NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

XI

O STUPNJEVIMA SAVRŠENSTVA DUHOVNOG ŽIVOTA S OBZIROM NA POBUDE ZA NJEGA
216. Tri pobude podstiču ljude da prigušuju strasti: strah od adskog mučenja u budućnosti, ili strah od strogosti zakona u sadašnjosti; nada i želja da se dobije Carstvo nebesko; i napokon, ljubav prema vrlini ili dobroljublje. O tome da strah navodi da se gnušamo skverni zla govori se u Pričama: Strah Gospodnji mrzi nepravdu (Prič.8,13). Da nas i nada zadržava od predavanja strastima [vidi se iz] rečenog: Neće se prevariti svi koji se uzdaju u Njega (Ps.33,23). O ljubavi je, pak, rečeno da se čak ne boji grehovnog pada: Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,8). Zbog toga apostol celokupno delo spasenja smešta u sticanje te tri vrline, govoreći: A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje (1.Kor.13,13). Ulivajući nam strah od Budućeg suda i mučenja, vera nas odvlači od skverni strasti; istržući naš um od sadašnjeg očekivanjem nebeskih nagrada, nada nas navodi da preziremo sva plotska zadovoljstva; svojim ognjem rasplamsavajući u nama ljubav prema Hristu i prema napredovanju u duhovnim vrlinama, ljubav nas, pak, pobuđuje da se sa savršenom mržnjom odvraćamo od svega što im je protivno. Premda nas vode ka jednom cilju, tj. pobuđuju da se uzdržavamo od svega nedozvoljenog, sve tri vrline se po stupnju svog dostojanstva mnogo razlikuju među sobom. Prve dve su svojstvene ljudima koji streme napretku, ali još nisu stekli srdačnu ljubav, dok treća isključivo pripada Bogu i ljudima koji su u sebi obnovili obraz i podobije Božije. Jer, samo Bog čini sve dobro po svojoj ljubavi, a ne zaradi straha ili nagrade. Gospod je sve stvorio za sebe, kaže Solomon (Prič.16,4). Naime, po blagosti svojoj On obilno izliva svako dobro na dostojne i nedostojne, budući da, kao večno savršena i po svojoj prirodi nepromenjiva blagost, ne može biti ni ogorčen uvredama, niti razdražen ljudskim bezakonjem.
217. Stoga onaj ko stremi savršenstvu treba od prvog stupnja straha (koji se zapravo naziva ropskim) da uzlazi na stazu nade. Tu čovek već postaje sličan najamniku, a ne više slugi, budući da deluje u očekivanju buduće nagrade. Premda se više se ne boji kazne za grehe (budući da je uveren u oproštaj), i premda očekuje da će primiti dobru nagradu (budući svestan svojih dobrih dela), on još nije došao do raspoloženja koje je svojstveno sinu. Sin se, naime, ni malo ne koleba u uverenosti da je sve što pripada Ocu ujedno i njegovo (budući potpuno ubeđen u Očevo sveštedro blagovoljenje prema njemu).
218. Prema tome, mi treba da ubrzamo svoje napredovanje kako bismo se, posredstvom ljubavi koja nikad ne prestaje stupivši na treću stepenicu sinova koji smatraju svojim sve što pripada Ocu, udostojili da primimo obraz i podobije nebesnoga Oca i kako bismo, sledeći primer Njegovog istinskog Sina, govorili: Sve što ima Otac moje je (Jn.16,15). To i blaženi Pavle ispoveda o nama, govoreći: Jer sve je vaše, bio Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće, sve je vaše (1.Kor.3,21-22). Ka takvom bogopodobiju priziva nas i zapovest Spasitelja: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt.5,48). Kod onih koji se još nalaze u stanju sluge i najamnika raspoloženje prema dobru ponekad biva prekinuto, naime kada duša usled ohladnelosti njenih osećanja, ili usled obuzetosti svetskim zadovoljstvima i radostima, prestane da se nadahnjuje strahom od geene ili željom budućih dobara. Prema tome, mi ne možemo dostići istinsko savršenstvo ukoliko Boga ne zavolimo pokretani jedino ljubavnom čežnjom prema Njemu. Jer, i On nas je najpre zavoleo jedino radi našeg našeg spasenja. Zbog toga treba da se staramo da sa plamenom revnošću uzlazimo od straha k nadi, i od nade ka stepenu ljubavi prema Bogu, ili ljubavi prema samim vrlinama, sa punom duševnom vatrenošću. Stekavši takvu privrženost prema dobru mi ćemo moći, koliko je samo dostupno ljudskoj prirodi, čvrsto prebivati u njemu.
219. Velika je razlika između onoga ko strahom od geene ili nadom na buduću nagradu u sebi gasi plamen strasti, i onoga ko se zbog osećanja Božanstvene ljubavi sa mržnjom odvraća od same poročnosti i nečistote, ko u srcu čuva dobro čistote zbog ljubavi i privrženosti prema čistoti, ko sve čini iz ljubavi prema vrlini, a ne iz straha od muka, i ko ne gleda na ono što nam je obećano u budućnosti, nego se nasićuje svesnim okušanjem istinskog dobra. U takvom stanju čovek neće sebi dopustiti da iskoristi slučaj za greh, čak i da ga niko ne vidi. On neće hteti ni da se tajno u mislima oskrnavi grehovnim naslađivanjem. Jer, on u srcu hrani istinsku ljubav prema vrlini i u osećanja ne prima ništa što joj je protivno, već se sa mržnjom odvraća od svega sličnog. Onaj, pak, ko se uz pomoć straha uzdržava od predavanja obmani strasti, po otklanjanju pregrade straha opet prilazi onome što voli. Zbog toga on neće uvek biti postojan u svojoj vrlini, i nikada neće biti miran od borbe sa strastima. On nikako neće moći da stekne tvrd i neprekidan unutrašnji mir koji pruža prisustvo čistote. Gde, pak, nema mira od borbe ne može se povremeno izbeći ni ranjavanje. Ma koliko da je iskusan u borbi, ma koliko da se hrabro sukobljava, makar i često nanosio neprijateljima smrtonosne rane, čovek ponekad ne može izbeći neprijateljsku oštricu. Nasuprot tome, onaj ko je savladao svaku pobunu strasti, već se naslađuje tvrdim mirom, postavši privržen samoj vrlini. On će postojano čuvati stanje dobrog nastrojenja kojim je sav obuzet i kome je u potpunosti predan, budući uveren da nema ništa pogubnije od gubitka čistote. Uvažavanje prema prisutnim ljudima neće nimalo uvećati njegovu časnost, niti će je umanjiti njegovu usamljenost. On, naime, uvek i svuda sa sobom nosi sudiju ne samo svojih dela, nego i pomisli, tj. savest. On se prvenstveno stara da ugodi Onome koji se, kako je ubeđen, ne može ni zaobići, ni obmanuti, i od koga se [čovek] ne može sakriti.
220. Onaj ko se, nadajući se na Božiju pomoć, a ne na svoj revnosni trud, udostoji da dostigne stepen savršenstva, iz stanja sluge (u kome deluje strah). i iz stanja najamnika (u kome pokretač služenja nije unutrašnja dobrota onoga koji deluje, nego očekivanje nagrade) prelazi u stanje usinovljenja u kome ne postoji ni strah, ni želja za nagradom, već samo ljubav koja nikad ne prestaje. Onaj ko kroz takvu ljubav u sebi obnovi obraz i podobije Božije, naslađivaće se dobrom već po srdačnom raspoloženju prema njemu samom. Stekavši trpljenje i krotost, koji su unekoliko slični Božijim, više se neće gneviti ni na kakve poroke onih koji greše. Naprotiv, on će se, sažaljevajući ih i sastradavajući im u nemoćima, moliti za njihovo pomilovanje, sećajući se da je i sam bio savlađivan sličnim strastima sve dok ga milosrđe Gospodnje nije spaslo. On zna da se iz uza plotskog života nije iščupao svojim naporima, već blagodaću Božijom. Zbog toga on shvata da prema onima koji su sagrešili ne treba projavljivati gnev, nego sastradavanje koje omogućava da se u mirnom raspoloženju srca poje Bogu: Raskinuo si okove moje: tebi ću prineti žrtvu hvale (Ps.115,7), i još: Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se u ad preselila duša moja (Ps.93,17). Nalazeći se u tavom smirenom nastrojenju duha, on je u stanju da ispuniti i sledeću zapovest jevanđelskog savršenstva: Ljubite neprijatelje svoje… činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vređaju i gone (Mt.5,44). Na taj način se on udostojava da dobije nagradu koja je obećana za izvršenje te zapovesti, tj. da se udostoji ne samo da nosi obraz i podobije Božije, nego i da se nazove sinom Božijim: Da budete sinovi Oca svoga, koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Postavši svestan kakvu je ljubav dostigao, blaženi Jovan kaže: Da bismo imali smelosti na Dan suda; jer kao što je On, i mi smo u ovome svetu (1.Jn.4,17). Jer, čime drugim bi čovek, koji je po prirodi nemoćan i slab, mogao biti kao što je On, ako ne prostiranjem dobroželateljne ljubavi svoga srca na dobre i zle, pravedne i nepravedne? Prema tome, onaj ko hoće da dostigne istinsko usinovljenje Bogu treba da čini dobro iz privrženosti prema samom dobru. O tome isti blaženi apostol blagovesti: Svaki koji je rođen od Boga ne čini greh, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne može grešiti, jer je od Boga rođen (1.Jn.Z,9), i još: Znamo da svaki rođeni od Boga ne greši, nego koji je rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče (1.Jn.5,18). (To uostalom treba razumeti samo za smrtne grehe, a ne za svaku vrstu grehova. Zaista, ni sami sveti ne mogu izbeći mala sagrešenja koja se događaju u rečima, mislima, u željama usled neznanja, zaborava, neke krajnosti, ili neočekivanog slučaja. Premda se oni razlikuju od greha koji se naziva smrtnim, ipak nisu bez ikakve krivice i prekora). Prema tome, onaj ko stekne ljubav prema dobru i postane podražavatelj Boga, poprima milosrđe i dugotrpljenje Gospodnje (Kol.3,12) i moli se i za same gonitelje svoje, govoreći slično svome Gospodu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk.23,34). Očigledni, pak, priznak duše koja se još nije očistila od skvernih strasti jeste nedostatak osećanja sastradavanja prema tuđim sagrešenjima, kao i izricanje strogog suda o njima.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *