NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
POSTOJI LJUBAV
 
Jedan mlad čovek je jednom rekao: „Kakav ti je ovaj život: ustani lezi.“ Šta god radio, manje ili više primetno čekaš da umreš. Katkad, u očajanju, u pomanjkanju smisla, čovek krene da se sveti životu. I narkomanija je, može biti, neka vrsta osvete životu. U bezverju.
Čovek je u sopstvenu prazninu, u „rupu“ koja je žudela za ispunjenjem, strpao drogu. I ispunio se. Zlom. Dobio je svoju veliku opsesiju. Đavola za gospodara.
Mukotrpnim lečenjem đavo može da se iščupa. Kad se to napokon dogodi, nije sve završeno. Ostaje praznina. Spremna da prihvati đavola natrag. Ukoliko je ne ispunimo verom. Bogom. Kad Bog zauzme svoje mesto u čoveku, čovek je spasen. Tek tada. Zauvek.
 
* * *
 
– Apsurd ateizma je strašan – kaže dvadesetdevetogodišnji Damjan iz Beograda. – Ja sam bio vukovac u osnovnoj školi. Sa petnaest godina sam počeo da pušim marihuanu, a sa sedamnaest sam prešao na heroin. Kao gimnazijalac, bio sam nezadovoljan uobičajenim tokom života: rodiš se, porasteš, završiš školu, zaposliš se, oženiš, gajiš decu i – umreš! Hteo sam nešto više, jače. Sad znam da je to ljubav Božija. A onda, onda mi je bilo nevažno hoću li umreti deset, dvadeset godina pre ili kasnije… Mnogi ljudi do ljubavi Božije dođu na normalan način. Moj put je jeziv. Međutim, Bog nam ne stavlja na pleća teret od kojeg će kičma da pukne…
– Presudno je bilo neznanje i samoljublje. „To se tebi desilo zato što si ti glup. Ja sam pametan, meni se to ne može desiti.“ A desila mi se tako velika zavisnost, da ću do kraja života nositi u sebi svoju pritajenu bolest. Do kraja života moram da budem na oprezu. Osećanje dejstva heroina je toliko jako da ga nikada neću zaboraviti. Sada znam da je heroinska „sreća“ laž, klopka. Sve to može prirodno da se doživljava, samo što mi želimo sreću na dugme Lenji smo, i đavo to koristi. Pogledajte Oca Tadeja na slici. Pomišljam kakve li je on „fleševe“ doživljavao, i to na zdrav način, celoga života!
– Roditelji su mi, u detinjstvu, govorili protiv droge. Verovatno im pristup nije bio dobar. Bio sam darovit. Da mi je ponuđeno da na pravi način ispoljim talenat, možda bih izbegao narkomaniju… Gotovo niko iz moje generacije nije imao tu sreću da ga roditelji odmalena vode u crkvu!
Damjan tvrdi da većina ljudi u našoj zemlji ne shvata srazmere narkomanije.
– U mojoj nevelikoj ulici poznajem trideset ljudina heroinu, a svega dvoje je otišlo u Zavod za bolesti zavisnosti! „Tamna brojka“ je mnogo veća nego što se pretpostavlja.
Damjan je kršten 1997. godine, u Manastiru Kovilj.
– Trudio sam se da budem vernik i pre krštenja, ali sam na krštenju imao izuzetno jak doživljaj… Vladika Porfirije tada nije bio vladika, on je krštavao. Ušao sam u bure s vodom – ovde se potapa – i od jednom, kao da sam progledao! Osetio sam istinsku ljubav ljudi oko mene. Shvatio sam da na svetu postoji ljubav, i da postoje ljudi…
– Zainteresovali su me i monasi, koji govore suštinske stvari, i svojim životom pokazuju kako treba živeti. Treba živeti jednostavno i zdravo.
– Obožen, verujući čovek, može na svom putu da posrne. Ja sam se pre godinu i po dana poslednji put skinuo sa heroina. Četvrti ili peti put… Ranije se ovako dešavalo: skinem se, i šta – zjapi rupetina. Imao sam padova i uspona u veri, ostavljao drogu i uzimao je opet, ali se ni u najcrnjim momentima svetlo u mojoj duši više nikada nije skroz ugasilo. U toj crnoj rupi se makar nazirao Hristos, tako da sam uvek znao čemu treba stremiti.
– Ne verujem u druge načine spasavanja. Poznajem mnoge narkomane koji su pokušavali da se spasu besomučnim radom. Jedan je mesecima čuvao ovce u planini. Kad se vratio u Beograd, ponovo je poražen drogama.
– Pomagao sam svima, a onda tonuo… Sad se molim: „Bože, ja nemam snage ni za sebe. Pomozi mi da smognem snage!“ Ne smem da se junačim, da zalazim u staro društvo. Čovek mora da se izdvoji i izbegava iskušenja.
– Lepo je osećanje slobode od droga. Narkomanija je strašan i težak posao. Od jutra do mraka si „u frci“,juriš novac, pa dilere… Da li imaju, da li nemaju, jeli čisto… Onda nastupa frka od nedostatka frke. Navikneš na taj žestoki pritisak. Kad splasne, treba podneti mir, tišinu, iznenadni višak vremena. To je moguće jedino pomoću vere.
Na pitanje šta misli o legalizaciji marihuane, Damjan kaže:
– Ja sam za to da se zabrane i cigarete! Mada, marihuana je, bar kod mene u kraju, sasvim legalna: momci i devojke je kupuju, prodaju, i puše džointe na ulici…
– Čitali ste knjigu . Koliko se razlikuje narkomanija s kraja osamdesetih godina prošlog veka od današnje? Mnogo je masovnija, pojavio se ekstazi, i…
– U većoj je sprezi s kriminalom. Danas svaki diler ima pištolj za pojasom. Narkomani imaju manje para. Nemam šta od majke da ukradem, niti mogu od koga koji dinar da pozajmim…
Damjan je zabrinut za budućnost mladih.
Veronauka mora da bude deo nacionalne strategije za borbu protiv narkomanije, inače ćemo postati zemlja zombija, ropska nacija! Pre otprilike četiri godine, jedan učenik trećeg razreda srednje škole tražio je od mene da nabavim sto tableta ekstazija za celo njegovo odeljenje! Idu na ekskurziju, pa se pripremaju, prikupili su pare za drogu…
– Roditelji moraju da se potrude da porodični život oplemene pravom ljubavlju. „Porukice“ i „parice“ nisu dovoljne…
Ostajući u manastiru još koji dan, kako bi se osnažio za dalju borbu, Damjan na kraju pojašnjava:
– Nije to onako kako ljudi zamišljaju: Porfirije stisne dugme i – tras! Gotovo! Moramo se truditi, kao kad učimo da vozimo bicikl. Monasi su tu da nas pridrže i poguraju, ali sami okrećemo pedale i ustajemo kad padnemo.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *