ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
АВА ЕВАГРИЈЕ

ПОУКЕ ЕВАГРИЈА МОНАХА O ПОДВИЖНИШТВУ

 

I

ПОГЛАВЉА O ДЕЛАТНОМ ЖИВОТУ, УПУЋЕНА АНАТОЛИЈУ
Пре кратког времена писао си ми, вољени брате Анатолије из Свете горе[1] у Скит, иштући да ти разјасним символичко значење египатске монашке схиме, сматрајући да она са разлогом има обележје које се разликује од свих других форми људског одела. Ја ћу ти радо пренети оно што сам о томе сазнао од светих отаца.
Кукуљ је символ благодати Спаситеља нашег Бога који осењује ум монаха и својим покровом штити њихово младенаштво у Христу од оних који непрестано покушавају да им нанесу ударце и причине ране. Они који га носе на својој глави са снажном и делатном вером певају: Ако Господ не сазида дом и не сачува град, узалуд се труди градитељ и бди чувар (Пс.126,1). Такви вапаји рађају смирење и искорењују гордост, тј. духовно зло које је на земљу свргло Луцифера који је јутром исијавао.
Обнаженост руку[2] код њих показује нелицемерност живота. Јер, сујета уме да се прикрива и одаје привид врлине свагда ловећи славу код људи и одгонећи веру, као што говори Спаситељ: Како ви можете веровати кад примате славу једнан од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44)? Добро не треба да постоји ради нечег другог, него напротив, све друго треба да постоји ради њега. Ако то не буде тако, јасно је да је оно што нас подстиче на чињење добра за нас драгоценије од самог добра. Било би, међутим, крајње неумесно замишљати било шта вишим од Бога и тако говорити.
Аналав (параман), који крстолико обавија њихова плећа, јесте символ вере у Христа, која прима кротке и која одстрањује препреке и чини да се делатост одвија без ометања.
Појас који обавија њихова бедра одстрањује сваку нечистоту и саопштава: Добро је човеку да се не дохвата до жене (1.Кор.7, 1).
Кожух имају, будући да увек носе на телу умирање Господа Исуса (2.Кор.4,10), да би подављивали све неразумне страсти, да би учешћем у добру пресекли душевно зло, и да би, љубећи сиромаштво, бежали од богатста као од идолослужења.
Жезал је дрво живота. Он све који га узимају у руке и који се о њега опиру обавезује да се утврђују на Христу.
Ето укратко шта символизује схима. (Облачећи братију у њу) свети оци увек говоре следеће: “Чеда, веру чини тврдом страх Божији, њега уздржање, њега непоколебивим чине трпљење и нада, од којих се рађа и бестрашће. Пород бестрашћа јесте љубав, а љубав је двер за природно познање које претходи богословљу и врховном блаженству”.
За садашњу прилику је довољно речено о светој схими и о поукама стараца. Сада ћемо, пак, говорити о делатном и спознајном животу, и то не само о оном што смо видели (код стараца) и слушали (од њих), него и о оном о чему смо добили заповест да и другима саопштимо. Излагање о делатном животу ћемо разделити на 100 поглавља, а о спознајном – на 650, понешто сакривши и понешто прикривши, да не бисмо дали светињу псима, нити бацали бисере пред свиње (Мт.7,6), што ће, пак, бити јасно онима који иду за оцима по истом путу.
1. Хришћанство је учење Спаситеља нашег Исуса Христа које у себи садржи [све] оно што се односи на живот, познање ствари и богопознање.
2. Царство небеско јесте бестрашће душе са истинским познањем Онога који јесте.
3. Царство Божије је познање Пресвете Тројице. Оно се шири сагласно стању ума, кога испуњава бескрајно блаженим животом.
4. Шта ко љуби, то свакако и жели, а шта жели, то се труди и да достигне. Сваком уживању претходи жеља, а жеља се рађа из осећања. Шта није везано за осећање, слободно је и од страсти.
5. Са отшелницима демони само лично ступају у борбу, док против оних који врлински живот проводе у општежићу или братствима они подстрекавају немарну братију. Ова друга борба је неупоредиво лакша од прве због тога што је немогуће на земљи наћи људе који би били гори од демона, или који би на себе примили сво њихово зло.
6. Ум који лута заустављају – читање, бдење и молитва. Пламтећу похоту гасе – глад, труд и отшелништво. Узбуркани гнев утишавају – псалмопојање, великодушност и милостивост. Све то пројављује своје дејство када се употребљава у своје време и у одговарајућој мери. Све, пак, што се врши у неодговарајуће време и без мере није дуготрајно, а што није дуготрајно пре је штетно него корисно.
7. Када душа жели разна јела, тада треба да је притеснимо хлебом и водом, како би била благодарна и за танку кришку. Јер, ситост жели разноврсна јела, а глад и насићење хлебом сматра блаженством.
8. Целомудрености, тј. чистоти тела много помаже оскудност у води. Нека те у то убеде триста Израиљћана који су са Гедеоном победили Мадијам.
9. Као што је немогуће да се смрт и живот у истом тренутку нађу код истог човека, тако је немогуће да се љубав и новац нађу код неког у исто време. Љубав не само да троши новац, него и сам привремени живот свој приноси на жртву.
10. Ко бежи од светских задовољстава личи на кулу која је недоступна демону туге. Јер, туга је лишеност задовољства, или садашњег или очекиваног. Од тог непријатеља не можемо се избавити све док имамо пристрасност ка било чему земаљском. Он своју замку за побуђивање туге поставља на ону ствар за коју нас види највише везаним.
11. Гнев и мржња умножавају раздражење срца, а милостиња и кротост га стишавају.
12. Сунце да не залази у гневу вашем да не би демони, напавши ноћу, уплашили душу и учинили ум страшљивим за борбу следећег дана. Страшни сни обично бивају после гневног узнемирења. Наш ум ништа толико не принуђава да иступи из строја (тј. да дезертира) колико узбуркани гнев.
13. Када због неког говора раздражајни део наше душе упада у узнемиреност, демони нам предлажу отшелништво, тј. усамљеништво, као добру ствар, како бисмо се, одстрањујући узроке огорчења, ослободили од смућења. Када се, пак, разгорева похота, они се старају да нас учине човекољубивим (да нас задрже међу људима), називајући нас суровим и дивљим због тога што се удаљујемо, како бисмо, похотствујући телом, сретали тела (остајући у заједници). Њима не треба веровати, него чинити управо супротно.
14. Не предаји се помисли гнева, мислено водећи борбу са оним ко те је огорчио, нити, опет – блудној помисли, дуго задржавајући сладострасна маштања. Она помрачују душу, а ово води ка ободрењу страсти, – обоје, пак, скрнаве ум. Тада ћеш се за време молитвословља, испуњавајући уобразиљу страсним ликовима као идолима, и не приносећи чисту молитву, сместа подврћи нападу демона унинија, тј. мрзовоље, који обично напада при таквом стању и, слично псу, граби душу као некакву лешину.
15. Гнев је по природи назначен за борбу са демонима и са сваком греховном слашћу. Због тога нас и анђели, побуђујући у нама духовну сласт и дајући нам да окусимо њена блаженства, подстичу на гнев против демона. Ови нас, пак, кроз завођење на светске похоте, подстичу на гнев против људи, насупрот природи, како би ум, помрачивши се и поставши бесловесан, издао сваку врлину.
16. Пази да, разгневивши се, не прогнаш неког брата. За тако нешто читавог живота нећеш побећи од демона туге који ће ти свагда за време молитве износити твој преступ.
17. Злопамћење угушују дарови. Нака те у то убеди Јаков који је даровима укротио Исава, који му је ишао у сусрет са четири стотине људи (Пост.32,6;33,1). Мијадни ту неопходност можемо испунити (и дарове заменити) трпезом.
18. Када се подрвгнеш нападу демона унинија, тј. чамотиње, треба да, разделивши душу на два дела, један део учинимо утешитељем а други утешаваним, и да почнемо да у себе уливамо благу наду, певајући следеће Давидове стихове: Због чега си тужна душо моја? И због чега ме смућујеш? Уздај се у Бога јер му се исповедаш. Он је спасење лица мог и Бог мој (Пс.41,6).
19. У време искушења не треба остављати келију, тражећи било какве оправдане поводе, него треба седети унутра и трпети, храбро сусрећући све противнике, особито демона унинија, који је тежи, додуше, од свих, али зато и више од других чини душу искусном. Ако се, пак, бежи или се заобилази борба, ум ће остати неискусан, плашљив и лако ће се окретати у бекство.
20. Помисао сујете је тешко избећи. Ма шта учинио да је прогнаш, само ћеш дати повод за нови покрет таштине. Уосталом, демони се не противе свакој исправној помисли нашој, него неке та зла твар подстиче са намером да нас обману.
21. Ко се дотакао познања и окусио сладости од њега, више се не препушта демону таштине, макар му предлагао и све утехе света. Јер, шта би веће од духовног сагледавања он могао да предложи? Међутим, све док не окусимо од познања, треба усрдно да проходимо делатни живот, исповедајући Богу нашу намеру да све чинимо ради Његовог познања.
22. Сећај се претходног живота и старих сагрешења твојих, те како си ти, будући страстан, прешао ка животу који не угађа страстима, и како си, опет, изашао из света који те је у многоме често врло смиравао. Размишљај такође и о томе ко те чува у пустињи и тера од тебе демоне, који зубима шкргућу на тебе. Такве помисли доносе смиреноумље и не дозвољавају приступ демону гордости.
23. Оно чега се са страшћу сећамо, раније на делу прихватасмо са страшћу. И опет, оно што на делу примамо са страшћу, касније са страшћу држимо сећању. За онога ко је победио демоне који побуђују страст, ствари, којима их они побуђују, више не значе ништа. Јер, невештаствени противник је гори од вештаственог.
24. Душевне страсти налазе повод (за своје покрете) у људима, а телесне – у телу. Кретање телесних страсти прекида уздржање, а душевних – духовна љубав.
25. Демони предводници душевних страсти упорно стоје уз душу и узнемиравају је до саме смрти. Томе насупрот, предводници телесних страсти је брже напуштају. При томе се једни демони, слично сунцу које излази или залази, дотичу само једног дела душе, док подневни демон обично обухвата читаву душу и подављује ум. Стога је отшелништво слатко после искорењења страсти, јер тада остаје само голо сећање на њих. Што се, пак, тиче борбе, тада остаје не толико сам подвиг борбе колико његово сагледавање.
26. Вредно је пажње питање да ли помисао приводи у покрет страсти или страсти помисао. Једни прихватају прво мишљење, а други – друго. Страсти се обично покрећу од осећања. Оне се не покрећу код онога ко поседује љубав и уздржање, већ се појављују код онога ко их нема. Гнев захтева веће лекарство неголи похота. Љубав се због тога и назива врлином што је она узда гнева. Њу је и Свети Мојсије символички назвао офиомахом (змијогупцем), када је набрајао шта се може јести, а шта треба избегавати (Лев.11,22).
27. Због познате и никад не престајуће злобе демона, душа се разгорева против (њима сејаних) помисли, чим само примети њихово приближавање, и штити себе на тај начин што прихвата страсну особеност нападача (тј. гнев против помисли).
28. Није увек могуће испуњавати уобичајена правила, него је потребно обратити пажњу на околности и трудити се према снази око испуњења оног што је могуће. Но, тај закон правовремености демони не познају. Због тога нам они, будући да се увек непријатељски односе према нама, сметају да чинимо оно што је могуће, а подстичу на оно што је немогуће. Тако они болесне ометају да благодаре Богу за невоље које их сналазе и да великодушно трпе оне који им прислужују, немоћне подстичу на најстроже уздржање, а оптерећене (годинама и пословима) на вршење псалмопојања стојећи.
29. Кад нас невоља натера да на кратко време проборавимо у граду или селу, тада, општећи са световњацима, треба да се држимо најстрожег уздржања, како ум не би, одебљавши и оставивши уобичајено старање, учинио нешто против савести и обратио се у бегство гоњен демонима.
30. Када си у искушењу, не приступај молитви пре него што кажеш неколико гневних речи кушачу. Јер, кад је душа обележена скверним помислима молитва јој не може бити чиста. Међутим, ако кажеш нешто гневно против њих, довешћеш у пометњу непријатеље своје и истребити њихова подбадања. Слично дејство гнев обично показује и у односу на добре помисли.
31. Ко хоће да испита злобне демоне и да стекне навику препознавања њихових замки, нека прати помисли и опажа шта они настоје, а шта пропуштају, у каквим околностима и у које време који од њих особито делује, који за којим следује и који се са којим не слаже, и нека иште од Христа Господа разрешење свега тога. Демони су веома зли према онима који делатно ходе у врлинама са познавањем дела (и све доводе до јасности), желећи да у мраку стрељају праве срцем (Пс.10,3).
32. При том посматрању наћи ћеш да су два демона крајње брза и да готово престижу кретање нашег ума – демон блуда и демон који нас подстиче на богохулство. Последњи није дуготрајан, а први нам, уколико не покреће страсне помисли, не смета да напредујемо у познању Бога.
33. Тело од душе може одвојити само Онај ко их је саставио, а душу од тела – и онај ко стреми врлини (у отшелништву). Јер, отшелништвом наши оци називају сећање на смрт и бегство од тела (да се старање за тело не би претворило у похоту).
34. Они који погрешно претерано насићују своје тело и који старање о њему претварају у похоту (Рим.13,14), нека се касније жале на себе саме, а не на њега. Напротив, они који су стекли душевно бестрашће преко њега и држе се (уз његово посредништво) могућег сагледавања Онога који јесте, исповедају благодат Творца (који нам је дао тело).
35. Када ум почне да врши нерасејану молитву, читава се даноноћна борба своди на борбу са раздражајним делом душе.
36. Признак бестрашћа је кад ум угледа своју сопствену светлост, када постане спокојан у вези са маштањима у сну и лако (и правилно) схвата ствари.
37. Ум се оснажио ако за време молитве не представља ништа светско.
38. Ум који је уз Божију помоћ прешао поприште делатног живота и достигао познање (сагледавање), већ сасвим мало или нимало осећа покрете неразумног дела душе: познање (сагледавање) га узноси горе и одваја од чулнога.
39. Бестрашће поседује душа која и при сећању на ствари остаје спокојна, а не она коју ствари не плене.
40. О савршеном човеку се не може сасвим прикладно рећи: “Он се уздржава”, или о бестрасном: “Он трпи”, због тога што трпљење бива код онога који страда, а уздржање се веже за онога кога привлаче жеље.
41. Велико је дело молити се пажљиво, а певати пажљиво – још веће.
42. Онај ко је у себе усадио врлине и ко је савршено њима овладао, већ се не сећа закона или заповести, или, пак, казни, него говори (као из природе) и дела оно што му налаже прекрасна нарав коју је стекао.
43. Демонске песме покрећу нашу похоту и уваљују душу у срамна маштања, а Псалми и духовне песме свагда приводе ум сећању на врлине, хладећи при том жар гнева и гасећи похоту.
44. Уколико борци у борби узајамно наносе и примају ударце, онда свакако и демони, налазећи се у борби са нама и наносећи ударце, и сами од нас понешто примају. Ожалостићу их и неће моћи устати (Пс.17,39). И опет: Они који ме жалосте и непријатељи моји, изнемогоше и падоше (Пс.26,2).
45. Мудрост се везује са покојем, а благоразумност са трудом. Мудрост се не може стећи без борбе, као што се ни борба не може успешно извршити без благоразумности. Њој је поверено да се супротставља гневу који побуђују демони, као и да подстиче силе душе да делују сагласно природи, чиме се пробија пут ка мудрости.
46. Искушење за монаха јесте помисао која, ушавши кроз страсни део душе, помрачује ум.
47. Грех монаха је сагласност помисли са забрањеном греховном страшћу.
48. Анђели се радују када се умањује греховно зло, а демони кад се умањује врлина. Јер, они су слуге милости и љубави, а ови робови гнева и мржње. Када нам се први приближе, испуњавају нас духовним сагледавањем, а други – на душу наваљују срамна маштања.
49. Врлине не могу да пресеку насртање демона на нас, али могу да нас сачувају неповређеним од њих.
50. Делатни живот (упражњавање врлина) јесте духовни метод којим се чисти страсни део душе.
51. Да би се душевне силе у потпуности исцелиле, није довољно једино благотворно дејство заповести, него и да ум поседује одговарајућа сагледавања, тј. размишљања.
52. Као што је могуће не противити се добрим помислима које у нас сеју анђели; тако је могуће одбијати зле помисли које у нас сеју демони. После првих помисли следи мирно стање душе, а за другима – смућење.
53. Плод бестрашћа је љубав. Бестрашће је цвет делатног живота, а делатни живот се састоји у испуњавању заповести. Чувар тог испуњавања заповести је страх Божији који је, опет, плод праве вере. Вера је унутрашње благо душе које се обично може наћи и код оних који још нису поверовали у Бога.
54. Као што душа, делујући преко тела, осећа који су удови слаби, тако и ум, вршећи своју делатност, спознаје силе и, примећујући која му смета (својом оштећеношћу), тражи заповест која је може излечити.
55. Водећи страсну борбу, ум не види замисли противника, будући да тада личи на ратнике који се боре ноћу (у тами). Међутим, стекавши бестрасност, он лако препознаје замке непријатеља.
56. Последњи степен делатног живота јесте љубав, а врхунац познања је – богословље. Почетак и једног и другогје – вера и сагледавање ствари. Они демони који се дотичу страсног дела душе, називају се противницима делатног живота, док се они који нападају на саму словесну силу називају непријатељима сваке истине и противницима сагледавања.
57. Ништа од онога што чисти тело по очишћењу не остаје са очишћеним. Међутим, врлине, очистивши душу, остају и пребивају и у њој чистој.
58. Разумна душа делује сагласно са својом природом када њена желатељна сила стреми врлини, раздражајна се подвизава за њу, а словесна стреми сагледавању оног што постоји.
59. Онај ко напредује у делатном животу умањује страсти, а ко успева у сагледавајућем умањује незнање. За страсти кажу да ће се једном потпуно истребити, а о незнању говоре да ће се делимично прекратити, а делимично неће.
60. Добро и зло који се сусрећу у животу могу потпомагати и врлине и пороке. Дело благоразумности је користити се тиме ради успеха првих и ради прекора других.
61. Душа је троделна, по речима нашег мудрог учитеља[3]. Врлина словесног дела се назива разборитошћу, разумношћу и мудрошћу, желатељног – целомудреношћу, љубављу и уздржањем, а раздражајног – храброшћу и трпљењем. Када је, пак, присутна у свој души – назива се праведношћу. Дело опрезности је -борити се са противним силама, подстицати врлине, прогањати пороке и средњим (неутралним) стварима располагати сагласно времену. Дело промућурности је да се све оно што помаже нашем циљу користи на правилан начин, а дело мудрости – сагледавати телесне и бестелесне твари у свим односима. Дело целомудрености јесте – бестрасно гледати на ствари које обично у нама буде маштања и жеље, а дело љубави је – односити се готово на исти начин према сваком лицу које носи образ Божији као према Првообразу, премда демони и покушавају понеког да унизе пред нама. Дело уздржања је – са радошћу одбијати све што услађује грло. Дело трпљења и храбрости је – не бојати се непријатеља и радо подносити све непријатности. Дело праведности је – држати све делове душе у сагласности и хармонији међу собом.
62. Плод сетве је жетва, а врлина – знање. Као што сејање семена прате сузе, тако и (духовну) жетву прати радост (Пс.125, 6).
63. Човек не може да одбаци страсна сећања уколико се не потруди да излечи желатељни и раздражајни део душе, први исцрпљујући постом, бдењем и спавањем на голој земљи, а други – дуготрпљењем, незлопамтљивошћу и милостињом. Од те две страсти се граде готово све демонске помисли које подвргавају ум у сваку беду и погибао. Нико не може да се избави од њих уколико у потпуности не презре јело и пиће, имање и славу, па чак и само тело своје. То је [потребно] ради (демона) који често покушавају да [човека] поразе помоћу њих. Због тога је на сваки начин неопходно да подражавамо невољнике на мору, који, због навале ветрова и таласа који се високо дижу, избацују ствари. При томе је свакако потребно марљиво пазити да нас при избацивању ствари не виде људи. Јер, на тај начин бисмо изгубили своју награду и подвргли се бродолому још горем од претходног, будући да ће нас својим ветром продувати демон таштине. Стога и Господ наш, поучавајући у Јеванђељима нашег управитеља, тј. ум, говори: Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде: иначе плате немате од Оца свога који је на небесима (Мт.6,1). Он опет говори: Када се молиш не буди као лицемери који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи: заиста вам кажем: примили су плату своју (ст.5), и опет: А кад постите не будите суморни као лицемери јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју (ст.16). Обратите пажњу како Лекар душа милостињом лечи раздражљивост, молитвом чисти ум, а постом умртвљује похоту. Из тих врлина се састоји нови човек који се обнавља за познање према лику Онога који га је саздао (Кол.3,10), у коме због бестрашћа нема ни мушког ни женског, а због јединства вере и љубави – нема Јудејца ни Јелина, обрезања ни необрезања, варвара ни Скита, роба ни слободног, него је све и у свему Христос (Гал. 3,28).
64. Нечисте помисли које се задржавају у нама услед страсти, низводе ум у пропаст и погибао. Јер, као што се помисао на хлеб задржава код гладног услед глади, и помисао о води у жедном услед жеђи, тако се и помисао о новцу и другим имањима задржава у човеку због среброљубља, а срамне помисли због страсти похоте. На тај начин се објашњава и наше задржавање на помислима сујете и разним другим. Немогуће је да ум, који је погружен и потопљен у такве помисли, стане пред Бога и украси се венцем правде. Тим помислима је био покраден онај јадни ум који се, по јеванђелској причи, одрекао вечере богопознања. На исти начин је и онај који је свезан за руке и ноге и бачен у крајњу таму, од таквих помисли имао саткану одећу, коју је Онај који га је позвао сматрао недостојном свадбе. Свадбено одело је бестрашће словесне душе која се одвојила од светских похота. Какав је узрок тога да помисли о чулним стварима, задржавајући се, кваре познање – рећи ће се у поглављима о молитви.
65. Демонској помисли се противе три помисли, које је одсецају када се задржи у уму: анђелска, наша и она која произилази из наше воље када се устреми ка добру, као и још једна наша, која произилази из људске природе, на основу које и незнабошци, на пример, воле своју децу и поштују своје родитеље. Доброј помисли се противе само две помисли: демонска и наша која произилази из наше воље која се устремила ка злу. Јер, од природе не произилази никаква зла помисао, будући да од почетка ми нисмо били зли, јер је Господ на Своју њиву посејао добро семе. Било је време када није било зла и опет ће бити када га неће бити. Семена врлине су неуништива. У томе ме подржава јеванђелски богаташ који је, и будући осуђен на ад, ипак још био милосрдан према својој браћи – а милосрђе је најбоље семе врлине.
66. Неки од нечистих демона увек седе поред оних који читају старајући се, на сваки начин, да ум одвуку на нешто друго. Често се дешава да они као повод узимају чак и Божанствено Писмо како би их навели на рђаве помисли. Дешава се да они насупрот обичају наводе на зевање или на тежак сан, који се много разликује од обичног. То сам сам на себи испитао и то доста често, иако нисам добро разумевао узрок. Од Светог Макарија сам слушао да је и зевање неблаговремено, и да је сан од демона. Као доказ тога он наводи обичај из древног предања да се приликом зевања на уста полаже крсно знамење. Све то ми од њих трпимо стога што при читању немамо трезвену.пажњу и не сећамо се да читамо свете речи Бога Живог.
67. Код демона се дешавају препуштања и уручивања, уколико неко од њих изнемогне у борби и не успе да покрене своју вољену страст. Размотривши то, нашао сам следеће: ако нам помисли неке страсти дуго времена не досађују, а затим се она неочекивано покрене и почне да пече, иако ми за тако нешто нисмо дали никакав повод неком својом немарношћу, онда знајте да је на вас устао демон још више зао него претходни. Заузевши место претходног, он је испољио своје зло. Видећи то, нека ум прибегава Богу, узевши кацигу спањења, обукавши се у оклоп правде, извукавши мач Духа и подигавши штит вере (Еф.6,14-17). Погледавши на небо са сузама, нека он говори: Господе Исусе Христе, сило спасења мога (Пс.139,8), приклони ухо Своје и пожури да ме склониш. Буди ми Бог заштитиник и дом прибежишта који ће ме спасти (Пс.30,3). Нека он, нарочито пошћењем и бдењима, свој мач учини бљештавим. Након тога ће страдати још неко време, нападан и засипан распаљеним стрелама лукавог, али ће најзад и тај демон, мало-помало, постати исти какав је био и његов претходник. Он ће се умирити, све док не приђе да га замени неки још гори од њега.
68. Нечисте помисли се често односе и шире на многе ствари, плове преко великих мора, не одбијају дуга путовања, покретане пламеном страшћу. Међутим, ако су унеколико очишћене, постају много притешњеније него што су оне (необуздане) и услед слабости страсти не могу да се шире на многе ствари. Због тога се оне крећу највише у кругу оног што је природно и, по премудром Соломону, неко време лутају (Прич.7,12), сабирајући трску ради безаконог прављења цигли (Изл.7,12), не дотичући се плеве. И тако, потребно је изузетно чувати срце како би се оно као срна избавило од мреже и као птица од замке (Прич.6,5). Јер, лакше је очистити нечисту душу, неголи већ очишћену и опет израњављену поново уздићи до здравља, због тога што демон туге увек ускаче у зенице очију и за време молитве изображава изглед идола греховне страсти.
69. Словесну природу, умртвљену грехом, Христос буди (на покајање) сагледавањем свих векова (тј. прошлих, садашњих и будућих). Његов Отац, пак, душу која умире Христовом смрћу, која умире греху, васкрсава богопознањем. То и значе речи апостола: Ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети (2.Тим.2, 11).
70. Када ум скине старог човека и обуче се у оног који је од благодати, угледаће своје стање сличним сафиру или боји неба, што Свето Писмо назива местом Божијим, каквим су га видели старци на Синају (Изл.24,10).
71. Ум неће увидети место Божије у себи уколико не стане изнад свих помисли о вештаственом и тварном. Он, пак, не може да стане изнад њих уколико се не свуче од страсти које га везују са чулним предметима и помисао орасположују према њима. Те страсти ће свући уз помоћ врлина, а просте помисли посредством духовног сагледавања. Међутим, и то ће напустити када му се јави она светлост која за време молитве знаменује место Божије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Вероватно Нитријске.
  2. Касијан пише да су се рукави код њих простирали само до лаката.
  3. Подразумева се свети Григорије Ниски.

 

   

12 Comments

  1. Neizmjerno blago! Od srca hvala

  2. Najljepša hvala na objavi ovog Blaga.

  3. Draga braćo pravoslavci. Hvala vam što ste mi putem interneta omogučili pristup ovoj neizmjernoj riznici Božje mudrosti, neka vas Gospodin blagoslovi!
    Milan, katolik iz Pule

    • Бојан Јездимировић

      Милане Србине врати се прађедовској вери, нема спасења за јеретике. Да те Господ просветли и поведе путем спасења.

    • Ajde ti Milane u pravoslavlje. Ne mora niko da zna, pa ni mi. Ovde ti je duši spasenje.

  4. Одговор брату Вељку: Тај део се налази у Добротољубљу 2, у Прегледу духовне борбе, преподобног Јована Касијана, у тачки 160. страна 10. Ево цитата:
    “Споља они личе на новац истинитог цара, премда су их исковали лажни духовни ковачи, а не православни опитни оци. Њих су подмукли демони исковали на штету и пропаст. На њих се савршено може применити изрека Проповедника: Постоје путеви који човеку изгледају прави, иако им крај гледа у дно адово (Прич.16,25). Последње (четврто) опажање искусног мењача се односи на испитивање тежине [монете]. Ми ћемо га у нашем духовном делању испунити када дело које нам саветује помисао положимо на тас савести, те са свом строгошћу испитамо да ли има стварну тежину, тј. да ли је тешко страхом Божијим, да ли је све у њему по његовом смислу и значењу, не чини ли га лаким спољашност и новина, није ли му тежину умањила сујета и није ли га уништила људска слава. Извагавши и испитавши га сведочанствима апостола и пророка, ми смо дужни да га прихватимо као сагласно са њима, или да га са свом строгошћу одбацимо као њима противно и за нас погубно.” срдачан поздрав од росе

  5. Помози Бог, оци и братије! Надам се да би ми неко био кадар и вољан помоћи у једној ствари. Наиме, негде у добротољубљу сам прочитао нешто о расуђивању, а што никало не могу поново наћи. Тамо се онај који расуђује пореди са мењачем новца, и његово расуђивање пролази кроз, чини ми се, четири провере, од којих је последња: „да ли је ли тешко страхом Божијим?” Ако неко зна или слути о чему говорим, нека ми каже. С нама Бог!

  6. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  7. Бескрајно хвала на труду!!!

  8. Хаџи - Алекса

    Ево пуноће значења примене савремене технике на добробит спасења сваког ко жели да буде уз Господа нашега Исуса Христа. Нека је слава и хвала свима који уложише несебичан труд и љубав према ближњима на овакав савремени начин.

  9. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.