piće i hranu.
37. Mi nismo jači od Sampsona, ni mudriji od Solomona, ni razumniji od blaženog Davida, niti volimo Boga više od apostola Petra. Stoga ne treba da se uzdamo u sebe. Jer, Sveto Pismo kaže da će onaj koji se uzda u sebe pasti strašnim padom.
38. Naučimo se od Hrista smirenoumlju, od Davida smernosti, od Petra plaču za padove, ali nemojmo očajavati kao Sampson, Juda i premudri Solomon.
39. Đavo kao lav ričući hodi sa svojom vojskom i traži koga da proždere (1.Pt.5,8). Stoga kod nas nikada ne treba da prestane srdačna pažnja, trezvoumlje, suprotstavljanje (pomislima), molitva Hristu Isusu, Bogu našem. Jer, boljeg pomoćnika od Isusa nećeš naći u celom svom životu. Jedino je On Gospod i kao Bog poznaje demonska lukavstva, spletke i obmane.
40. Neka se, dakle, duša smelo uzda u Hrista i neka ga priziva. Neprijatelja neka se uopšte ne boji, budući da ne vojuje sama, nego sa Strašnim Carem Isusom Hristom, Tvorcem svega što postoji, bestelesnog i telesnog, vidljivog i nevidljivog.
41. Što kiša duže pada, to više smekšava zemlju. Tako i često, bez pomisli prizivano sveto ime Hristovo sve više smekšava zemlju srca našeg, puneći ga radošću i veseljem.
42. Neiskusni bi trebalo da znaju da smo telesni i da puzimo po zemlji i telom i umovanjem, te da svoje neprijatelje, koji su bestelesni i nevidljivi, zlonamerni i mudri na zlo, brzi i laki, iskusni u borbi koju vode od Adama do sada, ne možemo drugačije pobediti osim kroz neprestano trezvoumlje i prizivanje Isusa Hrista, našeg Boga i Tvorca. Za neiskusne će Isus Hristova molitva biti pobuda i rukovodstvo za iskustvo i poznanje dobra. Za iskusne, pak, najbolji nastavnik u dobru jeste delanje, ispitivanje delom i okušanje dobra.
43. Videći nekoga da izvodi izvesne veštine, malo i nevino dete pokazuje znatiželju i, po svojoj nezlobivosti, ide za mađioničarem. Tako se i duša naša, koju je blagi Vladika naš stvorio kao prostu i blagu, naslađuje maštarskim prilozima đavola i prelešćuje se njima. Ona im, zlobnim, trči u susret kao što golubica trči ka onome koji postavlja zamke za njene mladunce, te svoje pomisli meša sa maštarijama. Ukoliko se radi o licu lepe žene ili o nečem drugom što zapovesti Hristove potpuno zabranjuju, ona se dovija kako da u delo sprovede ono što joj je ponudila lepota koja joj je predstavljena. Došavši, potom, do saglasnosti sa pomišlju, ona već posredstvom tela privodi u delo bezakonje koje joj se predstavilo u misli, na svoju osudu.
44. Takva je podmuklost lukavog i takvim strelama on truje svaki plen. Stoga, pre nego što um zadobije veliko iskustvo u borbi, nije bezopasno puštati da pomisli ulaze u naše srce, naročito u početku, dok duša još saoseća sa demonskim prilozima, naslađuje se njima i rado ide za njima. Njih treba odsecati čim se primete i u momentu kad se pojave i približe. Pošto se, dugo vreme provodeći u divnom delu, nauči podvizavanju, um će već sve raspoznavati i steći naviku u borbi tako da će tačno prepoznavati pomisli, te će, kao što govori prorok, biti u stanju da lako lovi male lisice (Pesm.2,15). Tada će on već iskusno moći da ih pusti da uđu unutra, te da se, uz pomoć Hrista, sa njim sukobi, da ih izobliči i izbaci napolje.
45. Kao što jednim istim kanalom ne mogu da prolaze zajedno vatra i voda, tako ni greh ne može da uđe u srce, dok prethodno ne pokuca na vrata srca maštarijom lukavog priloga.
46. Najpre se javlja prilog, zatim dolazi do spajanja u kome se naše pomisli mešaju sa pomislima lukavih demona, onda dolazi do slaganja u kome se obe vrste pomisli slažu na zlo i rešavaju kako da ga izvedu, i na kraju dolazi do čulnog dela ili greha. Međutim, ako je um trezven, ako pazi na sebe, te ako posredstvom protivljenja i prizivanja Gospoda Isusa progoni prilog od samog njegovog pojavljivanja, ništa se od onoga što obično sledi za njim neće desiti. Jer, kao bestelesan, lukavi duše može da obmanjuje samo preko maštanja i pomisli. 0 prilozima prorok David govori: Izjutra ubijam sve što je grešno na zemlji (Ps.100,8), dok o slaganju veliki Mojsije govori: Nemoj se mešati sa njima (Izl.23,32).
47. Um sa umom nevidljivo vodi borbu – demonski um sa našim umom. Stoga svakog minuta iz dubine duše treba prizivati Gospoda Isusa kako bi oterao demonski um i kako bi nam, kao Čovekoljubac, darovao pobedu.
48. Neka ti kao obrazac srdačnog bezmolvija posluži onaj ko u rukama drži ogledalo i pažljivo gleda u njega. Kada budeš (počeo da mu podražavaš) uvidećeš kako se misleno u tvome srcu izobražava i dobro i zlo.
49. Uvek pazi da uopšte nemaš nikakvu pomisao u srcu, ni neprikladnu, ni blagovidnu, kako bi lakše razaznavao tuđince, tj. prvorodne egipatske sinove (priloge).
50. Kako je blaga, prijatna, svetla, dobra i vedra vrlina trezvoumlja Hriste Bože, koju ti upravljaš i koju ljudski um sa velikim smirenjem bodro prohodi! Jer, ona do mora i dubine sagledavanja rasprostire svoje grane, i do reka sladosnih Božanstvenih tajni svoje izdanke (Ps.79,12). Ona osvežava um koga izdavna opaljuje nečastivost slanosti lukavih demonskih pomisli i besnog mudrovanja tela, u kome je smrt.
51. Trezvoumlje je slično Jakovljevoj lestvici na čijem vrhu sedi Bog i po kojoj hode anđeli. Ono iz nas istrže svako zlo, odseca mnogogovorljivost, ogovaranje, klevetanje i sav spisak čulnih strasti, ne želeći da se ni na kratko vreme liši sopstvene sladosti.
52. Stoga ga, bratijo moja, sveusrdno prohodimo. Čistom mišlju u Hristu Isusu se uzdižući u viđenjima, držimo se i gledanja svojih sagrešenja i ranijeg života kako bismo, skrušavajući se i smiravajući se sećanjem na svoje grehe, u svojoj mislenoj borbi imali stalnu pomoć Isusa Hrista, Boga našeg. Jer, čim se usled gordosti, taštine ili samoljublja lišimo Isusove pomoći, mi se ujedno lišavamo i čistote srca putem koje Bog čoveku omogućava bogopoznanje, kao što je obećano (Mt.5,8), budući da je prvo uzrok drugog.
53. Um koji se brine o svom skrivenom delanju i koji se neprestano upražnjava u čuvanju sebe od onog što ga susreće, pored drugih blaga stiče i [osobinu] da njegovih pet telesnih čula više nisu pomoćnici grešnih iskušenja koja dolaze spolja. Pazeći stalno na svoju vrlinu, tj. na trezvoumlje i svagda želeći da se naslađuje dobrim pomislima, on ne dopušta da ga potkradaju pet čula putem veštastvenih i sujetnih pomisli koje preko njih dolaze. Znajući, pak, kakve obmane preko njih dolaze, on ih snažnim naporom obuzdava iznutra.
54. Prebivaj u pažnji uma i nećeš biti pretovaren iskušenjima. Ako, pak, odstupiš od nje, trpi ono što naiđe.
55. Kao što je za one koji su izgubili apetit i koji osećaju odvratnost prema hrani koristan gorki pelen, tako je za zloćudne ljude korisno da se zlopate.
56. Ako nećeš da se zlopatiš, nemoj činiti zlo, budući da prvo neodstupno ide za drugim. Šta ko seje, to će i požnjeti. Kada dobrovoljno sejući zlo i protiv svoje volje žanjemo (skorb), treba da se divimo Božijem pravosuđu.
57. Um zaslepljuju tri strasti: srebroljublje, taština i slastoljublje.
58. Te tri strasti su uticale da otupe znanje i vera, vaspitanici naše prirode.
59. Kroz te tri strasti u ljudima su se ukorenili jarost, gnev, borbe i ubistva i čitav niz drugih strasti.
60. Onaj ko ne zna istinu, ne može istinski ni verovati, budući da znanje po prirodi prethodi veri. Ono što je rečeno u Pismu, rečeno je ne samo da bismo mi znali, nego i da bismo tvorili.
61. Otpočnimo sa delanjem. Postepeno napredujući, mi ćemo naći da nada u Boga, tvrda vera, unutarnje poznanje, izbavljenje od iskušenja, blagodatni darovi, srdačno ispovedanje i obilne suze vernima dolaze od molitve. I ne samo to, nego i -trpljenje nailazećih nevolja, i iskreno praštanje bližnjem, i razumevanje duhovnog zakona, i nailazak Svetoga Duha, i primanje duhovnih skrivnica i svega što je Bog obećao verujućima i u ovome i u budućem veku. Jednom rečju, duša ne može biti obraz Božiji bez blagodati Božije i vere čoveka koji sa dubokim smirenjem i nerasejanom molitvom prebiva u srcu.
62. Mi smo iz iskustva primili veliko blago, tj. da neprestano prizivamo Gospoda Isusa protiv mislenih neprijatelja kako bismo očistili srce. I pogledaj kako je ono što ti govorim iz opita saglasno sa svedočanstvom Pisma. Pripravi se, govori ono, Izrailju, da prizivaš Gospoda Boga svoga (Amos 4,12). I apostol takođe veli: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). I Gospod nas upozorava: Bez mene ne možete činiti ništa… Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod… Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se (Jn.15,5-6). Molitva je veliko blago koje u sebi sadrži sva blaga, budući da čisti srce u kome verujući vide Boga.
63. Riznica smirenoumlja je nešto vrlo visoko i Bogu ugodno, te ima snagu da istrebljuje svako zlo i sve što Bog ne voli. Stoga se ono vrlo teško stiče. U mnogim ljudima ćeš naći pojedinačna dela mnogih vrlina, dok je blagouhanje smirenja teško susresti. Da bi se stekla ta riznica, potreban je veliki trud i usilje. Pismo đavola naziva nečistim stoga što je od samog početka odbacio blagu riznicu smirenoumlja i zavoleo gordost. Samo zbog toga se on svagde u Pismu naziva nečistim duhom. Jer, kakvu bi telesnu nečistotu moglo učiniti potpuno neveštastveno, bestelesno i bezudno biće da bi se nazvalo nečistim? Jasno je da je samo zbog gordosti nazvan nečistim, i da je od čistog i svetlog anđela postao prljav. Nečist je pred Bogom svako ko se nadima (Prič.16,5). Po Pismu prvi greh jeste gordost (Sir.10,15). Faraon je kao gord govorio: Ne znam tvoga Boga i neću pustiti Izrailja (Izl.5,2).
64. Mnoga dejstva uma mogu nam pomoći da steknemo blagi dar ‘smirenoumlja, samo ako nismo nemarni za svoje spasenje: sećanje na grehe rečju, delom i mišlju, te misleno razmatranje. I neprekidno razmišljanje o vrlinama drugih raspolaže ka istinskom smirenju. Videći na taj način svoju bedu i koliko daleko stoji od drugih, čovek prirodno počinje da sebe smatra zemljom i pepelom, čak ne čovekom nego nekim psom, budući da u svemu zaostaje za svim razumnim tvarima i budući da je oskudniji i ubogiji od svih.
65. Usta Hristova, stub Crkve, veliki otac naš Vasilije govori: „Velika pomoć u izbegavanju greha i udaljavanju od svakodnevnog padanja u isti greh predstavlja večernje samopodvrgavanje sudu savesti kojim se utvrđuje u čemu se sagrešilo, i u čemu se pravilno postupilo. Tako je postupao Jov u odnosu na sebe i na svoju decu“. To svakodnevno razgledavanje osvetljuje ono što se u nama dešava svakog časa.
66. Neko drugi od onih koji su mudri u Božanstvenim stvarima je govorio: „Začetak ploda je cvet, a početak delatnog života jeste uzdržanje“. Držimo se, dakle, uzdržanja i to sa merom, kako uče oci. Čitav dvanaestočasovni dan prohodimo u čuvanju uma, Čineći tako i prinuđavajući sebe mi ćemo, uz Božiju pomoć, u sebi ugasiti i smanjiti zlo. Jer, prinuđavanjem sebe stiče se vrlinski život za koji se dobija Carstvo nebesko.
67. Bestrašće i smirenje vode poznanju. Bez njih niko neće videti Gospoda.
68. Onaj ko neprestano prebiva u svojoj unutrašnjosti održava celomudrenost, i pri tome sagledava, bogoslovstvuje i moli se. To je ono o čemu apostol govori: Po duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti (Gal.5,16).
69. Onaj ko ne ume da ide duhovnim putem neće se postarati o strasnim pomislima (tj. neće ih goniti od sebe), već će neprestano biti zauzet samo telom. On ugađa trbuhu, pada u raspustvo, tuguje, gnevi se, zlopamti i kroz sve to pomračuje um, ili se pak, upušta u prekomerne podvige i rastrojava srce.
70. Onaj ko se odrekao od svetskog, tj. od žene, imanja i ostalog, samo je spoljašnjeg čoveka načinio monahom, a ne i unutrašnjeg. Onaj, pak, ko se odrekao strasnih pomisli o svemu tome načinio je monahom i unutrašnjeg čoveka, tj. um. I to je istinski monah. Spoljašnjeg čoveka je lako načiniti monahom, ali je veliki trud načiniti monahom unutrašnjeg čoveka.
71. Ko je taj koji se u ovome rodu potpuno oslobodio od strasnih misli i koji se udostojio neprestane, čiste i neveštastvene molitve (što i jeste odlična crta unutrašnjeg čoveka).
72. Mnoge se strasti kriju u našim dušama. One se, međutim, pojavljuju tek kad se pred očima pokaže njihov uzrok.
73. Nemoj se zanimati samo telesnim obučavanjem. Naprotiv, opredelivši za telo podvig po snazi, sav um obrati na unutrašnjost: Jer telesno vežbanje za malo je korisno, a pobožnost je korisna u svemu (1.Tim.4,8).
74. Pri mirovanju strasti (do koga je došlo ili uklanjanjem njihovih uzroka, ili usled lukavog odstupanja demona) rađa se gordost.
75. Smirenje i zlopaćenje (podvižnička telesna lišavanja) čoveka oslobađaju od svakog greha. Smirenje odseca duševne, a zlopaćenje telesne strasti. Stoga Gospod govori: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Oni će videti i Njega samog i blaga koja se u Njemu nalaze ukoliko ljubavlju i uzdržanjem očiste sebe. I oni će videti utoliko više, ukoliko više budu očistili sebe.
76. Osmatračnica uzroka svake vrline jeste čuvanje uma, kao što je nekada Davidov stražar označavao obrezanje srca (2.Car.18,24).
77. Kad čulima gledamo štetno, povređujemo se. Isto biva i sa umom.
78. Cela biljka se suši kad joj se povredi jezgro. Isto shvati i o ljudskom srcu. Stoga treba stalno da pazimo, budući da grabljivci ne spavaju.
79. Želeći da pokaže da je svaka zapovest obavezna i da je usinovljenje dar koji je ljudima obezbedio svojom krvlju, Gospod govori: Kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti (Lk.17,10). Stoga Carstvo nebesko nije nagrada za dela, nego milostivi dar Vladike, pripremljen vernim slugama. Sluga ne ište slobodu kao nagradu: dobivši je, on blagodari kao dužnik, a ne dobivši je, on je očekuje kao milost.
80. Hristos je, po Pismu, umro za naše grehe i slugama koji mu verno služe daje slobodu, budući da veli: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga (Mt.25,21). Međutim, verni sluga nije onaj koji samo zna (svoju dužnost), nego onaj koji poslušnošću pokazuje vernost Hristu koji je dao zapovest. Onaj ko poštuje svoga gospodara izvršuje ono što muje zapoveđeno. Kad pogreši u nečemu ili kad ne posluša on kao kaznu podnosi ono što se sa njim dešava. Budući znatiželjan, budi i trudoljubiv (razume se – u izvršavanju zapovesti): jer, golo znanje nadima čoveka.
81. Neočekivana iskušenja nas po promislu uče da budemo trudoljubivi.
82. Kao što zvezdi priliči svetlost, tako blagočastivom i bogobojažljivom čoveku priliči siromaštvo i smirenje. Jer, Hristovi učenici treba da se raspoznaju i odlikuju baš smirenim umovanjem i uniženim izgledom. O tome svagde uzvikuju [sva] četiri Jevanđelja. Onaj ko ne živi smireno lišava se udela sa Onim koji je smirio sebe do Krsta i smrti i koji je delatni zakonodavac Božanstvenih zapovesti. koje su obavezne za nas (i koje je delom i životom izobrazio u Jevanđeljima).
83. Koji ste žedni, hodite na vodu, veli prorok (Is.55,1). Koji ste god žedni Boga, hodite u čistoti uma i srca. Uostalom, onaj koji njome ushodi visoko treba pogled da obraća i na zemlju svoje ništavnosti? Niko nije viši od smirenog. Kao što je onde gde nema svetlosti sve tamno i mračno, tako su i svi naši marljivi trudovi po Bogu uzaludni i besplodni ukoliko nemamo smirenoumlja.
84. Glavno je u svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži (Ekl.12,13), i misleno i telesno. Ako se misleno budeš primoravao da ih sačuvaš, retko ćeš imati potrebe da se čulno radi njih potrudiš. David veli: Ushteh činiti volju tvoju, Bože moj i zakon je tvoj meni u utrobi (Ps.39,9). Čovek koji ne vrši volju Božiju i zakon Njegov u svojoj utrobi, tj. u srcu, ni spolja ga neće moći lako ispunjavati. Onaj koji nije trezvouman i koji je ravnodušan kao da govori Bogu: Neću da vidim puteve tvoje (Jov 21,14). On to, naravno, čini zbog lišenosti Božanstvenog prosvećenja. Za onoga, pak, ko je pričestan tom prosvećenju zakon Božiji nije samo ubeđenje u srcu, već i snaga da živi po Božijem.
85. Čulna so daje ukus hlebu i svakoj hrani i meso dugo čuva od kvarenja. Isto to važi i za umno čuvanje mislene sladosti i čudesnog delanja u srcu. Jer, i ono na Božanstveni način zaslađuje i unutarnjeg i spoljašnjeg čoveka, progoni smrad rđavih pomisli i omogućuje da ostanemo postojani u dobru.
86. Od priloga dolazi mnoštvo pomisli, a od njih – rđavo čulno delo. Onaj ko sa Isusom odmah gasi prvo, izbegava i ostalo. On će se obogatiti sladosnim Božanstvenim viđenjem kojim će Boga videti kao svudaprisutnog. On će pred Njim postaviti ogledalo uma i prosvećivati se Njime, kao što se prosvećuje čisto staklo postavljeno pred čulno sunce. Dostigavši poslednju granicu svojih želja, um će najzad počinuti od svakog drugog sagledavanja.
87. Svaka pomisao u srce ulazi preko uobražavanja nečeg čulnog (a čulno smeta umnom). Stoga Božanstvena svetlost počinje da obasjava um koji se ispraznio od svega i postao savršeno bezvidan (izbegavajući svaki izgled i obraz). Jer, ta svetlost se javlja tek u čistom umu, tj. pod uslovom da osiromaši od svih pomisli.
88. Ukoliko više budeš pazio na svoj um, utoliko će tvoja molitva Isusu biti čeznutljivija. I opet: ukoliko više budeš zanemarivao svoj um, utoliko ćeš se više udaljiti od Isusa. I kao što prvo duboko prosvećuje vazduh uma, tako ga drugo, tj. udaljavanje od trezvoumlja i sladosnog prizivanja Isusa, obično potpuno pomračuje. Sasvim je prirodno da bude kao što smo rekli – i drukčije ne biva. To ćeš saznati iz iskustva, kada probaš na delu. Jer, vrlina se (a osobito takvo svetlonosno sladosno delanje) obično izučava jedino opitom.
89. Neprestano prizivanje Isusa, praćeno toplom čežnjom punom sladosti i radosti čini da se vazduh srca, usled krajnje pažnje, ispunjava utešnom tišinom. Uzročnik, pak, punog očišćenja srca jeste Isus Hristos, Sin Božiji i Bog, koji je Vinovnik i Tvorac svega dobrog. Jer, On sam kaže: Ja sam Bog koji gradi mir (Is.45,7).
90. Duša kojoj je učinjeno dobro i koju uslađuje Isus, sa nekom radošću i ljubavlju Dobročinitelju uzvraća ispovedanje. Ona blagodari i sa veseljem priziva Onoga koji je umirio. Ona iznutra misleno vidi kako On rasejava maštarije zlih duhova.
91. David veli: I pogleda umno oko moje na mislene neprijatelje moje, i o lukavim koji ustaju na mene slušaju uši moje (Ps.12-13). I videh uzdarje grešnicima od Boga koje se preko mene ostvarivaše (Ps.90,8).
92. Kada u srcu nema nikakvih maštanja, um je u svom prirodnom stanju. Tada je on gotov da se pruži na svako sladosno, duhovno i bogoljubivo sagledavanje.
93. Na taj način, kao što sam rekao, trezvoumlje n Isusova molitva se uzajamno upotpunjuju: krajnje trezvoumlje ulazi u sastav neprestane molitve, a molitva, opet, u sastav krajnjeg trezvoumlja i pažnje.
94. I za telo i za dušu dobar vaspitač jeste neprestano sećanje na smrt. Osim toga, [korisno je] da se smrt, pošto se mimoiđe sve postojeće (između sadašnjeg trenutka i smrtnog časa), stalno drži pred očima, te sam odar na kome ćemo ležati kad se budemo rastajali sa telom.
95. Ko ne želi da bude ranjen, bratijo, ne sme da se predaje snu. Jedno od dvoga je neizbežno: ili pasti i poginuti (obnaživši se od vrline), ili svagda stajati (na straži) sa naoružanim umom, budući da i neprijatelj stalno stoji spreman sa svojom vojskom.
96. Od stalnog sećanja i prizivanja Gospoda našeg, Isusa Hrista u našem umu se rađa neko Božanstveno stanje, naravno, ukoliko ne zanemarimo stalnu umnu molitvu, Njemu upućenu, neprekidno trezvoumlje koje obuhvata zapisničko i stražarsko delo (tj. propuštanje svojih i teranje tuđih), i ukoliko kao jedino istinsko delo (koje vršimo na uvek isti način) budemo imali samo prizivanje Isusa Hrista, Gospoda našega. Sa gorućim srcem mi treba da vapijemo k Njemu, ne bi li nas udostojio da se pričestimo Njegovim svetim imenom. Jer, stalno ponavljanje je majka navike, bilo da se radi o vrlini ili o poroku. Navika, potom, već postaje kao druga priroda. Došavši u takvo stanje, um već sam traži neprijatelje svoje, kao što lovački pas traži zeca u šumi. Razlika je samo u tome što pas traži da pojede, a um da bi porazio i proterao.
97. Prema tome, svaki put kad u nama počnu da se roje lukave pomisli, latimo se prizivanja Gospoda našeg Isusa Hrista. I odmah ćemo uvideti kako će one početi da se rasejavaju kao dim, kao što nas je naučio opit. Kada posle toga um ostane sam (bez pomisli koje ga smućuju) opet se latimo neprestane pažnje i prizivanja. Tako postupajmo uvek kada nas spopadne takvo iskušenje.
98. Nemoguće je da neko stupi u rat sa nagim telom, ili da u odelu prepliva veliko more ili da živi bez disanja. Tako se ni bez smirenja i neprestane molitve Hristu ne možemo naučiti mislenoj i skrivenoj borbi, niti je iskusno pratiti i presecati.
99. Iskusni u delima, veliki David kaže Gospodu: Silu moju u tebi ću sačuvati (Ps.58,10). Isto tako očuvanje u nama sile srdačnog i mislenog bezmolvija, od koga se rađaju sve vrline, zavisi od sadejstva Gospodnjeg, koji nam je dao zapovesti i koji, ukoliko ga neprestano prizivamo, od nas odgoni podmuklu zaboravnost koja više od svega drugog, kao voda oganj, potire bezmolvije srca. Stoga se, monaše, nemoj predavati snu nemara, na svoju smrt, već imenom Isusovim udaraj neprijatelja. To najslađe ime neka se, kao što je rekao jedan mudrac, zalepi za tvoje disanje, pa ćeš poznati korist od bezmolvija.
100. Kada se mi nedostojni udostojimo da se sa strahom i trepetom pričestimo Božanskim i prečistim Tajnama Hrista, Boga i Cara našega, treba da pokažemo veliko staranje za trezvoumlje, čuvanje uma i strogu pažnju kako bi Božanstveni oganj, tj. Telo i Krv Gospoda našega Isusa Hrista, istrebio naše grehove i sve što je nečisto, bilo malo ili veliko. Jer, ulazeći u nas, On odmah iz srca progoni lukave duhove zlobe i otpušta nam pređašnje grehe. Naš um tada postaje slobodan od uznemiravajuće napadnosti lukavih pomisli. Ukoliko posle toga, stojeći na vratima srca, budemo marljivo čuvali svoj um, Božanstveno Telo će, kada ga se ponovo budemo udostojili, sve više i više prosvećivati naš um, čineći ga sjajnim poput zvezde.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *