NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
MOZAK KAO POKVARENI KOMPJUTER
 
Mila Vukov (44), neuropsihijatar, doktor medicinskih nauka, asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnik Centra za porodicu u Zavodu za bolesti zavisnosti beogradskog Kliničkobolničkog centra „Dr Dragiša Mišović“, osetljiva, naravno, na nesreću svojih pacijenata, bezmalo je prinuđena da, nakon terapije njima, pristupa „terapiji sebi“…
– Sa narkomanima radim svakodnevno. Čini mi se da sam sa hiljadama njih razgovarala, a tek ih je deset odsto u stanju da razmišlja o suštinskim životnim pitanjima, o vlastitoj sadašnjosti i budućnosti. Neugodno je predvidljivo da će se cela njihova priča, s početka okolišno a do kraja posve otvoreno, svesti na pitanje mogu li da dobiju još metadona…
– Katkad me obuzme osećanje besmisla, uzaludnosti celog mog rada. Čak i kad uložite najviše znanja, snage i požrtvovanja (da ste hirurg, uz isti ulog izveli biste najbriljantniju operaciju), rezultat može biti suprotan: baš zato što je osetio požrtvovanje, narkoman može ponovo da uzme drogu, jer se i sam boji – izlečenja! Možda je imperativ droge najjači…
 
– Narkomanija mi se – kaže doktorka Vukov – čini jednim od najzanimljivijih područja neuropsihijatrije. Nema preciznog odgovora na pitanje zašto se neko opredeljuje za drogu, a činjenica je da svaki čovek, ako se izloži zloupotrebi droge, može postati zavisnik. Moj je utisak da je porodica veoma važna za nastajanje, još više za održavanje narkomanije, a naročito je bitna pri lečenju i prevenciji.
– Dejstvo droge je uistinu fascinantno, ali je još fascinantniji ljudski mozak, koji je u narkomaniji „nesavršeno savršen“. Nesavršen je zato što je toliko pod uticajem hemijskih sredstava, toliko biološki programiran, da ponekad reaguje i glupavo, navikava se na nešto na šta čovek i ne bi želeo da se navikne. S druge strane, u njemu je uskladišteno ogromno iskustvo individualnog, familijarnog i kolektivno nesvesnog, pa reakcije na pojedine droge kao da otvaraju nekakve klapne u mozgu…
– Stari narodi su koristili droge, ritualno, sa kontrolisanom upotrebom. Namenjene privilegovanima, onima koji poseduju životnu mudrost, droge su sa mozgom bile u izvesnom komplementarnom odnosu. Ali, kada ih se domognu mladi, čiji je mozak nerazvijen, koji su uplašeni, nesigurni, bez životnog iskustva i mudrosti, droge brzo njima zagospodare, a mozak se svede na skupinu hemijskih jedinjenja, počinje da funkcioniše kao pokvareni kompjuter! Apatija i gubitak sposobnosti da se doživi zadovoljstvo (anhedonija) kazna je ovakvim ljudima što su zagolicali zmajev rep.
– Kada razgovaram s narkomanima, imam utisak da im se mozak sveo na puke biohemijske reakcije, a da su svi sadržaji, životne vrednosti, vrednosti emocija, apstraktnog mišljenja, volja za život, saznanje, strast – sve je to kao zbrisano, ili tinja u nekom krajičku duše bez nade da se rasplamsa.
– Bespomoćnost lekara u nesreći čiju neumitnost svakodnevno gledaju izbliza, kao i varljivi, kratkotrajni usponi snage volje pacijenta u odnosu na snagu droge koja je i samu tu volju porazila, verovatno Vas iscrpljuju i po izlasku iz ordinacije?
– U trenutku kada napuštam posao, najčešće osetim ogroman umor… To je onaj pravi psihološki zamor tkiva, a uzrokuje ga višak negativne energije. Da bi ga prevladao, svaki lekar koji se bavi narkomanijom mora se posvetiti fizičkoj aktivnosti, sportu, ili preostatak dana ispuniti nečim ugodnim i sadržajnim – provesti popodne u porodici, sa prijateljima, odgledati lep film ili pozorišni komad, pa i kupiti sebi nešto što voli… Možda je čudno, ali čovek zaista ima potrebu da sam sebe nekako nagradi, ne da ga nagradi drugi. Nakon takvog rada morate biti dobri prema sebi. Težina problema pritiska vas i kod kuće. Vaš pacijent je prevario sopstveni mozak, pa sad on vara njega, i vi to gledate. Ponekad me ljuti besmislica da je mlad čovek, na pragu života, posegao za drogom kao pomoći, ili sredstvom dokazivanja… Odavno znam da su narkomani vrlo skloni manipulacijama, lažima i prevarama, čak i svojih najbližih, ali ni dan-danas ne mogu da se pomirim sa tolikim gubitkom dostojanstva. No, narkomanske su porodice često veoma nesrećne, pa kada se svi, skupa sa narkomanom, uhvate u koštac sa svojim problemom, tada za njih imam izuzetno osećanje odgovornosti…
– Poznato je da je lečenje narkomana mukotrpno. Zavod za bolesti zavisnosti osnovan je maja 1987. godine. Šta nam kazuje troipogodišnje iskustvo lekarskog tima u ovoj ustanovi?
Narkoman apstinent ima, po pravilu, krizne trenutke nakon šest meseci apstinencije, nakon devet meseci, dve godine i, čak, nakon pet godina! Uzrok ponovnom uzimanju droge posle duge pauze znan je samo narkomanskom mozgu. Može se dogoditi da neko ugleda kuću u kojoj se pre pet godina drogirao, pa da mu sam taj prizor podstakne želju. Jedan naš pacijent, kad god bi susreo bivšeg druga, koji ga je i uveo u narkomaniju, dobio bi želju da se ponovo drogira. „Voleo sam tog druga“, kaže, „i sad ga volim, pa odmah volim i drogu.“ Droga je, izgleda, poput neke izuzetne, posebne ljubavi…
Kroz Zavod za bolesti zavisnosti dosad je prošlo mnoštvo narkomana, i među njima je mnogo onih koji su neprestano na početku lečenja. Neki od njih već su toliko bolesni od side da im je Zavod postao drugi dom. Vraća nam se oko osamdeset odsto pacijenata, sa učestalošću od tri do osam pokušaja lečenja! Procenat izlečenja je između jedan i tri odsto. U Beogradu i okolini registrovano je oko dve hiljade narkomana, premda se procenjuje da ih je oko jedanaest hiljada! U 1989. godini kroz Zavod je prošlo oko trideset hiljada ljudi, odnosno toliko smo u tom periodu pružili usluga. Dnevno nam u dispanzer dođe sto do dvesta narkomana, a šezdesetak njih neprestano leži u bolnici. Zavod ne odbija nijednog narkomana sa područja Jugoslavije, izuzev, naravno, agresivnih, sklonih fizičkim obračunima, zastrašivanju i manipulacijama s metadonom.
– Svuda u svetu ovakve ustanove imaju veoma stroga pravila kojih pacijenti moraju da se pridržavaju, a i to spada u njihovu resocijalizaciju, prihvatanje normi društva. Jer, narkoman, večito dete, odnosno karikatura deteta, izdvojivši se u subkulturu narkomana, izgubio je korak sa svojom generacijom, koja je otišla dalje u sazrevanju, pa mu prevladavanje fizičke zavisnosti od droga ne predstavlja toliki problem koliki ga tek čeka: glavno, prevladavanje psihičke zavisnosti je uistinu mukotrpno i zahteva dobro razvijen sistem resocijalizacije. Zračak motivacije ugašen drogom ponovo treba da zatinja i zasja, uz pomoć porodice, škole, prijatelja koji nisu narkomani, saradnika na poslu, proširene porodice, kao i dobre komune, gde se uči život od početka, kroz rad, obaveze, odgovornost, prava i dužnosti. Narkoman, jednostavno, mora da promeni životni stil i životnu filozofiju, što je veoma teško. Medicina tu ne može biti od posebne koristi, ali društvena zajednica može. Društvo najpre mora da shvati da život svakog mladog čoveka vredi, i da niko ne sme biti otpisan. U svetu postoje takve komune, i resocijalizacija u njima traje od šest meseci do dve godine. Naš pacijent prinuđen je da se vraća u Zavod na kontrolu, a ovakvo okruženje pokreće mu ceo mehanizam asocijacija koje ga vuku natrag, u bolest…
– No, dok društvo ne ushte i ne osposobi se da valjano brani život svake svoje jedinke, šta roditelji da čine kako bi odgojili dete otporno na iskušenja s drogom, ono koje će nepokolebljivo odbiti ponuđeni „snif“ ili „fiks“?
– Otpornost prema teškoćama i negativnim izazovima izgrađuje se od početka detetovog života. Osećanje sigurnosti je jedno od najbitnijih osećanja čoveka. U dete ga ugrađuju roditelji, kako svojim odnosom prema njemu, tako i međusobnim odnosima. Ljubav, briga, zaštita i poštovanje za ličnost deteta podstaći će osećanje sigurnosti. Međusobno poštovanje, razumevanje, tolerancija i usaglašenost u pogledu vaspitanja deteta, koje mora da shvati vrednost rada, potrebu poštovanja pravila i odgovaranja obavezama u školi i kod kuće, učiniće da dete postane poverljivo i sklono da u vlastitim krizama, promenljivim psihološkim stanjima, zatraži pomoć od svojih roditelja.
– Sigurnost, dakle, samopoštovanje, poverenje u roditelje i druge ljude, planiranje vremena (tako se najbolje odoleva napadima dosade), topla i zaštićujuća ali ne i prezaštićujuća! – atmosfera u kući, stvoriće osnovu dečjem otporu na pritisak vršnjaka koji nude drogu. K tome, roditelji treba da budu podrobno obavešteni o drogama, da imaju jasan stav protiv njihove upotrebe, ali i da znaju tačne razloge svog protivljenja. Sa detetom o drogama treba razgovarati još od njegovog najranijeg detinjstva. Skupa sa školom, roditelji treba da nauče dete da zavoli sebe i da mu najveći kvalitet bude zdravlje.
Činjenica je da su, u traganju za jedinstvom sa samima sobom, sa prirodom, sa porodicom, sa društvom, hemijska sredstva koja koriste mladi dvadesetog veka, zapravo izraz nemoći da se pronađe put u budućnost. Narkomanija zaustavlja tok vremena, vraćajući mladog čoveka na nivo deteta, realnost na princip zadovoljstva, kulturu na puke okvire civilizacije. Bunt protiv ponuđenog sistema vrednosti sveo se na istu polaznu osnovu: sreća se može kupiti novcem. Svetlucavi svet droge nije se približio nijednoj bajci. Čarobni štapić droge nije izmenio svet – naprotiv, samo ga je još više učvrstio u njegovoj hipokriziji.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *