NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
PRSTI NA BROJANICAMA
 
– Nepušači ne razumeju pušače, a pušači nepušače čak preziru. Kako je onda moguće da neko razume narkomana? – pitala sam đakona Slavišu Markovića na izmaku leta 2004, u manastiru „Sveti Nikolaj“ na Sokogradu.
– O narkomanu ne može da sudi niko ko sa njim nije proveo određeno vreme… Pre godinu dana pokušao sam da pomognem jednom mladiću, Srbinu koji je rođen i odrastao u Švajcarskoj. U Beogradu, gde sam studirao teologiju, viđao sam narkomane. Čak sam prisustvovao jednoj heroinskoj krizi. Devojka, mučenica, delovala je kao da želi da se iščupa iz sopstvenog tela… Tresla ju je groznica, trzala se, skakala, psovala… Psovala je drogu, zato što je mrzi, očigledno. Koliko joj je neophodna, toliko je i mrzi…
– Moj otac je težak dijabetičar. Od detinjstva sam doživljavao njegove kome. Dijabetska koma u početku liči na pijanstvo, a potom prelazi u žestok grč. Završava se potpunom oduzetošću, nalik na smrt. E, narkomanska kriza je duplo gora! Šećeraš najzad gubi svest o sebi, a narkoman je sve vreme svestan strahote koju preživljava…
– Uveren da sam razumeo suštinu narkomanije, usudio sam se da priđem onom mladiću i ponudim mu pomoć. Moj prijatelj, psihijatar, više puta se zaricao da neće lečiti narkomane, toliko ga je neuspeh pogađao. Narkoman je u početku nepristupačan, nadmen, nije svestan šta ga je snašlo, ne smatra se zavisnikom… Ko želi da mu pomogne, mora strpljivo, obazrivo da mu se približava…
– V. M. je, kad smo se sreli, imao dvadeset jednu godinu. Počeo je da se drogira u četrnaestoj. Najpre je uzeo hašiš, potom kokain, heroin, 1.80… Sve mi je priznao, a ja sam rešio da mu pomognem… Zapravo, to je promisao, volja Božija…
– Odveo sam ga svom prijatelju psihijatru. Doktor Siniša Jovović, šef lozničke Neuropsihijatrije, subspecijalista sudske i forenzičke medicine, jedan od retkih u zemlji, nakon razgovora sa V.om rekao mi je da mladić ne želi da se leči…
^ Sutradan sam posetio njegove roditelje u porodičnoj kući na selu. Razmatrali smo njihovu muku, dok je V. spavao u susednoj sobi. Mislio sam da spava, a on je, kad sam otvorio vrata, u jednoj ruci držao kašiku sa heroinom pripremljenim za ubrizgavanje, a u drugoj špric. Sledio sam se. Osetio sam beznađe. Nisam znao šta da kažem. V. je gledao u kašiku sa heroinom i usiljeno se smejao, valjda da ublaži užas. Nakon nekoliko strašno otegnutih sekundi, iz mojih usta su potekle reči: „Možeš to da uradiš ako hoćeš, ja ću izaći, a možeš da postupiš i pametnije – da mi dozvoliš da to prospem.“ Pružio sam ruku.“Hajde, polako, daj mi tu kašiku.“
Najzad je spustio kašiku. Sa špricem među prstima, pokrio je lice rukama i počeo nemoćno da zapomaže, kao da se odriče nečeg najdražeg… Dao mi je pribor. Prosuo sam drogu, a on je istresao i preostali heroin iz paketića. Zatim je legao na kauč i u grču ponavljao: „Što sam ti to dao?! Što sam ti to dao?!“ Malo se smirio i pokušao da zaspi… Ustao je, i u agoniji mi poverio: „Jedini način da se skinem jeste da nemam kontakta s drugim ljudima, da se ne odvajam od tebe, da me povedeš sa sobom, kući!“
– Uzeo sam sve njegove dokumente, pasoš, mobilni telefon, novac. Smesta smo otišli u Radovašnicu, manastir nadomak Cera. Poznajem igumana, sve sam mu objasnio, a on mu je očitao molitvu i rekao: „Daće Bog, biće dobro.“
– Zatim sam ga odveo u lozničku bolnicu. Četiri-pet dana dobijao je infuziju i metadon. Doktor Jovović je pozvao kolegu iz beogradskog Zavoda za bolesti zavisnosti. Otputovali smo u Beograd. Doktor Siniša Pavun, katolik, konstatovao je da je V. težak slučaj. Dao mu je terapiju, uputio nas kako da mu pomažemo, nagovestio mukotrpno lečenje i pitao me zašto sam se toga prihvatio. „Zbog mog i vašeg Boga kojeg smo shizoidno rascepili 1054. godine“, rekao sam. Doktor se nasmejao, i ljubazno pomogao savetima…
– V. je već znao Očenaš, a naučio je i Molitvu Isusovu. Poklonio sam mu brojanice i podsticao ga da se moli kad je uznemiren. Tako je i ruke smirivao… Pokušao sam da ga smestim u manastir Kovilj, ali nisu mogli da ga prime, onako pretrpani… Odveo sam ga svojoj kući, u Banju Koviljaču. Dvogodišnjeg sina i ženu u sedmom mesecu trudnoće sklonio sam kod mojih roditelja, a ja i njegova majka smo dežurali uz njega deset strašnih dana krize. Noću nije mogao da spava, razgovarali smo, a danju se vozili bez cilja… Ja sam spavao na podu, sa glavom naslonjenom na vrata njegove sobe, ako bi pokušao da pobegne… Dvorištem je šetao opasan pas; nije moglo drugačije… Preživeo je nekako tu krizu, i mi s njim… Zatim mu je u Beogradu, u privatnoj klinici na Dušanovcu, ugrađen blokator, implantat, koji devedeset dana blokira receptore u mozgu za opijate… U tom periodu ne sme da se drogira jer može da umre. Pridržavao se pravila…
Nakon devedeset dana, još trideset provodi na psihijatriji, primajući infuzije i sedative, a zatim ponovo odlazi u Radovašnicu. Tu je, izgleda, video veru kroz jednog monaha. Spoznao je, kaže, koliko je grešan. Počeo je da posti i da se pričešćuje… Sad je dobro, iako… Treba održati apstinenciju.
Đakon Slaviša Marković odabrao je manastir Radovašnicu zbog jednog čudesnog događaja na tom svetom mestu, nekoliko meseci pre susreta sa V.om.
– Moja žena je bila u blagoslovenom stanju. Ginekolog je konstatovao trudnoću, ali nakon Četiri-pet pregleda, svaki put, procena je glasila da je spontani pobačaj gotovo neizbežan, jer ništa nije bilo u redu. Fetus se nije razvijao kako treba, eho srca bio je neuhvatljiv…
– Nekoliko dana nakon poslednjeg pregleda, ni ne pomišljajući da pristanemo na kiretažu, na ženin predlog, nas dvoje i moj stric uputimo se u manastir Radovašnicu, koji je bombardovan u Drugom svetskom ratu, ostali su samo temelji… Pored zidina postoji crkva, gde se redovno održavaju službe. U priprati su se događala isceljenja, nad kamenom za koji se veruje da je pokrivao mošti nekog sveca…
Na prilazu manastiru osetio sam ogroman umor. Žena i stric ušli su u brod crkve, a ja sam zastao, razgledao, celivao ikonu… Zatim sam se osvrnuo i spazio kamen gde se događaju čuda. „Aha, to je taj kamen“, pomislio sam bezmalo ravnodušno. „Hajde da i njega celivam.“ Najednom me je neka snažna sila sabila u mesto, kao da sam se našao između dva ogromna odbijajuća magneta! Prožela me je toplina i radost. Činilo mi se da mi je srce van grudi i da se u celom predelu, kao preko razglasa, čuje kako kuca! Hoću da se pomerim, ne mogu. Onda izgovorim u sebi Oče naš. Na amin, kao da me je neko isključio iz struje! Čudo je prošlo. Osećao sam bezbrižnost, radost, i laku zapitanost… Moja žena i stric su palili sveće kraj kamena i šaputali. Tiho sam izgovorio Tropar Svetim Arhangelima. Kasnije sam od igumana saznao da je crkva upravo posvećena Svetom Arhangelu Gavrilu… Nije me napuštalo osećanje radosti. Kao da sam prvi put uistinu osetio veru.
Nakon nekoliko dana, u istoj onoj bolnici, koristeći iste uređaje, isti lekar konstatuje da je plod u utrobi moje žene sasvim u redu! Rodilo se, hvala Bogu, zdravo žensko dete, 4. oktobra 2003. godine.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *