NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
LJUDI BILJKE
 
Energična braća R. i T., oba (bivši?) narkomani, redovno, iz gradića 3., dolaze u Beograd na porodičnu terapiju. Svoju ispovest započeli su nerado, tek kad smo ih podsetili da – pošto su i sami zatražili tuđu pomoć – duguju pomoć drugima.
R., stariji (25), prvi je, 1986. godine, došao u dodir s drogama.
– Pušio sam „travu“ u vojsci, s nekim Slovencem. To je bilo „nobl“. Posle sam desetak puta „snifnuo“ heroin, koji sam dobijao besplatno, od jednog prijatelja, dilera. O drogama sam znao malo, zapravo ništa,ali se tada u mom društvu naveliko pričalo o umetnicima i slavnim ličnostima koje se drogiraju, pa, mislio sam, kad mogu oni, što ne bih i ja… Drugovi sume upozoravali na zavisnost…
R., neuspela kopija slavne ličnosti, ubrzo je doživeo apstinencijalnu krizu.
– Osetio sam ljuljanje pod nogama, grčenje mišića i bolove, ali nisam bio svestan da sam u krizi. Upao samu nekakvo psihotično stanje. Od psihoze sam se lečio u ludnici, mesec i po, ali bez vidnih rezultata, pa je neuropsihijatar iz Z.a preduzeo kućno lečenje, od avgusta 1986. do aprila 1987. Krenulo je nabolje, zaposlio sam se, započeo normalan život, imao dobru devojku, ali sam ubrzo opazio da me strahovito NERVIRA SKLAD! Imao sam neodoljivu želju da se NEŠTO POMERI! U leto 1988, nakon dve godine apstinencije, ponovo sam uzeo „snif“ heroina, zajedno sa jednim dečkom koji je izrazio želju da kuša to „stanje blaženstva prvog sna“ (mom bratu autorsko pravo na ovu definiciju – on ju je smislio kasnije, pošto je i sam probao heroin!). Imao sam na umu opasnost od zavisnosti, ali sam se uzdao u svoju snagu, moć kontrole i uglavnom sam kontrolisao situaciju do samog kraja, dok se nisam, 23. maja 1990, obreo u Zavodu za bolesti zavisnosti!
Mlađi brat, T. (22), bio je zapanjen R.ovim povratkom na heroin 1988, nakon dvogodišnje apstinencije. „Dobro znaš kroz šta si sve prošao“, rekao mi je. „Zaboga, završio si u ludnici!“
– Roditeljima nisam ništa smeo otkriti – priča T. – jer je za njih droga bila sablazan. Ne bi mu mogli pomoći, presvisnuli bi. Jedva su preživeli bratovljevu bolest. Zamolio sam društvo da ga ostavi na miru. On me je lagao da ne uzima heroin… Laže mene, sebe, roditelje… Poznanici me obaveštavaju da se ipak drogira. Počinjem da jurim dilere po gradu, jer R.ova bratska reč da će prestati, ne pomaže. Hteo sam bar da mu smanjim šanse da se domogne heroina. „Travom“ (koju sam i sam povremeno pušio – ali me heroin nije zanimao, ni da ga liznem – jer, kako bih lečio brata?) podmićujem dilere da mi dostavljaju o njemu podatke, sve se više vezujući za to društvo. Nakon tri meseca jurnjave, u novembru 1988, pozove me prodavac trave i zamoli da mu u kafiću (gde se okupljalo celo moje drogirano društvo, skupa sa bratom i bivšom devojkom) kupim paket heroina, jer je u krizi. Među njima sam bio prava retkost- po tome što sam dosledno izbegavao heroin, i svi su poštovali takvu istrajnost. Moj najbolji, najstariji drug, takođe je bio težak narkoman. Spazio je da kupujem heroin i rekao: „Pa ti to ne uzimaš…“ „Nisam za sebe kupio“, odvratim, ali njega onaj paketić kao da beše hipnotisao. „Daj mi samo malo“, kaže. „Ne dam ti ja, drug si mi…“ Bukvalno me je ugurao u toalet. „Samo da ga vidim! Da pomirišem!“ Nisam znao da je u krizi. Udahnuo je pola paketa. To je bilo previše od sudbine: u mojoj najvećoj borbi u životu, za spas brata, režira mi ovako tešku scenu sa starim drugom. „Sad ćeš da vidiš šta ću ja da uradim“, kažem mu prinoseći preostatak heroina k nosu. „Ti si lud! Zašto?! Nemoj!“ „Eto tako“, odvratim, a ni do danas ne znam KAKO. (Živeo sam, izgleda, već dugo u tom svetu i, koliko god se svest opire – podsvest gleda, pamti i usvaja). Nisam osetio zadovoljstvo. Za mesec dana ponovio sam ovo još dva puta. Nije mi bilo lepo, ali me je strašno zanimalo može li taj prah biti jači od bratske ljubavi…
– Tek u četvrtom ili petom pokušaju osetio sam „blaženstvo prvog sna“ – potpunu smirenost, opuštenost, samouverenost, pojačano opažanje, sveopštu ljubav, energiju, euforiju. Kad sam, posle desetak sati, došao k sebi, bio sam UŽASNUT SNAGOM HEROINA, tom veličanstvenom ambalažom propasti. Prestao sam da se čudim bratu koji vidi da plačem zbog njegovog jada, udaram glavom o zid, a on ne odustaje od droge. Shvatio sam koliko mu je teško, kakva je to krvava borba…
– Pošto sam „čovek krajnosti“, za mesec i po postao sam „narkomančina“. Užasnut heroinom, pokušao sam, u prvi mah, da se distanciram, osamim, sredim utiske i odredim svoj dalji put. Muzičar sam, pijanist, i trebalo je da na Zapadu, kod čuvenog profesora, započnem studije klavira. Sve je bilo dogovoreno. Užurbano sam se pripremao. Nesmotreno sam sebe opteretio brojnim obavezama u prekratkom roku, tako da, naravno, nisam izdržao, i ponovo sam posegao za heroinom (ili je to bila podsvesna želja da ostanem uz brata).
– Krajem maja 1989, razočaran propašću najavljene karijere na Zapadu, ponovo šmrknem heroin. Ubrzo sam se sasvim lepo uklopio u sav taj haos: trgovci drogom dobili su „novu ovcu“, koja svira, zarađuje, i nije klošar-narkoman, već viši narkoman. U julu počinjem da se bodem. Sasvim sam se prepustio… Imao sam prividne kočnice, kao na avionu… Batrgao sam se, pripisivao sebi u zaslugu kraće prekide, ali sam se „brzinom svetlosti“ navukao na gram i po heroina – dosegao svoj maksimum, vrhunac svoje izdržljivosti.
– Više nisam uživao. „Blaženstvo prvog sna“ je iščezlo. Došlo je vreme kad ne osećam baš ništa, žao mi vene, od svega mi je muka, ali moram da se ufiksam da bih „funkcionisao“. Nesposoban da se obrijem, gledam svoju tugu, grozim se svega. Ubrizgam heroin, povraćam… Kukam nad sobom, svaki put, osećam da ubijam ljude koji me vole. Nisam to ja, znam, NISAM JA. Neprihvatljiv sam sebi takav. Zdravi deo svesti opominje me da sam predodređen za nešto drugo, više, bolje…
T. je shvatio da, ako ovako nastavi, „ne samo što neće biti muzičar, nego, uskoro, neće biti ni živ“.
– Poslednjih sedam dana bio sam živi mrtvac, biljka. Predložio sam bratu da sve priznamo roditeljima i odemo na lečenje. U Zavod za bolesti zavisnosti stigli smo 23. maja 1990. godine.
Stariji brat ostao je u bolnici tri nedelje, a mlađi četrdeset dana. Odatle je položio prijemni ispit za akademiju muzičkih umetnosti.
– Zanimljivo je – napominju braća – da „bratsko drogiranje“ nije nimalo prijatno. Istovremeno smo to radili veoma retko, kad je baš bilo neizbežno, kad nam se podudari kriza. Grižnja savesti što onog drugog podstičemo svojim činom, onemogućavala je potpuno opuštanje. Smatrali smo da je dobro za nas što je tako. Bilo bi strašno da nismo zazirali jedan od drugog. Nastojali smo da međusobno podržavamo apstinenciju, jedino smo se u tome „pratili“, ali bi neko uvek prekršio dogovor…
 
* * *
 
Dan pre našeg susreta, 13. avgusta 1990, dogovor je prekršio mlađi brat. Po povratku s mora, gde su obojica apstinirali, T. je pronašao u kući ostatke heroina i R. ga je zatekao kako ih ubrizgava u venu. Iznenađen, upitao je: „Šta to radiš?!“, a T. mu je mirno odgovorio: „Ostavio sam tebi pola…“
Braća su ovo ispripovedala doktorki Vukov naknadno, tek pošto ih je stesnila rezultatima rutinske „detekcije urina“. Zatajili su, dakle, i svom neuropsihijatru da su se, dan pre dolaska na terapiju, drogirali, iako su znali da će to ubrzo biti nepobitno utvrđeno…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *