NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
ZGODE SA ĐACIMA
 
Niz predavanja po beogradskim školama započela sam u vreme kad odlaze maturanti i kad se ostali fotografišu – užurbano proizvode buduće uspomene. Onda se svečarsko raspoloženje malo sleglo i započelo je zaključivanje ocena.
 
* * *
 
Iščekujući početak predavanja u drugom razredu jedne čuvene beogradske gimnazije, tiho razgovaram sa nekoliko devojaka.
 
– Ovo je zdravo odeljenje – ponosno ističe kovrdžava lepojka. – Nema narkomana. Čak ni pušača…
– Divno! Nadam se da ću vam pomoći da sačuvate zdravlje kroz godine koje dolaze. A marihuana? – dosetim se da pitam.
– Nema. Svi su ostavili!
 
* * *
 
– A da li ste se Vi drogirali? – pita me jedan slobodoumni gimnazijalac.
– Da sam se drogirala, verovatno u ovom trenu ne bih stajala pred tobom… Lično iskustvo je nenadmašno, ali ne treba da žudite za kobnim, razornim spoznajama. Upotrebite maštu. Knjiga omogućuje vam da pakao droge posmatrate kao kroz zaštitno staklo, bez posledica. Priče su iskrene. Znam, narkomani nisu istinoljubivi, ali su nastajanje ove knjige motrile „dežurne oči“ doktorke Mile Vukov, psihoterapeuta stotina narkomana i njihovih bližnjih.
 
* * *
 
– Mlad sam. Moram nešto da rizikujem – uporan je jedan lepi đak.
– Dobro, ali nemoj sve da rizikuješ! Ljudi skaču s mostova u vodu, rizikujući…Ne želim da se plašite života. Samo želim da nikada ne zaboravite da ste pametni. Čovek je sklon da to katkad zaboravi. Svi ljudi žele sebi sreću, ali je malo onih koji svom snagom ne rade na svojoj nesreći, kaže Sveti Vladika Nikolaj. Narkomanija je jedan od najbrutalnijih vidova rada na sopstvenoj nesreći! I na nesreći bližnjih. Jer, ko uzme strašnu slobodu da postane rob droge, obično nije u stanju da zavežljaj sa priborom za samoubijanje ponese neznano kuda, u brda, i tamo, samcit, živi umirući.
 
* * *
 
– Matematičari, s vama mi je lako, vi ste logičari! Započela sam priču u Matematičkoj gimnaziji. – Visoko ceneći vašu pamet, isporučiću vam neke podatke,a vi ih obradite. Ko zna „sve“ o drogama, pa odluči da se drogira, dokazuje da ili nije psihijatrijski zdrav,ili ipak nije znao sve!
(Nije lako znati sve. Narkomani tvrde da se to postiže „tek kad te droga uzme pod svoje“…)
U „e“ odeljenju prvog razreda Matematičke gimnazije, ubrzala sam izlaganje. Petnaest minuta pre kraja časa to sam i priznala:
– Znam da vas ovih dana ispituju, zaključuju vam ocene. Umorni ste. Idite sad.
Nisu hteli da idu. Niko se nije pomerio.
– Stanite, hoćemo još nešto da vas pitamo…
Ni zvono nas nije rastavilo.
 
* * *
 
– Da li znate dovoljno o drogama? – utvrđujem, gradivo sa srednjoškolcima na Zelenom vencu.
– Za šta dovoljno?
– Za samozaštitu.
– Ja znam! – uveren je jedan. – Dosta sam čitao. Čak sam držao i referat o drogama.
– I?
– Odlučio sam da probam marihuanu!
– Onda ipak ne znaš dovoljno. Nije ti pomogao referat.
U ugodnom razgovoru s ovim mladićem i nekoliko njegovih školskih drugarica, provela sam ceo odmor. On samo hoće da dokaže da mu puko probanje marihuane ne može nauditi.
 
– Dokaži da si u stanju da ne probaš, uprkos masovnim đačkim nastojanjima… Budi drugačiji! Zainati se, nemoj da probaš!
– Da li ste Vi nekada imali želju da probate?
– Otkad znam za sebe, zadivljena sam čudom života! Ne želim da odsustvujem iz tog čuda, koristeći „pomagala“ za sreću ili spoznaju. Jeste li čuli za endorfin, „hormon sreće“? Svaki organizam ga proizvodi. Uzimanjem droga, mehanizam za proizvodnju endorfina se kvari, remeti se prirodno izazivanje osećanja zadovoljstva. A „sreća“ od droga traje svega sedam dana do dva meseca! Potom se umire deset, dvanaest, petnaest godina. Na najgori način. Gubeći ljudska obeležja. Narkoman je naposletku čovek u tragovima…
– Nas nekoliko drugarica smo probale marihuanu, poveravaju mi se deca posle časa – i ništa nismo osetile…
– Jednom dečku su napravili džoint od nane, i on je opisivao divote koje vidi…
– Moji drugovi kažu da im ništa ne može pomoći: ako hoće – drogiraće se, ako neće – neće.
– Pristajem na taj izbor, uz jednu opasku: da bi slobodno odabrao, čovek mora da zna šta bira. Onaj ko zna šta je narkomanija, odabraće zdravlje i slobodu. Uvek je bilo ljudi kojima nije lako pomoći, kojima nije moguće pomoći, koji, na kraju krajeva, izmiču mojoj nadležnosti i zadiru u neku drugu, stručniju oblast. Obilazeći škole, zapazila sam i ponekog takvog đaka. Ukoliko žudite da izvrnete moje reči, nije teško, ali ja se, pre svih, obraćam onima koji žele sebi dobro i onima koji uče da žele sebi dobro.
* * *
 
– Hvala Vam na predivnom predavanju – rekle su mi dve devojke na autobuskoj stanici na Dedinju, u blizini Škole za dizajn.
– Slušali smo dosta toga, često nekako napola. Vi baš umete da obuzmete pažnju!
– A vi baš volite priče iz života…
– Da, čitali smo knjigu Mi, deca sa stanice Zoo…
* * *
– Šta mislite da li je čovek jači od, recimo, heroina? Može li malo da „eksperimentiše“, pa da se zaustavi na ivici ponora?
– Čovek je jači od droge! – poletno ističe svoju zabludu jedan učenik Medicinske škole. – Moj drug je uspeo, ostavio! Ne drogira se već pola godine!
– Da se ne drogira već pet godina, to bi nešto značilo. Nažalost, mnogi uspesi su se, do kraja narkomanskog života, ispostavili kao pauze u drogiranju. Knjiga ne sadrži početne samoobmane i obmane, nego priče sa dna ponora narkomanije…
 
* * *
 
U Prvoj ekonomskoj školi tri devojke su predano učile finansije.
– Vi ostanite tu gde ste, i učite, a ostali neka se zgusnu ovamo, da me čuju…
Polagano, tri devojke, jedna po jedna, pređoše među slušaoce.
– Šta je? Jeste li naučile?
– Ne. Slušamo Vas.
 
* * *
 
Pravno-birotehnička škola u Svetogorskoj ulici.
Gledam ta mlada, lepa lica, i mislim šta li ih sve čeka u životu. Neko je rekao da lepota uvek donosi više bola nego radosti.
Ne možemo svi da ostanemo na predavanju! Pola odeljenja mora u pozorište! Možemo samo da čujemo početak! – zaorilo se.
Početak je neosetno dosegao sredinu, a sredina kraj. Zvonilo je. Đaci su odjurili u pozorište.
 
* * *
 
Jedna gimnazijalka se, nakon svih pitanja njenih vršnjaka, oglasila prožeta saosećanjem:
– A kako ste Vi preživeli pisanje ove knjige?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *