NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
DOBRO JUTRO, SUNCE
 
– Gde je Ž. K.? – pitale smo M. K.a, našeg sagovornika s početka ove knjige, kad smo ga, nakon tri godine, jula 1990, ponovo posetile. – Ne odgovara na telefonske pozive, a htele bismo još jednom s njim da porazgovaramo.
– Umro je… krajem 1989…
M.u je teško. Ž. mu je bio dobar prijatelj.
– Bili smo klinci kad smo se upoznali, u četvrtom-petom razredu osnovne škole… Ne znam sve okolnosti pod kojima je umro, jer sam tada bio u Italiji. Plakao sam kao dete kad su mi javili da je izdahnuo u stanu jednog svog „prijatelja“, koji je izašao van u trenutku kad je Ž. uzeo prekomernu dozu droge. Ovaj mu je dao i izašao. Nepojmljivo! Pobesneo sam, hteo sam da pronađem tog majmuna i udavim ga…
– Meni se – nastavlja M. susprežući bes – pre deset godina dogodilo da je jedan mladić u mom stanu uzeo overdose i, po običaju većine narkomana, trebalo je da ga izvučem iz kuće i ostavim u nekom prolazu, ali kad sam shvatio da čovek umire a ne mogu mu pomoći, izleteo sam na ulicu i zaustavio prvog policajca na kog sam natrčao. Rekao sam mu o čemu se radi i zamolio za pomoć, tako da smo momka ubrzo odvezli u bolnicu. Lekar je tvrdio da smo za pet minuta pretekli mladićevu smrt. Zbog tog slučaja dospeo sam na sud (omogućio sam čoveku da u mojoj kući konzumira drogu), ali su mi progledali kroz prste jer sam, navodno, bio mlad. Rekao sam im da bih pre pristao i na deset godina robije, nego da čoveka nosim na duši.
– A ti? – pitamo M. K.a. – Izgleda, odlučio si da živiš. Soba ti je posve drugačija. Pre tri godine zidovi su bili crni, roletne spuštene, mrak, a sada su zidovi svetli, „pomirio“ si se sa suncem, oseća se dah života u tvojoj kući. To nas raduje.
– Zbilja je drugačije? – ogleda se mladić oko sebe sa smeškom. – Pa, otkad se nismo videli, dve godine sam proboravio u Italiji. Već pre odlaska sam neko vreme odolevao igli. Kada smo 1987. razgovarali, još je to moglo da bude „zezanje“, ali se u međuvremenu proširila fama side, pa kad se kaže da je neko narkoman, svi zaziru, plaše se. Tako velika (i razumljiva) ograda neugodna je živom biću. Potom, u Italiji, gde je droga veoma dostupna, dostupnija nego ovde, nisam smeo da se upuštam u takvu avanturu, jer borba za opstanak u jednoj takvoj zemlji pretpostavlja zdrav organizam, sposoban za naporan rad. Ne radiš li, nema hleba. Nije mi tamo bilo mame da mi doturi koricu… Takođe je važno što sam u Italiji upoznao divnu Grkinju, kojom ću se uskoro oženiti. Bila je kod mene mesec dana i ubrzo dolazi opet…
– Zna li devojka da si bio narkoman?
– Zna. To je prošlost o kojoj izbegavamo da govorimo…
Prisećamo se da je M. K. pre tri godine pominjao značaj motiva (zasnivanje porodice, na primer) za prevladavanje potrebe za drogom.
– Jesi li razmišljao o mogućnosti da motivi koji te sada drže na bezbednom odstojanju od heroina, jednom, usled puke nepredvidljivosti života, splasnu, pa da padneš u iskušenje da ponovo za njim posegneš…?
– Znaš kad bih, možda, ponovo počeo da se drogiram: kad bih, recimo, saznao da sam neizlečivo bolestan.
Kuva nam kafu. Smeje se:
– Sve mislim da vi ne pišete nikakvu knjigu, da ste zbog nečeg drugog tu…
– Uvažavamo pravo, čak obavezu svakog osvešćenog čoveka da pomalo sumnja, ali, veruj nam, dugo nismo videle inspektora Aleksića…
– Ja ga nisam video od 1988. godine. Samo smo se jednom, po mom povratku iz Italije, čuli telefonom. Zna da sam ostavio drogu. On stvarno nije loš čovek Nisam siguran da, na njegovom mestu, ne bih bio deset puta gori…
Zvoni telefon. M. je ljubazan, raznežen čak: „Tetka, tu sam sa dve prijateljice, pijemo kafu i pričamo… Joj, tetkice, nemam ručak, ali ću spremiti. Donećeš? Pa, ako ti nije teško… Hvala.“
– Znate li šta je najpotrebnije… – kaže spuštajući slušalicu. – Treba prijateljstvo, treba ljubav, i sve će biti dobro, pobediće se droga…
– I… smrt prijatelja? Jesi li očekivao takav ishod u vezi sa Ž-om, i da li je to učvrstilo tvoj otpor prema drogama?
 
– Nije mi padalo na pamet da ja ili moj prijatelj možemo umreti od droge, iako dobro znam da se to DRUGIMA događa. Ali, njegova smrt je značila da se to počelo događati i NAMA. Prelomio me je taj slučaj, zaista…
– Kako te prihvata bivše društvo narkomana? Kad govoriš s njima, osećaš li da im više ne pripadaš?
– Jao, to je jako nezgodno…
– Kao da si ih izdao?
– Baš tako… Oseća se zid, pregrada. I oni mene izbegavaju… Sad o drogi razmišljam sa distance, kao o pojavi, sa desetogodišnjim iskustvom narkomana, pokušavajući da nađem korene. Ako pogledamo zemaljsku kuglu, ona se – bar se meni tako čini – najviše konzumira u podnebljima gde je stanovništvo najtemperamentnije. Temperamentan, energičan čovek, ukoliko nije genije, mora da bude mrav, da stalno nešto radi, da bude nečim obuzet, inače će ga neiskorišćena energija često terati da iskoči iz vlastite kože. U nedostatku angažmana, za neutralizaciju suviška energije dobar je heroin – dobar, kad ne bi imao svoje mračno naličje. Mladi se ne smeju upuštati u opasne avanture s drogama, iz prostog razloga što smo mi, ljudi, nezajažljivi, nemamo meru, nismo u stanju da se držimo bezopasne granice iza koje je nizbrdica, ponor…
Doživljaj droge je individualan, kod svakog konzumenta drugačiji a, dakako, i doživljaj apstinencijalne krize. Prvog dana krize ja bih se smejao, bio dobro raspoložen, a već drugog umoran, razdražljiv, izmožden. Moja kriza ne bi trajala kraće od deset dana, ali sam je podnosio, trpeo. Neko je, pak, tih dana u stanju da ubije čoveka, samo da dođe do droge. No, svakom je svoje najteže. Znate onu pričicu: Dve ribe se skupa peku na plotni, i jedna kaže: „Jaoj, što mi je vruće!“ Na to će druga: ,D tek meni!“
– Nikada se nisam spuštao na nivo bolnice. Sam pao, sam se udario. Sedi, ćuti i trpi… Nije to prirodna bolest. Znaš šta te čeka, svesno uzmeš drogu, a potom moljakaš doktore za pomoć… Onima koji prvi put zakorače u pakao droge, pa prvi put dospeju u bolnicu, još bih i oprostio, ali da te „izlečim“, pa da mi se vratiš za šest meseci – e, to je suviše! Ja nisam tražio pomoć lekara. Išao sam jedino kod doktorke Gubaš, jer je divan čovek, izuzetan, odnosila se prema nama kao majka. To mi je godilo, i nisam je trebao zbog pomoći, nego zbog ljudskosti. Znao sam da joj kupim buket cveća i posetim je kao čovek, a ne kao pacijent… Moja majka je svedok da sam, u krizama, po deset dana padao u nesvest, ali nisam tražio ničiju pomoć, niti bih, što nije bilo teško, pošao da nasečem čaura maka i olakšam sebi…
– Nije li nepravedno od svih narkomana zahtevati toliko snage koliko je ti imaš, ako znamo da Bog pri raspodeli snage nije težio ravnomernosti?
– Slabi ne smeju ni da počinju…
– Nadamo se da ti je mama, napokon, srećna. Za njom je dvanaest godina patnje, jada, straha. Pamtimo da je strepela da ćeš joj umreti i pitala se čemu će joj onda njen život.
– Eh, moja mama! Nema svako moju mamu. Moja mama je jedna divna žena, zbog koje sam se, napokon, vratio iz Italije. Da sam ja imao sina kakvog je ona imala, ne znam šta bih mu uradio… Previše je podnela.
 
– Dobro, sad će prinova, i to će je, svakako, sasvim vratiti u život. Doći ćemo da čestitamo rođenje deteta.
– I pre, da upoznate moju buduću ženu. Očekujem je ovih dana.
– Važi.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *