ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ИСИХИЈЕ

ДУШЕКОРИСНЕ И СПАСОНОСНЕ СТОТИНЕ ПРЕПОДОБНОГ ИСИХИЈА, ПРЕЗВИТЕРА ЈЕРУСАЛИМСКОГ ТЕОДУЛУ, О ТРЕЗВОУМЉУ И МОЛИТВИ

 

СТОТИНА ПРВА
1. Трезвоумље је духовна уметност. Уколико га дуго и са постојаном усрдношћу упражњава, човек ће се, уз Божију помоћ, потпуно избавити од страсних мисли, речи и рђавих дела. Ономе ко га тако проходи оно дарује верно познање непостижног Бога, колико је то нама могуће, као и тајно разрешење скривених Божанствених тајни. Њиме се испуњава свака заповест Старог и Новог Завета и оно подаје свако благо будућег века. Трезвоумље, у ствари. јесте чистота срца која је због својих високих вредности или, тачније говорећи због наше непажње и немарности, сада врло ретка код монаха. Међутим, баш њу Христос ублажава говорећи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Пошто је такво, трезвоумље се добија по скупу цену. Уколико постојано пребива у човеку, оно за њега постаје путовођ у прави и богоугодни живот. Оно је и лествица за сагледавање. Оно нас учи како да управљамо покретима троделне душе (тј. са три силе: словесном, раздражајном и желатељном) и како да крепко чувамо осећања. Оно у свом судеонику свакодневно умножава четири основне врлине (мудрост, храброст, уздржљивост и праведност).
2. Показујући колико је ова врлина непорочна, чиста, свеобухватна и делотворна, и учећи нас како треба да је започнемо и обављамо, велики законодавац Мојсије, или пре – Дух говори: Пази на себе да у срцу твом не буде тајна реч безакоња (Пон.Зак.15,9). Тајном речи он назива мислено изображавање неке грешне и небогоугодне ствари. То свети оци називају прилогом који у срце убацује ђаво. По његовом појављивању у уму следе наше помисли и са њим страсно разговарају.
3. Трезвоумље је пут ка свакој врлини и свакој заповести Божијој. Оно се још назива срдачним безмолвијем и јесте исто што и чување срца које се држи савршено [слободној од маштања.
4. Човек који се роди слеп не види сунчеву светлост, док онај који не живи у трезвоумљу не види светлост изобилне благодати која нисходи свише. Он се неће ослободити од грешних и Богу мрских дела, речи и помисли. По свом исходу они неће слободно проћи поред кнезова тартара.
5. Пажња је непрестано безмолвије срца у односу на све врсте помисли. Срце у њему свагда, непрекидно и непрестано дише јединим Христом Исусом, Сином Божијим и Богом, Њега призива, са Њим се храбро бори против непријатеља, и Њему, који има власт да отпушта грехе, исповеда своја сагрешења. Таква душа призивањем често обухвата Христа, Јединог Тајнозналца срдаца. Она се на сваки начин стара да од људи сакрије своју сладост и свој унутрашњи подвиг како лукави непријатељ некако не би нашао начина да у њу унесе зло и уништи њено добро делање.
6. Трезвоумље је непоколебиво смештање и стајање помисли ума на вратима срца. Ту он лако примећује како му се прикрадају стране помисли, тј. крадљивци и чује што говоре и што чине те убице. Он, такође, разазнаје каква изображења изазивају демони, покушавајући да га увуку у маштање и да га преваре. Уколико се будемо трудили на овом делу, стећи ћемо основано искуство у мисленој борби.
7. Учесталост обазриве пажње у уму човека који се стара да загради извор рђавих помисли и дела обично рађа двоструки страх: са једне стране, од остављености Богом, а са друге – од васпитног попуштења спољашњих искушења. Бог, наиме, понекад оставља [човека] и шаље неочекивана искушења ради исправљања живота, нарочито онима који су окусили сладост покоја од тога добра (тј. пажње и трезвоумља) и постали немарни. Од те учесталости у нама се рађа навика, а од ње извесна природна непрекидност трезвоумља. Од њега се, опет, мало по мало, рађа познање борбе, које следи непрестана Исусова молитва, и сладосна тишина ума без маштања, те неко дивно стање које произилази од сједињења са Исусом.
8. Ум који стоји и призива Христа против непријатеља и који му прибегава ради помоћи личи на животињу која је окружена мноштвом паса којима се храбро супротставља из свог скровишта. Издалека мислено провидећи замке мислених непријатеља, он се непрестано моли Миротворцу Исусу и остаје нерањив.
9. Уколико умеш, и уколико ти је дано да изјутра стајеш пред Господа, те не само да те Он гледа, него да и ти гледаш (Пс.5,4), разумећеш о чему говорим. А ако не разумеш држи се трезвоумља, па ћеш разумети.
10. Састав мора је мноштво воде. Састав, пак, и упориште трезвоумља, бодрости и удубљеног безмолвија душе, као и бездан дивних и неизрецивих сагледавања и разумног смирења исправности и љубави јесте (једино) крајње трезвоумље и непрестана, напорна молитва Исусу Христу, праћена уздасима али без помисли, унинија и тескобе.
11. Господ је рекао: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). А воља Његовог Оца јесте: Који љубите Господа, мрзите зло (Пс.96,10). Дакле, при молитви Исусу Христу омрзимо зле помисли – и воља Божија ће бити испуњена.
12. Оваплотивши се, наш Владика и Бог је предложио изглед сваке врлине ради примера људском роду и опозивања древног пада, живописавши сав врлински живот свој у телу. Показујући један од многих добрих примера, Он је по крштењу отишао у пустињу и ступио у мислену борбу са ђаволом који мује приступио као простом човеку. Начином на који га је победио, тј. смирењем, постом, молитвом и трезвоумљем (којег се држао, премда, као Бог и Бог богова, за њим није имао потребу), Он је и нас, непотребне слуге, научио како да се долично боримо против духова злобе.
13. Нећу се олењити да ти неукрашеном и некићеном речју изложим, по мени, све начине трезвоумља који, мало по мало, могу очистити ум од страсних мисли. Јер, ја не сматрам разумним да се у овом слову, као иначе у повестима о спољашњим ратовима, корисна садржина сакрије кићеним речима, особито пошто се пише за просте људе. Рећи ћу ти апостоловим речима: А ти, чедо Тимотеје, пази на читање (1.Тим.4,13).
14. И тако, један начин трезвоумља јесте: будно пазити на маштање или прилог. Јер, без маштања сатана не може да припрема помисли, нити да их представља уму да би га обмануо.
15. Други је: имати срце увек у дубокој тишини, безмолвно у односу на сваку помисао и у молитви.
16. И опет други је: непрестано у смирености призивати у помоћ Господа Исуса Христа.
17. И опет други је: у души имати непрестано сећање на смртни час.
18. Све ове делатности, љубљени, слично вратарима бране улаз рђавим помислима. О томе, пак, да увек треба гледати на небо (занимајући ум сагледавањем небеских ствари), ни у шта не рачунајући земљу (и све земно), (што је, такође, један од снажних начина трезвоумља), ја ћу, уз помоћ Бога који даје реч, детаљније поговорити на другом месту.
19. Уколико пресечемо узроке страсти (тј. поводе који их побуђују), те се подухватимо духовних дела само на кратко време, али нам бављење њима не постане једино занимање за цео живот, опет ћемо се лако вратити телесним страстима. И од тог (доброг подухвата) нећемо имати никакве користи, осим што ће нам се ум само још већма помрачити и што ћемо још дубље потонути у вештаствено.
20. Онај ко се подвизава у унутрашњости, сваког момента треба да поседује четири делања: смирење, крајњу пажњу, противречење (помислима) и молитву. Смирење треба да има, будући да се бори против гордих демона, а њему је увек при срцу потребна помоћ Христова, који ненавиди горде (Прич.3,34); пажњу, јер срце треба да му је слободно од сваке помисли, па чак и оне која изгледа добра; противречење (помислима), јер са гневом треба да се супротстави лукавоме чим оштрим умом препозна како му прилази, као што је речено: И одговорићу онима који ме вређају. Зар се моја душа неће повиновати Господу?(Пс.119,42; 62,1); молитву, јер после противречења треба из дубине срца неизрецивим уздасима да завапи Христу. Тада ће сам подвижник видети како се обожаваним именом Исусовим развејава непријатељ и његова маштарија, слично праху или диму пред ветром.
21. Онај ко није стекао молитву чисту од помисли, нема оружје за битку. То оружје је молитва која непрестано дејствује у најскривенијем месту душе. Призивањем Господа Исуса Христа она (невидљиво) бичује и опаљује непријатеља који скривено напада.
22. Ти треба да оштрим и напрегнутим погледом ума гледаш унутра како би сазнао ко улази. Чим распознаш о коме се ради, противречењем смрскај главу змије и, истовремено, са уздисањем завапи Христу. Тако ћеш искусити невидљиву Божанску заштиту. Тада ћеш, такође, јасно увидети исправност срца (тј. да ли исправно делује, или – у чему се састоји исправно дејство срца).
23. Онај који стоји пред огледалом и гледа у њега, стојећи са другима, види како изгледа његово лице као и лица оних који стоје покрај њега. Тако и онај који са свом пажњом посматра своје срце у њему види своје сопствено стање, као и мрачна лица мислених црнаца.
24. Сам од себе ум не може победити демонска маштања. Нека се и не усуђује на тако нешто било када! Јер, као лукави, наши непријатељи се претварају да су побеђени, покушавајући да борца оборе са друге стране – путем таштине. Међутим, при призивању Исусовог имена они неће издржати ни минут у спремању замки против тебе.
25. Пази да не узмашташ много о себи (нити да измишљаш своје начине борбе) као некад древни Израиљ, иначе ћеш бити предан у руке мисленим непријатељима. Јер, он је, пошто га је Бог свих био избавио од Египћана, измислио себи свог помоћника изливеног идола.
26. Под изливеним идолом треба разумети наш слаби разум. Све док против злих духова призива Исуса Христа, он их лако одгони, а чим нерасудно почне да се узда у себе, пада и разбија се, слично такозваном брзокрилом. Ево шта исповеда онај који се узда у Господа: Господ је крепост моја и заштитник мој: у Њега се узда срце моје, и Он ми поможе. И ко ће, осим Господа, устати за мене насупрот злима? Или ко ће стати за мене насупрот онима који чине безакоња, тј. на безбројне помисли? Онај ко се узда у себе, а не у Бога, пашће страшним падом.
27. Нека ти, љубљени, уколико хоћеш долично да водиш борбу, као пример начина и облика срдачног безмолвија послужи мала животиња – паук. Он хвата и убија мале мухе. И ти као и он (који седи у својој пауковој мрежи), болећиво безмолвуј у својој души и не престај да убијаш вавилонске младенце, будући да ће те за такво истребљење Дух Свети преко Давида назвати блаженим.
28. Као што се Црвено море не може видети међу звездама на небеском своду, и као што човек који ходи по земљи не може да не дише овим ваздухом, тако ни ми не можемо очистити своје срце од страсних помисли и из њега изгнати мислене непријатеље без честог призивања имена Исуса Христа.
29. Уколико са смиреним умовањем, сећањем на смрт, самоукоревањем, противречењем (помислима) и призивањем Исуса Христа свагда будеш пребивао у своме срцу, свакодневно трезвоумно проходећи мислени и уски, али и радосни и сладосни пут, доспећеш до светих сагледавања и Христос ће те просветити познањем дубоких тајни, будући да су у Њему скривена сва блага премудрости и знања (Кол.2,3), и да у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). Јер, у Христу Исусу ћеш осетити да је у твоју душу сишао Дух Свети. Просветивши се Њиме, ум човека откривеним лицем одражава славу Господњу (2-Кор.З, 18). Јер, апостол говори да нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1.Кор.12,3), који онога који га иште тајно утврђује (у истини о Њему).
30. Они који воле поуку треба да знају да зли демони често утишавају духовну борбу и скривају је од нас, знајући колико је она понекад корисна за нас, колико нас умудрује и колико узводи ка Богу. (При томе, они имају намеру да, пошто заборавимо на опасност са њихове стране) и постанемо безбрижни, изненада заробе наш ум (кроз маштања), те да нас опет начине немарним и непажљивим у срцу. Јер, они имају само један циљ и њих заокупља само један подвиг – да нашем срцу никако не дају да буде пажљиво, будући да знају какво богатство душа том будношћу стиче. Стога ми (за време затишја) ваља нарочито да се сећамо Господа нашег Исуса Христа и да се пружамо у духовна сагледавања. Тада ће борба опет навалити на ум. Једино, ми све треба да чннимо, да тако кажем, по савету самог Господа и са великим смирењем.
31. Живећи у општежићу треба да се радо и са великом готовошћу одричемо сваке своје воље пред настојатељем и да, уз Божију помоћ, будемо нека врста добровољних безвољника. При томе, на сваки начин треба да се потрудимо да се не смућујемо раздражљивошћу и да не допуштамо неразумне и неприродне изливе гнева. У супротном ћемо у време борбе бити без смелости (тј. лишени храбрости). Јер, наша воља се, уколикоје сами добровољно не одсецамо, обично раздражује против оних који покушавају да је одсеку принудно (тј. без наше сагласности). Гнев који се тада подиже, злобно лајући, уништава познање борбе (тј. умећа њеног вођења) које се са великим трудом стекло. Гнев је обично рушилац. Ако се подигне против демонских помисли, гнев их разбија и истребљује, а ако, пак, ускипти против људи, истребљује наше добре помисли о њима. На тај начин, гнев је рушилац свих врста помисли, било рђавих, било исправних. Он нам је дат од Бога као штит и као лук. И он остаје то све док се не уклони од свог назначења. Уколико, пак, почне да делује несагласно са својим назначењем, он постаје разоран. Имао сам прилике да видим како пас, који се некада смело борио са вуцима, потом растрже овце.
32. Од дрскости (тј. од непажљиве претеране смелости у општењу са другима) треба бежати као од змијског отрова, и од појединачних разговора – као од змија и порода отровница. Јер, они врло брзо могу довести до потпуног заборава на унутрашњу борбу и душу свести доле са радосне висине која се стиче чистотом срца. Проклетства достојан заборав се, као вода огњу, противи пажњи. Он му се сваког часа показује као силан противник. Од заборава падамо у немарност, од немара у пренебрегавање (поредака духовног живота), у униније и у неумесну похоту. Тако се опет враћамо на оно старо, као пас на своју бљувотину (2.Пт.2,22). Клонимо се те врсте смелости као смртоносног отрова, а зао недуг заборава лечимо строгим чувањем ума и непрестаним призивањем Господа нашег Исуса Христа. Јер, без Њега не можемо чинити ништа (Јн.15,5).
33. Није уобичајено, нити је могуће дружити се са змијом и носити је у недрима својим. Исто тако је немогуће мазити своје тело, волети га и угађати му преко мере (и преко потребног), и уједно се старати о небеској врлини. Јер, змија се по природи својој неће моћи уздржати да не уједе онога ко ју је пригрлио, и тело се неће уздржати да покретима похотне сласти не оскрнави онога који му угађа. Када погреши у нечему, тело треба строго казнити као одбеглог роба, како би знало да над њим постоји господар (ум), готов да га казни, како би знало да не иште опијање похотом као вином у крчми, и како би, као ноћна слушкиња (плот), знало своју нетрулежну господарицу (душу). До саме смрти не веруј своме телу. Телесна жеља је, вели апостол, непријатпељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем (Рим.8,7). Јер тело жели против духа (Гал.5,17). А који су по телу не могу угодити Богу. А ви нисте по телу него по Духу (Рим.8,8-9).
34. Дело благоразумности је да раздражајну силу свагда подижемо на сукоб у унутрашњој борби и на самоукоревање; дело мудрости је да нашу словесну силу подстичемо на напрегнуто и непрекидно трезвоумље; дело храбрости је да желатељну силу управљамо ка врлини и ка Богу; а дело праведности је да управљамо са пет чула и да их уздржавамо како не би оскврнила нашег унутрашњег човека, тј. срце, ни спољашњег, тј. тело.
35. Благољепије је Његово на Израиљу, тј. на уму који, колико је могуће, гледа красоту самога Бога, и сила је Његова на облацима, (Ис.67,35), тј. на светлозрачним душама које изјутра упиру свој поглед у Онога који седи са десне стране Оца, и који их чини милим и озарава као што сунце озарава чисте облаке.
36. Један грешник квари много добра, вели Божанствено Писмо (Екл.9,18). И ум који греши квари све оно што је споменуто мало пре – небеско пиће и храну.
37. Ми нисмо јачи од Сампсона, ни мудрији од Соломона, ни разумнији од блаженог Давида, нити волимо Бога више од апостола Петра. Стога не треба да се уздамо у себе. Јер, Свето Писмо каже да ће онај који се узда у себе пасти страшним падом.
38. Научимо се од Христа смиреноумљу, од Давида смерности, од Петра плачу за падове, али немојмо очајавати као Сампсон, Јуда и премудри Соломон.
39. Ђаво као лав ричући ходи са својом војском и тражи кога да прождере (1.Пт.5,8). Стога код нас никада не треба да престане срдачна пажња, трезвоумље, супротстављање (помислима), молитва Христу Исусу, Богу нашем. Јер, бољег помоћника од Исуса нећеш наћи у целом свом животу. Једино је Он Господ и као Бог познаје демонска лукавства, сплетке и обмане.
40. Нека се, дакле, душа смело узда у Христа и нека га призива. Непријатеља нека се уопште не боји, будући да не војује сама, него са Страшним Царем Исусом Христом, Творцем свега што постоји, бестелесног и телесног, видљивог и невидљивог.
41. Што киша дуже пада, то више смекшава земљу. Тако и често, без помисли призивано свето име Христово све више смекшава земљу срца нашег, пунећи га радошћу и весељем.
42. Неискусни би требало да знају да смо телесни и да пузимо по земљи и телом и умовањем, те да своје непријатеље, који су бестелесни и невидљиви, злонамерни и мудри на зло, брзи и лаки, искусни у борби коју воде од Адама до сада, не можемо другачије победити осим кроз непрестано трезвоумље и призивање Исуса Христа, нашег Бога и Творца. За неискусне ће Исус Христова молитва бити побуда и руководство за искуство и познање добра. За искусне, пак, најбољи наставник у добру јесте делање, испитивање делом и окушање добра.
43. Видећи некога да изводи извесне вештине, мало и невино дете показује знатижељу и, по својој незлобивости, иде за мађионичарем. Тако се и душа наша, коју је благи Владика наш створио као просту и благу, наслађује маштарским прилозима ђавола и прелешћује се њима. Она им, злобним, трчи у сусрет као што голубица трчи ка ономе који поставља замке за њене младунце, те своје помисли меша са маштаријама. Уколико се ради о лицу лепе жене или о нечем другом што заповести Христове потпуно забрањују, она се довија како да у дело спроведе оно што јој је понудила лепота која јој је представљена. Дошавши, потом, до сагласности са помишљу, она већ посредством тела приводи у дело безакоње које јој се представило у мисли, на своју осуду.
44. Таква је подмуклост лукавог и таквим стрелама он трује сваки плен. Стога, пре него што ум задобије велико искуство у борби, није безопасно пуштати да помисли улазе у наше срце, нарочито у почетку, док душа још саосећа са демонским прилозима, наслађује се њима и радо иде за њима. Њих треба одсецати чим се примете и у моменту кад се појаве и приближе. Пошто се, дуго време проводећи у дивном делу, научи подвизавању, ум ће већ све распознавати и стећи навику у борби тако да ће тачно препознавати помисли, те ће, као што говори пророк, бити у стању да лако лови мале лисице (Песм.2,15). Тада ће он већ искусно моћи да их пусти да уђу унутра, те да се, уз помоћ Христа, са њим сукоби, да их изобличи и избаци напоље.
45. Као што једним истим каналом не могу да пролазе заједно ватра и вода, тако ни грех не може да уђе у срце, док претходно не покуца на врата срца маштаријом лукавог прилога.
46. Најпре се јавља прилог, затим долази до спајања у коме се наше помисли мешају са помислима лукавих демона, онда долази до слагања у коме се обе врсте помисли слажу на зло и решавају како да га изведу, и на крају долази до чулног дела или греха. Међутим, ако је ум трезвен, ако пази на себе, те ако посредством противљења и призивања Господа Исуса прогони прилог од самог његовог појављивања, ништа се од онога што обично следи за њим неће десити. Јер, као бестелесан, лукави душе може да обмањује само преко маштања и помисли. 0 прилозима пророк Давид говори: Изјутра убијам све што је грешно на земљи (Пс.100,8), док о слагању велики Мојсије говори: Немој се мешати са њима (Изл.23,32).
47. Ум са умом невидљиво води борбу – демонски ум са нашим умом. Стога сваког минута из дубине душе треба призивати Господа Исуса како би отерао демонски ум и како би нам, као Човекољубац, даровао победу.
48. Нека ти као образац срдачног безмолвија послужи онај ко у рукама држи огледало и пажљиво гледа у њега. Када будеш (почео да му подражаваш) увидећеш како се мислено у твоме срцу изображава и добро и зло.
49. Увек пази да уопште немаш никакву помисао у срцу, ни неприкладну, ни благовидну, како би лакше разазнавао туђинце, тј. првородне египатске синове (прилоге).
50. Како је блага, пријатна, светла, добра и ведра врлина трезвоумља Христе Боже, коју ти управљаш и коју људски ум са великим смирењем бодро проходи! Јер, она до мора и дубине сагледавања распростире своје гране, и до река сладосних Божанствених тајни своје изданке (Пс.79,12). Она освежава ум кога издавна опаљује нечастивост сланости лукавих демонских помисли и бесног мудровања тела, у коме је смрт.
51. Трезвоумље је слично Јаковљевој лествици на чијем врху седи Бог и по којој ходе анђели. Оно из нас истрже свако зло, одсеца многоговорљивост, оговарање, клеветање и сав списак чулних страсти, не желећи да се ни на кратко време лиши сопствене сладости.
52. Стога га, братијо моја, свеусрдно проходимо. Чистом мишљу у Христу Исусу се уздижући у виђењима, држимо се и гледања својих сагрешења и ранијег живота како бисмо, скрушавајући се и смиравајући се сећањем на своје грехе, у својој мисленој борби имали сталну помоћ Исуса Христа, Бога нашег. Јер, чим се услед гордости, таштине или самољубља лишимо Исусове помоћи, ми се уједно лишавамо и чистоте срца путем које Бог човеку омогућава богопознање, као што је обећано (Мт.5,8), будући да је прво узрок другог.
53. Ум који се брине о свом скривеном делању и који се непрестано упражњава у чувању себе од оног што га сусреће, поред других блага стиче и [особину] да његових пет телесних чула више нису помоћници грешних искушења која долазе споља. Пазећи стално на своју врлину, тј. на трезвоумље и свагда желећи да се наслађује добрим помислима, он не допушта да га поткрадају пет чула путем вештаствених и сујетних помисли које преко њих долазе. Знајући, пак, какве обмане преко њих долазе, он их снажним напором обуздава изнутра.
54. Пребивај у пажњи ума и нећеш бити претоварен искушењима. Ако, пак, одступиш од ње, трпи оно што наиђе.
55. Као што је за оне који су изгубили апетит и који осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако је за злоћудне људе корисно да се злопате.
56. Ако нећеш да се злопатиш, немој чинити зло, будући да прво неодступно иде за другим. Шта ко сеје, то ће и пожњети. Када добровољно сејући зло и против своје воље жањемо (скорб), треба да се дивимо Божијем правосуђу.
57. Ум заслепљују три страсти: среброљубље, таштина и сластољубље.
58. Те три страсти су утицале да отупе знање и вера, васпитаници наше природе.
59. Кроз те три страсти у људима су се укоренили јарост, гнев, борбе и убиства и читав низ других страсти.
60. Онај ко не зна истину, не може истински ни веровати, будући да знање по природи претходи вери. Оно што је речено у Писму, речено је не само да бисмо ми знали, него и да бисмо творили.
61. Отпочнимо са делањем. Постепено напредујући, ми ћемо наћи да нада у Бога, тврда вера, унутарње познање, избављење од искушења, благодатни дарови, срдачно исповедање и обилне сузе вернима долазе од молитве. И не само то, него и -трпљење наилазећих невоља, и искрено праштање ближњем, и разумевање духовног закона, и наилазак Светога Духа, и примање духовних скривница и свега што је Бог обећао верујућима и у овоме и у будућем веку. Једном речју, душа не може бити образ Божији без благодати Божије и вере човека који са дубоким смирењем и нерасејаном молитвом пребива у срцу.
62. Ми смо из искуства примили велико благо, тј. да непрестано призивамо Господа Исуса против мислених непријатеља како бисмо очистили срце. И погледај како је оно што ти говорим из опита сагласно са сведочанством Писма. Приправи се, говори оно, Израиљу, да призиваш Господа Бога свога (Амос 4,12). И апостол такође вели: Молите се без престанка (1.Сол.5,17). И Господ нас упозорава: Без мене не можете чинити ништа… Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод… Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се (Јн.15,5-6). Молитва је велико благо које у себи садржи сва блага, будући да чисти срце у коме верујући виде Бога.
63. Ризница смиреноумља је нешто врло високо и Богу угодно, те има снагу да истребљује свако зло и све што Бог не воли. Стога се оно врло тешко стиче. У многим људима ћеш наћи појединачна дела многих врлина, док је благоухање смирења тешко сусрести. Да би се стекла та ризница, потребан је велики труд и усиље. Писмо ђавола назива нечистим стога што је од самог почетка одбацио благу ризницу смиреноумља и заволео гордост. Само због тога се он свагде у Писму назива нечистим духом. Јер, какву би телесну нечистоту могло учинити потпуно невештаствено, бестелесно и безудно биће да би се назвало нечистим? Јасно је да је само због гордости назван нечистим, и да је од чистог и светлог анђела постао прљав. Нечист је пред Богом свако ко се надима (Прич.16,5). По Писму први грех јесте гордост (Сир.10,15). Фараон је као горд говорио: Не знам твога Бога и нећу пустити Израиља (Изл.5,2).
64. Многа дејства ума могу нам помоћи да стекнемо благи дар ‘смиреноумља, само ако нисмо немарни за своје спасење: сећање на грехе речју, делом и мишљу, те мислено разматрање. И непрекидно размишљање о врлинама других располаже ка истинском смирењу. Видећи на тај начин своју беду и колико далеко стоји од других, човек природно почиње да себе сматра земљом и пепелом, чак не човеком него неким псом, будући да у свему заостаје за свим разумним тварима и будући да је оскуднији и убогији од свих.
65. Уста Христова, стуб Цркве, велики отац наш Василије говори: “Велика помоћ у избегавању греха и удаљавању од свакодневног падања у исти грех представља вечерње самоподвргавање суду савести којим се утврђује у чему се сагрешило, и у чему се правилно поступило. Тако је поступао Јов у односу на себе и на своју децу”. То свакодневно разгледавање осветљује оно што се у нама дешава сваког часа.
66. Неко други од оних који су мудри у Божанственим стварима је говорио: “Зачетак плода је цвет, а почетак делатног живота јесте уздржање”. Држимо се, дакле, уздржања и то са мером, како уче оци. Читав дванаесточасовни дан проходимо у чувању ума, Чинећи тако и принуђавајући себе ми ћемо, уз Божију помоћ, у себи угасити и смањити зло. Јер, принуђавањем себе стиче се врлински живот за који се добија Царство небеско.
67. Бестрашће и смирење воде познању. Без њих нико неће видети Господа.
68. Онај ко непрестано пребива у својој унутрашњости одржава целомудреност, и при томе сагледава, богословствује и моли се. То је оно о чему апостол говори: По духу ходите, и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,16).
69. Онај ко не уме да иде духовним путем неће се постарати о страсним помислима (тј. неће их гонити од себе), већ ће непрестано бити заузет само телом. Он угађа трбуху, пада у распуство, тугује, гневи се, злопамти и кроз све то помрачује ум, или се пак, упушта у прекомерне подвиге и растројава срце.
70. Онај ко се одрекао од светског, тј. од жене, имања и осталог, само је спољашњег човека начинио монахом, а не и унутрашњег. Онај, пак, ко се одрекао страсних помисли о свему томе начинио је монахом и унутрашњег човека, тј. ум. И то је истински монах. Спољашњег човека је лако начинити монахом, али је велики труд начинити монахом унутрашњег човека.
71. Ко је тај који се у овоме роду потпуно ослободио од страсних мисли и који се удостојио непрестане, чисте и невештаствене молитве (што и јесте одлична црта унутрашњег човека).
72. Многе се страсти крију у нашим душама. Оне се, међутим, појављују тек кад се пред очима покаже њихов узрок.
73. Немој се занимати само телесним обучавањем. Напротив, определивши за тело подвиг по снази, сав ум обрати на унутрашњост: Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему (1.Тим.4,8).
74. При мировању страсти (до кога је дошло или уклањањем њихових узрока, или услед лукавог одступања демона) рађа се гордост.
75. Смирење и злопаћење (подвижничка телесна лишавања) човека ослобађају од сваког греха. Смирење одсеца душевне, а злопаћење телесне страсти. Стога Господ говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Они ће видети и Њега самог и блага која се у Њему налазе уколико љубављу и уздржањем очисте себе. И они ће видети утолико више, уколико више буду очистили себе.
76. Осматрачница узрока сваке врлине јесте чување ума, као што је некада Давидов стражар означавао обрезање срца (2.Цар.18,24).
77. Кад чулима гледамо штетно, повређујемо се. Исто бива и са умом.
78. Цела биљка се суши кад јој се повреди језгро. Исто схвати и о људском срцу. Стога треба стално да пазимо, будући да грабљивци не спавају.
79. Желећи да покаже да је свака заповест обавезна и да је усиновљење дар који је људима обезбедио својом крвљу, Господ говори: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Стога Царство небеско није награда за дела, него милостиви дар Владике, припремљен верним слугама. Слуга не иште слободу као награду: добивши је, он благодари као дужник, а не добивши је, он је очекује као милост.
80. Христос је, по Писму, умро за наше грехе и слугама који му верно служе даје слободу, будући да вели: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога (Мт.25,21). Међутим, верни слуга није онај који само зна (своју дужност), него онај који послушношћу показује верност Христу који је дао заповест. Онај ко поштује свога господара извршује оно што мује заповеђено. Кад погреши у нечему или кад не послуша он као казну подноси оно што се са њим дешава. Будући знатижељан, буди и трудољубив (разуме се – у извршавању заповести): јер, голо знање надима човека.
81. Неочекивана искушења нас по промислу уче да будемо трудољубиви.
82. Као што звезди приличи светлост, тако благочастивом и богобојажљивом човеку приличи сиромаштво и смирење. Јер, Христови ученици треба да се распознају и одликују баш смиреним умовањем и униженим изгледом. О томе свагде узвикују [сва] четири Јеванђеља. Онај ко не живи смирено лишава се удела са Оним који је смирио себе до Крста и смрти и који је делатни законодавац Божанствених заповести. које су обавезне за нас (и које је делом и животом изобразио у Јеванђељима).
83. Који сте жедни, ходите на воду, вели пророк (Ис.55,1). Који сте год жедни Бога, ходите у чистоти ума и срца. Уосталом, онај који њоме усходи високо треба поглед да обраћа и на земљу своје ништавности? Нико није виши од смиреног. Као што је онде где нема светлости све тамно и мрачно, тако су и сви наши марљиви трудови по Богу узалудни и бесплодни уколико немамо смиреноумља.
84. Главно је у свему што си чуо: Бога се бој, и заповести Његове држи (Екл.12,13), и мислено и телесно. Ако се мислено будеш приморавао да их сачуваш, ретко ћеш имати потребе да се чулно ради њих потрудиш. Давид вели: Усхтех чинити вољу твоју, Боже мој и закон је твој мени у утроби (Пс.39,9). Човек који не врши вољу Божију и закон Његов у својој утроби, тј. у срцу, ни споља га неће моћи лако испуњавати. Онај који није трезвоуман и који је равнодушан као да говори Богу: Нећу да видим путеве твоје (Јов 21,14). Он то, наравно, чини због лишености Божанственог просвећења. За онога, пак, ко је причестан том просвећењу закон Божији није само убеђење у срцу, већ и снага да живи по Божијем.
85. Чулна со даје укус хлебу и свакој храни и месо дуго чува од кварења. Исто то важи и за умно чување мислене сладости и чудесног делања у срцу. Јер, и оно на Божанствени начин заслађује и унутарњег и спољашњег човека, прогони смрад рђавих помисли и омогућује да останемо постојани у добру.
86. Од прилога долази мноштво помисли, а од њих – рђаво чулно дело. Онај ко са Исусом одмах гаси прво, избегава и остало. Он ће се обогатити сладосним Божанственим виђењем којим ће Бога видети као свудаприсутног. Он ће пред Њим поставити огледало ума и просвећивати се Њиме, као што се просвећује чисто стакло постављено пред чулно сунце. Достигавши последњу границу својих жеља, ум ће најзад починути од сваког другог сагледавања.
87. Свака помисао у срце улази преко уображавања нечег чулног (а чулно смета умном). Стога Божанствена светлост почиње да обасјава ум који се испразнио од свега и постао савршено безвидан (избегавајући сваки изглед и образ). Јер, та светлост се јавља тек у чистом уму, тј. под условом да осиромаши од свих помисли.
88. Уколико више будеш пазио на свој ум, утолико ће твоја молитва Исусу бити чезнутљивија. И опет: уколико више будеш занемаривао свој ум, утолико ћеш се више удаљити од Исуса. И као што прво дубоко просвећује ваздух ума, тако га друго, тј. удаљавање од трезвоумља и сладосног призивања Исуса, обично потпуно помрачује. Сасвим је природно да буде као што смо рекли – и друкчије не бива. То ћеш сазнати из искуства, када пробаш на делу. Јер, врлина се (а особито такво светлоносно сладосно делање) обично изучава једино опитом.
89. Непрестано призивање Исуса, праћено топлом чежњом пуном сладости и радости чини да се ваздух срца, услед крајње пажње, испуњава утешном тишином. Узрочник, пак, пуног очишћења срца јесте Исус Христос, Син Божији и Бог, који је Виновник и Творац свега доброг. Јер, Он сам каже: Ја сам Бог који гради мир (Ис.45,7).
90. Душа којој је учињено добро и коју услађује Исус, са неком радошћу и љубављу Доброчинитељу узвраћа исповедање. Она благодари и са весељем призива Онога који је умирио. Она изнутра мислено види како Он расејава маштарије злих духова.
91. Давид вели: И погледа умно око моје на мислене непријатеље моје, и о лукавим који устају на мене слушају уши моје (Пс.12-13). И видех уздарје грешницима од Бога које се преко мене оствариваше (Пс.90,8).
92. Када у срцу нема никаквих маштања, ум је у свом природном стању. Тада је он готов да се пружи на свако сладосно, духовно и богољубиво сагледавање.
93. На тај начин, као што сам рекао, трезвоумље н Исусова молитва се узајамно употпуњују: крајње трезвоумље улази у састав непрестане молитве, а молитва, опет, у састав крајњег трезвоумља и пажње.
94. И за тело и за душу добар васпитач јесте непрестано сећање на смрт. Осим тога, [корисно је] да се смрт, пошто се мимоиђе све постојеће (између садашњег тренутка и смртног часа), стално држи пред очима, те сам одар на коме ћемо лежати кад се будемо растајали са телом.
95. Ко не жели да буде рањен, братијо, не сме да се предаје сну. Једно од двога је неизбежно: или пасти и погинути (обнаживши се од врлине), или свагда стајати (на стражи) са наоружаним умом, будући да и непријатељ стално стоји спреман са својом војском.
96. Од сталног сећања и призивања Господа нашег, Исуса Христа у нашем уму се рађа неко Божанствено стање, наравно, уколико не занемаримо сталну умну молитву, Њему упућену, непрекидно трезвоумље које обухвата записничко и стражарско дело (тј. пропуштање својих и терање туђих), и уколико као једино истинско дело (које вршимо на увек исти начин) будемо имали само призивање Исуса Христа, Господа нашега. Са горућим срцем ми треба да вапијемо к Њему, не би ли нас удостојио да се причестимо Његовим светим именом. Јер, стално понављање је мајка навике, било да се ради о врлини или о пороку. Навика, потом, већ постаје као друга природа. Дошавши у такво стање, ум већ сам тражи непријатеље своје, као што ловачки пас тражи зеца у шуми. Разлика је само у томе што пас тражи да поједе, а ум да би поразио и протерао.
97. Према томе, сваки пут кад у нама почну да се роје лукаве помисли, латимо се призивања Господа нашег Исуса Христа. И одмах ћемо увидети како ће оне почети да се расејавају као дим, као што нас је научио опит. Када после тога ум остане сам (без помисли које га смућују) опет се латимо непрестане пажње и призивања. Тако поступајмо увек када нас спопадне такво искушење.
98. Немогуће је да неко ступи у рат са нагим телом, или да у оделу преплива велико море или да живи без дисања. Тако се ни без смирења и непрестане молитве Христу не можемо научити мисленој и скривеној борби, нити је искусно пратити и пресецати.
99. Искусни у делима, велики Давид каже Господу: Силу моју у теби ћу сачувати (Пс.58,10). Исто тако очување у нама силе срдачног и мисленог безмолвија, од кога се рађају све врлине, зависи од садејства Господњег, који нам је дао заповести и који, уколико га непрестано призивамо, од нас одгони подмуклу заборавност која више од свега другог, као вода огањ, потире безмолвије срца. Стога се, монаше, немој предавати сну немара, на своју смрт, већ именом Исусовим ударај непријатеља. То најслађе име нека се, као што је рекао један мудрац, залепи за твоје дисање, па ћеш познати корист од безмолвија.
100. Када се ми недостојни удостојимо да се са страхом и трепетом причестимо Божанским и пречистим Тајнама Христа, Бога и Цара нашега, треба да покажемо велико старање за трезвоумље, чување ума и строгу пажњу како би Божанствени огањ, тј. Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа, истребио наше грехове и све што је нечисто, било мало или велико. Јер, улазећи у нас, Он одмах из срца прогони лукаве духове злобе и отпушта нам пређашње грехе. Наш ум тада постаје слободан од узнемиравајуће нападности лукавих помисли. Уколико после тога, стојећи на вратима срца, будемо марљиво чували свој ум, Божанствено Тело ће, када га се поново будемо удостојили, све више и више просвећивати наш ум, чинећи га сјајним попут звезде.
 

   

Comments are closed.