ДИВАН

ДИВАН
 
ДИВАН 6.
ХРИСТОС И СТАРЕШИНЕ НАРОДНЕ
 
“А главари свештенички и књижевници и старјешине народне гледаху да га убију” (Лука 19, 47).
 
Народ се од срца радоваше чудесним делима Христовим, а старешине народне гледаху да Га убију. Ко су биле те старешине народне? То су били јудејски првосвештеници, фарисеји, садукеји и књижевници које је још Јован Крститељ на Јордану гњевно ословио речима: “породи аспидини” (Мат. 3, 7).
Они су искали од Исуса неки знак с неба. “Учитељу, ми би ради од тебе неки знак (чудо), видјети” (Мат. 12, 38). Иако су својим очима гледали многа чудеса Исусова, и непрестано слушали са свих страна о небројеним чудесима Његовим, ипак су они искали неко нарочито чудо, Нису ни сами знали шта су хтели. Али је знао онај древни Човекоубица који их је и наустивао да ишту “неко” чудо од Господа, тј. неко од оних чудеса која не долазе од Бога, него од њега, Сатане. То су волшебне опсенарије, факирски трикови и разне мађионичарске хитрине, какве су изводили Валаам Веоров, Симон Волх, Питије Делфијске и многи слични “чудотворци” по свему свету, било из користољубља или сујете. Оваква чудеса Христос није могао чинити а да и сам не дође под мрачну власт Сатане. Међутим, Он је дошао да војује против Сатане и да спасе човечанство од опсенарија и лажних мађија демонских.
Отуда чудеса Христова нису чудеса једног волха или мађионичара, него чудеса Лекара који лечи људе од болести и недуга, и Домаћина који храни гладне, и Пастира који избавља своје овце од зверова, и моћног Пријатеља који помаже немоћне на сваком кораку, и Путовође који напред иде и отвара пут чистећи га од трња и боце и змијских зуба, али баш таква божанска и по људе спасоносна чудеса нису била по вољи јеврејским старешинама. Зашто? Зато што демони нису могли да подносе таква стварна чудеса као огањ који их пали, него су преко својих слугу искали од Христа “неки” знак, што значи неко ђаволско чудо из области црне магије. Такво чудо очекивао је од Исуса и цар Ирод. “А Ирод се надаше да ће видети од њега чудо” (Лука 32, 8).
Исцељење десет прокажених. Злобне старешине јерусалимске слушале су из дана у дан од својих шпијуна и гласоноша о новим поражавајућим чудесима Христовим. Тако су чули и о исцељењу десет прокажених људи на путу између Галилеје и Самарије. У једном селу десеторица губавих сазнаше да то Он иде, па сташе и из далека повикаше; “Исусе, наставниче, помилуј нас!” А Он их само сажаљиво погледа и као да их погледом исцели рече им: “Идите и покажите се свештеницима”. И, о, небеса и земљо, десет губаваца, разједени од проказе до костију, посташе чисти и здрави! Ову вест саслушали су главари јерусалимски не без страха и трепета.
Слепи Вартимеј. Но није прошло дуго времена а то друге гласоноше стигоше и донеше својим господарима вест о једном новом превеликом чуду Исусовом над познатим јерихонским слепцем Вартимејем, сином Тимејевим. Кад је Исус улазио у Јерихон, талас народни који Га је пратио зашумио је као набујала река кроз мирну улицу на којој је У прашини седео слепи Вартимеј и просио. Он се прену и упита: “Шта је то?” А кад му рекоше да то пролази Исус из Назарета, он повика из гласа: “Исусе, Сине Давидов, помилуј ме!” Ућуткиваху га, али он је све јаче викао.
– Шта хоћеш да ти учиним? упита га Исус.
– Господе да прогледам.
– Прогледај!
И одједном прогледа слепац и оде за својим Спаситељем. Оде, да собом увећа онај огромни талас народни, а својом причом објављује славу Христову.
И ову вест саслушали су јерусалимски главари са повећаном зебњом од тога шта ће се догодити о празнику у престоници када Он стигне, праћен толиком славом и љубављу народном? И каква ли ће чудеса он још учинити о празнику? Ко ће Му моћи одолети? У њиховом сећању била су свежа чудеса, Његова приликом ранијих посета Јерусалиму. Нарочито их је морило сећање на чудесно исцељење узетог болесника у Витезди, који је тамо лежао непомично тридесет и осам година. Све њихове потворе на Исуса, а све претње Јерусалимљанима да о томе не говоре јер ће бити одлучени од синагоге, нису помогле ништа. Народ се веселио и снажио и хранио причањем и препричавањем тога незапамћеног чуда. Јер народ је свесрдно признавао Исуса за Христа, тј. Месију којега су Јевреји с народом очекивали хиљаде година. Признавао Га је народ за Месију углавном због његових чудеса. И говорио је народ:
“Када дође Христос, еда ли ће више чудеса чинити него што овај чини” (Јован, 7, 31)?
Тако народ. А старешине народне ствараху завере да Га убију. И мало, мало па узимаху камење да Га убију. Убити Га пошто пото, то им је био једини циљ. Убити без суда и саслушања, само убити Га.
Убиством ослободити се од Њега па продужити чекати Месију који би био њима по вољи а не Богу. Таквога њихово срце жели а не каквога им Бог шаље, који ће убијати а не лечити. Вараву су они носили у срцу и нашли пре него се Варава јавио. Таквога су месију они желели: осветника и убицу. Морали су они сазнати да је Отац небесни два пута сведочио својим страшним гласом, на Јордану и на Тавору да је Исус Његов Син возљубљени, који је Њему по вољи, и заповедио да Га сви слушају. Но они ће и с Богом ратовати док им не дође месија по њиховој вољи, што значи, по вољи противника Божјег – Сатане.
Слепорођени младић. И док су старешине народне правиле план како да убију Христа, пуче глас по Јерусалиму да је Он отворио очи једном слепорођеном младићу (Јован, 5, 43, 9).
– Како ти се отворише очи? питаху фарисеји срећнога младића. И то питање понављаху они опет и опет, не да би се радовали срећи младићевој што је прогледао, него да би дознали нешто, зашто би Лекара могли кривично оптужити. Да ли, рецимо, Лекар није случајно учинио то дело у суботу, у ком случају Он мора бити кажњен смрћу као злотвор првога реда? Јер за ове суботоманијаке само је једно било важно, и важније од сваке среће људске, а то је убити Христа.
А Христос упита срећног младића.
– Верујеш ли?
– Верујем Господе. И поклони му се.
Овим је циљ постигнут. Јер Христос је учинио ово чудо као и сва остала, да би побудио људе да верују у Њега а не у Сатану, у Бога Човекољупца, а не у ђавола, “крвника људског од постања”.
Важно је овде запазити, да Господ није даровао вид слепоме младићу силом једне своје речи “прогледај” као слепоме Вартимеју, него је при том употребио и материјалне ствари: пљувачку, прашину и воду. Да тиме даде цену и овим немуштим елементима који су кроза Њ постали кад су постали, и да покаже, да сви они служе Његовим циљевима. Онако као што је мало доцније дао високу част хлебу и вину да освећени представљају Његово тело и крв. Без сваке сумње, ово чудо пробудило је не само прогледалог младића него многи народ, да поверује у Исуса као Господа и Месију.
Васкрсење Лазара. Пред последњу пасху на земљи васкрсе Господ Исус Лазара из гроба. Ново чудо и нова радост за народ. Нови гром за среброљубиве старешине у Храму и у Синедриону. Знали су они, да је Христос васкрсао умрлу ћерку Јаирову и сина удовице у Наину. Иако је Он васкрсао ово двоје пре њиховог погреба, ипак то су била страшна и поразна чудеса за пажљиве скупљаче “шекела” у Храму. А тај проклети шекел ценили су они изнад Јехове и Мојсија и своје душе. Али васкрсење Лазара, једног четвородневног мртваца који се већ био усмрдио у гробници, био је за њих громовнички удар који их је ошамутио. Јер то нити се чуло од постања времена нити је дошло у помисли људске. Но у пркос хистерије и гњева старешина храма “онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији па видјеше шта учини Исус, вјероваше Њега” (Јован, 11, 45). Ето због тога је Господ и васкрсао Лазара – да би многи поверовали у Њега. Сврха чуда дакле потпуно је постигнута.
И смоква усахну. Ово је једино негативно чудо Исусово за Његовог живота на земљи. Прокле неплодну смокву говорећи: “Нека никад на теби не буде рода до вијека. И одмах усахну смоква”. (У тој бесплодној и усахлој смокви символизована је судба једног христоборног народа. Али и то негативно чудо Христово имало је позитиван резултат. Јер “видјевши то ученици дивише се” (Мат. 21, 19-20). И вера у Исусову судијску, казнену моћ би појачана.
Попадаше на земљу. Када Јуда Издајник дође са стражарима Храма у Гетсимански врт да ухвате Исуса, свезнајући Исус “знајући све што ће бити од Њега упита их: “Кога тражите?” Они рекоше: “Исуса Назарећанина”. Одговори Исус: “Ја сам”. А када им Он рече: Ја сам, они се измакоше назад и попадаше на земљу”. Попадаше мртви, по традиционалном тумачењу старих хришћанских цркава, Коптске и Абисинске. И то је без сумње тачно тумачење. Јер кад на реч апостола Христовог Петра падоше мртви Ананије и Сапфира, тим пре на реч Христову живи умиру као што и мртви васкрсавају. Речи: “Ја сам” морале су одјекнути ноћном тишином громовито као некад речи Јехове: Ја сам онај који јесам. Онај који је неплодну смокву једном речју осушио на врх Јелеонске горе, једном речју умртвио је своје непријатеље у подножју те горе. Само за тренутак, колико да осете мајушни скакавци људски да су дигли немоћне руке на Свемоћнога. Истим тим поновљеним речима “Ја сам” Он их оживе, и они устадоше.
Једноухи Малх. При хватању Исуса ревносни Петар трже нож и одсече ухо Малху, пратиоцу Јудином. Христос поврати ухо на своје место и залечи га, па изрече оне знамените речи: “Сви који се хвате мача, од мача ће погинути” (Мат. 26, 52). Као што је васкрсење Лазара утврдило веру многих у моћ Христову да оживи; и као што је усахнуће смокве утврдило веру код апостола у моћ Христову да умртви, тако је исцељењем Малховог одсеченог уха утврдило још једном више веру код неких у Христову моћ да исцели.