NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
NABAVKA U FABRICI ŠEĆERA
 
V. D. (35), kriminalac, „profesionalac“, karakterističan po tome što je tek u poznom dobu, u trideset prvoj godini, postao narkoman, govorio je otvoreno, lako, bez snebivanja i vidljive želje da nam bilo šta zataji…
– Imao sam punih dvadeset devet godina kada sam, prvi put, probao „snif“ heroina i – nije mi se dopalo. Nakon dve godine mi je, jednostavno, palo na pamet da kupim malo heroina i – kupio sam. Ono prvo drogiranje se može i zaboraviti, jer nije podstaklo ovo drugo, dve godine sam apstinirao…
– Naravno, ranije sam imao otpor prema drogama, a narkomane sam čak prezirao. Sedamdesetih godina sam, zbog krađa, proveo u zatvoru tri-četiri godine, i pamtim da tamo narkomani nisu bili nimalo omiljeni. Gledali smo sa visine ta fizički neugledna bića, i prezirali ih, jer smo znali da će se slabo držati pred policijom… Međutim, 1985. godine droga uzima maha i među kriminalcima, počinju da se drogiraju čak i kriminalci na glasu…
Drugo moje iskustvo s heroinom bilo je prijatno. Osećao sam euforiju, pojačanu fizičku sposobnost, želju za akcijom – koje mi, ionako, ne fali, jer sam veoma temperamentan… Drogu sam uzeo iz radoznalosti, zaintrigirao me je jedan drug, diler, mada je sve u mom životu vodilo ka tome: u društvu kriminalaca, bivših i sadašnjih narkomana, od kojih su, svi do jednog, nekada mrzeli drogu i narkomane – bio sam predodređen da krenem tim putem…
V. D. takođe tvrdi da je trenutak sticanja zavisnosti neuhvatljiv, neosetan.
– Prve dve godine sam šmrkao heroin, i to ne svakodnevno, ali nisam mogao da sastavim ni tri dana apstinencije. Ovo zadovoljstvo je veoma skupo. Da biste ga sebi priuštili, morate ili da preprodajete drogu, ili da kradete, mnogo kradete… Beogradsko tržište je haotično, neosnovano se podižu cene droge, kako kome padne na pamet, pa vam u poslednje vreme za gram heroina treba i do 175 maraka.
– U proleće 1987. počeo sam i sam da se bavim preprodajom droge. Nekoliko meseci sam to činio svakodnevno…
– Odlično. Vi ćete nam, pošto ste otvoreni, ispričati onu priču o mešanju heroina sa šećerom, i ostalim nečasnim radnjama, koje narkomani obično prećutkuju. Budite dobri…
– Ovako: kupim pet grama čistog heroina, jedan gram odvojim za sebe, i toliko šećera dodam onom heroinu. Tamo je, znači, dvadeset procenata šećera, da kupac ne zna, naravno. Ali, poštovao sam nekakav „kodeks“, nikada nisam narušio proporciju jedne petine šećera prema četiri petine heroina. A da znate, svašta se radi… Koliko se samo ljudi drogira a da se, praktično, ne uhvati za džep! U njihovim paketima više je šećera nego heroina!
– Jeste li ikoga uvukli u svet droge?
– Ponudio sam, tu i tamo, po koji „snif“, ali nisam insistirao, uglavnom – nikoga nisam „navukao“…
– Dok ide prodaja, to su dobri dani, ali im dođe kraj, „presuši“ i prodavac – upozorava V. D.
Apstinencijalnu krizu, čije je simptome zapazio tek nakon dve godine „snifanja“, V. D. je opisao u svega dve reči (iznemoglost, znojenje) jer nije, kaže, deskriptivan tip.
– Nije to bila teška kriza, ali sveJedno, bila je znak da treba da se zamislim.
– I, jeste li se zamislili?
– Nisam se naročito zamislio. Mislio sam, zapravo, kako da se domognem love. Nisam bio „na igli“, i verovao sam da još uvek uspešno kontrolišem situaciju. Kad pređem na iglu, znao sam, to je dno, dublje ne mogu propasti.
– I, kada ste prešli „na iglu“?
Avgusta 1988. godine. Za doživljaj droge uz pomoć igle dovoljna je duplo manja količina nego prilikom šmrkanja. Iglom se postiže jače dejstvo, ali taj prvi udar, takozvani „fleš“, doživi se svega nekoliko puta, a posle nestane… Nisam nameravao da pređem na iglu, ali moja namera nije bila presudna. Jednostavno je mom drugu, dileru, jednog dana ponestalo heroina u prahu, pa mi je ponudio ulepljeni… To je, znate, loptica, poput žvake… Okretali smo telefonske brojeve, nigde u gradu nije bilo praha, prolazili su sati… Najzad sam bio prinuđen da odem i kupim špric. Vratio sam se i pripremio tu žvaku… Više nisam bio uveren da vladam drogom.
Tempo uzimanja droge se pojačavao, u poslednje dve godine uzimao sam heroin svakodnevno, katkad i više puta na dan… Znam gde to vodi… Bez obzira što imam jasnu viziju svoje budućnosti, posle prvog lečenja ponovo sam počeo da se drogiram. Ne mogu da tvrdim da ni sada, po izlasku iz bolnice, nakon trećeg lečenja, neću ponovo uzeti heroin. Kad je droga u pitanju, svi rezoni otpadaju. Ne sme se, jednostavno, doći u njenu blizinu…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *