NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE
AVA EVAGRIJE

XI

POGLAVLJA O RAZLIČITIM RĐAVIM POMISLIMA[1]
1. Prvi demoni koji se protive delatnom životu jesu oni kojima je poverena pohota, želja stomakougađanja, oni koji u nas polažu srebroljublje, i koji u nama izazivaju iskanje slave čovečije. Ostali se nalaze iza njih, po redu uzimajući one koje su prethodni već ranili. Međutim, ne može da padne u ruke bluda onaj ko već nije pao u stomakougađanje; ne može da se uznemiri gnevom ko se ne bori za jela, novac, ili slavu; ne može da izbegne demona tuge onaj ko nije pretrpeo štetu u nečemu od toga; neće izbeći gordost, prvi đavolski porod, ko nije iskorenio koren sviju zala – srebroljublje (1.Tim.6,10), budući da, po Solomonu, siromaštvo smirava čoveka (Prič.10,4). Ukratko rečeno, čovek ne može da dopadne jednom demonu, ukoliko nije najpre ranjen onima iz prvog reda. Zbog toga je te tri pomisli đavo nekada prineo i Spasitelju: prvu, kad je tražio da kamenje postane hleb; drugu, kad je obećao čitav svet ako padne i pokloni mu se; treću, kad ga je uveravao da će se proslaviti time što mu se neće ništa desiti ako ga posluša i baci se sa takve visine (sa crkvenog krova). Pokazavši se iznad svega toga, Gospod je naredio đavolu da se udalji, učeći nas da nije moguće oterati đavola ukoliko ne prezremo te tri pomisli.
2. Sve demonske pomisli unose u dušu predstave čulnih stvari. Primivši njihov lik, um ih okreće u sebi. Prema tome, po predmetu pomisli možemo saznati koji nam se demon približio. Na primer, ako se u mojoj misli pojavi lice onoga koji me je oštetio, ili oklevetao, očigledno je da mi se približio demon zlopamćenja; ako se, opet, setimo novca i slave, po samom predmetu je moguće saznati ko nas uznemirava. Na isti način i pri drugim pomislima po predmetu možeš opredeliti ko je pored nas i ko ih podmeće. Ne kažem, uostalom, da sva sećanja o tim stvarima dolaze od demona, stoga što i sam um, kad čovek ushte da ga pokrene, može da obnavlja sećanja na ono što se desilo. Od demona su samo ona prisećanja koja pobuđuju razdraženost ili pohotu, koji nisu prirodni. Usled uznemirenja tih sila, um misleno preljubočinstvuje i svađa se, te više nije u stanju da se seća na Boga, svog Zakonopoložnika. Jer, ta svetlozarnost (tj. nepomućeno bogomislije) javlja se u vladalačkom umu pod uslovom da su za vreme molitve presečene pomisli koje lutaju po stvarima.
3. Pogledaj 63. poglavlje [iz Spisa]: Poglavlja o delatnom životu upućena Anatoliju.
4. O snoviđenjima. Vredno je ispitati zbog čega demoni u snenim maštarijama predstavljaju i prouzrokuju likove u našem vladalačkom (umu). Slično tome sa umom obično biva (i najavi), kada ili vidi očima, ili sluša ušima, ili nekim drugim čulom prima ono što je spolja i zadržava ga u pameti. Sećanje, pak, privodeći u pokret ono što je primilo preko tela, unosi likove u vladalački um. Prema tome, meni se čini da demoni (u snoviđenjima) unose likove u um i pokreću sećanje, budući da organe čula san drži nepokretnim. Međutim, postavlja se pitanje kako oni pokreću sećanje. Da li posredstvom strasti? Da (ukoliko se imaju na umu strasni snovi). To je očigledno stoga što čisti i bestrasni ne trpe ništa slično. Međutim, dešava se i prosto (bestrasno) kretanje sećanja, koje dolazi od nas samih, ili od svetih sila, u kome (nam se čini) da razgovaramo i večeramo sa svetima. Uostalom, treba primetiti da duša i bez tela može da stvara likove kakve opaža sa telom (tj. strasno ili bestrasno). Isto se dešava i za vreme sna kada se telo odmara. Jer, kao što se vode možemo sećati i kad smo žedni i kad nismo, tako se i o zlatu može misliti i sa pohlepom i bez pohlepe. Isto se dešava i sa ostalim predmetima (kako na javi, tako i u snu). A uzrok toga što um susreće (ili nailazi u sebi za vreme sna) ovakve ili onakve maštarije, leži u lukavosti demona (koji uvek imaju u vidu našu pogibao). Pri tome je još potrebno znati da se demoni koriste i spoljašnjim stvarima radi izazivanja maštanja, na primer, šumom valova dok neko pliva.
