NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
NA DNU: SIDA
 
Tridesettrogodišnji narkoman 3. X., oboleo od side, neće dočekati leto 1991, jer je ova opaka bolest u njegovom slučaju već dostigla četvrti, završni stepen. Gotovo ga je sasvim izdalo izmršavelo, drhtavo telo, a smrt mu je grubo obeležila upale oči velikim crnim kolutovima.
Još 1970, kao trinaestogodišnjak, dva-tri puta mesečno uzimao sam hašiš, kojem sam, kroz dve godine, pridodao sirovi opijum. Opijum sam takođe uzimao oralno, svakih desetak dana, i to je tako trajalo do 1980. godine. Držao sam kontrolu nad drogom, uveren da ću je uvek držati. Ali, u maju 1980. umrla mi je majka, a potom, u julu 1981, i otac. Ostao sam sasvim sam. Moj jedini, stariji brat, radio je u inostranstvu, gde je i danas… Ta iznenadna, bolna samoća, možda je više povod nego uzrok (jer bi mi se ubrzanje ionako dogodilo) što sam prešao na LSD… Nekoliko meseci uzimao sam sedam-osam doza na dan, što je nenormalno, nepojmljivo, jer od samo jedne LSD doze čovek može da ishalucinira svašta i poželi da skoči kroz prozor ili se baci pod autobus… Ja sam imao sreću, ili nesreću, da preživim…
Neobično željan da svoje iskustvo s drogama ostavi za sobom kao opomenu, 3. X. nam je rekao da je ubrzo počeo da uzima heroin, i to sasvim, sasvim neumereno.
– U periodu od 1985. do 1988, tri godine dakle, uzimao sam čak gram heroina na dan, svakodnevno!
– A novac? To je veoma skupo…
– Ostalo je nešto iza pokojnih roditelja (oni su, na sreću, umrli a da nisu znali da sam narkoman). Uz to, imao sam dobar posao, jer sam po struci komercijalista – od svakog sklopljenog ugovora pripadao mi je izvestan procenat zarade, koja je katkad dostizala i tri i po hiljade maraka. Nisam morao da kradem… No, napokon sam bio prinuđen da dam otkaz. Besmisleno je bilo obmanjivati tolerantne kolege nekakvom radnom sposobnošću, kad o njoj više nije moglo biti ni govora. Užasno sam se osećao, nepodnošljive su mi bile ma kakve obaveze…
3. X. je u septembru 1987, nekoliko meseci po otvaranju beogradskog Zavoda za bolesti zavisnosti, odlučio da tu započne lečenje…
– Drogiranje više nisam mogao da izdržim – ni psihički, ni fizički, ni ekonomski. Bio sam sasvim moralno posrnuo, posrnuo kao čovek, na svim poljima…
Nakon nepune tri godine, 3. X. je, 18. avgusta 1990, ponovo došao u bolnicu.
– Nisam došao, doneli su me. Pokušao sam samoubistvo…
Popio je osamdeset četiri miligrama heptanona, uz još više od dve stotine različitih tableta za umirenje, a prethodno je isekao vene na levoj ruci!
– Nikada do tada mi ta ideja nije pala na pamet, a kada sam odlučio da se ubijem, hteo sam da budem siguran da se neću probuditi… Nameravao sam da skratim muke sebi i drugima, da nikoga ne maltretiram…
Zastrašujuća dijagnoza, „sida“, u zdravstveni karton 3. H-a ubeležena je još u jesen 1987.
– Nisam siguran na koji sam način zaražen virusom side. Imam o tome nekakvu svoju „teoriju“, ne znam koliko je tačna… Od 1984. godine svoj pribor za fiksanje nisam nikome pozajmljivao, niti sam uzimao tuđi, ali sam 1987. sa jednom devojkom, takođe narkomankom,proveo sedam dana zatvoren u sobi, uz televiziju, muziku, heroin… Moguće je da je tada došlo do zamene igle i…
3. X. ne veruje da će doživeti pronalazak leka protiv side, ali se nesebično za njega zanima.
– Za mene je kasno. No, imam trideset tri godine,ipak sam živeo. Žao mi je mlađih ljudi, onih koji jesu i onih koji će tek biti zaraženi. Voleo bih da se otkrije taj lek… Iskreno da vam kažem, čudi me kako sam još živ… Ima ih koji su izgledali bolje nego ja, a sida ih je raznela za desetak dana. Ne plašim se smrti. Umiru deca… Njih mi je žao. Voleo bih da, bilo čime, pomognem ljudima dok sam još živ. Pristao sam da se pojavim i na televiziji, što bi tek jedan od stotinu narkomana učinio – mada ih razumem, imaju roditelje, braću, sestre, a meni je u tom smislu lako, ja nemam nikog…
Nimalo samosažaljenja ne izbija iz Z.ovih reči.
– Čudesna je bila ta topla zainteresovanost samrtnika za svet koji ostavlja, želja da on bude bolji i srećniji. Mladima je, sa one strane života, poručio da budu oprezni: „Teške droge veoma brzo uzrokuju zavisnost. Apstinencijalne krize su strašne, ali je, ništa manje, strašna i spoznaja da gubite komandu nad sobom, da vas droga vodi na uzici. Đavolski joj se teško odupreti.“
– Zbogom, 3. – pozdravljamo se, sa suzama u očima, s njegovom dobrotom. – Još nešto… Verujete li u zagrobni život?
– Verujem da duša nekud ide posle smrti.
– Ide… Sigurno ide.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *