NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

VII

BORBA SA SVIM VRSTAMA TUGE KOJA DOLAZI OD NEVOLJA I NAPASTI
175. U Palestini, u pustinjama između Jerusalima i Mrtvog mora, varvari su iznenada napali monahe, i veoma mnoge poubijali. Kako je Bog dopustio da se nad Njegovim slugama izvrši takvo zlodelo? To pitanje obično smućuje duše onih koji nemaju mnogo vere i znanja i koji misle da se vrline i podvizi svetih nagrađuju u ovom vremenskom životu. Mi, pak, koji se ne samo u ovome životu nadamo u Hrista da, po apostolu, ne bismo bili jadniji od sviju ljudi (1.Kor.15,19), ne treba da padamo u zabludu takvim mišljenjima. Inače se može desiti da, zbog netačnog određenja istine u odnosu na takve događaje, dođemo u užas i smućenje od iskušenja koja i nas susreću, da svojim nogama skrenemo sa puta pravde (Ps.72,2), ili, što je i reći strašno, da Bogu pripišemo nepravdu i nebrigu o delima ljudskim, tj. kao da On svete ljude koji žive pravedno ne izbavlja od iskušenja, te da dobrima dobrom, a zlima zlom ne uzvraća u sadašnjem životu. Time bismo zaslužili osudu sa onima kojima prorok Sofonija preti u ime Gospoda, govoreći: Osvetiću se onima koji u srcima svojima govore: „Gospod ne čini ni dobro ni zlo“ (Sof.1,12), ili bismo se podvrgli jednakom udelu sa onima koji žalbama izriču hulu na Boga: Onaj ko čini zlo je dobar pred Bogom i on mu ugađa. I gde je Bog pravde, dodajući i drugo bogohuljenje koje prorok opisuje: Uzalud služimo Bogu. I kakva je korist od držanja onoga što je naredio, i što hodismo kao molitvenici pred Gospodom Svedržiteljem? Jer, mi hvalimo tuđe, napreduju koji čine bezakonje, i spasavaju se oni koji se protive Bogu (Mal.3,14-15). Prema tome, da bismo izbegli neznanje koje je uzrok i koren najrđavije zablude, unapred treba da tačno saznamo šta je zaista dobro, a šta zlo. Držeći se, zatim, istinskog određenja Pisma, a ne lažnog mišljenja gomile, mi se već nikako nećemo prelestiti zabludom neverujućih ljudi.
176. Sve što postoji i što se događa u svetu može biti jedno od troga: dobro, zlo ili nešto srednje. Prema tome, mi treba da saznamo šta je zapravo dobro, šta zlo, a šta srednje kako bi naša vera, budući ograđena tačnim znanjem, u svim iskušenjima ostala nepokolebiva. U ljudskim delima ništa ne treba smatrati suštinskim dobrom, izuzev duševne vrline koja nas iskrenom verom privodi Bogu i podstiče da se neprestano prilepljujemo uz nepromenjivo dobro. I nasuprot tome, ništa ne treba smatrati zlom osim greha, koji nas odvaja od blagog Boga i veže za zlog đavola. Srednje je, pak, ono što može pripadati i jednoj i drugoj strani, sudeći po osobinama i raspoloženju onoga koji se njime koristi. Tu spadaju: bogatstvo, vlast, počast, telesna snaga, zdravlje, lepota, sam život ili smrt, beda, nemoć tela, klevete i drugo tome slično. Ono, dakle, prema svojstvu i raspoloženju onoga ko se njime koristi može da služi i na dobro i na zlo. Jer, bogatstvo, prema apostolu, često može da služi na dobro. On bogatima ovoga sveta zapoveda da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga živoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu, da dobro čine, da se bogate u dobrim delima, da budu darežljivi, društveni, spremajući sebi dobar temelj za budućnost, da dobiju život večni (1.Tim.6,17-19). Međutim, ono se obraća u zlo kada ga sabiraju da bi ga gomilali i zakopavali u zemlju, kao što čine tvrdice, ili da ga rasipaju na raskoš i utehe, a ne na korist potrebitih. Isto tako su vlast i počast i telesna snaga i zdravlje nešto srednje i mogu se upotrebiti i na dobro i na zlo. Time se lako objašnjava činjenica da su mnogi od svetih u Starom Zavetu, vladajući svime time, bili veoma ugodni Bogu, i što su naprotiv, oni koji su ih rđavo koristili i obraćali na služenje svojim rđavim sklonostima, pravedno bili kažnjavani ili predavani smrti, kao što često pripovedaju knjige Carstva. Na isti način shvati i o drugim srednjim stvarima, tj. da nisu istinsko dobro (koje se sastoji u vrlinama), nego – nešto neodređeno. Jer, one su korisne i blagotvorne za pravednike koji ih upotrebljavaju na pravedna i potrebna dela, dajući im mogućnost da urizniče dobre plodove za život večni, dok su za one koji se njima rđavo koriste nekorisne i pogubne, dovodeći ih samo do greha i smrti.
177. Čvrsto držeći u sećanju takvu razliku stvari i dela, znajući da nema istinskog dobra izuzev vrline (koja proizilazi iz straha Božijeg i ljubavi prema Bogu), i da ništa nije pravo zlo osim greha i udaljavanja od Boga, sada ćemo sa svom pažnjom pogledati da li je ikada Bog, bilo sam bilo kroz nekog drugog, pričinio zlo nekome od svojih svetih? Bez sumnje, tako nešto nigde nećeš naći. Jer, nikada se nije desilo da [čoveka] neko drugi navede na greh ukoliko on neće zlo i protivi mu se. Ukoliko je, pak, upadao u greh, znači da ga je sam u sebi već začeo usled nepažljivosti srca i razvraćene volje. Želeći da u to zlo, tj. u greh baci pravednog Jova, đavo je upotrebio sve zamke svoje zlobe: lišio ga celokupnog bogatstva, decu mu porazio smrću, i njega samoga od glave do nogu pokrio ranama, koje su pričinjavale nepodnošljiv bol. Ipak, on nikako nije mogao da ga uprlja grehom. Jov je uza sve to ostao nepokolebiv i nije izrekao bezumlje na Boga (Jov 1,22), tj. nije upao u bogohulstvo.
178. Međutim, kako sam Bog o sebi govori: Ja sam … onaj koji gradi mir i stvara zlo (Is.45,7)? I prorok o Njemu svedoči: Može li biti nesreća u gradu, a da je Gospod ne učini (Am.3,6)? Sveto Pismo rečju zlo ponekad označava skorbne slučaje ne zbog toga što su zaista zli po prirodi, nego zbog toga što ih kao zle osećaju oni kojima se šalju na korist. Jer, govoreći sa ljudima, Reč Božija po neophodnosti govori čovečijim rečima i sa čovečijim osećanjima. Tako i spasonosno sečenje i spaljivanje, koje lekar dobronamerno vrši na telu koje strada od opasnih povreda, bolesnik smatra za zlo koje mora da trpi. Konju mamuze i onome koji greši – ispravljanje nisu slatki. I sve disciplinske strogosti onima koji prolaze kurs obrazovanja izgledaju gorke, kao što govori apostol: Jer svako karanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje mirni plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani. On još kaže: Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Jer koji je to sin koga otac ne kara (Jev.12,6-7;11)? Na taj način, reč zlo se ponekad upotrebljava u značenju žalosnih slučajeva, po rečenome: I raskaja se Bog zbog zla koje reče da im učini, i ne učini (Jon.3,10). I još: Jer znah da si ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem, i koji se žalosti zbog zla (Jon.4,2), tj. zbog žalosnih lišavanja i beda koje je prinuđen da navede na nas zbog grehova naših. Znajući kako su one za neke korisne, drugi prorok se zbog želje njihovog spasenja, a ne zbog neprijateljskog osećanja prema njima, molio: Dodaj im zla Gospode, dodaj zla slavnim zemlji (Is.26,15). I sam Gospod govori: Evo, ja ću na tebe navesti zlo (Jer.11,11), tj. tuge i razaranja. Spasonosno kažnjen njima u sadašnje vreme, bićeš prinuđen da se na kraju obratiš i požuriš k meni, koga si u dane svoje sreće zaboravljao. Mi ih zbog toga ne možemo smatrati suštinskim zlom, budući da mnogima služe na dobro i vode ka primanju večnih radosti. Vratimo se, međutim, postavljenom pitanju. Sve što obično smatramo zlom, što nam pričinjavaju neprijatelji, ili što nas poražava na neki drugi način – ne treba da smatramo zlom, nego nečim srednjim. I tada ono već neće biti onakvo kakvim ga smatra onaj ko ga je naneo u jarosnom duhu, nego onakvo, kakvim ga oseća onaj ko ga je pretrpeo. Stoga, kada se svetom mužu desi smrt, ne treba misliti da mu je učinjeno zlo, nego nešto srednje. Jer, ona je za grešnika zlo, a za pravednika – uspokojenje i oslobođenje od zla. Smrt je za pravednog čoveka pokoj, čiji je put sakriven (Jov 3,23). Pravedan čovek od takve smrti neće pretrpeti nikakvu štetu. Jer, sa njim se nije desilo ništa neobično. Ono što je imalo da se desi sa njim po prirodnoj neophodnosti, on je primio po zlobi neprijatelja, i to ne bez koristi za večni život. Dug čovečije smrti, koji je morao da plati po neizbežnom zakonu sadašnjeg našeg postojanja, on je otplatio sa bogatim plodom stradanja, stičući zalog za veliku nagradu.
179. To, međutim, ne oslobađa krivice onoga ko čini zlo. Nečastivi bezakonik neće ostati bez kazne zbog toga što zlodelom svojim pravedniku nije mogao da pričini suštinsku štetu. Jer, trpljenje je vrlina pravednika. Ono donosi nagradu ne onome ko je naneo smrt ili stradanje, nego onome ko ih je trpeljivo podneo. Jedan će zasluženo podneti kaznu za zversku surovost, dok drugi neće pretrpeti nikakvo suštinsko zlo. Hrabrošću svoga duha trpeljivo podnevši iskušenja i stradanja, on je sve što mu je naneseno sa zlim namerama, obratio sebi na dobro i na umnoženje svoga blaženstva u budućem životu.
180. Jovovo trpljenje nije steklo dobru nagradu đavolu, koji ga je učinio slavnim svojim iskušenjima, nego njemu samom koji ih je hrabro podneo. I Judi neće biti darovano oslobođenje od večnih muka zbog toga što je njegovo izdajstvo poslužilo na spasenje čovečanskog roda. Jer, ne treba gledati na plod dela, nego na raspoloženje onoga ko ga čini. Zbog toga mi treba da smo čvrsto ubeđeni u to da čoveku niko ne može naneti zlo ukoliko ga sam ne privuče slabošću svoga srca i malodušnošću. Jer, i blaženi apostol u jednom stihu potvrđuje: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro (Rim.8,28). Jer, govoreći: Sve pomaže na dobro, on obuhvata zajedno sve – ne samo ono što se smatra srećom, nego i ono što se smatra nesrećom. I na drugom mestu isti apostol govori da je prošao i kroz jedno i kroz drugo: Sa oružjem pravednosti desnim i levim, tj. u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, i ostalo (2.Kor.6,7-10). Prema tome, i ono što se smatra srećom i što apostol svrstava na desnu stranu, označavajući ga rečima slave i pohvale, i ono što se smatra nesrećom i što svrstava na levu stranu, obeležavajući ga rečima sramote i grdnje, za savršenog muža postaje oružje pravednosti. On nanesene mu (žalosti) velikodušno podnosi, koristeći ih kao oružje protiv onih koji ga napadaju. On se njima, kao lukom, mačem i najčvršćim štitom naoružava protiv onih koji mu ih nanose, savršeno projavljujući svoje trpljenje i hrabrost. Najslavnije toržestvo svoje nepokolebivosti on pokazuje kroz same neprijateljske strele koje ga smrtno pogađaju. On se, na taj način, ni srećom ne uznosi, niti zbog nesreće pada duhom, već korača pravom stazom i carskim putem. Sa takvog mirnog stanja srca on se ni nailaskom radosti neće skrenuti na desno, ni napadom nesreće i dolaskom žalosti obrnuti na levo. Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, Gospode, i oni se ne sablažnjavaju, svedoči sveti David (Ps.118,165). O onima, pak, koji se pri nailasku svake slučajnosti menjaju, saglasno njihovim svojstvima i razlikama, kaže se: Bezumnik se menja kao mesec (Sir.27,11). O savršenima i premudrima se, pak, govori: A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro. O slabima i nerazumnima se, opet, objavljuje: Idi od čoveka bezumna, jer nećeš čuti pametne reči (Prič.14,7), budući da se on ni prijatnošću ne koristi na svoje dobro, niti se zbog neprijatnosti ispravlja. Naravstvena sila koja je potrebna da se hrabro podnose žalosti, potrebna je i radi očuvanja umerenosti u radosti. Onaj koga iz koloseka izbaci jedna od tih slučajnosti, nesumnjivo neće moći odleti ni jednoj od njih. Uostalom, sreća više povređuje čoveka, negoli nesreća. Jer, nesreća ponekad i protiv volje obuzdava i smiruje. Privodeći nas u spasonosnu skrušenost, ona nas ili pobuđuje da manje grešimo, ili nas primorava da se sasvim ispravimo. Sreća, pak, nadima dušu pogubnim, premda prijatnim laskama, te strašnim opustošenjem obara u prah one koji se, zbog srećnih uspeha, smatraju bezbednim.
181. Takvi savršeni muževi se u Svetom Pismu prenosno nazivaju dvostrukim dešnjacima. Takav je bio, kao što piše u knjizi Sudija, Aod, koji se obema rukama koristio kao desnom (Knj.Sud.3,15). Takvim savršenstvom u duhovnom [smislu] ćemo i mi ovladati, ukoliko i sreću, koja se smatra desnom [stranom] i nesreću, koja se naziva levom [stranom], dobrom i pravilnom upotrebom budemo obraćali na desnu stranu. Time bi sve što god se sa nama desi, za nas, po apostolu, bilo oružje pravednosti. U našem unutrašnjem čoveku mi opažamo dve strane i, tako reći, dve ruke. I ni jedan od svetih ne može da nema kako onu koju nazivamo desnom, tako i onu koju zovemo levom rukom. Savršenstvo, pak, njegove vrline se poznaje iz toga što on obe obraća u desnicu, dobro se koristeći obema. Da bismo jasnije mogli razumeti o čemu se radi, reći ću: sveti muž ima desnicu kada projavljuje duhovne uspehe; kada, goreći duhom, gospodari nad svim svojim željama i pohotama; kada, budući slobodan od svakog đavolskog napada, bez imalo truda i nelagodnosti odbacuje i odseca plotske strasti; kada, uznevši se sa zemlje gore, na sve sadašnje i zemaljsko gleda kao na nepostojan dim i pustu senku, prezirući ga kao brzoprolazno; kada u ushićenju uma ne samo plameno želi buduće, nego ga i jasno vidi; kada se najstvarnije hrani duhovnim sagledavanjima; kada jasno, kao otvorena vrata, opaža nebeske tajne; kada čisto i plameno uznosi molitve Gospodu; kada se, razgorevši se ognjem duha, svim stremljenjima duše preseljava u nevidljivo i večno, pri čemu misli da se već ne nalazi u telu. On ima takođe i levu ruku kada je okružen burama iskušenja; kada se raspaljuje nastupima pohotnih pobuda prema plotskim željama; kada prema neobuzdanom gnevu biva podstreknut ognjem razdražujućeg smućenja; kada samoprevaznošenjem biva podstrekavan na gordost ili sujetu; kada biva ugnjetavan žalošću koja donosi smrt (2.Kor.7,10); kada se rastužuje napadima podmuklog uninija; kada, po odlasku celokupnog duhovnog žara, obamire zbog ohladnelosti i neke neobjašnjive sete, pri čemu od njega odlaze ne samo dobre pomisli, koje razgorevaju unutrašnju revnost, nego mu i Psalmi i molitva, i čitanje, i kelijna usamljenost postaju užasno teskobni i sva oruđa vrlina susreće sa nekim neizdržljivim odvraćanjem i odbojnošću. Kada ga sve ovo bude napadalo, monah treba da zna da ga pritiskuje leva strana.
Prema tome, onaj ko ni zbog onoga, kao što smo rekli, što pripada desnoj strani ne bude nadmen taštinom koja nailazi, i ko ni zbog onoga što pripada levoj strani, hrabro ratujući, ne pada u očajanje, koristiće obe ruke kao desnu. U oba delanja pokazavši se pobednikom, on će dobiti pobednički venac, kako sa svog levog, tako i sa svog desnog stanja. Takav venac je, kako čitamo, zaslužio je blaženi Jov koji se za desno delovanje ovenčao vencem: budući bogat i znatan otac sedam sinova, on je svakodnevno prinosio žrtvu Gospodu za njihovo očišćenje, želeći da ih učini blagougodnim i srodnim ne toliko sebi, koliko Bogu; njegova vrata su bila otvorena za svakoga dolaznika; on je bio noga hromih i oko slepih; ovčijim krznom od njegovih ovaca su bila zagrevana ramena nemoćnih; on je bio otac sirotama i udovicama; on se čak u srcu svome nije radovao zbog pogibije svoga neprijatelja. Isti Jov je, delujući levicom, sa neuporedivo visokom hrabrošću trijumfovao nad nevoljama; u jednom trenutku lišivši se sedam sinova, on se kao otac nije ucvelio žestokom žalošću, nego se kao sluga Božiji umirio voljom svoga Tvorca; od najbogatijeg postavši najbedniji, od preobilnog nag, od zdravog gubav, od poznatog i slavnog ponižen i prezren on je sačuvao hrabrost duha nepovređenom; lišivši se na kraju celokupnog svog imanja i imetka, on je postao obitalište gnoja i, kao neki najsuroviji mučitelj svoga tela, crepom strugao isceđeni gnoj, te pogružavao prste u dubinu rana koje su pokrile sve delove njegovog tela i izvlačio crve. Pri svemu tome on ni najmanje nije pohulio na Boga, i ni u čemu nije uzroptao na svoga Tvorca. Šta više. Nimalo se ne bojeći bremena najtežih iskušenja, on je i samu odeću koja je pokrivala njegovo telo (i koja je jedina mogla biti sačuvana od đavolje otimačine stoga što je bila na njemu) razderao i odbacio od sebe, pridodavši proizvoljnu nagotu onoj kojom ga je porazio njegov najljući otimač. On je čak i kosu sa svoje glave, koja je ostala kao jedino netaknut znak ranije slave, odsekao i bacio svome mučitelju. On je tako odsekao ono što mu je ostavio najsvirepiji neprijatelj, i nebeskim glasom izjavio radost svoje slavne pobede nad njim: Dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti. Gospod dade, Gospod uze. Kako je bilo ugodno Gospodu, tako se i zbilo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 2,10; 1,21). U dvostruke dešnjake pravedno ću ubrojati i Josifa koji je u sreći bio prijatan ocu, pun poštovanja prema braći, blagougodan Bogu, a u neprijatnosti celomudren, veran svome gospodaru, najkrotkiji u tamničkom zatvoru, nezlopamtiv prema uvredama, dobročinitelj prema neprijateljima, prema zavidnoj braći koji su gotovo postali njegove ubice ne samo nežno raspoložen, nego i bogato milosrdan. On i njemu slični se pravedno nazivaju dvostrukim dešnjacima, budući da se sa obe ruke koriste kao sa desnicom. Prolazeći kroz iskušenja koja je nabrojao apostol, oni slično njemu mogu govoriti: Sa oružjem pravednosti, levim i desnim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, i ostalo. I mi ćemo biti dvostruki dešnjaci ukoliko i nas ne budu menjali ni obilje, ni oskudica u prolaznim dobrima, tj. ukoliko nas ni obilje ne bude odvlačilo zadovoljstvima štetne raspuštenosti, niti oskudica – u očajanje i roptanje, već ukoliko u oba slučaja, odajući blagodarnost Bogu, budemo izvlačili jednak plod i iz prijatnosti i iz neprijatnosti. Tada ćemo postati istinski dvostruki dešnjaci, kao što je bio učitelj neznabožaca, koji je posvedočio o sebi: Govorim to ne zbog oskudice, jer ja sam se naučio da budem zadovoljan onim što imam. Znam i poniziti se, znam i izobilovati; u svemu i svačemu navikoh: i sit biti i gladovati, i izobilovati i oskudevati. Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,11-13).
182. Iskušenje, kao što smo rekli, biva dvojako, tj. kroz prijatnost i neprijatnost. Uzrok, pak, zbog koga se iskušavaju ljudi jeste trojak: najvećim delom radi ispitivanja, ponekad radi ispravljanja, a neretko i radi kažnjavanja zbog grehova.
Tako su radi ispitivanja, kako čitamo, slično Jovu, bezbrojne žalosti podneli Avraam i mnogi sveti. Radi njega je i narod judejski bio podvrgnut iskušenjima u pustinji, kao što u knjizi Ponovljenih zakona govori Mojsije: I opominji se svega puta kojim teje vodio Gospod Bog tvoj četrdeset godina po pustinji, da bi te namučio i iskušao, da se zna šta ti je u srcu, tj. hoćeš li držati zapovesti Njegove ili nećeš (Pon.Zak.8,2). I u Psalmu se napominje: Na vodi Merivi iskušah te (Ps.80,8). Da se Jov upravo radi toga podvrgao svemu što je podneo, upravno svedoči sam Bog, govoreći: Zar misliš da sam ti radi čega drugog učinio [sve to], osim da se javiš prav (Jov 40,3)?
Radi ispravljanja se, pak, to dešava kada Gospod, smirujući svoje pravedne zbog nekih malih i lakih grehova, ili zbog prevaznošenja ličnom pravednošću, popušta razna iskušenja. Njima se oni u sadašnje vreme čiste od svake nečistote pomisli i njima se spaljuje svaka nečistota koja se vidi u njihovoj unutrašnjosti (Is.1,25), kako bi se na budućem ispitivanju pokazali slični čistom zlatu, i kako u njima ne bi ostalo ništa što bi, posle ispitivanja ognjem Suda, trebalo da se očisti kaznenim sažiganjem. U tome smislu je rečeno: Mnoge nevolje ima pravednik (Ps.33,20), i takođe: I zaboravili ste savet koji vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kad te On pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina koga prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin koga otac ne kara. Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jev.12,5-9). I u Otkrivenju [je rečeno]: Ja one koje ljubim karam i popravljam (Otk.3,19). Takvima je, pod vidom Jerusalima, od lica Božijeg preko proroka Jeremije upućena reč: I učiniću kraj svim narodima, među koje sam te rasejao, a tebi neću učiniti kraja, nego ću te pokarati na sudu (Jer.30,11). Za takvo spasonosno ispravljanje sveti David se moli, govoreći: Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me. Prekali utrobu moju i srce moje (Ps.25,2). Razumevajući spasonosnost takvog iskušenja, i prorok Jeremija vapije: Kazni nas Gospode, ali sa merom, a ne u gnevu svom (Jer.10,24). Isto i Isaija [govori]: Blagosiljam te, Gospode, jer si se razgnevio na mene, ali si odvratio jarost tvoju, i pomilovao me (Is.12,1).
Udarci iskušenja se šalju i zbog grehova. Tako Gospod preti da pošalje udarce narodu izrailjskom, govoreći: Zube zverske poslaću na njih sa jarošću onih koji gamižu po zemlji (Pon.Zak.32,24). I u Psalmima se o njima govori: Mnogo rane ima grešnik (Ps.31,10). I u Jevanđelju se pominje: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5,14).
Postoji još i četvrti razlog zbog koga se nekima šalju stradanja, poznat iz Svetog Pisma: javljanje slave i dela Božijih. Tako se u Jevanđelju govori o sleporođenom: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božija na njemu (Jn.9,3). I o bolesti Lazara [se kaže]: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroz nju (Jn.11,4).
Postoje i druge vrste Božijih odmazdi, kojima bivaju poraženi oni koji su prevazišli najviši stepen zla, i kojima su bili osuđeni, kao što čitamo, Datan, Aviron i Korej, i prvenstveno oni o kojima govori apostol: Predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično (Rim.1,26-28). To treba smatrati najtežim od svih kazni. O njima i govori Psalmopojac: Na poslovima čovečijim nema ih, i ne muče se sa drugim ljudima (Ps.72,5), budući da ne zaslužuju da budu spaseni posetom Gospodnjom i da dobiju izlečenje posredstvom vremenskih kazni. Jer, oni otupevši predadoše sebe razuzdanosti pa čine svaku nečistotu sa pohlepom (Ef.4,19) usled ogrubljenja srca svoga od dugotrajnog prebivanja u neprestanom grehu koji prevazilazi sve mere očišćenja i odmazde u veoma kratkom roku života u ovome veku. Takve Reč Božija ukoreva i preko proroka Amosa: Zatirah vas kao što Gospod zatre Sodom i Gomor, i bijaste kao glavnja istrgnuta iz ognja. Pa ipak se ne obratiste k meni, govori Gospod (Am.4,11). [On govori] i kroz proroka Jeremiju: Potrću narod svoj, jer se ne vraćaju sa puteva svojih (Jer.15,7), i na drugom mestu: Biješ ih, ali ih ne boli; satireš ih, ali neće da prime pouke. Tvrđe im je lice od kamena, i neće da se obrate (Jer.5,3). Ipak, izlivši sve spasonosne lekove kao najiskusniji Lekar, i videvši da već nije ostalo nijedno isceljujuće sredstvo koje bi bilo moguće priložiti na njihove rane, Gospod kao da, na neki način, biva pobeđen veličinom njihove nepravde. Budući prinuđen da odstupi od milostivog kažnjavanja, On im objavljuje, govoreći: I revnost će se moja ukloniti od tebe, i počinuću, i više se neću postarati (Jez.16,42). O drugima, pak, čije srce nije ogrubelo čestim grešenjem, koji još nisu zaslužili najžešću i istrebljujuću kaznu, već su sposobni da prime urazumljujuću kaznu radi spasenja, govori se: Pokaraću ih i čuće o skrobima svojim (tj. urazumiću ih, davši im da čuju o nevoljama koje im prete) (Os.7,12).
183. Kako zadobiti i sačuvati trpljenje i blagodušnost? Istinsko trpljelje i blagodušnost se ne mogu ni zadobiti ni sačuvati bez srdačnog smirenja. Kada trpljenje bude isticalo iz tog izvora, radi izbegavanja žalosti od neprijatnosti neće biti potrebno niti zatvarati se u keliju, niti sakrivati se u pustinju. Utvrđujući se u dubini duše na vrlini smirenja, svojoj roditeljki i čuvarki, trpljenje već neće imati potrebu za spoljašnjom pomoći. Zbog toga, ukoliko se mi zbog neke uvrede uznemirimo, očigledno je da u nama nije čvrsto utvrđen temelj smirenja. Stoga se naša unutrašnja građevina, pri naletu čak najmanje bure, podvrgava razarajućem potresu. Trpljenje nije pohvalno i dostojno udivljenja u slučaju kada je unutrašnje spokojstvo sačuvano usled nedostatka strela neprijatelja. Naprotiv, ono je veličanstveno i slavno kada prebiva nepokolebivo i pored bure iskušenja koja je na njega usmerena. I kada se, naizgled, ruši i potresa, ono se više učvršćuje. I onim se više usavršava, čime naizgled slabi. Jer, nikome nije nepoznato da je trpljenje dobilo svoje ime od podnošenja žalosti. Stoga niko ko bez tuge ne podnosi sve što mu se čini ne može biti proglašen trpeljivim. Stoga Solomon trpeljivog zasluženo pohvaljuje: Bolji je dugotrpeljiv čovek nego junak. I gospodar od svoga srca je bolji nego onaj koji zauzme grad (Prič.16,32). On još [kaže]: Ko je dugotrpeljiv velika je razuma, a ko je malodušan pokazuje ludost (Prič.14,29). [Dešava se], dakle, da neko doživi klevetu i da se zapali ognjem gneva. Tada uzrokom njegovog greha ne treba smatrati uvredu koja mu je nanesena, budući da je ona isključivo povod za ispoljavanje u njemu sakrivene bolesti (gneva). Takav je smisao Spasiteljeve priče o dve kuće: jednoj, utemeljenoj na kamenu, i drugoj, utemeljenoj na pesku. Na njih se sa jednakom silom ustremio napad vode i bure vetrova. Posledice su, međutim, bile različite. Jer, dom koji je bio utemeljen na tvrdom kamenu nije pretrpeo nikakve štete od silnog udara, dok se onaj koji je bio utemeljen na rastresitom pesku odmah srušio. I on se očigledno srušio ne stoga što je bio podvrgnut spoljašnjem udaru, tj. od voda koja su se ustremile na njega, nego stoga što je bio nerazumno utvrđen na pesku. Isto tako se i sveti čovek od grešnika ne razlikuje time što nije podvrgnut snažnim iskušenjima, nego time što ga ni velika iskušenja ne pobeđuju, dok grešnik pada i od malih. I, kao što smo rekli, hrabrost pravednika ne bi bila pohvalna ukoliko bi on bio pobednik bez iskušenja. Uostalom, ni pobede ne bi bilo ukoliko ne bi bilo neprijateljskih napada. Jer, blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube (Jak.1,12). I apostol Pavle [kaže] da se sila Božija ne pokazuje u miru i utehama, nego u nemoći (2.Kor.12,9). Jer, tako govori Gospod Jeremiji: Jer, evo ja te postavljam danas kao tvrd grad i kao stub gvozden i kao zidove bakarne svoj ovoj zemlji, carevima Judinim i knezovima njegovim i sveštenicima njegovim i narodu zemaljskom. Oni će udariti na tebe, ali te neće nadvladati, jer sam ja sa tobom, veli Gospod, da te izbavljam (Jer.1,18-19).
184. Hteo bih da vam predstavim bar dva primera takvog trpljenja. Jedan je pokazala jedna blagočastiva žena. Želeći da se usavrši u vrlini trpljenja, ona ne samo da nije bežala od iskušenja, nego je čak i tražila da je ogorčavaju. Ma koliko često bila ožalošćavana, ona nije padala u iskušenjima. Ta žena je živela u Aleksandriji, i poticala iz poznate porodice. U kući koju su joj ostavili roditelji, ona je blagočastivo služila Bogu. Došavši jednom blaženom arhiepiskopu Atanasiju, ona je zamolila da joj da na izdržavanje i uspokojenje neku od onih udovica koje se izdržavahu o crkvenom trošku. „Daj mi, – govorila je ona,- jednu od sestara, koju bih uspokojila“. Pohvalivši ženinu dobru nameru i njeno usrđe prema delu milosrđa, svetitelj je zapovedio da od svih izaberu udovicu koja bi sve prevazilazila časnom naravi, ozbiljnošću i ljubaznošću, kako želja one koja projavljuje milosrđe ne bi bila potisnuta rđavošću one koja ga koristi, i kako ona koja projavljuje milosrđe, budući ožalošćena zlom naravi udovice, ne bi pretrpela štetu u veri. Primivši, dakle, izabranicu, ona ju je dovela u svoju kuću i počela da joj služi u svemu. Međutim, videći njenu skromnost i tihost, i dobijajući od nje svake minute poštovanje radi blagodarnosti za delo svoga čovekoljublja, ona je kroz nekoliko dana opet došla ka spomenutom svetitelju i rekla: „Ja sam molila da zapovediš da mi daju neku koju bih uspokojila, i kojoj bih služila sa punim poslušanjem“. On u početku nije razumeo radi čega tako govori i šta zapravo želi. Pomislivši da je njeno moljenje zbog nebrige nadzornika nad udovicama bilo prenebregnuto, on je sa izvesnim duševnim smućenjem pitao za razlog takvog propusta. Njemu su, međutim, rekli, da joj je poslana najčasnija udovica. Tada je on, shvativši šta je iskala ta mudra žena, zapovedio da joj daju najrđaviju od svih udovica, koja je sve prevazilazila gnevljivošću, svadljivošću, glupošću, brbljivošću i sujetom. Kada su našli i dali joj takvu, ona je, uzevši je u svoju kuću, sa istim ili još većim usrđem počela da joj služi. Kao blagodarnost za te usluge ona je od nje dobijala samo ožalošćavanja ponižavajućim grdnjama, zlim rečima, vređanjem. Ukorevajući je, udovica je sa pakosnim ruganjem roptala što ju je isprosila od arhiepiskopa, budući da je ne uspokojava, nego muči. Ona ju je, [navodno], uzela iz spokojnog života i uvela u težak, a ne iz teškog u spokojni. Takva ožalošćenja je ta žena ponekad proširivala i do udaraca rukom. Međutim, ona gospođa joj sa još većim smirenjem služaše, učeći se da pobeđuje njenu jarost ne suprotstavljanjem, nego pre smirenim potčinjavanjem sebe. Ona je njen bes ukroćivala čovekoljubivom krotošću. Takvim opitima u potpunosti se utvrdivši u trpljenju i postigavši savršenstvo u željenoj vrlini, ona je otišla pomenutom svetitelju i zahvalila mu za njegov mudri izbor i za obučavanje u dobročinstvu u pravom smislu, te za to što joj je, savršeno saglasno njenoj želji, naznačio najdostojniju učiteljicu, čijim se neprestanim ožalošćenjima svakodnevno ukrepljivala u trpljenju i postigla sam vrhunac vrline. „Napokon, ti si mi, Vladiko, radi uspokojenja dao onakvu kakvu sam upravo želela da imam. Ona prva je, pak, svojim poštovanjem prema meni pre mene uspokojivala i utešavala, negoli ja nju“. To je dovoljno reći o ženskom polu, kako bismo se uspomenom na takvo delo ne samo naziđivali, nego i postiđivali sebe. Jer, mi ne možemo sačuvati trpljenje ukoliko se ne zatvorimo u keliji.
185. Iznećemo i drugi primer o avi Pafnutiju, koji je živeo u savršenoj usamljenosti u znamenitoj Skitskoj pustinji, u kojoj je i sada prezviter. Budući još mlad monah, on je zasijao blagodatnom svetošću tako da su se najveći muževi toga vremena divili njegovom napretku. I bez obzira na to što je bio mlađi od svih, njega su upoređivali sa starcima. Tako su odlučili da i njega ubroje u lik staraca. Kada se to pročulo, zavist, koja je nekada pobudila duše braće protiv Josifa, svojim otrovnim ognjem razgore protiv njega jednoga od skitske bratije. On beše naumio da njegovu slavu uprlja nekom mrljom sramote. Sačekavši vreme u koje je Pafnutije odlazio u nedeljni dan u Crkvu, on potajno uđe u njegovu keliju i među korpe, koje tamo obično pletu od palmovog pruća, sakri svoju knjigu. Zatim i sam ode u Crkvu, zadovoljan svojom lukavošću. Posle završetka nedeljne službe on pred svom bratijom svetom Isidoru, koji je tada bio prezviter, iznese žalbu da je iz njegove kelije ukradena knjiga. Ta žalba je sve smutila (a osobito prezvitera) i oni nisu znali šta da misle, niti šta da poduzmu, budući poraženi novim i nečuvenim prestupom. Tada je tužilac zahtevao da se sva bratija zadrži u Crkvi, i da pošalju nekolicinu izabranih da pretresu sve kelije. Kada su tri starca, koje je naznačio prezviter, pretražili sve druge kelije, došli su i do Pafnutijeve kelije. I u njoj su našli knjigu sakrivenu među palmovim korpama, gde je beše sakrio zavisnik. Uzevši je, oni su je odmah doneli u Crkvu i stavili pred sve. Premda je zbog čistote savesti bio uveren da nema nikakvog udela u grehu Pafnutije je, kao da je kriv zbog krađe, sebe predao sudu staraca, izjavljujući spremnost da podnese šta mu bude dosuđeno kao kazna i moleći da mu odrede mesto pokajanja. On ništa nije govorio u svoju odbranu zbog stidljive skromnosti strahujući da, trudeći se da rečima spere mrlju krađe, povrh toga ne podnese još i osudu za laž, budući da niko nije podozrevao ništa drugo osim onoga što je otkriveno. Po završetku ispitivanja i donošenja presude, on je izašao iz Crkve, ne pavši duhom, već poveravajući sebe sudu samoga Boga. On je počeo da prinosi pokajanje, pojačavši molitve sa obilnim suzama, utrostručivši post, pokazujući se pred licem ljudi sa najvećim smirenjem duha. Pošto je tokom isteka gotovo dve nedelje na taj način sebe podvrgao svakoj skrušenosti tela i duha, on je u subotni ili nedeljni dan rano ujutro došao u Crkvu ne radi primanja Svetog Pričešća, nego da bi se ispružio kod vrata Crkve i smireno molio oproštaj. Međutim, ne trpeći da on i dalje sam sebe skrušava i da bude ponižavan od drugih, Bog, svedok i znalac svega sakrivenoga, primora đavola da objavi ono što je pronalazač zla, beščasni kradljivac svoje stvari, slavi tuđ lukavi klevetnik, učinio bez ikakvih svedoka. Jer, obuzet najljućim demonom, on je sam otkrio svu lukavost svoje tajne podvale. I tako je onaj ko je bio savetodavac zlog dela i spletke, ujedno postao i izdajnički razglašivač. Zatim je taj nečisti duh silno i dugo mučio bednog brata, tako da ga nisu mogle isterati ne samo molitve ostalih svetih koji su tamo prebivali, i koji su imali Božanstveni dar vlasti nad demonima, nego ni naročita blagodat Isidora Prezvitera. Ni on nije mogao da istera tog najljućeg mučitelja, premda mu je, po milosti Gospodnjoj, bila darovana sila nad njima, budući da su besomučni dobijali isceljenjv još pre nego što bi bili dovedeni do njegovih vrata. I to je bilo stoga što je Hristos Gospod tu slavu sačuvao za Pafnutija, kako bi klevetnik bio isceljen molitvama onoga protiv koga je učinio spletku, i dobio oproštaj greha i oslobođenje od sadašnje kazne, objavljujući ime onoga čiju slavu je hteo da, kao zavidni neprijatelj potamni.
186. Dva su me razloga pobudila da vam ispričam ovaj događaj: prvi, da bismo, pomišljajući o nepokolebivoj čvrstini tog čoveka, utoliko više projavljivali nepokolebivost i trpljenje, ukoliko se manjim napadima neprijatelja podvrgavamo; i drugi, da bismo na osnovu njih došli do čvrstog ubeđenja da ne možemo biti bezbedni od bura iskušenja i napada đavola ukoliko celokupnu zaštitu našeg trpljenja i svu nadu ne budemo polagali na sile našeg unutrašnjeg čoveka, a ne na kelijski zatvor, na pustinjsku usamljenost, na zajednicu svetih, ili uopšte na bilo šta što postoji izvan nas. Jer, ako Gospod (koji je u Jevanđelju rekao: Carstvo Božije unutra je u vama, Lk.17,21), ne ukrepi naš duh silom svoga zastupništva, uzalud se nadamo da ćemo napade neprijatelja (koji je u vazduhu) pobediti ili pomoću ljudi koji sa nama žive, ili udaljavanjem u udaljena mesta (tj. udaljivši se u pustinju), ili sakrivanjem iza kamenja i krova (tj. zaključavši se u keliju). Jer, sve je to imao i Pafnutije, pa ipak kušač je pronašao način da ga napadne. Tog najzlijeg duha od njega nisu odbili ni zaštita stena, ni usamljenost pustinje, ni zastupništvo tolikih svetih u toj zajednici. Međutim, pošto nije polagao nadu svoga srca ni na šta spoljašnje, nego na samoga Sudiju svega sakrivenoga, ovaj sveti sluga Božiji nikako nije mogao biti uzdrman podvalama takvog napada. Isto tako, zar se i onaj koga je zavist bacila u takav prestup, nije koristio blagotvornošću pustinje, ogradom udaljenog staništa i zajednicom blaženog Isidora, ave i prezvitera, i drugih svetih? Pa ipak, kada ga je našla utvrđenog na pesku, đavolska bura ne samo da je njegovom domu (unutrašnjem nastrojenju) nanela silan udarac, nego ga e i sasvim razrušila. Prestanimo, stoga, da osnovu svoga nepomućenog unutrašnjeg mira tražimo van sebe, te da očekujemo da nemoć našeg trpljenja može pomoći tuđe trpljenje. Jer, kao što je Carstvo Božije unutra u nama, tako su i neprijatelji čoveku… domaći njegovi (Mt.10,36). I niko mi se ne suprotstavlja više od moga osećanja, koje e moj najbliži domaći. Pazimo više na sebe, kako nas naši domaći ne bi povredili. Jer, kada naši domaći ne ustaju na nas, tada i Carstvo Božije prebiva u nama u nepomućenom duševnom miru. I ako revnosno razmotrimo uzroke onoga što se dešava u nama, naći ćemo da mi ne možemo biti ranjeni nikakvim, čak ni najpakosnijim čovekom, ukoliko sami ne ustanemo protiv sebe nemirom svoga srca. I ukoliko smo ranjeni, uzrok ne treba tražiti u napadu spolja, nego u našem netrpljenju. Tako je tvrda hrana korisna za zdravog, a za bolesnog – štetna. Ona ne može povrediti onoga ko je prima, ukoliko joj za nanošenje povrede njegova nemoć ne doda silu.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *