NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
SANATORIJUM NA JAVOR PLANINI
 
Ovoga puta nam sagovornik nije bio narkoman, već šezdesetogodišnji otac jednog od njih, o kome smo čuli da je „pravi policajac“, zbog preduzimljivosti i upornosti u nastojanju da spase svoga sina. Na razgovor je došao u jedan novosadski penzionerski klub, blagog januarskog popodneva 1988.godine.
– On je gotov. Osuđen na smrt – započeo je R. K. priču, spominjući jednog našeg zajedničkog poznanika, narkomana. – Sva ta njegova generacija je već pod zemljom…
– Narkomanija je pakao za roditelje. Ako na vreme saznaju o čemu je reč, u saradnji sa lekarima i policijom možda i mogu da izvuku svoje dete… Nisu ta deca kriva – veli blago R. K. – Krivo je društvo, škola. Škola je nekad vaspitavala omladinu. Danas tek nudi znanje deci koja hoće da ga prihvate. Ulica nam omladinu vaspitava… Najzad, nisu opasna ta deca koja uzimaju drogu, već oni koji je rasturaju. A najopasniji su rasturači koji ne uzimaju drogu… Znam ih nekoliko u Novom Sacu. Kao po pravilu, roditelji ih izvlače iz zatvora. Najokoreliji snabdevači uvek se izvuku. A potom se dogovaraju koga još da uhvate u svoje mreže.
– Četiri godine sam se žestoko borio da spasem sina. Imao je devetnaest godina kad je počeo. Sad mu je trideset… Bezvoljnost kod kuće i nezainteresovanost u školi, bili su dovoljan znak da nešto nije u redu. Sumnjali smo, i obratili još veću pažnju na njegovo ponašanje i kretanje. Nas dvoje smo radili, a on je išao u školu. Baka je živela sa nama. Nemamo više dece. Uslovi života bili su prosečni…
– Uzimao je prvo neke kapljice, pa pilule, male, crvenkaste, i zatvarao se u sobu. Zamolio sam policajce da nas obaveštavaju o njegovom kretanju, a i sam sam „krstario“ gradom da vidim u kojem se društvu kreće. Povezao sam se i sa doktorom Savićem…
– Jednom sam u kući zatekao nekakve pilule. Mislim da je to bio valoron. Tada sam već svake druge nedelje detaljno pretresao sinovljevu sobu. Zbog valorona je bio odsutan, neobično se ponašao… Rekao je da ga pije protiv nesanice, a najzad je ispalo da mu ga je neko dao u školi radi, navodno, bolje koncentracije…
– Postepeno sam, i mimo policije, uspeo da prodrem u njihovu organizaciju, način mišljenja. Razgovarao sam sa roditeljima. Bilo je među narkomanima i profesorske dece, ali oni nisu hteli da veruju. Mnoge sam upozoravao, katkad anonimno. Upućivao sam ih na budnost, policiju i lekare. Pojedini su bili zahvalni, a drugi, opet… Lekari su mi rekli da je dobro ako se petoro od stotinu takve dece izvuče.
Zatim je R. K. razradio, sa suprugom, „strategiju“.
Sarađivali su i rođaci. Dogovor je bio da se sin što više uvlači u porodični krug i izoluje od sveta narkomana.
Radio sam tada – kaže otac – i nisam mogao da ostvarim baš potpun nadzor. Odlazio je sa školskim drugovima. Kad je završio četvrti razred, našao sam mu posao, koji je, već posle dva meseca, napustio. Počeo je da uzima valoron u injekcijama.
Otac nije posustajao. Bio je priseban i kad mu je, nakon dve godine, sin pobegao od kuće.
– Angažovao sam policiju i dobio depešu da je u jednom primorskom gradu. Iste noći sam krenuo autom i ujutru bio tamo…
R. K. objašnjava kako je ostvario potpunu kontrolu njegovog kretanja, i da to svaki roditelj, ako hoće, može. Sin je, u međuvremenu, i sam pokušavao da iziđe iz košmarnog sveta droga, ali bezuspešno.
– Svake sam noći – veli otac – išao sat-dva u grad po tom poslu. Nisam pretpostavljao da tako nešto može da se dogodi meni i mom sinu, koji je bio odlikaš, kojem nikada nisam morao da pokažem jedno slovo, jednu reč… Podsticao sam mu interesovanje za knjige i mnogo je čitao. Miran je po prirodi, široko obrazovan, rado priman u društvo, dosta je putovao… Nikad u životu nije ukrao, nema obijanja apoteke u dosjeu, nije lagao. Ne psuje. Nikada u kući nije čuo jednu jedinu psovku.
Kad sam ujutru stigao na more – vraća se R. K. svom uistinu policijskom poduhvatu – našao sam ga, i odmah smo krenuli natrag. Stanemo u Sarajevu da se odmorimo, a on – opet pobegne! Nestao, jednostavno. Ništa. Vratim se u Novi Sad. Kroz tri dana dobijem obaveštenje da je u drugom gradu, i opet krenem za njim. Nađem ga. Uz put, na povratku, još i doživimo saobraćajnu nezgodu. Jedva ostanemo u životu…
Čini mi se da ga je to preseklo, da je, u trećoj godini drogiranja, shvatio gde to vodi…
R. K., poučen sopstvenim gorkim iskustvom, tvrdi da lekovi, kad je u pitanju narkomanija, nisu delotvorni, već prosto izdvajanje iz sredine…
– Možete vezati čoveka dva-tri meseca. Kad ga odvežete, nastaviće, jer mu njegova grupa ne da da ode… Ja sam svog sina odvojio od društva. Nisam ga puštao iz kuće godinu dana. Dve nedelje, tri-četiri puta dnevno, kuvali smo mu čaj za smirenje živaca sa dosta meda. To je lek. Davali smo mu ga u svakoj hrani, umesto šećera. Nakon dve nedelje smanjili smo dozu. Nikud nije mrdao bez nas dvoje. „Terapija“ je trajala mesec dana, a to se događalo sredinom četvrte godine njegovog drogiranja. Nakon četiri godine, smejao se svojim postupcima. Bio je konačno izlečen.
– Sećam se kada je tvrdio da je upoznao devojku koja je uzimala drogu. On, navodno, to nije znao. Otišao je s njom na jedan njihov žur… Kad sam hteo da upozorim njene roditelje, javila joj se.mati i odsekla: „Vi lečite vašeg sina kako znate, a moje dete ostavite meni!“ Na isteku druge godine njihovog poznanstva, ta devojka je poginula. Nisam voleo što su zajedno, jer je odbijala da se leči…
Sin R. K-a ima već deset godina radnog staža. Nakon šest meseci od otkaza, otac ga je ponovo zaposlio, i više nije napuštao posao.
 
– Radno mu je mesto, na sreću, bilo van grada. Izolacija je, zbog toga, bila izvodljivija. Samo prve godine staro društvo zvalo ga je telefonom, ali mi smo to tako uredili da on ni dan-danas, iz navike, ne diže slušalicu. Majka odgovara na pozive. Godinu dana nije odlazio u grad, a potom, još dve godine, samo po prekoj potrebi…
– Sada je sasvim sazreo, smeje se, vidi da se obistinila slutnja lekara da za mnoge nema spasa… Deset njegovih poznanika je umrlo. Eto, uspeli smo… Mnogi roditelji se nisu založili, čak ni oni koji su imali neograničena sredstva, vlast i moć. Narkomani potiču iz svih slojeva. Nije to zlo sirotinje, nego zlo društva. To su pipci onih koji hoće na lak način da žive. Ti su zlo. Narkomane ne treba kažnjavati, nego lečiti. Kazne za rasturače su preblage. Za veću količinu droge proborave godinu-dve u zatvoru, i nikom ništa. Otac spase sina rasturača koji će desetoro mladih poslati pod zemlju. Da nisam spasao svoje dete, ubio bih deset rasturača. To sam im i govorio, mnogima lično zapretio… Iako mi priroda nije takva, nikoga u gradu nikada nisam udario. Proneo se glas, valjda. Ostavili su moju kuću na miru…
– A sada, ne znam da je iko iz njegovog bivšeg društva uspeo da se izvuče. Razgovarao sam sa ocem jednog. Žena mu umrla. On izgubio zdravlje. Kaže, život mu je pakao. Živce pogubio, prepustio se… Eto, moja žena, recimo, propala je i psihički i fizički. Otišla je u invalidsku penziju. A ja? Čude mi se kakve sam to živce imao kad sam sve podneo…
Premda je njegov sin već sasvim bezbedan, R. K. kao da je stekao refleks otpora drogama. Kad primeti štogod sumnjivo, poželi da javi roditeljima, policiji…
– Jedan mladić u našoj zgradi kuva čaj od maka. To razara živčani sistem. Desetine dece će stradati. Da bi došao do para za svoju drogu, on, poput mnogih, snabdeva ostale. Znam tog mladića odmalena. Čini mi se da mu je nedostajala materinska ljubav. Mati ga je tukla, rukama i nogama, ostavila njega i oca. Otac se propio, i najzad se oženio, a dečko ostao.sam, s bakom. To je jedan nesrećan brak, u kom je dete ispaštalo. Žao mi mladića. On je žrtva svoje matere. Druga su deca, mahom, žrtve društva.
– Predlagao sam da se u školama sprovode anonimne ankete svaka tri meseca. Tako bi se stizalo do važnih podataka. Ali, u školama se o drogama razgovara jedanput godišnje!
– Ogorčen sam na društvo, političare. Zašto se ovom problemu ne posveti više pažnje? Policija i lekari su usamljeni. Doktor Savić ume da sarađuje s roditeljima, a inspektor Aleksić da uđe u dušu mladog čoveka. Ali, to je posle. Zar se, kroz nastavu, omladina ne može bolje upoznati sa posledicama uzimanja droga po njih, porodicu u kojoj žive, i po njihov porod?
– Ja ne bih ovog mladića iz moje zgrade poslao u zatvor. A, ne, tako se ništa ne rešava. Poslao bih ga u neki drvni kombinat na Javor planini, da radi godinu dana, zarađuje svoju platu, izoluje se.
– Neka snabdevači idu u rudnik na izdržavanje kazne. Neka kopaju, da društvo od njih ima koristi. Zašto, zaista, njih, koji nam truju decu, ne pošaljemo u rudnike, nego se sastaju u zatvorima da se bolje dogovore za dalje akcije. Stroži zakoni bili bi, svakako, delotvorni. Političari se trgnu samo kad čuju da je u pitanju njihovo dete. Pa, pobogu, zar druga deca nisu pomalo i njihova?
Zašto nije bilo poželjno da razgovaramo sa sinom, ili da se sastanemo u njihovoj kući, shvatili smo i ranije, a otac je na kraju samo potvrdio našu pretpostavku.
– Prebrodili smo taj period i izbegavamo da u kući o tome razgovaramo. Po njegovom izlečenju jedino sam ga, s vremena na vreme, obaveštavao ko je „otišao“. Mnogo je mladosti pod zemljom – kaže uistinu izvanredno uporni R. K.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *