NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MARKO PODVIŽNIK

POUKE MARKA PODVIŽNIKA O DUHOVNOM ŽIVOTU

 

II
POUKE SVETOG MARKA IZVUČENE IZ OSTALIH NJEGOVIH SLOVA
1. Vera se ne sastoji samo iz krštenja u Hrista, već i u ispunjavanju Njegovih zapovesti. Sveto krštenje je savršeno i saopštava nam savršenstvo, premda ne čini savršenim onoga ko ne ispunjava zapovesti.
2. Ukoliko smo i posle krštenja potčinjeni grehu, ne znači da je krštenje bilo nesavršeno, već da smo nemarni za zapovesti i da prebivamo u samougađanju po sopstvenom proizvoljenju. Ni posle krštenja našu volju ne prisiljavaju ni Bog ni satana. U krštenju mi se tajinstveno oslobađamo od ropstva grehu, po pisanome: Zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti (Rim.8,2). Usled nemarnosti za vršenje zapovesti Onoga koji nasje očistio, mi potpadamo pod dejstvo greha. Nas je zarobio neprijatelj zbog toga što ne ispunjavamo zapovesti.
3. Čovek po svojoj volji prebiva tamo gde voli, premda se i krstio, zato što se [njegovo] samovlašće [tj. sloboda] ne prisiljava. Govoreći da podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt. 11,12), Pismo cilja na volju [čovekovu], kako bi posle krštenja svaki od nas prinuđavao sebe da se ne prikloni zlu, nego da istraje u dobru. Onima koji su dobili silu za ispunjavanje zapovesti, Gospod zapoveda kao vernima da se podvizavaju u njima, kako se ne bi vratili unazad.
4. Podvizi nisu nešto što je odvojeno od zapovesti. Oni su zapovesti. Pokaži mi podvige izvan zapovesti. Ako ukažeš na molitvu – radi se o zapovesti; ako pomeneš obaranje pomisli – opet imamo zapovest (budite trezveni i bodri); ako [navedeš] post i bdenje, opet [pominješ] zapovesti; ako ukažeš na samoumrtvljavanje, [ukazaćeš] na zapovest (o odricanju od sebe). Ma kakvo delo podvižničke vrline naveo, samo ćeš [imenovati] zapovest. (Cilj podvižništva je najpredanije ispunjavanje zapovesti).
5. Sveto krštenje pruža savršeno razrešenje (od ropstva grehu, kao uostalom i pokajanje). Svezati sebe opet pristrasnošću ili prebivati razrešen kroz vršenje zapovesti – stvar je samovlasnog proizvoljenja. Uzrok zadržavanja pomisli u grehovnoj slasti nalazi se u samovlasnom pristrašću, a ne u prinudi. Mi, po Pismu, imamo vlast da obaramo pomisli (2.Kor.10,4). Obaranje lukave pomisli u unutrašnjosti jeste znak ljubavi prema Bogu, a ne greha, budući da greh nije pojavljivanje pomisli, nego prijateljska beseda uma sa njom. Ako je ne volimo, zašto se zadržavamo na njoj? Nije moguće da nešto što iz [sveg] srca mrzimo dugotrajno razgovara sa našim srcem. [Ukoliko se to ipak desi, znači] da je prisutno naše zlo učešće.
6. Kada po krštenju ne ispunjavamo zapovesti, iako smo u mogućnosti, nama ovladava greh (tj. opet padamo u ropstvo grehu) iako ne želimo, sve dok pokajanjem ne umolimo Boga, usmeravajući se ka svim zapovestima Njegovim, i dok On ne istrebi greh našeg samovlašća.
7. Ti si se obukao u Hrista krštenjem (Gal.3,27), i imaš silu i oružje da obaraš pomisli (2.Kor.10,4). Ukoliko ih, imajući sili protiv njih, ne obaraš pri prvom naletu, očigledno je da si slastoljubiv zbog neverja i da se saglašavaš i udružuješ sa njima. Zbog takvog dejstva si sam kriv.
8. Ponekad bez naše saglasnosti neka skverna i mrska nam pomisao, kao neki razbojnik, neočekivano napada na nas i nasilno naš um zadržava kod sebe. Ipak, svakako znaj da je i ta pomisao proizašla od nas samih. Naime, ili smo mi posle krštenja predavali sebe toj zloj pomisli, premda je i nismo ispunjavali na delu; ili po sopstvenoj volji u sebi držimo semena zla, usled čega se i utvrđuje u nama lukavi. On, koji nas lukavim semenjem zadržava, neće otići sve dok ih ne odbacimo. Skverna pomisao koja u nama prebiva zbog činjenja zla, biće izgnana kada prinesemo Bogu trud koji zahteva pokajanje. Prema tome, za nenamernu, uznemiravajuću pomisao sam si kriv, budući da je nisi odagnao i očistio um od nje na početku, prilikom prvog dodira, iako si imao tu vlast, već si rado sa njom razgovarao, premda je i nisi ispunjavao na delu. (Ona je dolazila na ugrejano mesto, kao starom poznaniku, prijatelju).
9. Kada uvidiš pomoć u svome srcu, znaj da se nije javila izvan, nego da je proradila blagodat koja ti je tajinstveno bila data na krštenju. Ona je podejstvovala u meri u kojoj si zamrzeo pomisao i odvojio se od nje.
10. Izbavivši nas od svakog nasilja (blagodaću u krštenju), Hristos Gospod nije zabranio da se pomisli prikradaju srcu našem, i to da bi jedne, kao omražene srcu, odmah bile istrebljene, a druge, kao omiljene, ostajale. Time se obnaružava i blagodat Hristova i volja čovekova, tj. njena ljubav – ili prema trudu radi blagodati, ili prema pomislima zbog samougađanja.
11. Kao nekakvo zlo srodstvo, naša pohota i napadi pomisli dejstvuju zajedno, jedno sa drugim. Zadržavši se u svom ljubitelju, jedna pomisao ga isporučuje svom bližnjem, tako da čovek koga navika snažno privlači ka prvome, ka drugom već i bez svoje volje biva privlačen. Jer, ko može izbeći gordost ako je ispunjen taštinom? Ili, ko neće biti pobeđen od pomisli bluda ako se nasitio sna i predao naslađivanju? Ili, ko neće biti svezan nemilosrdnošću, ako se predao gramzivosti? Ko se, pak, naslađuje svim time, kako će izbeći razdražljivost i gnev?
12. I posle primanja blagodati, do našeg proizvoljenja stoji da li ćemo hoditi po telu ili po duhu. Međutim, nemoguće je da hodi po duhu onaj ko je zavoleo ljudsku pohvalu i ugađanje telu, kao što je nemoguće da živi po telu onaj ko, unutarnje, buduće pretpostavlja sadašnjem. Zbog toga treba da omrznemo ljudsku pohvalu i ugađanje telu, od kojih će i bez našeg htenja u nama nići lukave pomisli, i da iskreno kažemo Gospodu: Savršenom mržnjom ih omrzeh: postaše mi neprijatelji (Ps. 138,22).
13. Oni koji se krste u Sabornoj Crkvi kroz krštenje tajinstveno primaju blagodat koja u njima živi sakriveno. Ona se, zatim, po meri vršenja zapovesti i mislene nade otkriva u verujućim, po reči Gospodnjoj: Koji u mene veruje… iz utrobe njegove poteći će reke vode žive. A ovo reče o Duhu koga trebaše da prime oni koji veruju u ime njegovo (Jn.7,38-39).
14. Zbog svog maloverja, [čovek] pada pod uticaj greha, i svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara. Tada želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jak.1,14-15). Od vlastite pohote se rađa misleni greh, a od njega proizilazi izvršavanje saobraznog dejstva. Čim neko odstupi od (obaveza krštenja), odmah ga obuzima greh.
15. Onima koji čvrsto veruju, Duh Sveti se daje odmah na krštenju. Međutim, mi sami ga žalostimo i gasimo u sebi. Zbog toga apostol zapoveda: Duha ne gasite (1.Sol.5,19), i ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja (Ef.4,30). To ne znači da je svaki onaj ko je kršten i koji je primio blagodat samim tim nepokolebiv i da nam više nije potrebno pokajanje, već da nam je od krštenja, po daru Hristovom, darovana savršena blagodat Božija za ispunjavanje svih zapovesti. Ukoliko posle tajinstvenog primanja [blagodati] ne izvršujemo zapovesti, mi se po meri njihovog napuštanja nalazimo pod uticajem greha, budući da zbog nemarnosti ne vršimo dela, iako imamo silu da ih vršimo. Ako, pak, želimo da budemo savršeni, brzo ili postepeno, dužni smo da savršeno verujemo Hristu i da ispunjavamo Njegove zapovesti, budući da smo primili silu za takvo delo. I koliko mi, verujući, ispunjavamo zapovesti Božije, toliko Duh Sveti u nama pokazuje Svoje plodove. Plodovi, pak, Duha po svetom Pavlu, jesu: Ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal.5, 22-23).
16. Prema tome, ako je neko od vernih, živeći po zapovestima, saglasno njima, obreo neko duhovno dejstvo, neka veruje da je od ranije već bio primio silu za tako nešto. Jer, on je u krštenju primio blagodat Duha – uzrok svega dobrog, ne samo tajnih i duhovnih nego i javnih vrlina. Neka niko od vrlinskih [ljudi] ne pomišlja da jedino svojom silom učini bilo šta dobro, budući da dobar čovek, kako govori reč, iznosi dobro iz dobre riznice (Mt.12,35), a ne od sebe. Pod riznicom se podrazumeva Duh Sveti koji je sakriven u srcima vernih.
17. Onaj ko je iskreno spoznao da, po reči apostola, u sebi od krštenja ima skrivenog Hrista, ostavivši sve stvari sveta, prebiva u srcu svom, čuvajući ga sa svom opreznošću (Prič.4,23). Jer, Bog je onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). Rečju po blagovoljenju apostol pokazuje da dobra volja za vrlinu zavisi od našeg samovlašća [slobode], dok delanje vrlina ili iskorenjivanje greha bez Boga nije moguće. Rečeno: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5), ima isti smisao. Međutim, u svemu postoji i naš udeo.
18. Carstveni um svakoga iz sakrivenog hrama srca uzima najpre dobre i blage namere od Hrista koji živi unutar njega, i privodi ih u vrlinski život, koji ponovo, kroz blagu misao, privodi Hristu koji mu ih je i darovao.
19. Dobra koja će verni dobiti po vaskrsenju, nalaze se gore, dok njihovi zalozi i prvine već od sada duhovno dejstvuju u njihovim srcima kako bismo, uvereni u buduće, prezreli sve sadašnje i zavoleli Boga do smrti. Zbog toga apostol nije rekao: „Imate da pristupite“, nego: Pristupiste Gori Sionskoj i Gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome (Jev.12,22). Naime, od svetog krštenja svi smo mi postali sposobni za to, premda se toga udostojavaju samo oni koji čvrsto veruju, koji svaki dan umiru radi ljubavi Hristove, tj. koji stoje iznad svake misli o sadašnjem životu i koji pomišljaju jedino na to kako da dostignu savršenu ljubav Hristovu. Nju ištući pre svega, apostol Pavle govori: Stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus (Fil.3,12), tj. stremim da volim kao što mene zavoli Hristos. Dostigavši tu ljubav, on ni o čemu više nije hteo da pomišlja – ni o nevoljama tela, ni o lepoti tvorevine, već je sve javno ostavio, govoreći: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? (Rim.8,35). Više ni o čemu nije hteo da pomišlja, već samo da prebiva tamo (tj. u srcu, u ljubavi Hristovoj).
20. Apostol je rekao da u sebi imamo prve darove Duha (Rim. 8,23), pokazujući meru naše prijemčivosti. Mi puno dejstvo Duha možemo primiti jedino kroz savršenu zapovest. Kao što sunce, budući savršeno, iz sebe svima izliva savršeno, prosto i podjednako blagotvorno dejstvo, premda svako po meri čistote oka prima njegovu svetlost; tako i Duh Sveti one koji veruju u Njega od krštenja čini sposobnim za primanje svih Njegovih dejstava i darova, iako oni ne deluju u svima podjednako, već se svakome daju po meri ispunjavanja zapovesti, činjenja dobrih dela i vere u Hrista.
21. Satanski prilog se sastoji u javljanju lukave stvari (dela) kroz jednu pomisao. Ona se našem umu približava jedino zbog našeg maloverja. Jer, ukoliko um odstupi od srca i od zapovesti da se ni o čemu ne brinemo osim o čuvanju srca sa svakom opreznošću (Prič.4,23), te da ištemo Carstvo nebesko koje se nalazi u nama, odmah se daje mesto đavolskom prilogu i lukavom savetu. Ipak, ni tada đavo nema vlast da pokreće naše pomisli, inače nas ne bi poštedeo, navodeći na nas prinudno svaku zlu misao, i ne dopuštajući da pomislimo bilo šta dobro. On samo ima vlast da našoj prvoj misli jednolično podmeće svoje izopačeno učenje kako bi iskušao naše unutrašnje raspoloženje, tj. u kom je smeru upravljeno – ka njegovom savetu ili ka zapovesti Božijoj (koji su jedno drugom suprotni).
22. Prebivanje unutra i zadržavanje priloga pomisli omraženog zavisi od ranijeg prihvatanja, a ne od našeg novog raspoloženja. Takav prilog stoji nepokretno na mestu jednoličan, budući da mu negodovanje srca sprečava da se razvije i pređe u strast. Nerazvijena pomisao koju mrzi onaj koji pazi na sebe, nema sile da um uvuče u širi razgovor, osim ako je srce sladostrasno. Prema tome, ako savršeno odstupimo od svakog sladostrašća, ni pojava jednoličnih predstava više nam neće štetiti, niti će osuđivati našu savest koja očekuje buduća dobra.
23. Kada um spozna bezuspešnost svog protivljenja ranijim predstavama, i ispovedi Bogu svoju raniju krivicu, odmah nestaje samo iskušenje i on iznova stiče vlast da pazi na srce i da ga, sa svom opreznošću, molitvom čuva, nastojeći da uđe u najunutarnjiju i neuznemirivu klet srca, gde već nema nikakvih lukavih pomisli koje, inače, guraju dušu i telo u ponor sladostrašća i u bujicu nečistota, i gde više nema širokog i prostranog puta, ukrašenog rečima i likovima svetskog mudrovanja, koji vara one koji idu po njemu, čak i ako su veoma mudri. Jer, čista unutarnja klet duše i dom Hristov primaju jedino um koji je obnažen i koji ne unosi ništa od ovoga sveta, bilo ono opravdano ili neopravdano, izuzev ono troje, koje pominje apostol: Veru, nadu i ljubav (1.Kor.13,13). I tako, ko voli istinu i želi da se trudi srcem, može da se, kao što je rečeno, ne povodi ranije prihvatanim predstavama, već da pazi na srce i da napreduje ka unutrašnjosti, približavajući se Bogu. On jedino ne treba da zanemaruje trud oko molitve i života [po Bogu], budući da ne može da ne boluje srcem onaj koji pazi na lutanje pomisli i telesna uživanja koja ga okružuju svakog dana, ne samo spoljašnje već i iznutra.
24. Priloge zla ne oseća jedino nepromenjiva priroda, dok ih čovek [ne može izbeći]. I Adam je bio izložen satanskim prilozima, ali je imao vlast da ih posluša ili ne posluša. Prilog pomisli nije ni greh, ni pravednost, već provera samovlasnosti naše volje. Njemu je dozvoljeno da nam se približava, da bi se oni koji naginju ka zapovestima udostojili venaca radi vernosti, a oni koji se okreću samougađanju pokazali dostojni osude radi neverstva. Treba da znamo da se ne izvodimo na sud posle svake promene kao iskusni ili neiskusni, već tek pošto čitav život budemo trpeli priloge, pobeđivani i pobeđujući, padajući i ustajući, lutajući i poučavani na dobar put. Tek na dan ishoda, kada se sve sabere, i saglasno svemu, bićemo osuđeni ili pohvaljeni. I tako, nije prilog greh. Uopšte ne! I premda nam on nevoljno pokazuje stvari u jednoj pomisli, mi smo od Gospoda primili vlast duhovnog delanja i do našeg samovlašća stoji da li ćemo pri prvoj misli, osetivši štetu ili korist, odbaciti ili prihvatiti pomisli koje se umnožavaju, ne nasilno, već iz našeg raspoloženja.
25. Pošto je, pomračivši se slastoljubljem i taštinom, pala u dubinu neznanja, naša duša više ne sluša ni zapovesti Pisma, ni prirodni sled, ni savete iskusnih, već sledi jedino za svojim mislima. Zadržavajući u sebi te uzroke zla, ona ne može da bude slobodna ni od dejstava koja su im svojstvena. Po meri vere u Gospoda i [Njegovo obećanje] o budućim dobrima, [čovek] prezire ljudsku slavu i sladostrašće, zadržava pomisli i postaje utoliko spokojniji od sladostrasnog. Zbog toga se mi i razlikujemo jedan od drugoga, i po mislima i po životu.
26. Izvesno znaj da Gospod gleda na srca svih ljudi. One koji mrze prvu pojavu lukave pomisli On odmah pokriva, kao što je obećao, ne dopuštajući da mnoštvo pomisli ustane na njih i oskrnavi njihov um i savest, dok one koji verom i nadom na Boga ne obaraju prvi začetak pomisli, već se njima naslađuju, kao neverne ostavlja bez pomoći da ih pritisnu nadolazeće pomisli. On ih ne udaljava videći da volimo njihov prilog i da ih ne mrzimo pri prvoj pojavi.
27. Nikakva vlast nas ne prinuđuje nasiljem niti ka dobru, niti ka zlu. Onaj kome po slobodnoj volji služimo – bilo Bog, bilo đavo, podstiče nas na sve što predstavlja njegovu oblast.
28. Prvine stvari su dva nepromišljena priloga: ljudska pohvala i ugađanje telu. Ukoliko se naša volja ne saglašava sa njima, kad nam se približe, ne javlja se ni porok ni vrlina, već se samo proverava sklonost naše volje, tj. čemu smo naklonjeni. Gospod hoće da trpimo uvrede i zlopaćenja, a đavo hoće suprotno. Stoga, kad se radujemo zbog navedenih priloga, očigledno je da, ne poslušavši Gospoda, naginjemo ka slastoljubivom duhu. Kada, pak, žalimo zbog navedenih priloga, jasno je da naginjemo Bogu i da volimo tesan put. Tim prilozima je i dopušteno da se javljaju ljudima kako bi oni koji vole zapovest Božiju priklanjali svoju volju pred Hristom i kako bi On, nalazeći ulaz u njih, um njihov upravljao ka istini. Isto shvati i o suprotnom: oni koji vole ljudsku slavu i ugađanje telu omogućavaju ulaz đavolu. Našavši ulaz u njih, on im predlaže svoje zlo. Po meri u kojoj se naslađujemo pomislima, on ne prestaje da nam ih dodaje, sve dok ih iz srca ne zamrzimo. Međutim, mi ih tako volimo da radi njih ne samo izdajemo vrlinu, već ih i međusobno zamenjujemo, tj. radi slastoljublja trpimo beščašće. Kada se, pak, sa njima saglasimo bez ikakve žalosti, počinjemo da tražimo i građu koja ih umnožava. Građa za taštinu, pak, i uživanje jeste srebroljublje, koje je, po Božanstvenom Pismu, koren svih zala (Tim.6, 10).
29. Gospod Adamu nije rekao: „U dan kada pojedete, ja ću vas umrtviti“, već ih je opomenuo, govoreći: Onoga dana kada pojedete, umrećete (Post.2,17). I uopšte, Gospodje ustanovio da svako delo, dobro ili zlo, prati odgovarajuća nagrada na prirodan način, a ne po naročitom naznačenju, kao što misle oni koji ne poznaju duhovni zakon.
30. Treba da se sećamo da će Bog da nas nenavidi kao zle ukoliko budemo nekog od jednovernih zamrzeli kao zlog. [Isto tako], ukoliko budemo odbacivali nečije pokajanje, smatrajući ga grešnikom, i [Bog] će nas odbaciti kao grešnike. Ukoliko ne budemo opraštali sagrešenja bližnjemu, ni mi nećemo dobiti oproštaj za naša sagrešenja. Objavljujući ovaj zakon, Zakonodavac naš, Hristos je rekao: I ne sudite, i neće vam se suditi; i ne osuđujte, i nećete biti osuđeni; opraštajte, i oprostiće vam se (Lk.6,37). Znajući za ovaj zakon, apostol je javno govorio: U čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ (Rim.2,1). Znajući za to, i prorok uzvikuje Bogu: Jer ćeš ti svakome uzvratiti po delima njegovim (Ps. 61,13), a i drugi prorok u ime Božije govori: Moja je osveta, ja ću uzvratiti, govori Gospod (Pon.zak.32,35).
31. Kod proroka Danila se kaže: Grehe svoje iskupi milostinjama, i nepravde svoje štedrošću (Dan.4,24). Međutim, možda ćeš ti reći: „Ja nemam novca. Kako ću biti štedar prema ubogome?“ Nemaš novca, ali imaš prohteve. Odreci ih se, pa ćeš učiniti dobro. Ne možeš da činiš dobro telesnom rukom? Onda čini dobro ispravnim proizvoljenjem: A ako ti sagreši brat tvoj… oprosti mu (Lk.17,3), po reči Gospodnjoj. I to će za tebe predstavljati veliku milostinju. Ukoliko ištemo ostavljenje grehova od Boga, dužni smo i sami da slično postupamo pri svakom sagrešenju u odnosu prema nama, kako bi se desilo ono što se govori (u Jevanđelju): Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk.6, 37). Veliko je delo ako onaj ko ima novaca daje (milostinju) ubogima. Međutim, milovati bližnje kada nam greše, toliko je značajnije za primanje oproštaja grehova, koliko je duša po svojoj prirodi časnija od tela. Ako mi mnogo puta dobijamo oproštaj (grehova) koji tražimo od Boga, i ako zbog toga ovde nismo pretrpeli nikakvo zlo, dok bližnje svoje nećemo da učinimo učesnicima tog dara, očigledno je da postajemo slični onom zlom sluzi koji je od svog gospodara primio oproštaj duga od deset hiljada talanata, a koji svom bližnjem nije oprostio dug od samo sto dinara. Njemu je, kao sudeći se po zakonu, Gospod rekao: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah. I razgnevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne vrati sve što muje dugovao. I On iz toga izvodi zaključak, govoreći: Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite bratu svome od srca svojih sagrešenja njihova (Mt. 18,32-3 5).
32. Gospod je rekao: Teško vama bogatima (Lk.6,24). Međutim, On time ne okrivljuje sve bogataše, budući da u njihovom broju postoje i oni koji su zaista umeli da raspolažu bogatstvom po volji Boga koji ga je dao, i koji su, po Pismu, stostruko primili u ovom životu. Takvi su bili blaženi Avraam i pravedni Jov, koji su se, kao milostivi, obogatili još više i ovde i u budućem veku. On, kao što smo već kazali, prekoreva one koji, imajući gramzivu narav, prisvajaju darove Božije i koji neće da budu milosrdni prema bližnjemu od svoga imanja ili od različitih Njegovih milošta. Jer, posedniku ne pričinjava štetu bogatstvo koje mu je dao Gospod, već dobit koja se stiče nepravdom, i njegova majka – nemilosrdnost, koju izbegavaju oni koji tvrdo veruju i koji se u potpunosti odriču sadašnjih dobara, i to ne stoga što nerazumno mrze tvorevinu Božiju, već zbog vere u Hrista koji zapoveda da tako postupaju i koji im podmiruje sve dnevne potrebe. Osim toga, [čovek] može da se bogati i bez imanja, držeći pohlepno neku reč ili poznanje koje je svima darovano, iako ih je primio da bi ih predao onome koji nema.
33. Oni koji su sagrešili ne treba da očajavaju. Nikako. Jer, mi ne bivamo osuđeni zbog mnoštva zala, nego stoga što nećemo da se kajemo i da poznamo čudesa Hristova, kao što svedoči sama Istina: Mislite li, govori (Gospod), da su ti Galilejci bili grešniji od sviju Galilejaca, kad su tako postradali? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti. Ili onih osamnaest što na njih pade kula u Siloamu i pobi ih, mislite li da su oni krivlji bili od sviju ljudi što žive u Jerusalimu? Nisu, kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti (Lk.13, 2-5). Vidiš li da bivamo osuđeni zbog toga što nemamo pokajanja?
34. Pokajanje se, kako mi se čini, ne ograničava vremenom, niti izvesnim delima, već se vrši posredstvom Hristovih zapovesti i srazmerno je njima. Jedne zapovesti su opštije i u sebi sadrže mnoge pojedinačne. One mnoge sastavke poroka odsecaju odjedanput. Na primer, u Pismu je rečeno: A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti (Lk.6,30), te: Koji hoće od tebe da pozajmi, ne odreci mu (Mt.5,42). To su pojedinačne zapovesti. A opšta, koja ih sadrži u sebi jeste: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima (Mt.19,21) i uzmi krst svoj i pođi za mnom (Mt.10,38). Pod krstom se podrazumeva trpljenje nevolja koje nas postižu. Onaj ko je sve razdao siromasima i uzeo svoj krst ispunio je odjednom sve navedene zapovesti. Na isti način i apostol govori: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8), dok (Gospod) kaže uopšteno: Uđi u klet svoju i… pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti (Mt.6,6), i još: Molite se bez prestanka (1.Sol.5, 17). Onaj ko se neprestano moli ispunjava [zapovest] da se moli u svakoj prilici. Takođe je rečeno: Ne čini preljubu, blud, ne ubi, i slično, kao i uopšteno: Obarajte pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega (2.Kor.10,5). Ko obara pomisli, postavio je pregradu svim navedenim porocima. Zbog toga bogoljubivi i oni koji tvrdo veruju prinuđavaju sebe na opšte zapovesti, ne ostavljajući ni pojedinačne, koje se povremeno susreću. Otuda pretpostavljam da se delo pokajanja vrši sa sledeće tri vrline: očišćenjem pomisli, neprestanom molitvom i trpljenjem nevolja koje nas susreću. Sve to treba da se obavlja ne samo spoljašnje, već i u umnom delanju, kako bi oni koji se u tome dugo trude najzad stekli bestrašće. Međutim, pošto se delo pokajanja, kao što je ranije ukazalo naše slovo, ne može vršiti bez tri navedene vrline, smatram da je potrebno u svako vreme i svima koji žele spasenje, i grešnima i pravednima, budući da nema mere savršenstva kojoj ne bi bile neophodne navedene vrline. Uz pomoć njih početnici stupaju u pobožno življenje, srednji napreduju u njemu, a savršeni se u njemu utvrđuju.
35. Gospod svima zapoveda: Pokajte se (Mt.4,17), kako ni duhovni i napredni ne bi zanemarivali ovu potrebu i kako ne bi ostavljali bez pažnje ni najneznatnija sagrešenja, budući da je rečeno: Ko zanemaruje malenkosti, ubrzo će pasti (Is.Sir.19,1). Nemoj govoriti: „Kako može pasti duhovan [čovek]?“ Ako ostane takav, neće pasti. Ako, pak, u sebi dopusti nešto malo od protivnog, i istraje u njemu bez pokajanja, protivnost će u njemu uzrasti i tražiti da se sjedinji sa njim, dugovremenom privezanošću privlačeći ga prinudno kao nekom uzom. I ukoliko sa njim (tj. sa zlom) stupi u borbu posredstvom molitve, on će ga odbiti i ostati na stupnju svog duhovnog uzrasta. A ako usled skraćivanja borbe i truda molitve bude srušen sa svoga (stepena) rastućim usiljem onoga što je njime ovladalo, svakako će biti prevaren i drugim strastima. I tako, postepeno odvlačen svakom [strašću] po meri njene privlačnosti, on se najzad lišava Božije pomoći i biva uveden i u veća sagrešenja, ponekad i bez njegove volje – podsticanjem onoga što je njime već ovladalo. Međutim, ti ćeš mi reći: „Zar on na početku zla nije mogao da umoli Boga da ne upadne u krajnje zlo?“ I ja kažem da je mogao, ali je prenebregao malenkost i sopstvenom voljom je primio u sebe. Zbog te malenkosti on se nije molio, ne znajući da ona biva priprema i uzrok krupne [stvari]. Isto se dešava i sa dobrom i sa zlom! Osilivši se, i uz pomoć [čovekovog] proizvoljenja u njemu našavši sebi mesto, strast se već i bez njegove volje i nasilno podiže na njega. Shvativši svoju nevolju, on se tada moli Bogu, vodeći borbu protiv neprijatelja koga je iz neznanja ranije štitio, prepirući se zbog njega sa ljudima. Ponekad, pak, i budući uslišen od Gospoda, on ne dobija pomoć zato što ona ne dolazi onako kako čovek zamišlja, već kako udešava Bog na našu korist. Znajući našu prevrtljivost i ravnodušnost, On nam pomaže nevoljama da ne bismo, lako se izbavivši, opet usrdno činili ista sagrešenja. Zbog toga i naglašavamo da je neophodno trpeti ono što nam se dešava, i da je veoma korisno prebivati u pokajanju.
36. Ti ćeš mi na to uzvratiti: „Kakvo je još pokajanje potrebno [ljudima] koji su istinski ugodili Bogu i dostigli savršenstvo?“ Da je bilo i da ima takvih ljudi i ja priznajem zajedno sa tobom. Međutim, počuj razborito, pa ćeš videti da i takvi ljudi imaju potrebu za njim. Pogled na ženu sa željom Gospod je ubrojao u preljubu, gnev na bližnjeg je uporedio sa ubistvom, a rekao je da ćemo i za svaku praznu reč dati odgovor (Mt.5,28; 12, 36). Ko, pak, ne zna za pohotu očima, i ko se nikada nije bezrazložno razgnevio na bližnjega, ko se pokazao nevinim u praznoslovlju – kako ne bi imao potrebe za pokajanjem? Jer, ako sada i nije takav, ali je bio ranije, te je s obzirom na pokajanje dužnik do same smrti. Međutim, pretpostavimo da ima nekih koji su čak i bez tih slabosti, kako kažu, i da su od ređenja tuđi svakom poroku, iako tako nešto nije moguće po reči Svetog Pavla: Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom (Rim.3,24). Uostalom, kad bi i postojali takvi, ipak bi i oni proizilazili od Adama, te bi i oni bili rođeni pod grehom prestupa i, po određenju Božijem, bili osuđeni na smrt. Ni oni se ne bi mogli spasti bez Hrista.
37. Razmisli o onima koji su ovaj život prošli od početka sveta pa ćeš naći da se kod onih koji su ugodili [Bogu] tajna pobožnosti ostvarila kroz pokajanje. Niko nije bio osuđen ukoliko ga nije prezreo, i niko nije bio opravdan ukoliko se nije pobrinuo o njemu. Sampson, Saul i Ilije sa svojim sinovima, već su delimično stekli svetinju, ali su zanemarili pokajanje i izgubili ga, da bi, najzad, po isteku vremena odlaganja, umrli ljutom smrću. Pošto đavo ne prestaje da se bori sa nama, ni pokajanje ne treba da se napušta. Sveti se prinuđavaju da ga prinose i za bližnje, budući da ne mogu biti savršeni bez delatne ljubavi.
38. Ako je pokajanje iskanje milosti, onda onaj ko je bogat treba da se postara da ne čuje: Već ste se nasitili (1.Kor.4,8). Onaj, pak, koji nema, zbog svog nedostatka treba da ište, jer svaki koji ište, prima (Mt.7,8). Ako će onaj ko miluje (druge), biti pomilovan, onda se čitav svet, kako mi se čini, drži pokajanjem, kada jedni druge brižljivo potpomažemo. Posredstvom pokajanja Bog je spasao Ninevićane, dok je Sodomljane, koji su bili nemarni za njega – predao ognju.
39. Ukoliko se budemo čak do smrti podvizavali u pokajanju, nećemo još ništa ispuniti od onog što smo dužni, budući da nismo učinili ništa što je dostojno Carstva nebeskog. Jer, kao što jedemo, pijemo, govorimo ili slušamo, tako smo po prirodi dužni i da se kajemo. Onoga ko jednom zasluži smrt, po zakonu ubijaju, a ko živi – živi verom radi pokajanja. Mi smo se krštenjem očistili od greha – ukoliko ne od svega, a ono od greha prestupa [Adamovog]. Očistivši se, primili smo zapovesti. Ako ih, pak, ne ispunjavamo, mi skrnavimo krštenje, zaboravivši svoje očišćenje od starih greha (2.Pt.1,9), od kojih niko nije slobodan ni jedan dan, pa makar ne zapostavljao ništa od zapoveđenog. Zbog toga je pokajanje neophodno svima. Nekadašnje voljne grehe ono čini nevoljnim, usled mržnje prema strastima i izbegavanja stvari [koje ih izazivaju]. Onaj, pak, ko ograničava pokajanje, okreće se unazad i obnavlja stare grehe.
40. Bez pokajanja u delatnom [životu] ne možemo učiniti ništa značajno, a i zbog same namere [za kajanje Gospod] nas obasipa velikom milošću. Ko sebe prinuđava i drži se pokajanja do same končine, ako u nečemu i pogreši, spašće se zbog samoprinuđavanja. Jer, Gospod je tako obećao u Jevanđelju. Ko govori da nema potrebe za pokajanjem, smatra da je pravedan. Njega Pismo naziva zlim porodom. Misleći da je pravedan i da je završio sa pokajanjem, on se u neznanju vezuje sa uživanjem [tj. strastima], budući da su nadmenost i nadutost strasti. Nadmeni se, pak, ne može spasti zato što Pismo govori: Nadmeni i prezrivi i naduveni čovek ne može ni u čemu uspeti (Av.2,5). Ako smirenoumlje uopšte ne škodi savršenome, onda neka ne ostavlja ni njegov uzrok – pokajanje. Verni Avraam i pravedni Jov su, smiravajući se, sebe nazivali zemljom i pepelom. Te reči su znak smirenoumlja. Tri mladića, tri zaista velikodušna i velika mučenika, ispovedahu se usred plamenog ognja, govoreći da su grešili i bezakonovali, i da se kaju zbog starog zla, premda i jesu bili savršeni. U stvari, gotovo čitava njihova pesma se sastoji iz pokajanja. Prema tome, ako su se i oni koji su veoma ugodili [Bogu] i koji su se pokazali savršeni u delima, koristili pokajanjem sve do same smrti, ko se može, pod izgovorom pravednosti, nadati na sebe i prezirati pokajanje?
41. Treba da opraštamo onome ko nas je uvredio, bez obzira da li je uvreda opravdana ili ne, znajući da ni jedna vrlina nije veća od vrline praštanja. Ukoliko zbog greha koji nas je savladao nismo u stanju da praštamo, treba da, bdijući i zlopateći se, molimo Boga da se smiluje na nas i da nam da takvu sposobnost. Pri tome, u svako vreme, na svakom mestu i pri svakom delu treba da imamo jednu nameru – da se pri različitim uvredama od ljudi radujemo a ne da tugujemo, i to da se ne radujemo prosto i bez rasuđivanja, već stoga što imamo priliku da oprostimo onome koji greši (u odnosu na nas) i da dobijemo oproštaj sopstvenih grehova. Jer, u tome se sastoji istinsko bogopoznanje, sadržajnije od svakog poznanja, kojim možemo da umolimo Boga i da budemo uslišeni. Ono je plod vere, njime se pokazuje naša vera u Hrista, njime uzimamo krst svoj i sledimo Hrista, ono je majka prvih i velikih zapovesti, budući da njime možemo da zavolimo Boga svim srcem i bližnjeg kao same sebe. Mi treba da postimo, da prebivamo u bdenju i da pritešnjujemo svoje telo, kako bi se naše srce i unutarnje raspoloženje otvorili i primili ga u sebe, i kako ga više ne bi ostavljali. Praštajući bližnjemu njegova sagrešenja, ugledaćemo blagodat, koja nam je tajanstveno data na krštenju, kako deluje osetljivo i primetno za našu svest i čula.
42. Mudri na rečima samo uvredioce smatraju krivcima, dok umudreni Duhom i kada ih drugi vređaju, sami sebe prekorevaju što uvrede ne trpe sa radošću i stoga što [znaju] da neprijatnost dolazi od njihovog ranijeg sagrešenja. Naravno, prvo sagrešenje je lakše od drugog. Ko se sam sveti za sebe, kao da osuđuje Boga za nedostatak pravosuđa, a ko podnosi nevolju koja je naišla na njega kao svoju sopstvenu, ispoveda zlo koje je ranije počinio i za koje sada podnosi teškoće.
43. Ovu vrlinu [praštanja uvreda] ometaju dve strasti – taština i uživanje. Zbog toga je najpre potrebno da ih se odreknemo u umu, da bismo se potom postarali da je steknemo. Zatim stupi u borbu sa svojom voljom, kako bi savladao te strasti. Međutim, ta borba je unutrašnja, a ne spoljašnja i niko od ljudi nam ne može pomoći. Imaćemo samo jednog Pomoćnika koji je u nama tajinstveno sakriven od vremena krštenja – Hrista, koji je nepobediv i kome je sve poznato. On će nam pomagati u toj borbi ukoliko budemo po svojoj sili ispunjavali Njegove zapovesti. A naši protivnici su, kao što je ranije rečeno – uživanje koje je sjedinjeno sa telom, i taština koja je obuzela i mene i tebe. Oni su prevarili Evu i izigrali Adama: uživanje je prikazalo drvo kao vrlo dobro za jelo i da ga je milina videti, a taština je dodala: Bićete kao bogovi i znaćete šta je dobro a šta zlo (Post.Z, 5-6).
44. Monasi se ne drže mišljenja koje bi bilo suprotno Crkvi, već se staraju da slede misao Hristovu, po rečima apostola: Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge (Fil.2,5-7). Znaj da je takav način mišljenja i života darovan Bogom i da rađa veliku vrlinu – smirenoumlje. Gospod je zapovedio da se ovo delo izvršuje u Crkvi, rekavši: Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život večni (Jn.6,27). Koje je to delo? Ono se sastoji u tome da se molitvom ište Carstvo Božije i pravda njegova. Gospod je rekao da je ono u nama (Lk.17,21), i obećao je da će onima koji ga ištu dodati i sve ostalo što je potrebno za telo (Mt.6,33). Ako one koji su ovo čuli od Gospoda i poverovali, i koji se trude da po silama svojim to ispune nazivamo onima koji ne deluju po prirodi, znači da poričemo Boga koji je to zapovedio.
45. Kako padaju monasi koji se drže tog poretka? Ne padaju oni koji ga se drže, nego oni koji ga ostavljaju i koji, pokradeni od taštine i brige za žitejskim [stvarima], zanemaruju najvažnije – molitvu i smirenoumlje. Đavo nas ne ometa da pomišljamo i činimo sve žitejsko, samo da bi nas udaljio od molitve i smirenoumlja. Jer, on zna da će ono što se se vrši bez njih dvoje, makar bilo i dobro, on na kraju ipak oteti. Pod molitvom ne podrazumevam samo onu koja se vrši telom, već i onu koja se bezmolvnom mišlju prinosi Bogu. Jer, ako se jedno do njih (tj. telo ili misao) neblagovremeno odvoje, onda će i ono što ostane samo predstati svojoj volji, a ne Bogu.
46. Želeći da ne budemo nemarni za molitvu, blaženi Pavle govori: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17), ukazujući ujedno i na nerasejanost uma: Ne saobražavajte se ovome veku, nego se preobražavajte obnovljenjem uma svoga da iskustvom poznate šta je dobra i ugodna i savršena volja Božija (Rim.12,2). Zbog našeg maloverja i nemoći, Bog nam je dao različite zapovesti, kako bi svako, po meri svog staranja, izbegao muke i stekao spasenje. Tako nas i apostol poučava savršenoj volji Božijoj, želeći da uopšte ne potpadnemo pod sud. Znajući da molitva potpomaže ispunjavanje svih zapovesti, on ne prestaje da nas mnogo puta i na razne načine podstiče na nju, govoreći: Svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdite sa svakom istrajnošću i moljenjem (Ef.6,18).
47. Molitva može biti različita: jedno je moliti se Bogu razumom bez mašte i čistim umom, a drugo je biti prisutan telom dok razum mašta; jedno je izabirati vreme i po okončanju svetskih razgovora i zanimanja – pomoliti se, a drugo – u najvećoj mogućoj meri molitvu pretpostavljati svim svetskim brigama, po slovu apostola: Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše (Fil.4,6). I blaženi Petar je govorio: Budite, dakle, celomudreni i trezveni u molitvama… Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas (1.Pt.4,7; 5,7). Znajući da se sve utvrđuje molitvom, sam Gospod je prvi rekao: Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti?… Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt.6,31; 33). Može biti da nas time Gospod priziva i ka većoj veri: ko, naime, ostavivši svako staranje o privremenom i ne trpeći nikakvu oskudicu, neće poverovati Bogu i kada se radi o večnom blagu? Otkrivajući to, Gospod je rekao: Koji je veran u najmanjem i u mnogome je veran (Lk.16, 10).
48. Znajući da je neophodno da se svakodnevno brinemo o telu, Gospod nije odsekao dnevna staranja, već je dopustio da se o današnjem danu pobrinemo, veoma bogodolično i čovekoljubivo naređujući da se ne staramo i za suštrašnji. Jer, ljudima koji su obučeni u telo nije moguće da zaobiđu brigu o onome što se tiče života tela: kroz molitvu i uzdržanje mnogo toga može da se skrati do neznatnosti, ali se u potpunosti ne može zanemariti. Prema tome, onaj ko, po Pismu, želi da dostigne u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove (Ef.4,13), ne treba da molitvi pretpostavlja različita služenja, niti da ih bez potrebe i tek tako uzima na sebe. Međutim, on ne treba ni da, pod izgovorom molitve, izbegava i odbacuje od sebe ono što ga susreće po izvesnoj potrebi i po domostroju Božijem, već da, poznavajući razliku (između molitve i ostalih zanimanja), Božijem domostroju služi bez ispitivanja. Ko drugačije razmišlja, ne veruje da po Pismu jedna zapovest biva viša i važnija od druge i neće, po reči proroka, da se „upravlja prema svim zapovestima“ (Ps. 118,128) koje susreće po promislu Božijem.
49. Dela koja su neophodna i koja nas po domostroju susreću jesu neizbežna, ali neblagovremena zanimanja treba da odbacujemo, pretpostavljajući im molitvu. Naročito treba odbacivati ona koja nas uvlače u velike izdatke i u sabiranje izlišnih imanja. Koliko ih ko u Gospodu ograniči i odseče njihovu suvišnu građu, toliko će misao uzdržati od rasejanosti, a koliko misao uzdrži od maštanja, toliko će dati mesta čistoj molitvi i pokazati iskrenu veru u Hrista. Onaj, pak, ko zbog maloverja ili zbog neke druge nemoći nije u stanju da to učini, neka, u krajnjoj meri, pozna istinu i neka se po sili svojoj pruža napred, prekorevajući se zbog nedoraslosti.
50. Postarajmo se da nadom i molitvom od sebe udaljimo svaku svetsku brigu. Ukoliko, pak, ne budemo u stanju da to u potpunosti ispunimo, prinesimo Bogu ispovedanje svojih nedostataka, nikako ne ostavljajući prilježnost za molitvu. Jer, bolje je biti prekoren zbog čestog propuštanja, nego li za potpuno napuštanje. U svemu što smo rekli o molitvi i o neizbežnom služenju, potrebno nam je veliko urazumljenje od Boga, kako bismo stekli rasuđivanje kojim bismo znali kada i kakvo zanimanje da pretpostavljamo molitvi. Jer, svako ko se bavi omiljenim zanimanjem misli da vrši dolično služenje, ne znajući da mi sva svoja dela treba da upravljamo ka blagougađanju Bogu, a ne ka samougađanju. Još je teže shvatiti da ni te neophodne i neizbežne zapovesti nisu uvek iste, nego da jedna od njih u svoje vreme treba da se pretpostavi drugoj; jer, svaka služba se vrši samo u svoje vreme, a ne u svako vreme, dok služba molitve treba da je neprestana. Zbog toga mi i treba da je pretpostavljamo zanimanjima koja nisu neophodna. Učeći narod o toj razlici i želeći da ga privuku ka služenju, svi apostoli su govorili: Ne dolikuje nama da ostavivši reč Božiju služimo oko trpeza. Potražite, dakle, braćo, između vas sedam osvedočenih ljudi, punih Duha Svetoga i mudrosti, koje ćemo postaviti na ovu službu. A mi ćemo u molitvi i u službi reči prilježno ostati. I reč ova bi ugodna svemu narodu (Dap.6,3-5). Čemu se iz toga možemo naučiti? Tome da je za ljude koji ne mogu da prebivaju u molitvi dobro da služe, kako se ne bi lišili i jednog i drugog, a da oni koji mogu da se bave boljim ne treba da zanemaruju pretežnije.
51. Započnimo, dakle, delo molitve, te ćemo, napredujući postepeno, naći da od nje vernima dolazi ne samo nada u Boga, nego i tvrda vera i nelicemerna ljubav, i nezlopamtljivost, i ljubav prema bratiji, i uzdržanje, i trpljenje, i unutarnje poznanje, i izbavljenje od iskušenja, i blagodatni darovi, i srdačno ispovedanje i usrdne suze. I opet, [molitva ne pruža] samo nabrojano, već i trpljenje nevolja koje nas susreću, i čistu ljubav prema bližnjemu, kao i poznanje duhovnog zakona, i obretenje pravde Božije, i nishođenje Duha Svetog, i darivanje duhovne riznice, i sve što je Bog obećao vernima, i ovde i u budućem veku. Jednom rečju, obraz Božiji čovek u sebi ne može obnoviti bez blagodati Božije i vere, bez prebivanja umom u nerasejanoj molitvi i bez velikog smirenoumlja.
52. Postoje tri oblika blagočestivosti: prvi, da se ne greši; drugi, da se po sagrešenju trpe nevolje koje nailaze i, treći, da se plače ukoliko nedostaje trpljenje nailazećih nevolja. Jer, ono što ovde nije ispravljeno doličnim načinom izmirenja [sa Bogom], svakako na nas navlači tamošnji sud, izuzev ako Bog, videći nas kako plačemo i smiravamo se, kako sam zna, Svojom svesilnom blagodaću, izgladi naše grehe.
53. O kako je varljiva i neprimetna strast čovekougađanja: ona savlađuje i mudre! Jer, dejstva ostalih strasti lako uviđaju oni koji ih vrše, zbog čega se privode plaču i smirenoumlju. Čovekougađanje se, pak, prikriva rečima i izgledom pobožnosti, tako da ljudi kojima ono vlada teško uviđaju njegovu prevrtljivost.
54. Počuj kako Pismo poriče čovekougađanje. Najpre prorok David govori: Bog rasu kosti čovekougodnika: postideše se jer ih Bog ponizi (Ps.52,6). I apostol govori: Ne radeći samo prividno kao da ugađate ljudima (Ef.6,6), i još: Ili tražim ljudima da ugađam? Jer kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal.1,10). Mnogo takvog ćeš naći u Božanstvenom Pismu, ukoliko ga pročitaš.
55. Kakva je prevrtljivost čovekougađanja? Majka sve prevrtljivosti i prva od njih jeste neverje, a za njim, kao njegov porod, slede zavist, mržnja, zloba, ljubomora, svadljivost, licemerje, pristrasnost, spolja vidljivo služenje, kleveta, laž, lažna a ne istinska pobožnost, i tome slične neprimetne i mračne strasti. Međutim, gore od svega jeste što neki sve ovo hvale veštim rečima, dok štetu koja se nalazi u tome – prikrivaju. Ako hoćeš, otkriću ti pojedinačno i njihovo lukavstvo: savetujući jednog, lukavi čovek priprema zamku drugome; hvaleći jednog, ponižava drugog; učeći bližnjeg, hvali sebe; uzima učešće u suđenju ne da bi sudio po pravdi, nego da bi se osvetio neprijatelju; izobličava laskajući sve dok ga ne prihvati neprijatelj koga ukoreva; kleveće, ne navodeći imena kako bi sakrio klevetu; ubeđuje siromaštvoljubive da mu kažu šta im je potrebno. navodno sa namerom da im to pruži, a kada mu kažu, razglašuje kao da oni sami traže; pred neiskusnima se hvali, a pred iskusnima govori smireno, loveći pohvalu i od jednih i od drugih; kada hvale vrlinske [ljude], negoduje i, započinjući drugi razgovor, odstranjuje pohvalu; osuđuje upravitelje kada su odsutni, a kada su prisutni – hvali ih u oči; izruguje se nad smirenoumnima, i ište učitelje da bi ih ukorio; ponižava prostotu da bi se istakao kao premudar; vrline svih bližnjih ostavlja bez pažnje, a njihove propuste pamti. Kratko rečeno, on na svaki način lovi vreme i ponizan je pred ljudima, obelodanjujući izobilnu strast čovekougađanja i pokušavajući da sakrije svoja zla dela raspitivanjem o tuđima. Istinski monasi ne postupaju tako, već suprotno: iz osećaja milosrđa ostavljaju bez pažnje tuđa zla dela, a svoja otkrivaju pred Bogom. Zbog toga ih i ocrnjuju ljudi koji ne poznaju njihovu nameru. Oni se, pak, ne staraju da ugode ljudima, već Bogu. I tako, ponekad ugađajući Bogu, a ponekad ponižavajući sebe, oni i za jedno i za drugo očekuju nagradu od Boga koji je rekao: Koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,14).
56. Ništa od onog žalosnog što nam se dešava ne biva po nepravdi, već po pravednom sudu Božijem. Jedni trpe za svoja zla dela, a drugi za bližnjeg. I tri mladića iz peći uče nas tom načinu mišljenja govoreći da su [u oganj] bačeni svojom krivicom (Dan.3,28) i po naredbi Božijoj, premda su na sebe i uzeli lice drugih. Kada ga grđaše Semej, Sveti David ispovedaše da se zbog svoje krivice i naredbe Božije podvrgao vređanju (2.Car. 16,11). Isaija, pak, i Jeremija, Jezekilj, Danil i drugi proroci predviđahu narodu (Izrailju) i plemenima (neznabožačkim) da će ih postići nevolje u budućnosti, saglasno sa njihovim gresima, objavljujući im ujedno i njihovu krivicu i nevolju, budući da se izražavaju ovako: zbog toga što su govorili i činili to i to, postiglo ih je to i to. Objašnjavajući to, i blaženi David govori u Psalmu: Shvatih, Gospode, da su pravedni sudovi Tvoji, i da si me zaista smirio (Ps.118,75), i još: Dao si me na porugu bezumnome. Zanemih i ne otvorih usta svoja, jer Ti učini (Ps.38,9-10).
57. Onoga koji nas prekoreva treba da primamo kao Bogom poslanog obličitelja naših skrivenih zlih misli, koji nam pomaže da tačno razmotrimo svoje misli i da se ispravimo. Mi [često] ne znamo za veliko zlo koje se krije u nama i samo je savršenima svojstveno da se sećaju svih svojih nedostataka. Ako i svoje očigledne nedostatke teško primećujemo, onda utoliko više naše pomisli ostaju neprimećene. Ne znajući za veći deo zla koje se krije u nama, mi se smućujemo zbog nevolja koje nam se dešavaju. Shvatimo, međutim, kao slovesni, da Gospod radi naše koristi popušta nevolje na nas i da nam preko njih čini mnoga dobra: najpre nam preko njih otkriva (zle) misli koje tajno vladaju nama; zatim nam, po njihovom otkrivenju, dariva istinsko i iepritvorno smirenoumlje; najzad nam dariva i izbavljenje od sujetnog uznošenja i savršeno otkriće svakog zla koje se taji u nama. Nasigurno znajte da nećemo poznati zlo koje se krije u nama ukoliko ne budemo sa verom i blagodarnošću podnosili nevolje koje nas postižu. Ako ga, pak, ne poznamo tačno, onda ni prisutne zle pomisli ne možemo odbaciti, ni iskati očišćenje od ranijeg zla, niti možemo steći tvrdu uverenost za budućnost.
58. Nevolje i izobličenja koja nam se dešavaju, na prvi pogled, ne odgovaraju našoj krivici, premda u duhovnom pogledu čuvaju svaku pravdu. To možemo poznati i iz Svetog Pisma. Zar su oni koji su poginuli ispod kule u Siloamu koja se srušila, na druge rušili kulu? Ili, zar su zarobljenici koji su odvedeni na pokajanje u Vavilon 70 godina, druge plenili na pokajanje? Nije tako sa kaznom. Kao što vojnici koji su uhvaćeni u nekom prestupu bivaju kažnjeni bijenjem, a ne zlom koje su počinili, tako se i svi mi kažnjavamo nevoljama koje nam se dešavaju u svoje vreme i saglasno pokajanju, a ne u istom vremenskom periodu i sa istim stvarima. Upravo odlaganje vremena i nesaglasnost nevolja koje nas sustižu sa našom krivicom mnoge privodi u neverje u pravdu Božiju.
59. Vinovnici svake nevolje koja nam se dešava jesu pomisli svakog od nas. Mogao bih reći da su vinovnici i reči i dela, ali kako im oni ne prethode, ja sve pripisujem pomislima. Misao prethodi, da bi zatim sa našim rečima i delima (i sa našim bližnjima) obrazovale zajednicu. Opštenje može biti dvostruko: jedno proishodi iz zlobe, a drugo iz ljubavi. Kroz opštenje mi prihvatamo jedan drugog, čak i one koje ne poznajemo, a za tim prihvatanjem slede nevolje, kao što govori Pismo: Ko jemči za svog prijatelja, neprijatelju predaje ruku svoju (Prič.6,1). Prema tome, svako trpi ono što ga postiže ne samo radi sebe, već i radi bližnjeg, zato što jemči za njega.
60. Prihvatanje zbog zla jeste nevoljno. Ono se dešava na sledeći način: onaj ko krade kao da želi da na sebe primi iskušenja onoga od koga krade; pohlepni, pak, prima iskušenja od onog od koga otima; onaj ko kleveće, onoga koga kleveće; onaj koji pretovara, onog koga pretovara; ogovarač, onog koga ogovara; prezirač, onoga koga prezire; kušač, onog koga kuša. I da ne bih navodio svakog pojedinačno – onaj koji čini nepravdu prima odgovarajuća iskušenja onog kome čini nepravdu. O tome svedoči i božanstveno Pismo koje govori: Pravedni izbegava zamku koju mu je pripremio neprijatelj, i u nju se zapliće nečastivi (Prič.11,3). I drugde: Ko kopa jamu bližnjemu svome, sam će upasti u nju; i ko navaljuje kamen na drugog, na sebe će ga navaliti (Prič.26,27). I opet: Nepravednim se [sve nepravde] vraćaju u nedra, a kod Gospoda je sve pravedno (Prič.16,33). Ako li, po apostolu, naša nepravda objavljuje Božiju pravednost, šta ćemo reći među nama? Zarje Bog nepravedan kada pokazuje gnev (Rim.3,5) ne samo prema onima koje vaspitava nevoljama, nego i prema onima koji nepromišljeno ropću protiv njih?
61. Prihvatanje iz ljubavi nam je predao Gospod Isus, koji je najpre iscelio naše duševne nemoći, a zatim i svaku bolest i slabost, obnavljajući one koji tvrdo veruju u Njega i čisteći njihovu prirodu. On je darovao izbavljenje od smrti, zaveštao im bogopoštovanje, naučio ih pobožnosti, pokazujući da smo dužni radi ljubavi da se zlopatimo do smrti. Uz to nam je darovao i trpljenje kroz zajednicu Svetoga Duha, kao i buduća dobra koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše (1.Kor.2,9). Zbog toga i prima iskušenja za nas, trpi uvrede, ruganje, vezivanje, predavanje, udarce po obrazima, pojenje octom i žuči, probadanje klinovima, raspinjanje, probadanje kopljem. Sjedinivši se sa nama i telom i duhom, i primivši stradanja za nas, On je predao isti zakon i apostolima i učenicima, prorocima, ocima, patrijarsima, jedne od ranije naučivši Duhom Presvetim, a drugima pokazavši Svojim Prečistim Telom. Objavljujući to prihvatanje, On govori: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn.15,13). Zbog toga i Sveti Pavle, podražavajući Gospoda, govori: Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome telu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama, za telo njegovo, koje je Crkva (Kol.1,24), zagonetno ukazujući na prihvatanje iz ljubavi.
62. Hoćeš li jasnije da shvatiš kako su apostoli mišlju, rečju i delom stupili u opštenje sa nama, uzevši na sebe iskušenja radi nas. Preko misli su nam predlagali Pismo, navodeći proroštva, savetujući nas da verujemo Hristu kao Izbavitelju, uveravajući nas da smo dužni da mu služimo kao Sinu Božijem po prirodi, moleći nas, prolivajući suze i čineći sve što je moguće vernima učiniti mišlju. Rečima su nas molili, pretili nam, učili nas, izobličavali, prekorevali zbog maloverja, poricali naše neznanje, objašnjavali Pismo, tumačili vreme, ispovedali Hrista, propovedali da se On raspeo za nas i da je ovaploćeno Slovo jedno, a ne dva, premda ga i poimamo u dve prirode koje su nesliveno i nerazdeljivo sjedinjene, u svakom vremenu, mestu i delu odsecajući zloverje, ne slažući se sa lažju, ne razgovarajući sa onima koji se hvale telom, ne boraveći sa taštima, ne bojeći se gordih, pobeđujući lukavog, prihvatajući smirene, prigrljavajući pobožne i učeći nas da činimo isto. Na delu su pak, bili gonjeni, porugani, lišavani, vređani, bacani u tamnice, ubijani, na razne načine stradajući za nas. Stupivši tako u opštenje sa nama, oni su prihvatili i naša iskušenja, budući da govore: Ako li se mučimo, za vaše je… spasenje… ako li se utešavamo, za vašu je utehu(2.Kor.1,6). Oni su primili zakon od Gospoda koji je rekao: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn.15,13). I oni su nama predali isto, govoreći: Ako On za nas život svoj položi, i mi smo dužni polagati život za braću (1Jn.Z,16), i još: Nosite bremena jedan drugoga, i tako ispunite zakon Hristov (Gal.6,2).
63. Upoznavši, dakle, dva vida opštenja jednih sa drugima, tj. prihvatanje koje biva po nevolji i ono koje proističe iz ljubavi, saglasno sa njima nemojmo biti radoznali u vezi sa iskušenjima koja se dešavaju, tj. kako, ili kada, ili preko koga nas susreću. Jer, ono što je prigodno za svakog od nas, vreme u koje će nas bespogovorno zakačiti i sadejstvo čitave tvari u njemu – poznaje jedino Bog. Mi samo treba da verujemo pravdi Božijoj i da znamo da sve što nam se nevoljno dešava biva ili radi ljubavi ili zbog zla. Zbog toga i treba da ga trpimo, a ne da ga odbijamo, kako ne bismo dodali greh na grehove naše.
64. Volja ploti jeste prirodni pokret tela sa raspaljenošću koja mu sledi i koja se snaži snom i pokojem tela. O njima i blaženi Petar govori: Ne čudite se ognju koji vam biva radi kušanja vašeg, kao da vam se nešto neobično događa (1.Pt.4,12). I blaženi Pavle je rekao o njima: Telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela. Zbog toga i zapoveda: Po Duhu hodite, i pohotu telesnu nećete činiti (Gal.5,17). Apostoli su to rekli želeći da se mi ne saglašavamo sa takvim pokretima.
65. Oni koji su započeli podvig treba i da ga dovrše. Mladima i starima, koji imaju zdravo telo i koji se ne straše truda ni zlopaćenja, korisno je da sa svom usrdnošću zavole svagdašnji post, da pod meru uzimaju hleb i da povremeno piju vodu, kako bi, završivši jelo, još uvek osećali izvesnu glad i žeđ, i kako im naslađivanje hranom ne bi ometalo služenje Bogu. Ukoliko, jedući naznačenu hranu, budemo dolazili do sitosti, ubrzo ćemo poželeti i druga jela, a ako se ne budemo nasićavali, uvek ćemo biti gladni i želećemo jedino da se nasitimo, pa makar samo hlebom.
66. Nije lako ovladati bestidnim stomakom, budući da je on bog za one koje je savladao. Nemoguće je da nije kriv onaj ko mu se povinuje. Međutim, nije opasno samo nasićavanje, već i gladovanje. Jer, ukoliko mi u toku mnogih dana ne kušamo hranu, uninije će nas, našavši mesta kod nas, napadati i naše noćno bdenje će preobratiti u san, a dnevnu molitvu u telesne pomisli. Tako mi nećemo steći nikakvu korist zbog sna, već ćemo pretrpeti veću štetu od telesnih pomisli. Osim toga, kao oni koji poste više od drugih, počećemo da visoko mislimo o sebi i da ponižavamo slabije, što je gore od svakog pregrešenja.
67. Ukoliko nerazuman zemljodelac sa mnogim izdacima obradi polje, ali ga ne poseje, potrudiće se sebi na štetu. Tako ćemo se i mi potruditi protiv samih sebe ukoliko telo pripremimo sa velikom trudom, a ne pružimo mu reči molitve. Ukoliko siromašan zemljodelac poseje seme po neobrađenom polju, požnjeće čičak umesto pšenice. Tako ćemo i mi doneti plod greha, a ne pravednosti, ukoliko telu koje ne iscrpimo postom pružimo reči molitve. Jer, i telo je od iste zemlje. Ukoliko ga ne obradimo sa istom marljivošću kao i zemlju, ono nikada neće doneti plod pravde.
68. Post donosi korist onima koji mu razumno pristupaju, dok šteti onima koji mu nerazumno pristupaju. Zbog toga oni koji se staraju za korist od posta treba da se čuvaju štete koja može doći od njega (tj. taštine). Hleb koji jedemo nakon okončanja posta koji smo sebi naložili treba da razdelimo na dane u koje ne okušamo hranu do sitosti, kako bismo, uzimajući svakodnevno po malo, pokorili mudrovanje svoje ploti i srce utvrdili u korisnoj molitvi. Na taj način ćemo silom Božijom biti sačuvani od nadmenosti i sve dane svog života se postarati da provedemo u smirenoumlju, bez kojeg niko nikada ne može ugoditi Bogu.
69. Kad bismo se mi starali za smirenoumlje, ne bi bilo potrebe da budemo kažnjavani. Jer, svo zlo i svaka žalost koja nam se dešava dolazi zbog naše nadmenosti. Kad je na apostola popušten anđeo satanin da mu čini pakost kako se ne bi ponosio, utoliko će pre na nas biti popušten sam satana da nas satire sve dok se ne smirimo. Naši praoci su vladali domovima, imali bogatstvo, i brinuli se o ženi i deci, ali su ujedno, zbog svog neizveštačenog smirenoumlja, razgovarali sa Bogom. Mi smo, pak, napustili svet, prezreli bogatstvo, ostavili dom, pa ipak nam se rugaju demoni zbog naše nadmenosti. Onaj ko je nadmen ne poznaje ni samog sebe. Jer, kad bi poznavao sebe i svoju nerazboritost, ne bi se nadimao. Onaj, pak, ko ne poznaje sebe, kako može poznati Boga? Kad on nije spoznao svoju nerazboritost, kako će poznati Božiju premudrost, od koje je dalek i kojoj je tuđ. Ko zna Boga, sozercava Njegovu uzvišenost, i, prekorevajući samog sebe, govori kao blaženi Jov: Ranije samo ušima slušah o Tebi. Sada Te, pak, videh očima svojima. Zbog toga prekorih sebe i iščezoh. Osećam se kao prah i pepeo (Jov 42,5-6).
Prema tome, oni koji podražavaju Jova vide Boga, a oni koji ga vide, oni ga i znaju. Ukoliko poželimo da vidimo Boga, ukorevajmo sebe i držimo se smirenoumlja. Tada ne samo da ćemo ga videti pred sobom, već ćemo se i naslađivati Njime, koji se u nama nastanio i počinuo. Tako će se naša nerazboritost umudriti Njegovom mudrošću, i naša slabost osnažiti silom Gospoda našeg Isusa Hrista.
70. Dobra [dela] su post, bdenje, stranstvovanje, premda još spadaju u red [spoljašnjeg] dobrog ponašanja. Naime, hrišćanski poredak se više tiče unutrašnjosti, i ne bi trebalo da se oslanja na ove [telesne vrline]. Jer, dešava se da [čovek] bude pričasnik blagodati, ali da zlo, koje se još krije u njemu, kuje zaveru. Ono se namerno sakriva i ne deluje kako bi on pomislio da mu se um očistio i kako bi pao u visokoumlje, misleći da je savršen Hrišćanin. Zatim, pošto čovek pomisli da je slobodan i pošto postane nemaran, zlo razbojnički napada na njega, u tajnosti mu priređuje zamku, iskušava ga i survava u dubine zemlje. Jer, kad dvadesetogodišnji razbojnici ili vojnici umeju da pripremaju zamke i zasede svojim neprijateljima, prate ih, napadaju sa leđa, okružavaju ih i, najzad, ubijaju, koliko tek zlo, koje je staro toliko hiljada godina, ume da vrši svoje delo koje se sastoji u pogubljivanju duša. Ono ume da u srcu stvori tajnu zasedu i da izvesno vreme ne deluje kako bi dušu navelo na nadmene [misli o svom] savršenstvu.
Osnova Hrišćanstva se sastoji u tome da čovek bude siromašan duhom, [tj. smiren], ma koliko pravednih [dela] učinio, te da se ne zadovoljava sa njima, niti da smatra sebe nečim velikim. Čak i ako postane pričasnik blagodati, on ne treba da pomisli da je nešto postigao, niti da umisli da je nešto posebno, niti da počne da poučava. Provodeći uzoran život u velikom postu, stranstvovanju i molitvi, i stekavši blagodat, on ne treba da misli visoko o svojoj duši. Jer, njemu je zaista takav početni udeo blagodati bio dat da bi poneo trud, glad i žeđ, kako bi bio nenasit [u svom stremljenju] i kako se ne bi smatrao pravednim i bogatim blagodaću, već [dostojnim] plača i ridanja, slično majci kojoj je sin jedinac, koga je odnegovala, umro kad je već zamužao.
71. Ko ispunjava zakon u spoljašnjem životu i ponašanju, slobodan je samo od izvesnih posledica loše naravi, prinoseći Bogu na žrtvu beslovesna dejstva strasti. On se zadovoljava ovim načinom [delatnosti] za spasenje usled svoje nedoraslosti.
72. Ko je istinski zavoleo jevanđelski život, istrebio je i početak i kraj svoje zloćudnosti, delom i rečju prohodeći svaku vrlinu i prinoseći žrtvu hvale i ispovedanja [tj. proslavljanja Boga]. Izbavivši se od svakog nespokojstva koje proizilazi od dejstva strasti, i umom budući slobodan od borbe sa njim, on se nenasito naslađuje jedino nadom na buduća dobra, koja hrani dušu.
73. Strah od ada čini da početnici [u podvigu vrlinskog života] izbegavaju zlo, dok čežnja za nagradom [budućih] dobara naprednima pruža usrdnost u vršenju dobra. Tajna, pak, ljubavi uzvisuje um iznad svega stvorenog, čineći ga slepim za sve što je posle Boga. Gospod jedino one koji su postali slepi za sve što je posle Boga čini mudrima (Ps.145,8), pokazujući im Božanstvene [stvari].
74. Carstvo nebesko je kao kvasac koji uzme žena i metne u tri kopanje brašna dok sve ne uskisne (Mt.13,33). Ovim se označava da je razum slovo Gospodnje, koje je primio u sebe, po apostolu, sakrio u tridelni podmet tela, duha i duše i svu njegovu tananost, koja je bila rasejana u pomislima kao brašno, sabrao u jednu kopanju vere, očekujući da se u svemu upodobi slovu koje deluje u njemu. Tako je Gospod slovo istine upodobio zrnu gorušičnom koje je malo kada se seje u srca onih koji slušaju, ali zatim, rastući odgovarajućim delanjem i upodobljavajući se ogromnom drvetu koje stoji na uzvišenom mestu, (po Pismu) postaje dom pribežišta za razume koji mu se približavaju.
75. Podvig pobožnosti se sastoji u ispunjavanju zapovesti Hristovih, od kojih je prva i najveća – ljubav koja, po reči Pisma, ne misli o zlu, već sve trpi (1.Kor.13,5-7). Čineći tako, ona ne može da osudi onoga koji joj čini nepravdu. Ovom ljubavlju mi se razlikujemo jedni od drugih, iako njenu punotu niko ne dostiže. Očekujući da blagodat Hristova dopuni naše nedostatke, nemojmo odustajati da činimo ono što je u našoj moći. Jer, Bog zna koliko smo nemoćni, ali i koliko dela ljubavi izostavljamo zbog nemarnosti. Budući da ljubav jača ne samo kroz dobrovoljni podvig, već i kroz nevolje koje nam se dešavaju, od Boga su nam neophodni veliko trpljenje i krotost. Zbog toga apostol govori: Niko neka se ne vara: Ako neko među vama misli da je mudar u ovome veku, neka bude lud da bi bio mudar (1.Kor.Z,18).
76. Zemlja Haldejska (Dap.7,4) jeste život u strastima, u kome se grade idoli greha kojima se vrši poklonjenje. Mesopotamija, pak, jeste život koji uzima učešća u obe suprotne naravi. Najzad, obećana zemlja (Jev.11,9) jeste stanje koje je ispunjeno svakim dobrom. Prema tome, svako ko se, slično drevnom Izrailju, vraća na svoju staru naviku, ponovo upada u ropstvo strasti, lišivši se dane mu slobode.
77. Onaj ko je hrabro pobedio telesne strasti i ko se umešno borio protiv nečistih duhova, isteravši njihove misli iz oblasti svoje duše, treba da se moli da mu se da čisto srce i da mu se prav duh obnovi u unutrašnjosti (Ps.50,12), tj. da se savršeno izbavi od zlih pomisli, te da se, po daru blagodati, ispuni božanskim mislima. Na taj način će postati svetao i veliki misleni svet Božiji, koji se sastoji iz naravstvenih, prirodnih i bogoslovskih sagledavanja.
78. Srce čisto (Ps.50,12) jeste ono koje pred Boga stavlja potpuno bezvidno i bezoblično sećanje i koje je spremno da primi Njegove obraze, kojima postaje vidljivo ono što je prirodno.
79. Onaj ko je božanskom čežnjom pobedio duševnu naklonost prema telu, postao je neopisiv, iako je još u telu. Jer Bog, koji privlači čežnju onoga koji za Njim čezne, jeste neuporedivo iznad svega i ne dozvoljava mu da se veže za bilo šta što je posle Boga. Prema tome, zaželimo Boga svom krepošću svog stremljenja i potrudimo se da naše proizvoljenje ne bude vezano ni za šta telesno, postavivši se raspoloženjem zaista iznad svih čulnih i mislenih [stvari]. Tada nam prirodan život uopšte neće smetati u odluci da sa Bogom budemo neipisivi po prirodi.
80. Postavivši svoj šator izvan puka, tj. utvrdivši misao i um izvan vidljivog, veliki Mojsije je počeo da se klanja Bogu (Izl.34,8). Posvećen u sveštene tajne, on je ušao u primrak (Izl.20,21), u nevidljivo i neveštastveno mesto poznanja.
81. Sve dok razumom potpuno ne izađemo iz obične prilepljenosti za našu suštinu i suštinu svega što je posle Boga, naša vrlina neće postati nepromenjiva. Tek kada ljubavlju dospemo do tog dostojanstva, poznaćemo silu Božijeg obećanja. Dostojni, naime, treba da veruju da je nepokolebiva utvrđenost tamo gde je um ljubavlju utvrdio svoju silu. Ne izašavši iz sebe i svega što se može misliti, i ne utvrdivši se u ćutanju koje je iznad mišljenja, um se ne može osloboditi od promenjivosti koja je svemu [svojstvena].
82. Oni koji zbog straha od Judejaca (Jn.20,19), tj. iz straha od lukavih duhova, sede iza zatvorenih vrata u gornjoj odaji u Galileji, žive bezopasno u strani otkrivenja, na visini božanskih sagledavanja, zatvorivši čula kao vrata i primajući Slovo Božije koje dolazi na nepoznat način, bez dejstva čula, saopštavanjem mira darujući im bestrašće, a nadahnućem – darove Duha Svetog. On im daje vlast nad lukavim duhovima i pokazuje znamenja Svojih tajni.
83. Onaj ko jevanđelski provodi šesti dan, najpre je umrtvio početne pokrete greha i dostiže do stanja bestrašća, čistog od svakog zla, subotujući umom čak i od najtananije predstave strasti. Prešavši Jordan (Post.32,22), on prelazi na stranu poznanja u kojoj um, tajinstveno izgrađivan mirom, u Duhu postaje stanište Božije.
84. Subota subota (Lev.16,31) jeste duševni pokoj slovesne duše koja je um odvojila čak i od svih božanskih slova koja su skriveno zaključana u postojećem, i u zanosu ljubavi ga svecelo obukla u jedinog Boga, tajinstvenim bogoslovljem ga čineći potpuno neodvojivim od Njega.
 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *