NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
POLUSMRT, POLUŽIVOT
 
M. K. je rođen 1961, a drogu je počeo da uzima u šesnaestoj godini. O uzrocima i posledicama tog čina podrobno nam je pripovedao u svom stanu u Novom Sadu. Predusretljiv domaćin, visok, lepog lika, premda vrlo mršav, gotovo sve vreme dok nam je, reklo bi se sasvim otvoreno odgovarao na pitanja, sedeo je u stolici za ljuljanje. Soba je bila poluzamračena, pravi narkomanski ugođaj – ukoliko se zanemari nesnošljiva vrućina tog julskog popodneva 1987, kao drugi mogući uzrok spuštanju roletne…
Bez postupnosti karakteristične u narkomaniji, iz prve sam uzeo žestoku stvar. Bila je to ampula petantina, koju sam sebi ubrizgao u venu, uz jednog druga, početnika takođe. Ako mi verujete, dugo pre toga užasavao sam se igle, a prema samim narkomanima nisam ništa osećao – ni antipatiju, ni simpatiju. Međutim, o drogi se u to vreme mnogo pričalo i, prosto, zbog radoznalosti, površnog znanja i potpune ravnodušnosti prema posledicama, hteo sam da se uverim da li je sve tako strašno kakvim se predstavlja. Bio sam mlad.
Sasvim ste se prisetili uzroka prvom uzimanju droge? – pokušavamo da našeg sagovornika još malo zadržimo na 1977. godini. – Ne, nisam imao velikih neispunjenih želja, pa da sam u drogi tražio utehu. Radoznalost, kažem. Bez razmišljanja… Da sam razmišljao, ne bih, sigurno, ponovo, već posle nedelju dana,uzeo opijum. Nije bilo tako strašno. Čak ni ružno. Prijatno…
O onom što po veoma visokoj ceni naplaćuje zadovoljstvo, o „čaši žuči“ u svetu droge, takozvanoj apstinencijalnoj krizi, ovaj čovek kaže:
– Pravu sam krizu prvi put doživeo u devetnaestoj godini. Heptanensku. Strašna je. Moja majka i devojka presedele su celu noć kraj mene i one bi vam, svakako, bolje ispričale pojedinosti. Samo pamtim da tri-četiri dana bukvalno nisam mogao da ustanem iz kreveta… Mislim da je u svemu ovome psihički momenat ispred fizičkog. Važno je kako u glavi postavite stvari. Recimo, u zatvoru mi nije problem da „prekriziram“, iako je, priznajem, stravično. Znam da droge nemam, a uz to, ja sam tip koji sedi, ćuti i umire. Ne reagujem agresivno usled nedostatka droge, za razliku od nekih koji se suludo ponašaju, kažu sve što se od njih traži…
– Negde 1983. hteo sam da „prekriziram“ i da se malo zaustavim. Otputovao sam u Grčku. Bez novca za drogu, i poznanika koji bi me tamo snabdeli. Tri dana sam ležao na plaži i skapavao. Može. Preživi se uz svest da nema potrebne doze… A jednom sam pokušao i ovako: uvek sam nosio u džepu malo heroina. Zarekao sam se sebi da ga neću uzeti dok god ne osetim da ću pasti. Nisam pao. Najzad, kad je sve prošlo, taj sam heroin dao jednom drugu koji je bio u krizi. Treći put sam apstinirao dva meseca, u istražnom zatvoru. Već na dan izlaska bio sam u prilici da imam drogu, ali nisam hteo…
Učinilo nam se da je kod njega baš ovo uspešno prevladavanje kriza podsticaj ponovnom uzimanju droge. „Upravo to“, rekao nam je M. K. „Nalete nove količine, a ja odabiram: danas hoću ili neću, pa drugi put neću ili hoću. Mislim, jak sam, mogu to prevazići.“ Takođe nam se učinilo da mladić, na ovaj način, stvara sebi privid neophodan njegovom karakteru kao najsuštija istina, da on vlada drogom, a ne ona njime. Onda mu ta „nova količina“ koja „naleti“ dođe kao „aplauz“ sebi za dobro držanje u krizi. Jedino, ne znamo da li to dobro držanje unapred računa s „aplauzom“ koji će doći…? U svakom slučaju, ovaj čovek katkad podseća na slobodnog upravitelja ropskog poseda, ili, kod njega je reč o slobodi osvojenoj u okvirima (konačno?) uspostavljene vlasti droge.
U ovo smo se uverili kad smo ga upitali da li bi svom sinu, ukoliko ga bude imao, tolerisao uzimanje droge, čak ako bi to ovaj učinio kao zreo čovek, sa znanjem i svešću o posledicama. „Nikad“, odgovorio je odsečno. „A što se mene tiče, nemam još dovoljno jak razlog da je ostavim.“ Ili ne uzima dovoljno slabu drogu, posumnjali smo, u odnosu na koju bi i sadašnji, „nedovoljni razlozi“ (kao, recimo, patnja majke, o kojoj govori sa uvažavanjem i ljubavlju) sami od sebe bili „jači“.
– Da čuvam zdravlje? Zašto? Ne treba mi. Kada mi bude potrebno, čuvaću ga. Kada budem morao novac da trošim na svoje dete, neću imati za drogu.
Onda, u trenutku, naš sagovornik više nije siguran:
– Ko zna, možda i neću moći da prestanem. Evo, jutros sam uzeo heroin. Jedan gram se u gradu može naći za šest miliona. Od toga imam do sedam „fikseva“. A bude dana kad svaka dva sata uzimam drogu. Uostalom dodaje – nikad zauvek neću ostaviti. „Vikendaški“ bih to radio do smrti…
Neće hteti, ili neće moći ostaviti? Ako „neće hteti“, to je zato što mu je.depo. A svom sinu, ipak, ne bi priuštio ni sekund takvog zadovoljstva.
– Svoje dete bih sigurno sprečio. Zakrvio bih, ako treba, s njim. Ne bi me moglo lagati. Ja sam moju majku lagao. Ona je prostodušna žena, sa sela, izuzetno dobra, prirodno bistra. Nekoliko godina sam od nje tajio šta radim. A onda je, jednom, slučajno otkrila. Nije htela da kaže, da me napada. Došao sam jedne noći kući po pribor, ali ga nije bilo tamo gde sam ga ostavio.
– Šta tražiš? – pitala me je.
– Šta te se tiče! – odgovorio sam i nastavio da preturam po stvarima.
– To što tražiš, nećeš naći – rekla je najzad strpljivo.
Zaista nisam našao. Ne te noći. Kasnije, među njenim stvarima, vidim moju iglu. Nekoliko dana je znala i ćutala. Veoma smo dobri drugovi i teško mi je da je lažem. Sve sam joj ispričao, Plakala je. Obećao sam da neću više, da bih je umirio.
Bolest zavisnosti od droga nema za posledicu samo izneveravanje bliske osobe. Ili, neka se to uklopi u sistematizaciju problema našeg sagovornika, pa neka se zove „zdravlje“, i „nezavisnost“, i „slobodna volja“. Neka je on, po „slobodnoj volji“, dakle – obio apoteku. Neka je, „zdrav“, u drugom navratu, obišao sa svojim drugovima gotovo sve vojvođanske apoteke sa hrpom recepata i opskrbio se heptanonom za mesec dana unapred. Neka, „nezavisan“, preprodaje drogu, da bi „obrnuo“ novac, koji mu je neprestano potreban, jer, kako reče, da mu je i po pet miliona na dan, sve bi dao za isto. Ne zarađuje za drugo, niti ga zanima.
– U Holandiji, gde je mnogo više narkomana, organizovali su to ovako: ambulantna kola svakog dana dođu na određeno mesto i narkomanima (koji su evidentirani, imaju svoje kartone) bolničar deli metadon (heptanon). Da je tako kod nas (pa neka se metadon razmuti u čaši soka kako bi se sprečila mogućnost uzimanja s drugim ciljem), što se mene tiče, policija bi u gradu imala jednog manje. Progutam svoju terapiju i ne zanimaju me ni apoteke, ni preprodaja. Bilo bi manje krivičnih dela.
– Hiljadu devetsto osamdesete i osamdeset prve godine novosadsko tržište je obilovalo drogama. Nije se bilo teško domoći prvoklasnog heroina. Imao ga je, e*o, i moj sused… A bio sam i mlađi, skloniji svemu…
– Do pre, recimo, pet-šest godina, u gradu nas je bilo desetak narkomana, iz moje generacije i starijih. A sada, sada ih je mnogo. Ne bih zaista mogao da procenim koliko, ali mnogo, čini mi se. Mlađi su, uglavnom ih ne poznajem.
M. K. nam se žali na smanjenu mogućnost samokontrole. Dovija se, izbegava da nekoliko sati ima „rupu u mozgu“.
– To regulišem odabirom droge. Eto, vi ne možete primetiti da sam sada pod heroinom. Ali, nameravam da opet kriziram ovih dana, da se odmorim malo…
– Što se devojaka tiče, izuzev jedne koja je to činila pre poznanstva sa mnom, nijedna se, da znam, nije drogirala. Dve su me spopadale da im dam drogu, ali nisam hteo. S druge strane, ne volim ni da one mene „spasavaju“. Istina, preprodavao sam drogu, ali je nikom nisam dao prvi put. Jednom je jedan moj drug dao našoj zajedničkoj poznanici (kojoj nije bilo prvi put, ali je, ipak, bila na početku). Nije smeo to da učini preda mnom… Posvađali smo se… A „čist preprodavac“ je, po meni, čist kriminalac.
Interesantno je da mladić, sam za sebe, nije narkoman!
To je jako čudno, ali tačno. Kad se setim da sam utom svetu već deset godina, pomislim: ,Au, bre, pa tisi narkomančina!“ A opet, s druge strane, ne bih se tu svrstao. Ne, nikako to nije moj život. Znam one kojima je droga život u pravom smislu reči, i ništa ih,izuzev nje, ne zanima. Izbegavam da se družim sa narkomanima. Ne volim ih. Devedeset odsto njihovih razgovora svodi se na drogu… Jeste, u društvu se lepše „urokati“, ali društvo je dvoje-troje ljudi, najbližih, i to, ni u kom slučaju, nisu, kako se obično misli, „seanse“. Premda, umem i sam da se „urokam“, kao,recimo, jutros. A najbolji drug? E, nemam ga. Zato štosu mi najbolji drugovi bili narkomani. A kad zavisimo jedan od drugog, mi nikako ne možemo biti najbolji drugovi. Prosto, vezuje nas zajednički interes, a drugarstvo je drugorazredno, usputno…
– Pre nekoliko dana došao mi poznanik. Kaže, u bekstvu je, traži da se skloni kod mene dok ne prođe frka. .“Gde ćeš kod mene“, skrećem mu pažnju, „kad znaš da mi je gajba provaljena, da će policija prvo doći ovde?“
– Već sam video sebe kako ležim ničice, raširenih ruku i nogu, i kako odgovaram na mnogobrojna pitanja. Iako nisam ovog puta kriv, mislio sam, biću kriv jer će ga pronaći kod mene. A jedan je od većih rasturača… Moja devojka je u Drugoj sobi plakala i molila me da nešto učinim, ali nisam uspeo da ga ubedim da ode. Ne može se tu govoriti o drugarstvu. Ja nisam želeo da zbog njega rizikujem, a njega nije bilo briga što će me „uvaliti“.
– Policajci su, kako sam i pretpostavio, brzo došli. Njega su odveli, a u meni je opet oživelo ono osećanje greha, na koje sam sam sebe osudio. Nikad miran, nikad spokojan, u stalnim iščekivanjima posledica svoje krivice, živim…
– Kao klinac, kad sam „ufuravao“ u ovakav život, na obične smrtnike gledao sam s podozrenjem, s visine. Sad ne pravim takvu razliku. Sa svima sam u kontaktu… Premda, postoji „uniformisani“ pristup okoline… Sve stavljaju u isti koš. „Vidi ga, dugokos, mora da je narkoman“, neretko čujem. Zato sam se i ošišao ovako kratko…
O lečenju M. K. misli da bi vredelo jedino u slučajevima ljudi jake volje, ukoliko, mi bismo dodali, već i sama volja nije u vlasti droge.
Koliko ja znam, nijedan narkoman nema takvu volju – kaže.
– Vi ste sve to lepo sistematizovali, poznajete problem, prilično vladate sobom, verujete – i drogom. Kad se sve uzme u obzir, lepo i ružno, recite nam, je li vam dobro u vašem svetu?
– Nije mi dobro – odgovorio je istog trenutka. – Otkud mi je dobro? A ne želim da se lečim… Tačno je da je to nalik mazohizmu… Ili kleptomaniji. Ili… Kad bih mogao da otkrijem tu tajnu… Da sam, sa ovim znanjem, opet na početku, u 1977. godini, sigurno se ne bih drogirao. Kao, uostalom, ni većina narkomana.
– I, uprkos svemu ovome, vi i dalje verujete da niste u vlasti droge?
– Nisam. Možda verujem da nisam, zato što retko kriziram. Znam ljude koji, nasuprot meni, više kriziraju nego što se drogiraju… Kad sam u zatvoru, ubeđen sam da više neću uzimati drogu. Po izlasku, međutim, pomislim: e, još ovaj put, samo malo… I tako, bez kraja. Kad nemam zalihu, ne ležem spokojan. Znam, ujutru me čeka okretanje telefonskih brojeva, jurnjava…
Kako ovaj mladić, sudeći po onome što smo videli u njegovom stanu, ima i slikarskog dara, pitali smo ga da li zaista postoji nekakvo posebno osećanje „inspiracije pod dejstvom“, oplemenjeni, produbljeni stvaralački poriv?
Ma kakvi! Bodler je dobar, ali on bi, verovatno,bio dobar i bez droge. I kad sam slikao, to je bilo u periodima kad se nisam učestano drogirao.
O svom odnosu prema obavezama kaže:
– Postajem len, nonšalantan, odlažem odlazak kod zubara, recimo. Len sam, shvatate? Imao sam stalan posao. Od četiri godine staža, koliko mi je upisano u knjižicu, radio sam svega godinu. Zapostavljao sam posao. Ponovo sam bio počeo da radim, nedavno, ali ne mogu to da izdržim. Ne odgovara mi. Ne potcenjujem kolege, niti imam jasnu ideju šta bih radio, ali me ovaj posao, svakako, ne ispunjava.
Svet u kojem živi poslednjih deset godina, naš sagovornik ne naziva normalnim, premda mu je izraženije osećanje da je neprestano na granici dva sveta. Na kraju dodaje:
– Ja sam, takoreći, ličnost formirana uz drogu. Ali, ovakav kakav sam, svoje dete, u pokušaju da živi poput mene, sigurno bih sprečio.
Iz ovog razgovora proizilazi da je bolje uzimati nego ne uzimati drogu, ali za onog ko je na nju navikao, pa to više i nije izbor. Jer, kad zamisli mogućnost stvarnog izbora u vremenu pre započinjanja ovakvog života, i M. K., a i, kako on reče, većina narkomana, neuporedivo bi radije živeli mimo droge.
Nama je, na rastanku sa ljubaznim domaćinom, koji je svoju priču prvi put pristao javno da ispriča, zarad svog budućeg deteta i sve naše dece, ostalo iskreno žaljenje, ako ni zbog čega, ono zbog duhovne predispozicije neiskorišćene u svrhu (opšteg) dobra. Jer, M. K. je, sa osobinama primetnim kroz razgovor, mogao usrećiti bar nekoliko ljudi u svojoj okolini. Ovako, ostaje da druga u apstinencijalnoj krizi „usreći“ dozom heroina. Ili da, na isti način, njegova majka „usreći“ njega. Jednom mu je zaista kupila drogu, rekao nam je, a zašto, saznali smo od nje, kad smo sledeći put posetili ovu porodicu.
Bilo je to mesec dana posle razgovora sa M. K.om. Majku smo zatekli samu u stanu, jer je sin bio na odmoru; otac ih je ostavio kad je dečaku bilo osamnaest meseci.
Nismo dobili mnogo podataka. Očito, mati potiskuje iz svesti ružne detalje. Ipak, na našu molbu, prisetila se početka, koji se za nju odigrao tek 1982. godine, pet godina pošto je mladić uistinu prvi put uzeo drogu.
– Tada su mi ga uhapsili. Ne znam kako sam taj trenutak preživela. Molila sam inspektora da mi pomogne da ga spasem. Jako sam plakala. Rekli su mi: „Ne plačite, tu smo da zajedno nešto učinimo.“ Našli su mu, navodno, drogu. Ne znam šta su našli, jer nisam znala kako droga izgleda. U stvari, u životu sam videla samo neke male bele tablete… Mesec dana je bio u zatvoru, a ubrzo sam ga ispratila u vojsku. Rekao mi je da se ne sekiram, da će prestati. Ja sam mu kazala – bojala sam se strašno: „Šta meni vredi život ako tebe sahranim.“
– Otišao je, i mislila sam da će biti dobro. Prestaće. Prethodno sam se posvađala sa njegovim očuhom. Nije imao dece, pa, valjda, nije razumeo. Razišli smo se.
Majka je sa čuđenjem i strahom doživljavala sinovljeve krize.
Jednom mu je pozlilo, prvi put da ja znam. Komšija ga je odvezao u bolnicu. Tamo je dobio injekciju, i vratili smo se. Kad je legao, rekao je: „Komšija, vidi ove dve devojke na mom krevetu.“ A nema nikog… Zatim kaže: „Komšija, gde si kupio gramofon?“, a to njegov rođeni… Ne zna da je u svom stanu. Drugi put je grebao zid i tražio iglu. Tražio, tražio… Nije našao. Celu noć sam presedela pored njega. Celu noć je trzao nogama, ustajao, grebao zid, hoće van, vrati se – žive su muke to gledati, a ne preživljavati.
– Sad mi kaže: „Biće u redu, mama, ali, da mi je apaurin, da mogu zaspati.“ Joj, kako mi je stalo do njega uzdahnula je žena najednom. – Šta je to, zašto nas je Bog tako kaznio? Šta je ušlo u tu mladež? Strašno je što oni imaju volju da se reše tog zla, ali, izgleda, ne mogu…
– Čuvala sam ga, pazila kao malo vode na dlanu, ali ga, eto, nisam sačuvala. A znam da mu je stalo do mene. Mnogo, koliko meni do njega… Nikad nije bio agresivan. Jeste odneo iz kuće nešto malo zlata, koliko sam imala, ali nije uzimao novac za drogu, jer ga i nemam, mala mi penzija. A i ja i moja pokojna majka smo se trudile da ne oseti previše da je bez oca. S očuhom se nije slagao. Sve mu se to, sigurno, skupilo…
Pitali smo majku da li i sin tvrdi da mu se sve bilo „skupilo“ kad je započeo.
Ne. Ne zna ni sam, kaže… Ja zamišljam da to ide kao sa cigaretama. Zbog društva. U početku je bezazleno, a kad se navikneš, muka ostaviti.
Majka se zamislila i opet teško uzdahnula.
– Gledala sam jednom na televiziji neku ženu kako priča i plače. Sin joj umro od droge. Kako je to strašno. Jezivo.
– Ne znam… Lepo je radio. Napustio. „To je meni rudnik. Malo zaradim, a otpadoše mi ruke.“ „Sine“, velim, „nisi ništa izučio. Dobro je i to…“ „Negde drugo, gde hoćeš, radiću, samo ne tamo…“
– Osam razreda je završio. Sad kaže: „Mama, sredio sam se. Upisao bih nešto na Radničkom. Šta god…“Dva poslednja meseca mi tako govori… Kupio je sad i neke stvari za kuću – kaže majka zamišljeno, kao da u tome vidi sinovljevu nameru da živi.
Zatim, opet odluta u mislima i pokoleba se:
– Malo verujem da će se izvući. Kad ga uhvati kriza, ne ume da je preboli. Traži, traži… Sad, navodno,nema više kriza. Ne znam šta će biti. Uzalud sve moje ako sam ne dođe do tog zaključka. Jedino sam mu rekla: „Sine, kolika je opasnost za tebe, tolika je i zamene. Ti ćeš umreti. A ja? Kome da živim?“
Pitala nas je, na rastanku, otkad poznajemo njenog sina. Poželela je da opet dođemo, družimo se s njim, razgovaramo… Kao da se nečem neodređenom ponadala. Obećali smo. Na vratima nam je rekla:
– Molim ga da se zaposli i oženi, neću im smetati, biću kao senka… „Hoću li to dočekati“, pitam. „Sve u svoje vreme“, kaže on. „Dočekaćeš“…
– A da ne dočekam, ne daj Bože…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *