NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM I

DOBROTOLJUBLJE – TOM I

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKARIJE VELIKI

POUKE SVETOG MAKARIJA
o hrišćanskom životu, izabrane iz njegovih beseda

 

4. STVARANJE ČVRSTE REŠENOSTI ZA SPASENJE U GOSPODU
Pokret duše ka spasenju ostvaruje se obrazovanjem želje za spasenjem i tvrde rešenosti da se ono ostvari u Gospodu. Gospod je ostvario naše spasenje, sve je pripremio za njega i želi da se svako spase. On jedino očekuje da čovek pristupi i počne da se trudi za spasenje.
a) Naša želja se očekuje kao neophodan uslov.
67. Čovek po prirodi ima preduzimljivost koju Bog i očekuje od njega. Zbog toga On zapoveda da čovek najpre shvati, da shvativši zavoli, i najzad da pokrene volju. Da, pak, um stupi u dejstvo, ili da se podnese trud, ili da se ispuni delo – blagodat Gospodnja pruža onima koji žele i koji su poverovali. Zbog toga je volja čovečija suštinski uslov. Bez volje [čovečije] ni Bog ništa ne čini, premda bi i mogao, kao slobodan. Zbog toga ispunjenje dela Bogom zavisi od volje čovekove. Kada [prinesemo svoju slobodnu volju] On – divan i u svemu nepojmljiv – čitavo delo pripisuje nama.
68. Iako se nije mogla izlečiti, i premda je ostajala sa ranom, krvotočiva žena je ipak imala noge sa kojima je prišla Gospodu i dobila isceljenje. Isto tako, premda nije mogao da priđe i pristupi Gospodu zbog slepila, onaj slepi je pustio glas koji je stigao pre vesnika: Sine Davidov Isuse, pomiluj me (Mk. 10,47). Poverovavši, on je dobio isceljenje kad je Gospod prišao i dao mu prozrenje. Isto tako je i sa dušom. Premda je izranavljena sramnim strastima i oslepljena grehovnom tamom, ona ipak ima volju kojom može da zavapi Isusu i da ga prizove da dođe i da joj pruži večno izbavljenje.
69. Da slepi nije uzviknuo i da ona krvotočiva nije prišla Gospodu, ne bi dobili isceljenje. Isto tako, onaj ko po sopstvenoj volji i iz sveg proizvoljenja ne pristupi Gospodu i ko ga ne moli sa nesumnjivom verom – neće dobiti isceljenje. Jer, zbog čega su oni odmah bili isceljeni, a mi još uvek ne nalazimo izlečenje od tajnih strasti? Mi ne dobijamo duhovno isceljenje i spasenje usled neverja našeg i usled razbijenosti naše, zbog toga što ga ne volimo iz sveg srca i što ne verujemo u Njega iskreno. Zbog toga, verujmo u Njega i istinski mu pristupimo kako bi On ubrzo na nama izvršio istinsko isceljenje. On je obećao da će dati Duha Svetoga onima koji išipu od njega (Lk.11,13), da će otvoriti vrata onima koji kucaju i da će ga naći oni koji ga traže (Mt.7,7). To je obećao Onaj koji ne obmanjuje (Tit.1,2).
70. Premda ništa ne može da učini, niti je svojim nogama u stanju da priđe majci, dete se ipak, tražeći je, kreće, zove i plače. I majka se najzad sažali na njega. Njoj je milo što je dete sa naporom i plačem traži. Najzad, pošto dete ne može da dođe do nje, ona sama, pobeđena ljubavlju prema njemu zbog njegovog dugotrajnog iskanja, dolazi, uzima ga sa velikom nežnošću, mazi i hrani. Isto čini i čovekoljubivi Bog sa dušom koja mu prilazi i koja ga traži. Ipak, podstican Njemu svojstvenom ljubavlju i blagošću, On se još više prilepljuje za razumnu dušu i, po apostolskoj reči, postaje sa njom jedan duh (1.Kor.6,17).
71. Gospod je milosrdan i dugotrpeljiv u očekivanju našeg obraćenja. Ako grešimo, On nas čeka da se pokajemo, ako padnemo, ne stidi se da nas ponovo primi, kao što reče prorok: Zar neće ustati onaj koji padne? I zar se neće vratiti onaj koji se udaljuje? (Jer.8,4). Mi jedino treba da smo trezvoumni, da steknemo dobru misao, da se brzo i na pravi način Njemu obratimo, ištući Njegovu pomoć. On je gotov da nas spase. On prima plamenu čežnju naše volje (koja odgovara našim silama), kao i veru i spremnost koji proizilaze iz dobrog proizvoljenja, premda svaki uspeh jedino od Njega dolazi. Zbog toga, svukavši sa sebe svako predubeđenje, nemar i lenjost, postarajmo se da postanemo hrabri i spremni da idemo Njegovim tragom. Nemojmo to odlagati iz dana u dan zbog privlačnosti zla, jer ne znamo kada će biti naš izlazak iz tela.
b) Kako se obrazuje želja?
aa) Probuđenje od Boga.
Gospod nevidljivo urazumljuje dušu. Ponekad je preobraća nesrećom, ponekad neposrednim dejstvom, kao kod apostola Pavla. Ipak, svestrani glasnik ka obraćenju jeste reč Božija.
72. Bogu je ugodno da (čoveka koji se nalazi u grehu) ponovo uvede u život. Stoga ga On savetuje da plače i da se pokaje. I ako čovek produži sa time (tj. da oplakuje sebe) zbog svojih davnih sagrešenja, Bog ga ponovo pobuđuje da plače i prinosi pokajanje (kako bi sav svoj život u pojedinostima oplakao).
73. Nevolje, stradanja i rane koje te snalaze po domostroju [Božijem], [potrudi se da primiš] kao nešto što ti je korisno za dušu, a ne kao nešto nepoželjno. Jer, kada te susretnu nesreće, počećeš da razmišljaš u sebi: „Pošto sam nesrećan u svetu, odreći ću ga se, i poći ću da služim Bogu“. Može se desiti da, došavši do te misli, čuješ zapovest: Prodaj sve što imaš (Mt. 19,21), omrzni telesno opštenje i služi Bogu. Tada ćeš početi da blagodariš za nesreću u svetu, budući da se njenim povodom pokazuješ poslušan Hristovoj zapovesti. Najzad, ako si unekoliko izmenio svoj um u odnosu na vidljivo i udaljio se od telesnog opštenja, treba takođe da se umom udaljiš od plotskog mudrovanja i da stekneš nebesko razmišljanje. Tada ćeš početi da rasuđuješ o zapovesti koju si čuo. I nećeš još obresti pokoj, ali ćeš prihvatiti staranje i trud da stekneš ono o čemu si slušao.
74. Kako je Bog ulovio apostola Pavla? Kao što tiranin zarobljava nekog [čoveka] koga zatim oslobađa istinski car, tako je i Pavle, dok je u njemu dejstvovao tiranski duh greha, gonio i mučio Crkvu. Međutim, pošto je to činio iz neznanja, revnujući za Boga i misleći da se trudi za istinu, Bog ga ne ostavlja, već ga hvata. Obasjavši ga neizrecivo, nebeski i istinski Car ga je udostojio da čuje Njegov glas. Udarivši ga u lice kao slugu, On mu je dao slobodu. Vidiš li kakva je blagost Vladike kada u jednom trenutku može da obnovi duše koje su se prilepile za zlo i podivljale, saopštivši im Svoju blagost i mir.
75. Car koji hoće da [svojim podanicima] saopšti objavu i razdeli darove, piše poslanice u kojima svima daje na znanje: „Postarajte se da što skorije dođete kod mene da dobijete carske poklone“. Onima koji ne dođu i ne prime darove, čitanje poslanice neće ništa koristiti. Naprotiv, oni će potpasti pod osudu na smrt zato što nisu hteli da dođu i da se iz carskih ruku udostoje časti. Tako je i Car – Bog predložio ljudima Božanstvena Pisma kao kakvu poslanicu, objavljujući im da oni koji prizivaju Boga i koji su poverovali treba da ištu da dobiju nebeski dar od Ipostasi Njegovog Božanstva. Jer, napisano je: Da… postanemo pričasnici božanske prirode (2.Pt.1,4). Ako čovek ne prilazi, ne ište i ne dobija, uzaludno mu je čitanje Pisma. Naprotiv, ono će ga podvesti pod osudu na smrt jer nije hteo da od nebeskog Cara primi dar života, bez kojeg nije moguće steći besmrtan život.
bb) Borba sa sobom da bi se volja sklonila ka prizivanje.
76. Čovek ne postaje dostojan blagog udela čim čuje reč Božiju. Tvrdeći suprotno, ti kod čoveka ukidaš volju i poričeš postojanje suprotne sile koja ga ometa. Mi, pak, kažemo da onaj ko sluša reč dolazi do skrušenja i, po povlačenju blagodati po promislu radi čovekove koristi, stupa u borbu i uči se ratovanju, suprotstavljajući se satani. I tek posle dugotrajne borbe i sukobljavanja, on odnosi pobedu i postaje Hrišćanin (tj. iskreni sledbenik Hristov).
vv) Predstave i ubeđenja koja dejstvuju na naklonost volje.
U toj borbi sa sobom um sabira razne podsticajne i pokretačke predstave istine i ubeđenja, koje su u stanju da podstaknu i oduševe. Sveti Makarije prvo ističe ono što je Bog učinio za naše spasenje, kao i obećanja koja je povezao sa ovim delom. Na to se on često vraća.
77. Ljubljeni, nemoj gledati samo na umnu suštinu duše. Besmrtna duša je dragoceni sasud. Pogledaj kako je veliko nebo i zemlja. Pa ipak, Bog nije pokazao [Svoje] blagovoljenje prema njima, nego samo prema tebi. Pogledaj na svoje blagorodstvo i dostojanstvo, jer On ne posla anđela, već sam dođe da ti pomogne, da te prizove paloga, ranjenoga, da ti vrati prvobitnu čistotu Adamovu. Sam Bog je došao da ti pomogne i da te izbavi od smrti. Stani čvrsto i shvati takvo promišljanje o tebi.
78. Zamisli da car susretne neku siromašnu devojku, odevenu u rite i da, ne ustručavajući se, sa nje skine nečistu odeću, da umije njenu prljavštinu, ukrasi je svetlim haljinama i učini učesnicom njegove carske trpeze i slavlja. Tako je i Gospod našao izranavljenu dušu, dao joj lekarstvo, svukao sa nje zamrljanu odeću i sramotu poroka, obukao je u carsku, nebesku, božanstvenu, svetlozarnu i slavnu odeću, položio venac na nju i učinio učesnikom carske trpeze na [njenu] radost i veselje.
79. Hrišćanstvo nije nešto beznačajno, već predstavlja veliku tajnu. Shvati svoje blagorodstvo, tj. da si prizvan u carsko dostojanstvo, da si rod izabrani… narod sveti (1.Pt.2,9). Tajna Hrišćanstva je neobična za ovaj svet. Vidljiva slava i bogatstvo cara su nešto zemaljsko, truležno, prolazno, a ono Carstvo i ono bogatstvo su božanstveni, nebeski, slavni, neprolazni i neprestani. Jer, u nebeskoj Crkvi [Hrišćani] sacaruju sa nebeskim Carem. Kao što je On Prvorođeni iz mrtvih, tako su i oni koji sacaruju sa Njim – prvorođeni.
80. Hrišćanska obećanja su velika i neizreciva, i to u tolikoj meri da se sa verom i bogatstvom jedne duše ne može uporediti ni sva slava i lepota neba i zemlje, ni ostala njihova lepota i ukras, kao ni bogatstvo, krasota i sladost vidljivog. Prema tome, kako da pored tolikih podsticaja i obećanja Gospodnjih ne poželimo da u potpunosti pristupimo Gospodu, da mu posvetimo sami sebe, da se, pored svega drugog, po Jevanđelju, odreknemo i same svoje duše, te da osim Njega jedinoga ništa više ne volimo? Eto, sve nam je to darovano, i još kakva slava! Koliko je samo Gospod promišljao o nama preko proroka i otaca! Koliko je izrečeno obećanja! Koliko podsticaja! Koliku je blagost Vladika imao prema nama od samog početka! Najzad je preko Svog dolaska Svoju neizrecivu blagost prema nama dokazao raspećem, kojim je nas preobraćene preveo u život. Međutim, mi se još uvek ne odvajamo od svojih prohteva, od ljubavi prema svetu, od rđavih predubeđenja i navika, pokazujući se malovernim ili nevernim. Ipak, i pored svega, Gospod prema nama ostaje milostiv, nevidljivo nas čuvajući i uspokojavajući, ne predajući nas do kraja po gresima našim poroku i prevarama sveta, i ne dopuštajući, po Svojoj velikoj milosti i dugotrpljenju, da poginemo, imajući u vidu da ćemo mu se nekada obratiti.
81. Šta znače reči: Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube (1.Kor.2,9). U ono vreme veliki pravednici, carevi i proroci znađahu da će doći Izbavitelj, ali ne znađahu, ne čuše, niti im u srce dođe da će On postradati, da će biti raspet, da će se proliti krv na Krstu, da će biti krštenje ognjem i Svetim Dugom, da će se u Crkvi prinositi hleb i vino, koji su obraz Njegovog tela i krvi, da će oni koji se pričešćuju vidljivim duhovnim hlebom [u stvari] kušati telo Gospodnje, da će apostoli i Hrišćani primiti Utešitelja i da će se obući silom sviše, da će se udostojiti sjedinjenja sa Duhom Svetim. To nisu znali ni proroci, ni carevi, niti im je to dolazilo u srce.
82. Kad su nam takva blaga pripremljena, kad su nam pružena takva obećanja, i kad Gospod ima takvo blagovoljenje prema nama, nemojmo biti nemarni i nemojmo zakasniti, već požurimo u večni život, svecelo se posvetivši ugađanju Gospodu.
83. Slušajući o dostojanstvu duše i tome kako je dragocena ta umna suština, ne shvataš li da je za čoveka, a ne za anđele, rečeno: Stvorimo… ga po obrazu i po podobiju našem (Post.1, 26), te da će nebo i zemlja proći, a da si ti pozvan na usinovljenje, na bratstvo, da budeš nevesta Careva? U vidljivom (svetu) sve što pripada ženiku pripada i nevesti. Tako se i tebi poverava sve što je Gospodnje. Jer, On sam je došao da se zastupi za tebe i da te pozove. Ti, pak, ništa ne shvataš, i ne poimaš svoje blagorodstvo. Zbog toga pravedno duhovnosac oplakuje tvoj pad: Čovek koji je u časti nije razumeo, nego se uporedio sa nerazumnim skotovima, i upodobio im se (Ps.48,21).
Posle toga kod njega slede i druge pobude: biti sa sebi srodnim (što i jeste naš cilj), tj. sa Gospodom. Nama je jedino dobro kada sledimo za Gospodom i nema ničeg goreg nego ne slediti za Gospodom.
84. Ako podigneš oči ka suncu videćeš da je njegov krug na nebu, a da mu svetlost i zraci silaze na zemlju i da sva sila svetlosti i blistavosti stremi ka zemlji. Tako i Gospod sedi sa desne strane Oca, iznad svakog načala i vlasti, ali mu oko pažljivo gleda srca ljudi koji borave na zemlji, kako bi one koji očekuju Njegovu pomoć podigao tamo gde sam prebiva. Jer, On govori: Gde sam ja onde će i sluga moj biti (Jn.12,26). Međutim, beslovesne životinje su mnogo razboritije od nas. Svaka od njih se sjedinjuje sa sebi srodnom prirodom: divlje sa divljima, a ovce sa svojim rodom. A ti se ne vraćaš svom nebeskom srodstvu, tj. Gospodu, već se svojim pomislima saglašavaš sa zlobom, postajući pomoćnik grehu, zajedno sa njim ratujući protiv sebe i predajući se na hranu neprijatelju, slično ptici koju proždire orao, ovci koju [ulovi] vuk, ili detetu koje pruži ruku ka zmiji i biva ujedeno.
85. Duša se sjedinjuje voljom sa onim sa kime se spaja. Prema tome, ona ima udela u svetlosti spokojstva ukoliko u sebi ima svetlost Božiju i ukoliko u njoj živi, ukrašavajući se svim vrlinama. Ukoliko, pak, u sebi ima grehovnu tamu, ona potpada pod osudu. Duša koja želi da živi kod Boga u večnom počinku i svetlosti, treba da, kao što smo ranije rekli, pristupi istinskom Arhijereju Hristu, da se žrtvuje, da umre za raniju lukavu tamu, da se usmeri ka drugom životu i božanstvenom opštenju. Kada čuješ o navedenom, obrati pažnju na to da li se i u tvojoj duši zaista ostvarilo. I ako nije, treba da neprestano žališ, plačeš i tuguješ. Kao onaj koji je još mrtav za Carstvo, vapij ka Gospodu i moli sa verom da te udostoji istinskog života. Stvarajući ovo telo, Bog ga ne stvara iz njegove prirode, niti mu dozvoljava da ima život, hranu, piće, odelo i obuću iz njega samog. Naprotiv, On ga je stvorio nagog, kako bi sve potrebno za život nalazio spolja i kako bi bilo nemoguće da živi bez onoga što postoji izvan njega, tj. bez hrane, bez pića i bez odeće. Ukoliko se bude ograničavalo na ono što poseduje po prirodi, ono će se istrošiti i propasti. Isto se dešava sa dušom koja u sebi nema svetlosti Božije, premda i jeste stvorena po obrazu Božijem. Jer, takvi su domostroj i blagovoljenje Božije o njenom večnom životu, tj. da duhovnu hranu i duhovno piće, kao i nebesko odelo, prima od Njegovog Božanstva, od Njegovog vlastitog Duha, od Njegove vlastite svetlosti, a ne od svoje prirode. To i sačinjava [njen] istinski život.
86. Telo svoj život, kao što smo rekli, ima u onome što je izvan njega, tj. u zemlji. Ono bez onog što postoji izvan njega ne može da živi. Tako i duša treba još ovde da se preporodi za onu zemlju živih, da se u njoj duhovno hrani, da duhovno uzrasta, napredujući u Gospodu. [Potrebno je] da je Božanstvo obuče u neizrecivu rizu nebeske lepote. Ako se ne bude hranila tom hranom, ona neće moći da živi u netruležnoj sladosti i pokoju. Jer, priroda Božija ima i hleb života, tj. Onoga koji je rekao: Ja sam hleb života (Jn.6,35), i vodu živu (Jn.4,10), i vino koje veseli srce čoveka (Ps.103,15), i jelej radosti (Ps.44,8), i mnogorazličnu hranu nebeskog Duha, i svetlozarne nebeske rize koje dariva Bog. U tome se i sastoji nebeski život duše. Teško telu koje se zaustavlja na svojoj prirodi zato što će se raspasti i umreti. Teško i duši koja se zaustavlja na svojoj prirodi, nemajući opštenja sa Božanstvenim Duhom zato što će umreti ne udostojivši se večnog života Božanstva. Pravi prijatelji, srodnici i poznanici puni ljubavi plaču i gube nadu zbog bolesnika koji više ne mogu da primaju hranu. Tako Bog i sveti anđeli smatraju dostojnim suza one duše koje ne jedu od nebeske hrane Duha i ne žive netruležnim [životom].
87. Ako je tvoj unutrašnji čovek opitno i nedvosmisleno poznao sve ovo, ti živiš istinski večni život i tvoja duša već sada počiva u Gospodu. Tada si zaista stekao i primio od Gospoda [mogućnost] da živiš istinskim životom. Ukoliko, pak, u sebi ne prepoznaješ ništa takvo, barem počni da plačeš, da žališ i da tuguješ zato što još nisi stekao večno i duhovno bogatstvo, što do sada nisi primio istinski život. Stoga se skrušavaj zbog svog siromaštva, danonoćno umoljavajući Gospoda. Ti se, naime, nalaziš u strašnoj grehovnoj bedi. O, kad bi čovek makar stekao ovu žalost zbog svog siromaštva! O, kad mi ne bismo provodili svoje vreme u bezbrižnosti, kao siti! Onaj ko žali i ište, ko neodstupno moli Gospoda, uskoro će obresti izbavljenje i nebesko bogatstvo, kao što je rekao Gospod, završavajući reč o nepravednom sudiji i udovici: Zar Bog neće odbraniti izabrane svoje koji mu vapiju dan i noć. Da, kažem vam da će ih ubrzo izbaviti (Lk.18,7-8).
88. Dolazak Gospodnji je u potpunosti bio radi čoveka koji je ležao u grobu tame, greha, nečistog duha i lukavih sila, tj. da u ovom veku vaskrsne i oživotvori celog čoveka, da ga očisti od svake nečistote, da ga prosveti Svojom svetlošću i obuče u nebesku rizu Svog Božanastva. Tela duša koje su već bile vaskrsle i proslavile se, i sama ćs se, pri vaskrsenju, proslaviti, prosvetiti i obući u nerukotvoreni, nebeski stan, u slavu božanstvene svetlosti. Vidiš li kako je Božija slava neizreciva i nepostižna! Nemoguće je izraziti ili opisati neizmerno, beskrajno i nepostižno bogatstvo Hrišćana. Zbog toga sa svakom marljivošću treba da pristupamo hrišćanskom podvigu i da primamo ono bogatstvo. Jer, nasleđe i udeo Hrišćana jeste sam Bog. Jer, rečeno je: Gospod je deo mog nasleđa i čaše moje (Ps.15,5).
89. Meso bez soli truli i puni se velikim smradom, te se svi odvraćaju od njega. U gnjilom mesu počinju da gamižu crvi, nalazeći sebi hranu. Oni ga izjedaju i gnezde se u njemu. Međutim, čim se pospe so, crvi koji su se hranili mesom iščezavaju i crkavaju, a smrad se zaustavlja, budući da so ima svojstvo da istrebljuje crve i uništava smrad. Na isti način svaka duša koja nije osoljena Svetim Duhom, kojoj nedostaje nebeska so, tj. sila Božija, gnjili i puni se svakim smradom lukavih pomisli. Lice Božije se okreće od duše u kojoj živi strašni smrad sujetnih pomisli tame i strasti. U takvoj duši se kreću zli i strašni crvi, tj. lukavi duhovi i tamne sile. Oni se hrane, gnezde i gamižu u njoj, izjedajući je i upropašćujući je. Jer, rečeno je: Usmrdeše se i istruliše rane moje (Ps.37,6). Međutim, čim duša pribegne Bogu, poveruje i isprosi so života, tj. blagog i čovekoljubivog Duha, na nju silazi nebeska so koja istrebljuje strašne crve, uništava štetni smrad i čisti dušu dejstvom svoje sile. Postavši na taj način zdrava i nepovrediva [dejstvom] istinske soli, duša je ponovo pogodna za služenje i službu nebeskom Vladiki. Da bi se to označilo, Bog je u Zakonu naredio da se svaka žrtva posoli solju (Lev.2,13).
90. U vidljivom svetu onaj ko je nag trpi veliku sramotu i beščašće. Prijatelji se okreću od prijatelja, srodnici od srodnika svojih ukoliko su obnaženi, i deca odvraćaju svoj pogled da ne vide nago telo oca svoga: Prišli su gledajući unazad i pokrili ga, odvraćajući svoj pogled (Post.9,23). Tako se i Bog odvraća od duša koje nisu sa punim osvedočenjem obučene u rizu Duha, koje se u sili i istini nisu obukle u Isusa Hrista.
91. I prvi čovek se postideo videvši sebe nagog. Koliko je samo beščašća u nagoti! Ako telesna nagota podvrgava takvom stidu, koliko će se tek pokriti stidom i beščašćem strasti duša koja je obnažena od Božanstvene sile i koja nije uistinu obučena u neizrecivu, netljenu i duhovnu rizu samog Gospoda Isusa Hrista. I svako ko je obnažen od one Božanstvene slave treba da se stidi sebe samog i da shvata svoje beščašće, barem onoliko koliko se stideo Adam u svojoj telesnoj nagoti: i premda je načinio odelo od smokvinog lišća, on se ipak stideo, shvatajući svoje ništavilo i nagotu. Zbog toga neka takva duša moli Hrista koji daje rizu i koji oblači u slavu u neizrecivoj svetlosti, te neka ne sačinjava sebi odelo od sujetnih pomisli. Neka ne misli, prevarena [navodnom] sopstvenom pravednošću, da poseduje rizu spasenja.
92. Kao što je dom u kome je prisutan domaćin pun svakog reda, krasote i velelepnosti, tako se i duša, u kojoj se nalazi njen Vladika i u kojoj On prebiva, ispunjava svakom krasotom i blagoljepijem. Jer, u njoj prebiva Gospod sa Svojom duhovnom skrivnicom, i upravlja njome. Međutim, teško kući čiji je domaćin odsutan, ili koja nema gospodara. Ona će se srušiti, opusteti, i napuniti svakom nečistotom i neredom: tu se, po reči proroka, nastanjuju sove i demoni (Is.13,21). U opustelom domu sebi nalaze mesto divlje kokoške, psi i svaka nečistota. Teško duši koja ustaje od svog teškog pada i koja u sebi ima one koji je ubeđuju i prinuđavaju da ostane u neprijateljstvu sa svojim Ženikom, koji nameravaju da izopače misli koje joj dolaze od Hrista.
gg) Navedenim predstavama duša je gotova na priziv da sleduje za Gospodom.. Međutim, dolaze misli da neće u tome uspeti i slabe želju. Sveti Makarije ih odbija isticanjem opasnosti zbog odlaganja dela spasenja. Može se, naime, istrošiti dutotrpljenje Božije, usled čega je pogibao neizbežna.
93. Bojim se da se na nama koji živimo nemarno i koji se povodimo za predrasudama, vremenom ne ispuni apostolska izreka: Ili prezireš bogatstvo njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? (Rim. 2,4). Ukoliko i pored Njegove dugotrpeljivosti, blagosti i krotosti umnožimo broj grehova i svojim nemarom i neradom sebi pripremimo najtežu osudu, na nama će se ispuniti apostolska reč: Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim.2,5). Jer, velika je i neizreciva blagost Božija, neobjašnjivo je Božije dugotrpljenje prema ljudskom rodu. Treba samo da se otreznimo i da se postaramo da se potpuno obratimo Bogu, kako bismo stekli spasenje.
94. Ako želiš da upoznaš dugotrpljenje Božije i Njegovu veliku blagost, obratimo se bogonadahnutom Pismu. Vidi samo koliko su grešili Izrailjci, od kojih su oci, kojima su data obećanja, od kojih je Hristos po telu, čiji su zaveti i bogosluženje (Rim.9,4-5). Koliko puta su skretali. Pa ipak, Bog ih nije potpuno ostavljao. Naprotiv, On ih je, na kraće vreme, radi njihove koristi, predavao iskušenjima, želeći da nevoljom omekša okorelost njihovog srca. On ih je obraćao, podsticao, slao im proroke, dugo vremena pokazujući trpljenje prema njihovim sagrešenjima i spoticanjima. Kada su mu se obraćali, On ih je rado primao, i kad su ponovo skretali, On ih nije ostavljao, već ih je preko proroka prizivao obraćenju. I mada su se mnogo puta udaljavali od Njega i obraćali ka Njemu, On ih je svaki put rado susretao i čovekoljubivo primao, sve dok najzad nisu upali u veliki greh, položivši ruku na svog Vladiku, koga su, po predanju otaca i svetih proroka, očekivali kao Izbavitelja, Spasitelja, Cara i Proroka. Kad je došao, oni ne samo da ga nisu prihvatili, već su ga, podvrgnuvši ga velikoj poruzi, predali na krst, na smrtnu kaznu. Tom velikom uvredom i prevelikim sagrešenjem njihovi preterani gresi su se ispunili. Zbog toga su najzad ostavljeni. Duh Sveti se udaljio od njih kad se razdrala crkvena zavesa. Zbog toga su njihov hram neznabošci porušili i doveli do opustošenja, po presudi Gospodnjoj: Neće ostati ovde kamen na kamenu koji se neće razmetnuti (Mt.24,2). Tako su oni konačno predani neznabošcima. Po svoj zemlji su ih rasejali carevi koji ih porobiše, i beše im naređeno da se više ne vraćaju u svoju zemlju.
95. Tako i sada milostivi i prema svima blagi Bog projavljuje Svoje dugotrpljenje. Premda vidi mnogobrojna saplitanja svakoga, On ćuti, očekujući da se, vremenom, otreznimo i promenimo, te da prestanemo da ga žalostimo. On sa velikom ljubavlju i radošću prima onoga koji se okreće od greha, jer govori: Radost biva pred anđelima Božijim zbog jednog grešnika koji se kaje (Lk.15,10), i još: Tako nije volja Oca vašeg nebeskoga da propadne jedan od ovih malih (Mt.18,14), i najmanjih. Međutim, onaj ko [zna] da Bog prema njemu pokazuje veliko milosrđe i dugotrpeljivost, da ga ne kažnjava za svako grehovno saplitanje, ni tajno ni javno, da sve vidi ali ćuti, očekujući pokajanje, pa ipak, pavši u veliku nemarnost, dodaje greh na greh, lenjost pripaja lenjosti, i na jednom sagrešenju naziđuje drugo – najzad ispunjava meru grehova i već pada u greh iz koga ne može da se izvuče. Tada se on satire i gine, predajući se lukavome.
96. Isto je bilo sa Sodomljanima. Mnogo grešeći i ne obraćajući se, oni su najzad, hoteći da svoju zlu volju za muželoštvom ostvare na anđelima, upali u toliki greh da pokajanju već nije bilo mesta. Oni su, prevazišavši meru grehova, najzad odbačeni i, po Božijem sudu, spaljeni ognjem. Tako je bilo i u vreme Noja. Padajući mnogo puta i ne prinoseći pokajanje, oni su se pružali do takvih grehova da su najzad razvratili celu zemlju. Tako je i prema Egipćanima, koji su mnogo grešili prema narodu Božijem, Bog dugo bio milostiv, ne nalažući kazne koje bi ih istrebile, već samo poučile i navele na obraćenje i pokajanje. On im je nanosio lake udarce, javljajući Svoje dugotrpljenje i očekujući njihovo pokajanje. Međutim, mnogo grešeći pred narodom Božijim, čas se obraćajući, čas raskajavajući, utvrdivši se u drevnom neverju zlog proizvoljenja i obremenivši poslovima narod Božiji, oni su najzad, u trenutku kad je Bog preko Mojsija uz mnoštvo čuda izveo narod iz Egipta, učinili veliki greh, pojurivši za narodom Božijim. Zbog toga ih je božanstvena pravda najzad istrebila i pogubila, potopivši ih vodom i priznavši ih nedostojnim čak i vidljivog života.
97. Mi smo se nešto opširnije, ljubljeni, [bavili navođenjem] misli iz Pisma da bismo potvrdili da je potrebno da se što pre obratimo i požurimo ka Gospodu, koji je milostiv prema nama i očekuje da se potpuno udaljimo od svakog lukavstva i rđavog predubeđenja. On, naime, sa velikom radošću prima one koji se obrate. Mi smo, kažem, nešto opširnije [govorili] o tome kako iz dana u dan ne bi raslo naše prenebregavanje, kako se ne bi u nama umnožavali gresi naši, čime bismo na sebe navukli gnev Božiji. Stoga se postarajmo da, obrativši se sa iskrenim srcem, pristupimo Gospodu. Nemojmo očajavati za svoje spasenje prilikom sećanja na ranije grehe. Jer, očajanje je našaptavanje zla i podlosti koje čoveka privodi raslabljenosti, nemaru i bezbrižnosti, kako se ne bi obratio Gospodu i kako se ne bi spasao.
dd) Međutim, što je duša bliža rešenosti da započne delo spasenja, neprijatelj na nju ustremljuje svoje poslednje raspaljene strele očajanja i beznađa.
98. Dešava se da satana sa tobom vodi razgovor u srcu: „Pogledaj koliko si zla učinio. Pogledaj kakvim besnilom je ispunjena tvoja duša. Ti si se toliko opteretio gresima da se više ne možeš spasti“. On to čini da bi te vrgnuo u očajanje, zato što mu je neprijatno tvoje pokajanje. Jer, otkako je kroz prestup ušao greh, on neprestano razgovara sa dušom kao čovek sa čovekom. Ti mu, međutim, odgovaraj: „U Pismu Gospodnjem imam svedočanstvo: Neću smrt grešnika, nego pokajanje, kako bi se obratio od rđavog puta i bio živ (Jez.33,11). Jer, On je i sišao zbog toga da spase grešnike, da vaskrsne mrtve, da oživi umrtvljene, da prosveti one koji se nalaze u tami“. I zaista, došavši, On nas je prizvao usinovljenju, u sveti mirni grad, u život koji nikad ne umire, u netruležnu slavu. Mi jedino treba svom početku da pružimo dobar kraj, da prebivamo u siromaštvu, stranstvovanju, zlopaćenju, da ne prestajemo da molimo Boga i da neodstupno udaramo u vrata. Kao što je telo blisko duši, tako je i Gospod blizak i gotov da priđe i otvori zaključana vrata srca, te da nam daruje nebesko bogatstvo. On je blag i čovekoljubiv i obećanja Njegova su pouzdana, samo ako ga do kraja budemo tražili.
99. Predstavi sebi persijski i rimski oko i dva hrabra mladića iste snage koji izlaze iz njih na borbu. Tako su i protivnička sila i um jednake snage. Kao što satana primamljuje dušu i lažima je privodi svojoj volji, tako mu se i duša suprotstavlja, izbegavajući da mu se u bilo čemu povinuje. Jer, obe sile mogu jedino da podstiču, ali ne i da prisiljavaju na zlo ili dobro. Proizvoljenju se daje pomoć Božija i ono borbom stiče oružje sa neba kojim pobeđuje i iskorenjuje greh. Jer, duša može da se suprotstavi grehu, ali bez Boga ne može da pobedi i iskoreni zlo. Oni, pak, koji trvde da je greh sličan silnome divu, a duša dečaku – rđavo govore. Jer, kad bi zaista postojala takva neravnopravnost, i greh bio sličan divu, a duša – dečaku, bio bi nepravedan Zakonodavac koji je čoveku dao zakon da vodi borbu sa satanom.
100. Ukoliko nam izgleda neizvodljivo i nemoguće da se obratimo od mnoštva grehova koji su nas obuzeli (što predstavlja, kao što smo rekli, nagovor zla i smetnju našeg spasenja), setimo se i ne zaboravimo kako je Gospod, došavši k nama po blagosti Svojoj, slepima davao vid, isceljivao raslabljene, lečio svaku bolest, vaskrsavao mrtve koje je već zahvatilo truljenje i raspadanje, gluvima otvarao sluh, iz jednog čoveka izagnao legion demona i onome koji je došao do ludila vratio zdravi um. Utoliko pre će On dušu koja mu se obraća, od Njega ište milost i očekuje pomoć – i obratiti, i privesti u radost bestrašća, u stanje svake vrline, u obnovljenje uma, dati joj zdravlje, prozrenje razuma, mir pomisli, i iz slepila, gluvoće i mrtvila neverja je uzvesti ka celomudrenosti vrlina i čistoti srca. Jer, Onaj ko je sazdao telo, stvorio je i dušu. Po Svojoj blagosti boraveći na zemlji, On je onima koji su mu prilazili i od Njega iskali pomoć i isceljenje, kao blag i jedini Lekar, štedro pružao ono što im je bilo potrebno. Isto tako je On štedar i u duhovnom.
101. Svim tim nas On ubeđuje da neodstupno, neprestano i neumorno ištemo blagodatno zastupništvo. On je i došao radi grešnika, radi toga da mu se obrate, i da isceli one koji poveruju U Njega. Mi jedino treba da odstupimo od rđavih predubeđenja, te da, prema svojoj snazi, omrznemo loše poduhvate i prevare sveta, da se odviknemo od lukavih i sujetnih pomisli, da se uvek, po meri svojih sila, prilepljujemo uz Njega. On je, pak, gotov da nam ukaže Svoju pomoć, zato što je veoma milosrdan. On oživotvorava, izlečuje neisceljive strasti, izbavlja one koji prizivaju Njegovo ime, koji mu se obraćaju, i koji se po svom proizvoljenju i po sopstvenoj volji, srazmerno svojoj snazi, udaljuju od svake svetske ljubavi, odvajaju razum od zemlje, i Njemu se ustremljuju [svom] svojom čežnjom i iskanjem.
 
đđ) Kada su sve protivne misli odstranjene, borba sa samim sobom radi podsticanja volje se završava. Obrazovana je rešenost da se služi Gospodu radi izgrađivanja svog spasenja. Ta rešenost je snažna kao smrt. Ona se izražava ovako: „Više neću popuštati grehu pa makar umro“.
102. Sveti Makarije govori o duši u kojoj postoji istinska rešenost. Ma šta da joj se desi, usred hiljadu iskušenja, ona sve trpi i govori: „Neću ga (tj. Gospoda) ostaviti, pa makar umrla“.
 
ee) Češće se ova rešenost izražava žrtvovanjem duše, kao što su klali životnje prilikom žrtvoprinošenja. Jer, ta rešenost je zaista prinošenje sebe Gospodu kao svepaljenice.
103. Telesni čovek, koji se rešava da pristupi izmeni samog sebe, najpre mora da umre i postane neplodan za onaj raniji lukavi život.
104. (O žrtvovanju je postojao propis) da žrtvu napre jerej zakolje, te da ugine, kako bi je zatim isekao na komade, osolio, i potom položio na oganj. Jer, ukoliko ih jerej najpre ne preda zaklanju i smrti, ovce se neće osoliti, niti prineti Vladici na žrtvu svepaljenicu. Tako je i duša naša dužna da, pristupajući istinskom Arhijereju Hristu, bude zaklana Njegovom [rukom] i da umre za svoje mudrovanje i za rđavi život kojim je živela, tj. za greh. Kao što život ostavlja žrtvu, tako i ona treba da ostavi strasti. Kao što telo umire, kad iz njega izađe duša i više ne živi životom kojim je živelo, tj. ne čuje i ne hodi, tako i duša umire za lukavi život kojim je živela kada nebeski Arhijerej Hristos, blagodaću Svoje sile, u duši preda zaklanju i smrti život za svet, te ona niti čuje, niti govori, niti [više] živi u grehovnoj tami. Jer, [tada] lukavstvo strasti, kao njena duša, po blagodati izlazi iz nje. I apostol uzvikuje, govoreći: Meni se razape svet i ja svetu (Gal.6,14).
 
žž) Da bi snažnije tu istinu zapečatio u sećanju, Sveti Makarije opširno objašnjava da svi neuspesi u duhovnom životu, svi padovi i otpadanja, i sva naravstvena nastrojenja proishode iz nedostatka samoodrečne rešenosti da se služi Gospodu uz odricanje od svega.
105. Vrlo je malo onih koji su sa dobrim početkom spojili dobar kraj, koji su bez saplitanja došli do cilja, koji imaju jednu jedinu ljubav prema Jedinome Bogu i koji su se od svega odvojili. Mnogi dolaze do umiljenja, mnogi postaju pričasnici nebeske blagodati, bivaju ranjeni nebeskom ljubavlju, ali ne uspevaju da izdrže različitu borbu, podvige, napore i iskušenja od lukavog koji ih susreću na putu, budući da svako ima želju prema nečemu u svetu. Zbog slabosti ili nemarnosti, zbog plašljivosti volje ili zbog ljubavi prema nečem zemaljskom, [čovek] se ne odriče u potpunosti svoje privrženosti [prema svetu], vraćajući se ka različitim i raznovrsnim svetskim željama, ostaje u svetu i pogružava se u njegovu dubinu. Oni, pak, koji zaista nameravaju da do kraja prohode dobar život, ne treba da dobrovoljno uz onu nebesku ljubav prihvataju ili mešaju nikakvu drugu ljubav i privrženost, kako ne bi stvorili duhovnu smetnju i vratili se nazad i kako se najzad ne bi lišili života. Kao što su obećanja Božija velika i neizreciva i neiskaziva, tako su i nama potrebni vera, i nada, i napor, i veliki podvizi i dugotrajno ispitivanje. Predragocena su blaga koja očekuje čovek koji želi nebesko Carstvo. On želi da sa Hristom caruje u beskonačne vekove. Zar se, onda, neće rešiti da sa marljivošću za ovo kratko životno vreme do same smrti trpi borbu, napor i iskušenja? Gospod uzvikuje: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i, radujući se sve vreme, za mnom ide (Mt.16,24). I još: Ako neko… ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Mnogi od ljudi koji žele da naslede Carstvo i večni život ipak ne odustaju da žive po svojim prohtevima i da idu za svojom voljom, ili, bolje reći, da slede onog koji u njih seje sujetu. Ne odrekavši se sebe, oni hoće da naslede večni život – što nije moguće.
106. Istinita je reč Gospodnja. Bez saplitanja hode oni koji su se, po Gospodnjoj zapovesti, u potpunosti odrekli sebe, koji se odvraćaju od svih svetskih želja, veza, zabava, zadovoljstava, poslova i koji imaju pred očima jedino Gospoda, želeći da tvore Njegove zapovesti. Prema tome, svako skreće svojom sopstvenom voljom, budući da zaista nije hteo da se odrekne sebe, budući da pored one ljubavi ima naklonost još prema nečemu, da se naslađuje još nekim zadovoljstvima ili željama ovoga veka, izbegavajući ljubav prema Gospodu u punoj meri, dostpunoj [ljudskom] proizvoljenju i htenju.
107. Ponekad se naizgled dobri poduhvati sprovode radi slave i ljudske pohvale, što je pred Bogom ravno nepravdi i krađi i ostalim gresima. Jer, rečeno je: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6). I prividno dobrim delima lukavi želi da se okoristi, budući da je veoma raznovrstan i obmanjiv u svetskim željama. Greh čoveka lovi preko neke zemaljske ili telesne ljubavi za koju se on veže po svojoj sopstvenoj volji, i koja za njega postaje okov, uza, teško breme koje ga potapa i davi u ovom lukavom veku, ne dopuštajući mu da se sabere i vrati Bogu. Jer, čovekov um se obremenjuje onim što čovek zavoli u svetu. [Ta veza] ovladava njime, ne dozvoljavajući mu da se sabere. Od toga zavisi i ravnoteža i stremljenje i prevlast poroka. Time se ispituje čitav ljudski rod, svi Hrišćani koji žive u gradovima, u gorama, u obiteljima, u poljima ili u pustim mestima. Jer, ulovljen sopstvenom voljom, čovek počinje da nešto voli. Ta ljubav se vezuje za nešto i već nije u potpunosti usmerena ka Bogu. Na primer, jedan voli imanje, drugi zlato i srebro; jedan služi stomaku, drugi telesnim željama; jedan voli učenu svetsku mudrost radi slave ljudske, drugi vlast; jedan slavu i čast ljudsku, drugi gnev i maniju (jer se, zbog ljubavi, suviše brzo predaje strasti); jedan neblagovremeno sastajanje, drugi ljubomoru; jedan čitav dan provodi u maštanjima i zadovoljstvima, drugi se vara zaludnim pomislima; jedan radi ljudske slave voli da je zakonoučitelj, drugi uživa u nemaru i raslabljenosti; jedan se vezuje za odelo i haljine, drugi se predaje zemaljskim brigama; jedan voli spavanje i šale, drugi psovke. Na taj način, čovek je vezan za svet nečim malim ili velikim i to ga zadržava, ne dozvoljavajući mu da se sabere. Čovek voli onu strast sa kojom se ne bori hrabro. Ona ovladava njime, obremenjuje ga, postaje njegovo okov i ometa ga da se obrati Bogu, da mu ugodi, da mu posluži, da postane podesan za Carstvo i da nasledi večni život.
108. Duša koja zaista teži Gospodu sva u potpunosti svoju ljubav ustremljuje ka Njemu. Koliko ima snage, ona se vezuje uz Njega jedinog svojim proizvoljenjem. U tome ona za sebe i nalazi pomoć, odriče se sebe same, i ne ide za prohtevima svog uma, budući da on, zbog zla koje je neodvojivo od nas i koje nas vara, ide za lukavim. Na taj način, čim zavoli Gospoda, duša se izvlači iz zamki sopstvenom verom i velikim staranjem, da bi se, pomoću sviše, udostojila i večnog Carstva. Istinski ga zavolevši, po sopstvenoj volji i uz Gospodnju pomoć, ona se već ne lišava večnog života.
109. Kako bismo jasnije pokazali da mnogi po sopstvenoj volji ginu, tonu u more i padaju u ropstvo, predstavi sebi kuću u plamenu. Onaj ko namerava da se spase, odmah, pošto sazna za požar, beži napolje. Ostavivši sve i rešivši da pobrine samo o duši svojoj, on uspeva da se spase. Onaj, pak, ko reši da sa sobom uzme izvesne kućne predmete ili odeću, ulazi u dom i počinje da skuplja. Za to vreme oganj zahvata kuću i on zajedno sa kućom gori u plamenu. Vidiš li kako je on poginuo po sopstvenoj volji zbog ljubavi prema nečem privremenom? Slično tome, [predstavi sebi] da neki plove morem i da ih sustiže jaka bura. Jedan se skida nag i baca u vodu, rešivši da se sam spase. Nošen valovima i lako se krećući, on pliva po talasima i nalazi mogućnost da se izbavi iz gorkog mora, spasavajući dušu svoju. Drugi, pak, želeći da spase i nešto od svoje odeće, misli da će uspeti da pliva odeven i da će i tako uspeti da iziđe iz mora. Međutim, odelo koje je uzeo postaje teret koji ga potapa u dubinu morsku. Tako on gine radi male koristi, ne pobrinuvši se jedino za svoju dušu. Vidiš li kako je on umro svojom voljom? Zamisli još da se raščulo o nailasku inoplemenika. Jedan se, čim je do njega dopro sluh, ni malo ne čekajući i bez ičega, odmah dao u bekstvo. Drugi je, ne verujući da idu neprijatelji, ili želeći da nešto od svojih stvari uzme sa sobom, zakasnio sa bekstvom. Došli su neprijatelji, zarobili ga i odveli u stranu zemlju, prinudivši ga da živi u ropstvu. Vidiš li kako je i on po sopstvenoj volji, usled raslabljenosti, plašljivosti i vezanosti za neke stvari, odveden u ropstvo?
110. Njima su slični oni koji ne idu za zapovestima Gospodnjim, koji se nisu odrekli sebe samih i nisu zavoleli jedino Gospoda, već su se dobrovoljno vezali zemaljskim uzama. Ako želiš da poznaš pravu i savršenu ljubav prema Gospodu iz svetog i bogonadahnutog Pisma, pogledaj na Jova koji je, da tako kažemo, svukao sa sebe sve što je imao – decu, imanja, stoku, sluge i ostalo nasleđe. Smatrali su da on ima mnoga imanja, premda se, pošto ga je Gospod ispitao, pokazalo da nije imao ništa osim Boga jedinog. Isto tako je i Avraam odmah sve svukao kad mu je Gospod naredio da iziđe iz zemlje i roda i doma oca njegovog (Post.12,1). [On je ostavio] i domovinu, i zemlju, i srodnike, i roditelje – sledujući jedino reči Gospodnjoj. Usred mnogih ispitivanja i iskušenja i u svim slučajevima – i kada mu je bila oduzeta žena, i kada je živeo i trpeo uvredu u tuđoj zemlji – on je dokazao da je Boga ljubio iznad svega. Najzad, kad je po obećanju i posle mnogih godina stekao jedinorodnog i toliko željenog sina, Bog od njega lično zahtevaše da ga sa gotovošću prinese na žrtvu. I Avraam se svukao i istinski odrekao sebe. Jer, tim prinošenjem jedinorodnog [sina] on je pokazao da ništa osim Boga nije voleo. Kad je on sa takvom gotovošću davao sina, utoliko pre bi, ukoliko bi se to od njega tražilo, sa svom gotovošću i usrđem ostavio i čitavo svoje imanje ili ga odjednom podelio siromasima. Vidiš li pravu i potpunu ljubav koja se dobrovoljno predaje Gospodu?
111. Tako i oni koji žele da budu sunaslednici njihovi ne treba da ljube ništa osim Boga, kako bi se, u vreme kad budu podvrgnuti ispitivanju, pokazali spremni i iskusni, i kako bi savršeno očuvali svoju ljubav prema Gospodu. Podvig će do kraja proći samo oni koji su po svojoj volji uvek ljubili jedino Boga i koji su se odvojili od svake svetske ljubavi. Međutim, može se naći vrlo malo ljudi koji su stekli takvu ljubav, koji se odriču svih svetskih uživanja i želja, i koji su velikodušno pretrpeli napade i iskušenja lukavog. Mnogi ljudi žele da se udostoje Carstva bez napora, bez podviga, bez prolivanja znoja. To, međutim, nije moguće.
112. U svetu ima [ljudi] koji odlaze kod bogatog čoveka da bi kod njega radili za vreme žetve ili za vreme nekog drugog posla, i da bi dobili ono što im je potrebno za ishranu. Neki od njih su, međutim, lenjivi i nemarni i ne trude se i ne iscrpljuju u kući bogataša, ali ipak, kao da su ispunili svoje delo, traže istu platu sa onima koji su se strpljivo i marljivo trudili iz sve svoje snage. Čitajući Pismo, ili [povest] o nekom pravedniku, o tome kako je ugodio Bogu, kako je postao prijatelj i sabesednik Božiji, ili o svim ocima, tj. kako su postali prijatelji i naslednici Božiji, koliko su pretrpeli nevolja, koliko su stradali radi Boga, koliko su ostvarili vrlinskih dela i podviga – i mi isto tako ublažavamo [svetitelje] i hoćemo da se udostojimo jednakih darova i dostojanstava, rado želimo da steknemo one slavne darove, odlažući, međutim, na stranu njihove napore, podvige, skorbi i stradanja. Mi hoćemo da steknemo počasti i dostojanstva koja su oni primili od Boga, ali na sebe ne prihvatamo njihova iscrpljivanja, trudove i podvige. Međutim, kažem ti da sve to želi i priželjkuje svaki čovek: i bludnik, i carinik, i nepravedni ljudi bi hteli da naslede Carstvo na lak način, bez napora i podviga. Na putu se i susreću mnoga iskušenja, ispitivanja, nevolje, borbe i prolivanje znoja, da bi se otkrili oni koji zaista iz sveg proizvoljenja i svim silama sve do smrti ljube jedinoga Gospoda, nemajući osim Njega ništa drugo poželjno. Zvog toga oni po pravdi ulaze u nebesko Carstvo, odrekavši se sebe samih, po reči Gospodnjoj, i zavolevši jedinog Gospoda iznad svog disanja. Za svoju krajnju ljubav oni će biti nagrađeni najvišim nebeskim darovima.
 

   

5 komentar(a)

  1. Vasko Bulatović

    Svaka čast,odlična veličina fonta za mobilne telefone,ovde se vidi veliki trud koji ste uložili,super je sve.

  2. Hadži - Aleksa

    Evo punoće značenja primene savremene tehnike na dobrobit spasenja svakog ko želi da bude uz Gospoda našega Isusa Hrista. Neka je slava i hvala svima koji uložiše nesebičan trud i ljubav prema bližnjima na ovakav savremeni način.

  3. Beskrajno hvala na trudu!!!

  4. slavko radovanovic

    Čitao sam i ranije svete knjige ali sada je sve to mnogo zahvaljujući novoj tehnologiji pristupačnije.Ali da nije truda ljudi koji se trude da svete knjige prenesu na novu tehnologiju ništa tehnologija nebi vrijedila.Ali inače u bibliotekama je mnogo teže iznalaziti knjige koje ti trebaju.Ovako na jendom mjestu sve je preglednije.U biblioteku ipak treba otići,te knjige nisu uvjek sve tu i mnogo toga.Ovako čitam svaku noć.Onoliko koliko mogu .Nekad više a nekad manje.Ali uvjek čitam.

  5. Pomozi Bog, oci i bratije! Nadam se da bi mi neko bio kadar i voljan pomoći u jednoj stvari. Naime, negde u dobrotoljublju sam pročitao nešto o rasuđivanju, a što nikalo ne mogu ponovo naći. Tamo se onaj koji rasuđuje poredi sa menjačem novca, i njegovo rasuđivanje prolazi kroz, čini mi se, četiri provere, od kojih je poslednja: „da li je li teško strahom Božijim?“ Ako neko zna ili sluti o čemu govorim, neka mi kaže. S nama Bog!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *