NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE

AVA EVAGRIJE

 

Svedočanstva o životu ave Evagrija
O Evagriju Pontijskom, skitskom monahu i avi, zna se da se rodio oko polovine 4. veka, u gradu Ivoru blizu Ponta Evksinskog. Zbog svog mesta rođenja ili zbog sposobnosti, u mladosti je ostvario kontakt sa velikim svetiteljima tog vremena – Vasilijem Velikim, Grigorijem Niskim i Grigorijem Bogoslovom. Pod njihovim rukovodstvom uzrastao je i razvijao se u duhu i poznanjima o veri i životu u Hristu Isusu Gospodu našem.
Paladije, njegov učenik, po Sokratu u Lavsaiku piše sledeće (gl.78): „Rodom je bio iz Ponta, iz grada Ivora, sin prezvitera. Sveti Vasilije, kesarijski episkop ga je postavio za čteca crkve u Argosu. Po prestavljenju svetog episkopa Vasilija, njegov brat, Sveti Grigorije, niski episkop, koji je stekao apostolsku slavu, mudar, bestrasan i veoma znamenit učenošću, beše obratio pažnju na sposobnost Evagrija i rukopoloži ga za đakona. Došavši, zatim, sa njim na veliki Carigradski sabor, sveti episkop Grigorije ga ostavi kod blaženog episkopa Nektarija kao veoma iskusnog u pobijanju svih jeresi. I poče se on proslavljati u velikom gradu.
Desilo se da je ovaj muž, koga su svi u gradu uvažavali zbog časnog života, bio ranjen strasnom ljubavlju prema jednoj ženi, kao što je sam pričao pošto se već bio oslobodio iskušenja. I žena se bila strasno zaljubila u njega, a bila je iz ugledne kuće. Bojeći se Boga i stideći se svoje savesti, te predstavljajući sebi skvernu poroka i zluradost jeretika, Evagrije se usrdno molio Bogu da omete nameru žene, koja se, raspaljena strašću, trudila da ga navede na greh. On je hteo da se odvoji od nje, ali su ga zadržavale dužnosti.
Kratko vreme posle molitve kojom je predupredio greh na delu, pred njega je u viđenju stao anđeo u odeći eparhovog vojnika, uhvatio ga i poveo na sud. Zatim ga je bacio u tamnicu, stavivši mu vrat u železne uze i svezavši mu ruke gvozdenim lancima. Oni koji su ga posećivali nisu mu govorili o uzroku zatvaranja, a sam je, mučen savešću, pomišljao da ga je ženin muž predao sudu zbog njihove [veze]. Njemu se činilo da se tu sprovodilo suđenje i drugim licima zbog istog prestupa. Zbog toga se on nalazio u krajnjem smućenju i strahu. Tada je anđeo uzeo oblik njegovog bliskog prijatelja i došao da ga poseti. Ušavši navodno vrlo žalostan i oskorbljen zbog toga što njegov drug trpi okove i sedi zaključan među četrdeset prestupnika, on je rekao: „Oče đakone. Zašto te tako beščasno drže među prestupnicima?“ On muje odgovorio: „3aista ne znam. Pretpostavljam da me je iz bezumne ljubomore tužio neki eparh. Bojim se da je on potkupio gradonačelnika i da će me podvrći teškoj kazni“. Njegov navodni drug mu je rekao: „Ako hoćeš da poslušaš svog druga, savetovao bih ti da se udaljiš iz ovog grada zato što ti, kako vidim, nije korisno da živiš u njemu“. Evagrije muje rekao: „Ako me Bog oslobodi ove bede, i ako me ti zatim vidiš u Carigradu, neka me podvrgnu još većoj kazni“. Prijatelj mu je rekao: „Ako je tako, doneću Jevanđelje. Ti ćeš se na njemu zakleti da ćeš se udaljiti iz ovoga grada i postati monah i ja ću te izbaviti iz ove bede“. Evagrije je rekao: „3akleću se kao što hoćeš, samo me izbavi iz ove mračne rupe“. Prijatelj je zatim doneo Jevanđelje i tražio zakletvu. Evagrije se na Jevanđelju zakleo da će u gradu ostati samo jedan dan da bi svoje stvari preneo do broda. Time se završilo viđenje. Ustavši u uzbuđenju, on je rasuđivao: „Iako je data u vansebnom stanju, zakletva je ipak zakletva“. Ni malo ne časeći, on je sve što je imao preneo na brod i otplovio u Jerusalim. Tu se obukao u monaško odelo i bio primljen kod blažene Melanije Rimljanke.
Međutim, đavo je opet pomračio njegovo srce i pokolebao ga do te mere da je opet promenio odelo. Njegov um je obuzela retorska sujeta. Međutim, Bog koji sve udaljuje od pogibli, posla na njega drugu nevolju, groznicu i tešku bolest za čitavih šest meseci. Za to vreme se iscrplo njegovo telo, koje mu je sprečavalo da ide već započetim putem. Kada su ga napustili lekari, ne nalazeći načina da ga izleče, blažena Melanija muje rekla: „Čini mi se da tvoja bolest nije jednostavna , čedo moje. Kaži mi da li imaš šta na duši“. On joj je priznao sve što se desilo u Carigradu. Blažena mu je rekla: „Daj mi pred Bogom reč da ćeš se rešiti na monaški život, pa ću se ja, iako grešnica, pomoliti Gospodu da ti produži dane radi pokajanja i is pravljenja srca“. Kad joj je obećao, ona se pomolila. I Evagrije ozdravi za nekoliko dana. Po ozdravljenju, ona mu je sama nabavila monaško odelo. Obukavši se u njega, on se uputio u Egipat gde je dve godine proživeo na Nitrijskoj gori, a zatim se udaljio u pustinju.
Četrnaest godina proživeo je on u takozvanim Kelijama, hraneći se hlebom i vodom i, ponekad, malom količinom jeleja, ne dozvoljavajući sebi nikakvu utehu. Nije jeo ni zeleniš, ni plodove, ni grožđe. Nije pio vina niti je prao telo. Tako je mučio sebe čovek koji je ranije živeo u izobilju. Međutim, iskušenja ga nisu ostavljala. Ponekad je na njega ustajao demon bluda, kao što je sam govorio. Tada bi po celu noć sedeo nag u potoku, čak i u zimsko vreme, tako da bi mu se telo ukočilo. Drugi put mu je dosađivao duh hule. Tada on, mučeći sebe, četrdeset dana ne bi ulazio pod krov. Uopšte, on je stalno trpeo iskušenja od različitih demona koje je teško i izbrojati. Demoni su ga čak i tukli.
Umrtvljujući svoje telo i trpeći, blaženi se unutrašnje oživotvorio Duhom Svetim, očistivši um i udostojivši se dara poznanja i razlikovanja duhova.
Ovaj hrabri podvižnik Hristov je pred smrt govorio: „Već tri godine me nije uznemiravala telesna pohota“. Kada i posle tako strogog života, posle tolikih neumornih podvižničkih trudova i neprestanog bdenja na molitvi, mrzilac dobra i demon pogibli tako napada pravednika, koliko tek od njega i od svog nemara trpe lenjivi ljudi!
On je sastavio sto molitava; napisao tri knjige, takozvane Ogihire, tj. kratke izreke u vidu stihova ili priča; [spis] Monah ili delatne pouke, i Preporečnik, tj. o borbi sa demonima i strastima“.
Kod Sokrata (4. knj. 23. gl.), osim toga, nalazimo da je Evagrije bio učenik oba Makarija, i Egipatskog i Aleksandrijskog. Pod njihovim rukovodstvom je on, bivši filosof samo na rečima, stekao delatnu filosofiju. Došavši iz Carigrada u Egipat, on se susreo sa pomenutim muževima i počeo da podražava njihov život. Sokrat, rečima samog Evagrija, navodi dve okolnosti iz njegovog života, iz kojih se vidi kakvi su bili njegovi odnosi sa Svetim Makarijem Velikim. Prva opisuje pitanje koje je ava Makarije uputio Evagriju o razlici između dejstava na dušu sećanja na ljudske uvrede i na demonske uvrede. Druga navodi slučaj kad je Evagrije, umoran od puta po vrućini, došao kod ave Makarija i zatražio malo vode i – bio odbijen. I jedno i drugo se navodi u njegovim delatnim poglavljima Anatoliju (gl. 94, 94). Dalje Sokrat pominje da Evagrije u svojoj knjizi Gnostik (Znalac) o sebi piše: „Od pravednog Grigorija smo se naučili da ima četiri vrline i rasuđivanja o njima: razboritost, hrabrost, uzdržanje i pravednost“. Ko je taj Grigorije? Po Paladiju – Grigorije Niski, a po Sokratu – Grigorije Nazijanzin, koji ga je navodno i rukopoložio za đakona u Carigradu. Nije li Sokrat zamenio Nazijanzina sa Niskim? Paladiju je lakše bilo da zna istinu. Najzad, kod Sokrata susrećemo sledeće kazivanje. Divni Amonije je zajedno sa Atanasijem Velikim bio u Rimu i osim crkve Petra i Pavla ništa ne hoćaše da vidi. Posle toga ga je iz Egipta pozvao Teofil Aleksandrijski na episkopsku službu, ali je on sebi odsekao desno uvo, kako bi zbog nedostatka izbegao rukopoloženje. Posle nekog vremena, aleksandrijski episkop Teofil je uzeo Evagrija za episkopa, ali je i on pobegao, premda nije unakazio ni jedan deo svog tela. Susrevši se sa Amonijem, Evagrije mu je nežno rekao: „Rđavo si učinio što si odsekao sebi uvo. Za taj postupak ćeš odgovarati pred Bogom“. Amonije je odgovorio: „A ti, Evagrije. Zar nećeš odgovarati zato što si odsekao jezik i što se iz samoljublja nisi poslužio blagodaću koja ti je darovana?“
O Evagrijevim delima Sokrat piše: „On je napisao vrlo dobre knjige. Jednu od njih je nazvao Monah, ili o delanju; drugu Gnostik, ili o čoveku koji se udostojio znanja, koja je podeljena na pedeset poglavlja; treću Preporečnik, koja predstavlja izbor [izreka] iz Božanstvenog Pisma protiv demona-kušača, podeljena na osam delova, saglasno broju pomisli. Osim toga, on je ostavio 600 pitanja o budućnosti i još dve knjige napisane u stihovima – jednu za monahe koji žive u opštežićima, a drugu – devstvenici. Onaj ko bude čitao te knjige, videće koliko su divne“.
Sozomen (6. knj. 30. gl.) o pomenutom Amoniju navodi da je pripadao „Dugoj braći“, da je dostigao visinu mudroljublja i da je bio veoma učen, pročitavši knjige Origena, Didima i drugih duhovnih pisaca. Zatim dodaje da je sa njim često razgovarao mudri Evagrije, „muž učen i silan umom i rečju, i osobito sposoban da razlikuje pomisli koje vode ka vrlini i poroku, te da podstiče na razvitak prvih i udaljavanje od drugih. Uostalom, kakav je bio na području učenosti, pokazaće dela koja je ostavio. Njegova narav se, kako govore, odlikovala umerenošću. On je bio toliko dalek od sujete i gordosti da ga zaslužene pohvale nisu nadimale, kao što ga ni nezaslužene uvrede nisu ogorčavale. Mudroljublju i Svetom Pismu on se učio kod nazijanskog episkopa Grigorija. Sve dok on beše predstojatelj Carigradske crkve, Evagrije mu prisluživaše kao arhiđakon. Licem je bio prijatan i voljaše da se raskošno odeva. Primetivši njegovo poznanstvo sa svojom ženom, jedan od velmoža se zapali ljubomorom i hoćaše da ga ubije. Kad je zamisao već bila blizu dela, Bog Evagriju za vreme sna šalje strašno ali spasonosno viđenje“. Dalje Sozomen ne predlaže ništa osobito.
Lako se primećuje da se Sokrat i Sozomen ne slažu sa Paladijem u tome koji Grigorije beše Evagrijev pokrovitelj i pomagač u obrazovanju. Paladije imenuje Grigorija Niskog, a oni Grigorija Nazijanzina. Možda se oni ovako mogu usaglasiti: za đakona ga je rukopoložio Grigorije Niski, ali je bio poznat i Grigoriju Nazijanzinu, koji mu je davao časove. [U međuvremenu] je Grigorije Bogoslov pozvan na patrijaršijsko mesto u Carigrad. Na Sabor, koji je bio za njegovo vreme, beše došao i Grigorije Niski sa Evagrijem. Tu je Evagrije služio kao protođakon kod Nazijanzina, da bi posle Sabora, po savetu obojice, ostao u Carigradu. Sokrat i Sozomen govore o njemu dok beše u Carigradu, a Paladije pre toga. Svakako, Paladiju, kao učeniku Evagrijevom, može se više verovati, jer je on iznosio ono što je čuo od samog Evagrija.
Smrt Evagrija PATROLOGIA (t. 40) povezuje sa 399. g. Tu se navode i odzivi na Evagrijeve spise. Među ostalim, blaženi Jeronim je pisao da se „knjige Evagrija čitaju ne samo među Grcima po celom Istoku, već i na Zapadu među Latinima, u prevodu Rufina, njegovog učenika“.
U Patrologiji se nalaze svi sačuvani Evagrijevi spisi. Na prvom mestu: Poglavlja o delatnom životu Anatoliju. Možemo pretpostaviti da je to zapravo ostatak knjige koju istoričari nazivaju Monah. Poglavljima prethodi kratko pismo Anatoliju kao uvod. Zatim sledi 71 poglavlje – pouke iz delatnog podvižništva. Posle njih sledi Delatno slovo u 100 poglavlja. Međutim, kako je veći deo tih poglavlja identičan sa onih 71, mi ćemo navesti samo one koje su različite. Ukupno njih ima 100.
Dalje u Patrologiji sledi spis koji se kod nas u Dobrotoljublju jasnije naziva: Obris monaštva kojim se izlaže kako se treba podvizavati i bezmolstvovati. Isto je i u grčkom Dobrotoljublju.
Zatim slede 33 poglavlja Posledovanje. Njihov sadržaj je ogledavanje duhovnog u vidljivom. Pa 25 poglavlja po azbučnom redu. To su aforizmi o duhovnim predmetima. Uz njih idu drugih 27 izreka, premda ne po azbučnom redu.
Posle toga sledi spis O 8 poročnih pomisli, jedan deo drevne knjige Preporečnik.
Najzad se navode kratka pravila monasima u opštežiću i devstvenici.
Sve se to ovde predlaže u prevodu.[1]
Ako bismo, posle navođenja svih ovih dela, pokušali da ukratko damo Evagrijevo učenje, onda bismo najpre trebali reći da kod njega ima nesumnjivo dosta elemenata iz zdravog monaškog iskustva Egipatskih monaha. Međutim, to je iskustvo kod njega uklopljeno u jedan zaokružen spekulativni sistem, koji ima svoje filosofsko i bogoslovsko poreklo u Origenovom sistemu. Evagrijeva misao je inače sintetična, mada ju je on izrazio u svojim „glavama“ i „izrekama“ na izvestan analitičan način. Ta spekulativna sinteza kod njega deformiše i samo monaško iskustvo. Činjenica je opet i to da Evagrije svoje misli često izlaže enigmatično, nekako ezoterično, pogotovu kad se radi o najvišim istinama. On sam kaže u svome „Gnostiku“ (146): „Treba neke stvari ikazati nejasno, neke u enigmi, a neke otkrivati radi spasenja prostih“.
Njegov posebni metafizički i teološki sistem, međutim, boluje od Origenove neoplatonske i gnostičke zablude. Zbog ovakvog svog učenja Evagrije Pontijski je i osuđen sa Origenom i Didimom na V Vaseljenskom Saboru 553. godine u Carigradu. Poznatih 15 antiorigenističkih teza iz te osude tačku po tačku pogađaju Evagrijevo učenje, osobito pak one koje se tiču njegove Hristologije, što i čini jezgro njegovog zabludnog učenja. Jer, ni Evagrije, kao ni Origen, nije osetio centralno mesto u Hrišćanskoj veri i životu upravo Hrista Ovaploćenog, i to na svu večnost.
Ova je osuda, razumljivo, imala veliki značaj za dalju sudbinu Evagrijevih dela i njegovog daljeg uticaja. Ipak, izvesni uticaj njegov postojao je i dalje, i na Istoku i na Zapadu, ali to nije bio presudan uticaj. Daleko je bio veći uticaj napr. Makarijevskih spisa i uticaj asketike i mistike Kapadokijskih Otaca. Od Evagrija je ostajalo i uticaj vršilo samo ono što je u njegovoj asketici i mistivi bilo zdravo i korisno za duhovni život, kao što se to najbolje vidi napr. kod Svetog Maksima Ispovednika, koji ima origenovsko-evagrijevskih motiva, ali nema ni jednu njihovu nastranost ili zabludu.
Evagrijeva osnovna zabluda je bila u svojevrsnoj prenaglašenoj „mistici uma“, u intelektualizmu i spiritualizmu, koji su više jelinski negoli hrišćanski. Zato je pravoslavna monaška tradicija na Istoku Evagrijevu čistu „molitvu uma“ preobratila u „Isusovu molitvu“ čistoga srca (umno-srdačna molitva Isusova), u kojoj je, kao i u svemu ostalome, po pravilnom zapažanju o. Jovana Majendorfa, Ličnost Hrista Bogočoveka jedini kriterijum i jedina norma hrišćanske duhovnosti i duhovnog života i svega uopšte u Hrišćanstvu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Dovde je predovor Episkopa Teofana. Radi punije istine u nastavku nevodimo još neke podatke o Evagriju iz „Patrologije“ jeromonaha Atanasija Jevtića, Pravoslavni Bogoslovski fakultet, Bgd. 1984,- Prim. prev.

 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *