DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 6.
HRISTOS I STAREŠINE NARODNE
 
„A glavari sveštenički i književnici i starješine narodne gledahu da ga ubiju“ (Luka 19, 47).
 
Narod se od srca radovaše čudesnim delima Hristovim, a starešine narodne gledahu da Ga ubiju. Ko su bile te starešine narodne? To su bili judejski prvosveštenici, fariseji, sadukeji i književnici koje je još Jovan Krstitelj na Jordanu gnjevno oslovio rečima: „porodi aspidini“ (Mat. 3, 7).
Oni su iskali od Isusa neki znak s neba. „Učitelju, mi bi radi od tebe neki znak (čudo), vidjeti“ (Mat. 12, 38). Iako su svojim očima gledali mnoga čudesa Isusova, i neprestano slušali sa svih strana o nebrojenim čudesima Njegovim, ipak su oni iskali neko naročito čudo, Nisu ni sami znali šta su hteli. Ali je znao onaj drevni Čovekoubica koji ih je i naustivao da ištu „neko“ čudo od Gospoda, tj. neko od onih čudesa koja ne dolaze od Boga, nego od njega, Satane. To su volšebne opsenarije, fakirski trikovi i razne mađioničarske hitrine, kakve su izvodili Valaam Veorov, Simon Volh, Pitije Delfijske i mnogi slični „čudotvorci“ po svemu svetu, bilo iz koristoljublja ili sujete. Ovakva čudesa Hristos nije mogao činiti a da i sam ne dođe pod mračnu vlast Satane. Međutim, On je došao da vojuje protiv Satane i da spase čovečanstvo od opsenarija i lažnih mađija demonskih.
Otuda čudesa Hristova nisu čudesa jednog volha ili mađioničara, nego čudesa Lekara koji leči ljude od bolesti i neduga, i Domaćina koji hrani gladne, i Pastira koji izbavlja svoje ovce od zverova, i moćnog Prijatelja koji pomaže nemoćne na svakom koraku, i Putovođe koji napred ide i otvara put čisteći ga od trnja i boce i zmijskih zuba, ali baš takva božanska i po ljude spasonosna čudesa nisu bila po volji jevrejskim starešinama. Zašto? Zato što demoni nisu mogli da podnose takva stvarna čudesa kao oganj koji ih pali, nego su preko svojih slugu iskali od Hrista „neki“ znak, što znači neko đavolsko čudo iz oblasti crne magije. Takvo čudo očekivao je od Isusa i car Irod. „A Irod se nadaše da će videti od njega čudo“ (Luka 32, 8).
Isceljenje deset prokaženih. Zlobne starešine jerusalimske slušale su iz dana u dan od svojih špijuna i glasonoša o novim poražavajućim čudesima Hristovim. Tako su čuli i o isceljenju deset prokaženih ljudi na putu između Galileje i Samarije. U jednom selu desetorica gubavih saznaše da to On ide, pa staše i iz daleka povikaše; „Isuse, nastavniče, pomiluj nas!“ A On ih samo sažaljivo pogleda i kao da ih pogledom isceli reče im: „Idite i pokažite se sveštenicima“. I, o, nebesa i zemljo, deset gubavaca, razjedeni od prokaze do kostiju, postaše čisti i zdravi! Ovu vest saslušali su glavari jerusalimski ne bez straha i trepeta.
Slepi Vartimej. No nije prošlo dugo vremena a to druge glasonoše stigoše i doneše svojim gospodarima vest o jednom novom prevelikom čudu Isusovom nad poznatim jerihonskim slepcem Vartimejem, sinom Timejevim. Kad je Isus ulazio u Jerihon, talas narodni koji Ga je pratio zašumio je kao nabujala reka kroz mirnu ulicu na kojoj je U prašini sedeo slepi Vartimej i prosio. On se prenu i upita: „Šta je to?“ A kad mu rekoše da to prolazi Isus iz Nazareta, on povika iz glasa: „Isuse, Sine Davidov, pomiluj me!“ Ućutkivahu ga, ali on je sve jače vikao.
– Šta hoćeš da ti učinim? upita ga Isus.
– Gospode da progledam.
– Progledaj!
I odjednom progleda slepac i ode za svojim Spasiteljem. Ode, da sobom uveća onaj ogromni talas narodni, a svojom pričom objavljuje slavu Hristovu.
I ovu vest saslušali su jerusalimski glavari sa povećanom zebnjom od toga šta će se dogoditi o prazniku u prestonici kada On stigne, praćen tolikom slavom i ljubavlju narodnom? I kakva li će čudesa on još učiniti o prazniku? Ko će Mu moći odoleti? U njihovom sećanju bila su sveža čudesa, Njegova prilikom ranijih poseta Jerusalimu. Naročito ih je morilo sećanje na čudesno isceljenje uzetog bolesnika u Vitezdi, koji je tamo ležao nepomično trideset i osam godina. Sve njihove potvore na Isusa, a sve pretnje Jerusalimljanima da o tome ne govore jer će biti odlučeni od sinagoge, nisu pomogle ništa. Narod se veselio i snažio i hranio pričanjem i prepričavanjem toga nezapamćenog čuda. Jer narod je svesrdno priznavao Isusa za Hrista, tj. Mesiju kojega su Jevreji s narodom očekivali hiljade godina. Priznavao Ga je narod za Mesiju uglavnom zbog njegovih čudesa. I govorio je narod:
„Kada dođe Hristos, eda li će više čudesa činiti nego što ovaj čini“ (Jovan, 7, 31)?
Tako narod. A starešine narodne stvarahu zavere da Ga ubiju. I malo, malo pa uzimahu kamenje da Ga ubiju. Ubiti Ga pošto poto, to im je bio jedini cilj. Ubiti bez suda i saslušanja, samo ubiti Ga.
Ubistvom osloboditi se od Njega pa produžiti čekati Mesiju koji bi bio njima po volji a ne Bogu. Takvoga njihovo srce želi a ne kakvoga im Bog šalje, koji će ubijati a ne lečiti. Varavu su oni nosili u srcu i našli pre nego se Varava javio. Takvoga su mesiju oni želeli: osvetnika i ubicu. Morali su oni saznati da je Otac nebesni dva puta svedočio svojim strašnim glasom, na Jordanu i na Tavoru da je Isus Njegov Sin vozljubljeni, koji je Njemu po volji, i zapovedio da Ga svi slušaju. No oni će i s Bogom ratovati dok im ne dođe mesija po njihovoj volji, što znači, po volji protivnika Božjeg – Satane.
Sleporođeni mladić. I dok su starešine narodne pravile plan kako da ubiju Hrista, puče glas po Jerusalimu da je On otvorio oči jednom sleporođenom mladiću (Jovan, 5, 43, 9).
– Kako ti se otvoriše oči? pitahu fariseji srećnoga mladića. I to pitanje ponavljahu oni opet i opet, ne da bi se radovali sreći mladićevoj što je progledao, nego da bi doznali nešto, zašto bi Lekara mogli krivično optužiti. Da li, recimo, Lekar nije slučajno učinio to delo u subotu, u kom slučaju On mora biti kažnjen smrću kao zlotvor prvoga reda? Jer za ove subotomanijake samo je jedno bilo važno, i važnije od svake sreće ljudske, a to je ubiti Hrista.
A Hristos upita srećnog mladića.
– Veruješ li?
– Verujem Gospode. I pokloni mu se.
Ovim je cilj postignut. Jer Hristos je učinio ovo čudo kao i sva ostala, da bi pobudio ljude da veruju u Njega a ne u Satanu, u Boga Čovekoljupca, a ne u đavola, „krvnika ljudskog od postanja“.
Važno je ovde zapaziti, da Gospod nije darovao vid slepome mladiću silom jedne svoje reči „progledaj“ kao slepome Vartimeju, nego je pri tom upotrebio i materijalne stvari: pljuvačku, prašinu i vodu. Da time dade cenu i ovim nemuštim elementima koji su kroza NJ postali kad su postali, i da pokaže, da svi oni služe Njegovim ciljevima. Onako kao što je malo docnije dao visoku čast hlebu i vinu da osvećeni predstavljaju Njegovo telo i krv. Bez svake sumnje, ovo čudo probudilo je ne samo progledalog mladića nego mnogi narod, da poveruje u Isusa kao Gospoda i Mesiju.
Vaskrsenje Lazara. Pred poslednju pashu na zemlji vaskrse Gospod Isus Lazara iz groba. Novo čudo i nova radost za narod. Novi grom za srebroljubive starešine u Hramu i u Sinedrionu. Znali su oni, da je Hristos vaskrsao umrlu ćerku Jairovu i sina udovice u Nainu. Iako je On vaskrsao ovo dvoje pre njihovog pogreba, ipak to su bila strašna i porazna čudesa za pažljive skupljače „šekela“ u Hramu. A taj prokleti šekel cenili su oni iznad Jehove i Mojsija i svoje duše. Ali vaskrsenje Lazara, jednog četvorodnevnog mrtvaca koji se već bio usmrdio u grobnici, bio je za njih gromovnički udar koji ih je ošamutio. Jer to niti se čulo od postanja vremena niti je došlo u pomisli ljudske. No u prkos histerije i gnjeva starešina hrama „onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli k Mariji pa vidješe šta učini Isus, vjerovaše Njega“ (Jovan, 11, 45). Eto zbog toga je Gospod i vaskrsao Lazara – da bi mnogi poverovali u Njega. Svrha čuda dakle potpuno je postignuta.
I smokva usahnu. Ovo je jedino negativno čudo Isusovo za Njegovog života na zemlji. Prokle neplodnu smokvu govoreći: „Neka nikad na tebi ne bude roda do vijeka. I odmah usahnu smokva“. (U toj besplodnoj i usahloj smokvi simvolizovana je sudba jednog hristobornog naroda. Ali i to negativno čudo Hristovo imalo je pozitivan rezultat. Jer „vidjevši to učenici diviše se“ (Mat. 21, 19-20). I vera u Isusovu sudijsku, kaznenu moć bi pojačana.
Popadaše na zemlju. Kada Juda Izdajnik dođe sa stražarima Hrama u Getsimanski vrt da uhvate Isusa, sveznajući Isus „znajući sve što će biti od Njega upita ih: „Koga tražite?“ Oni rekoše: „Isusa Nazarećanina“. Odgovori Isus: „Ja sam“. A kada im On reče: Ja sam, oni se izmakoše nazad i popadaše na zemlju“. Popadaše mrtvi, po tradicionalnom tumačenju starih hrišćanskih crkava, Koptske i Abisinske. I to je bez sumnje tačno tumačenje. Jer kad na reč apostola Hristovog Petra padoše mrtvi Ananije i Sapfira, tim pre na reč Hristovu živi umiru kao što i mrtvi vaskrsavaju. Reči: „Ja sam“ morale su odjeknuti noćnom tišinom gromovito kao nekad reči Jehove: Ja sam onaj koji jesam. Onaj koji je neplodnu smokvu jednom rečju osušio na vrh Jeleonske gore, jednom rečju umrtvio je svoje neprijatelje u podnožju te gore. Samo za trenutak, koliko da osete majušni skakavci ljudski da su digli nemoćne ruke na Svemoćnoga. Istim tim ponovljenim rečima „Ja sam“ On ih ožive, i oni ustadoše.
Jednouhi Malh. Pri hvatanju Isusa revnosni Petar trže nož i odseče uho Malhu, pratiocu Judinom. Hristos povrati uho na svoje mesto i zaleči ga, pa izreče one znamenite reči: „Svi koji se hvate mača, od mača će poginuti“ (Mat. 26, 52). Kao što je vaskrsenje Lazara utvrdilo veru mnogih u moć Hristovu da oživi; i kao što je usahnuće smokve utvrdilo veru kod apostola u moć Hristovu da umrtvi, tako je isceljenjem Malhovog odsečenog uha utvrdilo još jednom više veru kod nekih u Hristovu moć da isceli.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *