ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ

 

VI

БОРБА СА ПОМИСЛИМА И ПРЕКО ЊИХ СА ЗЛИМ ДУХОВИМА, КОЈА ПРАТИ СВЕ ДРУГЕ БОРБЕ И СВЕ ИХ НАДЖИВЉУЈЕ
155. Питање. И поред свог старања не видим никаквог успеха у утврђивању пажње. Ум никако не може да се сачува од лутања. Чак и кад осетиш да се срце саосећајно устремљује ка одређеном сагледавању, ум се неприметно спушта и са великом брзином упада у своја уобичајена скитања. Тако небројено много пута сваки дан ум бива плењен својим лутањима тамо-амо. Осим тога, њега хвата очајање да никада неће постићи жељено исправљање немоћи. Он стиче мисао да је напрезање пажње ради тог дела бескористан труд, будући да душа сваку минуту брзим полетима стреми расејаности. Страхом Божијим привучена духовном сагледавању, она ипак, пре него се учврсти, опет тренутно ишчезава из вида. Уколико чак и предухитриш њену намеру за лутањем и ухватиш је на самом почетку, повукавши је ка сагледавању од кога је почела да одступа, намеравајући да је, као неким узама, свежеш са највећом напрегнутошћу пажње срца, она ипак, за време самог труда над њом, успева да исклизне из унутрашњег светилишта брже него јегуља из руку риболовца. Трудећи се на тај начин сваки дан са свим усрђем над чувањем мисли, и не видећи никаквог успеха, и невољно долазиш до закључка да лутања мисли не потичу од нас, него од саме природе.
156. Није безопасно тако брзо изводити закључке, тј. пре него што се дело испита како треба. Због своје немоћи или неспособности да успемо у нечему, не треба да сматрамо да ни други не могу постићи успех. То би било исто као кад би неко, не умејући да плива и да се одржава на води, закључио да ничије тело не може да се одржава на води и да, према томе, нико не може да плива. Пошто његово тело због своје тежине не може да се одржава на води, и пошто су тела свих као и његово, [он закључује] да сама природа тела није у стању да плива. Ма како му изгледао исправан такав закључак, искуство га не оправдава. Такав је и наш суд. Наш ум по својој природи не може да буде празан. Уколико у себи не буде имао унапред брижљиво припремљене предмете у којима би упражњавао своја кретања и којима би се постојано занимао, он ће због своје покретности неизбежно летети тамо-амо, све док дугим упражњавањем и постојаном навиком (што ви називате узалудним трудом) из опита не сазна да у своме сећању треба да припреми материјал око кога би се окретао у својим неуморним полетима, и да ће кроз непрекидно пребивање у труду стећи силу да одбија супротне наговоре непријатеља (којима се раније расејавао), непоколебиво пребивајући у стању жељеног (непомућеног и унутрашњег покоја). Према томе, непостојаност несређеног лутања помисли не треба приписивати човековој природи, или Богу, њеном Творцу. Јер, истинита је реч Писма: Бог је човека створио добрим, а они (тј. људи) траже свакојаке помисли (Проп.7,30). Према томе, каквота помисли зависи од нас. И Псалмопојац говори: Благо човеку коме си ти заступник: он је у свом срцу положио да иде горе (Пс.83,6). Видите да је у нашој власти да полажемо у срца своја или усхођење, тј. помисли које достижу до Бога, или нисхођење, тј. помисли, које нас спуштају доле, ка земаљским и плотским стварима. Кад се помисли не би налазиле у нашој власти, Господ не би прекорео фарисеје: Зашто ви зло мислите у срцима својим (Мт.9,4). И преко пророка Он не би заповедио: Удаљите зле помисли ваше од очију мојих (Ис.1,16), и: Докле ће се у теби задржавати порочне мисли. (Јер.4,14).
157. Истина је, додуше, да нас многе сујетне помисли и против наше воље узнемиравају и готово без нашег знања заваравају. Оне у нас улазе неприметно и лукаво. И ми не само да не можемо да их спречимо, него их и са великим трудом примећујемо. Ипак, свако може да их прима, или одбацује уколико, уз Божију помоћ, уложи старање и труд. Њихово настајање не зависи од нас, али њихово одбацивање или примање стоји у нашој вољи. Уосталом, и у самом развијању помисли не треба све приписивати њиховом нападу, или духовима који се старају да их посеју. Напротив, и од нас, ако не увек а оно највећим делом, зависи да ли ћемо исправити каквоту помисли, и да ли ћемо се постарати да у нашим срцима ничу духовно-свете уместо плотско-земних помисли. Рђаве помисли се умањују и ређе појављују у ономе ко се разумно и усрдно поучава у Светом Писму, упражњава у Псалмима и певању [црквених песама], подвизава у посту и бдењу, сећа на будуће (тј. на Царство небеско и геену огњену), и на сва дела Божија. Напротив, зле помисли се умножавају у ономе ко се занима световним бригама и плотским делима, и упушта у сујетне и празне беседе.
158. Делатност нашега ума се може успоредити са млинским жрвњем који се од силовитог воденог тока брзо окреће у круг. Покретан водом, он никако не може да престане да се окреће. Међутим, у власти млинара стоји да ли ће млети пшеницу, житарице или кукољ. Тако ни наш ум у садашњем животу не може бити празан од тока помисли, будући непрестано покретан потоцима утисака који се на њега устремљују са свих страна. Међутим, од наше воље и одлуке зависи које ће од њих да прими или прихвати. Уколико се ми, као што је речено, будемо постојано занимали поучавањем у Светом Писму, уколико сећање будемо испуњавали духовним предметима и уколико будемо гајили жељу за савршенством и наду за задобијање будућег блаженства, у нама ће ницати духовне помисли, и наш ум ће се кретати у непрестаним мислима о предметима у које смо се удубили. Међутим, уколико се ми, услед безбрижности и нерада, будемо занимали предметима страсти и празним беседама, или световним и сујетним бригама, у нама ће се, по њиховим родовима, као плева рађати и помисли и нашем срцу достављати веома штетан посао, по речима Спаситеља: Јер где је благо дела ваших и ваше пажње,
неопходно ће бити и срце ваше (Мт.6,21).
159. Треба знати да постоје три извора наших помисли: Бог, ђаво и ми сами. Бог нас удостојава посете просвећењем Светога Духа, побуђује у нама или ревност према већем напредовању, или скрушеност због спорог напретка и попуштања лењости и безбрижности, открива нам небеске тајне, и наше намере обраћа ка бољим делима. Тако је Господ надахнуо Артаксеркса да тражи књигу дневника из које је сазнао за добра дела Мардохеја, те одмах изменио своју ранију сурову одлуку о уништавању јудејскога народа (Ест.6). Тако је и апостолима обећано: Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас (Мт.10,20). Од ђавола су помисли које покушавају да нас спотакну, побуђујући у нама страсно наслађивање, или са најлукавијом препреденошћу представљајући зло под видом добра. Јер, он се пред нама претвара у анђела светлости (2.Кор.11,14). Тако је он метнуо у срце Јуди Искариотскоме да изда Господа (Јн.13,2), и Ананији да слаже Духу Светоме (Дап.5,3). Од нас самих рађају се помисли када се природно сећамо онога што смо видели, слушали, или чинили.
160. Тај троструки узрок настанка помисли треба увек да имамо на уму и да према њему просуђујемо о помислима које настају у срцу. У складу са тиме треба и да се односимо према њима. У овом смислу ми треба да подражавамо искусне мењаче новца који тачно умеју да препознају да ли се ради о злату, да ли је монета од чистог злата, или од бакра који личи на злато, да ли на њој царев лик, и да ли је законито представљен, те да ли монета има закониту тежину. Нешто слично у духовном смислу ми треба да чинимо у односу на помисли. Прво, треба свестрано да испитамо да ли је истинито или не оно што је ушло у наше срце. Например, ако нам је предложено неко учење, ми треба да испитамо да ли је очишћено Божанственим огњем Светога Духа, или припада јудејском сујеверју, или произлази из надмене светске философије и само носи маску благочастивости. Поступивши тако, ми ћемо испунити апостолску поуку: Не верујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога (1.Јн.4,1), и бићемо изван опасности да се удаљимо од истине. Они, пак, који се нису побринули да испуне ову предострожност, подвргавали су се бедном отпадању од вере. Слаткоречиви саблазнитељи су их најпре привукли себи неким побожним осећањима и умовањима, сагласним са светом вером, као са сјајем злата. Затим су их научили мудровањима противним вери. Обманути првобитним изгледом, они их нису подвргнули свестраном испитивању. Примивши на тај начин лажни бакарни новац за златни, они су упали у јеретичке заблуде. Друго, треба да брижљиво размотримо да ли чујемо лажно тумачење Светог Писма. Јер, [може се десити] да оно, опонашајући чисто злато истинитог разумевања Божанствених речи, покушава да нас обмане изгледом драгоценог метала како бисмо га примили са мешавином бакра лажно придаваног смисла. Тако је сатана покушао да искуша самог Спаситеља Христа. Тако он и све нас искушава, премда не безуспешно као код нашег Господа. Треће, на све начине треба да будемо опрезни како непријатељ, изврћући драгоцене поуке Светога Писма лукавим тумачењима, не би успео да нас наведе на неправилну примену и употребу. Прикривајући обману позивањем на предање које наводно потиче од стараца он као да незаконито ставља царски печат на лажни новац. Он у томе успева када нас прелешћује на неуморни труд који је изнад наших моћи, на прекомерна бдења, на молитве без икаквог реда, на неумесно читање. Заводећи нас наводним добром, он нас приводи крају који је штетан по душу. Он нас наговара да чинимо непотребне посете да би нас истерао из усамљености и лишио блаженог безмолвија. Он нам саветује да преузмемо на себе бригу о побожним беспомоћним женама како би нас ухватио у замку погубним бригама. Он нас подстиче да желимо свештенички чин под изговором назидавања многих и одвлачи од нашег смиреног звања. Сви такви савети, прикривени покровом милосрђа, побожности и вишег напретка, неискусне одводе у обману. Споља они личе на новац истинитог цара, премда су их исковали лажни духовни ковачи, а не православни опитни оци. Њих су подмукли демони исковали на штету и пропаст. На њих се савршено може применити изрека Проповедника: Постоје путеви који човеку изгледају прави, иако им крај гледа у дно адово (Прич.16,25). Последње (четврто) опажање искусног мењача се односи на испитивање тежине [монете]. Ми ћемо га у нашем духовном делању испунити када дело које нам саветује помисао положимо на тас савести, те са свом строгошћу испитамо да ли има стварну тежину, тј. да ли је тешко страхом Божијим, да ли је све у њему по његовом смислу и значењу, не чини ли га лаким спољашност и новина, није ли му тежину умањила сујета и није ли га уништила људска слава. Извагавши и испитавши га сведочанствима апостола и пророка, ми смо дужни да га прихватимо као сагласно са њима, или да га са свом строгошћу одбацимо као њима противно и за нас погубно.
161. Према томе, треба непрестано да осматрамо све скривнице нашег срца, и да са будном пажњом пратимо трагове оних који улазе како се не би прокрао и неки мислени звер, или сам лав или дракон те, потајно запечативши погубне стопе при нашој непажњи, и другима прокрчио пут у завоје нашег срца. Обрађујући на тај начин свакога часа и сваке минуте земљу нашег срца јеванђелским плугом, тј. непрестаним сећањем на крст Господњи, ми ћемо моћи да уништимо легла погубних звери и јазбине отровних змија, и да их изгнамо из себе.
162. Образ савршеног ума (који има власт над својим помислима) прекрасно је представљен у лицу јеванђелског капетана. Наравствена сила која не дозвољава да нас све помисли обмањују, већ по свом расуђивању добре прима, а супротне без икаквог напора прогони, у причи о њему је описана његовим речима (које, наравно треба схватити у преносном значењу): Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини (Мт.8,9). Кад бисмо се храбро борили против неуредних унутрашњих покрета и страсти, кад бисмо их потчинили својој власти и своме расуђивању, кад бисмо похоту која устаје у нашој плоти угасили, кад бисмо неуредну гомилу помисли држали под јармом власти разума, кад бисмо спасоносним знамењем крста Господњег од граница нашег срца прогонили гомиле злих непријатељских сила, ми бисмо ми били узведени у чин капетана у духовном смислу. Због таквих тријумфа и победа и ми ћемо се подићи на висину његовог достојанства и имати заповедничку власт и силу. При њој већ нећемо бити привлачени помислима које не жели мо, него само онима којима се духовно наслађујемо. Тада ћемо добити могућност да пребивамо у њима и да им се приљубљујемо. Злим наговарањима ћемо, пак, са влашћу заповедати: “Одлазите”, и одлазиће. Тако ћемо и добре помисли призивати: “Дођите” и оне ће долазити. И слузи нашем – телу ћемо показивати шта му је потребно за целомудреност и уздржање, и он ће, изјављујући потпуну покорност, без икаквог противљења све испунити, не изазивајући више порочне жеље противне духу.
163. Али, како то постићи? То ће доћи само од себе уколико се тесно сјединимо са Богом. Тада ће већ Он дејствовати у нама. У то нас уверава апостол, говорећи: Јер оружје нашег војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли (2.Кор.10,4). Ма шта ми предузимали у циљу савлађивања помисли, нећемо имати успеха, све док не почне да делује сам Бог после сједињења са нама. Тада ће и наша немоћна средства постати силна и свепобедна, разарајући непријатељске тврђаве и поражавајући и изгонећи све помисли. И испуниће се на нама пророчка реч: Немоћни нека говори: “Могу ја” (имам снаге), и кротак нека буде храбар (Јоиљ 3,10-11), и оно што о себи говори свети Павле: Јер кад сам слаб онда сам силан (2.Кор.12,10). Јер, тада ће се сила Божија пројавити у немоћи нашој (2.Кор.12,9). Према томе, свим хтењем срца треба да се устремимо ка сједињењу са Господом да би се и у нама извршило оно што је испитао блажени Давид; Душа се моја прилепила за тебе. И прими ме десница твоја (Пс.62,8). И свако од нас ће почети да пева заједно са њим: А мени је добро бити близу Бога (Пс.72,28). Наравно, то захтева постојани напор и труд. Али, без њих нема успеха ни у каквом делу. Тим више га без њих не треба очекивати у тако важном делу. Савршенство ниједне врлине се не може постићи без труда, и мир помисли нико не може постићи без крајњег срдачног напора. На то се управно односи реч Господња: Царство небеско са напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Да би дух наш достигао у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), и постао један дух са Господом (1.Кор.6,17), неопходно је да са великим напором увек бди и да буде неуморан у ревности. Дошавши дотле, он већ са апостолом може свечано да ликује: Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4,13).
164. Стога сва наша пажња треба увек да буде усмерена на брзо враћање помисли од њиховог лутања и кружења ка сећању на Бога. Онај ко хоће тачно да подигне и сагради кров у облику куполе, врпцом из центра постојано прави круг, постижући на тај начин свуда подједнаку округлину. Ко, пак, покуша да без ове помоћи заврши дело неће моћи непогрешиво да оствари правилну округлост, чак и ако поседује велику вештину, будући да јединим погледом неће моћи одредити колико је одступио од кружнице. Исто тако ни наш дух, уколико у себи, као неки непокретан центар, не утврди љубеће сећање на Бога, како би, њиме обезбеђен, сваког момента обилазио сва своја дела и трудове, како би њиме, као провером, одређивао каквоту својих помисли и подвига (те једне примао, а друге одбацивао), и како би њиме, као истинским шестаром, давао правац свему што ради – никако неће моћи као што треба да сагради духовну грађевину чији је архитекта Павле (1.Кор.З,10). Он тада неће моћи да кући да лепоту о којој блажени Давид, желећи да је у свом срцу представи Господу, говори: Господе, заволех лепоту дома твога, и место обитавања славе твоје (Пс.25,8), него ће неразумно у срцу своме подићи ружан дом, који је недостојан Духа Светога и који је увек склон рушењу. И он се неће прославити усељавањем блаженог станара (тј. Духа Светога), већ се подвргнути жалосном разрушењу.
165. Тамне силе делују на нас првенствено кроз помисли. Наравно, нама би било лакше да изађемо на крај са њима када нас не би непрестано и у великом броју окруживали непријатељи који нам не желе добро. Ипак, тога се не треба ужасавати. Истина је да нас непријатељи стално опадају. Међутим, они само сеју и побуђују зло у нама, немајући силе да нас принуђују на њега. Јер, кад би им била дата власг да нас насилно увлаче у зло, а не само да нас наговарају на њега, ни један човек не би могао да избегне грех који би одговарао греховној жељи коју би запалили у нашим срцима. Међутим, ми видимо да је њима дата могућност да нас побуђују, као што је и нама дарована сила да их одбијамо и слобода да се са њима саглашавамо. И зашто се бојати? Уосталом, ономе ко се боји њихових насиља и напада, са друге стране предлажемо Божији покров и Божију помоћ, која је моћнија од њих, као што се говори: Јер је еећи Онај који је у вама неголи који је у свету (1Јн.4,4). Његово заступништво се бори за нас са силом која је несравњиво већа од оне са којом на нас устаје непријатељска страна. Јер, Бог не само да надахњује на добра дела, него их и подупире и приводи крају. Он нас понекад и без наше воље и нашега знања привлачи спасењу. Према томе, очигледно је да ђаво може да прелести једино онога ко му сам својом вољом да сагласност. То је Еклисиаст јасно изразио речима: Суд над злим делима није брз. Због тога се срце синова људских не боји да чини зло (Екл.8,11). Очигледно је, дакле, да свако греши стога што одмах, када на њега нападну зле помисли, не пружа отпор противречењем. Јер, речено је: Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас (Јак.4,7).
166. Код некога може да се јави питање о начину на који зли духови улазе у општење са душом. Они неосетно разговарају са њом, сеју у њу што зажеле, виде њене помисли и покрете и користе се њима на њену штету. Међутим, нема ничега необичног у томе. Дух може да улази у општење са духом, и да прикривено утиче на њега, подстичући да на оно што жели. Јер, међу њима, као и међу људима, постоји нека сличност и сродност по природи. Међутим, савршено је немогуће да они улазе један у другог и да један овладава другим. То може истински да се приписује само Божанству.
167. Напред реченом нимало не противречи оно што се догађа са бесомученима, тј. што они, опседнути нечистим духовима, говоре и чине оно што неће, или бивају принуђени да изговарају речи које не разумеју. Извесно је, међутим, да се не подвргавају сви на исти начин утицају духова. Некима они овладавају до те мере да нимало нису свесни шта раде или говоре, док су други свесни и после се сећају оног што се дешавало. И једно и друго бива од утицаја нечистог духа. Ипак, не треба мислити да он, изговарајући речи и говорећи устима онога који страда, прожима саму суштину душе или да сраста са њом и да се облачи њоме. Они то никако не могу да учине. То се, заправо догађа на следећи начин: заседајући на органе кроз које дејствује душа, и налажући на њих неподношљиву тежину, нечисти дух страшним помрачењем покрива разумна осећања душе и пресеца њихову делатност. То се, додуше, као што видимо, понекад дешава и од вина, и од грознице, и од претеране хладноће, и других болести које долазе споља. Да ђаво не би помислио да исто учини и са блаженим Јовом, добивши власт над његовим телом, Господ му је нарочитом заповешћу запретио, говорећи: Ето, предајем ти га у руке, али му само душу сачувај (Јов 2,6). Он као да каже: “Само га немој чинити безумним, немој му растројити седиште душе, не нападај му разум и не повређуј му орган разума јер њиме треба да ти се супротстави.
168. Дух се, на тај начин, некако меша са грубим и тврдим вештаством, тј. са телом, и то веома лако. Из тога, међутим, не следи да се он и са душом, која је такође дух, може сјединити тако да и њу, слично телу, учинити седиштем свог бића. То је могуће једино Светој Тројици, која не само да обухвата сваку разумну природу, него је и прожима. Само је Бог свагде и у свему, тако да види и све помисли наше, и све унутрашње покрете, и све душевне тајне. И нема твари сакривене пред Њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати (Јев.4,13). Он праведно испитује срца и утробе (Пс.7,10).
169. Како, међутим, нечисти духови знају наше мисли? Они их не читају управно у души, него их препознају по њиховом испољавању у спољашњим чулним обележјима, тј. из наших речи и дела. Међутим, они никако не могу проникнути у мисли које још нису изашле из унутрашњости душе. Чак и то да ли су и како су примљене мисли које нам они сами подмећу, они сазнају не из саме душе, и не из најунутарњијих покрета који се у њој тајно дешавају због њих, него по њиховом испољавању ван душе. Тако, нпр. они знају да је монах, у кога су посејали помисао стомакоугађања, примио похоту стомакоугађања уколико виде да је почео да посматра кроз прозор на сунце, или да се обавештава колико је сати. И није чудно што ваздушне силе стичу такво знање, када видимо да и умним људима успева да по очима, лицу и другим спољашњим знацима сазнају стање унутрашњег човека. Наравно, утолико тачније знање могу да имају они који су, као духови, без сумње много тананији и проницљивији од људи.
170. Треба знати да сви демони не распаљују све страсти у људима, већ да се о свакој брине одређени дух. Јер, једни од њих се наслађују нечистим и срамним похотама, други воле богохулство, трећи – гнев и јарост, четврти се теше тугом, пети – сујетом и гордошћу. И сваки у срцу човековом сеје страст којом се нарочито наслађује. Међутим, не побуђују они сви заједно своје страсти, него наизменично, сагласно са временом, местом и пријемчивошћу онога ко се искушава.
171. Осим тога, треба знати да они нису сви у једнакој мери зли и једнако моћни. На почетнике и немоћне се пуштају слабији духови. Уколико се они савладају, шаљу се моћнији. На тај начин, Христов војник, по мери свог напредовања и умножавања духовних сила, треба да подноси све већу и већу борбу. И нико од светих никако не би могао поднети злобу таквих и толиких непријатеља, или издржати њихове нападе и свирепујарост, уколико при нашој борби не би увек био присутан наш најмилостивији заступник и подвигоположник Христос, уједначавајући силу оних који се боре, одбијајући и обуздавајући изненадне нападе непријатеља и чинећи са искушењем и крај, да би се могло поднети (1.Кор.10,13).
172. Демони немају власти да штете сваком човеку. То на најјаснији начин доказује пример блаженог Јова кога непријатељ није смео да искуша више, него што му је било допуштено вољом Божијом. О томе сведочи и исповедање злих духова које је унесено у јеванђелске приче: Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња (Мт.8,31). Они, дакле, без Божије дозволе нису имали власт да уђу чак ни у нечисте и бесловесне животиње. Утолико више треба веровати да по својој вољи они не могу ући ни у једног човека, створеног по образу Божијем. Јер, кад би им била дата власт да искушавају и огорчавају свакога човека по својој вољи, нико не само од младих монаха, него ни од савршених мужева не би могао да издржи живот у пустињи, будући окружен гомилама злих непријатеља.
173. Такође, познато је да нечисти духови у тела бесомучених улазе тек пошто завладају њиховим умовима и помислима. Лишивши их најпре страха Божијег, сећања на Бога и духовне поуке, они их смело нападају. И будући да су разоружани и лишени Божије помоћи и Божије ограде, они их лако побеђују. На крају, они у њима, као у месту које је препуштено њиховој власти, устројавају себи станиште. Уосталом, тачно је и то да они теже, прекомерније и погубније муче оне које нису савладали телесно, него душевно. То су управо они који су се ухватили у мрежу њиховим страстима и похотама. Јер, по речи апостола, од кога је ко побеђен томе и робује (2.Пт.2,19).
174. Свето Писмо сведочи да су уз свакога од нас нераздвојно присутна два анђела, добар и зао. О добрима говори Спаситељ: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога (Мт.18,10), и блажени Давид: Анђели Господњи стоје око оних који га се боје, и избављају их (Пс.33,8). О њима сведочи и оно што се у књизи Дела апостолских говори о светом Петру: То је анђео његов (Дап.12,15). О оба анђела нашироко се говори у књизи Пастир. Ако размислимо о ономе ко је тражио приступ блаженом Јову, јасно ћемо разумети да се радило о ономе ко га је увек нападао, премда га никада није могао покренути на грех. Због тога је и искао од Господа власт над њим, исповедајући да је дотле био побеђиван заступањем Господа (који га је увек ограђивао својим покровом), а не његовом врлином. И о Јуди се такође говори: И ђаво нека му стане са десне стране (Пс.108,6).
 

   

Comments are closed.