NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

IX

O MOLITVI
196. Kao svoj najglavniji cilj i vrhunac savršenstva treba da postavimo neprestanu molitvu, koja se oslanja na duševni mir i čistotu srca. Radi njih treba da podnesemo zlopaćenje tela i da se držimo skrušenosti u srcu. Veza između svih tih trudova i molitve je nerazdeljiva i uzajamna. Jer, kao što skup tih vrlina dovodi do savršenstva u molitvi, tako i molitva, kao njihov završetak i venac, njih čini čvrstim i postojanim. Kao što bez njih ne može da se stekne i usavrši neprestana, čista i nepomućena molitva, tako ni one, koje u uređenju života po Bogu idu ispred, ne mogu dostići savršenstvo bez neprestane molitve. Zbog toga se mi ne možemo odmah upustiti u rasuđivanje o sili molitve (koja završava građevinu svih vrlina), ukoliko najpre po redu ne označimo i razmotrimo sve što treba biti odsečeno ili pripremljeno radi njenog sticanja, ili ukoliko, po smislu jevanđelske priče (Lk.14,28-30), najpre ne proračunamo i saberemo sve što je potrebno za podizanje tog najuzvišenijeg duhovnog stuba. Međutim, ni ono što je pripremljeno mi nećemo moći kako treba upotrebiti niti na njemu pravilno nadzidati poslednje vrhove savršenstva, ukoliko najpre, po iznošenju svake nečistote poroka i izbacivanju ruševina i mrtvog đubreta strasti, na živoj i tvrdoj zemlji srca našega, kao na onome jevanđelskom kamenu (Lk.6,48), ne položimo najčvršći temelj prostote i smirenja. Tek na njemu bi mogao da se podigne taj stub putem polaganja duhovnih vrlina. I on će nepokolebivo stajati i svoj vrh uzdizati do najviših visina neba, nadajući se na svoju čvrstinu. Utvrdivši se na takvom temelju, on će izdržati pljusak strasti i reke gonjenja koje, slično mašinama za lomljenje kamenja, silno napadaju, te svirepu buru neprijateljskih duhova. I on ne samo da se neće razoriti rušenjem, nego neće ni osetiti njihove napade.
197. Zbog toga, da bi molitva mogla biti uznošena sa potrebnom vatrenošću i čistotom, neophodno je pobrinuti o sledećem: prvo, svaka briga o telesnim stvarima treba da se potpuno odseče; [drugo], ne treba dopustiti ne samo brigu o nekom delu ili slučaju, nego čak ni sećanje o njima; [treće], treba preseći rasejavanje, praznoslovlje, mnogogovorljivost i šale; [četvrto], više od svega treba sasvim savladati smućenje od gneva ili žalosti; [peto], sa korenom treba iščupati pogubne pobude plotske pohote i izazov srebroljublja. Po savršenom izbacivanju i odsecanju tih i sličnih poroka, vidljivih i za čovekov pogled, i posle predupređujućeg očišćenja od svega (koje svoj završetak nalazi u čistoti i neporočnosti), treba, dalje, položiti nepokolebivu osnovu dubokog smirenja (koja bi bila moćna da održi stub koji treba da prodre do samih nebesa). Zatim, na toj osnovi treba da se podigne građevina duhovnih vrlina, dok duh treba uzdržavati od svakog lutanja i nepostojanog kolebanja kako bi se duhovni pogled, malo po malo, počeo približavati sagledavanju Boga. Jer, za vreme molitve će nam, unošeno rukom sećanja. po neophodnosti na misao dolaziti ono što je naša duša primila u sebe pre časa molitve. Zbog toga, mi pre vremena molitve treba da se pripremimo da budemo onakvi kakvi želimo da budemo za vreme molitve. Osim toga, požurimo da pre molitve iz skrivnica našeg srca izgnamo ono što ne bismo želeli da vidimo da nas pritešnjava za vreme molitve. Tako ćemo moći ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17).
198. Um naš ne bez razloga upoređuju sa krajnje lakim perom, ili paperjem koje, slobodno od vlage strane tečnosti, pri najslabijem duvanju vetra obično, zbog svoje lakoće, uzleće na veliku visinu. Ukoliko je, pak, opterećeno nekom tečnošću ono će, umesto da se penje po vazduhu, zbog težine od vlage padati dole i priljubljivati se uz zemlju. I naš um će, ukoliko ne bude obremenjen pridošlim strastima, svetskim brigama i ukoliko ne bude povređen vlagom pogubne pohote, kao lak i po prirodi čist, pri najmanjem vejanju duhovnog razmišljanja uzlaziti gore i, ostavljajući ono što je dole i zemaljsko, uznositi se ka nebeskom i nevidljivom. To nam upravo i savetuje zapovest Gospodnja: Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života (Lk.21,34). Prema tome, ako hoćemo da naše molitve prodru ne samo do nebesa, nego i iznad nebesa, postarajmo se da svoj um uzvedemo ka njegovoj prirodnoj lakoći, očistivši ga od svih zemaljskih poroka i od svake vlage svetovnih strasti. Na taj način, ne opterećujući se nikakvim stranim bremenom, njegova molitva će lako uzletati Bogu.
199. Obratite pažnju na uzroke koji obremenjuju naš um po ukazanju Gospodnjem. On nije ukazao na preljubu, ni na blud, ni na ubistvo, ni na bogohulstvo, ni na otimanje (što se sve smatra smrtnim grehom i dostojnim osude), nego na prejedanje, opijanje vinom i brige ili staranja ovoga veka, kojih se niko od svetskih ljudi ne čuva i koje ne smatra sramnim. Naprotiv, sramno je i reći, čak i neki od onih koji su se odrekli sveta dopuštaju sebi ista popuštanja, ne videći u njima za sebe niti štetu, niti bedu. Uostalom, te tri nepravilnosti koje pritiskuju dušu i koje je od Boga odeljuju i uz zemlju prilepljuju, uopšte nije teško izbeći, naročito nama koji smo tako daleko udaljeni od svake veze sa svetom i koji nemamo savršeno nikakve prilike da se uplićemo u vidljive brige, pijanstva i prejedanja. Ipak, postoji jedno drugo duhovno prejedanje i pijanstvo, koje se teže izbegava, i postoji neka briga i tuga ovoga veka, koji i nas obuzimaju posle našeg savršenog odricanja od svih sticanja, pri svoj našoj uzdržljivosti od vina i svakog prejedanja i pri našem prebivanju u pustinjskoj usamljenosti. Ja mislim na popuštanja telu, na privezanosti i strasti. I ukoliko se ne očistimo od njih, naše srce će i bez opijanja vinom i bez obilja hrane biti opterećeno još štetnijim pijanstvom i prejedanjem. Jer, samo onaj čiji se um, odrešivši se od svih strasti, duboko umiri i čije se srce najčvršćim stremljenjem priljubi uz Boga, kao uz najviše dobro, može u potpunosti ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka.
200. Mislim da bez iskrene skrušenosti srca, čistote duše i prosvećenja Duhom Svetim nije moguće obuhvatiti sve oblike molitve. Njih je onoliko koliko u jednoj duši, ili svim dušama može da nastane raznih stanja i nastrojenja. Molitva se svakoga preobražava s obzirom na meru napretka uma u čistoti i osobini stanja u koje se uvodi ili slučajno, ili zbog svojih unutrašnjih delanja. Stoga je očigledno da niko ne može uznositi uvek iste molitve. Čovek se drugačije moli kada je veseo, drugačije kada je obremenjen tugom ili očajanjem, drugačije kada cveta u duhovnim uspesima, drugačije kada je ugnjeten mnoštvom neprijateljskih napada, drugačije kada ište oproštaj grehova, drugačije kada ište porast blagodati ili sticanje neke vrline ili gašenje neke strasti, drugačije kada je poražen strahom pri razmišljanju o geeni i Budućem sudu, drugačije kada se razgoreva nadom i željom za budućim blagima, drugačije kada je u nevoljama i opasnostima, drugačije kada se naslađuje sigurnošću i mirom, drugačije kada se prosvećuje otkrivenjima nebeskih tajni, drugačije kada se žalosti zbog besplodnosti u vrlinama i suvoće u osećanjima.
201. S obzirom na predmet, apostol razlikuje četiri oblika molitve: Molim, dakle, pre svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja (1.Tim.2,1). Moljenje, jeste preklinjanje ili umoljavanje za grehe. Njime [čovek], došavši u skrušenost zbog učinjenih grehova, bilo sadašnjih, bilo prošlih, izmoljava oproštaj; molitva, se uznosi kada nešto prinosimo ili obećavamo Bogu (govoreći: „Učiniću to i to, samo se smiluj, Gospode“); prozba, se vrši kada, nalazeći se u toploti duha, uznosimo molitve za druge, za one koje volimo, ili za mir celoga sveta; blagodarenje, se obavlja kada um Bogu prinosi zahvalnost (i slavoslovlje), sećajući se prošlih blagih dela Njegovih, ili videći sadašnja, ili prozirući ona koja je u budućnosti pripremio onima koji ga ljube.
202. Iza ova četiri oblika molitve sledi neko najuzvišenije molitveno stanje koje se sastoji u sagledavanjujedinoga Boga i u plamenoj ljubavi prema Njemu. U njemu um naš, obuzet i prožet ovom ljubavlju, besedi sa Bogom na najprisniji način i sa naročitom iskrenošću. Molitva Gospodnja: Oče naš (Mt.6,9-13) nam saopštava da sa revnošću treba da ištemo to stanje.
Mi govorimo: Oče naš, ispovedajući Boga, Vladiku vaseljene svojim Ocem. U isto vreme ispovedamo da smo izbavljeni iz stanja ropstva i prisvojeni Bogu u svojstvu usinovljenih čeda. Dodajući: Koji si na nebesima, mi izjavljujemo spremnost da se potpuno odvratimo od privezanosti za sadašnji zemaljski život (koji je nešto strano, što nas daleko udaljuje od našeg Oca), te da sa najvećom željom stremimo prema oblasti u kojoj obitava Otac naš, ne dozvoljavajući sebi ništa što bi nas činilo nedostojnim visokog usinovljenja, i što bi nas, kao nezakonitu decu, lišilo otačkog nasleđa i podvrglo svoj strogosti pravednog suda Božijeg.
Dostigavši tako visoki stepen sinova Božijih, mi treba da plamtimo sinovskom ljubavlju prema Bogu. Mi više ne tražimo svoju korist, nego svim srcem želimo slavu Oca našega, govoreći: Da se sveti ime tvoje. Mi time svedočimo da je sva naša želja i sva radost slava Oca našega, tj. da se slavi, pobožno poštuje i obožava preslavno ime Njegovo.
Drugo iskanje očišćenoga uma jeste molba: Da dođe Carstvo Oca našeg, ili Carstvo u kome Hristos caruje u svetima. U njemu, po oduzimanju od đavola vlasti nad nama i po izgnanju iz naših srca strasti, Bog počinje da vlada kroz miomiris vrlina. Ono je u određeno vreme obećano uopšte svima savršenima i čedima Božijim, kojima Hristos kaže: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34).
Treća molba je svojstvena sinovima: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. To znači: neka ljudi budu slični anđelima. Kao što oni ispunjavaju volju Božiju na nebu, tako i svi koji žive na zemlji neka tvore Njegovu volju, a ne svoju. To još znači: neka bude sa nama u životu sve po volji tvojoj. Tebi predajemo udeo naš, verujući da ti sve, i prijatno i neprijatno, ustrojavaš na naše dobro, i da se više brineš o našem spasenju, nego mi sami.
Zatim: Hleb naš nasušni daj nam danas. Nasušni, hleb je nad-suštastveni, iznad svih suština, (kakav samo može biti hleb koji je sišao sa neba). Kada se kaže: danas, naznačuje se da jučerašnje kušanje nije dovoljno. On treba da nam se da i sada. I pošto nema dana u koji ne bi trebalo ukrepljavati srce našeg unutrašnjeg čoveka primanjem i kušanjem ovoga hleba, neophodno je da u svako vreme izlivamo molitvu za njega.
I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim. Milostivi Gospod nam obećava oproštaj grehova ukoliko sami pokažemo primer praštanja svojoj bratiji: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo. Očigledno je da, u nadi na ovu molitvu, sa smelošću može sebi moliti oproštaj grehova samo onaj ko je sam oprostio svojim dužnicima. Onaj, pak, ko od svega srca nije oprostio bratu koji mu je sagrešio ovu molitvu će izgovarati na svoju osudu, a ne na pomilovanje. Jer, ako njegova molitva bude uslišena, šta se drugo može očekivati osim (saglasno sa njegovim primerom) nemilosrdnog gneva i bezuslovnog određenja kazne. Jer će onome biti sud bez milosti koji ne čini milosti (Jak.2,13).
I ne uvedi nas u iskušenje. Privodeći u sećanje reči apostola Jakova: Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje (Jak.1,12), mi reči molitve ne treba da razumemo u značenju: „Ne dopusti da ikada budemo iskušani“, nego: „Ne dopusti da budemo savladani iskušenjem“. Iskušavan je bio i Jov, ali nije uveden u iskušenje. Jer, uz pomoć Božiju, on ne reče bezumlja za Boga (Jov 1,22). On nije oskrnavio usta svoja bogohulnim roptanjem, na šta ga je hteo navući njegov kušač. Iskušavan je bio i Avraam, iskušavan je bio i Josif, ali ni jedan ni drugi nisu bili uvedeni u iskušenje. Jer, ni jedan nije ispunio volju kušača.
No izbavi nas od zloga, tj. ne dopusti da budemo iskušani od đavola preko naših sila, nego učini sa iskušenjima i kraj, da bismo mogli podneti (1.Kor.10,13).
203. Premda navedena molitva, koju je izrekao sam Gospod, sadrži u sebi svu punotu (molitvenog) savršenstva, ipak Gospod svoje prisne vodi još dalje – prema nekom najuzvišenijem stanju, ka onoj plamenoj, čak, reći ću, neizrecivoj molitvi, koju su veoma retki dokučili i ispitali. Prevazilazeći svako ljudsko razumevanje, ona se ne označava ni zvukom glasa, niti pokretom jezika, niti izgovaranjem nekih reči. Ozaren izlivanjem one nebeske svetlosti, nju um ne izražava slabom ljudskom rečju, nego je, sabravši osećanja, kao iz nekog najobilnijeg izvora, nezadrživo izliva, i nekako neizrecivo uznosi upravno Gospodu. U tom najkraćem trenutku vremena on ispoljava ono što, povukavši se u samoga sebe, nije u stanju ni rečju da iskaže, ni mišlju da obujmi.
204. Taj oblik molitvenog stanja jeste dar Božiji. Obično, pak, blagodatno molitveno raspoloženje se odlikuje umilenjem. Njegovom posetom obuzeti um se pokreće na čistu i plamenu molitvu. To umilenje nailazi pri raznim slučajevima, kao što je pokazao opit. Ponekad su, za vreme pevanje Psalama, reči nekog stiha davale povod za plamenu molitvu, a ponekad je blagozvučna melodija bratovljevog glasa pokretala duše zadivljenih na napregnutu molitvu. Znamo, takođe, da je ponekad pažljivo i pobožno pevanje ulivalo mnogo plamenosti u one koji su slušali, a često je savet savršenog muža i duhovni razgovor u prisutnima, u vreme njihovog preklanjanja kolena, pokretao osećanje na obilno izlivanje molitve. Događalo se da smo snažno bili pokrenuti na potpuno umilenje smrću brata ili nekog dragog nam čoveka. Takođe je i sećanje na našu hladnoću i lenjost ponekad na nas navodilo spasonosni duhovni žar. I uopšte, bezbrojni su , slučajevi u kojima je blagodat Božija naše duše budila iz bezosećajnosti i sanjivosti.
205. Umilenje nailazi pri raznim slučajevima. Ono se, isto tako, ispoljava na razne načine. Ponekad se ono projavljuje u nekoj neizrecivoj duhovnoj radosti, ponekad pogružava u duboko ćutanje sve sile i pokrete duše, ponekad izvodi više ili manje obilne suze. Suze ili nekakvo suzno raspoloženje jeste njegov najuobičajeniji izraz. One se javljaju ili zbog ranjavanja srca svešću o vlastitim gresima, ili zbog sagledavanja večnih dobara ili zbog želje večne slave, ili zbog spoznaje velikih dobročinstava Božijih prema nama, pri osećanju vlastite ništavnosti i nedostojnosti, ili zbog osećanja našeg bolnog stranstvovanja na zemlji.
206. Kakav je znak da je molitva uslišena? Mi ne sumnjamo da nam je molitva zaista uslišena kada nas ne smućuje nikakva sumnja, kada nadu naše molbe ništa ne baca u očajanje, kada u samom izlivanju molitve osećamo da smo dobili ono za šta se molimo. Jer, molitvenik će biti udostojen uslišenja i dobiti ono što traži srazmerno sa svojom verom da ga Bog gleda i da može ispuniti njegovu molbu. Naime, izreka našeg Gospoda je nepromenjiva: Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće vam (Mk.11,24). Pri tome, Reč Božija ukazuje na dovoljno sredstava koja pomažu da molitva bude uslišena. Molitva biva uslišena kada se dvoje slože u prozbi (Mt.18,19), ili kada je prati vera (makar bila i kao zrno gorušično) (Mt.17,20), ili kada je neprekidna (Lk.11,8), ili kada se sjedinjuje sa milostinjom (Sir.29,15), i drugim delima milosrđa (Is.58,6-9). Vidite na koliko načina se stiče blagodat uslišavanja molitve. Stoga niko ne treba da pada u očajanje pri izmoljavanju za sebe spasonosnih dobara. Jer, pretpostavimo da ti nedostaje ono zbog čega se uslišuje molitva. Ipak, zar ti ne možeš da budeš postojan u molitvi? To je u rukama svakoga ko želi. Samo radi toga Gospod je obećao da da sve za šta se budemo molili. Stoga ne treba da se kolebamo neverjem. Budimo uporni i dobićemo ono što tražimo. Tako je obećao Gospod: Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Lk.11,9-10). Međutim, svako ko se moli treba da zna da sigurno neće biti uslišen ukoliko bude sumnjao u uslišenje.
207. Više od svega, u vezi sa molitvom treba da ispunimo jevanđelsku zapovest, tj. da se, ušavši u svoju klet i zatvorivši vrata, molimo Ocu nebeskome. To treba ispunjavati i bukvalno, a još više duhovno. U unutrašnjoj kleti svojoj se molimo onda kada srce svoje savršeno udaljujemo od svih pomisli i briga i kada molitve svoje prinosimo Gospodu na neki tajni način i sa smelošću. Sa zatvorenim, pak, vratima se molimo onda kada se sa zatvorenim ustima i ćuteći molimo Onome koji ispituje srce, a ne reči. Na sakrivenom mestu se molimo onda kada samo srcem i pažljivim umom prinosimo svoje molbe jedinome Bogu, tako da ni same protivne sile ne znaju o čemu se molimo. Stoga treba da se molimo sa dubokim ćutanjem ne samo radi toga da prisutnu bratiju svojim šapatom ili govorenjem ne bismo odvlačili od molitve i uznemiravali u molitvenim osećanjima, nego i radi toga da bismo predmet našeg iskanja sakrili i od samih neprijatelja, koji nas napadaju naročito kada se molimo.
208. Naša molitva će doći do savršenstva koje joj je svojstveno kada se u nama desi ono o čemu se molio Gospod Ocu svome: Da ljubav kojom me ljubiš u njima bude i ja u njima (Jn.17,26), i još: Kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn.17,21). To će se dogoditi kada celokupna naša ljubav, sve želje, sva revnost, svo stremljenje, sve naše misli, sve što vidimo, sve o čemu govorimo, sve čemu se nadamo – bude Bog, te kada se jedinstvo koje je kod Oca sa Sinom, i kod Sina sa Ocem izlije u naša srca i umove. Tada ćemo i mi biti sjedinjeni sa Njim čistom i nerazdeljivom ljubavlju, kao što nas On iskreno voli čistom i neraskidivom ljubavlju. Onaj ko je to postigao stupa u stanje u kome mu se u srcu razgoreva neprestana molitva. Tada će svaki pokret njegovog života, i svako stremljenje njegovog srca biti jedna neprestana molitva, predokušanje i zalog večnoblaženog života.
209. Da bi se postiglo krajnje savršenstvo u molitvi neophodno je da se utvrdimo u neprekidnom sećanju na Boga. Kao najbolje sredstvo za to služi kratka, često ponavljana molitva. Naši oci su pronašli da onaj ko stremi neprestanom sećanju na Boga treba da stekne naviku u neprestanom ponavljanju molitve: Bože, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć (Ps.69,2). Taj stih nije bez razloga izabran iz celokupnog Svetog Pisma: on izražava sva raspoloženja koja se zahtevaju u molitvi, i odgovara svim potrebama molitvenika. On sadrži smireno ispovedanje vlastite nemoći, ispovedanje Boga jedinim Pomoćnikom koji je uvek spreman da pomogne, te veru i nadu da će nam pomoći i izbaviti nas od svake bede. Onaj ko neprestano priziva Boga tim rečima, umno vidi i srcem oseća Boga prisutnim u sebi. On mu se obraća kao Ocu sa sinovskom ljubavlju u srcu, i time na sebe privlači Božiji pokrov, zaštitu i ogradu. Na taj način, ova kratka molitva postaje neoboriva stena protiv napada demona, progoniteljka nemira pomisli, odgoniteljka rđavih pomisli, ukrotiteljka strasnih pokreta, i vaspitačica svih dobrih pokreta u srcu. Oci su nam zapovedili da u slučaju napada strasti stomakougađanja u njenim različitim projavama vapijemo: Bože, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da se u slučaju osećanja potrebe za strožijim postom radi ukroćenja tela i nedostatka nade da ćemo sami uspeti, molimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš… i ostalo; da u slučaju da nas muči duh uninija i mori tuga, odvajajući nas od svakog potrebnog dela, govorimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da u slučaju da našu dušu poseti neka duhovna radost i želimo da je sačuvamo i uvećamo, takođe kažemo reči: Bože, pogledaj da mi pomogneš. Gospode, priteci mi u pomoć; da u slučaju da se na nas podigne golicanje ploti sa svojom obmanjujućom slašću, i da se bojimo da taj oganj ne opali miomirisni cvet celomudrenosti, takođe vapijemo: Bože, pogledaj da mi pomogneš… i ostalo; da u slučaju da je u naše udove ušlo spokojstvo i svežina, i da želimo da se dobro stanje produži, ili da uvek prebiva u nama, neprestano govorimo: Bože, pogledaj da mi pomogneš… i ostalo. Tako i pri svakoj duhovnoj potrebi neprestano govori tu kratku molitvu. I biće ti ona izbavljenje od svega rđavog i čuvar svega dobrog. Zbog toga neka se ona neprestano okreće u tvojim grudima. Pri svakom delu i služenju, na putu i za stolom, pri odlasku na spavanje i posle ustajanja od sna neprestano pevaj ovaj stih i poučavaj se u njemu sve dok, kroz postojano upražnjavanje, ne navikneš da ga pevaš i u snu.
210. Prvi plod toga će biti odbacivanje svog mnoštva pomisli i zadržavanje na jednom stihu. Sve više ćeš sticati naviku da sabiraš um mišlju o jedinom Pomoćniku. Ti ćeš primetiti da je On uvek prisutan u tebi, da sve vidi i da sve održava. Polazeći odatle, ti ćeš ushoditi ka najživljem opštenju sa Bogom, te ćeš početi da se nasićuješ sve uzvišenijim tajnama, pogružavajući se u Boga, sa Njim jedinim prebivajući, i jedino sa Njime se ispunjavajući. Tako ćeš, na kraju, dostići i pomenutu čistu molitvu. Ona više ne uzima u obzir nikakav lik, niti se projavljuje u zvuku glasa, ili u izgovaranju ma kakvih reči. Naprotiv, ona sa nezadrživom snagom izbija iz srca. U neizrecivo ushićenoj plamenoj ustremljenosti uma Bogu ona se izliva u neobjašnjivim uzdasima i stenjanju.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *