NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih beseda

 

6. STANJE ONIH KOJI SU PRIMILI DEJSTVENOST DUHA
a) Sila i dejstvenost blagodati se otkriva kod onoga ko savesno i bez samožaljenja preduzima podvižnički trud. Ona se projavljuje kroz posebnu duhovnu toplinu u srcu, kroz umirenje pomisli, gubljenje naklonosti za sve tvarno i umanjenjem vrednosti onoga što se na zemlji smatra dragocenim. Upravo je to seme duhovnog života. Od sada počinje oduhovljenje duše, očišćenje od strasti, zaceljenje rana koje su pričinile strasti.
175. Podražavaj [Presvetu] Mariju, gledajući jedino na Onoga koji je rekao: Dođoh da bacim oganj na zemlju; i kako bih želeo da se već zapalio (Lk.12,49). Jer, razgorevanje duha oživotvoruje srca. Nevaštastveni i Božanstveni oganj osvećuje duše i isušuje ih (kao što se istinsko zlato isprobava u peći), a porok spaljuje kao trnje i slamu. Jer, Bog naš je oganj koji spaljuje (Jev. 12,29). Delatnost ovoga ognja tražio je blaženi David, govoreći: Iskusi me, Gospode, ispitaj me, raspali utrobu moju i srce moje(Ps.25,2).
176. Ovaj oganj je zagrevao srce Kleope i njegovog saputnika kad je Spasitelj po vaskrsenju razgovarao sa njima. I anđeli i služebni duhovi učestvuju u svetlosti ovog ognja, po rečenome: Koji čini anđele Svoje duhovima i sluge Svoje plamenom ognjenim (Jev.1,7). Ovaj oganj sažiže trunje u unutrašnjem oku i um čini čistim, te mu vraća prirodnu prozorljivost kojom neprestano može da gleda čuda Božija, slično onome koji govori: Otvori oči moje i shvatiću čuda zakona Tvoga (Ps.118,18). Stoga, ovaj oganj progoni demone i istrebljuje greh.
177. Gvožđe, olovo, zlato i srebro gube svojstvo čvrstoće kada se stave u oganj, postajući meka veštastva. Sve dok su u plamenu, oni se, usled sile plamena, tope i menjaju svoju prirodnu čvrstoću. Isto tako i duša koja se odrekla sveta i zavolela jedinog Gospoda, koja sa velikim srdačnim iskanjem, u trudu i podvigu, neprestano sa uzdanjem i verom, očekuje Gospoda i koja je u sebe primila onaj nebeski oganj Božanstva i ljubavi Duha – najzad napušta svaku svetsku ljubav, postajući slobodna od svakog zla strasti. Ona sve odbija od sebe, menja svoje prirodne osobine i svoju grehovnu tvrdoću, sve smatra izlišnim, uspokojavajući se jedino u nebeskom Ženiku, koga je primila u sebe, i u neiskazanoj ljubavi prema Njemu.
178. Kažem ti da će se duša odvratiti čak i od ljubljene bratije, koji su joj pred očima, ukoliko je ometaju u onoj ljubavi. Jer, njen život i pokoj su – tajinstveno i neizrecivo opštenje sa nebeskim Carem. Jer, i ljubav prema telesnom opštenju [čoveka] razdvaja od oca i majke i braće. Premda ih i voli, oni za um postaju nešto spoljašnje. Jer, svo raspoloženje on usmeruje na svoju suprugu, kao što je rečeno: Toga radi ostaviće čovek oca svoga i mater i prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (Ef. 5,31). Kada telesna ljubav u toj meri suzbija svaku ljubav, koliko će se tek oni koji su se zaista udostojili da stupe u opštenje sa onim nebeskim i željenim Duhom Svetim, odstraniti od svake ljubavi prema svetu! Njima će sve izgledati suvišno, budući da su savladani onom nebeskom čežnjom, stekavši tesnu zavisnost od nje. Tamo su njihove želje, tamo pomisli, tamo oni žive, tamo im se kreću pomisli, tamo svagda prebivaju umom – pobeđeni božanstvenom i nebeskom ljubavlju i duhovnom čežnjom.
179. Ljudi na koje je kanula rosa Duha života Božanstva i čije srce je ranjeno božanstvenom ljubavlju prema nebeskom Caru – Hristu, vezuju se za onu krasotu, za neisrecivu slavu, za netruležno blagoljepije, za nezamislivo bogatstvo istinskog i večnog Cara – Hrista. Oni se prepuštaju zarobljeništvu čežnje i želje i svecelo se ustremljuju Hristu, želeći da dobiju neizreciva blaga koja sozercavaju u Duhu. Zbog toga oni ni u šta ne računaju svu krasotu na zemlji, i slavu, i blagoljepije, i čast, i bogatstvo careva i knezova. Oni su ranjeni božanstvenom lepotom i u njihovu dušu je kanuo život nebeske besmrtnosti. Zbog toga i žele jedino ljubav nebeskog Cara. Oni Njega jedinog imaju pred očima. Zbog Njega se odvajaju od svake svetske ljubavi i udaljuju od svakih zemaljskih uza, kako bi u srcima svagda imali samo jednu želju i kako sa njom ne bi ništa drugo mešali.
180. Hrišćani koji su istinski okusili blagodat i koji imaju znak krsta u umu svom i srcu, sve – od [položaja] careva do siromaha – smatraju đubretom i smradom, i mogu da shvate da čitav zemaljski svet i carske riznice, i slava i mudre reči jesu samo prolazna mašta bez ikakve tvrde osnove. Sve što postoji pod nebom, za njih je beznačajno. Zbog čega? Zato što je neobično i divno ono što je iznad nebesa, čega nema u carskim riznicama, nu i rečima mudrosti, ni u svetskoj slavi. Dostojanstvo i bogatstvo koje su stekli oni koji u unutrašnjem čoveku imaju Gospoda i Tvorca svega jeste neprolazno i trajno imanje.
181. Hrišćani u umu i razumu svagda imaju nebesko razmišljanje i jedinstvom i učešćem u Duhu Svetom sozercavaju nebeska blaga. On im odozgo pruža preporod u Bogu, udostojavajući ih da u istini i sili postanu čeda Božija. Kroz mnoge borbe i napore, On ih je doveo u stanje postojanosti, nepomućenosti i pokoja, u kome prestaje rasejavanje i uznemiravanje nepostojanim i sujetnim pomislima. Iz tog razloga Hrišćani su viši i bolji od ljudi ovoga sveta. Njihov um i mudrovanje njihove duše nalaze se u Hristovom miru, u ljubavi Svetoga Duha, kao što je Gospod rekao: Oni su prešli iz smrti u život (Jn.5,24). Obnovljenjem uma, umirenjem pomisli, ljubavlju i nebeskim račenijem prema Gospodu, Hrišćani se kao nova tvar razlikuju od svih ljudi u svetu. Gospod je i došao radi toga da bi se oni koji su istinski poverovali u Njega udostojili tih duhovnih blaga.
182. Istinski poverovavši i dohvativši se skuta haljine Gospodnje, krvotočiva žena se odmah iscelila, te je presušio tok nečistog izvora krvi. Isto tako će i svaka duša koja ima neisceljivu ranu greha i izvor nečistih i lukavih pomisli, i koja sa istinskom verom i prozbom priđe Hristu, dobiti spasonosno isceljenje od neisceljivog toka strasti. Onaj istočnik će silom jedinog Isusa presušiti i nestati. Niko drugi ne može isceliti tu ranu.
183. Sunčevi zraci su [u podne] svi nad zemljom. Kada, pak, počne da zalazi i da se povlači u svoj dom, sa njim zahode i njegovi zraci. Tako i duša koja nije preporođena Duhom sviše sve svoje pomisli ima na zemlji i njeno mišljenje se rasprostire do njenih granica. Udostojivši se, međutim, nebeskog rođenja i opštenja sa Duhom, ona sabira svoje pomisli i drži ih kod sebe, pristupajući Gospodu, u Njegovo nebesko i nerukotvoreno obitalište. Nalazeći se u nebeskom vazduhu, sve njene pomisli postaju nebeske, čiste i svete. Jer, oslobodivši se uza lukavog kneza -duha sveta, ona nalazi čiste i božanstvene pomisli, budući da je Bog blagoizvoleo da čoveka učini pričasnikom Božanstvene prirode.
 
b) To se projavljuje pri samom početku delovanja blagodati. Međutim, opasno je misliti da se već dostiglo savršenstvo. To je samo početak. Postavši primetna, blagodat malo – pomalo ovladava srcem, sve dok ga ne ispuni u potpunosti, preobrazivši čitavu unutrašnjost.
184. Dejstvo Božije blagodati osenjuje dušu po meri vere svakoga. Međutim, iako duša prima pomoć sviše, blagodat je osenjuje samo delimično. Nemoj misliti da se bilo kome ozaruje celokupna duša, zato što u njoj još ostaje veliko pasište za zlobu. [Da bi se očistio], čoveku je potreban još veliki trud i napor, koji je saglasan sa blagodaću koja u njemu deluje. Iako i u jednom trenutku može da očisti čoveka i da ga učini savršenim, božanska blagodat počinje dušu da prosvećuje postepeno kako bi ispitala ljudsko proizvoljenje, tj. da li ljubav prema Bogu čuva celovitom, da li u svemu izbegava lukavog i da li se u potpunosti predaje blagodati. Na taj način, tokom vremena i mnogih godina, duša postaje iskusna i, ukoliko ničim ne žalosti i rastuži blagodat, malo – pomalo dobija pomoć. Tada sama nebeska blagodat ovladava pasištem duše, puštajući korene u najdubljim njenim delovima i pomislima, sve dok je čitavu ne obuzme i zacari se u njoj kao u [svom] sasudu.
185. Tako su mnogi bili dovedeni u zabludu usled samog dejstva blagodati, pomišljajući da su dostigli savršenstvo i govoreći: „Dovoljno nam je. Više nam nije potrebno“. Međutim, Gospod je beskonačan i nepostižan. Hrišćani ne smeju da kažu da su postigli [savršenstvo], već treba da se smiravaju dan i noć. Duša poseduje mnogo delova i veliku dubinu. Ušavši u nju, greh je ovladao svim njenim delovima i pašnjacima srca. Blagodat, međutim, koja dolazi na iskanje čoveka, ovladava nad, može biti, dva dela duše, a neiskusni, tešen blagodaću, misli da je zauzela sve sastave duše i da je greh iskorenjen. Međutim, veći deo duše je u vlasti greha, a jedan deo je pod blagodaću. I čovek se obmanjuje, premda nije ni svestan.
186. I bolesnik ima izvesne zdrave udove, kao na primer organ vida – oko, premda su mu drugi udovi oštećeni. Tako biva i u duhovnom. Neko može imati zdrava tri dela duha, pa da ipak još nije savršen. Vidiš li koliko je duhovnih stepena i mera, i kako se postepeno, a ne odjednom, iskorenjuje i čisti zlo.
187. Zametak u majčinoj utrobi ne postaje čovek odjednom, već postepeno poprima ljudski oblik. Isto tako, [dete] se ne rađa u savršenom ljudskom obliku, već je potrebno da mnoge godine raste kako bi postalo čovek. I seme ječma ili pšenice ne pušta odmah koren čim se baci u zemlju, već tek posle zime i vetrova. U određeno vreme ono već pušta stablo. I onaj ko sadi krušku neće odmah obrati plodove. Isto je i u duhovnom gde postoji tolika mudrost i tananost. Čovek postepeno uzrasta i postaje savršen čovek, dospevajući u meru rasta [punoće Hristove] (Ef. 4,13). Nije, dakle, [tačno] ono što neki tvrde, naime, da je [duhovni napredak] isto što i svući ili obući [haljinu].
188. Kao što pčela tajno pravi vosak u košnici, tako i blagodat tajno u srcima proizvodi svoju ljubav, pretvarajući gorčinu u sladost, i surovost u blagost. Kao što kujundžija ili duborezac postepeno na tanjiru izrađuju [likove] raznih životinja, da bi, po završetku, [svoj trud] izneli na svetlo, tako i istinski Umetnik rezbari naša srca i tajinstveno ih obnavlja, sve dok se ne preselimo iz tela. Tada će se tek videti krasota duše.
 
v) Zbog toga oni koji su okusili blagodat, sve više i više čeznu za njom.
189. Istinoljubive i bogoljubive duše, koje sa velikom nadom i verom čeznu da se savršeno obuku u Hrista, nemaju veliku potrebu za opominjanjem drugih i ne trpe ni najmanje umanjenje nebeske želje i ljubavi prema Gospodu. Svecelo se prigvozdivši na krst Hristov, one svakočasovno osećaju duhovni napredak u vezivanju za duhovnog Ženika. Ranivši se nebeskom čežnjom i žeđu za pravdom vrlina, one silno i nenasito žude za ozarenjem Duha. Ukoliko se, pak, zbog svoje vere, udostoje poznanja Božanstvenih tajni ili ako postanu pričasnice radosti nebeske blagodati, one se ne uzdaju u same sebe, niti se nadimaju, već su utoliko više gladne i žedne pričešća i umnoženja blagodati ukoliko više u sebi osećaju duhovni napredak, te ukoliko se više duhovno obogaćuju, utoliko sve više osiromašuju pred samim sobom, [zadržavajući] nenasitu duhovnu žudnju za nebeskim Ženikom, kao što govori Pismo: Oni koji me jedu ogladneće, i koji me piju ožedneće (Sir.24,23).
190. Makar učinila i hiljade pravednih dela, istinski bogoljubiva i hristoljubiva duša, po svom nenasitom stremljenju ka Gospodu, smatra da još ništa nije ostvarila. Čak ako svoje telo iznuri postovima i bdenjem, ona zadržava osećanje kao da još nije ni počela da se trudi oko vrlina; iako se udostojila različitih duhovnih darova, otkrivenja i nebeskih tajni, po svojoj bezmernoj i nenasitoj ljubavi prema Gospodu, ona drži da još ništa nije stekla, već, naprotiv, svakodnevno gladuje i žeđuje, sa verom i ljubavlju boraveći u molitvi, ne mogući da se nasiti blagodatnim tajnama i vrlinskim stanjem. Ona je ranjena ljubavlju nebeskog Duha; uz pomoć blagodati neprestano u sebi podstiče plameno stremljenje ka nebeskom Ženiku; želi da se savršeno udostoji tajinstvenog i neizrecivog opštenja sa Njim u svetinji Duha; sa otkrivenim licem duše gleda na nebekog Ženika licem u lice; u duhovnoj i neizrecivoj svetlosti sa potpunim osvedočenjem se sjedinjuje sa Njim; saobražava se Njegovoj smrti; sa velikom čežnjom neprestano očekuje svoju smrt za Hrista; nesumnjivo veruje da će preko Duha primiti savršeno izbavljenje od greha i tame strasti; da će se, očistivši se Duhom i osvetivši se duševno i telesno, udostojiti da postane čist sasud za primanje nebeskog mira i [da će postati] obitelj istinskog Cara Hrista. Tako ona postaje dostojna nebeskog života, budući da je još ovde postala čisto stanište Svetoga Duha.
191. Do ove mere duša ne dolazi odjednom, već posle mnogih ispitivanja. Posle mnogih napora i podviga, posle dugog vremena i marljivosti, posle iskušenja i različnih napasti, duša duhovno uzrasta i napreduje sve do savršene mere bestrašća. Tada ona već sa gotovošću i hrabrošću istrajava u svakom iskušenju od greha, udostojavajući se velikih počasti, duhovnih darova nebeskog bogatstva, postajući naslednica nebeskog Carstva u Hristu Isusu, Gospodu našem.
192. Hrišćanstvo je hrana i piće. Okusivši od njega, um se sve više zagreva njegovom sladošću, postajući neuzdržljiv i nenasit, sve više ištući i kušajući. Onaj ko je žedan postaće još žedniji ako mu se da slatko piće. Probavši ga, on još snažnije stremi ka piću. Tako i onaj ko okusi od Duha stiče neutoljivu žeđ koja se sa pravom upoređuje sa željom onoga čoveka. I to nisu prosto reči, već dejstvo Svetoga Duha, koji tajanstveno služi umu.
193. Zamisli izvor i žednog čoveka, koji je počeo da pije iz njega. Međutim, neko ga u tom ternutku odvaja i ne da mu da se napije koliko bi hteo. On će, pošto je okusio vodu, svakako još više goreti žeđu i iskati da se napije. Isto tako je i u duhovnom: neko je već okusio i pričestio se nebeskom hranom, ali ga odjednom zaustavljaju i niko mu ne da da je se nasiti.
194. Gospod zna nemoć ljudsku i da se čovek lako nadima. Zbog toga ga zadržava i popušta da je u neprestanoj vežbi i nevolji. Jer, kada postaješ nepodnošljiv i nadimaš se kada ti se pruži malo, šta bi tek radio kad bi ti se odjednom dalo da se nasitiš! Znajući, pak, tvoju nemoć, Bog ti, po Svom domostroju, šalje nevolje kako bi postao smiren i revnosnije ga iskao.
 
g) Žudeći sve više za Gospodom, oni osećaju oskudicu i nedostatak u svemu. Zbog toga je smirenje osećanje koje se ukorenilo u njima. Ono i jeste uslov svakog daljeg napretka.
195. Kako može da bude siromašan duhom čovek koji oseća da se promenio, da je napredovao i da je došao do poznanja i razboritosti koje ranije nije posedovao? Sve dok to ne stekne, čovek nije siromašan duhom, već o sebi misli visoko, a kada ga stekne, sama blagodat ga uči da se [drži] siromaštva duhom, te Da, premda je pravednik i Božiji izabranik, svoju dušu smatra bezvrednom i poniženom, kao da ništa ne zna i ništa nema. Takva [misao] postaje prirodna i kao prirođena umu čovekovom. Ne vidiš li kako je praotac Avraam, premda Božiji izabranik, sebe nazivao prahom i pepelom (Post.18,27). I David, koji je pomazan za cara, imajući Boga pred sobom, govori: Ja sam crv a ne čovek, ruglo ljudima i poruga narodu (Ps.21,7). Zbog toga, oni koji žele da budu njihovi sunaslednici i sugrađani u nebeskom gradu, te da se proslave zajedno sa njima, treba da imaju isto smirenoumlje, da ne misle o sebi da su nešto i da imaju skrušeno srce.
196. Onaj ko je primio blagodat smatra se ništavnijim od svih grešnika. Takva pomisao se usađuje u njega i [postaje] [gotovo] prirodna. Što više ulazi u poznanje o Bogu, toliko više se smatra neznalicom; što više uči, toliko više smatra da ništa ne zna. To dejstvo u duši postaje prirodno zahvaljujući blagodati koja joj služi.
197. Iako izabrani i iskusni pred Bogom, [Hrišćani] sebe smatraju najmanjima i krajnje neiskusnima. Za njih je postalo prirodno i nezaobilazno da sebe smatraju ništavnim. Zar oni ne znaju da su primili ono što nisu imali i da su dobili nešto neobično za njihovu prirodu? Kažem ti da se smatraju neiskusnima i zaostalima, te da ne znaju da su stekli ono što nisu imali. Blagodat koja nishodi na njih uči ih da svoju dušu ne smatraju dragocenom, premda i napreduju, već da se smatraju krajnje beznačajnim. Budući dragoceni pred Bogom, za sebe su beznačajni. I pored svog napretka i poznanja Boga, oni smatraju da ništa ne znaju. Bogati za Boga, oni su sebi krajnje siromašni.
198. Ako vidiš da se neko nadima i oholi zbog toga što ima učešće u blagodati, da čini čuda i mrtve vaskrsava, ali ne smatra da je beščastan i ponižen dušom, da je siromašan duhom i mrzak, [znaj] da ga potkrada zlo, premda toga i nije svestan. Takvome ne treba verovati, pa makar i čuda činio. Jer, obeležje Hrišćanstva se sastoji u sakrivanju od ljudi svoje iskusnosti pred Bogom. Makar imao sve skrivnice carske kod sebe, [Hrišćanin] će ih držati u tajnosti i govoriti: „To nije moje blago, već ga je drugi stavio kod mene. Ja sam siromah i onaj ko ga je položio može ga uzeti kad god ushte“. Onaj, pak, ko govori: „Ja sam bogat. Dovoljno mi je ono što sam stekao. Više mi nije potrebno“ – nije Hrišćanin, već sasud prelesti i đavola. Jer, sladost Božija je nenasita. Onaj ko je okusi i proba, postaje još gladniji. Takvi ljudi gore od nezadržive ljubavi prema Bogu. Ukoliko se više staraju da napreduju i stiču, utoliko se smatraju siromašnijim, oskudnijim i lišenijim. Oni govore: „Nedostojan sam da me sunce ozari“. To je obeležje Hrišćanstva. To je smirenje.
199. Onaj ko nema veliko smirenoumlje biće predan satani, obnaživši se od božanstvene blagodati koja mu je data. Ispitan kroz mnoge nevolje, projaviće on svoju nadmenost, tj. svoju nagotu i okajanost. Zbog toga onaj koji se bogati blagodaću Božijom treba da prebiva u velikom smirenoumlju i srdačnoj skrušenosti, da se smatra ništavnim i siromašnim, te da misli: „Ono što imam, tuđe je, drugi mi je dao, i kad zaželi, uzeće od mene“. Ko se tako smirava pred Bogom i ljudima, moći će da sačuva blagodat koju je dobio, kao što je rečeno: Koji se ponizi uzvisiće se (Mt.23,12). Iako izabranik Božiji, neka osuđuje sam sebe; iako veran, neka se smatra nedostojnim. Takve duše ugađaju Bogu i njih oživotvoruje Hristos.
 
d) Bez obzira na to, oni se opominju da se više od svega čuvaju od samomnjenja, prevaznošenja i osuđivanja, zbog kojih odstupa blagodat. A bez blagodati je blizu pad.
200. Siromašan [čovek] bogatstvo koje mu poveri car na čuvanje neće smatrati svojom sopstvenošću. On će uvek sebe smatrati siromašnim, ne smejući da rasipa tuđu riznicu. On stoga uvek u sebi rasuđuje ovako: „To bogatstvo ne samo da je tuđe, već mi ga je poverio silni car koji ga može uzeti kad god ushte“. I oni koji imaju blagodat Božiju na isti način treba da misle o sebi, tj. da su smirenoumni i da priznaju svoje siromaštvo. Ukoliko se siromašan [čovek] ponada na povereno mu od cara bogatstvo i počne da se tuđom riznicom prevaznosi kao svojom sopstvenom, te mu se srce ispuni nadmenošću, car će od njega uzeti dragocenost i on će ostati siromašan kao što je i ranije bio. Isto tako, ako se oni koji imaju blagodat predaju oholosti, i ako se srce njihovo nadme, Gospod će povući Svoju blagodat i oni će ostati onakvi kakvi su bili pre njenog primanja.
201. Zaista, [takve dušeđ primaju blagodat Duha i nalaze utehu blagodati u pokoju, čežnji i duhovnoj sladosti. Međutim, predavši se [samo]pouzdanju, one se nadimaju i padaju u nemar, zanemaruju skrušenost i smireno mišljenje. Tako one ne dostižu do savršene mere bestrašća, niti se savršeno ispunjavaju blagodaću koju su prihvatile sa revnošću i verom, zadovoljavajući se, uspokojavajući se i zaustavljajući se na maloj blagodatnoj utesi. One više napreduju u nadmenosti, nego u smirenju. Ako su se i udostojile nekog dara, zbog nemara i nerada i zbog nadmene oholosti i njega će biti lišene.
202. Kažem ti da sam video ljude koji su imali sve darove i koji su postali pričasnici Duha, ali nisu dostizali do savršene ljubavi, zbog čega su i padali. Jedan blagorodni čovek, koji se odrekao sveta, prodao svoje imanje, robovima dao slobodu, već beše slavljen kao razuman i razborit zbog časnog života. Međutim, predavši se nadmenosti i oholosti, najzad je pao u razvrat i u hiljadu zala.
203. Drugi je za vreme gonjenja svoje telo predao [na muke] i postao ispovednik. Kasnije je, za vreme mira, bio oslobođen i postao uvažen. Njemu su bile povređene obrve zato što je mučen silnim dimom. Njega, dakle, slavljahu. Pozvan na molitvu, on uze hleb i dade ga svom detetu. Tako je njegov um došao u stanje u kome kao da nikada nije ni čuo za reč Božiju.
204. I jedan drugi podvižnik, koji je živeo sa mnom u jednom domu i molio se zajedno sa mnom, beše tako bogat blagodaću da je, moleći se pored mene, dolazio u umiljenje. U njemu kipljaše blagodat. On imađaše dar isceljenja, i ne samo da izgonjaše demone, već i one koji su imali oduzete ruke i noge i patili od žestokih bolesti isceljivaše dodirom ruku. Međutim, postavši nemaran zbog sveta koji ga je proslavljao, naslađujući se u sebi samom, i uzoholivši se, on pade u najveću dubinu greha. Primeti kako je i onaj koji je ima dar isceljenja pao. Vidiš li kako padaju oni koji nisu dospeli do mere ljubavi? Ljubav, pak, onoga koji je dostigne vezuje i opija, pogružavajući ga, i odvodeći kao zarobljenika u drugi svet, pri čemu on kao da ne oseća svoju prirodu.
205. Gledajući na večna dobra koja su pripremljena pravednima i na neizrecivo dobročinstvo Božije blagodati koja će sići, verna i istinoljubiva duša i sebe i svoje staranje i svoj trud i podvig smatra nedostojnim spram neiskazivih obećanja Duha. Takav je siromašni duhom, koga Gospod ublažava. Takav je gladan i žedan pravde. Takav je i skrušeni srcem. Oni koji su prihvatili takvo proizvoljenje, staranje, trud i čežnju prema vrlini i koji do kraja ostanu takvi, zaista će moći da steknu život i večno Carstvo. Stoga niko od bratije ne treba da se prevaznosi nad bratom, niti da, prevaren lukavim, napreduje u oholosti, govoreći: „Ja već imam duhovni dar“. Jer, Hrišćanima ne priliči da tako misle. Tebi nije poznato šta će sutrašnji dan učiniti sa bratom. Ti ne znaš kakav će biti tvoj i njegov kraj. Naprotiv, neka svako sa pažnjom neprestano ispituje svoju savest i proverava delo svoga srca, tj. sa kakvim staranjem i podvigom njegov um stremi Bogu. Neka svako ima u vidu krajnji cilj – slobodu, bestrašće i spokojstvo u Duhu, i neka neprekidno i neumorno hodi, ne uzdajući se ni u kakav dar ili pravednost.
206. Na koji način padaju oni u kojima dejstvuje blagodat Božija? I najčistije pomisli po svojoj prirodi mogu da skliznu i da padnu. Čovek počinje da se nadima, da osuđuje drugog i govori: „Ti si grešnik“, dok sebe smatra pravednikom. Zar ne znaš šta govori Pavle: Dade mi se žalac u telo, anđeo satanin, da mi pakosti, da se ne ponosim (2.Kor.12,7). Jer, i čista priroda može da se nadima.
207. Zbog toga Hrišćani treba da upotrebe svo staranje da nikiga ne osuđuju – ni javnu bludnicu, ni grešnike, ni razvratne ljude, već da na sve gledaju sa prostodušnim proizvoljenjem i čistim okom, kako bi im uskoro prešlo u nepromenjivu prirodu da nikog ne osuđuju, da se ničim ne gnušaju i da ne prave razliku između ljudi.
208. Može li da padne čovek koji ima blagodatni dar? Ukoliko postane nemaran, pašće zato što neprijatelji uvek deluju i vode borbu, ne predajući se nemaru. Utoliko pre si ti dužan da ne prekidaš svoje iskanje pred Bogom. Jer, mnogo štete ti dolazi od nemarnosti, makar ti se i činilo da si ispitan i u samoj tajni blagodati.
209. Veliko je hrišćansko dostojanstvo. Sa njim se ništa ne može uporediti. Onaj, pak, ko postane rasejan i koga okrade zloba, postaje sličan gradu bez zidina, u koji bez smetnje ulaze razbojnici otkuda hoće, pustoše ga i sažižu. Prema tome, ako si i ti nemaran i nepažljiv prema sebi samome, doći će lukavi duhovi da satru i opustoše um, rasejavajući pomisli po ovome svetu.
 
đ) Oni se zbog toga mnogo raduju, shvatajući kakvo blago su dobili, premda se i plaše da ga ne izgube, starajući se da svoje duhovno služenje obavljaju tako da ne ožaloste Duha blagodati i da On ne ode.
210. Trudbenik ne očajava zbog svog truda i svog života, već [očekuje] ono čemu se nada, tj. da dođe Gospod i da se naseli u njemu, u svim čulima i u svim duhovnim dejstvima. A kada okusi blagost Gospodnju, kada se nasladi plodovima Duha, kada sa njega bude skinuto pokrivalo tame i kada svetlost Hristova zasija i uzdejstvuje u neizrecivoj radosti, on će se uveriti u veliku ljubav, imajući Gospoda sa sobom. Kao trgovac koji stekne zaradu, on se raduje, ali ujedno i skrušava i boji nevolje od razbojnika i lukavih duhova, tj. da nekada ne oslabi i izgubi nešto od svog truda. I tako sve dok ne uđe u Carstvo nebesko, u gornji Jerusalim.
211. Ploveći po moru i imajući pogodan vetar i tiho more, trgovci se stalno nalaze u velikom strahu sve dok ne uđu u pristanište, [znajući] da može odjednom da dune protivni vetar, da se more uzburka i da se brod nađe u opasnosti. Isto tako i Hrišćani, premda osećaju kako u njima duva blagoprijatni vetar Svetoga Duha, ipak još uvek poseduju strah od vetra protivničke sile, koji u njihovim dušama može da izazove metež i uznemirenje. Zbog toga je potrebno veliko staranje kako bismo ušli u pristanište spokojstva, u savršeni mir, u večni život i večnu sladost, u grad svetih, u nebeski Jerusalim, u Crkvu prvorodnih (Jev.12,23). Ko, međutim, nije prošao te stepene, ima još mnogo razloga za strah od lukave sile koja mu na tom putu može prirediti neki pad.
212. [Dešava se] da neki bogati čovek, veoma slavan car, obrati svoje blagovoljenje prema nekoj siromašnoj ženi koja nema ništa osim svog tela, da je zavoli i da poželi da je uzme sebi za nevestu i suprugu. I ako ona pokaže raspoloženje prema svom mužu, čuvajući ljubav prema njemu, postaće gospođa svih imanja koje poseduje njen muž, iako dotle nije imala ništa. Ukoliko, pak, učini nešto protiv dužnosti i obaveze, ponašajući se neprilično u domu svoga muža, biće izbačena sa beščašćem i porugom, te će poći položivši obe ruke na glavu, kao što se u Mojsijevom Zakonu govori o ženi koja je nepokorna i neugodna svom mužu (Pon.zak.24,1). Tada će patiti i gorko plakati, razmišljajući o tome koliko je bogatstvo izgubila i kakve se slave lišila, podvrgnuvši se bešćašću zbog svoje nerazboritosti.
213. Tako i duša, koju je nebeski Ženik Hristos sebi obručio za nevestu radi tajinstvenog i božanstvenog opštenja, i koja je okusila nebesko bogatstvo, treba da sa velikim staranjem istinski ugađa Hristu koji ju je obručio, da povereno joj duhovno služenje ispunjava na doličan i prikladan način, kako bi u svemu ugodila Bogu, kako ničim ne bi ožalostila Duha, na doličan način čuvajući savršenu celomudrenost i ljubav prema Hristu, ispravno se ponašajući u domu nebeskog Cara i [istrajavajući] u predanosti darovanoj blagodati. Takva duša se postavlja za gospođu nad svim dobrima Gospodnjim; i samo slavno Božansko telo postaje njeno. Međutim, ukoliko u nečemu sagreši, ukoliko u svom služenju ne bude postupala po dužnosti, ukoliko ne učini ono štoje ugodno Hristu, ako ne sledi za Njegovom voljom, ukoliko ne sarađuje sa blagodaću Duha koja je u njoj prisutna – ona će sa porugom biti podvrgnuta sramnom beščašću i biti odvojena od života, postavši nepotrebna i nesposobna za opštenje sa nebeskim Carem. Svi sveti i umni duhovi [će tada] zažaliti, tugovati i zaplakati zbog nje. I anđeli, i sile, i apostoli, i proroci i mučenici će tugovati zbog nje.
214. Zbog toga treba da se podvizavamo i da sa svakom blagorazumnošću budemo oprezni, kako bismo, po napisanome, sa strahom gradili svoje spasenje (Fil.2,12). Stoga svi vi, koji ste postali pričasnici Duha Hristovog, ni u čemu – ni u malome ni u velikome – ne postupajte sa prenebregavanjem, niti žalostite blagodat Duha, da se ne biste lišili života kojim ste se već pričestili.
215. Navešću ti i drugi primer. Sluga koji dolazi u carsku palatu koristi sasude koji se nalaze kod cara, a sam ulazi bez ičega. On treba da uloži mnogo razboritosti i opreznosti kako pri služenju ne bi učinio nešto neprilično, da na carski sto ne stavi jedno jelo umesto drugoga, već da sva jela, od prvog do poslednjeg, iznosi po redu. Ako, pak, iz neznanja i nemarnosti bude neprilčno služio caru, podvrćiće se opasnosti i smrti.
216. Tako i duša koja se u blagodati i Duhu posvetila služenju Bogu ima potrebu za velikim rasuđivanjem i poznanjem kako ni u čemu ne bi pogrešila prilikom prisluživanja sasudima Božijim, tj. u duhovnom služenju, i kako joj proizvoljenje ne bi bilo nesaglasno sa blagodaću. Duša može i sopstvenim sasudima, tj. sopstvenim duhom u unutrašnjem tajnom čoveku, da upražnjava duhovnu službu Gospodu. Ipak, bez Njegovih sasuda, tj. bez blagodati, niko ne može da služi Bogu, tj. da mu ugodi i da u svemu ispuni Njegovu volju.
217. Duši je potrebna velika razboritost i rasuđivanje kada primi blagodat. Sve to sam Bog pruža duši koja ga moli, kako bi mogla da mu posluži i da mu ugodi Duhom Njegovim koji je primila, kako je zlo ni u čemu ne bi savladalo, kako ne bi pogrešila, kako zbog neznanja, odsustva straha [Božijeg] i nemarnosti ne bi skrenula sa puta i prekršila volju Vladike. Inače, takva duša će biti kažnjena smrću i plačem, o čemu govori i božanstveni apostol: Da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,27). Vidiš li kakav je strah imao, premda i beše apostol Božiji? Stoga molimo Boga da svi mi, koji smo primili blagodat Božiju, prevashodno služimo službu Duha po Njegovoj volji, izbegavajući privikavanje na misao koja prenebregava [dužnost]. Poživevši na taj način bogougodno i odsluživši duhovno služenje, mi ćemo naslediti večni život.
218. Pri ulasku u carsku palatu radi susreta sa carem, vojvode i starešine oblasti obuzima veliki strah da kako ne pogreše u odgovoru i ne podvrgnu se prekoru i kazni. Seljaci, pak, i prosti ljudi prepuštaju se bezbrižnosti zato što nikada nisu videli kneza. Isto tako i čitav podnebesni svet, od careva do siromaha, ne poznajući slavu Hristovu, brinu jedino o žitejskim stvarima, retko se sećajući na Dan suda. Oni, pak, koji pomislima odlaze na Sud Hristov, gde se nalazi Njegov presto, i koji uvek stoje pred njim, borave u velikom strahu i trepetu kako u nečemu ne bi pogrešili u odnosu na Njegove svete zapovesti.
219. Sluga kojn se nalazi blizu svog gospodara sve vreme boravi u strahu i trepetu i bez njega ništa ne radi. Tako smo i mi dužni da svoje misli i pomisli iznosimo pred Vladiku i srceznalca Hrista, da na Njega polažemo nadu i uzdanje, zato što je „On bogatstvo moje, i Otac moj, i slava moja“. Zbog toga ti svagda u svojoj savesti treba da imaš staranje i strah.
220. Oni kojima je povereno upravljanje oblašću ili carska riznica, neprestano su zabrinuti da kako ne bi nečim ožalostili cara. Isto je i sa onima koji su primili duhovno delo. Oni su uvek zabrinuti. I kada počivaju, oni kao da se ne odmaraju, jer još iz duše izgone carstvo tame koje se prokralo u grad, tj. u dušu, kao i varvare koji su zavladali njenim pašnjacima.
 
e) Radi tog cilja oni se trude da umom ne odstupe od Gospoda. Oni svoju unutrašnjost drže u poretku kao krmanoš svoje mornare, ili kočijaš konje.
221. Bog je neopisiv i neobuhvatan, ali se javlja svagde – i na gorama, i na moru, i ispod bezdana, ne prelazeći sa mesta na mesto, kao što čine anđeli kada silaze sa neba na zemlju. Ako Gospoda tražiš u dubini, naći ćeš ga gde čini čuda; ako ga tražiš u jami, naći ćeš ga kako čuva pravednog Danila od dva lava; ako ga išteš u ognju, naći ćeš da i tamo pomaže Svojim slugama; ako ga išteš na gori, naći ćeš ga sa Ilijom i Mojsijem. Svagde je Gospod – i pod zemljom, i iznad nebesa, i u nama i svuda.
222. Hrišćanin treba da se uvek seća Boga, budući da je napisano: Ljubi Gospoda Boga svog iz sveg srca svog (Pon.zak.6,5). Imaj ljubav i naklonost prema Bogu ne samo kada ulaziš u molitveni dom, već i kada si na putu, i kada razgovaraš, i kada jedeš. Jer, On govori: „Gde je blago vaše, onde će biti i um vaš“ (Mt.6,21). Čovekov bog je ono za šta je privezano njegovo srce i ka čemu ga vuče želja. Bog je njegov Gospod ukoliko ga njegovo srce uvek želi. Granje koje se baci u oganj ne može da se protivi sili plamena, već odmah sagoreva. Isto tako i demoni odmah gore kada napadnu na čoveka koji se udostojio darova Duha. Njih opaljuje i istrebljuje božanstvena ognjena sila. Jedino čovek treba da je uvek prilepljen uz Gospoda, i da na Njega polaže uzdanje i nadu. Demoni se opaljuju molitvom kao vosak ognjem, pa makar bili silni kao tvrda gora.
223. I svetitelji Božiji su ponekad sedeli na pozornici sveta i gledali njegove prevare. U unutrašnjem čoveku oni su besedili sa Bogom, a po spoljašnjem je izgledalo da posmatraju ono što se dešava u svetu. Svetovni ljudi potpadaju pod drugi uticaj duha prevare, po kome misle samo na zemaljsko. Hrišćani, pak, imaju drugo proizvoljenje, drugi um. Oni su ljudi drugog veka, drugog grada, zato što Duh Božiji prebiva u opštenju sa njihovim dušama.
224. Apostol govori: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i lukavog dvoumljenja (1.Tim.2,8), zato što, po Jevanđelju, pomisli izlaze iz srca. Stoga pristupi molitvi i obraćaj pažnju na svoje srce i um. Poželi da uznosiš čistu molitvu Bogu, i posebno pazi da nema ničega što je ometa. [Ispituj] da li ti je molitva čista i da li ti je um obuzet Gospodom kao što je zemljodelac zauzet zemljoradnjom, muž ženom i trgovac trgovinom. [Utvrdi] da li ti, kad preklanjaš kolena na molitvu, neki drugi otimaju molitvu.
225. Napisano je: Ljubi Gospoda Boga svoga iz sveg srca svoga (Pon.zak.6,5). I ti govoriš: „Ja volim i imam Duha Svetog“. Međutim, da li se zaista u tebi nalazi sećanje na Gospoda, račenije i gorenje prema Njemu? Da li si ti za Gospoda privezan danonoćno? Ako imaš takvu ljubav – čist si. A ako nemaš, onda obrati pažnju [na sebe] kada ti dolaze zemaljske brige i skverne i lukave pomisli i [utvrdi] da li si zaista nepokolebiv, da li se tvoja duša otima ka ljubavi Božijoj i da li je privržena Bogu. Jer, svetske pomisli rasejavaju um zemaljskim i truležnim, ne dozvoljavajući mu da zavoli Boga ili da se seća Gospoda. Često puta prost čovek pristupa molitvi, preklanja kolena i umom ulazi u pokoj. On potkopava zid zlobe koji mu se protivi i dolazi do viđenja i mudrosti do kojih ne mogu doći silni, mudri i krasnorečivi. Oni ne mogu da poznaju tananost njegovog uma budući da je zanet božanstvenim tajnama.
226. Kada dodaš drva u vatru iznad koje se nalazi bakarni sasud, ono što je u njemu počeće da kuva i vri. Ako li se, pak, [vatra] zanemari i ne podloži drvima, plamen će početi da se smanjuje da bi najzad nestao. Tako je i blagodat nebeski oganj u tebi i izvan tebe. Ako se budeš molio i svoje pomisli budeš predao ljubavi Hristovoj, biće kao dao ložiš drva. Tvoje pomisli će postati oganj, pogruzivši se u čežnju Božiju. Ako se Duh i udalji i kao da je izvan tebe, ipak prebiva u tebi i pokazuje se izvan tebe. Kod onoga, pak, ko postane nemaran, predajući se pomalo svetskim stvarima ili rasejanosti, opet dolazi greh, odevajući dušu i prignječujući čoveka. Duša se priseća ranijeg pokoja, počinje da žali i da počešće pati.
227. Um ponovo počinje da se približava Bogu, opet počinje da mu se približava ranije spokojstvo, iznova počinje snažnije da ište Boga i govori: „Preklinjem te, Gospode“. Postepeno nailazi oganj koji gori i uspokojava dušu, kao što udica postepeno izvlači ribu iz dubine. Kada toga ne bi bilo, i kad ne bi okusila gorčinu i smrt, duša ne bi mogla da razlikuje gorko od slatkog, smrt od života, niti da blagodari životodavnog Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove.
228. Na brodu sa velikom posadom krmanoš svima upravlja i raspoređuje, jednima prigovarajući, drugima ukazujući šta treba da rade. Tako i srce ima krmanoša, tj. um, i savest koja izobličava, i pomisli koje se osuđuju i opravdavaju. Jer, apostol govori: Misli se među sobom optužuju ili opravdavaju (Rim.2,15).
229. Kočijaš, u čijim rukama se nalazi kočija, uzde, životinje i sve ostalo, po svojoj volji i kad hoće juri krajnjom brzinom, i opet, kad hoće, zadržava kočiju. On čitavu kočiju usmerava gde hoće i ona je u njegovoj vlasti. Tako i srce ima mnogo prirodnih pomisli koje su tesno sa njim povezane, a um i savest ga opominju i usmeravaju, uspavljujući prirodne pomisli koje niču u njemu. U duši, naime, ima mnogo sastava, premda i jeste jedna jedina.
230. Upregnuvši konje, ljudi upravljaju kolesnicama i ustremljuju se jedni protiv drugih, stremeći da jedni druge obore i pobede. Tako i srce podvižnika predstavlja jedno poprište na kome se lukavi duhovi bore sa dušom, dok Bog i anđeli gledaju na podvig. Osim toga, svakog časa duša proizvodi nove pomisli, a i zloba ih podmeće. Jer, duša ima mnogo skrivenih pomisli, koje stalno proizvodi i rađa. Takođe i zlo ima mnogo pomisli i poduhvata i svakog časa rađa nove pomisli protiv duše. Um, pak, kao kočijaš, upreže kolesnicu duše, zadržava uzde pomisli i ustremljuje se protiv satanske kolesnice, kao što i se i satana sprema protiv duše.
 
ž) Iz toga je očigledno da se borba sa grehom i neprijateljem ni ovde ne prekida. Otuda neprekidna borba sa pomislima i pokretima srca. Ovde je ona još tananija.
231. Mnogi od onih koji imaju blagodat ne znaju da ih potkrada greh. Mlada žena koja živi u kući sa mladim čovekom, i koju on prevari, koja se sa njim saglasi i najzad padne u blud – biva prezrena. Tako i sa dušom prebiva strašna zmija greha, sablažnjava je i nagovara. Ukoliko se složi, besplotna duša ulazi u opštenje sa besplotnom zlobom duha, tj. duh opšti sa duhom. Prema tome, bludniči onaj ko u svoje srce primi pomisao lukavog i saglašava se sa njom. Zbog toga mera tvog podviga neka se sastoji u tome da ne bludničiš u pomislima, već da se protiviš umom i da vodiš unutarnju borbu, da se boriš sa porokom i da ga ne slušaš, da se ne naslađuješ sa njim u pomislima. I ako Gospod u tebi nađe takvu revnost, poslednjeg dana će te primiti u Carstvo Svoje.
232. Ljudska priroda je takva da i onaj koji se nalazi u dubini poroka i ko služi grehu može da se obrati ka dobru, kao što i onaj ko je vezan za Duha Svetoga i ko je opijen nebeskim ima vlast da se okrene ka zlu. Čak i oni koji su već okusili blagodat Božiju i koji su postali pričasnici Duha Svetoga moraju biti oprezni kako ne bi postali gori nego što su bili kao svetovnjaci. To se dešava ne zato što bi Bog bio izmenjiv ili nemoćan, ili što Duh gasne, već stoga što se sami ljudi ne usaglašavaju sa blagodaću. Stoga oni i skreću i upadaju u hiljade zala.
233. Poneki, okusivši od sladosti Božije, još uvek potpadaju pod dejstvo protivnika, pa se, kao neiskusni, čude što i posle Božije posete pomisli pokazuju svoje dejstvo, čak i za vreme hrišćanskih tajinstava. Međutim, oni koji su ostareli u tom stanju ne čude se. Iskusni ratari po dugotrajnoj navici čak i kada bude rodna godina ne ostaju potpuno bezbrižni, računajući i na glad i na oskudicu, kao što, uostalom, ni u vreme gladi ili oskudice ne gube nadu, znajući da se vremena menjaju. Isto je i u duhovnom. Našavši se u različitim iskušenjima, duša se ne čudi i ne očajava jer zna da Božije popuštenje dozvoljava da se ispita i vaspita zlom, kao što, uostalom, ni pri velikom bogatstvu i pokoju ne postaje nemarna, već očekuje promenu.
234. Čak i kad se nalazi u dubini i bogatstvu blagodati, čovek još uvek poseduje izdanke poroka. Ipak, on ima zastupnika koji mu pomaže. Mesto koje okružuje izvor i samo jeste vlažno i mokro. Međutim, čim nastanu vrućine, presušuje i izvor i njegova okolina. Isto tako i kod slugu Božijih blagodat Božija, kojom izobiluju, isušuje i lukavu pohotu i prirodne želje, budući da ljudi Božiji sada postaju veći od prvog Adama.
235. Poneki u toj meri stiču spokojstvo u blagodati da postaju hrabriji od poroka koji u njima prebiva, držeći se molitve i počinka u Bogu. Drugi put oni potpadaju pod dejstvo lukavih pomisli i bivaju potkradeni grehom, iako još prebivaju u blagodati Božijoj. Lakomisleni i neznaveni misle da u njima više nema greha pošto je u njima delimično podejstvovala blagodat. Rasudljivi, pak, i oni koji su mudriji, nemaju smelosti da kažu da više ne podležu dejstvu sramnih i nečistih pomisli samim tim što u sebi imaju blagodat.
236. Često susrećemo bratiju koji imaju toliku radost i blagodat da posle pet ili šest godina govore: „U nama se isušila pohota“. I kada su već sebe smatrali potpuno slobodnim od pohote, odjednom bi se porok, koji je u njima bio pritajen, pokretao i oni izgarahu od želje, usled čega govorahu: „Otkuda posle toliko vremena da se u nama pojavi takva pohota?“ Zbog toga se niko od razboritih neće usuditi da kaže: „Ja sam savršeno slobodan od greha budući da u meni prebiva blagodat“. Naprotiv, u umu deluju dva lica. Neiskusni u [duhovnim] stvarima misle da su pobednici i Hrišćani čim u njima podejstvuje mala blagodat. Međutim, ja mislim da stvar stoji ovako: Sunce na čistom nebu sija [jasno]; čak i kad naiđu oblaci i sakriju ga, zgušnjavajući vazduh, ono ne gubi u svojoj svetlosti, niti u svom biću. Isto se dešava i sa onima koji se nisu u potpunosti očistili. Prebivajući u blagodati Božijoj, oni su u dubini duše još obuzeti grehom. Oni imaju prirodne pokrete, ali i pomisli koje ih krepe u stremljenju ka Bogu, pri čemu još nisu potpuno utvrđeni u dobru.
237. I oni koji se u dubini duše drže dobra, tj. blagodati, još uvek ostaju robovi i zarobljenici lukavih pomisli, nalazeći se na strani poroka. Zbog toga je čoveku potrebno veliko rasuđivanje kako bi shvatio da se sve tako dešava. Kažem ti da čak ni apostoli nisu bili potpuno bezbrižni, iako su imali Utešitelja u sebi. Pored radosti i veselja, u njima je postojao i strah i trepet, po dejstvu same blagodati, a ne sa strane poroka. Sama blagodat ih je čuvala da ne skrenu, čak ni u najmanjem. Stena na koju bace kamenčić ostaje čitava i nepokretna. Isto tako ni strela ne može povrediti onoga koji ima oklop. Oklop odbija strelu tako da i gvožđe i telo ostaju nepovređeni. Tako su i apostoli ostajali nepovređeni od zla koje im se približavalo. Oni su bili obučeni u savršenu silu Hristovu. Kao savršeni, oni su imali slobodu da čine dela pravde. Budući da neki tvrde da pri blagodati duša već nema o čemu da se brine, Bog i od savršenih zahteva duševnu volju radi služenja Duhu, kako bi postojala saglasnost. Jer, apostol govori: Duha ne gasite (1.Sol.5,19).
238. U vidljivom svetu zemlja najčešće izdaje trnje. Zemljodelac kopa zemlju, prilježno je obrađuje i seje, pa ipak neposejano raste trnje i množi se zato što je Adamu po prestupu rečeno: Trnje i čičak će ti davati zemlja (Post.3,18). Ratar se iznova trudi, krči trnje, ali ono se još više umnožava. Shvati to duhovno. Po prestupu, zemlja srca iznosi trnje i čičak. Čovek obrađuje zemlju, trudi se, a trnje lukavih duhova se sve više umnožava. Međutim, najzad Duh Sveti pomaže ljudskoj nemoći. Gospod obrađuje zemlju srca i u nju polaže nebesko seme. Međutim, i pošto padne nebesko seme, trnje i čičak se još uvek umnožavaju. Sam Gospod i čovek ponovo obrađuju zemlju duše, no još uvek niču i množe se sedam lukavih duhova i trnje, sve dok ne nastupi leto, dok se ne umnoži blagodat i trnje se ne osuši od sunčeve toplote.
239. Premda sapostoji sa našom prirodom, zlo je ipak ne nadvladava, niti je čini svojim pašnjakom. Nežne stabljike pšenice kukolj može da zaguši. Međutim, kada, sa nastupanjem leta, rastinje postane suvo, on joj već više ne može ni malo naškoditi. Jedna šaka kukolja koja se nađe u trideset mera pšenice uopšte se neće primetiti, jer će postati neprimetno u mnoštvu pšenice. Isto je i sa blagodaću – kada se dar Božiji i blagodat umnoži u čoveku, i kad čovek se obogati u Gospodu, porok, koji delimično ostaje u njemu, više ne može da mu naškodi, više nad njim nema silu, niti pašu. Jer, Gospodnji dolazak i promišljanje usmereni su na to da se mi, koji smo porobljeni, dužni i potčinjeni grehu, oslobodimo i postanemo pobednici smrti i greha.
240. Da li su apostoli mogli da sagreše da su hteli, ili je blagodat bila jača i od same volje? Oni nisu mogli da zgreše, niti su želeli, budući da su se nalazili u svetlosti i tolikoj blagodati. Uostalom, ne kažemo da je blagodat u njima bila nemoćna, već tvrdimo da ona i savršenim duhovnim muževima dopušta da imaju svoju volju, da mogu da čine šta hoće i da se usmere gde hoće. I sama ljudska priroda, kao nemoćna, ima mogućnost da skrene od dobra koje joj je sapostojeće. Oni koji su obučeni u punu opremu, koji imaju oklop i oružje, iznutra su obezbeđeni i neprijatelji ih ne napadaju, ili ih i napadaju, ali od njihove volje zavisi da li će da upotrebe oružje, da im se usprotive, da sa njima stupe u borbu i pobede, ili će, opet, iako poseduju oružje, odustati od borbe, veseliti se i biti u miru sa njima. Tako i Hrišćani, budući obučeni u savršenu silu i imajući u sebi nebesko oružje, mogu da, ukoliko hoće, uživaju sa satanom i da budu u miru sa njim, izbegavajući borbu. Jer, priroda [ljudska] je lako izmenjiva i čovek, zbog samovlasnosti koja ostaje u njemu, može da, ako ushte, postane i sin Božiji, ali takođe, i sin pogibli.
241. Da li savršeni imaju nevolju i borbu, ili su potpuno bezbrižni? Nema čoveka bez borbe. Satana je nemilosrdan i nečovekoljubiv i ne lenji se da napada na sve ljude. Ipak, očigledno je da ne napada sve sa jednakom usrdnošću. Poneki trpe silnu borbu i napade od greha, ali se krepe i umudruju u bitkama, prenebregavajući protivničku silu. Oni su u tome bez opasnosti zato što su nepokolebivi i utvrđeni u svom spasenju. Oni su izvežbani i iskusni u borbi sa zlom. Sam Bog je sa njima, rukovodeći ih i uspokojavajući ih. Drugi, pak, neizvežbani, upavši u jednu nevolju i nakon jedne borbe, odmah propadaju i ginu.
242. Utvrdivši se i osetivši silno dejstvo blagodati Božije, poneki su nalazili da su im udovi osvećeni, te pomišljahu da u Hrišćanstvu nema mesta za pohotu, da um postaje celomudren i čedan i da se unutrašnji čovek već uznosi u božanstveno i nebesko. Takav čovek misli da je nesumnjivo dostigao savršenu meru. Kada već smatra da je stupio u bezbedno pristanište, njega sustižu talasi i on opet sebe vidi usred mora, gde postoji samo voda, nebo i gotova smrt. Tako greh, koji je ušao u nas, proizvodi svaku zlu pohotu. Udostojivši se ponovo izvesne blagodati i iz čitave morske dubine primivši samo neku kap, oni svakog časa i dana otkrivaju čudo koje se dešava. Podvrgnuti tako čudnom, neobičnom i božanstvenom dejstvu, oni se dive i čude kako su se umudrili. Božanska i nebeska blagodat ih prosvećuje, rukovodi, umiruje i sve uređuje na dobro.
243. Trudi se da ispuniš pravdu u unutrašnjem čoveku gde je postavljen Hristov oltar zajedno sa prečistim svetilištem, kako bi se svedočanstvo tvoje savesti pohvalilo Krstom Hristovim koji tvoju savest čisti od mrtvih dela, kako bi Bogu poslužio duhom svojim i kako bi poznao kome se klanjaš, po rečenome: Mi se klanjamo onome što znamo (Jn.4,22). Poveri se Bogu koji te vodi i stupi u zajednicu sa Njim, kao nevesta sa ženikom. Jer, rečeno je: Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu (Ef.5,32) i o neporočnoj duši.
244. Zamisli jedan vrt u kome postoji plodno drveće i drugo mirisno rastinje. On je prekrasno obrađen i ukrašen. On je ograđen i jednim malim zidom radi zaštite. Neka pored njega teče mala reka. Ukoliko voda najpre lagano udara u zid, oštetiće njegov temelj i naći sebi prolaz. Zatim će pomalo sasvim rastresti temelj i ući u vrt, polomiti i iskoreniti svo rastinje, uništiti sav trud i vrt učiniti beskorisnim. Isto biva i sa ljudskim srcem. U njemu postoje dobre pomisli, ali se njemu neprestano približavaju i potoci greha, gotovi da ga obore i povuku na svoju stranu. Ako je um unekoliko lakomislen i ako se preda nečistim pomislima, duhovi prevare će već naći pasište za sebe, progurati se i porušiti svu lepotu, ni u šta obratiti sve dobre pomisli i opustošiti dušu.
 
z) Osim ove borbe, javlja se i spoljašnja. Kako počinje da se projavljuje blagodat Božija u srce podvižnika, tako započinju i neprijatni napadi drugih ljudi. Izgnan iz unutrašnjosti, neprijatelj se naoružava spolja. To postaje neophodan uslov da bi Hrišćanin dospeo do savršenstva u duhu.
245. Božiji ljudi treba da se pripreme za borbu i podvig. Kao što hrabri mladić izdržava borbu i na udarce, koje mu nanose, uzvraća udarcima, tako i Hrišćani treba da podnose nevolje, spoljašnje i unutrašnje borbe, kako bi, primajući udarce, pobeđivali trpljenjem. Takav je put Hrišćanstva. Gde je Duh Sveti, tamo se – kao senka – pojavljuje gonjenje i borba. Vidiš li kako proroci behu gonjeni svojim jednoplemenicima, iako u njima delovaše Duh? Vidiš li kako je Gospoda, koji je put i istina, gonio Njegov, a ne tuđ narod? Njegovo pleme – Izrailjci – su ga gonili i raspeli. Slično je bilo i sa apostolima. Jer, od vremena Krsta, Duh Utešitelj je došao i preselio se kod Hrišćana: više niko od Judejaca nije bio gonjen, već su jedino Hrišćani postajali mučenici. Zbog toga ne treba da se čudite: Istina mora biti gonjena.
246. Nije tek tako napisano o Jovu da ga je iskao satana. Jer, on, sam po sebi, bez popuštenja, nije ništa mogao učiniti. Šta đavo govori Gospodu? Daj mi ga u ruke, [pa ćeš videti] da li te neće u lice blagosloviti [tj. opsovati] (Jov.1,11). I sada je isti Jov, i isti Bog, i isti đavo. Baš u vreme kad je Jov osećao pomoć Božiju, kad je bio revnostan i plamen u blagodati, ište ga satana i govori Gospodu: „On ti služi pošto mu pomažeš i štitiš ga. Ostavi ga i predaj ga meni, [pa ćeš videti] da li te neće u lice blagosloviti“. Prema tome, izgleda da blagodat odstupa baš zbog toga što se duša teši. Tada se duša predaje iskušenjima. Dolazi, dakle, đavo i donosi joj hiljadu nevolja – beznadežnost, očajanje, lukave pomisli. On donosi nesreću da bi dušu raslabio i odvojio od nade u Boga. Razborita, pak, duša ni u nevoljama, ni u skorbi ne gubi nadu, već se drži onoga što je stekla. Bilo šta da joj se desi usred hiljadu iskušenja, ona trpi i govori: „Makar me i smrt zadesila, neću ga (tj. Boga) ostaviti“.
247. Svi pravednici su ugodili Bogu idući tesnim i uskim putem. Avraam je bio bogat u Bogu, ali se u [odnosu] na svet nazivao prahom i pepelom (Post.18,27), a i David je o sebi govorio: Ja sam crv a ne čovek, ruglo ljudima i poruga narodu (Ps.21,7). Slično su i svi apostoli i proroci stradali, trpeći vređanje. Pogledaj u kakvom je poniženju došao i sam Gospod, koji je put i Bog! On nije došao radi sebe, već radi tebe, da bi za tebe postao obrazac svakog dobra. On, koji je Bog, Sin Božiji, Car i Sin Carev, na sebe uzima izgled sluge. On donosi celebna lekarstva i leči ranjene, iako je po spoljašnjosti kao jedan od ranjenih.
248. Međutim, nemoj prenebregavati dostojanstvo Božije, videći da je po spoljašnjosti unižen kao jedan od nas. On je takav postao radi nas, a ne radi sebe. Razmisli koliko se On smirio u trenutku kad su vikali: Raspni ga, raspni! (Lk.23,21), i kad se skupljao narod. Nad zločincem kome je knez izrekao presudu gnuša se sav narod i ponižava ga. Tako su i fariseji prezirali Gospoda u vreme raspeća, budući da je bio osuđen na smrt. Nije li prevazišlo svaku meru poniženja pljuvanje po licu, stavljanje trnovog venca i udaranje po obrazima? Jer, napisano je: Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me sramoćahu; ne zaklonih lica svoga od poruge ni od pljuvanja (Is.50, 6). Bog je, dakle, primio mnoštvo poruga, stradanja i poniženja. I ma koliko se smiravao ti, koji si prah i po prirodi smrtan, nećeš se niukoliko moći uporediti sa svojim Vladikom. Bog se radi tebe smirio, a ti se ni radi sebe ne smiravaš, već se nadimaš i oholiš. On je došao da na sebe uzme skorb i teret, i da tebi pruži Svoj pokoj, a ti nećeš da poneseš trud i da postradaš kako bi se iscelio od rana. Slava stradanju i dugotrpljenju Njegovom u vekove!
249. Kad je i Bog na zemlji išao tim putem, i ti si dužan da ga podražavaš. Tako su hodili i apostoli i proroci. Ako i mi želimo da budemo nazidani na temelju Gospoda i apostola, treba da budemo njihovi podražatelji. Jer, apostol govori Duhom Svetim: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1.Kor.11,1). Ukoliko, pak, voliš ljudsku slavu i hoćeš da ti se klanjaju, tražeći pokoj, [znaj] da si skrenuo sa puta. Ti treba da se raspneš sa Raspetim, da postradaš sa Stradalnikom, kako bi se proslavio sa Proslavljenim (Rim.8,17). Jer, nevesta treba da postrada sa Ženikom, čime postaje sudeonica i sunaslednica Hristova. Bez stradanja i bez prohođenja napornog, uskog i tesnog puta niko ne može ući u grad svetih, dostići pokoj i carevati sa Carem u beskonačne vekove.
250. Koliko se satani dopušta da nas napada: do izvesne mere, ili koliko hoće? On se naoružava ne samo na Hrišćane, već i na idolopoklonike i na ceo svet. Prema tome, kad bi mu bilo dozvoljeno da napada koliko hoće, on bi istrebio sve. Zašto? Zato što je to njegovo delo i njegova volja. Grnčar koji krčage stavlja u vatru odmereno zagreva peć. On ih ne ostavlja ni preko vremena u vatri, kako ne bi popucali, niti kraće od neophodnog vremena, kako ne bi ostali nedopečeni i kako ne bi propali. Zlatar takođe priprema pogodnu vatru. Jer, kad bi usilio vatru, zlato i srebro bi se istopili, postali žitki i propali. Najzad, i um ljudski odmerava težinu sa snagom tegleće stoke, ili kamile, ili druge životinje, tj. pazi na težinu koju mogu poneti. Koliko tek [pazi] Bog, koji zna snagu ljudskih sasuda i koji u raznoj meri popušta protivničkoj sili da deluje!
 
i) Podnoseći sve ovo strpljivo i ni u čemu ne ustupajući neprijatelju, duša se sve više čisti i otvara prostor snažnijim dejstvima blagodati Svetoga Duha, koja se najzad projvaljuje kroz ozarenja uma, kroz posebna utešna naravstvena stanja, kroz viđenja, upućivanja. Postaje očigledno da duša prilazi savršenstvu.
251. Onome koji ga ljubi, Bog saopštava Svoju ljubav. Onome koji je jednom poverovao u Njega, On dodaje nebesku veru, te čovek postaje dvostruk. Koliko od svojih udova ti Njemu prineseš na dar, toliko će i On od Svojih udova prisajediniti duši tvojoj, kako bi ti sve čisto bilo – i delanje, i ljubav, i molitva.
252. Marija je ostavila sve, sela pored nogu Gospodnjih i čitavog dana blagosiljala Boga. Vidiš li sedenje u blizini koje proizilazi iz ljubavi? Čuj i sledeće, kako bi jasnije zasijala reč Božija. Duši onoga koji ljubi Isusa i pravo na Njega gleda, koji ga sa ljubavlju posmatra a ne obično, Bog hoće da uzvrati nečim, premda čovek ne zna šta prima i u kojoj meri Bog obdaruje dušu. Mariji, koja ga je zavolela i koja je sedela pored Njegovih nogu, On nije jednostavno dao nagradu, već joj je darovao neku skrivenu silu od Svoje suštine. Same reči, koje je Gospod sa mirom izrekao Mariji, behu Duh i sila. Te reči su ušle u srce, postale duša u duši, duh u duhu, i božanstvena sila je ispunila njeno srce. Tamo gde se obrete, ta sila postaje neotuđivo nasleđe. Zbog toga, znajući šta joj je darovao, Gospod govori: Marija je dobri deo izabrala (Lk.10,42). I Marta je vremenom, zbog usrdnosti sa kojom je služila, dobila isti dar. I ona je, naime, u dušu svoju primila božastvenu silu.
253. I zašto bi bilo čudnovato da oni koji prilaze Gospodu i koji se prilepljuju uz Njega telesno primaju silu? Nekada su apostoli besedili i Duh Sveti je silazio na verujuće (Dap. 10,44). I Kornilije je od reči koje je čuo primio silu. Utoliko pre se javljala sila kad je Gospod izgovarao reči Mariji, ili Zakheju, ili grešnici koja je raspuštenom kosom otirala noge Gospodnje, ili Samarjanci, ili razbojniku. Utoliko pre je tada Duh Sveti dolazio u jedinstvo sa njihovim dušama. A i sada oni koji ljube Gospoda, koji su sve ostavili i stalno prebivaju u molitvi, tajno uče stvari koje ranije nisu znali. Sama Istina im se, saglasno njihovom proizvoljenju, otkriva i uči ih: Ja sam… istina (Jn.14,6). Sami apostoli, koji su do Krsta prebivali uz Gospoda, viđahu velika znamenja – čišćenje gubavih, vaskrsavanje mrtvih, premda nisu znali kako božanstvena sila počiva i deluje u srcu. Oni ne znađahu da će se duhovno preporoditi, da će se sjediniti sa nebeskom dušom, da će postati nova tvar. Oni su voleli Gospoda radi čuda koja je vršio. Najzad, Gospod im je rekao: „Zašto se divite znamenjima? Ja ću vam dati veliko nasleđe kakvo nema čitav svet“.
254. Njima su još bile neobične reči Gospodnje, sve dok On nije vaskrsao iz mrtvih i dok radi nas nije uzneo telo na nebo. Tada je na njih sišao Duh Utešitelj i stupio u jedinstvo sa njihovim dušama. Sama Istina se javlja u dušama vernih i nebesni čovek prilazi tvom čoveku, stupajući sa njim u zajednicu. Oni koji istrajavaju u služenju i koji usrdno sve čine iz revnosti i ljubavi prema Bogu, vremenom pristupaju poznanju same Istine zato što se Gospod otkriva dušama njihovim i uči ih saživotu sa Duhom Svetim.
255. Rečeno je: Okusite i vidite da je blag Gospod (Ps.33,9). Ovo okušanje je osvedočenje u dejstvenu silu Duha koja služi u srcu. Jer, sinovi svetlosti i služenja Novome Zavetu u Duhu Svetome ničemu se ne uče od ljudi, već samo od Boga. Sama blagodat na njihovim srcima piše zakone Duha. Zbog toga oni ne treba da se osvedočuju samo iz Pisama, koja su napisana mastilom, već iz tablica srca na kojima blagodat Božija ispisuje zakone Duha i nebeske tajne. Jer, srce gospodari i caruje celim telesnim sastavom. Ovladavši pasištem srca, blagodat već caruje nad svim udovima i pomislima. Jer, tu je um i sve pomisli duše i njeno očekivanje. Zbog toga blagodat i prodire u sve delove tela.
256. Takav, po napisanom, ispituje svakog čoveka (1.Kor.2, 14). On za svakog zna iz kog izvora crpe reč, gde se zaustavio, na kakvom se stepenu nalazi, dok o njemu niko od ljudi, koji imaju svetski duh, ne može ništa znati niti suditi. Jedino onaj ko ima nebeskog Duha Božijeg može prepoznati sebi sličnog, kao što govori apostol: „Duhovno duhovnim upoređujući“.
257. Onima koji su se udostojili da postanu čeda Božija i da se rode odozgo od Duha Svetoga, koji u sebi imaju Hrista koji ih prosvećuje i uspokojava, na različite i raznovrsne načine upravlja Duh i blagodat nevidljivo dejstvuje u njihovom srcu kroz duhovno spokojstvo. Da bismo delimično pokazali kako blagodat dejstvuje u njihovim dušama, pozajmićemo primere iz vidljivih naslada. Ponekad su oni veseli kao na carskoj večeri, radujući se neizrecivom radošću i veseljem; ponekad liče na nevestu koja se uspokojava božanstvenim pokojem u opštenju sa svojim ženikom; ponekad kao besplotni anđeli, nalazeći se još u telu, osećaju izuzetnu lakoću i krilatost; ponekad kao da su pijani od pića, razveseljeni i opijeni Duhom, opijeni božanstvenim duhovnim tajnama.
258. Međutim, ponekad kao da plaču i tuguju zbog roda ljudskog, moleći se za celog Adama, prolivajući suze i plačući, zapaljeni duhovnom ljubavlju prema čovečanstvu. Ponekad ih Duh raspaljuje takvom radošću i ljubavlju da bi, kad bi mogli, svakog čoveka stavili u srce, ne razlikujući zlog od dobrog. Ponekad u smirenoumlju duha toliko umanjuju sebe da se smatraju poslednjima i najmanjim od svih. Ponekad ih Duh postojano drži u neizrecivoj radosti. Ponekad liče na silnog vojvodu koji, obukavši se u carsko oružje, izlazi u borbu sa neprijateljima, snažno se podvizavajući da ih pobedi. Jer, duhovni [ljudi] se, slično njemu, oblače u nebeska oružja Duha, ustaju na neprijatelje i sa njima vode borbu da bi ih pokorili pod svoje noge.
259. Ponekad se duša uspokojava u nekom velikom bezmolviju, tišini i miru, prebivajući u duhovnoj sladosti, u neizrecivom pokoju i blaženstvu. Ponekad blagodaću Duha postaje mudra nekom neizrecivom razboritošću i mudrošću i neobjašnjivim duhovnim poznanjem, koje se ne može izraziti jezikom i ustima. Ponekad, opet, čovek postaje kao jedan od [običnih] ljudi. Tako raznovrsno u ljudima deluje blagodat, i na mnoge načine rukovodi dušu, uspokojavajući je po volji Božijoj, i vežbajući je mnogoobrazno, kako bi je savršenu, besprekornu i čistu privela Ocu nebeskom.
260. Ova nabrojana dejstva Duha umnožavaju se kod onih koji su bliži savršenstvu. Jer, nabrojana raznovrsna upokojenja blagodaću se različito izražavaju rečima i u ljudima se neprestano dešavaju, tako da jedno dejstvo sledi za drugim. Uzdignuvši se ka savršenstvu Duha, savršeno se očistivši od strasti i u neizrecivom opštenju se spojivši sa Duhom i sama postavši duh, stupivši u jedinstvo i srastanje sa Duhom Utešiteljem, duša sva postaje svetlost, sva oko, sva duh, sva radost, sva spokojstvo, sva veselje, sva milosrđe, sva blagost i dobrota. Kao što je kamen u morskoj dubini sa svih strana okružen vodom, tako i ovi ljudi, potpuno se sastavši sa Duhom, postaju slični Hristu, nepromenjivo imajući u sebi vrline sile Duha, ostajući unutrašnje besprekorni, neporočni i čisti. Jer, kako bi obnovljeni Duhom mogli spolja proizvoditi plod zla? Naprotiv, u njima svagda i u svemu sijaju plodovi Duha.
261. Ima [ljudi] koji ulaze da preklone kolena [na molitvi] i srce im se ispunjava božanstvenim dejstvom, te im se duša veseli sa Gospodom kao nevesta sa ženikom, po reči proroka Isaije: Kao što se raduje ženik zbog neveste, tako će se Gospod obradovati zbog tebe (Is.62,5). Ponekad je takav po čitav dan zauzet nečim, da bi se zatim na jedan čas posvetio molitvi. Tada se njegov unutrašnji čovek sa velikom sladošću zanosi molitvenim stanjem, beskrajnom dubinom onoga veka, tako da se njegov um u potpunosti odstranjuje, nošen i zarobljen tamošnjim. Za to vreme on zaboravlja na pomisli zemaljskog razuma, budući nasićen i zarobljen pomislima na Božanstveno, nebesko, bezgranično, neshvatljivo, divno, što čovečija usta ne mogu da izgovore. U taj čas čovek se moli i govori: „O, kada bi moja duša otišla zajedno sa molitvom“.
262. Da li se čovek uvek nalazi u takvom stanju? Istina, blagodat je neprestano prisutna i ukorenjena, delujući kao kvasac u čoveku i uzrastajući od mladih dana. Prebivajući u čoveku, ona postaje kao nešto prirodno i neodvojivo, kao nešto jedno sa njegovim bićem. Ipak, ona svoja dejstva menja kako joj je ugodno, na korist samom čoveku. Ponekad se taj oganj razgara i raspaljuje snažnije, a ponekad slabije i tiše; jedno vreme se ova svetlost razbuktava i sija blistavije, a ponekad se umanjuje i mrkne; svagda goreći i svetleći, ovaj svetilnik je ponekad jasniji, razgorevajući se od opijenosti ljubavlju Božijom, a u drugo vreme svoj sjaj odaje štedljivo, tako da je svetlost koja prebiva u čoveku slabija.
263. Osim toga, nekima se u svetlosti javljalo znamenje krsta i sjedinjavalo sa unutrašnjim čovekom. Ponekad čovek za vreme molitve dostiže do istupljenja, kad mu se čini da stoji u crkvi pred žrtvenikom na kome se nalaze tri hleba, koji kao da su uskisli zajedno sa jelejom. I koliko ih on jeđaše, toliko oni narastahu i podizahu se. Ponekad se javljala neka svetla odežda kakve nema na zemlji u ovome veku i kakvu ne mogu da sačine ljudske ruke. Jer, kao što je Gospod, popevši se na goru, preobrazio svoje haljine, učinivši ih munjezračnim, tako se i čovek, obučen u [slične haljine], čudio i izumljivao. Drugom prilikom je ta svetlost, javivši se u srcu, otkrivala unutrašnju, najdublju i skrivenu svetlost, zbog čega bi čovek, potpuno progutan onom sladošću i onim sagledavanjem, prestajao da vlada sobom i za ovaj svet postajao kao lud i stranac. Zbog izobilne ljubavi i sladosti, i usled skrivenih tajni, čovek u to vreme dostiže slobodu i savršenu meru, postaje čist i slobodan od greha. Međutim, kasnije se blagodat umanjuje i silazi pokrivalo suprotne sile. Blagodat bi tada bila samo delimično vidljiva, nalazeći se na nižem stepenu savršenstva.
264. Čovek treba da prođe, da tako kažemo, dvanaest stupnjeva da bi dostigao savršenstvo. Ponekad on zaista postiže tu meru i dostiže savršenstvo. Zatim blagodat opet počinje da deluje slabije i čovek silazi na drugi stepen, stojeći već na jedanaestom stupnju. Drugi, međutim, bogat blagodaću, uvek danonoćno stoji na visokoj meri, budući slobodan i čist, zarobljen i nošen. Čovek kome su pokazana ona čuda i koji ih je na opitu poznao, više ne bi mogao na sebe da primi domostroj reči [tj. da poučava], niti bilo kakvo drugo breme. Kad bi sa njim uvek bilo tako, on se ne bi saglasio ni da sluša, niti da se, po običaju, pobrine za sebe, ni za sutrašnji dan, već bi samo sedeo u jednom ćošku u zanosu i u nekoj opijenosti. Zbog toga mu se ne daje savršena mera kako bi se postarao o bratiji i poslužio rečju, premda je pregrada već srušena i smrt pobeđena.
265. Na delu se dešava sledeće: slično gustoj magli, neka primračna sila počiva na [čoveku] i lagano ga pokriva. Svetilnik neprestano gori i svetli. Ipak, kao da neko pokriva i natkriljuje svetlost. Zbog toga čovek priznaje da još nije savršen i da još nije potpuno slobodan od greha. Stoga se može reći da je pregrada već razrušena i razorena, premda u ponečemu još ne potpuno i ne za svagda. Jer, povremeno blagodat snažnije plamti, teši i uspokajava čoveka, a ponekad se umanjuje i povlači, kako sama ustrojava na korist čoveka. Ko je, pak, taj koji, makar privremeno, dolazi do savršene mere, okuša i iskustveno poznaje onaj vek? Ja do sada nisam upoznao ni jednog [potpuno] savršenog i slobodnog Hrišćanina. Naprotiv, čak i u onome koji se uspokojava u blagodati, koji dolazi do tajni i otkrivenja, do osećanja velike blagodatne sladosti – još uvek u unutrašnjosti prebiva i greh. Takvi ljudi, usled neiskustva, sebe smatraju slobodnim i savršenim zbog blagodati i svetlosti koja izobiluje u njima. Međutim, oni zbog svoje neopitnosti upadaju u obmanu, [izvlačeći pogrešan zaključak] iz dejstva blagodati u njima. Tako do sada nisam video ni jednog slobodnog čoveka. A pošto sam povremeno i sam delimično dolazio do takve mere, shvatam zbog čega nema savršenog čoveka.
266. Reci nam na kome si ti stepenu. Sada, posle krsnog znamenja, blagodat deluje tako da umiruje sve udove i srce, te duša zbog velike radosti postaje slična nezlobivom detetu. Čovek [tada] više ne osuđuje ni Jelina, ni Judejca, ni grešnika, ni svetovnjaka. Unutrašnji čovek na sve gleda čistim okom i raduje se zbog celog sveta. On želi da u punoj meri uspoštuje i zavoli i Jeline i Judejce. Ponekad on, kao carev sin, tvrdo veruje u Sina Božijeg kao u Oca. Pred njim se otvaraju vrata i on ulazi u mnoge obitelji. Po meri njegovog ulaženja, njemu se otvaraju nova vrata – na primer, posle stotine obitelji, on ulazi u drugu stotinu i bogati se. I srazmerno obogaćenju, njemu se pokazuju nova čuda. Njemu se, kao sinu i nasledniku, poverava ono što ljudska priroda ne može izreći, što se ne može izgovoriti ustima i jezikom.
 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *