NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
„DA SAM GA UBILA, VEĆ BIH GA ODROBIJALA“
 
Oni su nam govorili svoju sudbinu, a mi je zapisivali kao pouku drugima. Između devet ujutru i dva po podne, 28. jula 1987. Sin, dvadesetšestogodišnjak, Jedanaest godina narkoman, i majka, penzionerka, bivši komercijalista, sučeljavali su svoja mišljenja spontano, tako da je bilo vrlo neugodno hvatati delove te žive drame i sabirati ih kao dokaze protiv droge.
Hrabrila nas je predusretljivost majke. Kad smo, dan ranije, zakazivali ovaj susret telefonom, rekla nam je: „Vi ste prvi koji mi se obraćate zbog mog problema. Ispričaću vam sve, zbog drugih majki. Ne krijem sve ove godine, da mi je sin narkoman, svugde sam tražila pomop, ali…
Sin nas je nevoljno primio: „Ne možete mi pomoći, niti ja mogu pomoći kome drugom.“ Nedugo potom pristao je da nam govori o svom životu „načelno, bez zalaženja u intimu“.
Ta deca – tiho je zaustila majka pre nego nam se sin pridružio – koja uzimaju drogu deset i više godina, izgubljeni su ljudi; ne ljudi – njihov razvoj je stao kad su počeli da se drogiraju… Ne verujem da su samo odnosi u porodici uzrok ovom zlu. Mi smo, eto, živeli skladno, na Satelitu, u radničkoj četvrti. Zatim smo se doselili na Liman… Sin mi je bio sportista, plivač. Kad sam primetila da gubi interesovanje za plivanje, da počinje da me laže i dolazi pijan, bilo mi je sumnjivo. Uspeo je da mi taji dva meseca. Zatim sam otkrila da se drogira. Bilo mu je četrnaest godina…
Naočit mladić, kojem je sad dvadeset šesta, pozdravio nas je ne skrivajući nezadovoljstvo što smo tu. Nervozno nam je pokušao sažeti problem:
– Jako dugo se drogiram. Lekari mi ne mogu pomoći.Fizička kriza se preboli, ali šta posle? Psihički momenat je važniji. Svi pominju metadon kao sredstvo za bezbolno spuštanje. Tačno, pomaže… Ali, pitam vas, šta posle?
Zamolili smo ga da se priseti zašto je počeo da uzima drogu, a on gotovo da je rekao: „Mladost prezire posledice i u tome je njena snaga.“
– Počeo sam sa morfijumom, kokainom, heptanonom, a uzimao sam i heroin, valoron, 1,80, sve. Bio sam i na lečenju i u zatvoru. Lečenje mi nije pomoglo. Narkoman je, da se razumemo, apsolutno slaba ličnost. Izolacijom se ništa ne postiže. Dok je u zatvoru, recimo, apstinira. Kad izađe, prvo mora da se ufiksa, da bi se snašao u svom okruženju!
– Dogodi se da sam „spušten“ fizički. Ali, kad mi zasvetli sijalica: heroin, heroin, heroin – moram ga se domoći.
Poput drugih naših sagovornika, i ovaj tvrdi da bez izuzetnog motiva nema odustajanja od droge, što će reći da bi mu sopstvena porodica i bolji posao (radi već tri godine) osnažili volju da se okane ovakvog života. Međutim, „ko smatra da nema volje, očito ima nekakvu veliku volju koja mu smeta „…
Mladić se lečio u Beogradu. O tome kaže: „Kakvo lečenje! Jasna stvar da sam tamo išao po heptanon. Neznanje tu vlada, zabluđenost. Čak ni moja majka, koja je deceniju uz mene, ne zna mnogo…“
– Ali, sine – uporna je majka – kako da ti se ta lampica, kad se upali, ugasi nečim drugim, a ne heroinom?
– Ničim – odsečan je. – Jedino, nešto da preovlada, da me preokupira… Imam devojku. Ona se ne drogira…
– Sa heroinom – priseća se mladić – nema eksperimentisanja. Uzeo sam ga jednom, dvaput, triput, i – gotovo! Metadonsko „spuštanje“ je dobro, efektno. Ali, važno je da to bude dugotrajna terapija. Jer, ako mi je droga u glavi, naći ću je, ma po koju cenu. Širom zemlje ljudi trguju, bogate se. Heroin će uvek stići, uprkos budnosti. Treba nešto unutra menjati, u odnosu, tretmanu. Da postoji stacionar gde ću popiti svoju terapiju, ne bih kupovao heroin sa rizikom da je nečist. Stacionar bi značio sigurnost za priliku kad se upali lampica, znate…
– Ne plašim se, ponavljam, bola, fizičke krize. To ću podneti. Dosta sam krizirao, desetak puta gotovo neizdržljivo, do padanja u nesvest. Ipak, siguran sam da ću prestati da se drogiram. Dva dana pred smrt, ili za godinu-dve, svejedno, prestaću…
– Kriza razara organizam. Nekontinuirano uzimanje droge remeti metabolizam, a uz to, početnici, vijajući užitak, trpaju svašta u sebe…
Majka u sinovljevoj priči ne beše primetila očekivani otpor drogama.
– Ti bi ih čak popularisao! – kaže zapanjena.
– A, ne – odbija kratko sin.
– Znaš li šta je borba za život, opstanak, kućenje? – pita mati.
– Narkoman ima samo jednu borbu… Za drogu.
– Vas, mahom, porodice izdržavaju. Da si na ulici, pitam te, šta bi bilo?
– Isto.
A zatim, nastojeći da suzbije nervozu, dodaje:
– Treba mi, shvati, debela slamka za koju ću se uhvatiti. I sigurnost, kroz nekoliko heptanona na dan.
– Ali, sine, kada će ta slamka stići? – očajna je mati. – Imao si četrnaest i po godina. Sad ti je dvadeset šest.
– Govorim kako osećam. Ne želim da lažem…
– Nemoj, sine, tako. Ti znaš koliko sam ti heptanona nabavila… Pošto je gram heroina? Za iste pare kupiću ti flašicu heptanona, pa ih rasporedi, na mesec dana, ako si karakter – rekla je, kao da ne shvata da karakter ne može biti nezavisan od droga.
– Meni – obrazlaže mladić – treba kontinuitet, sigurnost. Neću da vijam heptanon kako vijam heroin.
– Narkomana je važno resocijalizovati – obraća nam se majka – makar država dotirala njegovo radno mesto.
– Mnogima bi pomogla sigurnost heptanonske terapije – ne odustaje mladić.
– Sine, moraš priznati da ste svi vi veliki lažovi!
– To je normalno, kad se ovako živi.
– Nećete da sarađujete…
– Zašto u množini? Nemoj mene u to kolo! Nisam ja deo „njih“! – ograđuje se mladić, a zatim se nama obraća:
– Tu je jedan Hudolin, jedan Petrović, jedan Savić… Slavni doktori. Svima je poznat američki metod lečenja narkomana. Što ga ne primene? Zašto eksperimentišu?
– Sine, pamtim kad si počinjao – seća se majka s gorčinom. – Sad je kasno. Ili ćeš živeti, ili umreti… Gde sve nisam išla po taj prokleti heptanon. Pre šest-sedam godina, bukvalno su me isterali iz temerinske apoteke. A imala sam uredan lekarski recept…
– Šta misliš, koliko su puta mene isterali?
– Niko ne shvata – okreće nam se majka – kako je roditelju. Otkud ja znam hoće li preživeti ili umreti kad je u krizi. Nemam kome da se obratim. Zašto je to tako? Javljala sam se i socijalnim ustanovama, i Skupštini opštine, i Crvenom krstu, i Omladini… Svugde sam ostavljala puno ime i prezime, adresu, telefon, ali ništa. Svugde su me dočekivali kao da tražim samilost (sin je u međuvremenu izišao načas). On je gotov – šapuće majka – danas će da se drogira… Nikada me niko nije pozvao, osim u dva slučaja, kad je prevagnuo privatan odnos. Jedan me je lekar pitao znam li koliko košta lečenje jednog narkomana. „A koliko košta jedno dete?“, upitala sam iznenađena. Bolesnika od raka lečimo do poslednjeg dana, iako znamo da je neizlečiv. Narkomane ne shvataju tako.
– Možda zato – blago je podsećamo – što je bolesniku od raka bolest datost, a narkomanu, uslovno rečeno, izbor.
– Ma, šta je on mogao da „bira“ u petnaestoj godini?! Kasnije, kad god bi bio u krizi, drhtao, tražio heptanon, šta sam mogla nego da odem po recept… Inače – kaže mu u oči – ja mom sinu ništa ne verujem. Oni su veliki lažovi, labilni. A nikada neću odustati od rata protiv droge. To je veliko zlo, patnja, bol… Ubedio si me – obraća se mladiću – sine, jednom, da ćeš ostaviti. Tada sam ti stvarno poverovala…
– Ali, mama, i ja sam poverovao. I ja sam bio ubeđen… – prekida je nestrpljivo mladić, a zatim napominje da, što se side tiče, pripada takozvanoj rizičnoj grupi. – Neverovatno je, ali nigde u gradu ne mogu da kupim sterilni špric!
– Kad je počeo da se drogira – priseća se majka – bio je u prvom razredu srednje škole. Tamo su za to znali, a znao je i trener plivanja…
– Ali, kao da nisu znali – nadovezuje sin.
– Jedino, moraš priznati, na poslu su te lepo primili… Hvala im – kaže kroz suze. – Ali, gde su drugi – škola, omladina? Ako znaju da im se drug drogira, zašto se to ne može reći ocu, materi? Zašto smo dva meseca, svakog jutra, morali ići lekaru u Beograd, a ovde nismo imali gde? Nije naše društvo siromašno, samo što smo najveći rasipnici na svetu… Učenim sam ljudima išla i, kad spomenem „narkoman“, kao da kažem „groblje“. Šifra „304“ znači OTPISAN. Love ih kao zečeve…
– Jeste teško sa njima. Nabavim sinu heptanon, on ga sakrije ispod jezika i proguta drugu tabletu, a posle se ufiksa… Tačno je da su lažovi, da odnose dragocenosti iz kuće… Šta mislite kako mi je bilo dok ga juče, krišom, preko novina, gledam kako kuva čaj od maka? Nekad me i udari, a šta ću… Otišla sam ranije u penziju, da niko ne gleda moj jad i bol, da sam više u kući. Kao u ambis da idemo. Nema harmonije, lepih priča. Kad mi je dete nekoliko dana dobro, sve je med i mleko. A kad uzme drogu, nešto me stegne u grlu, mislim, bolje da nije ni mene, ni njega. Opet, ne može to tako, sin mi je… Borim se za njega, da ostane u životu… Jedini koji se bore su roditelji. I policija…
– Spasila me policija da ne umrem – nadovezuje mladić. – Poslali me u zatvor… Ako je godina i po u zatvoru spas… Tamo sam bio bez droge, ali opskrbljen sedativima, i bukvalno sam prespavao kaznu.
– Drogu ne nabavljam sam – kaže. – Ne idem u inostranstvo, nemam para. Zato izlazim na gradsku „scenu“. Jedino sam zbog toga s tim ljudima. Strogo poslovno. Da imam metadona, ne bih s njima uopšte kontaktirao. Razumete? To je borba za opstanak. Darvin! Mora se imati respekt prema nekom, zato što će ti trebati. Bezbroj puta sam (svi mi) kupio lošu drogu, dao pare nizašta… Isto tako sam i ja druge „zavrtao“. Droga kvari ličnost. Čovek postaje licemer, pristaje na mnogo šta, samo da dođe do cilja…
– Narkoman nema budućnosti. Živi za dan. Poslednji fiks će da uzme, iako mu u tom momentu ne treba, bez obzira na sutra. Kad ide u obijanje apoteke, ima ne, gde u podsvesti posledice, ali i one su zanemarljive u odnosu na cilj. Drogiram se punih deset godina, i samo sam zlo imao od toga. Pa, onda se treba zapitati zašto se drogiram? Zašto, kad ustanem, uzmem fiks pre nego što se umijem? Zašto, kad sam bio đak, nisam mogao da odem u školu ako se ne ufiksam?
– Sad mi je droga terapija, prevashodno za psihičko, a onda i za fizičko rasterećenje. Znam da mi i bez nje može biti dobro, ali kako da rešim tu stvar u glavi?.“
– Kad bi on jednom čvrsto rekao „ne“… – uverena je majka.
– Ne znaš, mama. Ne razumeš.
– Gledam te juče, pripremaš čaj od maka, mrziš sebe što to moraš… je li? Jedanaest godina – osvrće se majka na nas – živim u ovom svetu i ne znam, eto, ne znam kako spasiti rođeno dete. Verujem da nije u pitanju samo bolest, već i, rekla bih, drskost… Ali, ako znamo koliko je narkomana u našoj zemlji, i tvrdimo da je to bolest, hajde da ih lečimo…
– Sadašnja devojka mog sina je student. Ne uzima drogu. Čim sam je upoznala, rekla sam ko mi je sin, i da očekuje da će joj ponuditi drogu, i da razmisli hoće li moći da izdrži pored njega… Moj sin je moj, takav kakav je, ali on nema pravo da upropasti tuđe dete…
– Tri meseca je proveo u istražnom zatvoru, a onda je poslat u zatvorsku bolnicu. Zašto? Da se bolje združi s narkomanima? Korisnije bi bilo da je išao u Mitrovicu, na rad. Posle zatvora se zaposlio. Bilo „je, u početku, povuci-potegni. Zatim je nastupio preokret. Sad čak vanredno završava srednju ekonomsku školu…
Majka je poražena što, kako kaže, „lekari narkomane otpisuju u startu“:
– Ne sme da ne bude njihov „slučaj“ kad napusti bolnicu. Treba da su mi uvek otvorena vrata lekara i socijalnog radnika, ili ustanove gde ću ispričati kako se moj sin ovih dana ponaša i dobiti savet za odnos prema njemu. Ja sam se borila nasumice, po osećanju. Bila sam u vezi i sa roditeljima narkomana. Više nisam. Doživela sam mnoge neprijatnosti – od prikrivanja sopstvenog deteta, do optuživanja mog sina od strane onih čije je dete zapravo njega ufiksalo. Nema veze, i moj sin je ufiksao nekog drugog. Nisam htela gloženje, nego saradnju. Molila sam ih da nas deset odemo predsedniku opštine i zahtevamo da nas primi. Nisu hteli. Stid ih, šta li… Ni moj muž nije preterano angažovan. Radi kao direktor u jednom preduzeću. Učiniće sve što od njega zahtevam, ali nema inicijativu. Tate su inače po strani…
– Moj sin celu svoju platu daje za drogu. Zanemarljivo je sebi kupovao u ove tri godine, premda voli da se lepo obuče… Kad ostavi drogu, žestoko pije dva-tri dana, a onda joj se opet vraća. Treba to seći u korenu. Kad uzme maha, vrlo je teško… On ima veoma dobru dušu, bolju nego stariji sin, ali šta vredi kad je stao na taj ludi kamen… Svi koji, navodno, traže jak motiv da bi ostavili drogu, neće ga naći – tvrdi majka, a potom sumnja:
– Verovatno mi ne shvatamo šta je to. Ako on već zna da je prošao samo kroz patnju, bol, jad, svađe, a opet se drogira, onda…
Dok sin odgovara na telefonske pozive (majka napamet zna njegovu „dnevnu šemu“ – s kim će se čuti i sresti), ona šapuće: „Nemate pojma koliko su povezani tim zlom!“
Zatim nam prilazi mladić i kaže: „Eto, ona se bori. Ne može mi pomoći. Ni ja, koji živim sve to, ne znam kako bih sutra pomogao svom detetu…“ Onda se zamislio i dodao: „Izlečio bih ga… Sigurno…“
 
– Sa drugaricom iz detinjstva – daje mati primer nepoverenja i predrasude – razgovarala sam dva sata kad mi je došla u goste, i prećutala mi je ono što ja svugde otvoreno govorim – da joj je sin narkoman… Eto, vi pišete o tome. Na debeo zid ste se namerili…
– Iz hitne pomoći vam neće doći ako kažete da se radi o narkomanu.
 
Zatim se mladić, pomirljivije nego u početku, pozdravio s nama i izišao van.
– Već ga je drmnulo – kaže majka. – Danas će doći ufiksan… Zakon za narkomane mora da postoji. Prisilno lečenje. Zatim, male su kazne za rasturače i proizvođače droge. Iživljavala bih se nad njima, za svu decu sveta.
Zvoni telefon. Majka razgovara s nekim.
– Narkoman – kaže pošto je spustila slušalicu. U njegovom notesu nema imena, sve nadimci…
Jeste, društvo je krivo – nastavlja. – Kažu: „Ne brineš.“ Morala sam raditi. Gde je škola? Gde su sekcije, dok sam ja na poslu? Danas, kad su odrasli, imaju kafiće, gotovo jedino kafiće. A ne znate kako je teško majci kad vidi svoje dete drogirano, nemoćno da prst pomeri… Nikada me niko iz škole nije pozvao da kaže: „Vaš sin se drogira.“ Prva dva meseca nisam znala, jer je bio plivač, pa je ionako često dolazio kući iscrpljen. Sve majke bi trebalo da umeju prepoznati narkomana, evo, recimo, po tome što ne jede, ne spava, zapostavlja obaveze, izgleda pijano… A kako je to dobro dete bilo! Uljudan, lepo vaspitan. Toliko mi puta dođe – priča dok joj ponovo naviru suze – da otrujem i njega i sebe. Više nemam snage. Išla sam, plaćala taksi do Rume, udarila mu pena na usta, da ga spasem, donesem heptanon. Pomoć drugih tražila sam punih sedam godina, a onda odustala. Sad se sama za njega borim, da mi je živ još koji dan, da ga gledam, operem mu, spremim…
Žena je u međuvremenu odgovorila na poziv sinovljeve devojke. I sa njom je iskrena, a obe, u odnosu na mladića, iskazuju nepoverenje. Zatim nam je spominjala brojne nadimke i pričala kratke priče o devojkama koje zbog droge idu iz ruke u ruku, o mladiću koji brzo uzme fiks da ga ne bi morao podeliti sa verenicom koju očekuje, o preprodavcu droge čija je majka narodni heroj, i o još jednom koji je drogiran izišao pred matičara, a kasnije ga ni žena ni dete nisu motivisali da se okane takvog života.
– Zbog mog sina me je – kaže – bilo sramota u početku, jer sam bila neupućena. Bruka, mislila sam. Za druge je to još uvek bruka, ali, kad se dogodi u porodici, drugačije se doživljava… Čini mi se, katkad, da bi svet lakše prihvatio mog sina da je ubio čoveka, nego što je narkoman. Oni su žigosani… A saradnja roditelja izuzetno je važna. Otkad sam počela da se borim protiv droge, toj mladeži sam i pomagala kad je moralo. Oni su jadni. Žao mi ih je. Gledam ih i znam da im prave i jedine pomoći nema…
Prekinulo ju je zvono na vratima. Mladić je dobio poziv iz suda, da svedoči u slučaju drugog narkomana.
– Eto, stalno tako – kaže majka. – Koliko smo samo išli po sudovima. Ne može se opisati kako je bilo. Jednom sam kleknula pred policiju da mu pomognu da ne umre… Oduzeli su mu pasoš. Molila sam da mu oduzmu. Neka mi, moj sin, umre u našoj zemlji, da znam gde mu je grob. I to. Mislim da nijedan narkoman ne treba da ima pasoš…
– Najsrećnija sam majka na svetu što mi se sin ne ženi. Kad bi došlo do toga, sve bih otvoreno rekla roditeljima mlade. Ne radujem se unučićima – opet je zaplakala – strašno volim decu, ali moj sin prvo treba da je zdrav, pa da ima dete. Nije to za brak. Težak je narkoman. Svesna sam da nikad neće ostaviti drogu i da ću ga jednom naći mrtvog.
Na pitanje šta ima od svog života u poslednjih jedanaest godina, majka kaže:
– Bila sam komercijalista. Uspešan komercijalista. Sad ne umem da odem do Štranda. Sad meni treba lečenje. Volela sam društveni život, pozorište, ali je to sad samo uspomena. Ne izlazim iz kuće. Muž mi je dobar, ali je život pakao. Dežuram ovde. Zatvorena. Nemam ni druga, ni prijatelja…
– Droga mi je krv na oči – kaže majka, a zatim poimenice nabraja umrle iz sinovljevog društva. – Poslala sam jednom i otvoreno pismo predsedniku Omladine Jugoslavije. Narkomani da pevaju za Dan mladosti! Moj sin jeste narkoman, ali on ne može da bude idol mladih! Ne sme da bude!
Ojađenoj ženi sin ne silazi s uma:
– Znate da ga ponekad mrzim. Mislim: „Crkni! Pa da sam te ubila, već bih te odrobijala za jedanaest godina!“ A kako da ubijem rođeno dete…
– Vidim ga juče, hoda kao pseto, nervozan, moli da skuva mak. Skuvao je (preda mnom se fiksao samo jednom, uoči odlaska u zatvor). Pretvaram se da čitam novine i osećam da me gleda. Tužan. Moli da mu oprostim. Grize ga nešto. Ispija čaj, i posle sat i po opet je opušten.
– Savetuju mi da ga izbacim iz kuće. Mogu. Ali, ovako, još uvek znam da je živ…
– Alkoholičare primaju u bolnicu, narkomane ne… Ni od koga više neću da tražim pomoć. Dosta mi je „zidova“. Ne nadam se ničemu. Koliko će mi dete živeti, ne znam. Trajaće ovako, dok može. Eto…
– Dođite, ako vas još nešto bude zanimalo – kaže nesrećna žena na vratima, spremna da opet otvara ranu, za opomenu drugima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *