NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE
AVA EVAGRIJE

POUKE EVAGRIJA MONAHA O PODVIŽNIŠTVU

 

I

POGLAVLJA O DELATNOM ŽIVOTU, UPUĆENA ANATOLIJU
Pre kratkog vremena pisao si mi, voljeni brate Anatolije iz Svete gore[1] u Skit, ištući da ti razjasnim simvoličko značenje egipatske monaške shime, smatrajući da ona sa razlogom ima obeležje koje se razlikuje od svih drugih formi ljudskog odela. Ja ću ti rado preneti ono što sam o tome saznao od svetih otaca.
Kukulj je simvol blagodati Spasitelja našeg Boga koji osenjuje um monaha i svojim pokrovom štiti njihovo mladenaštvo u Hristu od onih koji neprestano pokušavaju da im nanesu udarce i pričine rane. Oni koji ga nose na svojoj glavi sa snažnom i delatnom verom pevaju: Ako Gospod ne sazida dom i ne sačuva grad, uzalud se trudi graditelj i bdi čuvar (Ps.126,1). Takvi vapaji rađaju smirenje i iskorenjuju gordost, tj. duhovno zlo koje je na zemlju svrglo Lucifera koji je jutrom isijavao.
Obnaženost ruku[2] kod njih pokazuje nelicemernost života. Jer, sujeta ume da se prikriva i odaje privid vrline svagda loveći slavu kod ljudi i odgoneći veru, kao što govori Spasitelj: Kako vi možete verovati kad primate slavu jednan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44)? Dobro ne treba da postoji radi nečeg drugog, nego naprotiv, sve drugo treba da postoji radi njega. Ako to ne bude tako, jasno je da je ono što nas podstiče na činjenje dobra za nas dragocenije od samog dobra. Bilo bi, međutim, krajnje neumesno zamišljati bilo šta višim od Boga i tako govoriti.
Analav (paraman), koji krstoliko obavija njihova pleća, jeste simvol vere u Hrista, koja prima krotke i koja odstranjuje prepreke i čini da se delatost odvija bez ometanja.
Pojas koji obavija njihova bedra odstranjuje svaku nečistotu i saopštava: Dobro je čoveku da se ne dohvata do žene (1.Kor.7, 1).
Kožuh imaju, budući da uvek nose na telu umiranje Gospoda Isusa (2.Kor.4,10), da bi podavljivali sve nerazumne strasti, da bi učešćem u dobru presekli duševno zlo, i da bi, ljubeći siromaštvo, bežali od bogatsta kao od idolosluženja.
Žezal je drvo života. On sve koji ga uzimaju u ruke i koji se o njega opiru obavezuje da se utvrđuju na Hristu.
Eto ukratko šta simvolizuje shima. (Oblačeći bratiju u nju) sveti oci uvek govore sledeće: „Čeda, veru čini tvrdom strah Božiji, njega uzdržanje, njega nepokolebivim čine trpljenje i nada, od kojih se rađa i bestrašće. Porod bestrašća jeste ljubav, a ljubav je dver za prirodno poznanje koje prethodi bogoslovlju i vrhovnom blaženstvu“.
Za sadašnju priliku je dovoljno rečeno o svetoj shimi i o poukama staraca. Sada ćemo, pak, govoriti o delatnom i spoznajnom životu, i to ne samo o onom što smo videli (kod staraca) i slušali (od njih), nego i o onom o čemu smo dobili zapovest da i drugima saopštimo. Izlaganje o delatnom životu ćemo razdeliti na 100 poglavlja, a o spoznajnom – na 650, ponešto sakrivši i ponešto prikrivši, da ne bismo dali svetinju psima, niti bacali bisere pred svinje (Mt.7,6), što će, pak, biti jasno onima koji idu za ocima po istom putu.
1. Hrišćanstvo je učenje Spasitelja našeg Isusa Hrista koje u sebi sadrži [sve] ono što se odnosi na život, poznanje stvari i bogopoznanje.
2. Carstvo nebesko jeste bestrašće duše sa istinskim poznanjem Onoga koji jeste.
3. Carstvo Božije je poznanje Presvete Trojice. Ono se širi saglasno stanju uma, koga ispunjava beskrajno blaženim životom.
4. Šta ko ljubi, to svakako i želi, a šta želi, to se trudi i da dostigne. Svakom uživanju prethodi želja, a želja se rađa iz osećanja. Šta nije vezano za osećanje, slobodno je i od strasti.
5. Sa otšelnicima demoni samo lično stupaju u borbu, dok protiv onih koji vrlinski život provode u opštežiću ili bratstvima oni podstrekavaju nemarnu bratiju. Ova druga borba je neuporedivo lakša od prve zbog toga što je nemoguće na zemlji naći ljude koji bi bili gori od demona, ili koji bi na sebe primili svo njihovo zlo.
6. Um koji luta zaustavljaju – čitanje, bdenje i molitva. Plamteću pohotu gase – glad, trud i otšelništvo. Uzburkani gnev utišavaju – psalmopojanje, velikodušnost i milostivost. Sve to projavljuje svoje dejstvo kada se upotrebljava u svoje vreme i u odgovarajućoj meri. Sve, pak, što se vrši u neodgovarajuće vreme i bez mere nije dugotrajno, a što nije dugotrajno pre je štetno nego korisno.
7. Kada duša želi razna jela, tada treba da je pritesnimo hlebom i vodom, kako bi bila blagodarna i za tanku krišku. Jer, sitost želi raznovrsna jela, a glad i nasićenje hlebom smatra blaženstvom.
8. Celomudrenosti, tj. čistoti tela mnogo pomaže oskudnost u vodi. Neka te u to ubede trista Izrailjćana koji su sa Gedeonom pobedili Madijam.
9. Kao što je nemoguće da se smrt i život u istom trenutku nađu kod istog čoveka, tako je nemoguće da se ljubav i novac nađu kod nekog u isto vreme. Ljubav ne samo da troši novac, nego i sam privremeni život svoj prinosi na žrtvu.
10. Ko beži od svetskih zadovoljstava liči na kulu koja je nedostupna demonu tuge. Jer, tuga je lišenost zadovoljstva, ili sadašnjeg ili očekivanog. Od tog neprijatelja ne možemo se izbaviti sve dok imamo pristrasnost ka bilo čemu zemaljskom. On svoju zamku za pobuđivanje tuge postavlja na onu stvar za koju nas vidi najviše vezanim.
11. Gnev i mržnja umnožavaju razdraženje srca, a milostinja i krotost ga stišavaju.
12. Sunce da ne zalazi u gnevu vašem da ne bi demoni, napavši noću, uplašili dušu i učinili um strašljivim za borbu sledećeg dana. Strašni sni obično bivaju posle gnevnog uznemirenja. Naš um ništa toliko ne prinuđava da istupi iz stroja (tj. da dezertira) koliko uzburkani gnev.
13. Kada zbog nekog govora razdražajni deo naše duše upada u uznemirenost, demoni nam predlažu otšelništvo, tj. usamljeništvo, kao dobru stvar, kako bismo se, odstranjujući uzroke ogorčenja, oslobodili od smućenja. Kada se, pak, razgoreva pohota, oni se staraju da nas učine čovekoljubivim (da nas zadrže među ljudima), nazivajući nas surovim i divljim zbog toga što se udaljujemo, kako bismo, pohotstvujući telom, sretali tela (ostajući u zajednici). Njima ne treba verovati, nego činiti upravo suprotno.
14. Ne predaji se pomisli gneva, misleno vodeći borbu sa onim ko te je ogorčio, niti, opet – bludnoj pomisli, dugo zadržavajući sladostrasna maštanja. Ona pomračuju dušu, a ovo vodi ka obodrenju strasti, – oboje, pak, skrnave um. Tada ćeš se za vreme molitvoslovlja, ispunjavajući uobrazilju strasnim likovima kao idolima, i ne prinoseći čistu molitvu, smesta podvrći napadu demona uninija, tj. mrzovolje, koji obično napada pri takvom stanju i, slično psu, grabi dušu kao nekakvu lešinu.
15. Gnev je po prirodi naznačen za borbu sa demonima i sa svakom grehovnom slašću. Zbog toga nas i anđeli, pobuđujući u nama duhovnu slast i dajući nam da okusimo njena blaženstva, podstiču na gnev protiv demona. Ovi nas, pak, kroz zavođenje na svetske pohote, podstiču na gnev protiv ljudi, nasuprot prirodi, kako bi um, pomračivši se i postavši beslovesan, izdao svaku vrlinu.
16. Pazi da, razgnevivši se, ne prognaš nekog brata. Za tako nešto čitavog života nećeš pobeći od demona tuge koji će ti svagda za vreme molitve iznositi tvoj prestup.
17. Zlopamćenje ugušuju darovi. Naka te u to ubedi Jakov koji je darovima ukrotio Isava, koji mu je išao u susret sa četiri stotine ljudi (Post.32,6;33,1). Mijadni tu neophodnost možemo ispuniti (i darove zameniti) trpezom.
18. Kada se podrvgneš napadu demona uninija, tj. čamotinje, treba da, razdelivši dušu na dva dela, jedan deo učinimo utešiteljem a drugi utešavanim, i da počnemo da u sebe ulivamo blagu nadu, pevajući sledeće Davidove stihove: Zbog čega si tužna dušo moja? I zbog čega me smućuješ? Uzdaj se u Boga jer mu se ispovedaš. On je spasenje lica mog i Bog moj (Ps.41,6).
19. U vreme iskušenja ne treba ostavljati keliju, tražeći bilo kakve opravdane povode, nego treba sedeti unutra i trpeti, hrabro susrećući sve protivnike, osobito demona uninija, koji je teži, doduše, od svih, ali zato i više od drugih čini dušu iskusnom. Ako se, pak, beži ili se zaobilazi borba, um će ostati neiskusan, plašljiv i lako će se okretati u bekstvo.
20. Pomisao sujete je teško izbeći. Ma šta učinio da je prognaš, samo ćeš dati povod za novi pokret taštine. Uostalom, demoni se ne protive svakoj ispravnoj pomisli našoj, nego neke ta zla tvar podstiče sa namerom da nas obmanu.
21. Ko se dotakao poznanja i okusio sladosti od njega, više se ne prepušta demonu taštine, makar mu predlagao i sve utehe sveta. Jer, šta bi veće od duhovnog sagledavanja on mogao da predloži? Međutim, sve dok ne okusimo od poznanja, treba usrdno da prohodimo delatni život, ispovedajući Bogu našu nameru da sve činimo radi Njegovog poznanja.
22. Sećaj se prethodnog života i starih sagrešenja tvojih, te kako si ti, budući strastan, prešao ka životu koji ne ugađa strastima, i kako si, opet, izašao iz sveta koji te je u mnogome često vrlo smiravao. Razmišljaj takođe i o tome ko te čuva u pustinji i tera od tebe demone, koji zubima škrguću na tebe. Takve pomisli donose smirenoumlje i ne dozvoljavaju pristup demonu gordosti.
23. Ono čega se sa strašću sećamo, ranije na delu prihvatasmo sa strašću. I opet, ono što na delu primamo sa strašću, kasnije sa strašću držimo sećanju. Za onoga ko je pobedio demone koji pobuđuju strast, stvari, kojima ih oni pobuđuju, više ne znače ništa. Jer, neveštastveni protivnik je gori od veštastvenog.
24. Duševne strasti nalaze povod (za svoje pokrete) u ljudima, a telesne – u telu. Kretanje telesnih strasti prekida uzdržanje, a duševnih – duhovna ljubav.
25. Demoni predvodnici duševnih strasti uporno stoje uz dušu i uznemiravaju je do same smrti. Tome nasuprot, predvodnici telesnih strasti je brže napuštaju. Pri tome se jedni demoni, slično suncu koje izlazi ili zalazi, dotiču samo jednog dela duše, dok podnevni demon obično obuhvata čitavu dušu i podavljuje um. Stoga je otšelništvo slatko posle iskorenjenja strasti, jer tada ostaje samo golo sećanje na njih. Što se, pak, tiče borbe, tada ostaje ne toliko sam podvig borbe koliko njegovo sagledavanje.
26. Vredno je pažnje pitanje da li pomisao privodi u pokret strasti ili strasti pomisao. Jedni prihvataju prvo mišljenje, a drugi – drugo. Strasti se obično pokreću od osećanja. One se ne pokreću kod onoga ko poseduje ljubav i uzdržanje, već se pojavljuju kod onoga ko ih nema. Gnev zahteva veće lekarstvo negoli pohota. Ljubav se zbog toga i naziva vrlinom što je ona uzda gneva. Nju je i Sveti Mojsije simvolički nazvao ofiomahom (zmijogupcem), kada je nabrajao šta se može jesti, a šta treba izbegavati (Lev.11,22).
27. Zbog poznate i nikad ne prestajuće zlobe demona, duša se razgoreva protiv (njima sejanih) pomisli, čim samo primeti njihovo približavanje, i štiti sebe na taj način što prihvata strasnu osobenost napadača (tj. gnev protiv pomisli).
28. Nije uvek moguće ispunjavati uobičajena pravila, nego je potrebno obratiti pažnju na okolnosti i truditi se prema snazi oko ispunjenja onog što je moguće. No, taj zakon pravovremenosti demoni ne poznaju. Zbog toga nam oni, budući da se uvek neprijateljski odnose prema nama, smetaju da činimo ono što je moguće, a podstiču na ono što je nemoguće. Tako oni bolesne ometaju da blagodare Bogu za nevolje koje ih snalaze i da velikodušno trpe one koji im prislužuju, nemoćne podstiču na najstrože uzdržanje, a opterećene (godinama i poslovima) na vršenje psalmopojanja stojeći.
29. Kad nas nevolja natera da na kratko vreme proboravimo u gradu ili selu, tada, opšteći sa svetovnjacima, treba da se držimo najstrožeg uzdržanja, kako um ne bi, odebljavši i ostavivši uobičajeno staranje, učinio nešto protiv savesti i obratio se u begstvo gonjen demonima.
30. Kada si u iskušenju, ne pristupaj molitvi pre nego što kažeš nekoliko gnevnih reči kušaču. Jer, kad je duša obeležena skvernim pomislima molitva joj ne može biti čista. Međutim, ako kažeš nešto gnevno protiv njih, dovešćeš u pometnju neprijatelje svoje i istrebiti njihova podbadanja. Slično dejstvo gnev obično pokazuje i u odnosu na dobre pomisli.
31. Ko hoće da ispita zlobne demone i da stekne naviku prepoznavanja njihovih zamki, neka prati pomisli i opaža šta oni nastoje, a šta propuštaju, u kakvim okolnostima i u koje vreme koji od njih osobito deluje, koji za kojim sleduje i koji se sa kojim ne slaže, i neka ište od Hrista Gospoda razrešenje svega toga. Demoni su veoma zli prema onima koji delatno hode u vrlinama sa poznavanjem dela (i sve dovode do jasnosti), želeći da u mraku streljaju prave srcem (Ps.10,3).
32. Pri tom posmatranju naći ćeš da su dva demona krajnje brza i da gotovo prestižu kretanje našeg uma – demon bluda i demon koji nas podstiče na bogohulstvo. Poslednji nije dugotrajan, a prvi nam, ukoliko ne pokreće strasne pomisli, ne smeta da napredujemo u poznanju Boga.
33. Telo od duše može odvojiti samo Onaj ko ih je sastavio, a dušu od tela – i onaj ko stremi vrlini (u otšelništvu). Jer, otšelništvom naši oci nazivaju sećanje na smrt i begstvo od tela (da se staranje za telo ne bi pretvorilo u pohotu).
34. Oni koji pogrešno preterano nasićuju svoje telo i koji staranje o njemu pretvaraju u pohotu (Rim.13,14), neka se kasnije žale na sebe same, a ne na njega. Naprotiv, oni koji su stekli duševno bestrašće preko njega i drže se (uz njegovo posredništvo) mogućeg sagledavanja Onoga koji jeste, ispovedaju blagodat Tvorca (koji nam je dao telo).
35. Kada um počne da vrši nerasejanu molitvu, čitava se danonoćna borba svodi na borbu sa razdražajnim delom duše.
36. Priznak bestrašća je kad um ugleda svoju sopstvenu svetlost, kada postane spokojan u vezi sa maštanjima u snu i lako (i pravilno) shvata stvari.
37. Um se osnažio ako za vreme molitve ne predstavlja ništa svetsko.
38. Um koji je uz Božiju pomoć prešao poprište delatnog života i dostigao poznanje (sagledavanje), već sasvim malo ili nimalo oseća pokrete nerazumnog dela duše: poznanje (sagledavanje) ga uznosi gore i odvaja od čulnoga.
39. Bestrašće poseduje duša koja i pri sećanju na stvari ostaje spokojna, a ne ona koju stvari ne plene.
40. O savršenom čoveku se ne može sasvim prikladno reći: „On se uzdržava“, ili o bestrasnom: „On trpi“, zbog toga što trpljenje biva kod onoga koji strada, a uzdržanje se veže za onoga koga privlače želje.
41. Veliko je delo moliti se pažljivo, a pevati pažljivo – još veće.
42. Onaj ko je u sebe usadio vrline i ko je savršeno njima ovladao, već se ne seća zakona ili zapovesti, ili, pak, kazni, nego govori (kao iz prirode) i dela ono što mu nalaže prekrasna narav koju je stekao.
43. Demonske pesme pokreću našu pohotu i uvaljuju dušu u sramna maštanja, a Psalmi i duhovne pesme svagda privode um sećanju na vrline, hladeći pri tom žar gneva i gaseći pohotu.
44. Ukoliko borci u borbi uzajamno nanose i primaju udarce, onda svakako i demoni, nalazeći se u borbi sa nama i nanoseći udarce, i sami od nas ponešto primaju. Ožalostiću ih i neće moći ustati (Ps.17,39). I opet: Oni koji me žaloste i neprijatelji moji, iznemogoše i padoše (Ps.26,2).
45. Mudrost se vezuje sa pokojem, a blagorazumnost sa trudom. Mudrost se ne može steći bez borbe, kao što se ni borba ne može uspešno izvršiti bez blagorazumnosti. Njoj je povereno da se suprotstavlja gnevu koji pobuđuju demoni, kao i da podstiče sile duše da deluju saglasno prirodi, čime se probija put ka mudrosti.
46. Iskušenje za monaha jeste pomisao koja, ušavši kroz strasni deo duše, pomračuje um.
47. Greh monaha je saglasnost pomisli sa zabranjenom grehovnom strašću.
48. Anđeli se raduju kada se umanjuje grehovno zlo, a demoni kad se umanjuje vrlina. Jer, oni su sluge milosti i ljubavi, a ovi robovi gneva i mržnje. Kada nam se prvi približe, ispunjavaju nas duhovnim sagledavanjem, a drugi – na dušu navaljuju sramna maštanja.
49. Vrline ne mogu da preseku nasrtanje demona na nas, ali mogu da nas sačuvaju nepovređenim od njih.
50. Delatni život (upražnjavanje vrlina) jeste duhovni metod kojim se čisti strasni deo duše.
51. Da bi se duševne sile u potpunosti iscelile, nije dovoljno jedino blagotvorno dejstvo zapovesti, nego i da um poseduje odgovarajuća sagledavanja, tj. razmišljanja.
52. Kao što je moguće ne protiviti se dobrim pomislima koje u nas seju anđeli; tako je moguće odbijati zle pomisli koje u nas seju demoni. Posle prvih pomisli sledi mirno stanje duše, a za drugima – smućenje.
53. Plod bestrašća je ljubav. Bestrašće je cvet delatnog života, a delatni život se sastoji u ispunjavanju zapovesti. Čuvar tog ispunjavanja zapovesti je strah Božiji koji je, opet, plod prave vere. Vera je unutrašnje blago duše koje se obično može naći i kod onih koji još nisu poverovali u Boga.
54. Kao što duša, delujući preko tela, oseća koji su udovi slabi, tako i um, vršeći svoju delatnost, spoznaje sile i, primećujući koja mu smeta (svojom oštećenošću), traži zapovest koja je može izlečiti.
55. Vodeći strasnu borbu, um ne vidi zamisli protivnika, budući da tada liči na ratnike koji se bore noću (u tami). Međutim, stekavši bestrasnost, on lako prepoznaje zamke neprijatelja.
56. Poslednji stepen delatnog života jeste ljubav, a vrhunac poznanja je – bogoslovlje. Početak i jednog i drugogje – vera i sagledavanje stvari. Oni demoni koji se dotiču strasnog dela duše, nazivaju se protivnicima delatnog života, dok se oni koji napadaju na samu slovesnu silu nazivaju neprijateljima svake istine i protivnicima sagledavanja.
57. Ništa od onoga što čisti telo po očišćenju ne ostaje sa očišćenim. Međutim, vrline, očistivši dušu, ostaju i prebivaju i u njoj čistoj.
58. Razumna duša deluje saglasno sa svojom prirodom kada njena želateljna sila stremi vrlini, razdražajna se podvizava za nju, a slovesna stremi sagledavanju onog što postoji.
59. Onaj ko napreduje u delatnom životu umanjuje strasti, a ko uspeva u sagledavajućem umanjuje neznanje. Za strasti kažu da će se jednom potpuno istrebiti, a o neznanju govore da će se delimično prekratiti, a delimično neće.
60. Dobro i zlo koji se susreću u životu mogu potpomagati i vrline i poroke. Delo blagorazumnosti je koristiti se time radi uspeha prvih i radi prekora drugih.
61. Duša je trodelna, po rečima našeg mudrog učitelja[3]. Vrlina slovesnog dela se naziva razboritošću, razumnošću i mudrošću, želateljnog – celomudrenošću, ljubavlju i uzdržanjem, a razdražajnog – hrabrošću i trpljenjem. Kada je, pak, prisutna u svoj duši – naziva se pravednošću. Delo opreznosti je -boriti se sa protivnim silama, podsticati vrline, proganjati poroke i srednjim (neutralnim) stvarima raspolagati saglasno vremenu. Delo promućurnosti je da se sve ono što pomaže našem cilju koristi na pravilan način, a delo mudrosti – sagledavati telesne i bestelesne tvari u svim odnosima. Delo celomudrenosti jeste – bestrasno gledati na stvari koje obično u nama bude maštanja i želje, a delo ljubavi je – odnositi se gotovo na isti način prema svakom licu koje nosi obraz Božiji kao prema Prvoobrazu, premda demoni i pokušavaju ponekog da unize pred nama. Delo uzdržanja je – sa radošću odbijati sve što uslađuje grlo. Delo trpljenja i hrabrosti je – ne bojati se neprijatelja i rado podnositi sve neprijatnosti. Delo pravednosti je – držati sve delove duše u saglasnosti i harmoniji među sobom.
62. Plod setve je žetva, a vrlina – znanje. Kao što sejanje semena prate suze, tako i (duhovnu) žetvu prati radost (Ps.125, 6).
63. Čovek ne može da odbaci strasna sećanja ukoliko se ne potrudi da izleči želateljni i razdražajni deo duše, prvi iscrpljujući postom, bdenjem i spavanjem na goloj zemlji, a drugi – dugotrpljenjem, nezlopamtljivošću i milostinjom. Od te dve strasti se grade gotovo sve demonske pomisli koje podvrgavaju um u svaku bedu i pogibao. Niko ne može da se izbavi od njih ukoliko u potpunosti ne prezre jelo i piće, imanje i slavu, pa čak i samo telo svoje. To je [potrebno] radi (demona) koji često pokušavaju da [čoveka] poraze pomoću njih. Zbog toga je na svaki način neophodno da podražavamo nevoljnike na moru, koji, zbog navale vetrova i talasa koji se visoko dižu, izbacuju stvari. Pri tome je svakako potrebno marljivo paziti da nas pri izbacivanju stvari ne vide ljudi. Jer, na taj način bismo izgubili svoju nagradu i podvrgli se brodolomu još gorem od prethodnog, budući da će nas svojim vetrom produvati demon taštine. Stoga i Gospod naš, poučavajući u Jevanđeljima našeg upravitelja, tj. um, govori: Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide: inače plate nemate od Oca svoga koji je na nebesima (Mt.6,1). On opet govori: Kada se moliš ne budi kao licemeri koji rado po sinagogama i na raskršću ulica stoje i mole se da ih vide ljudi: zaista vam kažem: primili su platu svoju (st.5), i opet: A kad postite ne budite sumorni kao licemeri jer oni natmure lica svoja da se pokažu ljudima kako poste. Zaista vam kažem: primili su platu svoju (st.16). Obratite pažnju kako Lekar duša milostinjom leči razdražljivost, molitvom čisti um, a postom umrtvljuje pohotu. Iz tih vrlina se sastoji novi čovek koji se obnavlja za poznanje prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol.3,10), u kome zbog bestrašća nema ni muškog ni ženskog, a zbog jedinstva vere i ljubavi – nema Judejca ni Jelina, obrezanja ni neobrezanja, varvara ni Skita, roba ni slobodnog, nego je sve i u svemu Hristos (Gal. 3,28).
64. Nečiste pomisli koje se zadržavaju u nama usled strasti, nizvode um u propast i pogibao. Jer, kao što se pomisao na hleb zadržava kod gladnog usled gladi, i pomisao o vodi u žednom usled žeđi, tako se i pomisao o novcu i drugim imanjima zadržava u čoveku zbog srebroljublja, a sramne pomisli zbog strasti pohote. Na taj način se objašnjava i naše zadržavanje na pomislima sujete i raznim drugim. Nemoguće je da um, koji je pogružen i potopljen u takve pomisli, stane pred Boga i ukrasi se vencem pravde. Tim pomislima je bio pokraden onaj jadni um koji se, po jevanđelskoj priči, odrekao večere bogopoznanja. Na isti način je i onaj koji je svezan za ruke i noge i bačen u krajnju tamu, od takvih pomisli imao satkanu odeću, koju je Onaj koji ga je pozvao smatrao nedostojnom svadbe. Svadbeno odelo je bestrašće slovesne duše koja se odvojila od svetskih pohota. Kakav je uzrok toga da pomisli o čulnim stvarima, zadržavajući se, kvare poznanje – reći će se u poglavljima o molitvi.
65. Demonskoj pomisli se protive tri pomisli, koje je odsecaju kada se zadrži u umu: anđelska, naša i ona koja proizilazi iz naše volje kada se ustremi ka dobru, kao i još jedna naša, koja proizilazi iz ljudske prirode, na osnovu koje i neznabošci, na primer, vole svoju decu i poštuju svoje roditelje. Dobroj pomisli se protive samo dve pomisli: demonska i naša koja proizilazi iz naše volje koja se ustremila ka zlu. Jer, od prirode ne proizilazi nikakva zla pomisao, budući da od početka mi nismo bili zli, jer je Gospod na Svoju njivu posejao dobro seme. Bilo je vreme kada nije bilo zla i opet će biti kada ga neće biti. Semena vrline su neuništiva. U tome me podržava jevanđelski bogataš koji je, i budući osuđen na ad, ipak još bio milosrdan prema svojoj braći – a milosrđe je najbolje seme vrline.
66. Neki od nečistih demona uvek sede pored onih koji čitaju starajući se, na svaki način, da um odvuku na nešto drugo. Često se dešava da oni kao povod uzimaju čak i Božanstveno Pismo kako bi ih naveli na rđave pomisli. Dešava se da oni nasuprot običaju navode na zevanje ili na težak san, koji se mnogo razlikuje od običnog. To sam sam na sebi ispitao i to dosta često, iako nisam dobro razumevao uzrok. Od Svetog Makarija sam slušao da je i zevanje neblagovremeno, i da je san od demona. Kao dokaz toga on navodi običaj iz drevnog predanja da se prilikom zevanja na usta polaže krsno znamenje. Sve to mi od njih trpimo stoga što pri čitanju nemamo trezvenu.pažnju i ne sećamo se da čitamo svete reči Boga Živog.
67. Kod demona se dešavaju prepuštanja i uručivanja, ukoliko neko od njih iznemogne u borbi i ne uspe da pokrene svoju voljenu strast. Razmotrivši to, našao sam sledeće: ako nam pomisli neke strasti dugo vremena ne dosađuju, a zatim se ona neočekivano pokrene i počne da peče, iako mi za tako nešto nismo dali nikakav povod nekom svojom nemarnošću, onda znajte da je na vas ustao demon još više zao nego prethodni. Zauzevši mesto prethodnog, on je ispoljio svoje zlo. Videći to, neka um pribegava Bogu, uzevši kacigu spanjenja, obukavši se u oklop pravde, izvukavši mač Duha i podigavši štit vere (Ef.6,14-17). Pogledavši na nebo sa suzama, neka on govori: Gospode Isuse Hriste, silo spasenja moga (Ps.139,8), prikloni uho Svoje i požuri da me skloniš. Budi mi Bog zaštitinik i dom pribežišta koji će me spasti (Ps.30,3). Neka on, naročito pošćenjem i bdenjima, svoj mač učini blještavim. Nakon toga će stradati još neko vreme, napadan i zasipan raspaljenim strelama lukavog, ali će najzad i taj demon, malo-pomalo, postati isti kakav je bio i njegov prethodnik. On će se umiriti, sve dok ne priđe da ga zameni neki još gori od njega.
68. Nečiste pomisli se često odnose i šire na mnoge stvari, plove preko velikih mora, ne odbijaju duga putovanja, pokretane plamenom strašću. Međutim, ako su unekoliko očišćene, postaju mnogo pritešnjenije nego što su one (neobuzdane) i usled slabosti strasti ne mogu da se šire na mnoge stvari. Zbog toga se one kreću najviše u krugu onog što je prirodno i, po premudrom Solomonu, neko vreme lutaju (Prič.7,12), sabirajući trsku radi bezakonog pravljenja cigli (Izl.7,12), ne dotičući se pleve. I tako, potrebno je izuzetno čuvati srce kako bi se ono kao srna izbavilo od mreže i kao ptica od zamke (Prič.6,5). Jer, lakše je očistiti nečistu dušu, negoli već očišćenu i opet izranjavljenu ponovo uzdići do zdravlja, zbog toga što demon tuge uvek uskače u zenice očiju i za vreme molitve izobražava izgled idola grehovne strasti.
69. Slovesnu prirodu, umrtvljenu grehom, Hristos budi (na pokajanje) sagledavanjem svih vekova (tj. prošlih, sadašnjih i budućih). Njegov Otac, pak, dušu koja umire Hristovom smrću, koja umire grehu, vaskrsava bogopoznanjem. To i znače reči apostola: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti (2.Tim.2, 11).
70. Kada um skine starog čoveka i obuče se u onog koji je od blagodati, ugledaće svoje stanje sličnim safiru ili boji neba, što Sveto Pismo naziva mestom Božijim, kakvim su ga videli starci na Sinaju (Izl.24,10).
71. Um neće uvideti mesto Božije u sebi ukoliko ne stane iznad svih pomisli o veštastvenom i tvarnom. On, pak, ne može da stane iznad njih ukoliko se ne svuče od strasti koje ga vezuju sa čulnim predmetima i pomisao oraspoložuju prema njima. Te strasti će svući uz pomoć vrlina, a proste pomisli posredstvom duhovnog sagledavanja. Međutim, i to će napustiti kada mu se javi ona svetlost koja za vreme molitve znamenuje mesto Božije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Verovatno Nitrijske.
  2. Kasijan piše da su se rukavi kod njih prostirali samo do lakata.
  3. Podrazumeva se sveti Grigorije Niski.

 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *