ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ

 

XI

О СТУПЊЕВИМА САВРШЕНСТВА ДУХОВНОГ ЖИВОТА С ОБЗИРОМ НА ПОБУДЕ ЗА ЊЕГА
216. Три побуде подстичу људе да пригушују страсти: страх од адског мучења у будућности, или страх од строгости закона у садашњости; нада и жеља да се добије Царство небеско; и напокон, љубав према врлини или доброљубље. О томе да страх наводи да се гнушамо скверни зла говори се у Причама: Страх Господњи мрзи неправду (Прич.8,13). Да нас и нада задржава од предавања страстима [види се из] реченог: Неће се преварити сви који се уздају у Њега (Пс.33,23). О љубави је, пак, речено да се чак не боји греховног пада: Љубав никад не престаје (1.Кор.13,8). Због тога апостол целокупно дело спасења смешта у стицање те три врлине, говорећи: А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје (1.Кор.13,13). Уливајући нам страх од Будућег суда и мучења, вера нас одвлачи од скверни страсти; истржући наш ум од садашњег очекивањем небеских награда, нада нас наводи да презиремо сва плотска задовољства; својим огњем распламсавајући у нама љубав према Христу и према напредовању у духовним врлинама, љубав нас, пак, побуђује да се са савршеном мржњом одвраћамо од свега што им је противно. Премда нас воде ка једном циљу, тј. побуђују да се уздржавамо од свега недозвољеног, све три врлине се по ступњу свог достојанства много разликују међу собом. Прве две су својствене људима који стреме напретку, али још нису стекли срдачну љубав, док трећа искључиво припада Богу и људима који су у себи обновили образ и подобије Божије. Јер, само Бог чини све добро по својој љубави, а не заради страха или награде. Господ је све створио за себе, каже Соломон (Прич.16,4). Наиме, по благости својој Он обилно излива свако добро на достојне и недостојне, будући да, као вечно савршена и по својој природи непромењива благост, не може бити ни огорчен увредама, нити раздражен људским безакоњем.
217. Стога онај ко стреми савршенству треба од првог ступња страха (који се заправо назива ропским) да узлази на стазу наде. Ту човек већ постаје сличан најамнику, а не више слуги, будући да делује у очекивању будуће награде. Премда се више се не боји казне за грехе (будући да је уверен у опроштај), и премда очекује да ће примити добру награду (будући свестан својих добрих дела), он још није дошао до расположења које је својствено сину. Син се, наиме, ни мало не колеба у уверености да је све што припада Оцу уједно и његово (будући потпуно убеђен у Очево свештедро благовољење према њему).
218. Према томе, ми треба да убрзамо своје напредовање како бисмо се, посредством љубави која никад не престаје ступивши на трећу степеницу синова који сматрају својим све што припада Оцу, удостојили да примимо образ и подобије небеснога Оца и како бисмо, следећи пример Његовог истинског Сина, говорили: Све што има Отац моје је (Јн.16,15). То и блажени Павле исповеда о нама, говорећи: Јер све је ваше, био Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше (1.Кор.3,21-22). Ка таквом богоподобију призива нас и заповест Спаситеља: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт.5,48). Код оних који се још налазе у стању слуге и најамника расположење према добру понекад бива прекинуто, наиме када душа услед охладнелости њених осећања, или услед обузетости светским задовољствима и радостима, престане да се надахњује страхом од геене или жељом будућих добара. Према томе, ми не можемо достићи истинско савршенство уколико Бога не заволимо покретани једино љубавном чежњом према Њему. Јер, и Он нас је најпре заволео једино ради нашег нашег спасења. Због тога треба да се старамо да са пламеном ревношћу узлазимо од страха к нади, и од наде ка степену љубави према Богу, или љубави према самим врлинама, са пуном душевном ватреношћу. Стекавши такву приврженост према добру ми ћемо моћи, колико је само доступно људској природи, чврсто пребивати у њему.
219. Велика је разлика између онога ко страхом од геене или надом на будућу награду у себи гаси пламен страсти, и онога ко се због осећања Божанствене љубави са мржњом одвраћа од саме порочности и нечистоте, ко у срцу чува добро чистоте због љубави и привржености према чистоти, ко све чини из љубави према врлини, а не из страха од мука, и ко не гледа на оно што нам је обећано у будућности, него се насићује свесним окушањем истинског добра. У таквом стању човек неће себи допустити да искористи случај за грех, чак и да га нико не види. Он неће хтети ни да се тајно у мислима оскрнави греховним наслађивањем. Јер, он у срцу храни истинску љубав према врлини и у осећања не прима ништа што јој је противно, већ се са мржњом одвраћа од свега сличног. Онај, пак, ко се уз помоћ страха уздржава од предавања обмани страсти, по отклањању преграде страха опет прилази ономе што воли. Због тога он неће увек бити постојан у својој врлини, и никада неће бити миран од борбе са страстима. Он никако неће моћи да стекне тврд и непрекидан унутрашњи мир који пружа присуство чистоте. Где, пак, нема мира од борбе не може се повремено избећи ни рањавање. Ма колико да је искусан у борби, ма колико да се храбро сукобљава, макар и често наносио непријатељима смртоносне ране, човек понекад не може избећи непријатељску оштрицу. Насупрот томе, онај ко је савладао сваку побуну страсти, већ се наслађује тврдим миром, поставши привржен самој врлини. Он ће постојано чувати стање доброг настројења којим је сав обузет и коме је у потпуности предан, будући уверен да нема ништа погубније од губитка чистоте. Уважавање према присутним људима неће нимало увећати његову часност, нити ће је умањити његову усамљеност. Он, наиме, увек и свуда са собом носи судију не само својих дела, него и помисли, тј. савест. Он се првенствено стара да угоди Ономе који се, како је убеђен, не може ни заобићи, ни обманути, и од кога се [човек] не може сакрити.
220. Онај ко се, надајући се на Божију помоћ, а не на свој ревносни труд, удостоји да достигне степен савршенства, из стања слуге (у коме делује страх). и из стања најамника (у коме покретач служења није унутрашња доброта онога који делује, него очекивање награде) прелази у стање усиновљења у коме не постоји ни страх, ни жеља за наградом, већ само љубав која никад не престаје. Онај ко кроз такву љубав у себи обнови образ и подобије Божије, наслађиваће се добром већ по срдачном расположењу према њему самом. Стекавши трпљење и кротост, који су унеколико слични Божијим, више се неће гневити ни на какве пороке оних који греше. Напротив, он ће се, сажаљевајући их и састрадавајући им у немоћима, молити за њихово помиловање, сећајући се да је и сам био савлађиван сличним страстима све док га милосрђе Господње није спасло. Он зна да се из уза плотског живота није ишчупао својим напорима, већ благодаћу Божијом. Због тога он схвата да према онима који су сагрешили не треба пројављивати гнев, него састрадавање које омогућава да се у мирном расположењу срца поје Богу: Раскинуо си окове моје: теби ћу принети жртву хвале (Пс.115,7), и још: Кад ми Господ не би био помоћник, брзо би се у ад преселила душа моја (Пс.93,17). Налазећи се у тавом смиреном настројењу духа, он је у стању да испунити и следећу заповест јеванђелског савршенства: Љубите непријатеље своје… чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт.5,44). На тај начин се он удостојава да добије награду која је обећана за извршење те заповести, тј. да се удостоји не само да носи образ и подобије Божије, него и да се назове сином Божијим: Да будете синови Оца свога, који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт.5,45). Поставши свестан какву је љубав достигао, блажени Јован каже: Да бисмо имали смелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свету (1.Јн.4,17). Јер, чиме другим би човек, који је по природи немоћан и слаб, могао бити као што је Он, ако не простирањем доброжелатељне љубави свога срца на добре и зле, праведне и неправедне? Према томе, онај ко хоће да достигне истинско усиновљење Богу треба да чини добро из привржености према самом добру. О томе исти блажени апостол благовести: Сваки који је рођен од Бога не чини грех, јер семе Његово остаје у њему, и не може грешити, јер је од Бога рођен (1.Јн.З,9), и још: Знамо да сваки рођени од Бога не греши, него који је рођен од Бога чува себе, и нечастиви га се не дотиче (1.Јн.5,18). (То уосталом треба разумети само за смртне грехе, а не за сваку врсту грехова. Заиста, ни сами свети не могу избећи мала сагрешења која се догађају у речима, мислима, у жељама услед незнања, заборава, неке крајности, или неочекиваног случаја. Премда се они разликују од греха који се назива смртним, ипак нису без икакве кривице и прекора). Према томе, онај ко стекне љубав према добру и постане подражаватељ Бога, поприма милосрђе и дуготрпљење Господње (Кол.3,12) и моли се и за саме гонитеље своје, говорећи слично своме Господу: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк.23,34). Очигледни, пак, признак душе која се још није очистила од скверних страсти јесте недостатак осећања састрадавања према туђим сагрешењима, као и изрицање строгог суда о њима.
 

   

Comments are closed.