NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih beseda

 

7. VIŠI STEPEN HRIŠĆANSKOG SAVRŠENSTVA
267. Prorok Jezekilj saopštava o božanstvenom i slavnom javljanju i viđenju kome je bio svedok. On ga je opisao kao javljanje ispunjeno neizrecivim tajnama. Video je on na polju heruvimsku kolesnicu, četiri duhovne životinje. Svaka je imala po jedno lice: jedna lava, druga orla, treća teleta i četvrta čoveka. Svaka je imala krila tako da je bilo nemoguće odrediti šta je prednja a šta zadnja strana. Pleća su im bila ispunjena očima, i prsa takođe, i nije bilo mesta gde nije bilo očiju. Svaka životinja je imala po tri točka, kao točak u točku, i u točku je bio duh. Prorok je video nešto kao lik čovekov, i njegovo podnožje je bilo safirno. Ta kolesnica je nosila Vladiku koji je sedeo. I životinje iđahu napred, ma gde On hoćaše. Pod krilima heruvima prorok vide nešto kao ruku čovečiju koja ih podržavaše i nošaše.
268. Istinito i nesumnjivo je bilo ono što je prorok video u zanosu. Međutim, viđenje je ukazivalo na nešto drugo, predstavljalo praobraz nečeg tajanstvenog i božanskog, neku tajnu sakrivenu od pokolenja i javljenu u poslednja vremena, prilikom dolaska Hristovog. Prorok je sagledavao tajnu duše koja ima da primi Gospoda svoga i da postane presto Njegove slave. Duša koju je Duh pripremio sebi za stanište i obitelj, koju je udostojio pričešća Svojom svetlošću i obasjao krasotom neizrecive slave Svoje, sva postaje svetlost, sva – lice, sva – oko. U njoj nema ni jednog dela bez duhovnih očiju svetlosti, tj. nema ničega mračnog. Ona je u potpunosti postala svetlost i duh, sva se ispunila očima, te nema nikakvu zadnju stranu, nego odasvud ima lice zato što je na nju sišla i na njoj prebiva neizreciva krasota slave Hristove Svetlosti. Kao što je sunce sa svih strana isto, kao što nema ni jedan poslednji ili nedovoljni deo, već se sastoji iz jednakih delova, i sve u potpunosti blista svetlošću, sve jeste svetlost, i kao što je oganj, tj. sama svetlost ognja celovita i nema u njoj ni prvog ni poslednjeg, ni većeg ni manjeg – tako i duša koja je savršeno obasjana neizrecivom krasotom slave svetlosti od lica Hristovog, koja je savršeno stupila u opštenje sa Duhom Svetim, i koja se udostojila da postane stanište i presto Božiji, sva postaje oko, sva svetlost, sva lice, sva slava, sva duh, kao što ju je pripremio, ustrojio i duhovnom lepotom ukrasio Hristos, koji je i nosi, i vodi, i podržava i pridržava. Jer, rečeno je da je ruka čovečija bila ispod heruvima (Jez.1,8). Sam Hristos je nosi i vodi.
269. Četiri životinje koje su nosile kolesnicu simvolizuju vladalačke pomisli (tj. sile) duše. Kao što orao caruje nad pticama, lav nad divljim zverinjem, vo nad krotkim životinjama, a čovek nad svom tvari, tako i u duši postoje carske pomisli, tj. volja, savest, um i sposobnost ljubavi (tj. osećanje). One upravljaju duševnom kolesnicom; na njima počiva Bog. Na drugi način, one mogu da se objasne i kao nebeska Crkva svetih. Kao što prorok govori da je visina životinja bila ogromna, da su bile prepune očiju, da niko nije mogao da obuhvati broj očiju, kao, (uostalom), ni visinu, zato što o tome nije dato poznanje; kao što svako može da vidi zvezde na nebu i da im se divi, ali niko ne može da sazna njihov broj – tako i u nebesku Crkvu svetih može da uđe i da se u njoj naslađuje svako ko želi da se podvizava, premda ne može da sazna i obuhvati broj svetih, jer to pripada jedinome Bogu. Onaj koji sedi na kolesnici i na prestolu sveočitih životinja, ili u svakoj duši koja je postala Njegov presto i stanište, koja je postala oko i svetlost – putuje i nošen je sedeći na njoj, upravlja uzdama duha, krmaneći kako sam zna. Kao što duhovne životinje nisu hodile po svojoj volji, već gde je hteo i znao Onaj ko je na njima sedeo i upravljao, tako i ovde On sam upravlja i vodi, ukazujući put Duhom Svojim. Prema tome, duša ne može po svojoj volji da se uzdigne na nebo, već je Bog, odbacivši telo, usmerava da mišlju stremi na nebo. I opet, kad mu je ugodno, ona hodi u telu i u pomislima, i po Njegovoj volji prelazi ka zemaljskim predelima, gde joj On pokazuje otkrivenja i tajne. O, prevashodnog li, blagog, jedinog i istinitog Vodiča! Na isti način će se tela proslaviti pri vaskrsenju, dok se duša još ovde proslavlja, sjedinjujući se sa Duhom.
270. Sam Gospod je apostolima rekao da duše pravednika postaju svetlost: Vi ste svetlost svetu (Mt.5,14). Načinivši ih svetlošću, On im naređuje da se preko njih prosveti svet: Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima (Mt. 5,15-16). To znači: ne skrivajte dar koji ste primili od mene, već ga prenosite na sve koji žele. I još: Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti. Ako je, dakle, svetlost koja je u tebi tama, kolika je tek tama (Mt. 6,22-23). Oči su svetlost telu. Kad su one zdrave, sve telo je osvetljeno. Kada, pak, nešto padne u oči i one se pomrače, sve telo se nađe u tami. Tako su i apostoli postavljeni da budu oči i svetlost celom svetu. Zapovedajući, Gospod im je rekao: „Ukoliko vi, koji ste svetlost svetu, istrajete i ne skrenete, čitavo telo sveta će se prosvetiti. A ukoliko se vi, koji ste svetlost sveta, pomračite, šta će tek biti sa tamom, tj. sa svetom?“ Tako su apostoli, postavši svetlost, poslužili kao svetlost za verne, prosvetivši im srca nebeskom svetlošću Duha kojom su sami bili prosvećeni.
271. Oni koji su sa sebe svukli starog i zemnog čoveka, i sa kojih je Hristos svukao odeću carstva tame, oblače se u novog i nebeskog čoveka Isusa Hrista. Gospod ih oblači u odeću Carstva neizrecive svetlosti, u odeću vere, nade, ljubavi, radosti, mira, milosrđa, blagosti i u sva ostala božanska i životvorna ruha svetlosti, života i neizrecivog pokoja. Bog je ljubav, radost, mir, blagost, milosrđe. I novi čovek postaje sve to po blagodati.
272. Udostojivši se da dođu do mere savršenstva i da postanu bliski Caru, savršeni Hrišćani se svagda posvećuju na dar Krstu Hristovom. Kao što je (u vreme) proroka najveću čast imalo pomazanje, stoga što su pomazanici postajali proroci i carevi, tako i sada duhovni ljudi, koji se pomazuju nebeskim pomazanjem, postaju Hrišćani po blagodati, kako bi bili carevi i proroci nebeskih tajni. Oni su i sinovi, i gospoda, i bogovi, njih vezuju, odvode u zarobljeništvo, obaraju, raspinju, posvećuju na dar. Kad je pomazanje jelejem koji dobijamo od zemaljskog rastinja, od vidljivog drveća, imalo silu da su pomazani bespogovorno dobijali dostojanstvo (jer, svi su priznavali da su oni postavljeni za cara: pomazani David se odmah podvrgao gonjenju i nevoljama, da bi kroz sedam godina postao car), šta tek [da kažemo] za one čiji se um i unutarnji čovek pomazuju osvećujućim i radostotvornim, nebeskim i duhovnim jelejem radovanja, koji primaju pečat onog netruležnog Carstva i večne sile, zalog Duha, samog Duha Svetog i Utešitelja (shvati da Utešitelj i teši i ispunjava radošću one koji su u nevoljama).
273. Oni koji se pomazuju jelejem nebeskog rastinja, drveta života – Isusa Hrista, udostojavaju se da dođu do mere savršenstva, tj. Carstva i usinovljenja, tako da, iako se još nalaze u ovom svetu, već postaju tajnici nebeskog Cara, imajući smelost pred Svedržiteljem, i ulazeći u Njegov dvorac, gde su anđeli i duhovi svetih. Jer, iako još nisu obreli savršeno nasleđe koje im je pripremljeno u onom veku, oni se zalogom koji su primili ovde već uveravaju o vencu i Carstvu. Imajući obilje i smelost Duha, njima nije čudno što će carevati sa Hristom? Zbog čega? Zato što su još u telu imali osećaj one sladosti i dejstvo one sile.
274. Pri kraju sveta, kada ovog svoda bude nestalo, pravednici će već živeti u Carstvu, u svetlosti i slavi, ne gledajući ništa drugo osim Hrista, koji svagda prebiva u slavi sa desne strane Oca. Tako i oni koji su još ovde zahvaćeni i zarobljeni za onaj vek, gledaju sve tamošnje lepote i divote. Jer mi, još dok živimo na zemlji, imamo svoj život na nebesima kao stanovnici i žitelji onoga sveta po umu i po unutarnjem čoveku. Kao što vidljivo oko, ako je čisto, uvek jasno vidi sunce, tako i um koji se savršeno očistio uvek vidi slavu svetlosti Hristove, prebivajući sa Gospodom dan i noć, kao što telo Gospodnje, sjedinivši se sa Božanstvom, svagda prebiva sa Duhom Svetim. Ipak, ljudi ne dolaze odjednom u tu meru, već uz veliki trud, nevolju i veliki podvig.
275. Kao što je Gospod ostavio svako načalstvo i vlast, obukavši se u telo, tako se i Hrišćani oblače u Duha Svetog i borave u spokojstvu. Ako im i dolazi borba spolja, ako ih i napada satana, oni su unutra ograđeni silom Gospodnjom i ne uznemiravaju se. Da li je on išta naškodio Gospodu kada ga je četrdeset dana iskušavao u pustinji i kada je spolja prilazio Njegovom telu? U tom telu je bio Bog. Tako i Hrišćani, premda se iskušavaju spolja, unutra ostaju ispunjeni (silom) Božanstva i ne trpe nikakvu štetu. Ko je dospeo do takve mere, pristupio je savršenoj ljubavi Hristovoj i punoći Božanstva. Onaj, pak, ko nije takav, još unutra vodi borbu. Čas se uspokojava u molitvi, čas se nalazi u nevolji i borbi. Jer, tako je ugodno Gospodu. Dokje čovek još mladenac, Gospod ga vodi kroz borbu. Unutra kao da se pojavljuju dva lica – svetlost i tama, spokojstvo i borba; čas se u spokojstvu moli, čas se nalazi u smućenju.
276. Ne čuješ li šta govori Pavle? Ako imam sve darove, i ako predam telo svoje da se sažeže… ako jezike… anđeoske govorim, a ljubavi nemam… ništa mi ne koristi (1.Kor.13,1-3). Jer, ovi darovi samo privode ka savršenstvu. Oni koji su ih dostigli, premda se [nalaze] u svetlosti, ipak su još mladenci. Mnogi od bratije su dostizali do ovoga stepena, sticali darove isceljenja, otkrivenja i proroštva. Međutim, pošto nisu dospeli do savršene ljubavi, koja je sveza savršenstva (Kol.3,14), na njih se podizala borba i oni su, postavši nemarni, [najzad] padali. Ko, međutim, dostiže do savršene ljubavi, već postaje sužanj i zarobljenik blagodati. Ko se, pak, postepeno približava savršenoj meri ljubavi, ali još nije postao njen sužanj, još uvek [nije slobodan] od straha, budući da mu preti borba i pad. I ukoliko se ne ogradi, oboriće ga satana.
277. Svako treba da zna da postoje oči koje su još dublje od ovih očiju, i sluh koji je još dublji od ovog sluha. I kao što ove oči vide čulno, i prepoznaju lice prijatelja ili voljenoga, tako i oči dostojne i verne duše, prosvećene božanskom svetlošću, vide i prepoznaju istinskog Prijatelja, najslađeg i mnogoželjenog Ženika – Gospoda, čim se duša ozari Duhom kome se klanjamo. Misleno gledajući željenu i jedino neizrecivu lepotu, duša se ranjava božanstvenom ljubavlju, okreće se ka svim duhovnim vrlinama i stiče neizmernu i neiscrpnu ljubav ka Gospodu za kojim žudi.
278. U senci Zakona koji je dat preko Mojsija, Bog je naredio da svi u subotu počivaju i da niko ne radi. To je bio obraz i senka istinske subote, koju Gospod dariva duši. Jer, duša, koja se udostojila da se izbavi od sramnih i nečistih pomisli, subotuje istinsku subotu, i počiva istinskim pokojem, ostajući ispražnjena i slobodna od svih mračnih dela. Tamo, naime, u prvobitnoj suboti, [ljudi] su počivali telesno, ali su im duše bile svezane lukavstvom i porocima. Ova, pak, istinska subota jeste istinski pokoj duše, koja je prazna i čista od satanskih pomisli, počivajući u večnom Gospodnjem pokoju i radosti.
279. Gospod čoveka priziva na pokoj govoreći: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt. 11,28). Duše koje se pokoravaju i prilaze, On uspokojava od tih teških, bremenitih i nečistih pomisli. One se ispražuju od svakog bezakonja, subotuju istinsku, ugodnu i svetu subotu, praznuju duhovni praznik neizrecive radosti i veselja, čistim srcem vrše čisto i bogougodno služenje. To je istinska i svetla subota. Zbog toga i mi molimo Boga da nam da da uđemo u taj počinak, da se ispraznimo od sramnih, lukavih i sujetnih pomisli, te da dođemo do mogućnosti da mu služimo čistim srcem i da praznujemo praznik Duha Svetog. Blažen je onaj ko uđe u ovaj počinak.
280. Bog ukazuje milost duši koja se prilepljuje uz Njega, ljubi je, prilazi joj i sam se prilepljuje uz nju. Njen razum već neprestano prebiva u blagodati Gospodnjoj. Tada duša i Gospod postaju jedan duh, jedno jedinstvo, jedan razum. Telo duše ostaje na zemlji, a [njen um] u potpunosti živi u nebeskom Jerusalimu, ushodeći do trećeg neba, prilepljujući se uz Gospoda i služeći mu.
281. Onaj koji u nebeskom gradu sedi na prestolu Veličanstva na visinama sav prebiva sa dušom u njenom telu. Jer, On je njen obraz položio gore, u nebeskom gradu svetih – u Jerusalimu, dok je sopstveni Obraz neizrecive svetlosti Svoga Božanstva položio u njenom telu. On joj služi u gradu tela, a ona Njemu služi u nebeskom gradu. Duša je Njega nasledila na nebesima, a On je nju prihvatio kao nasleđe na zemlji. Jer, Gospod postaje nasleđe duše, i duša nasleđe Gospoda. Misao i um čak i pomračenih grešnika mogu biti veoma daleko od tela, mogu da imaju silu da u jednom trenu vremena prolaze velika prostranstva, da prohode udaljene zemlje. Često im je telo prostrto na zemlji, a misao im sa druge strane boravi sa ljubljenim ili sa ljubljenom, i sebe posmatra kao da tamo živi. Ako je duša grešnika tako laka i brzopokretna, i ako za njen um nema smetnji da se nalazi na udaljenim mestima, kako je tek sa dušom sa koje je spalo pokrivalo tame silom Duha Svetog, čije su umne oči prosvećene nebeskom svetlošću, i koja je potpuno izbavljena od beščasnih strasti, postavši čista po blagodati. Ona svecelo služi Gospodu duhom, a svecelo i telom. Ona se toliko rasprostire mišlju da biva svagde gde hoće i kada hoće, služeći Hristu.
282. To govori i apostol: Da biste… mogli razumeti sa svima svetima šta je širina i dužina, i dubina i visina, i poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi svaki razum, da biste se ispunili svakom punotom Božijom (Ef.3,18). Razmatraj neispitljive tajne duše sa koje Gospod skida tamu koja je obuzela i otkriva joj se sam; kako širi i rasprostire misli njenog uma i u širinu, i u dužinu, i u dubinu, i u visinu sve vidljive i nevidljive tvari.
 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *