NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
TRINAESTOGODIŠNJA ŽENA
 
T. J. ima dvadeset četiri godine i veoma dugo i intenzivno iskustvo narkomanke. Još kao o trinaestogodišnja devojčica, sa nekoliko svojih vršnjaka pridružila se grupi osamnaestogodšpnjih „duvača lepka“, da bi ubrzo potom probala tablete (artane i parkopane), marihuanu i, napokon, heroin.
– Pretpostavljam – kaže T. J. – da sam drogu „odabrala“ kao zaklon. Sve mi se uokolo činilo bljutavo. Nepodnošljiva mi je bila izdresiranost, isfoliranost, ljudska tragedija… Nisam u tome htela da učestvujem. Bila sam suviše buntovna da bih se pridružila, a suviše slaba da bih menjala svet oko sebe. Zato sam izabrala izdvajanje, bolje reći: opravdanje svog postojanja izdvajanjem iz te mase koja preživljava. Bila su mi bolno smešna njihova razmišljanja, njihovi ukusi, kretanja, želje, filozofija – same norme su smešne, sami kriterijumi su smešni, najzad – toliko upinjanje da sebe ubede da jesu ono što nisu… Naravno, način „izdvajanja“ nije bio dobar, ali ja o tome tada nisam razmišljala… Imala sam premalo godina da razlučim dobre od loših puteva… Smatram da, ko manje – ko više, svaki čovek poseduje sličan bunt, ali mnogi imaju sreće da se nađu u nečem drugom – sportu, umetnosti, religiji, pa i (što da ne – to je bolje od ovog u čemu sam ja!) homoseksualnosti. Dejstvo droge koje mi je tada bilo neophodno je svojevrsna „utrnulost mozga“… Ne hajem, prosto, što sam ljudsko biće sa izvesnom ulogom na zemlji, ne hajem za sopstvenu egzistenciju, za celokupan svoj život, već se „ljuljam u oblacima“.
T. J. je nesmotreno, u neobuzdanoj želji da SVE i ODMAH proba, skratila detinjstvo, prerano postala žena…
– Imala sam jednog prijatelja, vršnjaka, trinaestogodišnjaka, s kojim sam „sve“ do tada probala. Dogovorili smo se da probamo i seks… Jednog popodneva, na Kalemegdanu, probudili smo se iz halucinacija od lepka sasvim nagi i, kad je već tako… Nisam osetila nikakvo seksualno uzbuđenje, a ni on… Kao da smo se rukovali.
Uzbuđenje je nastupilo ubrzo, ali posve drugačijim povodom. T. J. je imala svega trinaest godina i dva meseca kada je uzela prvi „fiks“ heroina!
– Bila sam čula za taj heroin, i činio mi se kao nešto strašno, opasno, veliko… Htela sam s njim da se suočim, misleći da je to hrabrost. Našla sam novac(moji su gradili kuću i bilo je para na gomili; verovatno sam odatle uzela a da se nije ni primetilo) i kupila heroin od jednog poznanika, dilera. On mi ga je pripremio, a potom me ufiksao u jednoj zgradi, na drugom spratu, na stepeništu… Osećala sam se kao u kriminalističkom filmu…
– Ubrzo sam prestala da se pridržavam pravila ponašanja „uzorne mamine ćerke“. Odbacila sam bukvalno sve norme, izbrisala ih… Kao da se rodila neka druga osoba, kojoj nije bilo bitno ništa na planeti. Uspeh u školi mi se pogoršao… Završila sam, ukupno, deset razreda…
T. J. već sa četrnaest godina postaje zavisna od heroina. Niz godina uzima ga svakodnevno, katkad i do šest-sedam puta na dan!
– Uzimala sam i opijum, a od 1983, kada se pojavi očaj od makovih čaura, neprestano sam ga koristila,obično izjutra, pre heroina ili opijuma. Napravila sam svega jednu, dvomesečnu pauzu… Da bih se domogla novca za drogu, skupa sa jednim dečkom, narkomanom, s kojim sam tada živela, od 1983. do 1985. godine preprodavala sam marihuanu, pouzdanim kupcima, finoj deci buržoazije – za ličnu upotrebu. Bilo je važno da oni ne prodaju dalje, jer je tako policija mogla da namuđe u trag… Nismo, dakle, prodavali na ulici, a kupci su bili zadovoljni, imali su garantovanu količinu, kvalitet i rok isporuke… Marihuanu smo nabavljali od jednog sredovečnog čoveka, koji je imao svoje biljke na teritoriji naše zemlje. Njega su 1985. godine uhapsili, pa nam je i nabavka od tada bila otežana. Pao nam je standard, a krajem 1986. sam raskinula s tim dečkom… Fiksala sam se ređe, ali sam redovno pila makov čaj. U jednoj južnosrbijanskoj apoteci nabavljala sam heptanone, deo zadržavala za sebe, a deo prodavala… Začudo, uspela sam da izbegnem prostituciju… Poznajem devojke koje će za jedan „fiks“ pristati na seksualni odnos…
Ceo septembar i polovinu oktobra 1989. godine, T. J. je provela u Zavodu za bolesti zavisnosti.
– Tu sam detoksikovana, a potom, četiri meseca, nisam uzimala ništa, čak ni tablete za smirenje, koje od svoje petnaeste godine redovno pijem. Ali, ta četiri meseca mirovanja provela sam tako što sam zurila u jednu tačku na plafonu, potpuno blokiranih želja za životom i bilo kakvom aktivnošću. Shvativši da sam psihički sasvim zavisna od opijata, ponovo sam zatražila pomoć u Zavodu, gde sam i sada na heptanonskoj i psihijatrijskoj terapiji… Želim da se izlečim, da se otrgnem od zavisnosti, iako… iako znam da sam već godinu i po dana nosilac virusa… side.
Zaraza je otkrivena u jednoj beogradskoj bolnici, ali je to devojci saopšteno sa pogubnim zakašnjenjem, jer…
… Jer je sasvim izvesno da sam zarazila još dva draga bića. Nisam imala snage da im kažem… Toga sam se setila tek sutradan, a na dan kada mi je rečeno da sam nosilac virusa, htela sam da se ubijem. Imam majku, oca i brata. Pomisao da ću koga od njih zaraziti bila mi je strašna… Pravo iz bolnice otišla sam u knjižaru i kupila knjigu o sidi. Majka i ja smo je pročitale, potom smo razgovarale s lekarima o načinima prenošenja virusa, i uspele smo nekako da život u kući uredimo bez panike… Moj šesnaestogodišnji brat ne zna da sam zaražena…
Evo šta je, na dan kad su joj lekari saopštili da je zaražena, T. J. zapisala u svom dnevniku: „1. avgust 1989. AIDS – Da ili ne? Plus, ili minus? Živeti, ili umreti? To be or not to be? Haos! Najveća neizvesnost u životu – a saznaću za par minuta. Ne, nisam spremna – sposobna da primim odgovor!
Isuse! DA, +, pozitivna, nosilac virusa, zaražena! Što je najgore, moj skučeni mozak još ne poima šta to znači! Živeću maksimalno (uz malo sreće) pet-šest godina. Možda i dve, možda mesec dana. Neću nikada moći da živim onako kako sam želela, planirala. Neću nikada moći da imam decu, porodicu, unuke, a toliko sam oduvek želela da imam sina, blizance. Moj život je samo mala epizoda – kratak blesak, i to oduvek lažan, uvek u nekom irealnom, paralelnom, drugom svetu. Izvesno je da nemam čemu da se nadam…
Nikada više neću bezbrižno, sa onim neizmernim spokojem, gledati izlazak sunca na moru… Nikada više – NIŠTA!
Samo očajno iščekivanje dana kada će ti mali organizmi napokon dokrajčiti moje telo…“

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *