NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
BORBA ZA DUŠU
 
Jovan iz Beograda ima trideset sedam godina, a punih trinaest godina, od svoje dvadesete, bio je na heroinu, na igli. Zapravo je živeo u skladu sa dijagnozom „politoksikoman“, sa drogom i alkoholom naizmenično.
Spasao se u manastiru. Jedino tu, tri godine, nije uzeo ništa, čak ni tabletu za umirenje.
– Čitao sam Sveto pismo, ja sad pouzdano znam šta je heroin! – kaže Jovan.
– Heroin je sam satana napravio u svojoj laboratoriji! Najpre nudi zadovoljstva, lažna, koja čovek prihvata, iz samoljublja i egoizma. Poriv da se uzme droga dolazi iz gordosti. Misliš kako ljudi oko tebe ne shvataju tvoju veličinu. Narkomani su obično daroviti, inteligentni, osetljivi. Ispunjenje svog dara nisu ostvarili težim putem, na teži način (napornim učenjem, školovanjem, životnom borbom) nego hvataju prečicu, poput satanista. Kamo sreće da me je majka, kao dečaka, umesto psihijatru, odvela u crkvu…
– Pomoću lažnog osećanja sreće, heroin porobljava čoveka. Kroz godine mučenja, uzme mu sve: zdravlje, porodicu, novac, a najzad i dušu. To je cilj – da uzme dušu! Drogiranje je poklonjenje satani! Ujutru, u postelji, pre otvaranja očiju, prva misao je uvek ista: heroin. Kako ga se domoći? Koga danas prevariti za novac? Potom, treba poći u neko predgrađe, u poluzamračeni zapušteni stan, kod pospanog i srditog dilera (ljutog što je morao da ustane u tri po podne), koji će mi nadmeno, drsko i skupo prodati malo praha za spas života… Dileri obično imaju robove, mladiće koji peru šoljice od kafe i prazne piksle, ublažujući večiti nered. Zar to nije predslika pakla?
Jovan je pokušavao da se spase u beogradskom Zavodu za bolesti zavisnosti u Ulici Teodora Drajzera, u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj, čak je dospeo i u bolnicu „Laza Lazarević“. Desete godine drogiranja, starija sestra od tetke odvodi ga u crkvu na večernju službu…
– Bio sam uznemiren, osećao nelagodu, hteo sam napolje. Sestra me je zamolila da se pritrpim…
Jovan sada zna zašto je to bilo tako. Polagano se „pripitomio“, postao deo Crkve. Išao je na večernju molitvu i na katihizis za odrasle u crkvu Svetog Aleksandra Nevskog, kraj koje je njegova Prva beogradska gimnazija…
– Mi treba sebe da osposobimo da primimo Božiju ljubav. Mnogi ne mogu ovde da ostanu. Smeta im ustrojstvo dobrote, Božiji red, kao da nisu još u stanju da prime Božiju ljubav…
Jovan je kršten u maju 1998. godine.
 
– Osakatio nas je naš borbeni ateizam… Tražeći ljubav, dobrotu, sreću, mlad čovek naleti na drogu. Ili na sekte. Sekte imaju isti cilj kao heroin – vode pravo u pakao. Početak je takođe lep, umilan: „Vidimo da imaš nekih problema, dođi da ti pomognemo.“
– Koje je ropstvo teže, šta je gore: biti rob droge, ili rob sekte?
– To je pod jednak užas!
Jovan tvrdi da mnogi lekari koji se bave lečenjem narkomana ne znaju tačno kakvu bolest leče.
– Ne znaju koliko je to teška bolest, neizlečiva. Medicina smatra da je narkoman izlečen nakon pet godina apstinencije, a ja mislim da pet godina nije dovoljno. Potrebno je mnogo više vremena, možda onoliko koliko se čovek drogirao! Potreban je dug period rehabilitacije i, sada to znam, molitveni i liturgijski način života – kako bi se ta bolest, neću da kažem pobedila, nego da bi se, s Božijom pomoći, uspostavila i održala doživotna apstinencija!
– Narkomanu je jako potrebna ljubav, čak možda i više nego normalnom čoveku, jer je kod njega pojačano osećanje samoljublja. Međutim, i on sam mora da uloži veliki trud, bar deo ogromnog truda koji je ulagao u svakodnevnu nabavku heroina, dakle mora da uloži trud u svoj crkveni život, u svoje spasenje. Pravoslavna crkva nikog ni na šta ne sili, samo pokazuje pravac spasenja. Uz to, potrebno je strpljenje i vera. Lečenje mora da bude dugogodišnje, sa smirenjem i rasuđivanjem.
Na početku druge godine boravka u manastiru odoleo sam bliskom iskušenju. Jedan bolesni monah, po preporuci lekara, koristio je valoron, tako da sam jednog dana spazio dve flašice u priručnoj manastirskoj apoteci. Ranije bih to naprosto zgrabio… A sada, zamolio sam monaha da skloni valoron s mojih očiju u svoju keliju. Znao sam da ga neću uzeti, ali toliko sam prestrašen drogama, da ne želim ni najmanju mogućnost iskušenja… Znam čoveka koji se šest i po godina nije drogirao, pa je opet nastavio. Teško je to. Sećam se sebe. Odlučim, neću više. Istrajavam neko vreme. Odem do kioska po novine, i najednom me diler tapne po ramenu: „Gde si, bre, ti?“…
U manastiru sam osetio blagodat. Svakog dana zahvaljujem Bogu na ovakvom životu. Učim ikonopisanje. Oduvek sam žudeo za takvim ispunjenjem. Imam ljubav za to, trudim se, i verujem da će mi Bog dati da to radim…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *