NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
POSRNULI OZARENOG LICA
 
Većina ljudi na svetu svesna je svoje naročite važnosti. Jedni se, međutim, drže kao da su sami rodili sve svoje vrline, dok drugi znaju od koga dolaze darovi… „Samorodni“ počesto žive tako kao da im je neko na ulazu u život rekao: „Uđi, i što bolje se provedi!“ I kad žive odgovornije, gotovo uvek žale što se nisu bolje provodili… Premda, Sveti Nikolaj Žički i Ohridski podseća da na ovaj svet nismo prispeli da u sreći uživamo, nego da je zaslužimo.
 
* * *
 
Doktor Siniša Jovović, verujući, pravoslavni psihijatar, tokom deset godina prakse pomagao je mnogim narkomanima i stekao dragocena znanja:
Narkomanija – to je bolest, zločin, strast, nesreća. Narkomanija je bolest tela, duše, duha. Narkomanu teško pada svaka frustracija, svaki bol, napetost, nelagoda i stanje u kojem njegovo grandiozno Ja ne može da se ispolji. Zloupotreba narkotika, koja stvara psihičku pa fizičku zavisnost, kasnije postaje strast. „Duša najpre odbija, a onda rađa greh“, kako lepo kaže Ava Dorotej.
– Za lečenje ljudi u vlasti „hemije“, lekar treba da ima sizifovsku upornost, bezgraničnu ljubav i besprekoran život – da živi u moralnoj čistoti. Ako je imalo verujući, on zna da je droga strast, a svaka strast je dušegubna i ne može se lečiti psihijatrijom bez Božije pomoći.
– Gotovo svaki psihijatar ima otpor prema lečenju narkomana. Devedeset pet procenata tog lečenja je bez uspeha! Kad god sam bio jak u veri, i kad sam se molio Bogu za svoje pacijente, bilo je možda nekih rezultata. Kad god sam išao čistim srcem, da im zbilja pomognem, a ne slavoljubivo, rezultati su bivali bolji.
– Pacijent V. M. je posebno težak primer socijalne i psihijatrijske patologije. Ušao je u svet droge sa četrnaest godina i predugo je živeo skrivajući lice svoje pred licem Božijim! Đakon Slaviša Marković i ja smo krenuli, s verom u Boga, u izbavljenje ove posrnule duše spajajući dušebrižništvo (pomoć u veri) i psihijatriju (pomoć u razvoju). Nakon detoksikacije (infuzije, vitamini, sedativi), V. M. je upao u jednu od najtežih apstinencijalnih kriza koju sam ikada video. Ta glad za drogom, ta slika se ne zaboravlja!
– Kasnije smo, polagano, zapodevali razgovore o smislu i besmislu, o njegovom pređašnjem životu. Katkad bi se, s naporom, otvorio i pričao nam o svom svetu. Ostajali smo zapanjeni…
– Postepeno smo ga uvodili u veru, govorili mu o Gospodu, o svetim tajnama, o grehu… Posete manastirima su ga polako menjale. I lice mu je postalo drugačije, bio je nekako ozaren. Prisustvovao je liturgijama. Upoznao je novi svet, tople ljude, koji mu žele dobro, koji ga vole. Delovao je kao da ga je Božija ruka dodirnula. Samo da se nije osetio jakim pre vremena! Izgleda da se ponovo usudio đavola da začikava…
Gde duša nije zdrava, ni telo ne može biti zdravo. I još: gde duh nije zdrav, ni duša ne može biti zdrava. Dok je pričao o svojim doživljajima u manastiru, V. je delovao kao da se uhvatio za tu božansku nit u sebi… Pomoću molitve, ponovo bi mogao da se nađe na uskom putu spasenja.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *