NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
STID, BES I PATNJA
 
Teodora (26) nije narkomanka, ali joj je život, čini se, teži od života njenog dvadesetdevetogodišnjeg supruga V.a, koji se drogira već pet godina. Zatekli smo je, 24. avgusta 1990, u Zavodu za bolesti zavisnosti, gde je, kako kaže, došla da se posavetuje sa doktorkom Vukov, „jer mi je s njim, kad je pod dejstvom droge ili metadona, nemoguće razgovarati. U tim trenucima preobražava se u drugu ličnost. Tada za njega nemam volje, ne cenim ga – samo mi ga bude žao…“
V-a poznajem deset godina. Devet godina smo se zabavljali, a godinu dana smo u braku. Da sam na vreme saznala da se drogira, verovatno bih ga sprečila. Sigurna sam da bih uspela, jer smo imali divnu vezu, lep odnos, drugarski, pun ljubavi, poštovanja, odgovornosti… Uvek smo o svemu iskreno pričali… Taj period je bio ispunjen radošću, izlascima, susretima sa prijateljima… Nakon pet godina naše veze počeo je da se drogira, ali ja to, do pre godinu i po dana, nisam znala. Nisam imala predstavu o narkomaniji, niti znala da je ta bolest uzela maha i kod nas, a u njega sam beskrajno verovala, život bih dala da on nikada ne bi uzeo drogu! Međutim, počela sam da opažam kako postaje neodgovoran, odsutan, nezainteresovan za bilo šta, počev od hrane; u njegov stan dolazile su čudne osobe, narkomani-početnici, kako mi je govorio. Zamolila sam ga da mi prizna šta se dešava. Sve mi je moglo pasti na pamet – da ima drugu ženu, da ga pritiska nekakav dug, da možda ima problema sa svojim društvom – ali da se drogira – to mi nije bilo ni u podsvesti! Poređala sam mu svoje sumnje, ali on se na sve to nasmejao, jer je ono što je trebalo da mi kaže bilo neuporedivo gore. Zatim je vrlo jednostavno izgovorio: „Ja se drogiram.“ Nisam poverovala, mislila sam da se šali, to je za mene bilo nepojmljivo! Uveravao me je, a ja sam satima plakala, vrištala, govoreći da je to nemoguće, da mu ne verujem…
– Posle mi je pričao pojedinosti. Mislim da mi je nešto izostavio, a nešto preinačio. Naprosto, ne verujem mu. Dotad sam mu verovala, ali kada sam shvatila da sam nekoliko godina živela u tako velikoj zabludi, postala sam sumnjičava. Eto… To saznanje za mene je bilo smak sveta. On mi je, potom, rekao da postoji bolnica za lečenje narkomana, i dogovorili smo se da sutradan odemo kod lekara. Te noći, na rastanku, zamolio me je da se ne sekiram, da mirno spavam, jer ćemo sutra započeti njegovo lečenje, i sve će biti dobro. Uzalud. Neprestano sam plakala, do jutra nisam mogla oka da sklopim…
– Bio je 20. januar 1989. godine. Očajno sam se osećala kad smo stupili u bolnicu, pričinila mi se kao ludnica, bez izlaza, ali, istovremeno, na tom mestu me je obasjao i tračak nade, mala, naivna vera da se tu bilo kome može pomoći. Sada ni ukoliko ne verujem u metadonsko lečenje, jedino su razgovori sa neuropsihijatrom korisni, jedino je vredna ta psihološka pomoć…
– V. tada nije ostao u bolnici. Nije želeo. Tri meseca je svakodnevno odlazio po metadonsku terapiju, a ja sam ponovo bila srećna, verujući da će se izlečiti. I on je verovao. Tako je govorio… Potom mu je terapija ukinuta, i doktorka Vukov nas je pozvala na razgovore, s tim da je V. obaveštava o promenama, krizama, da kaže da li mu treba pomoć… Išla sam s njim, neprestano, i dok je bio na tromesečnoj metadonskoj terapiji… Razgovori su bili lepi, ugodni… Ponadala sam se…
– Međutim, mesec dana po završetku terapije, V. ponovo počinje povremeno da se drogira, ne kazujući mi, naravno, ništa. Svoj izgled i ponašanje pokušavao je da pravda dejstvom lekova, ali sam ga tada već uveliko poznavala, opažala sam, čini mi se, i neuhvatljive promene. Doktorka me je bila snabdela blanko uputima za detekciju urina, i predložila mi da ga, kad god opazim nešto sumnjivo, dovedem na pregled… Da bih imala više uvida u njegov život i ponašanje, da bih umnožila prilike da mu pomognem, u julu 1989. smo se, uz blagoslov doktorke Vukov, i venčali. Volim ga. On, da tako kažem, zavisi od droge, a ja zavisim od njega… Kakav je to čovek bio! Zbog njega bivšeg, divnog, moram da ga spasem…
– Jedanput mesečno smo odlazili na detekciju urina. Krajem 1989. mu je otkriven heroin… Prethodno nije priznao da ga je uzeo. Rekao je da nijedan narkoman to neće priznati pre, već tek posle detekcije! „Eto“, kaže, „desilo se, pogrešio sam, jednostavno, ne mogu bez droge, ta je želja jača i od ljubavi…“
Potkraj prošle godine Teodori je umro otac, kog je, veli, volela iznad svega… V. je to znao.
– V. je to dobro znao, ali je na sahranu došao drogiran! Neshvatljivo je da sam, prožeta dubokim bolom, u trenutku kad sam ga spazila, bezmalo zaboravila na mrtvog oca, prestala da plačem i upitala ga kako je mogao na takav dan da uzme drogu… Čudo je da sam ga, u tolikom jadu, uopšte i primetila… To je samo dokaz da na njegovu narkomaniju reagujem gotovo fiziološki…
– Sve je ređe onakav kakvog sam ga poštovala i volela. Postao je brbljiv, zajedljiv, ciničan; izgubio je snagu, donekle i zdravlje, a prirodno je da sve to utiče i na seksualni život – ne samo što je nezainteresovan, već čak mislim i da mu je smanjena sposobnost… Sada nema ni prijatelja (narkomani mu, uglavnom, služe da dođe do droge ili novca). Pogubili smo i sve zajedničke prijatelje, jedino je meni preostalo nekoliko mojih. Nemamo gde da odemo. Sramota me je. Njega nije. Izgubio je i čast…
Od kraja 1989. do avgusta 1990. godine V. je uspevao da ostvari male, beznačajne, trodnevne apstinencijalne rekorde.
– Pauzirao je kratko, uglavnom kad ostane bez novca. Sigurna sam da se ne drogira jedino ako ceo dan provedem uz njega, ali mi je to nemoguće, jer radim kao službenica. Naravno, nikada mu nisam dala veću količinu novca, koju bi mogao da potroši na drogu…
Početkom avgusta 1990. godine ovo dvoje ljudi se ponovo obrelo u Zavodu za bolesti zavisnosti…
– V. opet dobija metadon, ali manju dozu nego pre, a kako kaže, ima naročitu volju da se izleči, jer mu se i otac, obrazovan i fin čovek, vratio majci… Bili su razvedeni petnaest godina… Ne mogu da verujem da se neće izlečiti. Ličnost koju sam ja poznavala mora da ima snage…
Potom nam je Teodora pokazala jedno V.ovo pismo napisano na psihoterapiji kod doktorke Vukov. Evo završetka tog njegovog „viđenja vlastite budućnosti“:
„… Znam da ću imati poteškoća sa svim tim stvarima, pogotovu sa samim sobom, ali mislim da ću uspeti da se uključim u normalan tok života, jer ja to stvarno želim. Moram uspeti, zbog sebe i zbog drugih – koji to zaslužuju, i očekuju od mene s punim pravom.
Teodori hvala na ogromnoj ljubavi i podršci koju, možda, i ne zaslužujem, s obzirom na to koliko sam joj manje pružio nego što zavređuje. Ponekad se pitam odakle joj, uopšte, snaga da se toliko bori da od mene napravi čoveka. Mislim da ću ispuniti njena očekivanja. Ona to stvarno zaslužuje, uvek je svima više ljubavi pružala, nego što je dobijala.“
Teodora ovo pismo nosi u torbi godinu i po dana, jer je napisano u vreme prvog lečenja, kada su oboje bili uvereni da će uspeti!
– Pogubila sam ambicije, postala nervozna, dobila nekakve fobije, ne mogu normalno da spavam, jedem, a on uopšte ne pokušava da mi pomogne, jer – njemu je potrebna pomoć, njegova je bolest najvažnija na svetu!Od onako velikodušnog čoveka preobrazio se u egoistu… Ipak, ne mogu da ne verujem da jednom, ponovo,neće biti dobar…
– Imam fobiju od narkomana. Kad ih vidim ovde,kod ulaza, dođe mi da plačem. Uhvatila sam sebe da u gradskom prevozu razvrstavam ljude na zdrave i narkomane… Neki put ih mrzim – sve bi’ ih pobila, a drugi put ih, opet, beskrajno sažaljevam… V. može da prestane ako kaže sebi NE, veliko NE…
V. je čekao u hodniku. Dok je Teodora razgovarala sa doktorkom Vukov, iskoristili smo priliku da mu šapnemo:
– Vaša Teodora misli da biste, ako jednom čvrsto odlučite, mogli da prestanete… Kao da odlučujete vi, kao da ne odlučuje heroin! On nikada neće reći „ne“. A šta znači vaše malo ljudsko „ne“ tom đavolu u prahu…
– Tako je. Ona jedino to ne razume. Znam da moram da prestanem, zbog nje moram, i zbog sebe, ali…
– Dva su života u pitanju. Ili ćete isplivati, ili ćete oboje potonuti! Njoj je teže nego vama. Vi, ipak, plaćate sopstvene račune…
– Boriću se…
– Srećno.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *