NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

VI

BORBA SA POMISLIMA I PREKO NJIH SA ZLIM DUHOVIMA, KOJA PRATI SVE DRUGE BORBE I SVE IH NADŽIVLJUJE
155. Pitanje. I pored svog staranja ne vidim nikakvog uspeha u utvrđivanju pažnje. Um nikako ne može da se sačuva od lutanja. Čak i kad osetiš da se srce saosećajno ustremljuje ka određenom sagledavanju, um se neprimetno spušta i sa velikom brzinom upada u svoja uobičajena skitanja. Tako nebrojeno mnogo puta svaki dan um biva plenjen svojim lutanjima tamo-amo. Osim toga, njega hvata očajanje da nikada neće postići željeno ispravljanje nemoći. On stiče misao da je naprezanje pažnje radi tog dela beskoristan trud, budući da duša svaku minutu brzim poletima stremi rasejanosti. Strahom Božijim privučena duhovnom sagledavanju, ona ipak, pre nego se učvrsti, opet trenutno iščezava iz vida. Ukoliko čak i preduhitriš njenu nameru za lutanjem i uhvatiš je na samom početku, povukavši je ka sagledavanju od koga je počela da odstupa, nameravajući da je, kao nekim uzama, svežeš sa najvećom napregnutošću pažnje srca, ona ipak, za vreme samog truda nad njom, uspeva da isklizne iz unutrašnjeg svetilišta brže nego jegulja iz ruku ribolovca. Trudeći se na taj način svaki dan sa svim usrđem nad čuvanjem misli, i ne videći nikakvog uspeha, i nevoljno dolaziš do zaključka da lutanja misli ne potiču od nas, nego od same prirode.
156. Nije bezopasno tako brzo izvoditi zaključke, tj. pre nego što se delo ispita kako treba. Zbog svoje nemoći ili nesposobnosti da uspemo u nečemu, ne treba da smatramo da ni drugi ne mogu postići uspeh. To bi bilo isto kao kad bi neko, ne umejući da pliva i da se održava na vodi, zaključio da ničije telo ne može da se održava na vodi i da, prema tome, niko ne može da pliva. Pošto njegovo telo zbog svoje težine ne može da se održava na vodi, i pošto su tela svih kao i njegovo, [on zaključuje] da sama priroda tela nije u stanju da pliva. Ma kako mu izgledao ispravan takav zaključak, iskustvo ga ne opravdava. Takav je i naš sud. Naš um po svojoj prirodi ne može da bude prazan. Ukoliko u sebi ne bude imao unapred brižljivo pripremljene predmete u kojima bi upražnjavao svoja kretanja i kojima bi se postojano zanimao, on će zbog svoje pokretnosti neizbežno leteti tamo-amo, sve dok dugim upražnjavanjem i postojanom navikom (što vi nazivate uzaludnim trudom) iz opita ne sazna da u svome sećanju treba da pripremi materijal oko koga bi se okretao u svojim neumornim poletima, i da će kroz neprekidno prebivanje u trudu steći silu da odbija suprotne nagovore neprijatelja (kojima se ranije rasejavao), nepokolebivo prebivajući u stanju željenog (nepomućenog i unutrašnjeg pokoja). Prema tome, nepostojanost nesređenog lutanja pomisli ne treba pripisivati čovekovoj prirodi, ili Bogu, njenom Tvorcu. Jer, istinita je reč Pisma: Bog je čoveka stvorio dobrim, a oni (tj. ljudi) traže svakojake pomisli (Prop.7,30). Prema tome, kakvota pomisli zavisi od nas. I Psalmopojac govori: Blago čoveku kome si ti zastupnik: on je u svom srcu položio da ide gore (Ps.83,6). Vidite da je u našoj vlasti da polažemo u srca svoja ili ushođenje, tj. pomisli koje dostižu do Boga, ili nishođenje, tj. pomisli, koje nas spuštaju dole, ka zemaljskim i plotskim stvarima. Kad se pomisli ne bi nalazile u našoj vlasti, Gospod ne bi prekoreo fariseje: Zašto vi zlo mislite u srcima svojim (Mt.9,4). I preko proroka On ne bi zapovedio: Udaljite zle pomisli vaše od očiju mojih (Is.1,16), i: Dokle će se u tebi zadržavati poročne misli. (Jer.4,14).
157. Istina je, doduše, da nas mnoge sujetne pomisli i protiv naše volje uznemiravaju i gotovo bez našeg znanja zavaravaju. One u nas ulaze neprimetno i lukavo. I mi ne samo da ne možemo da ih sprečimo, nego ih i sa velikim trudom primećujemo. Ipak, svako može da ih prima, ili odbacuje ukoliko, uz Božiju pomoć, uloži staranje i trud. Njihovo nastajanje ne zavisi od nas, ali njihovo odbacivanje ili primanje stoji u našoj volji. Uostalom, i u samom razvijanju pomisli ne treba sve pripisivati njihovom napadu, ili duhovima koji se staraju da ih poseju. Naprotiv, i od nas, ako ne uvek a ono najvećim delom, zavisi da li ćemo ispraviti kakvotu pomisli, i da li ćemo se postarati da u našim srcima niču duhovno-svete umesto plotsko-zemnih pomisli. Rđave pomisli se umanjuju i ređe pojavljuju u onome ko se razumno i usrdno poučava u Svetom Pismu, upražnjava u Psalmima i pevanju [crkvenih pesama], podvizava u postu i bdenju, seća na buduće (tj. na Carstvo nebesko i geenu ognjenu), i na sva dela Božija. Naprotiv, zle pomisli se umnožavaju u onome ko se zanima svetovnim brigama i plotskim delima, i upušta u sujetne i prazne besede.
158. Delatnost našega uma se može usporediti sa mlinskim žrvnjem koji se od silovitog vodenog toka brzo okreće u krug. Pokretan vodom, on nikako ne može da prestane da se okreće. Međutim, u vlasti mlinara stoji da li će mleti pšenicu, žitarice ili kukolj. Tako ni naš um u sadašnjem životu ne može biti prazan od toka pomisli, budući neprestano pokretan potocima utisaka koji se na njega ustremljuju sa svih strana. Međutim, od naše volje i odluke zavisi koje će od njih da primi ili prihvati. Ukoliko se mi, kao što je rečeno, budemo postojano zanimali poučavanjem u Svetom Pismu, ukoliko sećanje budemo ispunjavali duhovnim predmetima i ukoliko budemo gajili želju za savršenstvom i nadu za zadobijanje budućeg blaženstva, u nama će nicati duhovne pomisli, i naš um će se kretati u neprestanim mislima o predmetima u koje smo se udubili. Međutim, ukoliko se mi, usled bezbrižnosti i nerada, budemo zanimali predmetima strasti i praznim besedama, ili svetovnim i sujetnim brigama, u nama će se, po njihovim rodovima, kao pleva rađati i pomisli i našem srcu dostavljati veoma štetan posao, po rečima Spasitelja: Jer gde je blago dela vaših i vaše pažnje,
neophodno će biti i srce vaše (Mt.6,21).
159. Treba znati da postoje tri izvora naših pomisli: Bog, đavo i mi sami. Bog nas udostojava posete prosvećenjem Svetoga Duha, pobuđuje u nama ili revnost prema većem napredovanju, ili skrušenost zbog sporog napretka i popuštanja lenjosti i bezbrižnosti, otkriva nam nebeske tajne, i naše namere obraća ka boljim delima. Tako je Gospod nadahnuo Artakserksa da traži knjigu dnevnika iz koje je saznao za dobra dela Mardoheja, te odmah izmenio svoju raniju surovu odluku o uništavanju judejskoga naroda (Est.6). Tako je i apostolima obećano: Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti iz vas (Mt.10,20). Od đavola su pomisli koje pokušavaju da nas spotaknu, pobuđujući u nama strasno naslađivanje, ili sa najlukavijom prepredenošću predstavljajući zlo pod vidom dobra. Jer, on se pred nama pretvara u anđela svetlosti (2.Kor.11,14). Tako je on metnuo u srce Judi Iskariotskome da izda Gospoda (Jn.13,2), i Ananiji da slaže Duhu Svetome (Dap.5,3). Od nas samih rađaju se pomisli kada se prirodno sećamo onoga što smo videli, slušali, ili činili.
160. Taj trostruki uzrok nastanka pomisli treba uvek da imamo na umu i da prema njemu prosuđujemo o pomislima koje nastaju u srcu. U skladu sa time treba i da se odnosimo prema njima. U ovom smislu mi treba da podražavamo iskusne menjače novca koji tačno umeju da prepoznaju da li se radi o zlatu, da li je moneta od čistog zlata, ili od bakra koji liči na zlato, da li na njoj carev lik, i da li je zakonito predstavljen, te da li moneta ima zakonitu težinu. Nešto slično u duhovnom smislu mi treba da činimo u odnosu na pomisli. Prvo, treba svestrano da ispitamo da li je istinito ili ne ono što je ušlo u naše srce. Naprimer, ako nam je predloženo neko učenje, mi treba da ispitamo da li je očišćeno Božanstvenim ognjem Svetoga Duha, ili pripada judejskom sujeverju, ili proizlazi iz nadmene svetske filosofije i samo nosi masku blagočastivosti. Postupivši tako, mi ćemo ispuniti apostolsku pouku: Ne verujte svakome duhu, nego ispitujte duhove jesu li od Boga (1.Jn.4,1), i bićemo izvan opasnosti da se udaljimo od istine. Oni, pak, koji se nisu pobrinuli da ispune ovu predostrožnost, podvrgavali su se bednom otpadanju od vere. Slatkorečivi sablaznitelji su ih najpre privukli sebi nekim pobožnim osećanjima i umovanjima, saglasnim sa svetom verom, kao sa sjajem zlata. Zatim su ih naučili mudrovanjima protivnim veri. Obmanuti prvobitnim izgledom, oni ih nisu podvrgnuli svestranom ispitivanju. Primivši na taj način lažni bakarni novac za zlatni, oni su upali u jeretičke zablude. Drugo, treba da brižljivo razmotrimo da li čujemo lažno tumačenje Svetog Pisma. Jer, [može se desiti] da ono, oponašajući čisto zlato istinitog razumevanja Božanstvenih reči, pokušava da nas obmane izgledom dragocenog metala kako bismo ga primili sa mešavinom bakra lažno pridavanog smisla. Tako je satana pokušao da iskuša samog Spasitelja Hrista. Tako on i sve nas iskušava, premda ne bezuspešno kao kod našeg Gospoda. Treće, na sve načine treba da budemo oprezni kako neprijatelj, izvrćući dragocene pouke Svetoga Pisma lukavim tumačenjima, ne bi uspeo da nas navede na nepravilnu primenu i upotrebu. Prikrivajući obmanu pozivanjem na predanje koje navodno potiče od staraca on kao da nezakonito stavlja carski pečat na lažni novac. On u tome uspeva kada nas prelešćuje na neumorni trud koji je iznad naših moći, na prekomerna bdenja, na molitve bez ikakvog reda, na neumesno čitanje. Zavodeći nas navodnim dobrom, on nas privodi kraju koji je štetan po dušu. On nas nagovara da činimo nepotrebne posete da bi nas isterao iz usamljenosti i lišio blaženog bezmolvija. On nam savetuje da preuzmemo na sebe brigu o pobožnim bespomoćnim ženama kako bi nas uhvatio u zamku pogubnim brigama. On nas podstiče da želimo sveštenički čin pod izgovorom nazidavanja mnogih i odvlači od našeg smirenog zvanja. Svi takvi saveti, prikriveni pokrovom milosrđa, pobožnosti i višeg napretka, neiskusne odvode u obmanu. Spolja oni liče na novac istinitog cara, premda su ih iskovali lažni duhovni kovači, a ne pravoslavni opitni oci. Njih su podmukli demoni iskovali na štetu i propast. Na njih se savršeno može primeniti izreka Propovednika: Postoje putevi koji čoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Prič.16,25). Poslednje (četvrto) opažanje iskusnog menjača se odnosi na ispitivanje težine [monete]. Mi ćemo ga u našem duhovnom delanju ispuniti kada delo koje nam savetuje pomisao položimo na tas savesti, te sa svom strogošću ispitamo da li ima stvarnu težinu, tj. da li je teško strahom Božijim, da li je sve u njemu po njegovom smislu i značenju, ne čini li ga lakim spoljašnost i novina, nije li mu težinu umanjila sujeta i nije li ga uništila ljudska slava. Izvagavši i ispitavši ga svedočanstvima apostola i proroka, mi smo dužni da ga prihvatimo kao saglasno sa njima, ili da ga sa svom strogošću odbacimo kao njima protivno i za nas pogubno.
161. Prema tome, treba neprestano da osmatramo sve skrivnice našeg srca, i da sa budnom pažnjom pratimo tragove onih koji ulaze kako se ne bi prokrao i neki misleni zver, ili sam lav ili drakon te, potajno zapečativši pogubne stope pri našoj nepažnji, i drugima prokrčio put u zavoje našeg srca. Obrađujući na taj način svakoga časa i svake minute zemlju našeg srca jevanđelskim plugom, tj. neprestanim sećanjem na krst Gospodnji, mi ćemo moći da uništimo legla pogubnih zveri i jazbine otrovnih zmija, i da ih izgnamo iz sebe.
162. Obraz savršenog uma (koji ima vlast nad svojim pomislima) prekrasno je predstavljen u licu jevanđelskog kapetana. Naravstvena sila koja ne dozvoljava da nas sve pomisli obmanjuju, već po svom rasuđivanju dobre prima, a suprotne bez ikakvog napora progoni, u priči o njemu je opisana njegovim rečima (koje, naravno treba shvatiti u prenosnom značenju): Jer i ja sam čovek pod vlašću, i imam pod sobom vojnike, pa rečem jednome: idi, i ide: i drugome: dođi, i dođe; i slugi svome: učini to, i učini (Mt.8,9). Kad bismo se hrabro borili protiv neurednih unutrašnjih pokreta i strasti, kad bismo ih potčinili svojoj vlasti i svome rasuđivanju, kad bismo pohotu koja ustaje u našoj ploti ugasili, kad bismo neurednu gomilu pomisli držali pod jarmom vlasti razuma, kad bismo spasonosnim znamenjem krsta Gospodnjeg od granica našeg srca progonili gomile zlih neprijateljskih sila, mi bismo mi bili uzvedeni u čin kapetana u duhovnom smislu. Zbog takvih trijumfa i pobeda i mi ćemo se podići na visinu njegovog dostojanstva i imati zapovedničku vlast i silu. Pri njoj već nećemo biti privlačeni pomislima koje ne želi mo, nego samo onima kojima se duhovno naslađujemo. Tada ćemo dobiti mogućnost da prebivamo u njima i da im se priljubljujemo. Zlim nagovaranjima ćemo, pak, sa vlašću zapovedati: „Odlazite“, i odlaziće. Tako ćemo i dobre pomisli prizivati: „Dođite“ i one će dolaziti. I sluzi našem – telu ćemo pokazivati šta mu je potrebno za celomudrenost i uzdržanje, i on će, izjavljujući potpunu pokornost, bez ikakvog protivljenja sve ispuniti, ne izazivajući više poročne želje protivne duhu.
163. Ali, kako to postići? To će doći samo od sebe ukoliko se tesno sjedinimo sa Bogom. Tada će već On dejstvovati u nama. U to nas uverava apostol, govoreći: Jer oružje našeg vojevanja nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja, obarajući pomisli (2.Kor.10,4). Ma šta mi preduzimali u cilju savlađivanja pomisli, nećemo imati uspeha, sve dok ne počne da deluje sam Bog posle sjedinjenja sa nama. Tada će i naša nemoćna sredstva postati silna i svepobedna, razarajući neprijateljske tvrđave i poražavajući i izgoneći sve pomisli. I ispuniće se na nama proročka reč: Nemoćni neka govori: „Mogu ja“ (imam snage), i krotak neka bude hrabar (Joilj 3,10-11), i ono što o sebi govori sveti Pavle: Jer kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10). Jer, tada će se sila Božija projaviti u nemoći našoj (2.Kor.12,9). Prema tome, svim htenjem srca treba da se ustremimo ka sjedinjenju sa Gospodom da bi se i u nama izvršilo ono što je ispitao blaženi David; Duša se moja prilepila za tebe. I primi me desnica tvoja (Ps.62,8). I svako od nas će početi da peva zajedno sa njim: A meni je dobro biti blizu Boga (Ps.72,28). Naravno, to zahteva postojani napor i trud. Ali, bez njih nema uspeha ni u kakvom delu. Tim više ga bez njih ne treba očekivati u tako važnom delu. Savršenstvo nijedne vrline se ne može postići bez truda, i mir pomisli niko ne može postići bez krajnjeg srdačnog napora. Na to se upravno odnosi reč Gospodnja: Carstvo nebesko sa naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju (Mt.11,12). Da bi duh naš dostigao u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13), i postao jedan duh sa Gospodom (1.Kor.6,17), neophodno je da sa velikim naporom uvek bdi i da bude neumoran u revnosti. Došavši dotle, on već sa apostolom može svečano da likuje: Sve mogu u Hristu koji mi daje moć (Fil.4,13).
164. Stoga sva naša pažnja treba uvek da bude usmerena na brzo vraćanje pomisli od njihovog lutanja i kruženja ka sećanju na Boga. Onaj ko hoće tačno da podigne i sagradi krov u obliku kupole, vrpcom iz centra postojano pravi krug, postižući na taj način svuda podjednaku okruglinu. Ko, pak, pokuša da bez ove pomoći završi delo neće moći nepogrešivo da ostvari pravilnu okruglost, čak i ako poseduje veliku veštinu, budući da jedinim pogledom neće moći odrediti koliko je odstupio od kružnice. Isto tako ni naš duh, ukoliko u sebi, kao neki nepokretan centar, ne utvrdi ljubeće sećanje na Boga, kako bi, njime obezbeđen, svakog momenta obilazio sva svoja dela i trudove, kako bi njime, kao proverom, određivao kakvotu svojih pomisli i podviga (te jedne primao, a druge odbacivao), i kako bi njime, kao istinskim šestarom, davao pravac svemu što radi – nikako neće moći kao što treba da sagradi duhovnu građevinu čiji je arhitekta Pavle (1.Kor.Z,10). On tada neće moći da kući da lepotu o kojoj blaženi David, želeći da je u svom srcu predstavi Gospodu, govori: Gospode, zavoleh lepotu doma tvoga, i mesto obitavanja slave tvoje (Ps.25,8), nego će nerazumno u srcu svome podići ružan dom, koji je nedostojan Duha Svetoga i koji je uvek sklon rušenju. I on se neće proslaviti useljavanjem blaženog stanara (tj. Duha Svetoga), već se podvrgnuti žalosnom razrušenju.
165. Tamne sile deluju na nas prvenstveno kroz pomisli. Naravno, nama bi bilo lakše da izađemo na kraj sa njima kada nas ne bi neprestano i u velikom broju okruživali neprijatelji koji nam ne žele dobro. Ipak, toga se ne treba užasavati. Istina je da nas neprijatelji stalno opadaju. Međutim, oni samo seju i pobuđuju zlo u nama, nemajući sile da nas prinuđuju na njega. Jer, kad bi im bila data vlasg da nas nasilno uvlače u zlo, a ne samo da nas nagovaraju na njega, ni jedan čovek ne bi mogao da izbegne greh koji bi odgovarao grehovnoj želji koju bi zapalili u našim srcima. Međutim, mi vidimo da je njima data mogućnost da nas pobuđuju, kao što je i nama darovana sila da ih odbijamo i sloboda da se sa njima saglašavamo. I zašto se bojati? Uostalom, onome ko se boji njihovih nasilja i napada, sa druge strane predlažemo Božiji pokrov i Božiju pomoć, koja je moćnija od njih, kao što se govori: Jer je eeći Onaj koji je u vama negoli koji je u svetu (1Jn.4,4). Njegovo zastupništvo se bori za nas sa silom koja je nesravnjivo veća od one sa kojom na nas ustaje neprijateljska strana. Jer, Bog ne samo da nadahnjuje na dobra dela, nego ih i podupire i privodi kraju. On nas ponekad i bez naše volje i našega znanja privlači spasenju. Prema tome, očigledno je da đavo može da prelesti jedino onoga ko mu sam svojom voljom da saglasnost. To je Eklisiast jasno izrazio rečima: Sud nad zlim delima nije brz. Zbog toga se srce sinova ljudskih ne boji da čini zlo (Ekl.8,11). Očigledno je, dakle, da svako greši stoga što odmah, kada na njega napadnu zle pomisli, ne pruža otpor protivrečenjem. Jer, rečeno je: Usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas (Jak.4,7).
166. Kod nekoga može da se javi pitanje o načinu na koji zli duhovi ulaze u opštenje sa dušom. Oni neosetno razgovaraju sa njom, seju u nju što zažele, vide njene pomisli i pokrete i koriste se njima na njenu štetu. Međutim, nema ničega neobičnog u tome. Duh može da ulazi u opštenje sa duhom, i da prikriveno utiče na njega, podstičući da na ono što želi. Jer, među njima, kao i među ljudima, postoji neka sličnost i srodnost po prirodi. Međutim, savršeno je nemoguće da oni ulaze jedan u drugog i da jedan ovladava drugim. To može istinski da se pripisuje samo Božanstvu.
167. Napred rečenom nimalo ne protivreči ono što se događa sa besomučenima, tj. što oni, opsednuti nečistim duhovima, govore i čine ono što neće, ili bivaju prinuđeni da izgovaraju reči koje ne razumeju. Izvesno je, međutim, da se ne podvrgavaju svi na isti način uticaju duhova. Nekima oni ovladavaju do te mere da nimalo nisu svesni šta rade ili govore, dok su drugi svesni i posle se sećaju onog što se dešavalo. I jedno i drugo biva od uticaja nečistog duha. Ipak, ne treba misliti da on, izgovarajući reči i govoreći ustima onoga koji strada, prožima samu suštinu duše ili da srasta sa njom i da se oblači njome. Oni to nikako ne mogu da učine. To se, zapravo događa na sledeći način: zasedajući na organe kroz koje dejstvuje duša, i nalažući na njih nepodnošljivu težinu, nečisti duh strašnim pomračenjem pokriva razumna osećanja duše i preseca njihovu delatnost. To se, doduše, kao što vidimo, ponekad dešava i od vina, i od groznice, i od preterane hladnoće, i drugih bolesti koje dolaze spolja. Da đavo ne bi pomislio da isto učini i sa blaženim Jovom, dobivši vlast nad njegovim telom, Gospod mu je naročitom zapovešću zapretio, govoreći: Eto, predajem ti ga u ruke, ali mu samo dušu sačuvaj (Jov 2,6). On kao da kaže: „Samo ga nemoj činiti bezumnim, nemoj mu rastrojiti sedište duše, ne napadaj mu razum i ne povređuj mu organ razuma jer njime treba da ti se suprotstavi.
168. Duh se, na taj način, nekako meša sa grubim i tvrdim veštastvom, tj. sa telom, i to veoma lako. Iz toga, međutim, ne sledi da se on i sa dušom, koja je takođe duh, može sjediniti tako da i nju, slično telu, učiniti sedištem svog bića. To je moguće jedino Svetoj Trojici, koja ne samo da obuhvata svaku razumnu prirodu, nego je i prožima. Samo je Bog svagde i u svemu, tako da vidi i sve pomisli naše, i sve unutrašnje pokrete, i sve duševne tajne. I nema tvari sakrivene pred Njim, nego je sve obnaženo i otkriveno pred očima Onoga kome ćemo odgovarati (Jev.4,13). On pravedno ispituje srca i utrobe (Ps.7,10).
169. Kako, međutim, nečisti duhovi znaju naše misli? Oni ih ne čitaju upravno u duši, nego ih prepoznaju po njihovom ispoljavanju u spoljašnjim čulnim obeležjima, tj. iz naših reči i dela. Međutim, oni nikako ne mogu proniknuti u misli koje još nisu izašle iz unutrašnjosti duše. Čak i to da li su i kako su primljene misli koje nam oni sami podmeću, oni saznaju ne iz same duše, i ne iz najunutarnjijih pokreta koji se u njoj tajno dešavaju zbog njih, nego po njihovom ispoljavanju van duše. Tako, npr. oni znaju da je monah, u koga su posejali pomisao stomakougađanja, primio pohotu stomakougađanja ukoliko vide da je počeo da posmatra kroz prozor na sunce, ili da se obaveštava koliko je sati. I nije čudno što vazdušne sile stiču takvo znanje, kada vidimo da i umnim ljudima uspeva da po očima, licu i drugim spoljašnjim znacima saznaju stanje unutrašnjeg čoveka. Naravno, utoliko tačnije znanje mogu da imaju oni koji su, kao duhovi, bez sumnje mnogo tananiji i pronicljiviji od ljudi.
170. Treba znati da svi demoni ne raspaljuju sve strasti u ljudima, već da se o svakoj brine određeni duh. Jer, jedni od njih se naslađuju nečistim i sramnim pohotama, drugi vole bogohulstvo, treći – gnev i jarost, četvrti se teše tugom, peti – sujetom i gordošću. I svaki u srcu čovekovom seje strast kojom se naročito naslađuje. Međutim, ne pobuđuju oni svi zajedno svoje strasti, nego naizmenično, saglasno sa vremenom, mestom i prijemčivošću onoga ko se iskušava.
171. Osim toga, treba znati da oni nisu svi u jednakoj meri zli i jednako moćni. Na početnike i nemoćne se puštaju slabiji duhovi. Ukoliko se oni savladaju, šalju se moćniji. Na taj način, Hristov vojnik, po meri svog napredovanja i umnožavanja duhovnih sila, treba da podnosi sve veću i veću borbu. I niko od svetih nikako ne bi mogao podneti zlobu takvih i tolikih neprijatelja, ili izdržati njihove napade i svirepujarost, ukoliko pri našoj borbi ne bi uvek bio prisutan naš najmilostiviji zastupnik i podvigopoložnik Hristos, ujednačavajući silu onih koji se bore, odbijajući i obuzdavajući iznenadne napade neprijatelja i čineći sa iskušenjem i kraj, da bi se moglo podneti (1.Kor.10,13).
172. Demoni nemaju vlasti da štete svakom čoveku. To na najjasniji način dokazuje primer blaženog Jova koga neprijatelj nije smeo da iskuša više, nego što mu je bilo dopušteno voljom Božijom. O tome svedoči i ispovedanje zlih duhova koje je uneseno u jevanđelske priče: Ako nas izgoniš, dozvoli nam da idemo u krdo svinja (Mt.8,31). Oni, dakle, bez Božije dozvole nisu imali vlast da uđu čak ni u nečiste i beslovesne životinje. Utoliko više treba verovati da po svojoj volji oni ne mogu ući ni u jednog čoveka, stvorenog po obrazu Božijem. Jer, kad bi im bila data vlast da iskušavaju i ogorčavaju svakoga čoveka po svojoj volji, niko ne samo od mladih monaha, nego ni od savršenih muževa ne bi mogao da izdrži život u pustinji, budući okružen gomilama zlih neprijatelja.
173. Takođe, poznato je da nečisti duhovi u tela besomučenih ulaze tek pošto zavladaju njihovim umovima i pomislima. Lišivši ih najpre straha Božijeg, sećanja na Boga i duhovne pouke, oni ih smelo napadaju. I budući da su razoružani i lišeni Božije pomoći i Božije ograde, oni ih lako pobeđuju. Na kraju, oni u njima, kao u mestu koje je prepušteno njihovoj vlasti, ustrojavaju sebi stanište. Uostalom, tačno je i to da oni teže, prekomernije i pogubnije muče one koje nisu savladali telesno, nego duševno. To su upravo oni koji su se uhvatili u mrežu njihovim strastima i pohotama. Jer, po reči apostola, od koga je ko pobeđen tome i robuje (2.Pt.2,19).
174. Sveto Pismo svedoči da su uz svakoga od nas nerazdvojno prisutna dva anđela, dobar i zao. O dobrima govori Spasitelj: Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga (Mt.18,10), i blaženi David: Anđeli Gospodnji stoje oko onih koji ga se boje, i izbavljaju ih (Ps.33,8). O njima svedoči i ono što se u knjizi Dela apostolskih govori o svetom Petru: To je anđeo njegov (Dap.12,15). O oba anđela naširoko se govori u knjizi Pastir. Ako razmislimo o onome ko je tražio pristup blaženom Jovu, jasno ćemo razumeti da se radilo o onome ko ga je uvek napadao, premda ga nikada nije mogao pokrenuti na greh. Zbog toga je i iskao od Gospoda vlast nad njim, ispovedajući da je dotle bio pobeđivan zastupanjem Gospoda (koji ga je uvek ograđivao svojim pokrovom), a ne njegovom vrlinom. I o Judi se takođe govori: I đavo neka mu stane sa desne strane (Ps.108,6).
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *