ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
АВА ЕВАГРИЈЕ

XI

ПОГЛАВЉА O РАЗЛИЧИТИМ РЂАВИМ ПОМИСЛИМА[1]
1. Први демони који се противе делатном животу јесу они којима је поверена похота, жеља стомакоугађања, они који у нас полажу среброљубље, и који у нама изазивају искање славе човечије. Остали се налазе иза њих, по реду узимајући оне које су претходни већ ранили. Међутим, не може да падне у руке блуда онај ко већ није пао у стомакоугађање; не може да се узнемири гневом ко се не бори за јела, новац, или славу; не може да избегне демона туге онај ко није претрпео штету у нечему од тога; неће избећи гордост, први ђаволски пород, ко није искоренио корен свију зала – среброљубље (1.Тим.6,10), будући да, по Соломону, сиромаштво смирава човека (Прич.10,4). Укратко речено, човек не може да допадне једном демону, уколико није најпре рањен онима из првог реда. Због тога је те три помисли ђаво некада принео и Спаситељу: прву, кад је тражио да камење постане хлеб; другу, кад је обећао читав свет ако падне и поклони му се; трећу, кад га је уверавао да ће се прославити тиме што му се неће ништа десити ако га послуша и баци се са такве висине (са црквеног крова). Показавши се изнад свега тога, Господ је наредио ђаволу да се удаљи, учећи нас да није могуће отерати ђавола уколико не презремо те три помисли.
2. Све демонске помисли уносе у душу представе чулних ствари. Примивши њихов лик, ум их окреће у себи. Према томе, по предмету помисли можемо сазнати који нам се демон приближио. На пример, ако се у мојој мисли појави лице онога који ме је оштетио, или оклеветао, очигледно је да ми се приближио демон злопамћења; ако се, опет, сетимо новца и славе, по самом предмету је могуће сазнати ко нас узнемирава. На исти начин и при другим помислима по предмету можеш определити ко је поред нас и ко их подмеће. Не кажем, уосталом, да сва сећања о тим стварима долазе од демона, стога што и сам ум, кад човек усхте да га покрене, може да обнавља сећања на оно што се десило. Од демона су само она присећања која побуђују раздраженост или похоту, који нису природни. Услед узнемирења тих сила, ум мислено прељубочинствује и свађа се, те више није у стању да се сећа на Бога, свог Законоположника. Јер, та светлозарност (тј. непомућено богомислије) јавља се у владалачком уму под условом да су за време молитве пресечене помисли које лутају по стварима.
3. Погледај 63. поглавље [из Списа]: Поглавља о делатном животу упућена Анатолију.
4. O сновиђењима. Вредно је испитати због чега демони у сненим маштаријама представљају и проузрокују ликове у нашем владалачком (уму). Слично томе са умом обично бива (и најави), када или види очима, или слуша ушима, или неким другим чулом прима оно што је споља и задржава га у памети. Сећање, пак, приводећи у покрет оно што је примило преко тела, уноси ликове у владалачки ум. Према томе, мени се чини да демони (у сновиђењима) уносе ликове у ум и покрећу сећање, будући да органе чула сан држи непокретним. Међутим, поставља се питање како они покрећу сећање. Да ли посредством страсти? Да (уколико се имају на уму страсни снови). То је очигледно стога што чисти и бестрасни не трпе ништа слично. Међутим, дешава се и просто (бестрасно) кретање сећања, које долази од нас самих, или од светих сила, у коме (нам се чини) да разговарамо и вечерамо са светима. Уосталом, треба приметити да душа и без тела може да ствара ликове какве опажа са телом (тј. страсно или бестрасно). Исто се дешава и за време сна када се тело одмара. Јер, као што се воде можемо сећати и кад смо жедни и кад нисмо, тако се и о злату може мислити и са похлепом и без похлепе. Исто се дешава и са осталим предметима (како на јави, тако и у сну). А узрок тога што ум сусреће (или наилази у себи за време сна) овакве или онакве маштарије, лежи у лукавости демона (који увек имају у виду нашу погибао). При томе је још потребно знати да се демони користе и спољашњим стварима ради изазивања маштања, на пример, шумом валова док неко плива.
5. Дејствима демона и свим њиховим лукавствима много помаже и необично користи наша раздражљивост када ступа у неприродан покрет. Због тога ни један од њих не одбија да је даноноћно подстиче. Међутим, када примете да је свезана кротошћу, они се старају да је одреше неким наводно оправданим разлогом, не би ли је довели до напрегнутости и припремили за узнемирење својим зверским помислима. Због тога, ни због оправданих, ни због неоправданих разлога, не треба дозволити да се она узнемири, како не бисмо дали опасан мач у руке оних који нам саветују зло. Ја знам да се многи, чинећи тако, због најбезначајнијих повода запаљују много више него што приличи. Због чега, реци ми, тако брзо доспеваш у свађалачко стање ако си презрео јела, новац и славу? Зашто храниш пса, кад си дао обећање да ништа нећеш имати? Ако он лаје и баца се на људе, очигледно је да имаш нешто унутра и да желиш да га сачуваш. Уверен сам да је такав далеко од чисте молитве, знајући да гнев уништава такву молитву. Осим тога, чудим се како је заборавио свете: Давида, који узвикује: Престани са гневом и остави јарост (Пс.36,8), Проповедника, који заповеда: Отклони јарост од срца свога, и одбаци лукавство од тела свога (Проп.11,10), и апостола који наређује да се у свако време и на сваком месту подижу свете руке [на молитву] без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8). Истоме нас учи и древни обичај да се пси изгоне из куће у време молитве: тиме се даје на знање да код молитвеника не сме бити гнева. И један незнабожачки мудрац је тврдио да богови не једу жуч и крило, иако није, како ми се чини, разумевао шта говори: сматрам, наиме, да је жуч символ гнева, а крило – скотске похоте.
O томе да не треба бринути о одећи или јелима, излишно је, мислим, и писати, јер сам Спаситељ у Јеванђељима налаже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни… у шта ћете се оденути (Мт.6,25). Незнабошцима је то приличило као неверницима, који одбацују промисао Владике и који одричу Творца. Хришћанима, међутим, тако нешто треба да је потпуно туђе кад су једном већ поверовали да и врапци који се продају за један новчић стоје под надзором светих анђела. Међутим, демони имају обичај да после нечистих помисли набацују помисли многобрижљивости, како би се Исус повукао због “народа” помисли на мисленом “месту”, и да би “реч”, загушена брижљивим помислима, остала “без рода” (Мт.13,22). Одбацивши их, положимо на Господа тугу своју (Пс.54,23), будући задовољни оним што имамо (Јев.13,5), како бисмо, водећи скроман живот и употребљавајући убогу одећу, из дана у дан свлачили са себе те родитеље таштине. Коме изгледа срамно да иде у убогој одећи, нека погледа на Светог Павла и види како је он пребивао у зими и голотињи (2.Кор.11,27), загревајући се несумњивим очекивањем “венца правде” (2.Тим.4,8). Међутим, пошто Свети Павле овај свет назива тркалиштем (1.Кор.9,24), погледајмо да ли онај који се обукао у помисли многобрижљивости може трчати ради награде небеског призвања (Фил.3,14) Божијег и борити се против поглаварстава и власти и господара таме овога света (Еф.6,12)? У крајњој мери, то не тврдим, научен самом чулном историјом (оним што бива на тркалиштима), будући да ће томе (борцу) свакако сметати одећа. Она ће га спутавати, као и ум – помисли брижљивости, ако је истинита реч која каже да ум непрекидно пребива поред свога блага. Јер се каже: Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,21).
6. Неке од помисли секу, а неке се одсецају. Зле секу добре, а и добре секу зле. Дух Свети пази на прворођену помисао (која заузима првенство и надмоћ и по њој нас одбија или прима. Ево шта кажем! Рецимо, ја имам помисао гостопримства ради Господа. Њу, пак, наишавши, кушач сече тиме што нашаптава гостопримство ради славе. И опет, ја имам помисао гостопримства да бих се показао пред људима, али долази добра помисао и сече је тиме што нас усмерава да врлину чинимо ради Господа, а не ради људи. И тако, уколико на делу останемо при првим помислима (при чему ће нас друге само искушавати), и награда ће им бити саобразна. Јер, као људи и као они који се налазе у борби са демонима, ми немамо снаге да увек првобитну помисао одржимо ненарушеном, као што, уосталом, ни рђава помисао не може остати у нама, а да добра помисао не покуша да устане против ње, будући да су семена врлина у нама (неуништива). Уосталом, ако нека од помисли истраје, заузеће место (првобитне помисли) и човек ће већ почети да делује покретан њоме.
7. Између анђелских, људских и демонских помисли, као што смо после дугих посматрања сазнали, постоји следећа разлика: анђелске ишту да познају природу ствари и испитују њихово духовно значење, на пример – због чега је створено злато, и ради чега је расуто у виду песка негде у доњим местима земље, те [зашто се] налази тек са великим напором и трудом; зашто се нађено прелива водом и предаје огњу, а затим и рукама уметника, који од њега праве светилнике за скинију, кадионице, “чашице и бочице” (2.Цар.4,21), из којих, по благодати Спаситеља, већ не пије цар Вавилонски (Дан.5,3). Клеопа, пак, од тих тајни приноси горуће срце. Демонске помисли то не знају и не разумеју, већ само бестидно нашаптавају стицање чулног злата и представљају насладу и славу који га прате. А људска помисао не тражи ни стицање, нити се занима за символичко значење злата, већ само у мисао уноси прост изглед злата, без страсти и похлепе. Слично расуђивање може се спровести и о другим стварима, уколико неко хоће свој ум да скривено упражњава по овом обрасцу.
8. Постоји помисао која се долично може назвати скиталицом. Она се код братије обично јавља изјутра и ум води из града у град, из шуме у шуму, из дома у дом. При томе, он најпре води обичне разговоре, да би, затим, заговоривши се са најстаријим познаницима, нарушио своје стање, саобразно са својствима оних које је срео. Тако се он, мало помало, удаљава од сећања на Бога и врлине, заборављајући на своје звање и завет. Према томе, отшелник треба да пази на тог демона, пратећи одакле долази и где прилази, будући да он не прави узалуд и случајно толико велики круг, већ са намером да растроји његово стање и да му се ум, распаљен свим тим и опијен мноштвом разговора, одмах преда демону блуда, или гнева, или туге, који највише оштећују светлост његовог устројства. Уколико хоћемо да јасније упознамо замке тог демона, немојмо му одмах противречити и немојмо одмах (оцима) откривати начин његовог приређивања разговора у нама, те како, мало-помало, ум заводи у област смрти, будући да ће он одмах побећи, не трпећи да гледају његове радње. Тада ми нећемо сазнати оно што смо хтели. Боље му дозволимо да другог или трећег дана доведе до краја своју драму, како бисмо до краја упознали његове лукаве преврате. Најзад га лако можемо отерати у бекство једном разотркивајућом речју. Међутим, поштоје ум за време искушења узнемирен и не види тачно оно што се дешава у нама, после удаљавања демона потребно је учинити следеће: седи и сам се присети шта се са тобом дешавало, одакле си почео и где си ишао, у ком месту си ухваћен демоном блуда, или туге, или гнева, и како је било све остало. Изучи све то и запамти да би, кад опет дође, могао да га изобличиш. Упознај и само место у коме се скрива и више немој ићи за њим. После тога, ако хоћеш да га доведеш до беса, изобличи га одмах чим се појави, и помени прво место у које си ушао (мислено у првом лутању искушења), а затим друго и треће. То ће га силно раздражити, јер не може да трпи посрамљење. Као доказ да је корисно изрећи му такво [изобличење] нека ти послужи бежање помисли. При таквом изобличењу, њој је немогуће да опстане. После победе над тим демоном, долази тежак сан, умртвљење капака са великом хладноћом, стално зевање и отежалост рамена, што, уосталом, при усрдној молитви, све развејава Дух Свети.
9. Мржња према демонима много потпомаже наше спасење и подстиче вршење врлина. Ипак, ми нисмо у стању да је васпитамо у себи као неко добар пород зато што је у нама расипају духови сластољубља, призивајући душу опет ка дружењу са њима и навикавању на њих. Међутим, Лекар душа ово дружење, или пре тешко излечиву гангрену, лечи тиме што нас препушта да даноноћно од њих трпимо нешто страшно. Услед тога душа опет долази до првобитне (нормалне) мржње према њима, научена да Господу говори речима Давида: Пуном мржњом их замрзех; посташе ми непријатељи (Пс.138,22). Јер, савршеном мржњом мрзи непријатеље онај ко ни делом, ни мишљу не греши. То и јесте знак највећег и првог бестрашћа (које је било присутно код Адама).
10. Треба ли говорити нешто о демону који душу чини безосећајном? Ја се, у крајњој мери, страшим да пишем о њему. Како то душа иступа из сопственог устројства у време кад он наилази, како одбацује страх Божији и одлаже сваку побожност, како грех не сматра грехом и безакоње безакоњем, а Страшни суд и вечну муку помиње као просте речи, подсмевајући се огњеном и заиста свепотресајућем преврату, док Бога, додуше, исповеда, али Његове заповести неће да зна? Бијеш себе у груди када се [душа] креће ка греху, али она не осећа; говориш јој из Писма, али она као слепа не види и као глува не чује; представљаш јој увреду од људи, али она ни то не рачуна ни у шта; стид пред њима не осећа, слично свињи која затвори очи и поломи ограду. Тог демона приводе помисли таштине уколико се дуго задржавају у [души], а од њега, кад се не би скратили дани они, нико не би остао (Мт.24,22). Он спада у ред оних који ретко нападају братију (тј. општежитељне монахе). Узрок томе је јасан: при погледу на невољу других које хвата или болест или односи изненадна смрт, он се одмах окреће у бекство, будући да душа доспева у скрушеност, испуњавајући се саосећањем, те заслепљеност, коју су на њу навукли демони, спада са њених очију. Ми (отшелници) смо тога лишени због пустиње и реткости немоћних међу нама. Дајући нам средство за одгоњење тог особеног демона, Господ нам је у Јеванђељу наредио да посећујемо болеснике и затворенике, говорећи: Болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми (Мт.25,36). При томе је потребно знати да је отшелник који, подвргнувши се нападу овог демона, није примио помисао блуда или који није оставио своје станиште услед унинија – са небеса примио трпљење и целомудреност. Блажен је, јер се удостојио таквог бестрашћа! Они, пак, који су дали обећање да подвижнички пребивају у побожном богоугађању, претпостављају да се населе међу световњацима, само да се сачувају од тог демона. Међутим, ја се стидим људи да нешто више кажем или напишем о њему.
11. O духу туге. Сви демони уче душу сластољубљу, изузев демона туге. Он нарушава помисли оних који ступају у пустињу, пресецајући сваку душевну сладост и сушећи је тугом, будући да се “тужном човеку суше кости” (Прич.17,22). Нападајући, пак, умерено, он отшелника чини икусним, јер га подстиче да презире сва добра овог света и да се удаљује од сваке утехе. Међутим, када дуго и снажно мучи, он порађа помисли које отшелнику саветуjу да испусти душу своју, или га подстичу да бежи далеко од свог места. Тако је некада, мучен од њега, помислио и пострадао Јов, јер је рекао: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30,24). Символ тог духа је аспида чији отров у малој количини уништава друге отрове. Он убија свако живо створење које га прими. Том демону је Павле предао коринтског безаконика. Због тога им је опет брзо писао: Зато вас молим, потврдите љубав према њему… да како тај не би био савладан од превелике жалости (2.Кор.2,7; 8). На такав начин, тај дух који мучи људе бива узрок и доброг покајања. Због тога је и Свети Јован Крститељ, онима које је [тај дух] ујео и који су прибегли Богу, назвао породом аспидиним: Ко вама каза да бежите од гнева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама; јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути децу Аврааму (Мт.3,7-9). Уосталом, сваки ко је, подражавајући Авраама, изашао из своје земље и од свог рода (Пост.12,1), самим тим је постао јачи од тог демона.
12. Ко је победио гнев, победио је демоне. Ко му робује, далек је од монашког живота и од путева Спаситеља нашег, будући да Господ, како се говори, кротке учи Својим путевима (Пс. 24,9). Ум отшелника је неуловљив баш стога што прибегава у долину кротости. Јер, демони се готово ни једне врлине не плаше толико колико кротости. Њу је стекао онај велики Мојсије, названи кротким изнад свих људи (Број.12,3). И Свети Давид је напоменуо да је достојна спомена Божијег, рекавши: Помени Господе Давида и сву кротост његову (Пс.131,1). И сам Господ је заповедио да подражавамо Његову кротост, говорећи: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт.11,29). Онај ко се уздржава одјела и пића, а злим помислима у себи распаљује гнев, сличан је броду који плови по мору и којим управља демон. Због тога је потребно, колико год се има сила, пазити на тог нашег пса и обучавати га да гризе само вукове, а не и овце, показујући сваку кротост према свим људима (Тит.3,2).
13. O таштини. Од свих помисли, једино је помисао таштине многопредметна, обухватајући скоро читаву васељену и свим демонима отварајући врата, као неки зли издајник града. Она поткрада ум отшелника и, пунећи га мноштвом речи и ствари, погубљује његове молитве, којима он покушава да излечи ране своје душе. Ту помисао умножавају сви већ побеђени демони, и преко ње поново стичу улаз у душу, чинећи да потоње стање бива… горе од првога (Лк.11,26). Од те помисли рађа се и помисао гордости, која је са небеса на земљу збацила “печат уподобљења и венац доброте” (Јез.28,12). Ти, пак, одскочи од ње, не чекајући ни мало, како не би “другима предао живот” свој, и “живљење” своје немилостивима (Прич.5,9). Тог демона окреће у бекство усрдна молитва и избегавање да се намерно чини или говори било шта што води ка проклетој таштини.
14. Стекавши нешто бестрашћа, ум отшелника узима коња таштине и почиње да се креће по градовима, незадрживо се надајући на похвале и славу. Међутим, по промислу Божијем, сусревши духа блуда који га закључава у неку стају, он се учи да не оставља одар пре него што оздрави и да не подражава нестрпљиве болеснике који, и пре потпуног излечења, крећу на пут и почињу да шетају по бањи, услед чега упадају у ранију болест. Стога, седећи у келији, пазимо на саме себе, како бисмо, напредујући у врлини, постали непокретни на зло, обнављали се у познању и удостојили се мноштва различитих сагледавања. [Тако ћемо], узносећи се у молитви, јасније угледати светлост Спаситеља нашег.
15. Ја нисам у стању да опишем сва демонска лукавства. Чак се стидим да их све набројим, бојећи се уједно за простодушније од читалаца. Уосталом, чуј нешто о лукавствима демона блуда. Он у мисли оних који су стекли извесно бестрашће у желатељном делу [душе] и код којих су се смрадне помисли охладиле, доноси представе мушкараца и жена који играју, и отшелника чини гледаоцем њиховних срамних телесних покрета. Међутим, то искушење није трајно (у уму), зато што га пажљива молитва и крајње оскудна храна са бдењем и упражњавање духовних сагледавања прогони као безводан облак. Ипак, дешава се чак да лукави додирује тело побуђујући у њему неразумну распаљеност, или да припрема хиљаде замки које не треба обнародовати, нити предати хартији. Против таквих помисли много користи успаљеност гнева, устремљена на њиховог демона, будући да се он њега силно боји. Он, наиме, расејава све његове замисли. То и значе речи: Гневите се и не грешите (Пс.4,5). То је корисно лекарство које се прилаже на душу у време искушења. Тог демона подражава и демон гнева, представљајући (уму) отшелника (у маштањима) као да неко од родитеља или пријатеља или сродника трпи увреду од ништавних људи, приводећи у покрет његов гнев, са намером да каже или учини нешто зло онима који му у машти ума изгледају (као увредиоци). То треба приметити и брзо истрзати мисао из таквих маштања, како за време молитве она не би личила на угарак који се дими. Таквим искушењима се обично подвргавају гневљиви људи, који се лако распаљују и устремљују (против других), који су далеко од чисте молитве и од познања Спаситеља нашег Исуса Христа.
16. Помисли овог века Господ је предао човеку као овце добром пастиру, давши му за помоћнике жељу и раздражљивост, како би јарошћу терао у бекство вучије (демонске) помисли, а жељом душевно волео овце (добре помисли) и пасао их, подвргавајући се много пута [дејству] снажних ветрова и кише. Он му је уз то дао и закон како да напаса овце, као и “место пуно зеленила и воду покоја” (Пс.22,2), и псалтир и гусле, и жезал и палицу, како би се од стада и хранио и одевао и сабирао “горско сено” (Проч.27,25). Ко, каже, чува стадо и од млека стада не једе? (1.Кор.9,7). И тако, отшелник даноноћно треба да чува ово стадо како ни једно младунче (јагње) не би отеле звери или допало у руке разбојника. Ако се и деси нешто слично у шуми, одмах треба да отме (отето) из уста лава или медведице (1.Цар.17,34-35). Зверокрадице су – помисли о брату које пасемо са мржњом; помисли о жени помешане са срамном жељом; помисли о сребру и злату помешане са похлепношћу; па чак и помисли о светим даровима, уколико их ум напаса са таштином. Исто се може рећи и о осталим помислима, уколико их поткрадају страсти. (Своје стадо) треба чувати не само дању, већ и ноћу. Јер, дешава се да неко, узмаштавши срамно и лукаво, губи своје. О томе је рекао Свети Јаков: Растргнуту звером нисам ти доносио. То је био мој губитак. Испитивао си ме да ли је дању или ноћу што пропало. Дању ме је мучила жега, а ноћу студен, и сан је бежао од очију мојих (Пост. 31,39-40). Уколико нам се од премора приближи униније, потрчавши на камен познања, почнимо разговор са псалтиром, ударајући у струне познања врлина. Пасимо опет овце наше под Синајском гором, како би Бога отаца наших и нас позвао из купине (Изл.3,1), и даровао нам силу знамења и чудеса.
17. Словесну природу умртвљену грехом Христос буди (на покајање) сагледавањем свих векова (тј. оног што је било, што јесте и што ће бити). Његов, пак, Отац душу, која умире Христовом смрћу (и која се у крштењу или покајању удаљује од греха), васкрсава познањем Њега самог. То и значи оно што говори апостол Павле: Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме (Рим.6,8).
18. Ум који са себе свуче старог човека и обуче се у оног који је од благодати, у време молитве своје ће угледати устројство слично сафиру или небеској боји, што Писмо именује “местом” Божијим, које су видели старци на Синајској гори (Исх.24,10).
19. Од нечистих демона једни искушавају човека као човека, а други га узнемиравају као бесловесну животињу. Приближивши се, први нам нашаптавају помисли таштине, гордости, зависти или осуђивања, које не нападају ни једну животињу, а други побуђују на гнев или похоту која није у њиховој природи. Те страсти су заједничке нама и бесловесним [животињама] и сакривене у нама испод словесне природе. Имајући у виду помисли које се људима дешавају као људима, Дух Свети говори: Рекох: ви сте богови и сви синови Вишњага, а ви умирете као људи и као кнезови падате (Пс.81,6-7). А шта каже, имајући у виду помисли које се у човеку крећу као у бесловесној [животињи]? Немојте бити као коњ и мазга који немају разума: уздом и ђемом треба им обуздати чељуст кад не иду к теби (Пс.31,9).
20. Уколико те неки непријатељ рани, и ти пожелиш да, по написаном, његов мач заријеш у срце његово (Пс.36,15), поступи као што ћу ти рећи. Разложи помисао која ти се јавила, тј. која је, из чега се састоји и шта у њој нарочито узнемирава ум. Ево на шта мислим. Рецимо да су на тебе послали помисао среброљубља. Ти је разложи на ум који је прихватио, на помисао о злату, на само злато и на страст среброљубља. Најзад постави питање: Шта је од свега тога грех? Да ли ум? Како кад је образ Божији? Да ли помисао на злато? Али, како тако нешто може рећи онај ко има ум? Да ли, онда, само злато? Али, зашто је оно створено? И тако, остаје да се грех смести у оно четврто (тј. у страст среброљубља), која није ни ствар која поседује самостално постојање, нити појам о ствари, већ нека човекомрзна сласт која се рађа из слободног произвољења и која подстиче ум да зло употребљава твар Божију. Закон Божији, пак, наређује да пресецамо такву сласт. Док будеш вршио такво раздељивање, помисао ће ишчезнути, будући разложена на оно што јесте. Демон ће побећи чим се твоја мисао уздигне горе, добивши крила од таквог познања.
Ако, пак, нећеш да против њега окрећеш његов мач, већ пре желиш да га победиш својом праћком, узми камен из своје пастирске торбице и ступи у сагледавање [питања] због чега анђели и демони прилазе нашем свету, а ми не додирујемо њихов свет. Јер, ми ни анђеле не можемо још више приближити Богу, нити нам долази у главу да демоне учинимо још нечистијима. Такође, (уђи у сагледавање) [питања] због чега је “Деница, син зоре, спао са неба” (Ис.14,12), и зашто “чини те ври дубина као лонац, и да се море мути као у ступи” (Јов 41,22). [Због чега] све узнемирава својом злобом и над свима хоће да началствује? Созерцавање о тим предметима веома рањава демона и окреће у бекство његову војску. Међутим, тако могу да поступају само они који су се донекле очистили и који делимично прозиру у узроке онога што се десило. Нечисти, међутим, не могу да упражњавају такво созерцање. Чак и да их неко научи да заклињу, неће бити услишени у време борбе зато што се у њима налази дебела прашина и што је у њима све у нереду услед страсти. Наиме, у потпуности је неопходно да читава војска туђинаца стане мирно како би само Голијат иступио против нашег Давида. Тако ћемо и на друге нечисте помисли употребити (указано) разлагање, и овај [други] вид борбе.
21. Дешава се да се понеке нечисте помисли сувише брзо окрећу у бекство. Треба да утврдимо узрок те појаве. Непријатељ нам није могао ништа учинити или због реткости предмета помисли, тј. стога што је тешко достићи га, или због бестрашћа које је у нама. На пример, ако неко од отшелника помисли да му је поверено духовно управљање престоним градом, али се не задржи на маштању о томе, очигледно је да се ради о првом случају (тј. немогућности остварења). Ако, међутим, неко примети да постаје управитељ града (што је могуће), али се такође (са презиром) односи према помисли, онда се ради о блаженом причаснику бестрашћа. И код других помисли ће се узрок брзог повлачења открити на исти начин. Неопходно је да то знамо ради оживљавања наше усрдности и напора, будући да ћемо на тај начи спознати да ли смо прешли Јордан и да ли се налазимо близу града палми (Пон.Зак.34,3), или се још налазимо у пустињи где нас нападају туђинци.
Веома је искусан и, како ми се чини, сналажљив да превари демон среброљубља. Будући притешњен крајњим одрицањем од свега, он често на себе узима лик економа и сиромахољупца, радо прима путнике којих и нема, шаље што је потребно потребитима, посећује градске тамнице, откупљује робове, везује се за богате жене и указује коме треба да саосећају, а другима, којима су пуне ризнице, саветује да се одрекну света. На тај начин, мало-помало, варајући душу, он је опкољава помислима среброљубља и предаје помисли таштине. Она наводи мноштво (отшелника) које је Господ због таквих радњи прославио, а понеке подстиче да тихо међу собом говоре о свештенству, предсказујући смрт садашњег свештеника, и додаући да управо они неће избећи (избор), па ма шта чинили. Упетљавши се у такве помисли, бедни ум се препире са онима који га не примају, а онима који га прихватају усрдно раздаје дарове и са благодарношћу их радо прима. Неке, пак, упорне (противнике) предаје судијама и тражи да се истерају из града. Међутим, како такве помисли круже у унутрашњости, прилази демон гордости, честим муњама просеца ваздух келије, хушка крилате змије и, као крајње зло, лишава ума. Ми, пак, молећи се да нестану такве помисли, постарајмо се да се у благодарном расположењу саживимо са лишавањима. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,7-8), сећајући шта је даље рекао Свети Павле: Јер је корен свију зала среброљубље (1.Тим.6,10).
22. Све нечисте помисли се у нама задржавају због страсти које ум сурвавају у погибао и пропаст. Јер, као што мисли о хлебу круже код гладнога услед глади, и мисао о води код жедног услед жеђи, тако се и помисли о новцу и срамне помисли, које се рађају од обилног јела, такође задржавају у нама услед (одговарајућих) страсти. Исто то ће се приметити и код помисли таштине, као и Код других помисли, Немогуће је, пак, да ум, који је обузет таквим помислима, стане пред Бога и да се украси венцем правде. Тим помислима је био обузет јадни онај ум који се, по јеванђелској причи, одрекао вечере богопознања (Лк.14,18-20). На исти начин је и онај који је свезан за руке и ноге и бачен у таму најкрајњу имао рухо саткано од сличних помисли. Онај који га је позвао на свадбу такво рухо сматраше неприличним за свадбу (Мт.22,11-13). Брачно рухо јесте бестрашће словесне душе која се одрекла светске похоте. Који је, пак, узрок што помисли о чулним предметима, које се дуго задржавају у нама, кваре познање, речено је у поглављима о молитви.
23. Од демона који се противе делатном животу, три су на првој линији, а за њима следи гомила туђинаца. Они први ступају у борбу и, посредством нечистих помисли, позивају душу на грех – најпре они којима је поверена похота стомакоугађања; затим, они који одушевљавају на среброљубље; и најзад, они који нас позивају да иштемо људску славу. И тако, ако желиш чисту молитву, чувај се од гнева; ако волиш целомудреност, уздржавај стомак, не дајући му хлеба до ситости и притешњавајући га оскудношћу воде. Буди бодар на молитви и далеко од себе удаљи злопамћење. Нека речи Духа Светог не понестану у теби и у врата Писма куцај рукама врлина. Тада ће у теби засијати бестрашће срца и ти ћеш свој ум угледати где на молитви сија попут звезде.
24. (Код Светог Нила поглавља достижу број 27. Додаћемо и њих. Претходна 23 поглавља укључују његова 24 поглавља).
25. Не успевајући да, после честих и јаких напада, поремети установљено уздржање, демон стомакоугађања полаже у ум жељу за строжијим подвизавањем. Ради тога он наводи познато Данилово [подвизавање] – живот у лишавању и семење (као јединствену храну – Дан.1,16). Он [монаху] напомиње и неке друге отшелнике који су увек тако живели или бар у почетку подвига, и подстиче га да им подражава, како, пруживши се ка неумереном уздржању и услед немоћи тела, не би успео ни у умереном. Мислим да није исправно веровати таквим нашаптавањима и лишавати се хлеба, јелеја и воде. Јер, братија су из искуства сазнали да је таква исхрана најбоља, уколико се само не узима до ситости и више од једанпут дневно. Јер, било би чудно кад би неко, једући до ситости хлеба и воде, успео да стекне венац бестрасности. Бестрашћем не називам удаљавање од греховних дела, што представља уздржање, већ одсецање страсних помисли у срцу, што је Свети Павле назвао духовним обрезањем скривеног Јудејца (Рим.2,29). Уколико неко пада духом слушајући ове речи, нека се присети “изабраног сасуда” (Дап.9,15), апостола, који је у глади и жеђи извршавао своје послање. Овом демону подражава и демон унинија, противник истине, нашаптавајући трпељивом [монаху] мисао о удаљавању у најдубљу пустињу. Он га позива да подражава Јована Крститеља и зачетника отшелника – Антонија, како би, не издржавши дуговремено и натчовечанско усамљеништво, побегао са стидом, остављајући своје место и како би он, после тога, могао да се похвали говорећи: Надјачао сам га (Пс.12, 5).
26. Исто што и 68. поглавље Евагрија.
27. Демони не познају наша срца, као што мисле неки људи. Јер, једино Срцезналац “познаје ум човечији” (Јов 7,20), Он који је понаособ саздао срца њихова (Пс.32,15). Међутим, нешто на основу речи које изговарамо, нешто из покрета тела они закључују о многим покретима срца. Претпоставимо да смо у разговору осуђивали оне који су нас вређали. Из тих речи демони закључују да се према њима односимо са мржњом. То им постаје повод да у нас полажу зле помисли против њих. Примивши их, ми потпадамо под бреме демона злопамћења, који нас затим непрестано покреће на осветничке помисли. Због тога нас са правом Дух Свети изобличава, говорећи: Седећи, клеветао си брата свог, и сину мајке своје си подметао саблазан (Пс.49,20). Наиме, отварао си врата помислима злопамћења, и смућивао ум за време молитве, непрестано представљајући лице свог непријатеља и од њега чинећи бога. Јер, оно у шта ум за време молитве непрестано гледа, праведно је називати богом. Због тога избегавајмо болест осуђивања. Никога немојмо помињати по злу и немојмо кривити лице своје приликом спомињања ближњега свога. Јер, зли демони са радозналошћу посматрају сваки наш покрет и ништа од онога што могу искористити против нас не остављају неиспитано – ни устајање, ни седење, ни стајање, ни поступке, ни речи, ни поглед. Све им је занимљиво, и преварама се бавише по вас дан (Пс.37,13), како би у време молитве посрамили смирени ум и угасили његову блажену светлост.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Овај спис се налази у делима преподобног Нила. Међутим, пошто се међу овим поглављима налазе поглавља која су дословно истоветна са поглављима у другим делима Евагрија, може се претпоставити да је и он погрешно унесен у дела Нила, као и неки други списи. Састављачи Добротољубља су га свакако узели из целокупних списа Евагрија.

 

   

12 Comments

  1. Neizmjerno blago! Od srca hvala

  2. Najljepša hvala na objavi ovog Blaga.

  3. Draga braćo pravoslavci. Hvala vam što ste mi putem interneta omogučili pristup ovoj neizmjernoj riznici Božje mudrosti, neka vas Gospodin blagoslovi!
    Milan, katolik iz Pule

    • Бојан Јездимировић

      Милане Србине врати се прађедовској вери, нема спасења за јеретике. Да те Господ просветли и поведе путем спасења.

    • Ajde ti Milane u pravoslavlje. Ne mora niko da zna, pa ni mi. Ovde ti je duši spasenje.

  4. Одговор брату Вељку: Тај део се налази у Добротољубљу 2, у Прегледу духовне борбе, преподобног Јована Касијана, у тачки 160. страна 10. Ево цитата:
    “Споља они личе на новац истинитог цара, премда су их исковали лажни духовни ковачи, а не православни опитни оци. Њих су подмукли демони исковали на штету и пропаст. На њих се савршено може применити изрека Проповедника: Постоје путеви који човеку изгледају прави, иако им крај гледа у дно адово (Прич.16,25). Последње (четврто) опажање искусног мењача се односи на испитивање тежине [монете]. Ми ћемо га у нашем духовном делању испунити када дело које нам саветује помисао положимо на тас савести, те са свом строгошћу испитамо да ли има стварну тежину, тј. да ли је тешко страхом Божијим, да ли је све у њему по његовом смислу и значењу, не чини ли га лаким спољашност и новина, није ли му тежину умањила сујета и није ли га уништила људска слава. Извагавши и испитавши га сведочанствима апостола и пророка, ми смо дужни да га прихватимо као сагласно са њима, или да га са свом строгошћу одбацимо као њима противно и за нас погубно.” срдачан поздрав од росе

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?” Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

  6. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  7. Бескрајно хвала на труду!!!

  8. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  9. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.