5. Dejstvima demona i svim njihovim lukavstvima mnogo pomaže i neobično koristi naša razdražljivost kada stupa u neprirodan pokret. Zbog toga ni jedan od njih ne odbija da je danonoćno podstiče. Međutim, kada primete da je svezana krotošću, oni se staraju da je odreše nekim navodno opravdanim razlogom, ne bi li je doveli do napregnutosti i pripremili za uznemirenje svojim zverskim pomislima. Zbog toga, ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, ne treba dozvoliti da se ona uznemiri, kako ne bismo dali opasan mač u ruke onih koji nam savetuju zlo. Ja znam da se mnogi, čineći tako, zbog najbeznačajnijih povoda zapaljuju mnogo više nego što priliči. Zbog čega, reci mi, tako brzo dospevaš u svađalačko stanje ako si prezreo jela, novac i slavu? Zašto hraniš psa, kad si dao obećanje da ništa nećeš imati? Ako on laje i baca se na ljude, očigledno je da imaš nešto unutra i da želiš da ga sačuvaš. Uveren sam da je takav daleko od čiste molitve, znajući da gnev uništava takvu molitvu. Osim toga, čudim se kako je zaboravio svete: Davida, koji uzvikuje: Prestani sa gnevom i ostavi jarost (Ps.36,8), Propovednika, koji zapoveda: Otkloni jarost od srca svoga, i odbaci lukavstvo od tela svoga (Prop.11,10), i apostola koji naređuje da se u svako vreme i na svakom mestu podižu svete ruke [na molitvu] bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8). Istome nas uči i drevni običaj da se psi izgone iz kuće u vreme molitve: time se daje na znanje da kod molitvenika ne sme biti gneva. I jedan neznabožački mudrac je tvrdio da bogovi ne jedu žuč i krilo, iako nije, kako mi se čini, razumevao šta govori: smatram, naime, da je žuč simvol gneva, a krilo – skotske pohote.
O tome da ne treba brinuti o odeći ili jelima, izlišno je, mislim, i pisati, jer sam Spasitelj u Jevanđeljima nalaže: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni… u šta ćete se odenuti (Mt.6,25). Neznabošcima je to priličilo kao nevernicima, koji odbacuju promisao Vladike i koji odriču Tvorca. Hrišćanima, međutim, tako nešto treba da je potpuno tuđe kad su jednom već poverovali da i vrapci koji se prodaju za jedan novčić stoje pod nadzorom svetih anđela. Međutim, demoni imaju običaj da posle nečistih pomisli nabacuju pomisli mnogobrižljivosti, kako bi se Isus povukao zbog „naroda“ pomisli na mislenom „mestu“, i da bi „reč“, zagušena brižljivim pomislima, ostala „bez roda“ (Mt.13,22). Odbacivši ih, položimo na Gospoda tugu svoju (Ps.54,23), budući zadovoljni onim što imamo (Jev.13,5), kako bismo, vodeći skroman život i upotrebljavajući ubogu odeću, iz dana u dan svlačili sa sebe te roditelje taštine. Kome izgleda sramno da ide u ubogoj odeći, neka pogleda na Svetog Pavla i vidi kako je on prebivao u zimi i golotinji (2.Kor.11,27), zagrevajući se nesumnjivim očekivanjem „venca pravde“ (2.Tim.4,8). Međutim, pošto Sveti Pavle ovaj svet naziva trkalištem (1.Kor.9,24), pogledajmo da li onaj koji se obukao u pomisli mnogobrižljivosti može trčati radi nagrade nebeskog prizvanja (Fil.3,14) Božijeg i boriti se protiv poglavarstava i vlasti i gospodara tame ovoga sveta (Ef.6,12)? U krajnjoj meri, to ne tvrdim, naučen samom čulnom istorijom (onim što biva na trkalištima), budući da će tome (borcu) svakako smetati odeća. Ona će ga sputavati, kao i um – pomisli brižljivosti, ako je istinita reč koja kaže da um neprekidno prebiva pored svoga blaga. Jer se kaže: Jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21).
6. Neke od pomisli seku, a neke se odsecaju. Zle seku dobre, a i dobre seku zle. Duh Sveti pazi na prvorođenu pomisao (koja zauzima prvenstvo i nadmoć i po njoj nas odbija ili prima. Evo šta kažem! Recimo, ja imam pomisao gostoprimstva radi Gospoda. Nju, pak, naišavši, kušač seče time što našaptava gostoprimstvo radi slave. I opet, ja imam pomisao gostoprimstva da bih se pokazao pred ljudima, ali dolazi dobra pomisao i seče je time što nas usmerava da vrlinu činimo radi Gospoda, a ne radi ljudi. I tako, ukoliko na delu ostanemo pri prvim pomislima (pri čemu će nas druge samo iskušavati), i nagrada će im biti saobrazna. Jer, kao ljudi i kao oni koji se nalaze u borbi sa demonima, mi nemamo snage da uvek prvobitnu pomisao održimo nenarušenom, kao što, uostalom, ni rđava pomisao ne može ostati u nama, a da dobra pomisao ne pokuša da ustane protiv nje, budući da su semena vrlina u nama (neuništiva). Uostalom, ako neka od pomisli istraje, zauzeće mesto (prvobitne pomisli) i čovek će već početi da deluje pokretan njome.
7. Između anđelskih, ljudskih i demonskih pomisli, kao što smo posle dugih posmatranja saznali, postoji sledeća razlika: anđelske ištu da poznaju prirodu stvari i ispituju njihovo duhovno značenje, na primer – zbog čega je stvoreno zlato, i radi čega je rasuto u vidu peska negde u donjim mestima zemlje, te [zašto se] nalazi tek sa velikim naporom i trudom; zašto se nađeno preliva vodom i predaje ognju, a zatim i rukama umetnika, koji od njega prave svetilnike za skiniju, kadionice, „čašice i bočice“ (2.Car.4,21), iz kojih, po blagodati Spasitelja, već ne pije car Vavilonski (Dan.5,3). Kleopa, pak, od tih tajni prinosi goruće srce. Demonske pomisli to ne znaju i ne razumeju, već samo bestidno našaptavaju sticanje čulnog zlata i predstavljaju nasladu i slavu koji ga prate. A ljudska pomisao ne traži ni sticanje, niti se zanima za simvoličko značenje zlata, već samo u misao unosi prost izgled zlata, bez strasti i pohlepe. Slično rasuđivanje može se sprovesti i o drugim stvarima, ukoliko neko hoće svoj um da skriveno upražnjava po ovom obrascu.
8. Postoji pomisao koja se dolično može nazvati skitalicom. Ona se kod bratije obično javlja izjutra i um vodi iz grada u grad, iz šume u šumu, iz doma u dom. Pri tome, on najpre vodi obične razgovore, da bi, zatim, zagovorivši se sa najstarijim poznanicima, narušio svoje stanje, saobrazno sa svojstvima onih koje je sreo. Tako se on, malo pomalo, udaljava od sećanja na Boga i vrline, zaboravljajući na svoje zvanje i zavet. Prema tome, otšelnik treba da pazi na tog demona, prateći odakle dolazi i gde prilazi, budući da on ne pravi uzalud i slučajno toliko veliki krug, već sa namerom da rastroji njegovo stanje i da mu se um, raspaljen svim tim i opijen mnoštvom razgovora, odmah preda demonu bluda, ili gneva, ili tuge, koji najviše oštećuju svetlost njegovog ustrojstva. Ukoliko hoćemo da jasnije upoznamo zamke tog demona, nemojmo mu odmah protivrečiti i nemojmo odmah (ocima) otkrivati način njegovog priređivanja razgovora u nama, te kako, malo-pomalo, um zavodi u oblast smrti, budući da će on odmah pobeći, ne trpeći da gledaju njegove radnje. Tada mi nećemo saznati ono što smo hteli. Bolje mu dozvolimo da drugog ili trećeg dana dovede do kraja svoju dramu, kako bismo do kraja upoznali njegove lukave prevrate. Najzad ga lako možemo oterati u bekstvo jednom razotrkivajućom rečju. Međutim, poštoje um za vreme iskušenja uznemiren i ne vidi tačno ono što se dešava u nama, posle udaljavanja demona potrebno je učiniti sledeće: sedi i sam se priseti šta se sa tobom dešavalo, odakle si počeo i gde si išao, u kom mestu si uhvaćen demonom bluda, ili tuge, ili gneva, i kako je bilo sve ostalo. Izuči sve to i zapamti da bi, kad opet dođe, mogao da ga izobličiš. Upoznaj i samo mesto u kome se skriva i više nemoj ići za njim. Posle toga, ako hoćeš da ga dovedeš do besa, izobliči ga odmah čim se pojavi, i pomeni prvo mesto u koje si ušao (misleno u prvom lutanju iskušenja), a zatim drugo i treće. To će ga silno razdražiti, jer ne može da trpi posramljenje. Kao dokaz da je korisno izreći mu takvo [izobličenje] neka ti posluži bežanje pomisli. Pri takvom izobličenju, njoj je nemoguće da opstane. Posle pobede nad tim demonom, dolazi težak san, umrtvljenje kapaka sa velikom hladnoćom, stalno zevanje i otežalost ramena, što, uostalom, pri usrdnoj molitvi, sve razvejava Duh Sveti.
9. Mržnja prema demonima mnogo potpomaže naše spasenje i podstiče vršenje vrlina. Ipak, mi nismo u stanju da je vaspitamo u sebi kao neko dobar porod zato što je u nama rasipaju duhovi slastoljublja, prizivajući dušu opet ka druženju sa njima i navikavanju na njih. Međutim, Lekar duša ovo druženje, ili pre teško izlečivu gangrenu, leči time što nas prepušta da danonoćno od njih trpimo nešto strašno. Usled toga duša opet dolazi do prvobitne (normalne) mržnje prema njima, naučena da Gospodu govori rečima Davida: Punom mržnjom ih zamrzeh; postaše mi neprijatelji (Ps.138,22). Jer, savršenom mržnjom mrzi neprijatelje onaj ko ni delom, ni mišlju ne greši. To i jeste znak najvećeg i prvog bestrašća (koje je bilo prisutno kod Adama).
10. Treba li govoriti nešto o demonu koji dušu čini bezosećajnom? Ja se, u krajnjoj meri, strašim da pišem o njemu. Kako to duša istupa iz sopstvenog ustrojstva u vreme kad on nailazi, kako odbacuje strah Božiji i odlaže svaku pobožnost, kako greh ne smatra grehom i bezakonje bezakonjem, a Strašni sud i večnu muku pominje kao proste reči, podsmevajući se ognjenom i zaista svepotresajućem prevratu, dok Boga, doduše, ispoveda, ali Njegove zapovesti neće da zna? Biješ sebe u grudi kada se [duša] kreće ka grehu, ali ona ne oseća; govoriš joj iz Pisma, ali ona kao slepa ne vidi i kao gluva ne čuje; predstavljaš joj uvredu od ljudi, ali ona ni to ne računa ni u šta; stid pred njima ne oseća, slično svinji koja zatvori oči i polomi ogradu. Tog demona privode pomisli taštine ukoliko se dugo zadržavaju u [duši], a od njega, kad se ne bi skratili dani oni, niko ne bi ostao (Mt.24,22). On spada u red onih koji retko napadaju bratiju (tj. opštežiteljne monahe). Uzrok tome je jasan: pri pogledu na nevolju drugih koje hvata ili bolest ili odnosi iznenadna smrt, on se odmah okreće u bekstvo, budući da duša dospeva u skrušenost, ispunjavajući se saosećanjem, te zaslepljenost, koju su na nju navukli demoni, spada sa njenih očiju. Mi (otšelnici) smo toga lišeni zbog pustinje i retkosti nemoćnih među nama. Dajući nam sredstvo za odgonjenje tog osobenog demona, Gospod nam je u Jevanđelju naredio da posećujemo bolesnike i zatvorenike, govoreći: Bolestan bijah, i posetiste me; u tamnici bijah, i dođoste mi (Mt.25,36). Pri tome je potrebno znati da je otšelnik koji, podvrgnuvši se napadu ovog demona, nije primio pomisao bluda ili koji nije ostavio svoje stanište usled uninija – sa nebesa primio trpljenje i celomudrenost. Blažen je, jer se udostojio takvog bestrašća! Oni, pak, koji su dali obećanje da podvižnički prebivaju u pobožnom bogougađanju, pretpostavljaju da se nasele među svetovnjacima, samo da se sačuvaju od tog demona. Međutim, ja se stidim ljudi da nešto više kažem ili napišem o njemu.
11. O duhu tuge. Svi demoni uče dušu slastoljublju, izuzev demona tuge. On narušava pomisli onih koji stupaju u pustinju, presecajući svaku duševnu sladost i sušeći je tugom, budući da se „tužnom čoveku suše kosti“ (Prič.17,22). Napadajući, pak, umereno, on otšelnika čini ikusnim, jer ga podstiče da prezire sva dobra ovog sveta i da se udaljuje od svake utehe. Međutim, kada dugo i snažno muči, on porađa pomisli koje otšelniku savetuju da ispusti dušu svoju, ili ga podstiču da beži daleko od svog mesta. Tako je nekada, mučen od njega, pomislio i postradao Jov, jer je rekao: Kad bi bilo moguće, sam bih sebe ubio, ili bih zamolio drugog da mi to učini (Jov 30,24). Simvol tog duha je aspida čiji otrov u maloj količini uništava druge otrove. On ubija svako živo stvorenje koje ga primi. Tom demonu je Pavle predao korintskog bezakonika. Zbog toga im je opet brzo pisao: Zato vas molim, potvrdite ljubav prema njemu… da kako taj ne bi bio savladan od prevelike žalosti (2.Kor.2,7; 8). Na takav način, taj duh koji muči ljude biva uzrok i dobrog pokajanja. Zbog toga je i Sveti Jovan Krstitelj, onima koje je [taj duh] ujeo i koji su pribegli Bogu, nazvao porodom aspidinim: Ko vama kaza da bežite od gneva koji ide? Rodite, dakle, rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti decu Avraamu (Mt.3,7-9). Uostalom, svaki ko je, podražavajući Avraama, izašao iz svoje zemlje i od svog roda (Post.12,1), samim tim je postao jači od tog demona.
12. Ko je pobedio gnev, pobedio je demone. Ko mu robuje, dalek je od monaškog života i od puteva Spasitelja našeg, budući da Gospod, kako se govori, krotke uči Svojim putevima (Ps. 24,9). Um otšelnika je neulovljiv baš stoga što pribegava u dolinu krotosti. Jer, demoni se gotovo ni jedne vrline ne plaše toliko koliko krotosti. Nju je stekao onaj veliki Mojsije, nazvani krotkim iznad svih ljudi (Broj.12,3). I Sveti David je napomenuo da je dostojna spomena Božijeg, rekavši: Pomeni Gospode Davida i svu krotost njegovu (Ps.131,1). I sam Gospod je zapovedio da podražavamo Njegovu krotost, govoreći: Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt.11,29). Onaj ko se uzdržava odjela i pića, a zlim pomislima u sebi raspaljuje gnev, sličan je brodu koji plovi po moru i kojim upravlja demon. Zbog toga je potrebno, koliko god se ima sila, paziti na tog našeg psa i obučavati ga da grize samo vukove, a ne i ovce, pokazujući svaku krotost prema svim ljudima (Tit.3,2).
13. O taštini. Od svih pomisli, jedino je pomisao taštine mnogopredmetna, obuhvatajući skoro čitavu vaseljenu i svim demonima otvarajući vrata, kao neki zli izdajnik grada. Ona potkrada um otšelnika i, puneći ga mnoštvom reči i stvari, pogubljuje njegove molitve, kojima on pokušava da izleči rane svoje duše. Tu pomisao umnožavaju svi već pobeđeni demoni, i preko nje ponovo stiču ulaz u dušu, čineći da potonje stanje biva… gore od prvoga (Lk.11,26). Od te pomisli rađa se i pomisao gordosti, koja je sa nebesa na zemlju zbacila „pečat upodobljenja i venac dobrote“ (Jez.28,12). Ti, pak, odskoči od nje, ne čekajući ni malo, kako ne bi „drugima predao život“ svoj, i „življenje“ svoje nemilostivima (Prič.5,9). Tog demona okreće u bekstvo usrdna molitva i izbegavanje da se namerno čini ili govori bilo šta što vodi ka prokletoj taštini.
14. Stekavši nešto bestrašća, um otšelnika uzima konja taštine i počinje da se kreće po gradovima, nezadrživo se nadajući na pohvale i slavu. Međutim, po promislu Božijem, susrevši duha bluda koji ga zaključava u neku staju, on se uči da ne ostavlja odar pre nego što ozdravi i da ne podražava nestrpljive bolesnike koji, i pre potpunog izlečenja, kreću na put i počinju da šetaju po banji, usled čega upadaju u raniju bolest. Stoga, sedeći u keliji, pazimo na same sebe, kako bismo, napredujući u vrlini, postali nepokretni na zlo, obnavljali se u poznanju i udostojili se mnoštva različitih sagledavanja. [Tako ćemo], uznoseći se u molitvi, jasnije ugledati svetlost Spasitelja našeg.
15. Ja nisam u stanju da opišem sva demonska lukavstva. Čak se stidim da ih sve nabrojim, bojeći se ujedno za prostodušnije od čitalaca. Uostalom, čuj nešto o lukavstvima demona bluda. On u misli onih koji su stekli izvesno bestrašće u želateljnom delu [duše] i kod kojih su se smradne pomisli ohladile, donosi predstave muškaraca i žena koji igraju, i otšelnika čini gledaocem njihovnih sramnih telesnih pokreta. Međutim, to iskušenje nije trajno (u umu), zato što ga pažljiva molitva i krajnje oskudna hrana sa bdenjem i upražnjavanje duhovnih sagledavanja progoni kao bezvodan oblak. Ipak, dešava se čak da lukavi dodiruje telo pobuđujući u njemu nerazumnu raspaljenost, ili da priprema hiljade zamki koje ne treba obnarodovati, niti predati hartiji. Protiv takvih pomisli mnogo koristi uspaljenost gneva, ustremljena na njihovog demona, budući da se on njega silno boji. On, naime, rasejava sve njegove zamisli. To i znače reči: Gnevite se i ne grešite (Ps.4,5). To je korisno lekarstvo koje se prilaže na dušu u vreme iskušenja. Tog demona podražava i demon gneva, predstavljajući (umu) otšelnika (u maštanjima) kao da neko od roditelja ili prijatelja ili srodnika trpi uvredu od ništavnih ljudi, privodeći u pokret njegov gnev, sa namerom da kaže ili učini nešto zlo onima koji mu u mašti uma izgledaju (kao uvredioci). To treba primetiti i brzo istrzati misao iz takvih maštanja, kako za vreme molitve ona ne bi ličila na ugarak koji se dimi. Takvim iskušenjima se obično podvrgavaju gnevljivi ljudi, koji se lako raspaljuju i ustremljuju (protiv drugih), koji su daleko od čiste molitve i od poznanja Spasitelja našeg Isusa Hrista.
16. Pomisli ovog veka Gospod je predao čoveku kao ovce dobrom pastiru, davši mu za pomoćnike želju i razdražljivost, kako bi jarošću terao u bekstvo vučije (demonske) pomisli, a željom duševno voleo ovce (dobre pomisli) i pasao ih, podvrgavajući se mnogo puta [dejstvu] snažnih vetrova i kiše. On mu je uz to dao i zakon kako da napasa ovce, kao i „mesto puno zelenila i vodu pokoja“ (Ps.22,2), i psaltir i gusle, i žezal i palicu, kako bi se od stada i hranio i odevao i sabirao „gorsko seno“ (Proč.27,25). Ko, kaže, čuva stado i od mleka stada ne jede? (1.Kor.9,7). I tako, otšelnik danonoćno treba da čuva ovo stado kako ni jedno mladunče (jagnje) ne bi otele zveri ili dopalo u ruke razbojnika. Ako se i desi nešto slično u šumi, odmah treba da otme (oteto) iz usta lava ili medvedice (1.Car.17,34-35). Zverokradice su – pomisli o bratu koje pasemo sa mržnjom; pomisli o ženi pomešane sa sramnom željom; pomisli o srebru i zlatu pomešane sa pohlepnošću; pa čak i pomisli o svetim darovima, ukoliko ih um napasa sa taštinom. Isto se može reći i o ostalim pomislima, ukoliko ih potkradaju strasti. (Svoje stado) treba čuvati ne samo danju, već i noću. Jer, dešava se da neko, uzmaštavši sramno i lukavo, gubi svoje. O tome je rekao Sveti Jakov: Rastrgnutu zverom nisam ti donosio. To je bio moj gubitak. Ispitivao si me da li je danju ili noću što propalo. Danju me je mučila žega, a noću studen, i san je bežao od očiju mojih (Post. 31,39-40). Ukoliko nam se od premora približi uninije, potrčavši na kamen poznanja, počnimo razgovor sa psaltirom, udarajući u strune poznanja vrlina. Pasimo opet ovce naše pod Sinajskom gorom, kako bi Boga otaca naših i nas pozvao iz kupine (Izl.3,1), i darovao nam silu znamenja i čudesa.
17. Slovesnu prirodu umrtvljenu grehom Hristos budi (na pokajanje) sagledavanjem svih vekova (tj. onog što je bilo, što jeste i što će biti). Njegov, pak, Otac dušu, koja umire Hristovom smrću (i koja se u krštenju ili pokajanju udaljuje od greha), vaskrsava poznanjem Njega samog. To i znači ono što govori apostol Pavle: Ako li umresmo sa Hristom, verujemo da ćemo i živeti sa njime (Rim.6,8).
18. Um koji sa sebe svuče starog čoveka i obuče se u onog koji je od blagodati, u vreme molitve svoje će ugledati ustrojstvo slično safiru ili nebeskoj boji, što Pismo imenuje „mestom“ Božijim, koje su videli starci na Sinajskoj gori (Ish.24,10).
19. Od nečistih demona jedni iskušavaju čoveka kao čoveka, a drugi ga uznemiravaju kao beslovesnu životinju. Približivši se, prvi nam našaptavaju pomisli taštine, gordosti, zavisti ili osuđivanja, koje ne napadaju ni jednu životinju, a drugi pobuđuju na gnev ili pohotu koja nije u njihovoj prirodi. Te strasti su zajedničke nama i beslovesnim [životinjama] i sakrivene u nama ispod slovesne prirode. Imajući u vidu pomisli koje se ljudima dešavaju kao ljudima, Duh Sveti govori: Rekoh: vi ste bogovi i svi sinovi Višnjaga, a vi umirete kao ljudi i kao knezovi padate (Ps.81,6-7). A šta kaže, imajući u vidu pomisli koje se u čoveku kreću kao u beslovesnoj [životinji]? Nemojte biti kao konj i mazga koji nemaju razuma: uzdom i đemom treba im obuzdati čeljust kad ne idu k tebi (Ps.31,9).
20. Ukoliko te neki neprijatelj rani, i ti poželiš da, po napisanom, njegov mač zariješ u srce njegovo (Ps.36,15), postupi kao što ću ti reći. Razloži pomisao koja ti se javila, tj. koja je, iz čega se sastoji i šta u njoj naročito uznemirava um. Evo na šta mislim. Recimo da su na tebe poslali pomisao srebroljublja. Ti je razloži na um koji je prihvatio, na pomisao o zlatu, na samo zlato i na strast srebroljublja. Najzad postavi pitanje: Šta je od svega toga greh? Da li um? Kako kad je obraz Božiji? Da li pomisao na zlato? Ali, kako tako nešto može reći onaj ko ima um? Da li, onda, samo zlato? Ali, zašto je ono stvoreno? I tako, ostaje da se greh smesti u ono četvrto (tj. u strast srebroljublja), koja nije ni stvar koja poseduje samostalno postojanje, niti pojam o stvari, već neka čovekomrzna slast koja se rađa iz slobodnog proizvoljenja i koja podstiče um da zlo upotrebljava tvar Božiju. Zakon Božiji, pak, naređuje da presecamo takvu slast. Dok budeš vršio takvo razdeljivanje, pomisao će iščeznuti, budući razložena na ono što jeste. Demon će pobeći čim se tvoja misao uzdigne gore, dobivši krila od takvog poznanja.
Ako, pak, nećeš da protiv njega okrećeš njegov mač, već pre želiš da ga pobediš svojom praćkom, uzmi kamen iz svoje pastirske torbice i stupi u sagledavanje [pitanja] zbog čega anđeli i demoni prilaze našem svetu, a mi ne dodirujemo njihov svet. Jer, mi ni anđele ne možemo još više približiti Bogu, niti nam dolazi u glavu da demone učinimo još nečistijima. Takođe, (uđi u sagledavanje) [pitanja] zbog čega je „Denica, sin zore, spao sa neba“ (Is.14,12), i zašto „čini te vri dubina kao lonac, i da se more muti kao u stupi“ (Jov 41,22). [Zbog čega] sve uznemirava svojom zlobom i nad svima hoće da načalstvuje? Sozercavanje o tim predmetima veoma ranjava demona i okreće u bekstvo njegovu vojsku. Međutim, tako mogu da postupaju samo oni koji su se donekle očistili i koji delimično proziru u uzroke onoga što se desilo. Nečisti, međutim, ne mogu da upražnjavaju takvo sozercanje. Čak i da ih neko nauči da zaklinju, neće biti uslišeni u vreme borbe zato što se u njima nalazi debela prašina i što je u njima sve u neredu usled strasti. Naime, u potpunosti je neophodno da čitava vojska tuđinaca stane mirno kako bi samo Golijat istupio protiv našeg Davida. Tako ćemo i na druge nečiste pomisli upotrebiti (ukazano) razlaganje, i ovaj [drugi] vid borbe.
21. Dešava se da se poneke nečiste pomisli suviše brzo okreću u bekstvo. Treba da utvrdimo uzrok te pojave. Neprijatelj nam nije mogao ništa učiniti ili zbog retkosti predmeta pomisli, tj. stoga što je teško dostići ga, ili zbog bestrašća koje je u nama. Na primer, ako neko od otšelnika pomisli da mu je povereno duhovno upravljanje prestonim gradom, ali se ne zadrži na maštanju o tome, očigledno je da se radi o prvom slučaju (tj. nemogućnosti ostvarenja). Ako, međutim, neko primeti da postaje upravitelj grada (što je moguće), ali se takođe (sa prezirom) odnosi prema pomisli, onda se radi o blaženom pričasniku bestrašća. I kod drugih pomisli će se uzrok brzog povlačenja otkriti na isti način. Neophodno je da to znamo radi oživljavanja naše usrdnosti i napora, budući da ćemo na taj nači spoznati da li smo prešli Jordan i da li se nalazimo blizu grada palmi (Pon.Zak.34,3), ili se još nalazimo u pustinji gde nas napadaju tuđinci.
Veoma je iskusan i, kako mi se čini, snalažljiv da prevari demon srebroljublja. Budući pritešnjen krajnjim odricanjem od svega, on često na sebe uzima lik ekonoma i siromaholjupca, rado prima putnike kojih i nema, šalje što je potrebno potrebitima, posećuje gradske tamnice, otkupljuje robove, vezuje se za bogate žene i ukazuje kome treba da saosećaju, a drugima, kojima su pune riznice, savetuje da se odreknu sveta. Na taj način, malo-pomalo, varajući dušu, on je opkoljava pomislima srebroljublja i predaje pomisli taštine. Ona navodi mnoštvo (otšelnika) koje je Gospod zbog takvih radnji proslavio, a poneke podstiče da tiho među sobom govore o sveštenstvu, predskazujući smrt sadašnjeg sveštenika, i dodaući da upravo oni neće izbeći (izbor), pa ma šta činili. Upetljavši se u takve pomisli, bedni um se prepire sa onima koji ga ne primaju, a onima koji ga prihvataju usrdno razdaje darove i sa blagodarnošću ih rado prima. Neke, pak, uporne (protivnike) predaje sudijama i traži da se isteraju iz grada. Međutim, kako takve pomisli kruže u unutrašnjosti, prilazi demon gordosti, čestim munjama proseca vazduh kelije, huška krilate zmije i, kao krajnje zlo, lišava uma. Mi, pak, moleći se da nestanu takve pomisli, postarajmo se da se u blagodarnom raspoloženju saživimo sa lišavanjima. Jer ništa ne donesmo na svet; jasno je da ništa ne možemo ni odneti. A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni (1.Tim.6,7-8), sećajući šta je dalje rekao Sveti Pavle: Jer je koren sviju zala srebroljublje (1.Tim.6,10).
22. Sve nečiste pomisli se u nama zadržavaju zbog strasti koje um survavaju u pogibao i propast. Jer, kao što misli o hlebu kruže kod gladnoga usled gladi, i misao o vodi kod žednog usled žeđi, tako se i pomisli o novcu i sramne pomisli, koje se rađaju od obilnog jela, takođe zadržavaju u nama usled (odgovarajućih) strasti. Isto to će se primetiti i kod pomisli taštine, kao i Kod drugih pomisli, Nemoguće je, pak, da um, koji je obuzet takvim pomislima, stane pred Boga i da se ukrasi vencem pravde. Tim pomislima je bio obuzet jadni onaj um koji se, po jevanđelskoj priči, odrekao večere bogopoznanja (Lk.14,18-20). Na isti način je i onaj koji je svezan za ruke i noge i bačen u tamu najkrajnju imao ruho satkano od sličnih pomisli. Onaj koji ga je pozvao na svadbu takvo ruho smatraše nepriličnim za svadbu (Mt.22,11-13). Bračno ruho jeste bestrašće slovesne duše koja se odrekla svetske pohote. Koji je, pak, uzrok što pomisli o čulnim predmetima, koje se dugo zadržavaju u nama, kvare poznanje, rečeno je u poglavljima o molitvi.
23. Od demona koji se protive delatnom životu, tri su na prvoj liniji, a za njima sledi gomila tuđinaca. Oni prvi stupaju u borbu i, posredstvom nečistih pomisli, pozivaju dušu na greh – najpre oni kojima je poverena pohota stomakougađanja; zatim, oni koji oduševljavaju na srebroljublje; i najzad, oni koji nas pozivaju da ištemo ljudsku slavu. I tako, ako želiš čistu molitvu, čuvaj se od gneva; ako voliš celomudrenost, uzdržavaj stomak, ne dajući mu hleba do sitosti i pritešnjavajući ga oskudnošću vode. Budi bodar na molitvi i daleko od sebe udalji zlopamćenje. Neka reči Duha Svetog ne ponestanu u tebi i u vrata Pisma kucaj rukama vrlina. Tada će u tebi zasijati bestrašće srca i ti ćeš svoj um ugledati gde na molitvi sija poput zvezde.
24. (Kod Svetog Nila poglavlja dostižu broj 27. Dodaćemo i njih. Prethodna 23 poglavlja uključuju njegova 24 poglavlja).
25. Ne uspevajući da, posle čestih i jakih napada, poremeti ustanovljeno uzdržanje, demon stomakougađanja polaže u um želju za strožijim podvizavanjem. Radi toga on navodi poznato Danilovo [podvizavanje] – život u lišavanju i semenje (kao jedinstvenu hranu – Dan.1,16). On [monahu] napominje i neke druge otšelnike koji su uvek tako živeli ili bar u početku podviga, i podstiče ga da im podražava, kako, pruživši se ka neumerenom uzdržanju i usled nemoći tela, ne bi uspeo ni u umerenom. Mislim da nije ispravno verovati takvim našaptavanjima i lišavati se hleba, jeleja i vode. Jer, bratija su iz iskustva saznali da je takva ishrana najbolja, ukoliko se samo ne uzima do sitosti i više od jedanput dnevno. Jer, bilo bi čudno kad bi neko, jedući do sitosti hleba i vode, uspeo da stekne venac bestrasnosti. Bestrašćem ne nazivam udaljavanje od grehovnih dela, što predstavlja uzdržanje, već odsecanje strasnih pomisli u srcu, što je Sveti Pavle nazvao duhovnim obrezanjem skrivenog Judejca (Rim.2,29). Ukoliko neko pada duhom slušajući ove reči, neka se priseti „izabranog sasuda“ (Dap.9,15), apostola, koji je u gladi i žeđi izvršavao svoje poslanje. Ovom demonu podražava i demon uninija, protivnik istine, našaptavajući trpeljivom [monahu] misao o udaljavanju u najdublju pustinju. On ga poziva da podražava Jovana Krstitelja i začetnika otšelnika – Antonija, kako bi, ne izdržavši dugovremeno i natčovečansko usamljeništvo, pobegao sa stidom, ostavljajući svoje mesto i kako bi on, posle toga, mogao da se pohvali govoreći: Nadjačao sam ga (Ps.12, 5).
26. Isto što i 68. poglavlje Evagrija.
27. Demoni ne poznaju naša srca, kao što misle neki ljudi. Jer, jedino Srceznalac „poznaje um čovečiji“ (Jov 7,20), On koji je ponaosob sazdao srca njihova (Ps.32,15). Međutim, nešto na osnovu reči koje izgovaramo, nešto iz pokreta tela oni zaključuju o mnogim pokretima srca. Pretpostavimo da smo u razgovoru osuđivali one koji su nas vređali. Iz tih reči demoni zaključuju da se prema njima odnosimo sa mržnjom. To im postaje povod da u nas polažu zle pomisli protiv njih. Primivši ih, mi potpadamo pod breme demona zlopamćenja, koji nas zatim neprestano pokreće na osvetničke pomisli. Zbog toga nas sa pravom Duh Sveti izobličava, govoreći: Sedeći, klevetao si brata svog, i sinu majke svoje si podmetao sablazan (Ps.49,20). Naime, otvarao si vrata pomislima zlopamćenja, i smućivao um za vreme molitve, neprestano predstavljajući lice svog neprijatelja i od njega čineći boga. Jer, ono u šta um za vreme molitve neprestano gleda, pravedno je nazivati bogom. Zbog toga izbegavajmo bolest osuđivanja. Nikoga nemojmo pominjati po zlu i nemojmo kriviti lice svoje prilikom spominjanja bližnjega svoga. Jer, zli demoni sa radoznalošću posmatraju svaki naš pokret i ništa od onoga što mogu iskoristiti protiv nas ne ostavljaju neispitano – ni ustajanje, ni sedenje, ni stajanje, ni postupke, ni reči, ni pogled. Sve im je zanimljivo, i prevarama se baviše po vas dan (Ps.37,13), kako bi u vreme molitve posramili smireni um i ugasili njegovu blaženu svetlost.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovaj spis se nalazi u delima prepodobnog Nila. Međutim, pošto se među ovim poglavljima nalaze poglavlja koja su doslovno istovetna sa poglavljima u drugim delima Evagrija, može se pretpostaviti da je i on pogrešno unesen u dela Nila, kao i neki drugi spisi. Sastavljači Dobrotoljublja su ga svakako uzeli iz celokupnih spisa Evagrija.

 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *